Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

STANJE PREDMETA: Nova ali malo stradala od vlage. Zadnja korica malo zaprljana a listovi pri vrhu sa strane sa flekom od vlage (unutrašnjost netaknuta). OPIS: Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Мосе Јоргенсен: ШКОЛА КОЈУ СУ ОСНОВАЛИ УЧЕНИЦИ (Експериментална гимназија у Ослу) Издавачи: БИГЗ/ ХХ век, Београд, 1977.год. Меки повез, 210 страна, латиница. Сасвим пристојно очувано. Изузетно важна књига, сасвим у нивоу са `Слободном децом Самерхила`, а нажалост много мање позната. `Два норвешка гимназијалца, Јун Лун Хансен и Кнут БУ Ћелан, незадовољни гимназијом коју су похађали, прекинули су школовање после првог разреда. Знајући да су традиционалном гимназијом незадовољни и многи други ученици, подстакнути педагошким идејама Платона, Русоа, А.С.Нила и Норвежанина Улава Стурсејна, дошли су на замисао да покрену иницијативу за оснивање једне гимназије новог типа, где ће ученици и професори имати иста права, где меће бити оцена ни обавезног присуствовања настави, где ће ученици и професори заједно утврђивати наставни програм, технилу и план рада, где ће бити `више места за индивидуалност,развој, толеранцију и конструктивност.` Захваљујући њиховој иницијативи, прихваћеној од стране многих ученика, њихових родитеља и наставника, основана је 1966. Експериментална гимназија у Ослу. Ово је књига о настанку, развоју и перспективама ове необичне школе и о проблемима демократског, антиауторитарног и креативног образовања. Њен аутор, Мосе Јоргенсен, била је први управник Експерименталне гимназије у Ослу.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana, nedostaje beli predlist, na kome je verovatno bila posveta. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Strana: 127 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 24 cm U ovoj se knjizi objavljuju do sada nepoznata pisma Svetog Nikolaja Srpskog upućena Vinstonu Čerčilu, Herbertu Huveru, dr Slobodanu Jovanoviću, dr Dimitriju Najdanoviću i dr Ratiboru Đurđeviću. Pisma potiču iz sledećih izvora: Vladičina od dragocenog istorijskog značaja pisma Čerčilu (povodom hapšenja generala Draže Mihailovića) i Huveru sačuvana su u arhivi prof. Milutina Devrnje. Dobio sam ih zahvaljujući ljubaznošću njegove ćerke G-đe Zore Devrnje Zimerman iz SAD. Vladičina pisma dr Dimitriju Najdanoviću nalaze se u njegovoj rukopisnoj ostavštini. Tu sam, pored drugih važnih dokumenata, pronašao i kopiju Vladičinog pisma Slobodanu Jovanoviću od 12. februara 1953., kao i Nikolajev članak “Patrijarh Gavrilo ‒ odgovor jednom Moračaninu”, objavljen 50-ih godina prošlog veka u “Amerikanskom Srbobranu”, u kome govori o svom zatočeništvu sa Patrijarhom Gavrilom u Dahauu. U svojoj arhivi posedujem i originalan tekst nedovršene “Autobiografije” dr Najdanovića u kojoj on spominje dva vrlo važna podatka: a) da je povodom njegovog hapšenja za vreme konkordatske borbe 1940. godine Sveti Nikolaj napisao protestno pismo Dragiši Cvetkoviću u kome mu je poručio da “Srpska Pravoslavna Crkva s najvećom pažnjom prati šta se sada čini sa dr Najdanovićem”. Original tog pisma je sačuvan i objavljen u knjizi Mihaila Konstantinovića POLITIKA SPORAZUMA ‒ Dnevničke beleške 1939–1941; Londonske beleške 1944–1945, (priredio Radomir Konstantinović, “Agencija Mir”, Novi Sad, 1998, str. 623–626). Budući da je pismo od istorijske važnosti smatrao sam za bitno da ga objavim u prilogu knjige. b) Godine 1940. uredništvo časopisa “Hrišćanske misli” je odlučilo da Vladici Nikolaju, povodom njegove šesdesetogodišnjice, posveti jedan tematski broj. Kad je Vladika saznao za tu ideju napisao je Najdanoviću pismo u kome ga moli da se taj broj, ukoliko je štampan, odmah uništi, jer ne želi da mu za života pišu nekrologe. Sticajem nesrećnih okolnosti i evropskog varvarizma, prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, taj broj je izgoreo zajedno sa štamparijom u kojoj je štampan. Božjom milošću, sačuvana je samo naslovna strana časopisa sa Najdanovićevim uvodnikom i esejem “Metafizika Vladike Nikolaja”, koji sam otkrio u Narodnoj biblioteci Srbije i objavio u zborniku radova dr Najdanovića FILOSOFIJA ISTORIJE I. H. FIHTEA I DRUGI SPISI (“Jasen & Fond istine o Srbima”, Beograd, 2003. str. 459–478). Nažalost, pomenuto Nikolajevo pismo izgubljeno je iz Najdanovićeve arhive.

Novo, nekorišćeno. NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.``

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Autor - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Naslov Original i prevod : uvod u istoriju i teoriju prevođenja / Miodrag Sibinović ; [pogovor Branko Kitanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredna štampa, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kitanović, Branko (Koža) Napomene Tiraž 2.000 Pogovor: str. 187-189 Registar. Predmetne odrednice Lingvistika -- Prevođenje Književno prevođenje -- Srpska književnost Prevođenje Ova knjiga predstavlja pokušaj da se, na osnovu postojeke literature, na osnovu analize izvornog materijala iz naše prevodne književnosti, kao i na osnovu piščevog neposrednog prevodilačkog iskustva, naši čitaoci informišu i uvedu u osnovne probleme istorije, teorije i kritike opšteg i književnog prevođenja. U prvom delu knjige je skica istorijskog razvoja prevođenja u teorijske misli o prevođenju do početka XX veka (poglavlje posvećeno opštoj istoriji teorijske misli o prevođenju do XX veka rađeno je na osnovu šireg izbora literature koja se bavi istorijom prevođenja, a naročito na osnovu materijalom bogate knjige P. I. Kopanjeva „Pitanja istorije i teorije književnog prevođenja“, Minsk 1972). Drugi deo donosi informativni pregled savremenih tokova nauke o prevođenju, sa željom da se u njemu daju neke osnovne informacije koje mogu biti od koristi i nastavnicima stranih jezika u izvođenju nastavnog programa za prevodioce i inokorespondente u drugoj fazi srednjeg obrazovanja, ali pre svega uz pokušaj da se u postojećem obilju koncepcija i različitih modela daju podaci o čvornim tačkama jednog mogućeg otvorenog teorijskog sistema koji je dovoljno fleksibilan da bi mogao obuhvatiti raznorodno probleme procesa u rezultata prevođenja, bilo da su ti problemi već rešeni, bilo da za njih tek treba tražiti rešenja. Treći deo knjige donosi četiri poglavlja posvećena nekim specifičnim problemima književnog prevođenja. Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 – Beograd, 26. jul 2020) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja. Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Preminuo je 26. jula 2020. Projekti Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost – Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Dostignuća Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju – dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine XIX veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku – u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj. Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije. Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“. Nagrade Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012) i Slavističkog društva Srbije (2017). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Paіdeіa“, Beograd, 1999. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/“Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. X-XXI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Paіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću U književnom časopisu „Istok“ br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V. N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)... MG74 (N)

Otac Piccirillo /Arheolog,Franjevac/Mount Nebo- Jordan Michele Piccirillo - Mount Nebo Tvrd povez, 110 str. Bogato ILUSTROVANA.... Knjiga je N O V A ------------------------------ Jerusalim Engleski jezik.... Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] . Knjiga je N O V A ------------------------------ 1k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter John Murray (23. travnja 1920. - 20. travnja 1992.) [1] bio je britanski povjesničar umjetnosti i profesor povijesti umjetnosti na Birkbeck Collegeu u Londonu od 1967. do 1980. [1] Zajedno sa svojom suprugom, Lindom Murray, napisao je početnice o talijanskoj renesansnoj umjetnosti koje su koristile generacije studenata. Godine 1959. objavili su vrlo uspješan Penguin Dictionary of Art and Artists, koji je često ažuriran i ponovno izdavan. Godine 1963. objavili su dva sadržajna uvodna teksta Umjetnost renesanse i knjigu koja je postala klasična početnica Arhitektura renesanse. Linda je također sama napisala nekoliko knjiga i završila njihovu suradnju The Oxford Companion To Christian Art And Architecture (1996.) nakon Peterove smrti.[2] Rani život i obrazovanje Murray je rođen 1920. godine u Londonu. Roditelji su mu bili John Knowles Murray, poljoprivredni poduzetnik, i Dorothy Catton (Murray). Pohađao je školu King Edward VI u Birminghamu i Robert Gordon`s College u Aberdeenu. Školovao se za slikara na Gray`s School of Art u Aberdeenu i na Slade School of Fine Art na Sveučilištu u Londonu, gdje je diplomirao 1940. Murray je studirao povijest umjetnosti na Courtauld Institute of Art, Sveučilište u Londonu, gdje je diplomirao 1947. Tu je upoznao svoju suprugu, kolegicu Lindu Bramley (1913. – 2004.). Vjenčali su se 1947.[3] Akademska karijera Murray je predavao na Institutu Courtauld i Birkbeck Collegeu od 1948., dok je radio na doktoratu o tekstualnim izvorima Giottova djela. Doktorirao je na Institutu Courtauld 1956. Godine 1952. postao je knjižničar knjižnice Witt na Institutu Courtauld (napuštajući to mjesto 1964.), a 1961. postao je viši znanstveni suradnik na koledžu. Murray se 1967. preselio na Birkbeck College u Londonu kao profesor povijesti umjetnosti, naslijedivši Nikolausa Pevsnera. Utemeljio je povijest umjetnosti kao dodiplomsku disciplinu na koledžu, a taj se predmet prethodno predavao izvan strukture odsjeka koledža. Murray je otišao u mirovinu kao profesor emeritus 1980., a naslijedio ga je John Steer. Bio je nadaren lingvist, posebno za njemački i talijanski jezik, te je preveo temeljne tekstove iz povijesti umjetnosti na engleski, uključujući Klassische Kunst Heinricha Wölfflina 1952. i Die Geschichte der Renaissance Jacoba Burckhardta 1985. Bio je predsjednik Društva arhitektonskih Povjesničari Velike Britanije od 1969. do 1972. i predsjednik Društva Walpole od 1978. do 1981. [3] Murrayeva ostavština Nakon njegove smrti 1992. (Farnborough, Wiltshire), Linda Murray osnovala je Murrayjevu ostavštinu na koledžu Birkbeck. Financira potporu studentima i istraživačkim putovanjima, kao i Murray Research Studentship za izvanredno doktorsko istraživanje u području europske umjetnosti ili arhitekture u srednjem vijeku ili renesansi. Također financira dvogodišnje Murray Memorial Lecture.

Jovan Tomović : VREMEPLOV GORNJEG MILANOVCA U OSAMDESET KAZIVANJA , Grafoprint Gornji Milanovac 2015, tvrdi povez, str. 182. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Predmetne odrednice Горњи Милановац Јован Томовић (Коштунићи, Горњи Милановац, 1932) српски је привредник, друштвенополитички радник, документариста свога завичаја и хуманитарни радник. Биографија Јован Томовић (1932) рођен је у Коштунићима. Основну школу завршио је у Брајићима, малу матуру у чачанској гимназији, Средњу економску започео у Чачку а завршио у Крагујевцу.[1] Вишу економску школу завршио је у Београду. У периоду од 1951. до 1956. године ради у Среском задружном савезу Горњег Милановца као економиста. После тога руководи Задружном штедионицом (1956—1960). Свој радни век најдуже проводи у ПИК-у Таково у Горњем Милановцу, као генерални директор (1960—1985). Био је на челу спољнотрговинског предузећа Centrocoop у Београду (1985—1990), затим директор фирме Mobex у Београду (1990—1996)[2], након чега је седам година руководио својом фирмом Toja. Значајну улогу имао је и у друштвенополитичком животу општине Горњи Милановац, те је у два мандата био потпредседник општине и један мандат председник општине. Био је и републички посланик. Привредни маг Године 2015. прослављено је 45 година откако је у горњомилановачкој фабрици ПИК Таково почео да се производи генерацијама најпопуларнији слаткиш у нашој земљи. За долазак еурокрема из Италије заслужан је управо тадашњи директор Јован Томовић. Слаткиш који је донео са једног службеног пута у Италији 1969. године, дегустирао је заједно са сарадницима и предложио им да то постане главни производ Такова са којим ће освојити тржиште тадашње Југославије. За покретање тог посла било је потребно повући храбар потез и подићи позајмицу од 10 милиона долара. Власник италијанске фирме Гандола продао је Такову лиценцу за производњу, рецептуру, име производа, као и за технологију. Фабрика за производњу еурокрема почела је са радом 1970. године и врло брзо се показало да је то био изванредан пословни потез. Овај гигант је запошљавао петину од тадашњих 17.000 становника Горњег Милановца. Публицистика Хроничар Горњег Милановца Јован Томовић је својеврсни хроничар свога града. Аутор је следећих публикација: Белешке са поуком и истином уместо штита, Графопринт, Горњи Милановац 2010. Есеји из провинције, Графопринт, Горњи Милановац 2012. Времеплов Горњег Милановца, Графопринт, Горњи Милановац 2015. Стручна литература Храна : приручник о саставу и прехрамбеним вредностима намирница и пића, Графопринт, Горњи Милановац 2000. Хуманитарни рад Јован Томовић је истакнути хуманитарни радник о чему сведочи и његово деловање на челу Друштва Србије за борбу против рака, добровољној непрофитној организацији са социјално-хуманитарним циљевима основаној 1927. године. За свој рад одликован је: Орденом рада са сребрним венцем, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ – другог реда и Седмојулском наградом – као највишим одликовањем у Србији, за постигнуте резултате у стваралштву, као и Орденом италијанске владе Cavaliere Officiale.

Odlično stanje Sotin Istorijske beleške Sotin je naseljeno mesto u sastavu grada Vukovara u Vukovarsko-sremskoj županiji, Republika Hrvatska. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Vukovar. U Sotinu je u 19. veku održavan godišnji vašar samo 5. juna (1837).[1] Godine 1905. Sotin je mala opština, selo u Sremskoj županiji, u kojem rade pošta i komunalna škola. Juna 1936. godine grom je u Sotinu ubio dva čoveka, koji su se vraćali zajedno iz polja, noseći kose na ramenima.[2] Kulturna istorija Srba u Sotinu uredi Antonije Vrančić biskup pečujski je 1553. godine je bio u sastavu austrijskog poslanstva koje je krenulo u Carigrad. Taj putopisac pominje `razoren gradić Sotin`, granično mesto vukovarske i sremske županije.[3] Godine 1567. prošla je gornji Srem delegacija Austrijskog poslanstva, putujući u Carigrad, radi dogovora o miru i vratila se potom istim putem. Marko Antonije Pigafeta kao član delegacije, je opisao taj put na povratku: `Iz Mitrovice dođoše u Sotin kraj Dunava, odakle se prema istoku vidi Ilok. Tu stanuju Turci, Srbi i Ugri (Mađari)`. Drugi put, 1578. godine u povratku u delegaciji je bio Stefan Gerlah, koji beleži: Otivar, srpski Otin (Sotin) bijeli gradić na Dunavu.[4] Selo Sotin (Sotina) sa nalazi na spisku povlašćenih bačkih mesta 6. novembra 1692. godine, koja se oslobađaju vojnog i ostalih nameta i dobrovoljnog rada, koje je general Monasterija obećao da će davati Varadinu gradu i carskoj vojsci.[5] U manastirskom bratstvu Privine glave, bio je jeromonah Nikolaj pa Nikanor Mihajlović, rođen u Sotinu početkom 18. veka. Rukopoložen za sveštenika 1736. godine i bio paroh u Baču. Došao u manastir 1749. godine gde je umro 1771. godine. U manastiru Šišatovcu je 1753. godine zabeležen jerođakon Mojsej Popović, rođen u Sotinu, star 19 godine. Sotinski parosi 1734. godine bili su pop Nenad i pop Jovan, a 1750. godine pop Aleksije. Iz državnog popisa pravoslavnog klira Ugarske iz 1846. godine vidi se da opština Sotin ima pravoslavnu crkvu Sv. Nikole, ali da mesto pripada kao parohijska filijala susednom većem mestu Opatovcu. Opatovački paroh Gavrilo Bilić opslužuje i Sotin, u kojem te godine ima tek 98 pravoslavnih duša.[6] Po crkvenom popisu iz 1865. godine, Opatovac i Sotin su činili zajedno jednu parohiju, i to šeste najniže platežne klase, a broj pravoslavnih duša iznosio je ravno 400.[7] Javlja se 1837. godine kao kupac jedne srpske knjige Đorđije Đorđijević opštinski beležnik sotinski. U Sotinu, u Gornjem Sremu osnovana je 1866. godine nova srpska škola, nastojanjem rodoljubive gospode, velikog sudije Mikovića i Opatovačkog sveštenika Nikole Blidovića. Svojim prilogom od 200 f. poznata dobrotvorka Elena Bozdina iz Pešte, je najviše doprinela izgradnji škole.[8] Godine 1867. dala je opština Sotin za Fond Školskog lista 71 f.[9] Učitelj Sima Stepančević u Sotinu, uplatio 4 f. pretplatu za `Školski list` 1867. godine. Godine 1905. u mestu nema srpske škole, jer je stasalo za redovnu nastavu samo osam đaka, koji pohađaju sotinsku komunalnu školu.[10] Umro je 1896. godine pop Jovan Blidović paroh za Sotin i Opatovac. Bio je rođen 1842. godine u Herceg Suljošu, završio je Vinkovačku gimnaziju i Karlovačku bogosloviju. Otac Nikola bio je posle mađarske bune paroh u Sotinu i Opatovcu. Jovan je 1868. godine postao jerođakon i na očevoj parohiji u Sotinu bio kratko vreme njegov pomoćnik i učitelj. Karijeru je nastavio u parohiji Iločko-Molovinskoj. Od 1890. godine je zamenio pokojnog oca na parohiji u Sotinu. Raspisan je februara 1903. godine stečaj za upražnjeno mesto pravoslavnog paroha u parohiji Opatovac - Sotin.[11] Po srpskom izvoru iz 1905. godine selo Sotin je parohijska filijala crkvene opštine Opatovac. Od 1436 stanovnika u mestu, Srba je 63, a prema broju domova od ukupno 236 samo je 12 srpskih. Tu se nalazi srpska pravoslavna crkva posvećena prazniku Prenosu moštiju Sv. Nikolaja ili Letnjem Sv. Nikoli.[12] Upravitelj osnovne škole u Sotinu je Branko Kovačić 1925. godine. U saobraćajnoj nesreći kod Sotina, 22. jula 1928. godine poginuo je poznati beogradski trgovac i brodovlasnik Dušan Todić. Automobil `Kadilak` se zbog pucanja jedne gume na točku prevrnuo, šofer je poginuo a suvazač Todić, prenet u bolnicu u Sremskoj Mitrovici, gde je kasnije umro. Todić je bio pre Prvog svetskog rata veoma bogat čovek, sa celom flotom rečnih lađa. Međutim sve su mu konfiskovali austro-ugari okupatori, pa je teško preživeo izbeglištvo. Posle rata je brodovlasnik opet `stao na noge`, i spadao u red najbogatijih Srba, koji se odlikovao i humanizmom. Poredili su ga sa čuvenim bogatašom Šveđaninom Alfredom Nobelom. Podigao je kao svoju zadužbinu, pravoslavnu crkvu Sv. Đorđa u Kostolcu.[13] Godine 1939. u Sotinu krenula je akcija za gradnju `Prosvetnog doma`. Stanovništvo uredi Na popisu stanovništva 2021. godine, Sotin je imao 597 stanovnika.[14] Na popisu stanovništva 2011. godine, Sotin je imao 782 stanovnika.[15] Popis 1991. uredi Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Sotin je imalo 1.324 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava:

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

DELIJA BANATSKI URUGVAJ Bogdan Ibrajter Tane - mokrinski Montevideo БОГДАН ИБРАЈТЕР ТАНЕ ДЕЛИЈА, БАНАТСКИ УРУГВАЈ Хроника златног доба мокринског фудбала ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КИКИНДА КИКИНДА 2О11 U veoma dobrom stanju i očuvanosti Фудбалски клуб `Делија` (Мокрин) Поговор РАША ПОПОВ Илустрације Ћирилица Тврде корице Шивен повез 144 странице U vrlo dobrom stanju 11 najboljih „Delijaša“ svih vremena Uz kratak prikaz knjige „Delija, banatski Urugvaj“ publiciste Bogdana Ibrajtera Taneta, Kikindske biraju svojih omiljenih jedanaest – Delijin tim snova Kikindski „Istorijski arhiv“ objavio je istoriju fudbalskog kluba Delija iz pera Bogdana Ibrajtera Taneta, publiciste, novinara, slikara i dugogodišnjeg kolumniste dnevnog lista Politika. Nakon kratke istorije igranja loptom, Ibrajter je u knjizi „Delija – banatski Urugvaj“ opisao kako je osnovan fudbalski klub u Mokrinu i istakao njegove najslavnije trenutke. Uz obilje crno-belih forografija i pogovor Raše Popova, u ovoj „hronici“ nalazimo iscrpnu, preciznu i živopisnu istoriju Delije, kluba sa izuzetnom tradicijom, koji ove godine obeležava 90 godina postojanja: od prve utakmice sa KAC-om iz Velike Kikinde (na Blagovesti, 1921. ili 1922.), pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Podnaslov knjige: „Hronika zlatnog doba mokrinskog fudbala“ odnosi se na period između 1922. i 1933. kada je Delija dobio svoj slavni nadimak. Uživajući u Ibrajterovoj knjizi, napravili smo naš mali izbor – jedanaest najboljih Delijinih fudbalera („svih vremena“), ostavljajući mogućnost svakom čitaocu ove knjige da napravi svoj tim. Tokom odabira nismo imali na umu samo fudbalske kriterijume, nego pre svega knjiške – izabrali smo junake čiji su nas (literarni) driblinzi izbacili iz ravnoteže. 1. Branko Živanić – Krompir, golman. Junak drugog stiha Delijine himne koju je profesor Dragoljub P. Badrljica ponovo objavio u listu Mokrin juče 1993. godine. Bije Laza ko iz puške/ Krompir hvata kao kruške! 2. Milivoj Simić Džapura, jedna od najvećih Delijinih legendi. Marta 1931. dao je Kosovu iz Kikinde osam golova. Sovra, golgeter sa Blandaša, setio se kako je kao dečak odlazio u Mokrin, da gleda Deliju, posebno Milivoja Simića Džapuru. „Bio je izuzetan fudbaler. Jednom sam se sa vršnjacima vraćao peške sa utakmice iz Mokrina u Kikindu, jer nismo imali novca za voz. Imao sam nove poluantilop cipele i nov sako. Uhvatio nas je strašan letnji pljusak. Cipele koje sam prvi put obuo bile su upropaštene, ali od roditelja nisam dobio grdnju. U Mokrinu sam video Džapuru.“ 3. Lazar Knežev – Čiča, kapiten. Bio je jedan od najboljih bekova svoga vremena u Banatu i jedan od najbržih trkača, kako svedoče Tanetovi sagovornici. Trčao je sprint na sto metara za 11 do 12 sekundi, u opremi fudbalera – sa vunenim štucnama, u dubokim kopačkama. 4. Milan Knežev, visok, jak, pravi atleta. Rođen 1911, umro 1935. Drugovi su ga iz milošte zvali Daba i Tarzan, jer se poput Tarzana često verao po drveću i granama lipa ispred kuća Kneževa i Bugarčića u Mokrinu. Kad bi se vratili paorskim kolima s njive, skako je s kola i preskakao kapiju. Darovit, pravdoljubiv, kako opisuje Ibrajter, imao je književnog dara i iza sebe ostavio nekoliko radova. Njegovi murali nestali su zajedno sa salašom. 5. Acika Stančić bio je izuzetno desno krilo, beleži Ibrajter u svojoj hronici. Brz i vešt dribler sa odličnim pregledom igre. Prema gotovo svim novinskim izveštajima iz tog doba, bio je jedan od pet najboljih Delijaša. Navijači su govorili: „Laza dodaje, Acika cuca, Džapura puca – gol!“ 6. Mirko Golić – Pipa, zemljoradnik po zanimanju, bio je Delijin half koji je, po legendi, prvi šutirao loptu makazicama. Tane Ibrajter otvara staru misteriju! Da li je zapravo Pipa patentirao makazice koje su kasnije koristili Sovra Sandić, Italijan Boniperti i Brazilac Pinga? 7. Neda Malenčić, u Mokrinu poznatiji kao Bačika Skarone i Rapa, slikovito je opisao Bogdanu Ibrajteru Tanetu kako je igrao fudbal tridesetih godina prošlog veka. „Bio sam zdravo dobar da zagrebem s loptom. Zato su me i prozvali Skarone, po čuvenom urugvajskom igraču. Znaš ono – Montevideo, Bog te video! Sećam se i danas igrača Urugvaja: Iriarte, Amdrade, Kastro, Petrone, Skarone...“ 8. Gavra Blažić, graditelj igre, po sećanjima jednog od Ibrajterovih sagovornika, bio je vojnik u Smederevu. Svake nedelje puštali su ga iz vojske kako bi igrao za Deliju. „Loptu je delio kao rukom.“ 9. Milenko Nedeljkov – Batuš Vanješ, dugogodišnja desna polutka i jedan od najdorovitijih tehničara koje je imao mokrinski fudbal. Malo je falilo da postane igrač subotičkog Spartaka čija je uprava, baš u isto vreme, paralelno pregovarala i sa Ferencom Puškašom, slavnim mađarskim igračem. 10. Milan Golić Đarinka imao je jak šut. Nije bio grub, ali jeste bio oštar poput sablje. „Kad je koji protivnički igrač opasan, Đarinka bi samo viknuo: Puštaj ga meni! Kao kad je čuvao Tanasiju Abera Prodanovića iz zrenjaniskog Proletera, koji je od njega bio viši za dve glave. 11. Milan Bata Zorić, još jedan od slavnih fudbalera iz Mokrina, iz novije Delijine istorije. Nekadašnji igrač Partizana i Crvenke – igrač kojim Bogdan Ibrajter Tane završava svoju hroniku. Fotografija Milana Bate Zorića i danas se nalazi na centralnom mestu u kancelariji predsednika fudbalskog kluba Delija. Delijin inventar iz 1932. Profesor Dragoljub P. Badrljica sačuvao je spisak inventara Delije iz 1932. godine, ispisan na trgovačkom papiru, kada je ekonom bio njegov otac Pajica Badrljica. „Inventar M.S.K. Delija god. 1932. 2 para kolenica za golmana. 1. kom. gaćice crne za golmana, fatirane. 2 dresa za golmana. 20 dresova za igrače. 10 dresova zimskih plavih. 11 pari štucni plavo-belih. 10 pari cevanica. Dva kom. mreže za gol. Šest komada šipaka za gol. Četiri komada klina za gol. Jedna fotografija tima S.K. Delije, uramljena pod staklom. Jedan čiviluk za dresove. Jedna stalaža za cipele. Dve kazete sa dvanaest pregrada za opremu. Četiri komada korner barjačića. Dva komada aut barjačića. Jedna nova lopta sa gumom. Dve polovne lopte bez gume. Jedna stara lopta sa gumom. Jedan kofer stari. Tri komada pumpe – jedna dobra dve ne valju. Jedan ušnirač. 32 para cipela. Pet metara platna za reklamu, poklon od g. Milana Dudića.“ Potpis: Domar S.K. Delije Paja Badrljica. Mića Vujičić (Kikindske novine, 17. februar 2012.)

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ DECENIJA ILUZIJA - Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990-2000 Izdavač - Clio, Beograd Godina - 2016 956 strana 20 cm Edicija - Klepsidra ISBN - 978-86-7102-522-5 978-86-7102-520-1 978-86-7102-521-8 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog Srbi u Americi Jugoslovensko pitanje: šta Srbi žele i šta je interes SAD Početak demonizacije Srba Kontakt sa maticom: Srpsko-američka banka i Borka Vučić I 1990–1991. U IŠČEKIVANJU 1990. Kongres srpskog ujedinjenja Kako je ideja rođena Ka osnivačkoj skupštini Osnivačka skupština 1991.Nova epoha Amerika sama na vrhu globalne moći: novi svetski poredak – stare iluzije Srbija bez kompasa u moru promena Slobodan Milošević i Srbija u simbiozi Američka uvertira za raspad Jugoslavije Početak sukoba: nada i stvarnost Misija dobre volje i prijateljstva Poseta srpskim zemljama: 27. maj – 7. jun 1991 Izgradnja organizacije i početak borbe Srpsko lobiranje II 1992–1993. ŽELJA ZA HEGEMONIJOM 1992. Evropski snovi i američka java Aktivna Nemačka – pasivna Amerika Aktiviranje Amerike na Balkanu Jugoslovenski poker Novi predsednik i novi premijer Jugoslavije Masakr u redu za hleb Početak organizovanog lobiranja „Prorok” i predsednik Kongres srpskog ujedinjenja – zapaženi na nepoželjan način Propagandni izveštaj o terorizmu 1993. Glavne aktivnosti Dva mirovna plana Monarhija – da ili ne Jevreji i Srbi u Americi Problemi sa lobiranjem III 1994–1995. PROPUŠTENE MOGUĆNOSTI 1994. Traganje za rešenjem Incident br. 1: Pijaca Markale Na putu za Bosnu London Budimpešta – Beograd Pale Beograd Ponovo Vašington Svedočenje u Kongresu Holbruk 1995. Amerika odlučna da okonča rat Susret sa ambasadorom Makormikom Inicijative za kraj rata Kontakt grupa Plan Z-4 SAD spremne za kraj rata Problemi u odnosima sa javnošću Markale 2 Tarčin Srebrenica Početak kraja: „Oluja“ Šesta godišnja konvencije Kongresa srpskog ujedinjenja Dejton Odlazak rodoljuba i prijatelja IV 1996–1997. OPRAVDANE SUMNJE 1996. Republika Srpska Haški tribunal: u građanskom ratu nema anđela Dijaspora i opozicija Zajedno Pismo rodoljuba bez iluzija Beogradske zviždaljke čuju se u Vašingtonu Sreda, 11. decembar Četvrtak, 12. decembar Petak, 13. decembar Vesti iz Republike Srpske 1997.Početak kraja ili kraj početka Poseta studentske delegacije Preuzimanje vlasti u gradovima Politički i državotvorni ciljevi Neočekivana inicijativa Rasplet Ideja za osnivanje Veća za demokratske promene V 1998–1999. SRBIJA U VRTLOGU ISTORIJE 1998. Osnivanje Veća za demokratske promene u dijaspori Srpska Ahilova peta Od Toronta do Beograda Prelazna vlada stručnjaka Propuštene mogućnosti O razlazu Na kraju godine 1999. Kosovo 1389–1999 Agresija na Srbiju i oživljavanje NATO-a Lobiranje u Americi – zajedno smo jači Kosovsko ogledalo: NATO guske lete u balkansku geopolitičku maglu Na ivici U vihoru Nedržavotvorna politička opozicija Na putu ka Svesrpskom saboru Sentandrejski sabor Budimpešta i Sentandreja: dani Sabora Prvi dan – dan dijaspore Drugi dan – dan susreta i rada dijaspore i matice Treći dan – dan Sentandrejske deklaracije Prvi utisci o Saboru Na putu za Atinu VI 2000. KRAJ JEDNOG VEKA 2000.Novo doba, stare zablude Zavesu u dijaspori podiže „deka“ Avramović Veće za demokratske promene Srbije Čikago i Vašington Novčana sredstva Srbija Trijumf tripartitne grupacije i poraz monarhije Posle Atine Priručnik Veća za demokratske promene u Srbiji Srbija: Vlast – opozicija – Veće Otpor Kraj jedne decenije i kraj agonije Novi predsednik – naše nove nade Nevaskrsnuti srpski Feniks i dve samoobmane i laži Epilog Sjedinjene Američke Države Srbija Srpska dijaspora Indeks   `Knjiga govori o posredovanju srpske dijaspore između Amerike i Srbije tokom ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka i raspada Jugoslavije. Osećajući odgovornost da upozore najviše zvaničnike u Vašingtonu, akademsku javnost i glavne urednike vodećih medija o mogućim posledicama pogrešne politike, oni su ukazivali na pogubne posledice otvoranja jugoslovenske Pandorine kutije. Njihova mnogobrojna upozorenja samo su delimično uspela u tome, ali nisu imala uticaja na konačan rezultat. Može se slobodno postaviti teza da je put Amrike iz krvavog blata Balkana, preko Sarajeva i Prištine, vodio do Kabula i Bagdada i u živi pesak Srednjeg Istoka Iako je reč o autorovom ličnom viđenju, učinjen je veliki napor da tekst bude lišen subjektivnosti, te da se osloni na dokumenta i originalne izvore. Zvanična, kao i privatna prepiska, literatura, citati, sačuvani su u autorovoj privatnoj arhivi, kao i u arhivama američke državne uprave, američkog Kongresa, u izveštajima raznih obaveštajnih službi, kao i u privatnim beleškama učesnika minulih događaja koje još nisu objavljene.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dragoslav Avramović Džonatan Ajl Jonathan Eyal Artemije Radosavljević Vladika Dragomir Acović Dan Barton Burton Dušan Bataković Vladan Batić Vilijam Bil Bejker William Baker Džejms Bejker James Nora Belof Beloff Semjuel Berger Samuel Matija Bećković Dušan Bilbija Žarko Bilbija Dani Boaje Daniel Boyer Srbobran Srba Branković Dušan Bunjević Džordž Buš George Bush Aleksandar Veršbou Vikor Vojnović Vicor Boris Vukobrat Borka Vučić Lesli Gelb Leslie Devjid David Bendžamin Gilman Benjamin Ričard Goldston Richard Goldstone Milorad Golubović Felipe Gonsales Al Gor Albert Gore Mihail Gorbačov Vera Davidović Edvard Damić Edward Helen Delić Bentli Džon Delić John Mlađan Dinkić Džejms Dobins James Dobbins Milorad Dodik Robert Bob Dol Dole Aleks Dragnić Alex Vuk Drašković Slavka Zoran Đinđić Dragoslav Milo Đukanović Vladan Živulović Lorens Lari Iglberger Lawernce Eagleburger Alija Izetbegović Velimir Ilić Irinej Dobrijević Irinej Kovačević Milan Janković Filip Cepter Boris Jeljcin Vojin Joksimović Tomas Tom Kantrimen Thomas Countryman Bil Kar Bill Carr Aleksandar Karađorđević Katarina Rodovan Karadžić Piter Karington Peter Carington Džimi Karter Jimmy Carter Obrad Kesić Džin Kirkpatrik Jeane Kirkpatrick Henri Kisindžer Henry Kissinger Džonatan Klark Clark Jonathan Vilijem Bil Klinton Bill William Clinton Đorđe Kolarević Nikola Koljević Zoran Konstantinović Gregori Greg Kopli Gregory Copley Vojislav Koštunica Momčilo Krajišnik Voren Kristofer Warren Christopher Miroljub Labus Tom Lantos Ričard Lugar Richard Bogdan Maglić Ričard Makormik Endi Manatos Andy Mirjana Mira Marković Aleks Mačeski Alex Machaskee Miloš Milenković Branko Milinović Miloje Milićević Slobodan Milošević Ratko Mladić Nikola Moravčević Đurđe Ninković Džim O Brajen Jim O Brien Dejvid Oven David Owen Medlin Olbrajt Madeleine Albright Robert Bob Pavić Pavle Stojčević Patrijarh Milan Milanče Pajević Milan Panić Miodrag Mile Perišić Živojin Žika Petrović Nikola Nik Vesna Pešić Biljana Plavšić Danko Popović Milan St Protić Ronald Ron Radaković Slobodan Rakitić Ronald Regan Reagan Abraham Ejb Rozental Abe Reosenthal Majkl Rouz Michael Rose Ibrahim Rugova Mirjana Samardžija Slobodan Samardžić Džejms Svigert James Rade Simović Brent Skoukroft Scowcroft Kristofer Smit Christopher Smith Svetozar Sveta Stojanović Strob Talbot Strobe Momčilo Moma Tasić Josip Broz Tito Đorđe Vid Tomašević Desa Tomašević Vejkman Wakeman Franjo Tuđman Piter Ćelović Dobrica Ćosić Dejvid Halberstam David Li Hamilton Lee Džesi Helms Jesse Kristofer Kris Hil Hill Adolf Hitler Ričard Holbruk Richard Holbrooke Hristofor Kovačević Voren Cimerman Warren Zimmermann Teodosije Čelenković Alfred Šerman Sherman Vojislav Šešelj Sofija Škorić

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna ostecena, sve ostalo uredno, nekoriscena! Posveta! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Džefri Berman Žanrovi:: Psihologija, Publicistika Izdavač:: Psihopolis Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Umetnost pisanja terapijskih priča Jedinstvena i sveobuhvatna studija o Jalomovom psihoterapijskom i književnom radu, o razvoju i dometima dva Jalomova identiteta i dve njegove karijere: kao egzistencijalnog psihoterapeuta i kao kreativnog pripovedača. Jer, niko nije bolje pisao o umetnosti psihoterapije i psihoterapiji kao umetnosti, i niko nije tako spretno spojio ove dve karijere kao Irvin Jalom. – Ja pripadam onim čitaocima dela Irvina Jaloma kojima odmah nakon prve stranice postane savršeno jasno da će pročitati i sve ostale i poslušati svaku njegovu reč. Odmah sam počeo da mu verujem i to me ne napušta već mnogo godina. Razumeo sam ga kao da je pisao specijalno za mene (što vam zvuči jasno, mada pomalo nespretno i uobraženo) – napisao je u predgovoru Džefri Berman, profesor engleske književnosti i autor ove knjige, precizno opisavši kako se oseća kad čita Jaloma, ali i objašnjava svoje razloge za pisanje ove knjige. Knjiga hronološkim redom donosi detaljne prikaze Jalomovih udžbenika, romana i psihoterapijskih priča – od udžbenika Teorija i praksa grupne psihoterapije, preko Egzistencijalne psihoterapije, Grupne psihoterapije bolničkih pacijenata, zatim knjiga Svakim danom sve bliže, Krvnik ljubavi, Kad je Niče plakao, Ležanje na kauču, Smisao života, Čari psihoterapije, Lečenje Šopenhauerom, Gledanje u sunce, Problem Spinoza, Jedan dan pa sve do dokumentarnog filma Lečenje Jalomom iz 2014. godine i njegove memoarske knjige O sebi iz 2017. godine, kojom se oprašta od čitalaca nakon spisateljske karijere duge pola veka. Hronološki pristup omogućio je Bermanu da prati kako, kada, gde i zašto Jalom menja mišljenje o određenim stvarima, da otkrije zašto je Jalom najuticajniji zagovornik terapeutovog samootkrivanja pred pacijentima i klijentima i zašto njegova dela cene i profesionalci, koji se bave mentalnim zdravljem, ali i obični čitaoci... Irvin David Jalom (engl. Irvin David Yalom; Vašington, SAD, 13. jun 1931) je američki egzistencijalni psihijatar, počasni profesor psihijatrije na Univerzitetu Stanford, i književnik, domaćoj javnosti najprepoznatljiviji kao autor romana Kad je Niče plakao Jalom je rođen u Vašingtonu.[1] Petnaestak godina pre njegovog rođenja njegovi roditelji, Jevreji, emigrirali su iz Rusije i potom u Vašingtonu otvorili bakalnicu u siromašnom crnačkom predgrađu. Jalom je proveo veći deo svog detinjstva čitajući knjige u porodičnoj kući iznad bakalnice i u lokalnoj biblioteci. Nakon što je završio srednju školu studirao je na Džordž Vašington univerzitetu, a zatim na Bostonskoj univerzitetskoj medicinskoj školi. Karijera Nakon što je diplomirao na Džordž Vašington univerzitetu 1952, kao lekar sa Bostonske univerzitetske medicinske škole koju je završio 1956. stažirao je u Maunt Sinaj bolnici u Njujorku, i završio specijalizaciju na Fips klinici Džon Hopkins univerziteta u Baltimoru 1960. Nakon dve godine vojne službe u Tripler Dženeral bolnici u Honoluluu Jalom je započeo akademsku karijeru na Stanford Univerzitetu. Zaposlio se na fakultetu 1963. i napredovao u toku sledećih nekoliko godina da bi dobio katedru 1968. Ubrzo nakon toga dao je svoj najznačajniji doprinos predajući o grupnoj psihoterapiji i razvijajući svoj model egzistencijalne terapije. U osnovi njegovih dela o egzistencijalnoj psihologiji je ono što on naziva četiri datosti ljudskog stanja: samoća, besmisao, smrt i slobodna volja. Jalom diskutuje o načinima na koje čovek može da odgovori na ove probleme, bilo na funkcionalan, ili na nefunkcionalan način. Osim njegovih stručnih dela, Jalom je napisao i mnogo romana, i eksperimentisao sa raznim tehnikama pisanja. U knjizi Svakim danom sve bliže Jalom je pozvao pacijenta da bude koautor i piše o doživljaju terapije. Knjiga ima dva različita glasa koja posmatraju isto iskustvo u naizmeničnim delovima. Jalomova dela su korišćena kao udžbenici na fakultetima, i standardno štivo za studente psihologije. Njegov novi i jedinstveni pogled na odnos pacijenta i klijenta je uvrštavan u rasporede programa psihologije na školama kao što je Džon Džej koledž krivičnog prava u Njujorku. Jalom je nastavio da održava honorarnu privatnu praksu, i snimio je brojne dokumentarne filmove o tehnikama terapije. Takođe je predstavljen u dokumentarnom filmu Bekstvo od smrti (Flight from Death), koji istražuje odnos nasilja i straha od smrti, vezanom za podsvesne uticaje. Irvin D. Jalom institut za psihoterapiju, koji vodi zajedno sa profesorom Rutelen Džoselson, unapređuje Jalomov pristup psihoterapiji. Njegova jedinstvena kombinacija integrisanja više filozofije u psihoterapiju može se smatrati filozofijom. U braku je sa književnicom i istoričarkom Marilin Jalom. Dela Romani i priče 1974 Svakim danom sve bliže (Every Day Gets a Little Closer) 1989 Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele (Love´s Executioner and Other Tales of Psychotherapy). 1999 Moma i smisao života (Momma and the Meaning of Life) 1992 Kad je Niče plakao[2] 1996 Ležanje na kauču (Lying on the Couch) 1996 Čitalac Jalom (Yalom Reader) 2005 Lečenje Šopenhauerom (The Schopenhauer Cure)[3][4] 2005 Zvaću policiju (I´m calling the police! A Tale of Regression and Recovery)[5] 2012 Problem Spinoza (The Spinoza Problem)[6] 2015 Jedan dan i druge priče o psihoterapiji (Creatures of a Day - And Other Tales of Psychotherapy) Stručna literatura 1970 Teorija i praksa grupne psihoterapije (The Theory and Practice of Group Psychotherapy) 1980 Egzistencijalna psihoterapija (Existential Psychotherapy) 1983 Bolnička grupna psihoterapija (Inpatient Group Psychotherapy) 2001 Čari psihoterapije (The Gift of Therapy: An Open Letter to a New Generation of Therapists and Their Patients)[7] 2008 Zurenje u sunce: prevazilaženje užasa od smrti (Staring at the Sun: Overcoming the Terror of Death)[8][9] Filmografija 2003 Bekstvo od smrti (Flight from Death) 2007 Kad je Niče plakao (When Nietzsche Wept) 2014 Lečenje Jalomom (Yalom`s cure)

Odlično stanje Naslov: Pravoslavlje - Pregled učenja pravoslavne crkve Autor: Sergej Bulgakov Izdavač: Književna zajednica Novog Sada tvrd šiveni povez, ćirilica, 21 cm, 283 str. Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Sergej Nikolajevič Bulgakov je rođen 16. jula 1871. godine u porodici pravoslavnog sveštenika (Nikolaj Bulgakov) u gradu Livni, Orlovska gubernija, u Rusiji. Porodica je šest generacija pravoslavnih sveštenika, počevši od šesnaestog veka sa njihovim pretkom Bulgakom, Tatarom od koga potiče i prezime.[2][3][4] Mitropolit Makarije Bulgakov (1816–1882), jedan je od najznačajnijih pravoslavnih teologa svog vremena i jedan od najznačajnijih ruskih crkvenih istoričara, bio mu je daleki rođak.[5] Sa četrnaest godina, nakon tri godine provedene u lokalnoj parohijskoj školi, Bulgakov je otpočeo školovanje u bogosloviji u Orelu. Međutim, 1888. Bulgakov je napustio bogosloviju nakon što je izgubio veru. Bulgakov kasnije primećuje da je strast za sveštenstvom opala kako je postao razočaran pravoslavljem jer njegovi učitelji nisu mogli da odgovore na njegova pitanja.[6] Nakon što je Bulgakov napustio bogosloviju, upisao je sekularnu gimnaziju u Eletsu da bi se pripremio za pravni fakultet Carskog moskovskog univerziteta. Rana politička misao: 1890–1897[uredi | uredi izvor] Godine 1890. Bulgakov je upisao Carski moskovski univerzitet gde je studirao političku ekonomiju i pravo. Međutim, kako je razmišljao godinama kasnije, književnost i filozofija su mu bile prirodna sklonost i pravo ga nije zanimalo. Bulgakov je odlučio da studira pravo samo zato što je izgledalo verovatnije da će doprineti spasenju njegove zemlje.[7] Nakon diplomiranja 1894. godine, započeo je postdiplomske studije na univerzitetu i dve godine predavao na Moskovskom komercijalnom institutu. Bulgakov je tokom postdiplomskih studija studirao kod ekonomiste Aleksandra Čuprova . Bulgakovljeva razmišljanje tokom studija kod Čuprova uglavnom se posmatrala kroz prizmu marksističko-populističke debate. Iz ove perspektive, on je označen kao „ pravni marksista“.[8] On je 1895. objavio recenziju nedovršenog trećeg toma „ Kapitala“ i napisao esej 1896. „O pravilnosti društvenih pojava“. Sledeće godine Bulgakov je objavio studiju „O tržištima u kapitalističkim uslovima proizvodnje“. Upravo su ovi spisi prvobitno utvrdili Bulgakova kao značajnog predstavnika marksizma u Rusiji. Od marksizma do idealizma: 1898–1902[uredi | uredi izvor] Na 14. januar 1898. godine, neposredno pre nego što je krenuo u zapadnu Evropu, Bulgakov se oženio Elenom Tokmakovom, sa kojom je imao dva sina i ćerku.[9] Bulgakov je 1898. otišao u Zapadnu Evropu da bi započeo istraživanje za svoju disertaciju, Kapitalizam i poljoprivreda, koja je imala za cilj da testira primenu Marksove teorije kapitalističkih društava na poljoprivredu. Bulgakov je ispitao celokupnu poljoprivrednu istoriju Nemačke, Sjedinjenih Država, Irske, Francuske i Engleske. Teza je završena mišlju da Marksova analiza kapitalizma, ograničena osobinama engleske ekonomije, nije integrisala ovaj sistem sa ekonomskom teorijom poljoprivrede i nije bila realan, univerzalni prikaz kapitalističkog društva. Tokom 1900. Bulgakov je izložio svoju gotovu disertaciju na ocenjivanje. Upravo je ovo ispitivanje dovelo do toga da Bulgakov postane predavač na Kijevskom univerzitetu i profesor političke ekonomije na Kijevskom politehničkom institutu 1901. Da se Bulgakov već udaljio od marksizma, videlo se u predavanjima poput „Ivan Karamazov kao filozofski tip“ u Kijevu. Dok je Bulgakov bio pod jakim uticajem neokantovizma, stanovištu krajnje suprotnom marksizmu, Vladimir Solovjev, koga je počeo da čita 1902. godine, uticao je na Bulgakova da konačno odbaci materijalizam i prihvati idealizam. Bulgakovljev idealizam ga je na kraju vratio u Pravoslavnu crkvu. Previranja: 1903–1909[uredi | uredi izvor] Zajedno sa Petrom Struveom, Bulgakov je izdavao časopis Liberation i sa njim je bio aktivan osnivač ilegalne političke organizacije „Unija oslobođenja“ 1903. godine. Posle Revolucije 1905. njeni članovi su formirali Ustavotvorno-demokratska partijau, koja je imala najviše mesta u predstavničkim skupštinama, Prvoj i Drugoj Dumi (1906–1907). Bulgakov se nije pridružio kadetima i umesto toga je formirao Uniju hrišćanske politike, stranku koja se zalaže za hrišćanski socijalizam. Iako je 1907. izabran u Drugu Dumu kao poslanik Orlovske gubernije, Bulgakov nije bio partijski opredeljen. U junu 1907, Druga Duma je raspuštena nakon jedva pet meseci zasedanja. Ranije, 1905. godine, Bulgakov je, zajedno sa Bratstvom hrišćanske borbe, episkopima, sveštenicima i mnogim drugima, podržao poziv za sazivanje sabora pravoslavne crkve u cilju podrške socijalnim reformama. Godine 1906. predsaborna komisija je pripremila šest pisanih tomova informacija za sabor. Car Nikolaj je osujetio planirani sabor, ali pripremljene informacije će biti korišćena kada se konačno sastane jedanaest godina kasnije. U leto 1909. Bulgakovljev četvorogodišnji sin Ivašečka je umro. Na sahrani Bulgakov je doživeo duboko religiozno iskustvo koje se generalno smatra njegovim poslednjim korakom na njegovom povratku u pravoslavlje.[10] Bulgakov će kasnije razmišljati o značenju smrti u svojim kasnijim delima, uključujući Neuvenuću svetlost. Građanski život: 1918–1944[uredi | uredi izvor] Godine 1918. Bulgakov je rukopoložen za sveštenika i postao je istaknut u crkvenim krugovima. Učestvovao je na Sveruskom saboru Ruske pravoslavne crkve koji je izabrao patrijarha moskovskog Tihona. Bulgakov je odbacio Oktobarsku revoluciju i odgovorio je „Na piru bogova“, 1918, knjigom sličnom Tri razgovora Vladimira Solovjeva. Nakon objavljivanja njegove knjige Jagnje Božije, Bulgakova je 1935. godine mitropolit moskovski Sergije optužio za učenja suprotna pravoslavnoj dogmi i preporučio mu isključenje iz Crkve dok ne popravi svoje „opasne“ stavove. Osudi se pridružio i Karlovački sinod (tj. Ruska pravoslavna zagranična crkva). Mitropolit Evlogije je u Parizu osnovao komisiju za istraživanje Bulgakovljevog pravoslavlja, koja je donela preliminarni zaključak da je njegova misao oslobođena jeresi. Međutim, do zvaničnog zaključka nikada nije došlo. Bio je načelnik instituta i profesor dogmatske teologije sve do smrti od raka grla 12. jula 1944. godine. Njegov poslednji rad bio je posvećen Apokalipsi. Sahranjen je na ruskom groblju u južnom predgrađu Pariza.

Lepo očuvano Dr Ratibor Đurđević MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata Retko MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata ,Bendžamin L. Kuk , Ihtus Hrišćanska knjiga Beograd 1997 ,mek povez, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 161 strana Slobodno zidarstvo ili masonerija (franc. maçonnerie), takođe framasonerija (franc. franc-maçonnerie, prema francs maçons: slobodni zidari), jedna od najstarijih bratskih organizacija na svetu, čija je prva Velika Loža nastala u XVIII veku u Engleskoj,[1]. U svetu sada ima preko 200 Velikih Loža i Velikih Orijenata, od kojih je 100 samo u Severnoj Americi.[2]. U tim organizacijama trenutno ima između 3 i 4 miliona Slobodnih zidara u zavisnosti da li se gleda broj samo takozvanih `priznatih` Masona ili se računaju sve organizacije koje se izdaju kao masonske.[3] Sadržaj 1 Istorija i razvoj 2 Uloga i struktura 3 Slobodni zidari 3.1 Primanje u članstvo 3.2 Tri Stepena 3.2.1 Šegrt 3.2.2 Zanatlija 3.2.3 Majstor 4 Najveći sistemi 5 Masonski simboli 6 Napomene i reference 7 Literatura 8 Vidi još 9 Spoljašnje veze 10 Eksterni linkovi Istorija i razvoj[uredi | uredi kod] Iako je prva zvanična organizacija nastala 1717. godine i od tada je istorija masonerije uglavnom zvanično zabeležena, napraviti potpunu sliku o samom početku nije moguće, jer nema dovoljno dokumenata. Ono što se pouzdano zna je da je prva slobodnozidarska Loža - Kilwinning - nastala 1598. godine u Škotskoj[4]. Prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika Loža Francuske, nastala 1728. godine.[5]. Masonerija je u Sjedinjenim Američkim Državama dobila prvu Veliku Ložu 1731. godine u Pensilvaniji.[6]. Danas, skoro svaka demokratska država na svetu ima najmanje jednu Veliku masonsku Ložu. Uloga i struktura[uredi | uredi kod] Dobrotvorna karakteristika bratstva bila je odgovorna za uspostavljanje masonskih domova za brigu ostarelih masona, njihovih udovica i siročadi te škola za decu masonskih članova. Masoni su učeni da pomoć drugim masonima bude u drugom planu u odnosu na dužnost prema Bogu, otadžbini, porodici. Masoni se veoma razlikuju od ostalih dobrotvornih društava, kao i od Reda Čudnih Drugova (en. Order of Odd Felows), koje je sledeće najveće, privatno, međunarodno, bratsko udruženje, u tome što je milosrđe među članovima samo dobrovoljno. Slobodno zidarstvo je pre svega jedno obrazovno društvo koje teži da poduči svoje članove moralnoj filozofiji života. Masonske organizacije se nazivaju Lože. Primanje članova u lože vrši se po određenom ritualu, a mrak, sveće, lobanje i sablje i sl. treba da učine što mističniji utisak na novoprimljenog i uvere ga u značaj masonstva. Tri i više Loža mogu da se udruže u Veliku Ložu ili Veliki Orijent. U nekim, po broju članova, većim masonskim zemljama, kao što su Škotska i Engleska, bilo je neophodno da se Lože prvo organizuju u Provincijske ili Distriktne Velike Lože, pa onda u Velike Lože. Velike Lože su jednake i ne postoji nijedna koja ima primat. Odnosi između Velikih Loža se rešavaju međusobnim priznavanjem što članovima omogućava posećivanje. S druge strane, Masoni koji pripadaju Velikim Ložama koje međusobno nisu priznate je zabranjeno da ostvaruju masonski kontakt (naravno, to ne utiče na normalne odnose - prijateljske, rodbinske i slično). Slobodni zidari[uredi | uredi kod] Slobodni zidar može postati svaki muškarac. No, naravno moraju se ispuniti određeni uslovi. U angl-centričnoj masoneriji je vera u `Vrhovno Biće`, koje Slobodni Zidari nazivaju Vrhovni Neimar Svemira. Ateisti ne mogu postati masoni u anglo-centričnom sistemu, ali mogu u Velikom Orijentu Francuske (fr) i organizacijama koje VOF priznaje. Osim toga, jedini preostali uslov je da kandidat nema krivični dosije. Potom se uputi molba nekom masonu za prijem. Onda, Majstor sa Savetom poseti mogućeg člana i njegovu porodicu da bi ih upoznao, saznao zbog čega osoba želi da postane mason i slično. Na osnovu izveštaja masoni odlučuju da li će primiti novog brata ili ne (obično je odgovor pozitivan). Može se, pak desiti da mason sam izabere neku osobu istaknutu u društvu za budućeg brata - kako se masoni međusobno oslovljavaju. Osoba može postati mason i ako joj je otac bio mason. To su luftoni. Iako se izraz zvanično odnosi na članove osnovne, regularne ili takozvane `plave` Masonerije, u praksi obuhvata i članove sporednih masonskih redova među kojima su Škotski red, Jorški red i Templari. Primanje u članstvo[uredi | uredi kod] Suprotno verovanju, pristup u Masoneriju nije `na poziv`. Potencijalni kandidat mora da pokaže interesovanje, na koje će svaki Mason da odgovori pružanjem svih potrebnih informacija vezanih za Slobodno zidarstvo. Ako je kandidat i dalje zainteresovan, on će biti pozvan da se kroz nekoliko nezvaničnih sastanaka upozna sa nekolicinom ostalih članova Lože. Ako interesovanje i dalje postoji, kandidat biva pozvan na zvaničan intervju, na osnovu koga će članovi koji ga intervjuišu moći da predlože njegovo ime na zvaničnom sastanku Lože gde svi članovi imaju mogućnost da glasaju ZA ili PROTIV primanja novog kandidata. Ako glasanje prođe bez problema, kandidat biva zvanično pozvan na sledeći sastanak Lože gde se obavlja ceremonija inicijacije novog člana. Tri Stepena[uredi | uredi kod] Šegrt[uredi | uredi kod] Inicijacijom se postaje Slobodni zidar 1. stepena - Šegrt. Cela ceremonija traje oko sat vremena. Kandidatu se kroz simboliku predstavljaju moralne vrednosti kojih svaki Mason mora da se pridržava. U ovom, prvom stepenu se akcenat stavlja na moralne vrednosti i časno ponašanje. Zanatlija[uredi | uredi kod] Proces se nastavlja prelaskom u 2. stepen - Zanatlija. Ovaj ritual se koncentriše na važnost stalnog učenja, usavršavanja i razvoja. Majstor[uredi | uredi kod] Dobijanjem poslednjeg, 3. stepena, se postaje Majstor Mason. Ritual trećeg stepena je vrlo dramatičan i ima svrhu da nastajućeg Majstora natera da razmišlja o životu i smrti, o dobru i zlu, o prijateljima, o besmrtnosti duše i o još nizu manje ili više očiglednih prenesenih značenja. Najveći sistemi[uredi | uredi kod] Mnoštvo masonskih redova je buknulo počevši od XVII veka. Dva masonska sistema se zovu Red Jorka i Škotski Red. Nijedan od njih nije u vezi sa Jorkom, Engleskom ili Škotskom. Jorški Red je osnovan u kasnom XVIII veku i zove se Glavni, a članovi Kraljevski Venac (4 stepena); sledeći korak je Tajni Red, a članovi su Kraljevski i Odabrani Zidari (3 stepena); konačni je Viteški Red, a članovi su Vitezovi Hramovnici (3 stepena). Škotski Red je osnovan u Čarlstonu, Južna Karolina, 1801. (33 stepena uključujući tri Stepena Simboličke Lože). U mnogim drugim grupama, povezanim sa Jorškim Redom, članovi su uglavnom izabrani, ali ponekad i izglasni. Oni su zainteresovani za poseban vid slobodnog zidarstva uključujući i istraživanje slobodnog zidarstva. Poznati su: Kraljevski Red Škotske (engl. The Royal Order of Scotland), Savezni Masonski Stepeni (engl. The Allied Masonic Degrees), Crveni Krst Konstantina (engl. The Red Cross of Constantine), Masonsko Društvo Rozenkrojcera (engl. The Masonic Rosicrucian Society - SRICF), Red Strogog Obreda (engl. The Rite of Strict Observance - CBCS), Red Velike Akademije (engl. The Grand College of Rites), Red vitezova masona (engl. Knight Masons), Red Plute (engl. The Order of Corks), Jorški Krst Časti (engl. The York Cross of Honour), Plavi Monasi (engl. The Blue Friars), Sveti Kraljevski Venac Viteških Sveštenika Hrama (engl. The Holy Royal Arch Knights Templar Priests) i Red Istočne Zvezde (engl. Order of the Eastern Star) (red za supruge Masona). Postoje i „mistični stepeni“, poput Grobnica (engl. The Shrine), Pećina (engl. The Grotto) i Visoki Kedrovi Libana (engl. The Tall Cedars of Lebanon), takođe od značaja. Manje skupine se bave posebnim vidovima Veštine. Masonski simboli[uredi | uredi kod] Osnovni simboli su uglomer (prikazan sa stranama na gore i uglom na dole) i šestar (sa kracima na dole). Ovakva postavka ponekad sadrži i latinično slovo `G`. Svevideće oko. Obično predstavljeno u trouglu; simbol prisutan u mnogim kulturama Davidova zvezda ili Grb Kralja Solomona. ne pojavljuje se ni u jednoj staroj hebrejskoj knjizi; primenjivala se na Bliskom istoku zajedno sa svastikom. Davidova zvezda je simbol Kraljevskog Luka. Davidova zvezda je sačinjena od dva trougla, od kojih je jedan okrenut vrhom na dole dok je drugi okrenut vrhom ka gore. U okultizmu, trougao sa dva ugla gore, a jednim dole-predstavlja stilizaciju ljudskog bića, čoveka. Dok, trougao sa jednim uglom gore i dva dole, predstavlja stilizaciju vatre, plamena,... koji je u svim paganski, okultnim religijama bio stilizovani prikaz božanstva. Iz toga, da se izvesti logičan zaključak, da je Davidova zvezda stilizovani prikaz sjedinjavanja čoveka i nekog metafizičkog bića,... što je cilj, kako masonerije-tako i svih drugih okultnih religija: cilj je postati BOG-a ne služiti Bogu. T. Simbol „tau“ (T) je jevrejski simbol koji su nosili keniti pre nego ih je Mojsije pronašao u Sinajskoj pustinji; na takvom krstu je razapet Isus, ne na ovakvom - †; egipatski hijeroglif u obliku krsta znači Spasitelj - jevr. Ješua - grč. Isus; stoga, ovaj znak (†) ne predstavlja oblik raspeća već njegovo ime. Trostruki „tau“. Masonsko obeležje koje predstavlja kralja, sveštenika i proroka. Riba. Simbol nazoreja, na arapskom nazarani - male ribe, otuda Isus Nazarećanin; oznaka za sveštenstvo. Mitra. Mitra sa razdvojenim prednjim i zadnjim delom je i danas kapa biskupa. Jakov Pravednik je bio prvi biskup; hijeroglif za boga Amon-Ra. Amon iliti amin. Napomene i reference[uredi | uredi kod] ↑ Zvanični sajt Ujedinjene velike lože Engleske (en) ↑ Strane Velike Lože priznate od strane UVLE (en) ↑ Paul Bessel (en) ↑ Zvanični sajt Velike Lože Škotske (en) ↑ Pietre-Stones Review of Freemasonry (en) ↑ Velika Loža Pensilvanije Arhivirano 2010-07-07 na Wayback Machine-u (en) Literatura[uredi | uredi kod] Luiđi Troizi: Rečnik masona, ezoterizma, hermetizma, religija, mitova i simbola, „Filip Višnjić“ Džon Robinson: Rođeni u krvi (Izgubljena tajne masonerije), „Narodna knjiga“ Kristofer Najt i Robert Lomas: Hiramov ključ, „Kairos“, 2000, Novi Sad Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Sveta krv, Sveti gral, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Mesijansko zaveštanje, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Hram i loža, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Svici sa Mrtvog mora (obmana), „Bata knjiga“ Danijel Ligu: Rečnik slobodnih zidara, „Paidea“ Ralf Eperson: Nevidljiva ruka, „Plavi krug“ Volter Lesli Vilmšurst: Značenje slobodnog zidarstva Domenico V. Ripa Montesano, Vademecum di Loggia, Edizione Gran Loggia Phoenix – Roma Italia 2009 ISBN 978-88-905059-0-4 Robert Lomas: Hiramova knjiga, Hiram-Smederevo Vidi još[uredi | uredi kod] Masonski rituali Masonerija u Beogradu Istorija slobodnog zidarstva Masoni tajna društva slobodni zidari slobodno zidarstvo