Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Autor - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Naslov Bibliografija spisa Vuka Кaradžića / [priredio Golub Dobrašinović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 972 str., [1] list sa slikom V. S. Кaradžića, [132] str. s tablama : faks. ; 23 cm Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd]. ǂknj. ǂ36 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 --> str. [3] Beleška o ovoj knjizi: str. 613-648 Registri. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Bibliografije Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. P (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Po-etika. Knj. 2 / Danilo Kiš Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Beograd : Predsedništvo Konferencije Saveza studenata Jugoslavije, 1974 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 188 str. ; 17 cm Zbirka Mala edicija Ideja ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 3.000. PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže “autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom “Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana “satiričkom poemom”, možda preteča naše “proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, “bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i “objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča “za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: “Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo “želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): “Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost “prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi “sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. “Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: “Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz “pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog “porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod “Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) “”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) “Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. “Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja “pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). ”Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev “Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43-54) * Posljedice “odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige “Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: “gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: “umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih “Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu “Pisac i vlast”: “Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. “Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” “Nemoj da imaš misiju.” “Čuvaj se onih koji imaju misiju.” “Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” “Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u “historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje “literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem “stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom “sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj “objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u “prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. “Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti (“doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje “izmišljati”, da nije “u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako “ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o “izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno “izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja “sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: “autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); “gorki talog iskustva”, traganje za “sopstvenim identitetom”, težnju za “integritetom” djela, uvjerenje da se “pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, “sadržajima”, “tendencijama” “funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači “totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore (“u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da “izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da “markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše “Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, “završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: “Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva “srodnošću po izboru” ili “tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju “ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: “Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova “potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, “povesti”, “recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela “zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman “cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela “može pročitati u jednom dahu”. Već se u “Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o “pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): “Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti “svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: “Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan “spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: “raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza “objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih “ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao “riznica sećanja”, “jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, “sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: “Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da “izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. “Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči “Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea (“Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: “Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. “Crvene marke” ili “Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. “Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, “Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak “Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija “Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji “Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih “Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih “diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji “govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci. MG70

Autor - osoba Lukács, György, 1885-1971 = Lukač, Đerđ, 1885-1971 Naslov Prolegomena za marksističku estetiku : posebnost kao centralna kategorija estetike / Đerđ Lukač ; uvodna studija Ivan Focht ; [preveo s nemačkog Milan Damnjanović] Jedinstveni naslov ǂDie ǂKategorie der Besonderheit als die Zentralkategorie der Aesthetik. srpski jezik Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1975 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 278 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Milan, 1924-1994 = Damnjanović, Milan, 1924-1994 Focht, Ivan, 1927-1992 = Foht, Ivan, 1927-1992 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: ǂDie ǂKategorie der Besonderheit als die Zentralkategorie der Aesthetik Temelji Lukačeve estetike: str. 7-35. Predmetne odrednice Estetika -- Marksistički aspekt MG122 Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 – Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919). Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam. Đerđ Lukač je rođen u Budimpešti, Mađarska. Njegov otac Jozef Lovinger (József Löwinger) je bio investicioni bankar, koji je zajedno sa svojom ženom Adel, još jednim sinom i ćerkom predstavljao jednu od bogatijih jevrejskih porodica. Jozef je krunisan od strane carstva i dobio je titulu barona, samim tim je i Lukač bio baron. Kao autrougarski državljanin njegovo puno ime je glasilo: nemački baron „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, u Mađarskoj je poznat kao „Szegedi Lukács György Bernát“, a kao pisac predstavljao se pod imenima „Georg Lukács“ i „György Lukács“. Lukač je studirao na Kraljevskom mađarskom univerzitetu u Budimpešti, i na Univerzitetu u Berlinu. Kraljevski mađarski univerzitet mu je 1906. godine dodelio doktorat iz sudske prakse, a 1909. godine je završio i svoj doktorat iz filozofije na istom univerzitetu. Pre-marksistički period Dok je studirao u Budimpešti, Lukač je bio deo socijalističkih intelektualnih krugova, preko kojih je upoznao Ervina Saba), koji ga je upoznao sa radom Žorža Sorela (Georges Sorel)(1847-1922); francuski pobornik revolucionarnog sindikalizma. U tom periodu, Lukačeve intelektualne perspektive su bile usmerene ka Moderni i Anti-pozitivizmu. Od 1904. do 1908. godine bio je deo pozorišnog kolektiva, koji je proizvodio modernističke, psihološko realne predstave Henrika Ibsena, Avgusta Strindberga i Geharta Hauptmana. Lukač je dosta vremena provodio u Nemačkoj, gde je i studirao u Berlinu od 1906. do 1910. godine. Za to vreme je upoznao filizofa Georga Zimela. Kasnije 1913. godine dok je boravio u Hajdelbergu, sprijateljio se sa Maksom Veberom, Ernst Blohom i Stefanom Džordžom. Mesto u sistemu idealista, u kom je Lukač, duguje Neo-kantizmu (tadašnja dominantna filizofija na nemačkim univerzitetima), kao i Platonu, Hegelu, Seren Kirkegoru, Vilhelmu Diltaju i Fjodoru Dostojevskom. U tom periodu objavio je dve knjige: „Duša i oblici“ (1911.;1974) i „Teorija romana“ (1916/20.;1971). Nakon početka Prvog svetskog rata, Lukač je oslobođen vojne službe. Godine 1914. oženio se ruskom političkom aktivisticom Jelenom Grabenko. Lukač se 1915. godine vratio u Budimpeštu, gde je bio lider Nedeljnog kruga (skup intelektualaca). Bavili su se kulturnim temama koje proizilaze iz egzistencijalnih dela Dostojevskog. Ove teme su bile usko povezane sa tadašnjim Lukačevim interesovanjem za Dostojevskog, dok je boravio u Hajdelbergu. Kao skup, Nedeljni krug je organizovao kulturne događaje, u koje su bili uključeni pisci i muzičari Avangarde, kao što su Karl Manhajm, kompozitor Bela Bartok, Bela Balaš i Karl Polanji. Neki od njih su takođe bili članovi Nedeljnog kruga. 1918. godine, poslednje godine Prvog svetskog rata (1914-1918), Nedeljni krug se razišao. Razišli su se zbog svojih različitih politika, a nekoliko vodećih članova u pratnji Lukača su pristupili Mađarskoj komunističkoj partiji. Godine 1919. oženio se u Beču svojom drugom ženom, Gertrudom Bortstieber, kolegicom iz Mađarske komunističke partije. Komunistički lider Za vreme Prvog svetskog rata i Ruske revolucije (1917), Lukač je redefinisao neke svoje ideje. Postao je predani marksista u tom periodu i pridružio se Mađarskoj komunističkoj partiji 1918. Kao deo Vlade, za kratko vreme postojanja Mađarske Sovjetske republike, Lukač je proglašen za ministra obrazovanja i kulture. Za vreme Mađarske Sovjetske republike, Lukač je bio komesar Pete divizije mađarske Crvene armije, u čijim redovima je naredio pogubljenje osam boraca, koji su podržavali češke invazione trupe u Poroszlu, u maju 1919. godine. Nakon što je Mađarska Sovjetska republika bila poražena, Lukaču je bilo naređeno od strane Kuna, da ostane uz Oto Korvina, dok je ostatak rukovodstva partije bio evakuisan. Lukačeva i Korvinova misija bila je da tajno reorganizuju komunistički pokret, ali misija je bila nemoguća. Lukač se krio uz pomoć fotografkinje Olge Mate, ali ubrzo nakon Korvinovog hapšenja, Lukač je pobegao iz Mađarske u Beč. On je uhapšen, ali je spasen od izručenja zbog grupe pisaca, u kojoj su bili i Tomas i Hajnrih Man. Tomas Man je kasnije na osnovu Lukača zasnovao Nafta, lika iz svog romana „Čarobni breg“. Za vreme koje je proveo u Beču 1920. godine, Lukač se sprijateljio sa ostalim komunistima koji su tamo radili ili bili u izgnanstvu; uključujući Viktora Sergea, Adolfa Jozefa i Antonia Gramšija. Lukač je počeo da razvija lenjinističke ideje u oblasti filozofije. Njegovi glavni radovi u ovom periodu su eseji prikupljeni u njegov veliki opus „Istorija i klasna svest“ (1923). Iako su ovi eseji pokazivali znake onoga što je Vladimir Lenjin nazivao „ultra-levičari“, oni su u suštini promovisali lenjinizam na filozofskom nivou. U julu 1924. godine Grigorij Zinovjev je napao i kritikovao ovu knjigu, zajedno sa radom Karla Korša na Petom kongresu Kominterne. 1924. godine. Ubrzo nakon Lenjinove smrti, Lukač je objavio kratke studije Lenjina, „Studije jedinstva njegove misli“. Godine 1925. objavio je kritički osvrt na Buharinova uputstvo istorijskog materijalizma. Kao mađarski izbeglica, on je ostao aktivan na levoj strani Mađarske komunističke partije, koja je bila u suprotnosti sa Moskovskim programom, koji je podržavao Bele Kuna (Béla Kun). Njegove „Blum teze“ iz 1928. godine su pozivale na rušenje kontra-revolucionarnog režima admirala Hortija u Mađarskoj, koristeći strategiju sličnu kao za Narodni front koji je nastao 1930—ih godina. On se zalagao za „demokratsku diktaturu“ proletarijata i seljaštva, kao tranzicionu fazu, koja vodi do diktature proletarijata. Nakon što je Kominterna osudila Lukačevu strategiju, on se povukao iz aktivne politike i predao teorijskom radu. Pod Staljinom i Rakosijem Godine 1930. dok je boravio u Beču, Lukač je bio pozvan da dođe u Moskvu. Ovaj poziv se vremenski poklapao sa potpisivanjem bečkog policijskog naloga za njegovo proterivanje. Ostavljajući svoju decu da studiraju, Lukač i njegova žena su otišli u Moskvu u martu 1930. godine. Ubrzo po dolasku, Lukaču je bio onemogućen odlazak, ali mu je obezbeđen rad na Institutu marksizma i lenjinizma, zajedno sa Davidom Riazanovom. Lukač se vratio u Berlin 1931., a 1933. ponovo je iz Berlina otišao u Moskvu da pohađa Institut za filozofiju Ruske akademije nauka. Za to vreme Lukač je prvi put došao u kontakt sa delima mladog Marksa. Lukaču i njegovoj supruzi nije bilo dozvoljeno da napuste SSSR sve do kraja Drugog svetskog rata. Tokom Staljinove velike čistke, Lukač je bio u izgnanstvu u Taškentu na neko vreme, gde se sprijateljio sa Johanom Beherom. Lukač je preživeo čistke „Velikog terora“, koja je odnela živote oko 80% mađarskih emigranata u Sovjetskom Savezu. Postoje mnoge rasprave među istoričarima koje se odnose na stepen Lukačevog prihvatanja staljinizma. Nakon rata, Lukač i njegova supruga su se vratili u Mađarsku. Kao član Mađarske komunističke partije, učestvovao je u osnivanju nove mađarske Vlade. Od 1945. godine Lukač je bio član Mađarske akademije nauka. Između 1945. i 1946. snažno je kritikovao nekomunističke filozofe i pisce. Lukač je optuživan da je igrao „administrativnu“ (pravno-birokratsku) ulogu u uklanjanju nezavisnih i ne-komunističkih intelektualaca, kao što su Bela Hamvaš, Ištvan Bibo, Lajoš Prohaska i Karoli Kereni iz mađarskog akademskog života. (Između 1946. i 1953. godine, mnogi mađarski ne-komunistički intelektualci, uključujući Hamvaša i Biboa, bili su zatvoreni ili prisiljeni na fizički rad.) Lukačev lični i politički stav o kulturi, bio je da će socijalistička kultura na kraju trijumfovati u pogledu kvaliteta. On je smatrao da ona mora da se istakne putem takmičenja sa drugim kulturama, a ne nametanjem administrativnih mera. Godine 1948-49. ovo Lukačevo mišljenje o kulturnoj toleranciji pobeđeno je u „Lukačevoj čistki“, pošto je Matijaš Rakoši učvrstio taktiku „zavadi, pa vladaj“ u Komunističkoj partiji Mađarske. Sredinom 1950-ih Lukač je reintegrisan u partijskom životu. Partija ga je koristila da očisti Uniju mađarskih pisaca 1955—56. godine. Tomaš Aczel ( Tamás Aczél ) i Tibor Merai (Tibor Méray)(bivši sekretari Unije mađarskih pisaca) su verovali da je Lukač učestvovao nevoljno, a kao dokaz navode njegovo napuštanje predsedništva i sastanka na prvoj pauzi, kao dokaz njegove nespremnosti.[9] Destaljinizacija Godine 1956. Lukač je postao ministar kratke komunističke Vlade, koju je predvodio Imre Nađ, a koja se suprotstavljala Sovjetskom Savezu. U to vreme Lukačeva ćerka je predvodila kratkotrajnu Revolucionarnu komunističku partiju mladih. Lukačevo mišljenje o revoluciji 1956. godine je bilo da bi Komunistička partija Mađarske trebalo da se povuče u koalicionu vladu socijalista, i da polako obnovi svoj kredibilitet kod mađarskog naroda. Kao ministar u Nađevoj revolucionarnoj Vladi, Lukač je učestvovao u pokušajima da se reformiše Komunistička partija Mađarske na novim osnovama. Ova partija, Mađarska socijalistička radnička partija se brzo opredelila za Janoša Kadra (János Kádár) nakon 4. novembra 1956. godine. Tokom Mađarske revolucije 1956. godine, Lukač je prisustvovao debatama o anti-partijama i revolucionarno komunističkom Petefi društvu (Petőfi society), dok je još postojao deo aparata partije. Tokom revolucije, kako je navedeno u Budimpeštanskom dnevniku, Lukač se zalagao za novu sovjetski usklađenu komunističku partiju. Po Lukačevom mišljenju, nova partija može da pobedi socijalno liderstvo samo ubeđivanjem umesto silom. Lukač je predviđao savez između Komunističke partije mladih, revolucionarne mađarske Socijaldemokratske partije i svoje nove partije, kao najmlađeg partnera. Nakon 1956. godine Lukač je uspeo da izbegne pogubljenje. Zbog njegove uloge u Nađevoj Vladi izgubio je poverenje u partiji. Lukačevi sledbenici optuženi su za političke zločine tokom 1960-ih i 70-ih godina, a nekolicina je pobegla na Zapad. Lukačeve knjige „Mladi Hegel“ i „Razaranje razuma“, korišćene su za raspravu da je Lukač zapravo tajno kritikovao staljinizam kao iracionalno narušavanje hegelijanskog-marksizma. Nakon sloma revolucije Lukač je deportovan u Rumuniju sa ostatkom Nađeve Vlade. Za razliku od Nađa, on je preživeo čistke od 1956. godine. Vratio se u Budimpeštu 1957. godine. Lukač je 1956. godine javno napustio svoje pozicije i bavio se samokritikama. Napustivši svoje ranije stavove, Lukač je ostao lojalan Komunističkoj partiji sve do svoje smrti 1971. godine. U svojim poslednjim godinama, nakon ustanaka u Francuskoj i Čehoslovačkoj 1968. godine, Lukač je javno kritikovao Sovjetski Savez i Mađarsku komunističku partiju. U intervjuu, neposredno pre njegove smrti, Lukač je rekao: Bez prave opšte teorije društva i njegovog kretanja, niko ne ide dalje od staljinizma. Staljin je bio veliki taktičar...ali Staljin na žalost, nije bio marksista... Suština staljinizma leži u postavljanju taktike pre strategije, prakse pre teorije... Staljinistička birokratija je ogromno zlo. Društvo se guši u njemu. Sve postaje nestvarno, nominalistički. Ljudi ne vide dizajn, nema strateških ciljeva, nema kretanja... Tako Lukač zaključuje: Mora se naučiti da se spoje velike odluke popularne političke moći sa ličnim potrebama, onim od svakog pojedinca. — Markus & Zoltan (1989). pp. 215.–16 Radovi Istorija i klasna svest Napisana između 1919. i 1922. godine , „Istorija i klasna svest“ (1923) je nastala pod uticajem Zapadnog marksizma . Lukač naglašava koncepte kao što su otuđenja, postvarenje i klasna svest. Lukač tvrdi da je metodologija jedina stvar koja razlikuje marksizam : čak i ako su svi njeni materijalni iskazi odbijeni, ostalo bi validno zbog karakterističnog načina: Pravoslavni marksizam, dakle, ne znači nekritičko prihvatanje rezultata Marksovih istraga . To nije „ verovanje „ u ovu ili onu tvrdnju, ni egzegeza o „svetoj“ knjizi . Naprotiv, pravoslavlje se odnosi isključivo na postupak . To je naučno uverenje da je dijalektički materijalizam put ka istini i da njegovi postupci mogu biti razvijeni, prošireni i produbljeni samo na liniji svojih pronalazača. On kritikuje marksistički revizionizam pozivom za povratak ovom marksističkom metodu, koji je u osnovi dijalektički materijalizam. Lukač shvata „ revizionizam „ kao karakteristiku marksističke teorije, ukoliko je dijalektički materijalizam, prema njegovim rečima, proizvod klasne borbe : Iz tog razloga je zadatak pravoslavnog marksizma, njegova pobeda nad revizionizmom i utopizmom nikada ne može značiti poraz, jednom za svagda, lažnih tendencija . To je uvek obnovljiva borba protiv podmuklih efekata buržoaske ideologije na misli proletarijata. Pravoslavni marksizam nije čuvar tradicije, već je to večno budan prorok proglašenju odnosa između zadataka u neposrednoj sadašnjosti i celovitosti istorijskog procesa. Prema njemu „Pretpostavka dijalektičkog materijalizma je, podsećamo :“Nije muška svest da utvrdi njihovo postojanje, već naprotiv, njihovo socijalno postojanje koje određuje njihovu svest“ ... Tek kada jezgro postojanja stoji otkriveno kao društveni proces postojanje se može posmatrati kao proizvod, iako dosadašnjem nesvesnom proizvodu, ljudske aktivnosti „. U skladu sa Marksovom misli, on kritikuje individualističku buržoasku filozofiju subjekta, koji se zasniva na dobrovoljnom i svesnom subjektu . Protiv ove ideologije, on ističe prioritet društvenih odnosa. Postojanje - pa tako i svet - je proizvod ljudske delatnosti ; ali to se može videti samo ako je prihvaćen prioritet socijalnog procesa na osnovu individualne svesti. Lukač ne podržava ljudsku slobodu za sociološki determinizam : suprotno, ovo je proizvod mogućnosti postojanja prakse. On zamišlja problem u odnosima između teorije i prakse . Lukač navodi Marksove reči: „Nije dovoljno da misao zahteva da se ostvari, već i realnost mora težiti ka misli.“ Kako misli intelektualaca da se odnose na klasne borbe, ako teorija nije samo da zaostaje za istorijom, kao što je u Hegelovoj filozofiji istorije („Minerva uvek dolazi u sumrak noći...“)? Lukač kritikuje Fridriha Engels „Anti- Diringa, rekavši da „ čak i ne pominjemo najvitalniju interakciju, a to je dijalektički odnos između subjekta i objekta u istorijskom procesu, a kamoli da mu daju značaj koji zaslužuje“. Ovaj dijalektički odnos između subjekta i objekta je osnova Lukačeve kritike Imanuel Kantove epistemologije, prema kojem je predmet eksterijer, univerzalni i posmatran predmet, odvojen od objekta. Za Lukača, „ideologija“ je projekcija klasne svesti buržoazije, čija je uloga da spreči proletarijat od postizanja svesti o svom revolucionarnom položaju. Ideologija određuje „oblik objektivnosti“, a time i samu strukturu znanja. Prema Lukaču, prava nauka mora postići „konkretnu celinu“ kroz koju samo da je moguć sadašnji oblik objektivnosti kao istorijski period. Tako, večiti „zakoni“ ekonomije su otpušteni kao ideološke iluzije projektovane od strane objektivnosti u sadašnjem obliku ( „Šta je pravoslavni marksizam?“). On takođe piše: „To je samo kada je jezgro bića prikazano kao društveno podesno, da se može pojaviti kao proizvod, do sada nesvesne, ljudske aktivnosti, i ovu aktivnost, sa svoje strane, kao odlučujući element transformacije bića“. („Šta je pravoslavni marksizam?“). Na kraju, „pravoslavni marksizam“ nije definisan kao tumačenje „Kapitala“ kao da je Biblija ili zagrljaj „marksističke teze“, već kao vernost „marksističke metode“, dijalektike. Lukač predstavlja kategoriju depersonalizacije (radnik kao roba)kojom, zbog prirode robe kapitalističkog društva, društveni odnosi postaju objektizovani. Ovo onemogućava spontanu pojavu klasne svesti. U tom kontekstu, pojavljuje se potreba za partijom u smislu lenjinizma, subjektivnog aspekta ponovnog poleta marksističke dijalektike. U svojoj kasnijoj karijeri, Lukač se odrekao ideje „Istorije i klasne svesti“ , naročito verovanja u proletarijat kao „ subjekt-objekt istorije „ ( 1960. Pogovor preveden na francuski jezik ) . Tek 1925–1926. godine, on je i dalje branio ove ideje, u nedovršenom rukopisu, koji je nazvao „Tailizam i dijalektika“. Delo nije objavljeno do 1996. godine, na mađarskom i engleskom jeziku 2000. godine pod naslovom „Odbrane istorije i klasne svesti“. Književni i estetski rad Pored svog položaja kao marksističkog političkog mislioca, Lukač je bio vrlo uticajan književni kritičar u dvadesetom veku. Njegov važan doprinos u književnoj kritici počeo je već na početku karijere, sa „Teorijom romana“, njegovim prvobitnim radom u književnoj teoriji i teoriji žanra . Knjiga je istorija romana kao forme, i istraga svojstava i različitih karakteristika romana. U „Teoriji romana“, on uvodi termin „transcendentalnog beskućništva“, koje on definiše kao „žudnja svih duša za mestima u kojima su ona nekada pripadala“, i „Nostalgija... za utopijskim savršenstvom, nostalgija koja se oseća i njene želje da bude jedina istinska stvarnost“. Lukač je kasnije odbacio svoju „Teoriju romana“, napisavši dug uvod u kojem je opisao svoje pogreške, ali taj uvod ipak sadrži „romantični antikapitalizam“ koji će se kasnije razviti u marksizam. (U ovom uvodu nalazi se i njegovo čuveno odbacivanje Teodora Adorna i drugih zapadnih marksista kao prebivanje u „Grand Hotelu Abis“.) Lukačeva kasnija književna kritika uključuje dobro poznati esej „Kafka ili Tomas Man?“, u kojem Lukač tvrdi za rad Tomasa Mana da je superiorni pokušaj da se bavi stanjem modernosti, i kritikuje brend modernizma kod Franca Kafke. Lukač se odlučno protivi formalnim inovacijama modernističkih pisaca kao što su Franc Kafka, Džejms Džojs i Semjuel Beket, Lukač se zalaže za tradicionalnu estetiku realizma. Tokom boravka u Moskvi 1930. godine, Lukač je radio na marksističkom pregledu estetike koji pripada grupi oko tada uticajnog moskovskog časopisa „Književni kritičar“. Urednik ovog časopisa bio je, Mihail Lifšic, važan Sovjetski autor za estetiku. Lifšicovi pogledi bili su vrlo slični Lukačevim, onoliko koliko i tvrdi za vrednosti tradicionalne umetnosti; uprkos drastičnoj razlici u godinama (Lifšic je bio mnogo mlađi) i Lifšic i Lukač su ukazali da je njihov radni odnos, u to vreme, bio saradnja jednakih. Lukač je često doprinosio ovom časopisu, koji je široko praćen od strane marksističkih umetničkih teoretičara širom sveta kroz različite prevode objavljene uz pomoć Sovjetske Vlade. Saradnja između Lifšica i Lukača je dovela do stvaranja neformalnog kruga istomišljenika marksističkih intelektualaca koji su povezani sa časopisom Književni kritičar [književni kritičar ], objavljivan je mesečno, prvi put u leto 1933. godine od strane Organizacionog komiteta udruženja književnika... Grupa mislilaca je formirana oko Lifšica, Lukača i Andreja Platonova, oni su se bavili artikulacijom estetskih stavova Karla Marksa i stvaranjem neke vrste marksističke estetike koja u to vreme još nije bila propisno formulisana. Lukač je tvrdio da se primeti revolucionarni lik romana kod ser Valter Skota i Onore de Balzaka. Lukač je smatrao da je nostalgična, pro-aristokratska politika oba ta autora dozvolila tačne i kritičke stavove zbog njihovog protivljenja (doduše reakcionarnog) prema buržoaziji u usponu. Ovaj stav je detaljnije izražen u njegovoj kasnijoj knjizi „Istorijski roman“ (koja je objavljena na ruskom jeziku 1937. godine, zatim na mađarskom jeziku 1947. godine ), kao i u Lukačevom eseju „Realizam u ravnoteži“ (iz 1938. godine). „Istorijski roman“ verovatno je Lukačev najuticajniji rad u oblasti književne istorije. U toj studiji Lukač prati razvoj žanra istorijske fikcije. Do pre 1789. godine, tvrdi on, svest ljudi o istoriji bila je relativno nerazvijena, Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi koji su usledili doneli su realizaciju stalnih promena i razvijanje karaktera ljudskog postojanja. Ta nova istorijska svest se ogleda u radu ser Valter Skota, čiji romani koriste „reprezentativne“ ili „tipične“ likove da dramatizuju velike socijalne konflikte i istorijske transformacije, npr. raspad feudalnog društva u škotskim brdima i učvršćivanje merkantilnog kapitalizma. Lukač tvrdi da je taj Skotov novi brend istorijskog realizma preuzet od strane Balzaka i Tolstoja, i da je omogućio romanopiscima da ne prikažu savremeni društveni život kao statičku dramu fiksnih, univerzalnih tipova, već kao trenutak istorije, koji se stalno menja, otvoren za potencijalne revolucionarne transformacije. Iz tog razloga on vidi ove autore kao progresivne i njihov rad kao potencijalno radikalan, uprkos njihovoj ličnoj konzervativnoj politici. Za Lukača, ova istorijska realistička tradicija počela je da popušta posle revolucije iz 1848., kada je buržoazija prestala da bude progresivna sila a uloga buržoazije kao agenata istorije je bila potom uzurpirana od strane proletarijata. Nakon tog vremena, istorijski realizam počinje da bledi i gubi svoju zabrinutost za društveni život kao istorijsku neizbežnost. On to ilustruje upoređujući Floberov istorijski roman Salambo sa romanima ranijih realista. Za njega, Flauberovo delo označava okretanje leđa od važnih društvenih pitanja u korist podizanje stila u odnosu na sadržaj i suštinu. Zašto on ne govori o „Sentimentalnom obrazovanju“, romanu koji je mnogo otvorenije zabrinut za nedavne istorijske događaje, nije jasno. Veći deo svog života Lukač je promovisao povratak u realističku tradiciju i verovao je da je ona dostigla svoj vrhunac sa Balzakom i Skotom, a žalio se zbog navodnog zanemarivanja istorije koja je karakteristična za modernizam. Istorijski roman je imao ogroman uticaj u kasnijim kritičkim studijama istorijske fikcije, i nijedan ozbiljan analitičar tog žanra nije uspeo da se angažuje na nivou sa Lukačevim argumentima. Uravnoteženi realizam (1938) - Lukačeva odbrana književnog realizma Inicijalna namera „Uravnoteženi realizam“, koja je rečena po njegovom izdavanju, je razotkrivanje tvrdnje onih koji su branili ekspresionizam, kao značajan književni pokret. Lukač je usmeren na nesklad u zajednici modernističkih kritičara, koje je on smatrao nesposobnim da odluče koji pisci su bili ekspresionisti a koji ne, tvrdeći da „možda ne postoji nešto kao ekspresionistički pisci“. Ali iako je njegov cilj, naizgled, da kritikuje ono što doživljava kao precenjivanje modernističkih škola pisanja u vreme kada je članak objavljen, Lukač koristi esej kao priliku da unapredi svoju formulaciju poželjnu alternativu ovim školama. On odbacuje ideju da se moderna umetnost mora obavezno manifestovati kao litanija sekvencijalnih pokreta, počevši od naturalizma, i nastavlja kroz impresionizam i ekspresionizam da kulminira u nadrealizam. Za Lukača, važno pitanje u učešću nije bio sukob koji proizilazi iz razvojnih suprotnosti modernista u klasične oblike, već sposobnost umetnosti da se suprotstavi objektivnoj realnosti koja postoji u svetu, on je pronašao sposobnost koja je u potpunosti je falila modernizmu. Lukač je verovao da poželjna alternativa takvom modernizmu mora biti u obliku realizma, i on angažuje autore realiste Maksima Gorkog, Tomasa i Henriha Mana, Romein Rolanda da se bore za svoj povod. Na okvir debate, Lukač uvodi argumente kritičara Ernsta Bloka, branioca ekspresionizma, i autora kome Lukač najviše odgovara. On tvrdi da su modernisti, kao što je Blok, i te kako spremni da ignorišu tradiciju realista, neznanje za koje on veruje da potiče iz modernističkog odbacivanja ključnog načela marksističke teorije. Ovaj princip je verovanje da je sistem kapitalizma „ objektivna celovitost društvenih odnosa „, i to je osnova Lukačevim argumentima u korist realizma. On objašnjava da je sveprisutnost kapitalizma, jedinstvo u njenoj ekonomskoj i ideološkoj teoriji, i njen veliki uticaj na društvene odnose čini „zatvorenom integracijom“ ili „celinom“, cilj koji potpuno funkcioniše nezavisno od ljudske svesti. Lukač citira Marksa da učvrsti ovaj istorijski materijalistički pogled na svet:„Odnosi proizvodnje u svakom društvu čine celinu „. On se dalje oslanja na Marksa tvrdeći da je neumeren buržoaski razvoj na svetskim tržištima tako dalekosežan kao stvaranje jedinstvene celine, i objašnjava da zbog povećanja autonomije elemenata kapitalističkog sistema ( kao što je autonomija valute ) je doživljavaju od strane društva kao „ krizu „; mora biti osnovno jedinstvo koje se vezuje za ove naizgled autonomne elemente kapitalističkog sistema zajedno, i čini da se njihovo razdvajanje pojavljuje kao kriza. Vraćajući se modernističkim formama, Lukač je predviđao da takve teorije zanemaruju odnos književnosti prema objektivnoj stvarnosti, u korist prikazivanja subjektivnog iskustva i neposrednosti da rade malo na ispoljavanju kapitalističkih osnova celovitog postojanja. Jasno je da se Lukač po pitanju predstavljanja stvarnosti kao glavnog umetničkog cilja verovatno ne suprotstavlja modernistima, ali on tvrdi da „Ako pisac nastoji da predstavlja realnost kao da stvarno jeste takva, odnosno ako je on autentičan realista, onda pitanje totaliteta igra odlučujuću ulogu“. „Istinski realisti“ pokazuju značaj društvenog konteksta, i od kad je razotkrivanje ove objektivne celovitosti ključni element u Lukačevoj marksističkoj ideologiji, on privileguje njihov autorski pristup. Lukač onda postavlja dijalektičku opoziciju između dva elementa, on veruje svojstvu ljudskog iskustva. On tvrdi da ovaj dijalektički odnos postoji između „pojave“ događaja kao subjektivnog, nesputanog iskustva i njihove „suštine“ kao izazvanog od strane objektivne celovitosti kapitalizma. Lukač objašnjava da dobri realisti, kao što je Tomas Man, stvaraju kontrast između svesti njihovih karaktera (pojava) i stvarne nezavisnosti od njih (suština). Prema Lukaču, Man uspeva jer on stvara ovaj kontrast. S druge strane, modernistički pisci ne uspevaju jer prikazuju stvarnost samo kao pojave na njih i njihove karaktere-subjektivno „ne probijaju površinu“ ovih neposrednih, subjektivnih iskustava „da otkriju samu suštinu, odnosno prave faktore koji se odnose na njihova iskustva do skrivenih društvenih snaga koje ih proizvode „. Zamke da se oslanja na neposrednosti su višestruke, prema Lukaču. Zato što predrasude ulivene od strane kapitalističkog sistema su tako podmukle, ne mogu da se izbegnu bez napuštanja subjektivnog iskustva i neposrednosti u oblasti književnoj. Oni mogu samo biti zamenjeni od strane autora realista koji „poništavaju i prevazilaze granice neposrednosti, od proučavanja svih subjektivnih iskustava i merenja istih u odnosu na društvenu stvarnost“, ovo nije lak zadatak. Lukač se oslanja na Hegelove dijalektike da objasni kako odnosi između ove neposrednosti i apstrakcije utiču na suptilnu indoktrinaciju na deo kapitalističke celovitosti. Kruženje novca, objašnjava on, kao i druge elemente kapitalizma, je u potpunosti apstraktovano daleko od svog mesta u širi kapitalistički sistem, i stoga se pojavljuje kao subjektivna neposrednost, koja izostavlja svoju poziciju kao ključnog elementa objektivne celovitosti. Iako apstrakcija može dovesti do prikrivanja objektivne stvarnosti, neophodna je za umetnost, a Lukač veruje da autori realisti mogu uspešno primenjivati to „da prodru zakone koji regulišu objektivnu stvarnost, i da otkriju što dublje, skrivenije, odmah ne baš primetne, u veze koje idu da ulepšaju društvo“. Nakon velikog intelektualnog napora, Lukač tvrdi da uspešan realista može da otkrije ove objektivne odnose i da im umetnički oblik u vidu subjektivnog iskustva lika. Zatim, upotrebom tehnike apstrakcije, autor može da prikaže iskustvo lika objektivne stvarnosti kao istu vrstu subjektivnog iskustva koje karakteriše uticaj sveukupnosti realnih pojedinaca. Najbolji realisti, tvrdi on, „prikazuju vitalne, ali ne odmah očigledne, snage na radu u objektivnoj stvarnosti“. Oni to čine sa takvom dubinom i istinom da proizvodi njihove mašte potencijalno mogu dobiti potvrdu od kasnijih istorijskih događaja. Prava remek dela realizma mogu biti cenjena kao „celine“ koje prikazuju široku i iscrpnu objektivnu realnost poput one koja postoji u neizmišljenom svetu. Nakon napretka svoje formulacije poželjne književne škole, realizam koji opisuje objektivnu realnost, Lukač se još jednom okreće zagovornicima modernizma. Pozivajući se na Ničea, koji tvrdi da „znak svakog oblika književne dekadencije... je da život više ne stanuje u celovitosti“, Lukač nastoji da odbacimo modernistička prikazivanja, tvrdeći da se ne odražavaju na objektivnu stvarnost, već nastavljaju da subjektivitetom stvore „domaći model savremenog sveta“. Apstrakcija (i neposrednost) sadržana u modernističkim prikazivanjima, je „suština“ kapitalističke dominacije odvojene od njihovog konteksta, na način koji uzima svaku suštinu u „izolaciju“, a ne uzimajući u obzir objektivnu celinu koja je temelj za sve njih. Lukač veruje da je „društvena misija književnosti“ da razjasni iskustvo masa, a zauzvrat pokaže ovim masama da su njihova iskustva prouzrokovana objektivnom sveukupnosti kapitalizma, i njegova glavna kritika modernističkih škola književnosti je da su oni omanuli u tom cilju. Realizam, jer stvara, očigledno, subjektivna iskustva koja pokazuju suštinske društvene realnosti koje ih izazivaju, je za Lukača jedina vredna književna škola početkom dvadesetog veka. Ontologija društvenog bića Kasnije u životu, Lukač je preduzeo veliko izlaganje o ontologiji društenog bića, koje je delimično objavljeno na engleskom u 3 dela. Rad predstavlja sistematičnu obradu dijalektičke filozofije u njegovom materijalnom obliku. Dela Rani radovi: 1902-1910 Duša i oblici (1911) Istorija i klasna svest (1923) Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike Osobenost estetskog (1963) Današnji značaj kritičkog realizma Teorija romana (1974) Odbrana istorije i klasne svesti (2000) Lenjin: Studije jedinstva njegove misli (1998) MG122

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Ivo Andrić Pisac govori svojim delom Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.

IVO ANDRIĆ ISTORIJA I LEGENDA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)