Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

O knjizi: Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.)Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu.Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit - poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

Autor: Sandra Galand Br. strana: 342 Povez: broširan Format: 14x20cm Pismo: latinica Trijumfalna završnica čuvene trilogije o životu Žozefine Bonaparta Posle četiri godine braka s naprasitim, tvrdoglavim, čudnovatim, ali jedinstvenim i veličanstvenim Napoleonom, Žozefina doživljava počast kakvu je malo žena doživelo: njenu glavu ovenčava carska kruna. No na samom vrhuncu moći, slave, ljubavi, suočiće se s najdubljom ljudskom patnjom: okružena neprijateljima i spletkama, a istovremeno svesna da ljubav znači i žrtvu, moraće da se odrekne ljubavi svog života kako bi Francuska dobila naslednika. Zajedno sa Žozefinom, gasne i Napoleonova srećna zvezda. Najmoćnije evropsko carstvo bliži se krahu, najvećem vojskovođi novog doba predstoji progonstvo, Žozefina proživljava poslednje godine svog života... ali priča o neponovljivoj ljubavi između dve jednako strasne i velike duše ostaje da traje na stranicama koje je majstorski ispisala Sandra Galand. Burna od strasti i burna jer se događa na sve uzavrelijoj evropskoj pozornici, poslednja knjiga o Žozefini prava je kruna koja ovenčava prethodna dva dela Sandre Galand - romane Mnogi životi i tajne tuge Žozefine B. i Priče o strasti, priče o jadu. Temeljito istražena, vešto spisateljski preoblikovana, tanano iznijansirana osećajnom ženskom rukom, istorija na ovim stranicama oživljava i vrtoglavo uvodi čitaoca u svet osamnaestog i devetnaestog veka. Ova trilogija, već dugi niz godina među najčitanijim istorijskim delima širom sveta, ujedno je i nezaboravna ljubavna priča o dve velike ličnosti koje su promenile taj isti svet.

Šumska vegetacija i fitocenoze Fruške Gore *6451*12-2022 Milorad Janković, Vojislav Mišić Autor-i izdavač: Matica Srpska Novi Sad - Odeljenje za prirodne nauke.1980.g Povez broš,ćirilica,191.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 350.grama stanje: vrlo očuvano.-nema ispisivanja Na prostoru uže zone Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta biljaka, a njihov ukupan broj, zajedno sa biljkama na prostoru zaštitne zone, prelazi cifru od 1500 vrsta. Ovako velikom raznovrsnošću Fruška gora može da se poredi sa mnogo većim i višljim planinama u Srbiji. Papratnjače su zastupljene sa 15 rodova. Do sada je ukupno zabeleženo 32 predstavnika ove grupe biljaka, od kojih se 6 nalaze na listi prirodnih retkosti Srbije.Na Fruškoj gori je najveća koncentracija lipove šume u Evropi. Oko 700 vrsta lekovitog bilja raste na ovoj planini. Fruška gora je poznata po prisustvu velikog broja (oko 700) lekovitih biljaka. Veći deo njih su autohtone, “divlje” vrste, a manji deo su alohtone, gajene biljke. Fruška Gora, šume, šuma, bukva, grab, kitnjakove šume sa festukom, festuka, sladun, cer, floristički sastav, lipa...1000 vrsta biljaka, U poslednja dva veka na području Fruške gore je pronađena brojna fosilna flora, u koju spadaju palme, razne vrste čempresa, sekvoja, lovor i druge vrste koje su nekada činile vegetaciju, na osnovu čega je rekonstruisan tok prirodnih promena u poslednjih 200 miliona godina pa sve do danas.

O knjizi: Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.)Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu.Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit - poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

RUSIJA na prelomu vekova Sava ZIVANOV NOVA 1855 1914 poslednje decenije ruskog carstva od zavrsetka Krimskog rata do pocetka Prvog svetskog rata VREDNO izdavac Sluzbeni list Srbije Sava Živanov je jedan od najuglednijih i najplodnijih domaćih autora u oblasti poznavanja Rusije i ruske istorije. Dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka predavao je predmet pod nazivom „savremeni socijalizam“, ali je istovremeno strpljivo istraživao i pisao o predoktobarskoj, tj. predrevolucionarnoj istoriji Rusije. Knjige Save Živanova odnose se na sve važne etape i likove ruske istorije od kraja 19. do početka 21. veka. Сава Живанов БУЂЕЊЕ РУСИЈЕ Односи између Русије и Србије током протекла два века одвијали су се неравномерно – у плимама приближавања, разумевања, сарадње и међусобне помоћи и у осекама неразумевања и удаљавања. Различите оцене које о тим односима постоје произлазе не само из различитих, често политички обојених приступа, него и из неједнозначних момената у тим односима. Заједнички именитељ тих односа у последња два столећа своди се на засновану оцену да је то посебни тип односа, у коме су на одређујуће национално-државне интересе сваке земље, под притиском јавности, увелико утицали и сродност и блискост два народа. То је налагало такав степен међусобне подршке који је понекад више или мање ишао и на штету неких непосредних државних интереса. Током три четвртине 19. века Русија је била главни међународни ослонац у обнављању и учвршћењу српске државе. Дипломатски је помагала стицање и проширење српске аутономије, слала је оружје и добровољце за помоћ српским устаницима, а под притиском своје јавности Русија је – ради помоћи својој балканској браћи – 1877. ступила у рат против Турске. Руске и српске победе у том рату крунисане су, наредне године, стицањем државне независности Србије. Као штићеник и савезник Русије, Србија је – и поред незаинтересованости Француске и отпора Енглеске – приступила Антанти, савезу демократских држава. То је било и остало трајно спољнополитичко опредељење Србије, упркос искушењима на том путу. Током већег дела 20. века – упркос привременим удаљавањима – и царска и совјетска Русија биле су уз нас у тешким моментима. Тако је било током анексионе кризе и за време балканских ратова. У јулској кризи 1914. Русија је подржала Србију изложену ратним претњама Беча, а и сама није одступила пред ултиматумом Берлина. У Манифесту поводом објаве рата, Николај II је нагласио да је Русија ушла у рат `да узме у заштиту неправедно увређену и нама сродну земљу` Србију и да брани `част, достојанство и целовитост Русије и њен статус међу великим силама`. Тридесет година касније снаге Црвене армије учествовале су у ослобођењу Србије и Београда, а више хиљада њих ’пали су ту, на пољу славе’, учвршћујући темеље нашег пријатељства. У критичном раздобљу за српски и руски народ у 90-им годинама 20. века, Русија Јељцина, Козирјева и Черномирдина постала је једна од полуга западног притиска на нашу земљу. Оваква несамостална спољна политика у целини, а према Србима посебно, изазвала је незадовољство у интелектуалним срединама Русије и постепено се пренела на шире кругове. Ово је нарочито дошло до изражаја за време агресије снага НАТО-а на Југославију. То је, заједно са крупним неуспесима у унутрашњој политици, изазвало кризу и пад Јељциновог режима. Председник Путин са сарадницима, уз подршку широких кругова јавности, придигао је Русију и преусмерио њену спољну политику. У новој оријентацији поново се све више афирмише позитивни однос према Србији, што је посебно дошло до изражаја после мартовских догађаја (2004) на Космету. Упоредо са реалистичким и прагматистичним приступима решавању бројних међународних проблема, у политици Русије поново долази до изражаја специфични однос према Србима као пријатељском и братском народу. Јасно је исказана спремност Русије да нас, у оквирима Повеље ОУН, подржи у решавању косметског проблема. Остаје питање колико је државно руководство Србије, због своје једностране политичке оријентације, спремно да прихвати ова нова руска настојања. У том оквиру је питање како и колико може српска јавност да утиче на српске власти да ради тренутних интереса не испусте из вида традиционално блиске и пријатељске односе нашег народа с Русијом, што представља једну од вертикала нашег битисања. Професор Факултета политичких наука

Kao novo. Bez posvete. Feliks - Vladimir Kecmanović Godina izdanja: 2019 Broj strana: 264 Povez: Mek Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“.Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način.„Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić„Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić„Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Traganje - Nikos Temelis Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2007 Broj strana: 274 Format: 20 cm Povez: Broširani Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine. Nikos Temelis je rođen 1947. godine u Atini. Studirao je pravo u Grčkoj i Nemačkoj. Traganje je njegovo prvo iskoračenje izvan polja njegovog naučnog zanimanja. Do sada je objavio romane: Traganje 1998. (81 izdanje), Preobražaj 2000. (68 izdanja), Odblesak 2003. (46 izdanja), Za naše druženje 2005. (34 izdanja), Dva života u jednom 2007.

Opis "Feliks - Vladimir Kecmanović" Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek

Milka Žicina Drugo imanjeTvrdi povezМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)Романи Милке ЖицинеПрви роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950).Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота.Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8]Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све.Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске 3/25

MILKA ŽICINA DRUGO IMANJE Tvrdi povez Милка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2] Биографија Милка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3] Живот и рад између два рата Године 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика. У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године. Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка. Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3] Послератни период и сукоб са КПЈ После ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере. Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3] По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4] Књижевни рад Милка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3] Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”. Објављена дела Кајин пут (роман; Београд, 1934) Девојка за све (роман; Београд, 1940) Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950) Друго имање (роман; Београд, 1961) Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986) Село моје (роман; Београд, 1983) Све, све, све (роман; Загреб, 2002) Сама (роман; Београд, 2009) Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014) Романи Милке Жицине Први роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950). Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота. Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8] Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све. Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске (1998).[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milka Žicina (Prvča, 9. oktobar 1902 — Beograd, 3. februar 1984), bila je pisac romana socijalne tematike u periodu između dva svetska rata.[1] Pretežno je obrađivala probleme obespravljenih devojaka i žena. Milka Žicina rođena je u Prvči kod Nove Gradiške, u siromašnoj porodici čuvara pruge Nikole Žice i njegove žene Cvijete, rođene Milojević. Zbog nemaštine je još u ranom pubertetu bila prinuđena da radi kao služavka u Novoj Gradiški. Po završetku osnovne škole, 1917. godine, sa majkom i sestrom odlazi u Sremske Karlovce i u Novom Sadu za godinu dana (1918) polaže ispite za četiri niža razreda devojačke škole.[3] Život i rad između dva rata Godine 1919. Milka Žicina prelazi u Beograd, zapošljava se u Upravi državnih železnica i uporedo uči daktilografiju. Potom odlazi u Beč, gde radi kao služavka, a zatim se vraća u Beograd. U Beogradu ne uspeva ponovo da se zaposli, pa odlazi u Hamburg, sa idejom da se zaposli na brodu i ode u Sjedinjene Američke Države. Ne uspevši da ostvari ovu zamisao ona iz Hamburga peške odlazi u Mec, a zatim u Pariz, gde se izdržava praveći opanke. Tada se pridružila sindikatu kožarskih radnika, gde je radnicima iz naših krajeva držala časove francuskog jezika. U Parizu je upoznala Iliju Šakića (kasnije načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova) i sa njim se venčala 1928. godine. U Parizu se družila sa levičarima i prodavala levičarsku štampu, pa su je francuske vlast, zajedno sa suprugom, proterale u Belgiju, gde su ostali do 1931. godine. Iz Belgije se mladi bračni par vraća u Beograd, gde Milka počinje da radi u Zadružnom konačištu (u Makedonskoj 21)[4] kao sobarica i noćni čuvar. Tu ona piše svoj prvi roman Kajin put.[5] Posle toga u konačištu je dobila posao daktilografa, ali je 1940. godine otpuštena zbog organizovanja štrajka. Drugi svetski rat provela je sa suprugom u ilegali, krijući se u kući seoskog učitelja u Dolovu pod imenom Milica Šakić.[3] Posleratni period i sukob sa KPJ Posle oslobođenja je u Pančevačkom srezu radila na obnovi škola i kulturnog života. Posle uspešno organizovanih izbora u Novoj Gradiški 1945. godine postala je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Sledeće godine postavljena je za urednika kulturne rubrike u časopisu Rad, da bi 1948, po ličnom izboru, prešla u slobodne reportere. Juna 1951. godine uhapšena je zbog saradnje sa Informbiroom. Istovremeno je tada pod istom optužbom uhapšena veća grupa pisaca, a Milka je bila jedina žena među njima. Sedam meseci, tokom kojih je utvrđivana njena krivica, provela je u Glavnjači. Januara 1952. osuđena je na osam godina zbog saradnje sa Vojislavom Srzentićem i njegovom suprugom Dragicom, sa kojom je bila bliska prijateljica.[6] Robijala je u ženskom logoru Stolac u Hercegovini do juna 1955. kada joj je kazna umanjena, a ona puštena.[3] Po povratku sa robije živela je sa mužem u Sevojnu do 1959. godine kada su se vratili u Beograd. U Beogradu je sa mužem živela u Dobračinoj br. 36, gde je i umrla 28. februara 1984. godine.[4] Književni rad Milka Žicina pripadala je pokretu socijalne literature između dva rata. Tridesetih godina 20. veka u Beogradu se kretala u krugu Nolitovih književnika-Levičara u Dobračinoj 6[4] (Radovan Zogović, Oskar Davičo, Hugo Klajn, Milovan Đilas i dr). Već sa svojim prvim romanom, objavljenim na preporuku Velibora Gligorića, postigla je uspeh. U Parizu je prevodila sa francuskog jezika pisce socijalne literature. Sarađivala je u mnogim časopisima, između ostalih Pregled, Naša stvarnost, Žena danas i drugi.[3] Obnovljeni interes za književno stvaralaštvo Milke Žicine javlja se sa promenom istorijskih okolnosti, odnosno raspadom Jugoslavije. Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti[7] za Milku Žicinu kaže da je ona „najznačajniju novinu u proznom stvaranju donela... sa svoja dva proleterska romana... od kojih drugi spada među naše bolje međuratne romane”. Objavljena dela Kajin put (roman; Beograd, 1934) Devojka za sve (roman; Beograd, 1940) Repotraže (zbirka reportaža; Beograd, 1950) Drugo imanje (roman; Beograd, 1961) Zapisi sa onkološkog (biografska proza; Beograd, 1986) Selo moje (roman; Beograd, 1983) Sve, sve, sve (roman; Zagreb, 2002) Sama (roman; Beograd, 2009) Neka to bude sve (kratka proza; Beograd, 2014) Romani Milke Žicine Prvi roman Milke Žicine Kajin put je priča o sirotinjskoj seoskoj porodici. Objavljen je u Nolitu 1934. godine i prvi je roman srpske književnosti sa jasnom orijentacijom pokreta socijalne književnosti između dva rata. Doživeo je značajnu popularnost. Preveden je i objavljen na nemačkom (Drei Eulen Verlang, Diseldorf, 1934) i francuskom (Pabl. L`amitié par le livre, Pariz, 1940), a posle rata na češkom (Dilo, Prag, 1947) i bugarskom (Narodna kultura, Sofija, 1948). U Jugoslaviji je doživeo i drugo izdanje (Rad 1950). Drugi roman, Devojka za sve govori o teškim iskustvima junakinje romana u još složenijim uslovima gradskog života. Njen dnevnik Zapisi sa onkološkog hrabro je svedočenje o borbi za život.[8] Rukopis o stradanju u ženskom logoru Stolac objavljen je posthumno, tek početkom 21. veka, pod „postmodernističkim” naslovom Sve, sve, sve. Roman Sama predstavlja tek početkom 20. veka obelodanjeni rukopis iz zaostavštine Milke Žicine, tematski je vezanim za njeno najteže intimno stradanje, boravak u „samici“ tokom istražnog postupka Glavnjači. Ovaj rukopis smatra se uvertirom za roman Sve, sve, sve i zajedno sa njim jedinstvenim svedočanstvom o stradanju povodom IB-rezolucije.[9] Oba rukopisa napisana su već sedamdesetih godina 20. veka, ali ih je autorka, u strahu od represije, skrivala. Tekstovi su posle njene smrti prvi put izašli u časopisima Dnevnik (1993) i Letopis Matice srpske (1998).

Poslednji veliki bal na svetu, Sandra Galand Odlično očuvana Br. strana: 342 Povez: broširan Format: 14x20cm Pismo: latinica Trijumfalna završnica čuvene trilogije o životu Žozefine Bonaparta Posle četiri godine braka s naprasitim, tvrdoglavim, čudnovatim, ali jedinstvenim i veličanstvenim Napoleonom, Žozefina doživljava počast kakvu je malo žena doživelo: njenu glavu ovenčava carska kruna. No na samom vrhuncu moći, slave, ljubavi, suočiće se s najdubljom ljudskom patnjom: okružena neprijateljima i spletkama, a istovremeno svesna da ljubav znači i žrtvu, moraće da se odrekne ljubavi svog života kako bi Francuska dobila naslednika. Zajedno sa Žozefinom, gasne i Napoleonova srećna zvezda. Najmoćnije evropsko carstvo bliži se krahu, najvećem vojskovođi novog doba predstoji progonstvo, Žozefina proživljava poslednje godine svog života... ali priča o neponovljivoj ljubavi između dve jednako strasne i velike duše ostaje da traje na stranicama koje je majstorski ispisala Sandra Galand. Burna od strasti i burna jer se događa na sve uzavrelijoj evropskoj pozornici, poslednja knjiga o Žozefini prava je kruna koja ovenčava prethodna dva dela Sandre Galand - romane Mnogi životi i tajne tuge Žozefine B. i Priče o strasti, priče o jadu. Temeljito istražena, vešto spisateljski preoblikovana, tanano iznijansirana osećajnom ženskom rukom, istorija na ovim stranicama oživljava i vrtoglavo uvodi čitaoca u svet osamnaestog i devetnaestog veka. Ova trilogija, već dugi niz godina među najčitanijim istorijskim delima širom sveta, ujedno je i nezaboravna ljubavna priča o dve velike ličnosti koje su promenile taj isti svet.

Opis Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel Format: 13x20 cm Broj strana: 760 Pismo: Latinica Povez: Mek

Autor: Ginter Gras Žanrovi: Nagrađene knjige, Klasična književnost, Drama Pismo: Latinica Broj strana: 760 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 4. februar 2015. Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel c4

Beograd Broj strana: 380 Format: 23 cm Čuda su, prema legendama, česta u Svetoj zemlji. Kazivanja o čudima još češća. O jednom čudu priča se i u Svetoj zemlji i u Srbiji. Junaci priče su Sveti Sava Osvećeni, Sveti Jovan Damaskin i Sveti Sava Srpski. Navodno, još u šestom veku nove ere, iguman čuvene palestinske lavre, Sveti Sava Osvećeni – pre svog upokojenja koje se zbilo 532. godine – proriče da će jednoga dana, u budućnosti, manastir po­hoditi monah koji će se takođe zvati Sava, a biće carski sin. Kako će ga bratija poznati? Sveti Sava Osvećeni daje svoju „patericu“, igumanski štap izrađen od slonove kosti, i traži da bude pričvršćena pored njegovog groba. Kada dođe taj poklonik u lavru, „paterica“ će pasti pred njim. Sama, bez ičijeg pokreta i trzaja, na neobjašnjiv način. I „patericu“ odmah treba pokloniti tom pokloniku, zajedno sa ikonom Bogo­rodice Mlekopitatelnice. Bratija čuva predanje i poštuje igumanov nalog, a Sveti Jovan Damaskin, koji je dva veka kasnije u lavru doneo Bogorodicu Trojeručicu, traži da se i ona pridoda žezlu Svetog Save Osvećenog i Bogorodici Mlekopitatelnici, kada poklonik carske krvi stigne u Palestinu. Sve buduće bratije čuvaju proročanstvo. I čekaju. U trinaestom veku u lavri se pojavljuje kao prost inok Rastko Nemanjić, u monaštvu naz­van Sava. Prilazi ktitorovom grobu i žez­lo pred njim pada. Bratija je iznenađena. Raspituje se o pokloniku, saznaje da se zove isto kao osnivač njihove lavre i da je sin srpskog monarha. Još nisu sigurni kaluđeri, vraćaju igumanski štap tamo gde je stajao. Sledećeg dana, Sava Nemanjić se opet poklanja senima Svetog Save Osvećenog i štap nekadašnjeg igumana opet pada.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija....

Beograd, 2016. četvrtasti format, 145 strana, ilustrovano. Odlično očuvana knjiga, bez nekih mana. Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. ma sob

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

“Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Autor: Džejms BoldvinŽanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografijePismo: LatinicaBroj strana: 58Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2019.Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije.Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji.Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka.„ Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti. “6/13

51936) RANKO ŽERAVICA U JUGOSLOVENSKOJ KOŠARCI , priredio Milutin Luta Pavlović , Junior Beograd 1992 , Ranko Žeravica, jedan od najvećih košarkaških trenera nekadašnje Jugoslavije, ali i stručnjak koji je svojim radom i ostvarenim rezultatima ostavio neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Čovek rođen 17. novembra 1929. u banatskom mestu Dragutinovo (danas Novo Miloševo) zauvek će ostati upamćen po tome što je kao selektor, na Mundobasketu održanom 1970. u Ljubljani, odveo reprezentaciju bivše SFRJ do prve titule svetskih šampiona, te deceniju kasnije, zajedno sa Mirkom Novoselom, predvodio na Igrama u Moskvi selekciju ’Plavih’ na putu do jedinog olimpijskog zlata. Pored ta dva najveća uspeha, u njegovoj zbirci selektorskih medalja nalaze se srebra sa Olimpijskih igara u Meksiku (1968. godine), Svetskog prvenstva u Urugvaju (1967.) i kontinentalnih šampionata u Italiji (1969.) i SR Nemačkoj (1971.), kao i bronzano odličje sa Svetskog šampionata, čiji je domaćin 1982. bila Kolumbija. Kao trener klubova ostvario je daleko skromniji trofejni učinak, pošto je jedino sa Partizanom uspeo da osvoji jednu titulu šampiona SR Jugoslavije (1996.) i pehar namenjen osvajaču Kupa Radivoja Koraća (1978. godine). Ta činjenica ne umanjuje njegovo klupsko nasleđe, tačnije sve ono dobro što je ostavio iza sebe vodeći brojne ekipe. Ostalo je zapisano da je upravo Žeravica selektira ekipu Partizana koja je predvođena Kićanovićem i Dalipagićem sedamdesetih godina prošlog veka napravila bum u jugoslovenskoj u košarci. Pod njegovom dirigentskom palicom mnogi igrači su stasavali i napredovali, a zanimljivo je da je upravo ovaj stručnjak dugo vremena bio rekorder po broju ostvarenih pobeda na klupi Crvene zvezde. Na 272 utakmice, koliko je vodio ’crveno-bele’, Ranko je zabeležio 167 trijumfa. Jelena Trajković mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana