ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Autor - osoba Kukavica, Edin Urjan Naslov Anropologija futuvveta: futuvvet iznutra / Edin Ujran Kukavica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo, 2011 : Sabah print Fizički opis 627 str. : ilust. ; 24 cm (Broš.) Napomene Sa prijevodom Ebu Abduʹr-Rahman Muhammed ibn Husejn Ibn Muhammed Sulejmi (nejaje sveta tajna njegova) Kitabuʹl-futuvvet i Mevlana Kemaluddin Husejn Vaʹiz Kašifi Sebzevari (neka je sveta tajna njegova) Futuvvet-name-ji sultani Bibliografija: str. 623-627 Predmetne odrednice Islam – Antropologija Autor - osoba Kukavica, Edin Urjan Naslov Antropologija tesavvufa : tesavvuf iznutra / Edin Urjan Kukavica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : „Ibn Sina“, 2011 Fizički opis 516 str. ; 24 cm Predmetne odrednice Islam -- Tesavvuf Islam -- Antropologija Islam -- Tasavuf Islam -- Sufizam Sufizam Tasavuf MG146 (N) U proteklih četrnaest stoljeća od vremena Allahovog Poslanika Muhammeda (s. a. v. a.), a samo Allah Uzvišeni, zna koliko stoljeća od vremena u kojem je živio poslanik Ibrahim (a. s.) ili čak Adem (a. s.), Allahovi poslanici, njihovi najbliži sljedbenici, brojni duhovni velikani, alimi i arifi svih znanosti i znanstvenih disciplina, šejhovi Vjerozakona i duhovnosti izložili su i objasnili doktrine Vjere na najbolji mogući način. Pritom su vodili računa da ne ostane neobjašnjen, nejasan pa čak ni dvosmislen nijedan domen, segment ili dio učenja kako Ijudi/vjernici ne bi lutali i zalutali (osim onih čije je objašnjenje Gospodar, Uzvišeni, ostavio za budući i bolji svijet). Ne postoji – ili barem, nama nije poznato – bilo šta o čemu nema zapisa (za ono o čemu je dopušteno pisati), ili pak živa riječ, odnosno znalac (za ono što se prenosi usmenom predajom), a što bismo mi mogli napisati i reći, a da bude novo i do sada nezapisano ili neizrečeno. Naravno, postoji i onaj domen znanja koji Allah, Uzvišeni, ilhamom (nadahnućem) spušta Svojim odabranim robovima o kojem se piše i govori samo sa posebnim odobrenjem. Nama je, kao generacijama koje neće vidjeti Allahove poslanike, neće biti počašćene njihovim društvom na ovome svijetu, ostavljeno da slijedimo njihove najbolje sljedbenike, da prenosimo i na nama razumljivim jezicima ponavljamo ono što su o islamskim učenjima, a od svojih časnih predaka, zapisali, rekli ili prenijeli duhovni velikani, evlije, alimi i arifi, šejhovi tesavvufa i tari kata. A i to je nezamislivo golema čast. PRIKAZI I OSVRTI „DAVANJE OD SVOGA JA“: O SUFIZMU I DUHOVNOM VITEŠTVU Edin Urjan Kukavica, Antropologija tesavvufa (Tesavvuf iznutra), Sarajevo, 2011 Antropologija futuvveta (Futuvvet iznutra), Sarajevo, 2011 Preokupacija političkim islamom u naučnim istraživanjima, ali i globalnim medijskim izveštajima tokom poslednjih decenija 20. veka, koja se u velikoj meri prenela i na novo stoleće, imala je za posledicu prilično zanemarivanje unutrašnje, duhovne dimenzije islama, islamski misticizam (tasawwuf, tesavuf, sufizam). Takva tendencija je, srećom, manje prisutna na Balkanu, u jugoistočnoj Evropi, gde se u osvit novog milenijuma pojavilo puno kvalitetnih, stručno utemeljenih studija i knjiga s temom sufizma. Tu bi se, s pravom, mogli izdvojiti radovi Resida Hafizovića, Aleksandra Popovića, Nathalie Clayer, Alberta Doje i drugih naučnika, poznavalaca tesavufa. Danas se, na primer, u Bosni i Hercegovini prevodi puno sufijskih delà pri uglednim izdavačkim kućama, Fakultetu islamskih nauka, ali i u tarikatskim zajednicama, među samim dervišima. Prevode se Ibn Arabi, Dželaludin Rumi, Muhamed el Gazali, Abdulah Bošnjak i mnogi drugi, domaći i strani, „klasici“ sufízma, о kojima se, kao i о drugim temama iz te oblasti, pišu i zasebne monografske studije. Može se reći daje u Bosni danas, kao i u prošlosti, paralelno prisutna teorijska i praktična gnoza (irfan nazari i irfan amali), odnosno spekulativni („filozofski“) i praktični sufijski put, onaj u okviru tarikata. Prazninu u poznavanju sufizma i njegovog izuzetnog značaja za islam, posebno na našem, balkanskom području, već godinama s izuzetnim uspehom ispunjava Edin Urjan Kukavica, ugledni šejh nakšibendijskog i rifaijskog tarikata u BiH, vrsni poznavalac povesti, teologije i prakse tesavufa. Šejh Edin Urjan Kukavica rođenje u Sarajevu 1967. godine. U njegovoj biografiji nalazimo da je on nekoliko godina pohađao predavanja iz fikha, akaida, kur’anske logike, hadisa i tefsira kod šejha Akbara Ajdija, da bi potom bio pozvan i u tarikatsko okruženje znamenitog nakšibendijskog šejha, pokojnog Mesud-babe Hadžimejlića. Bejat svome šejhu Kukavica daje 2001. godine, pa ga ovaj 2006. najpre imenuje u svog vekila, a 2008. i u šejha tarikata nakšibendije-husejnije. Samo godinu dana docnije, novi šejh prima hilafet tarikata rifaije-sajadije, kao i još jedan hilafet nakšibendije od strane šejha Husejna Dža’fera Tajara. Šejh Uijanova bibliografija ne sadrži samo njegove izvorne radove, monografije o sufizmu (npr. Bajramijje-melamijje – Hamzevijje iz 2009), već i dva romana (Prvorođeni Dun jai ies), kao i niz odličnih prevoda savremene i klasične islamološke literature U svojim najnovijim, i dosad verovatno najznačajnijim, delima Antropologija tesavvufa i Antropologija futuvveta Edin Kukavica na pouzdan, odgovoran, jasan, odmeren i suptilan način analizira i prikazuje pojedine aspekata sufizma i duhovnog viteštva u Bosni i Hercegovini. Antropologija tesavvufa: tesavvuf iznutra je obimno delo od preko 500 štampanih strana, podeljeno u više zasebnih knjiga-poglavlja: Duh i duhovnost, Kur’an u islamskoj duhovnosti; O tesavufu (sufízmu); О duhovnoj (samo)spoznaji; О adabu (ispravnom ponašanju); О futuvetu (duhovnom viteštvu); О duhovnom putovanju i dr. Kao u nekakvoj enciklopediji sufizma, u ovoj knjizi se razmatra veliki broj pitanja iz oblasti islamskog misticizma, teologije, ontologije, ali i tarikatske prakse. Ne sećamo se da je skoro u jednom delu, makar i tako velikog obima, bilo reči о toliko raznovrsnih tema i aspekata sufijske teorije i prakse: poreklu sufizma i njegovom ranom razvoju; centralnim sufijskim obredima (zikr i sema); kosmološkoj doktrini; eshatologiji; politici adaba; futuvetu, duhovnom viteštvu; ženama na sufijskom putu; psihologiji i psihoterapiji u islamu; duhovnim stanjima u tesavufu; postulatima nakšibendijskog tarikata; Ibn Arebiju, Bistamiju i drugim sufijskim misliocima; suhravardijama, melamijama, nakšiben- dijama, kadirijama, mevlevijama i ostalim derviškim redovima. Za ovako obuhvatan pregled sufizma potrebna je, doista, velika erudicija, enciklopedijsko znanje i iskustvo mislioca u zrelom dobu, koji je bezbroj puta, kako teorijski, tako i praktično, preispitivao oblast kojom se bavi i sagledavao iste probleme i teme iz različitih uglova, u raznim fazama svog duhovnog uspinjanja. Dovoljno je, možda, ovde samo ukazati na autorovo viđenje uloge šejha, uloge koju on sam s velikim znanjem, iskustvom i autoritetom obavlja među bosanskim nakšibendijama i rifaijama: „Šejh je osoba koja posjeduje potpuno znanje i iskustvo о duhovnom putu i duhovnim lijekovima, koja je posjednik osobina vrline i plemenitosti... Nadalje, to je osoba koja mora biti u stanju prepoznati, razlikovati između sličnosti i posjedovati sposobnost pravljenja idealnog plana i preporuka za otklanjanje loših i stjecanje lijepih osobina, mora znati i biti svjestan svakog – i najmanjeg – pomaka tih osobina kod svoga derviša, nabolje i nagore. Mora dobro poznavati sve spletke i zamke nefsa i šejtana, ali i intuitivnih naznaka i osjećaja iz domena melekanskog svijeta; mora biti u stanju razlikovati te suptilne pokazatelje i nipošto ih ne smije pomiješati. Stoga je jedan od ključnih uvjeta za šejha tarikata da bude učen – mudžtehid – u ovom domenu, te da posjeduje prirodnu inteligenciju i urođenu sklonost ka ovom iznimno složenom i teškom poslu. Ako je о tesavvufu i tarikatu učio iz knjiga ili samo slušajući šta о tome pričaju drugi, nedvojbeno će upropastiti svoga derviša, jer neće biti u stanju prepoznati i dijagnosticirati njegovo stanje i duhovne potrebe“ (Antropologija tesavvufa, str. 464). Na drugom mestu, u istoj knjizi, dodaje se još i ovo: „Derviški put naglašava i uvijek iznova ističe neophodnost potrebe za vodičem, učiteljem, šejhom – muršidom – koji će vjernika voditi duž ovog dugog i napornog puta. Potpuni učitelj, muršid-i kamil, zaštititi će i sačuvati putnika od svakog zastranjenja. Bez muršida niko nije u stanju samostalno dosegnuti uzvišeni cilj Puta, čak ni ako je on (ili ona) obdaren izuzetnim urođenim ili stečenim znanjem, vrlinama i duhovnom snagom“ (str. 472). Ovaj bosanski šejh je jednako pouzdan u svom tumačenju različitih pojmova i tema sufijske kosmologije, ontologije, obredne prakse, pa ćemo u njegovoj knjizi naići na vrlo suptilna razgraničenja između praktičnog i teorijskog irfana; kadirijskog, šazilijskog zikra i mevlevijske seme; suhravardijskog i nakšibendijskog adaba; šerijata, tarikata i hakikata; bolesti savremenog čoveka i iskušenja drevnih sufíja i gotovo sve drugo što bi stručniji čitalac, ali i laički rаdoznalac, želeo da nauči, sazna о bezobalnom okeanu, holografskom univerzumu islamskog misticizma. Neke od tih tema se samo načinju u pojedinim poglavljima, da bi im se autor naknadno vratio i detaljnije ih razmotrio na novim stranicama svoje knjige. U Antropologiji futuvveta, drugom tomu jedne najavljene, ali još nezavršene trilogije, šejh Urjan se bavi temom koja je manje poznata u Srbiji. Zato će o njoj ovde biti nešto više reči. Sama knjiga obuhvata četiri tematske celine. Predgovor ove studije (str. 15-130) je autorski osvrt na tradiciju futuveta, forme izvorne islamske duhovnosti, u rasponu od Srednjeg Istoka do anadolskih i balkanskih ahija, s posebnim osvrtom na prilike u Bosni i Hercegovini. Druga celi¬na, na pedesetak stranica, jeste prevod na bosanski jezik Kitabu’l-futuvvet Ebu Abdu’r-Rahman Muhammed ibn Husejn Ibn Muhammed Sulejmija, „pretpostavlja se najstarijeg pisanog djela posvećenog isključivo ovom domenu islamskog duhovnog Puta i referentnim djelom svih kasnijih futuvetnama“ (str. 132). Treća celina, podeljena u sedam zasebnih poglavlja, na više od dve stotine stranica, jeste zapravo bosanski prevod dela Futuvvet-name-ji sultani, Mevlane Kemaluddin Husejn Va’iz Kašifi Sebzevarija, čuvenog propovednika koji je delo- vao pod pokroviteljstvom Timuridskog dvora u Heratu (Iran) i slikovito dočarao duhovni i svakodnevni život ljudi islamskog sveta 15. veka. Četvrta celina sadrži, na blizu dve stotine stranica, zapise Evlije Čelebije, uglednog putopisca iz 17.veka, s njegovih putovanja po Evropi, Aziji i Africi, kao i prepis studije Hamdije Kreševljakovića „Esnafi i obrti u Bosni i Hercegovini (1463-1878)“. Pojam futuvet (arap. futuvvah, pers. dfevanmardi, feta – mladić) prevodi se kao duhovna mladost ili duhovno viteštvo, časno držanje u domenu etosa (srčanost, čovekoljublje, velikodušnost, plemenitost, darežljivost, samilost, skromnost, slobodoumlje i lojalnost pripadnicima organizacije). Ta osobina se prepoznaje u nizu spoljašnjih aktivnosti, a pre svega posebnih inicijacijskih obreda i pravila organizovanja i ponašanja tradicionalnih zanatskih cehova. Kao „skup plemenitih (najplemenitijih!) osobina“, kao „ljepota ćudi i duhovnošću protkane osobine“ iznad ostalih odlika „poput iznimnog intelekta, vojničke/ratničke stručnosti i/ili političke briljantnosti“ (str. 23), fiituvet je u najčistijem obliku oličen u Božjim poslanicima i tarikatima duhovnih velikana. On je, štaviše, posebno očuvan među „muslimanskim stanovništvom zemalja i teritorija koje su nekoć pripadale moćnom Osmanskom sultanatu i halifatu“ (str. 24). Isprva poiman kao individualna osobina nejasnog porekla, s korenima u predislamskoj Arabiji, futuvet se vremenom određuje kao „čuvanje i zaštita alijevskog naslijeđa i zaviještanja“ (str. 29), zadobijajući organizacijske oznake u ponašanju srednjovekovnih vojnih institucija i unutar osmanskih profesionalnih zanatskih cehova. Pun procvat duhovno viteštvo doživljava s pojavom profesionalnih luirutenja umetnika i zanatlija. „Ovom vrstom futuvveta aktivnosti umjetnika i zanatlija Perzije, Anadolije, Sirije i drugih dijelova islamskog svijeta integrirane su u vjerski život, a njihove izvanjske aktivnosti postale potporom za unutarnje djelo, umnogome nalik na srednjovjekovne Zapadne arhitekte i zanatlije (...) Futuvvetom se islamska duhovnost penetrira u svakodnevne aktivnosti islamskog društva, a umjetnost integrira u duhovnu dimenziju islama, ne samo teorijski nego i praktično“ (Antropologija futuvveta, str. 42–43). Zanati i zanatlije bili su izdanci ekonomije gradova osmanskog tipa, a to obličje počela su da zadobijaju naselja u sastavu Sultanata (između ostalog i nekadašnja mala srednjovekovna država Bosna i Hercegovina) sredinom 15. veka. Novoformirani cehovi preuzimali su tradiciju duhovnog viteštva od bivših ahijskih udruženja. Pored starih (kovači, sedlari, čizmedžije, krojači, grebenari, pekari, mesari, prodavci halve), rađaju se tu i novi, do tada nepostojeći, zanati (kožari, proizvođači sandala, bravari, zlatari, tkači čilima, berberí). „Cehovi su u Bosni kao i u ostatku Osmanskog sultanata bili suštinski neovisne i samoupravne organizacije zadužene za zaštitu respektivnih zanata napose, ali i zastupanje interesa svojih članova pred svim izvanjskim institucijama, uključujući i lokalne vlasti ali i središnju vladu“ (str. 45). Osnovna funkcija cehova sastojala se u obezbeđivanju sistema obrazovanja i obuke u cilju „očuvanja i zaštite starih metoda i načina proizvodnje, izrade proizvoda i ujednačavanja standarda kvaliteta u cijelom cehu“ (str. 46). Uspeh u izabranom poslu podrazumevao je pripadanje predmetnom cehu i prolazak neophodnih etapa stručnog usavršavanja, sve zarad sticanja odgovarajuće radne etike zasnovane na načelima futuveta. Napredovanje od šegrta, preko kalfe, pa sve do majstora bilo je praćeno strogim pravilima i ceremonijama kojima se obznanjivala inicijacija u organizaciju. „Jedan od autentičnih dokumenata tog tipa pronađen u Srednjoj Bosni potječe iz desetog/šesnaestog stoljeća, a govori о procesu primanja novaka na šegrtovanje; prema dokumentu ovaj proces sastojao se od nekoliko etapa odnosno zadataka koje je kandidat/novak morao ispuniti prije primanja na zanat: nakon primanja zahtjeva kandidata majstor bi mu najprije saopćio njegove dužnosti i dao mu ključ radionice (prodavnice); nakon toga slijedio je period provjere kandidata, odnosno kandidat bi morao uvjeriti majstora u svoju odanost nizom ozbiljnih provjera i to u lošem materijalnom stanju: tokom prve kandidat bi tokom tri dana morao nositi neudobnu odjeću od grubog sukna od konjske dlake, što je uporedivo sa derviškim nošenjem odjeće od grube tkane vune ili kamilje/kozije dlake; u drugoj – koja je trajala sedam dana – kandidat bi bio neprestano koren i kažnjavan. Prvom kušnjom provjeravala se kandidatova uzdržanost i umjerenost, a drugom poniznost i pokornost. Treća kušnja trajala je četrdeset dana tokom kojih bi kandidat bio doslovno nag i bos. Nakon ove tri etape dolazio je period konačnog sazrijevanja koji se sastojao od učenja lijepih manira, ljubaznosti i dostojanstvenog ponašanja; tokom ovog perioda kandidat je trebao naučiti pravila ponašanja ne samo u zanatu ili cehu, nego općenito, na primjer kako prinijeti i predati čašu vode nekome, ili pak kako izraziti poštovanje drugoj osobi stavom tijela i položajem ruku. Okončanjem ovog procesa koji posjeduje sve osobenosti klasičnog futuvetskog odgoja tokom kojega je novak proizveden u idealnog feta’a, ili posjednika futuveta, završavala se i inicijacija kandidata u zanat; naime, bilo bi mu dopušteno da počne sa šegrtovanjem i učenjem zanata u trajanju od hiljadu dana, nakon čega bi – hiljadu i prvi dan – dobijao dopuštenje i postajao kalfa... Ova korespondencija nipošto nije slučajna, naprotiv; ona je još jedan dokaz veze između zanata i tesavvufa – dervišu koji nastoji upokoriti svoju dušu i (pro)izvesti je u njeno idealno stanje, zanat kojim se bavi osigurava očigledan primjer. (...) Vaspitavanje ili radije oblikovanje zanatlije u posjednika futuvveta nije završavalo njegovim primanjem odnosno inicijacijom u ceh; futuvetska tradicija bosanskih zanata otkriva još jedan običaj kojeg su prakticirali bosanski majstori tokom pristupnog perioda svojih budućih učenika; osim izvršavanja zanatskih zadataka koji su postepeno postajali sve teži i teži, novak bi u Bosni istovremeno obavljao i cijeli niz sluganskih poslova u i oko radionice, ali i u i oko majstorove kuće i domaćinstva. Sve vrijeme morao bi pokazivati krajnje strpljenje, pokornost svome majstoru i voljnost i spremnost da uz sve to nauči zanat. Činio bi to istrajavanjem u izvršavanju zadataka i obavljanju poslova bez obzira na njihovu težinu i/ili ponižavajući karakter. (...) Zbog toga je obuka novaka podrazumijevala još jednu izrazito futuvvetsku i svejednako značajnu osobenost, naime, učenje inicijacijskih tajni; u Bosni i Hercegovini poznata pod nazivom znaci (rumuz) korištena su za prepoznavanje pripadnika istog zanata širom Osmanskog sultanata i šire“ (str. 46-8). Istaknuto mesto autor pripisuje povezanosti ideala duhovnog višteštva sa sufijskim (derviškim) zajednicama, odnosno vezi između futuveta i tesavufa. Nasuprot etabliranim tarikatima u gradskim sredinama, sa tekijama koje su se izdržavale iz vakufa (nakšibendije, kadirije, mevlevije, halvetije), izdvajali su se heterodoksni tarikati, poreklom od horosanskih melamija, koji nisu održavali veze s državnim aparatom, odbijajući donacije institucija i pojedinaca i insistirajući na praksi izdržavanja od proizvoda sopstvenog rada. Ta tzv. „turska popularna kultura gazija i derviša“, pod velom misticizma i viteštva, osobito je bila popularna u pograničnim zonama sultanata. Od koncepcije islama u skladu s viđenjem ortodoksne osmanske uleme, polunomadskim turkmenskim narodima i plemenima u planinama i visoravnima Anadolije, puno je prijemčivija bila populistička varijanta pučkog islama u interpretaciji putujućih baba, abdala i ahíja. Iz toga se razvilo neprijateljstvo između državne administracije i heterodoksnih derviških tarikata (npr. babaije), koji su se od 13. veka uglavnom povezivali sa socijalnim i političkim ustancima u Anadoliji. Istorijski posmatrano, uočena je i veza između futuveta i melameta, odnosno srodnosti sufijskih načela sa socijalno-etičkim učenjima zatvorenih zanatskih udruženja u gradskim sredinama iz vremena srednjovekovne Persije. Ekskluzivna bratstva odlikovala je darežljivost, bespoštednost i samožrtvovanje (isar), kako među pripadnicima međusobno, tako i prema neposrednom okruženju, dok se o duhovnom kodu melamijskih učitelja naslućivalo iz nadimaka koji su pratili lična imena (Abulah Hajama – puštač krvi, Hamdun Kasar – izbeIjivač, itd.). U celini gledano, spoznaja božanske prirode približavanjem idealu duhovnog viteštva neizostavno je podrazumevala odricanje od materijalnih nagona i strasti poročne duše: vrline mudrosti, umerenosti i srčanosti pretočene u praktična dela pretpostavljale su se ljutnji, požudi, plahovitosti, oholosti, licemerju, ljubomori i zavisti, ali tek uz prethodnu potvrdu verskog učitelja о učinjenoj promeni. Osnovna načela futuveta i plemenitog ponašanja sadržana su u spisima sročenim pre više vekova, koja obavezuju duhovnog viteza: „Da unosi radost i veselje u živote svojih prijatelja... da na grubost, surovost ili nepristojnost odgovara Ijubaznošću, i da ne kažnjava... da ne traži manjkavosti i mahane kod svojih prijatelja... da je popustljiv i širokogrud prema svojoj braći... daje darežljiv... da čuva stara prijateljstva... da vodi računa о svojim prijateljima i susjedima... da je blag i popustljiv prema svojim prijateljima osim u vezi sa vjerskim pitanjima... da dopusti i omogući svojim prijateljima korištenje njegovom imovinom kao da je njihova vlastita... da poziva goste, časti ih hranom i daje gostoljubiv i gostoprimljiv... da poštuje svoje prijatelje... da je iskren i istinoljubiv... da je zadovoljan malim i da drugim uvijek želi više nego sebi... da braća žive u ljubavi jedni prema drugima i da provode mnogo vremena zajedno... da drži datu riječ, da ispunjava obećanja, i da vodi računa о onome što mu je povjereno... da razumije da je jedino što će i zaista zadržati upravo ono što dadne... da se učestvuje u radosti svoje braće... daje radostan, veseo i ljubazan sa svojom braćom... da о sebi i svojim dobrim djelima ne gaji previsoko mišljenje... da se prema ljudima odnosi onako kako bi htio da se ljudi prema njemu odnose... da vodi računa samo о svojim poslovima... da traži društvo dobrih i da izbjegava društvo loših“ (str. 89–91). O cilju i svrsi futuveta, inicijacijskim obredima i ceremonijama u neposrednoj vezi s njima, te vezi između futuveta i određenih zanatskih cehova, najbolje svedoče Knjige o futuvetu – futuvetname, u kojima je pohranjeno dragoceno dokumentarno nasleđe о ovom segmentu tradicionalnog islamskog znanja. One se mogu podeliti u tri grupe: 1. futuvetname opšteg karaktera sa opštim moralnim načelima (one su obično nastajale kao programi moralne obnove u periodima krize), 2. futuvetname koje su razrađivale opšta načela poslovnog morala (opšta pravila vezana za esnafske ceremonije i esnafski moral) i 3. šedžere i pimame tabaka koje su upućivale na duhovni lanac i hijerarhiju (na osnovu njih izdavane su skraćene futuvetname i pimame, kao delovi iz glavnog poslovnog statuta esnafima na području Sultanata). „Futuwetname su ustvari zbirke pravila, etičkih kodeksa, uputstava za ponašanje i vladanje ne samo u okvirima zavije; naprotiv. Moglo bi se reći da su futuwetname drevni bonton u općem smislu i na najvišoj mogućoj razini...“ (str. 44). Posebno mesto u povesti o futuvetu pripada zavijama, odnosno tekijama, koje su predstavljale prve punktove za napredovanje procesa islamizacije i utemeljenje islamske vlasti na Balkanu od 15. veka, a kasnije i centre islamske duhovnosti. S daljim razvojem gradskih središta i zanata, tekije su postajale mesta odakle je koordiniran i esnafsko-proizvodni sistem: „Prema tome, uloga tekija/zavija bila je organizacija obrazovanja i odgoja, te ekonomskog zanatskog privređivanja, što se vidi iz načina na koji su organizirani kompleksi džamija sa zavijama. Šejh prisutan u zaviji bio je koordinator i usmjeritelj i duhovnog i zanatskog modela organizacije života, kao i koordinator obrazovanja stanovništva metodom tesavvufa, prije svega obrazovanja onih snaga koje su bile aktivne i mobilne kakvi su bili pripadnici janičarskog i esnafskog odžaka preko kojih se potom provodio opći program širenja islama kao procesa koji se odvijao pod snažnim uplivom razvijenih privrednih središta, odnosno nosioca privrednog rasta i razvoja“ (str. 98). Funkcionisanje zavija bilo je zasnovano na strogom poštovanju hijerarhijske strukture. Centralna ahijska zavija u Kiršehiru, u Anadoliji, bila je nadležna za organizaciju zanatskog poslovanja i uspostavljanje veza s esnafima u raznim delovima Sultanata, ali je nadgledala i humanitarni rad. Ona je okupljala istaknute ličnosti duhovnog života, koji su se nazivali ahijama. „Ahija je šejh sljedbenik futuweta. Kasnije je najveći šejh u nekom gradu nazivan Ahi Babom. Ahijé su elitni derviši, organizatori duhovnog i socijalno-ekonomskog života“ (fus. 17, str. 98). „Ahi-baba je svoju funkciju obnašao preko svojih predstavnika, lokalnih Ahibaba, te iako je to u prvom redu bila vjerska pozicija s ciljem očuvanja i poštivanja izvornih običaja, obreda i ceremonija preuzetih iz futuvvetskih udruženja, Ahi-babe su bili uključeni i u praktične stvari cehova, poput izbora cehovskih zvaničnika, razrješavanja međucehovskih sporova ili kontrole kvaliteta proizvoda, a za svoj su rad primali svojevrsno obeštećenje ne u novcu, nego u sirovinama“ (str. 45). Putujući šejhovi glavne zavije obilazili su tzv. odžaci, abhcme, odnosno tabakhane-zavije koordinatori ili esnafske zavije, prenoseći po provincijama islamski model kulturnog i privrednog života. Unutrašnju autonomiju u organizaciji zavija je garantovao sultanski ferman i berat, ali je ona formalno bila obuhvaćena državnim sistemom. Politički značaj je dervišima oduzet s preuzimanjem uticaja na institucije vlasti od strane ortodoksne dvorske uleme, posebno u 18. i 19. veku, s ukidanjem janičara i esnafskih organizacija, nakon čega su oni prestali da javno nastupaju kao ahije. Posebnu pažnju autor tu poklanja analizi istorijskih izvora iz privatnih i zvaničnih arhiva, koji osiguravaju podatke о organizaciji i funkcionisanju osmanskih zanatskih cehova na teritoriju Bosne i Hercegovine i živu tradiciju futuveta u njima. S ciljem da poveže ovosvetovnu i duhovnu stranu Muhamedovih sledbenika, duhovno viteštvo je u prošlosti u jednoj ličnosti objedinjavalo derviša, ratnika i zanatliju, insistirajući na pobožnoj, moralnoj i fizičkoj čvrstini. Edin Urjan Kukavica, međutim, naglašava da je tarikatsko učenje, kao neprestano duhovno napredovanje, aktuelno i u savremenosti, kada se pred pojedincem pojavljuju brojna iskušenja u dostizanju moralne uravnoteženosti, pravednosti i pravičnosti. Kako god da ih čitamo kao dokumentarističko nastojanje da se za potonje generacije od zaborava sačuva sufijska misao, kao traganje za narušenom moralnom, etičkom vertikalom u vremenu poremećenih vrednosnih kodeksa, ili kao suštinsku žudnju za spoznajom božanskog autoriteta – Antropologiji tesavvufa i Antropologiji futuvveta predviđamo lep odziv među čitaocima. Ovim delima će se, sasvim sigurno, ljubitelji knjige vraćati kao pouzdanim „enciklopedijama“ svaki put kada treba razjasniti neki od pojmova ili problema vezanih za sufizam, islam i tradiciju duhovnog viteštva u Bosni i Hercegovini. Dragan Todorović, Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Milan Vukomanović, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet. ŠTA JE TESAWUF? Tesavvuf oslikava duhovna stanja ljudi. To je krajnja istina za svakog pojedinca koji se oslobodio materijalnih želja i koji je, strogo vodeći računa o svom duhovnom stanju, postao gospodar svoga ja (ego-nefsa). To je duhovna svjesnost - ruhanijet koja vodi čovjeka prema potpunosti; ukrasi insana sa lijepim ponašanjem i oslobađa ga zabrinutosti sa dunjalukom. Tek tada će insan stići do krajnjeg cilja, spajanje ili susret sa Voljenim, Allahom, dž.š. U tesavvufu se ogledaju sva unutarnja stanja insana, u kojima je čovjek u stalnoj borbi protiv svoga nefsa – ja. Ova borba se sastoji od čuvanja od dunjalučkih želja i skidanje perdi (zastora) koja su prouzorkovana željama tijela. Tek kada se čovjek oslobodi tih prepreka on počne da diše punim plućima a da živi život u svojoj cjelosti. Zato je osnov život sufije ovaj hadis-i kudsi: „Niti Moja nebesa niti zemlja ne mogu da Me sadrže, već samo srce Moga roba mu`mina“. Kao takav tesavvuf je od početka vezan sa objavom Kur`ana i islamskim propisima. Sufije smatraju da je tesavvuf suština Islama, i za to koriste Kur`an i hadis kao delil (dokaz). Sufjan es-Sevri, k.s., je upitan o futuvvetu, pa je dao sljedeći kratki odgovor: „Futuvvet je da opraštaš greške svoje braće.” Futuvvet mlade osobe ogleda se u sljedećih pet vrlina: emanet (pouzdanost) iffet (čednost) poštenje lijep bratski odnos čistoća srca Ko oskrnavi neku od pet nabrojanih vrlina, taj je izašao iz skupine posjednika futuvveta. Jedan mudri čovjek je kazao: Ako neko u svome ahlaku objedini sljedećih šest osobina, budi uvjeren da je ta osoba posjednik potpunog futuvveta: zahvalnost na blagodatima, makar ih bilo i malo strpljenje na velikim musibetima (nevolje) hilm (blagost) u predvođenju i podučavanju neznalice sposobnost odgajanja škrtice darežljivošću neočekivanje ništa zauzvrat zbog učinjenog dobročinstva, kao što to čine pojedini ljudi ustrajnost u ranije učinjenim dobročinstvima. Amr b. Ubejd, rah., je rekao: Osoba neće upotpuniti svojstvo muruvveta (plemenitost, dostojanstvo), sve dok u svome ahlaku ne objedini troje: dok ne prestane polagati nadu u ono što je u rukama ljudi dok ne počne tolerisati riječi koje je uznemiravaju dok ono što želi sebi ne bude željela i drugim ljudima. Neki sufija je bio upitan o muruvvetu, pa je odgovorio: „Muruvvet se ogleda u tome da nikoga ne spominješ po bilo čemu ružnom.” Neki od edeba futuvveta su sljedeći: Kada ti dođe musafir (gost), da ga dočekaš, da mu pomogneš da siđe sa jahalice i da ga lijepo ugostiš. Potom da mu prirediš jelo, te nakon toga, da se lijepo družiš i razgovaraš sa njim… Zar ne znaš kako je Ibrahim, a.s., odmah nakon selama, započeo sa pripremom jela za svoje musafire? Uzvišeni Allah u Časnom Kur’anu o tome kaže: „I Ibrahimu smo izaslanike Naše poslali da mu donesu radosnu vijest. ‘Mir!’ – rekoše; – ‘Mir!’ – odgovori on, i ubrzo im donese pečeno tele.” (Hud, 70) Muhammed b. Ali Tirmizi, rah., je kazao: „Nije od futuvveta da očekuješ nagradu za učinjeno dobro djelo. Ako osoba očekuje nagradu ili nadoknadu za učinjeno djelo, ona time pokazuje pretvornost i prezrenost svoga nefsa. Zar nisi čuo kako su čarobnjaci, kada su došli faraonu, rekli: ‘Da li ćemo, doista, nagradu dobiti ako budemo pobjednici?’ (A’raf, 113) I kao što se navodi u ajetu, čarobnjaci su tražili nagradu od faraona, međutim, njihov trud je bio uzaludan.” Muhammed b. Ali Tirmizi, rah., je također rekao: „Nije od futuvveta da svome sagovorniku govoriš o svome umijeću i ma’rifetu, te da to često ponavljaš. Zar ne vidiš kako je faraon odmah počeo da nabraja ono što je uradio? Budući da nije imao futuvveta, on je odmah počeo prigovarati Musau, a.s., govoreći: ‘Zar te među nama nismo gojili dok si dijete bio i zar među nama tolike godine života svoga nisi proveo?’ (Šu’ara, 18)” Hasan el-Basri, k.s., je rekao: „Kada učinjena dobra djela nadmašuju riječi, onda je to vrijedno poštovanja. A kada riječi nadmašuju djela, onda je to nepoželjno i pokuđeno stanje.” Suština futuvveta je u tome da čovjek, u svim stanjima, svojom vanjštinom i nutrinom, riječima i halovima, odražava jedno. Uz to, potrebno je kloniti se hvale učinjenim djelima, čuvati ono što vjera traži da se čuva, slijediti Sunnet i pokoravati se vjerskim propisima. Edin Urjan Kukavica (Sarajevo, 1967), bosanskohercegovački je književnik i kolumnista, šejh rifaijskog i nakšibendijskog tarikata. Životopis Edin Kukavica je rođen u Sarajevu 1967. godine. Bosanskohercegovački i bošnjački je književnik s četiri objavljena romana, autor nekoliko knjiga iz oblasti povijesti, islamske filozofije i duhovnosti, te tri knjige politološko-socioloških eseja, prijevoditelj knjiga iz oblasti islamske duhovnosti i lijepe književnosti, urednik nekoliko časopisa, zbornika radova sa znanstvenih skupova i knjiga, kolumnist i publicist s više od 800 objavljenih tekstova. Središnja područja njegovog zanimanja su filozofija, duhovnost, povijest i politička teorija, a posebno pitanja slobode i etike u svim spomenutim područjima. Aktivan je društveni i kulturni djelatnik i promatrač i kritičar suvremene stvarnosti Bosne i Hercegovine. Doktor je odgojnih znanosti i doktorand na Fakultetu političkih znanosti u Sarajevu. Edin Kukavica je učitelj islamske duhovnosti (šejh) dvije škole, dva tarikatska pravca, nakšibendijskom-husejnijskom i rifa`ijskom-sejjadijskom odakle i drugo ime Urjan. Nakon nekoliko godina predavanja iz fikha, akaida, kur’anske logike, hadisa i tefsira kod osnivača i direktora Instituta Mulla Sadra šejh Akbar Aydija, biva pozvan u blizinu Sejjida šejh Mesud ef. Hadžimejlića. Iniciran je (daje bejat) 2001. godine; 2006. godine promoviran u vekila (zamjenika) a 2008. u punopravnog učitelja (šejha) tarikat-i nakšibendijje-husejnijje, a 2009. godine prima hilafet (namjesništvo) tarikat-i rifa’ijje-sejadijje i još jedan hilafet tarikat-i nakšibendijje s ruku Sejjida šejha Husejna Dža’fera Tajjara. Djela Romani Prvorođeni Dun’ja (2001) Beš (Sarajevo, 2005) Vjernik (Sarajevo, 2012) Predoređenje (Sarajevo, 2021) Povijest, filozofija, duhovnost Bajramijje-melamijje – Hamzevijje (Sarajevo, 2009) Antropologija tesavvufa: tesavvuf iznutra (Sarajevo, 2011) Antropologija futuvveta: futuvvet iznutra (Sarajevo, 2011) Historijski putopis kroz Bosnu i Hercegovinu (Zagreb, 2012) Islam na Balkanu (Zagreb, 2012) Anatomija ibadeta: ibadet u šeri`atu, tarikatu i hakikatu (Sarajevo, 2015) Eseji Kamo dalje, rođače: izabrane kolumne 2012– 2016. (Sarajevo, 2017) Priručnik za revoluciju: dekonstrukcija etnonacionalističkog narativa u BiH kao uvjet za promjenu političke paradigme: (zajedničkim vrijednostima ka pozitivnoj kolektivnoj identifikaciji.) (Sarajevo, 2018) Fantom slobode: izabrane kolumne (Sarajevo, 2018) Prijevodi Živi sufizam: ogledi o sufizmu (Sarajevo, 2004) Islamska umjetnost i duhovnost (Sarajevo, 2005) Alkemija – znanost o kosmosu, znanost o duši (Sarajevo, 2005) Sveta umjetnost na Istoku i na Zapadu: njena načela i metodi (Sarajevo, 2005) Uvod u islamske kozmološke doktrine : koncepcija prirode i metodi njenoga proučavanja po Ikhwan al-Safa`, al-Biruniju i Ibn Sinau (Sarajevo, 2007) Sufijski kuhar – kako dočekati i ugostiti musafira (Sarajevo, 2008) Sejjid Husein Nasr, Islamska umjetnost i duhovnost, Lingua Patria, 2005, Sarajevo, (naslov izvornika: Seyyed Hossein Nasr, Islamic Art & Spirituality, State University of New York Press, 1987, Albany, USA); Titus Burkhardt, Alhemija, znanost o kosmosu - znanost o duši, Lingua Patria, Sarajevo, (naslov izvornika: Titus Burckhardt, Alchemy, Science of the Cosmos, Science of the Soul, Fons Vitae, 1997, Louisville, Kentucky, USA); Šejh Abbas Kumi, Kerbela – zemlja tuge i bola, 2005, tekija „Mesudija”, Kaćuni; (naslov izvornika: Shaykh Hajj Abbas, Nafasu’l-Mahmum fi Maqtal al-Husayn al-Mazlum); Behauddin Muhammed Husein Hatibi Belhi, Ma`arif – ekstatički zapisi Bahauddina, oca Mevlane Rumija, Dobra knjiga, Sarajevo; (naslov izvornika: Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi Balkhi, Ma`arif - A Collection of Preaching and Sayings of the King of the Erudite, Bahauddin Muhammad Hossain Khatibi of Balkh known as as Bahauddin, Father of Rumi, Coleman Barks and John Moyne, Harper, San Francisco; knjiga historiografskih eseja Bajramijje-melamijje - Hamzevijje (Sedam, Sarajevo); Ma’arif – knjiga iz bunara (Sarajevo, 2008) 40 pravila o ljubavi: roman o Rumiju (Sarajevo, 2013) Čast (Sarajevo, 2014) Istanbulsko kopile (Sarajevo, 2015) Mimarov šegrt (Sarajevo, 2015) Crno mlijeko (naslov izvornika: The Black Milkč Elif Şafak), Buybook, (Sarajevo, 2017) MG146 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu. Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima. Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života. Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije. Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam „narod“ više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma „narod“, menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva. Izrazi „narodna igra“ i „narodna pesma“ danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno. Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.). Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme. U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma. Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti. U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina. Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu. Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru. Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije. Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi. K o l o. – Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je „kolo na kolu“. Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.

Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nova knjiga! 1028 str U najtežim trenucima u životu ljudi se uglavnom okreću veri i pisanoj reči. Usledi olakšanje kada shvate da u svojoj muci nisu sami i da su mnogi pre njih imali slične probleme, te da rešenje već postoji. Mudri saveti bude onu skrivenu snagu za koju niste ni znali da je posedujete. - Misli o dobru i zlu - Vera Svetih - Katahizis - Molitve na jezeru - Emanuil - Teodul - Srpski narod kao Teodul - Indijska pisma - Misionarska pisma Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. KORDUN,od vojne granice do Republike Srpske Karjine 1881-1995 Izdavač:Institut za savremenu istoriju,Beograd,2018. Biljana Stojić: Kordun - od razvojačenja do ujedinjenja (1881-1918) ,,…Proces razvojačenja započet je u vrijeme bana Mažuranića (1873–1880), ali ga on nije doveo do kraja. Kompromitovan pobunom generala Filipovića, ali i činjenicom da je procedura predugo trajala, ban Mažuranić je 1880. godine podnio ostavku, koju je car prihvatio i potvrdio u decembru 1881. godine. Mažuranićev posao je nastavio i dovršio njegov nasljednik, ban Ladislav Pejačević (1880–1883). On je zvanično 1. avgusta 1881. godine preuzeo upravu nad teritorijom Krajine. Ipak, ni grof Pejačević se nije dugo zadržao na dužnosti bana. Njegov osnovni zadatak je bio da proces ujedinjenja sprovede do kraja, kada je to završio podnio je ostavku u avgustu 1883. godine, koju je car uvažio 4. septembra. O podnijetoj ostavci grof Pejačević je obavijestio sve ugledne ličnosti u Hrvatskoj, a između ostalog i vladiku gornjokarlovačkog Teofana (Živkovića), kome se zahvalio na podršci i saradnji tokom „banovanja“… …Pribićević i regent su se dogovorili da se od tri člana srpske Vlade (Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić) i tri člana Narodnog vijeća (Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka) formira poseban odbor, koji bi odlučio kako treba proglasiti čin ujedinjenja. Zaključak odbora je bio da je najlegitimniji način proglašenja ujedinjenja na zajedničkoj sjednici srpske Narodne skupštine i izaslanstva Narodnog vijeća, ali je ovaj način bio nemoguć, jer se većina delegata srpske Skupštine i dalje nalazila u inostranstvu, mahom u Francuskoj. Budući da se proglašenje ujedinjenja nije htjelo odlagati, dogovoreno je da delegacija Narodnog vijeća uputi Adresu regentu Aleksandru, u kojoj će mu zvanično saopštiti zaključke Narodnog vijeća na sjednici od 24. novembra, a u svom odgovoru na ovu Adresu, regent bi proglasio ujedinjenje Srbije sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba. Čin ujedinjenja je sproveden 1. decembra u večernjim časovima u kući Krsmanovića, regentovoj rezidenciji na Terazijama.`` Aleksandar Lukić: Kordun u jugoslovenskoj kraljevini (1918-1941) Tokom Prvog svjetskog rata Srbima na svim njihovim prostorima Balkanskog poluostrva bliža je bila ideja ujedinjenja svih srpskih zemalja. Pred kraj ratnog sukoba još uvijek je bio u važnosti Londonski ugovor, kojim su saveznici garantovali proširenje Srbije teritorijama u Bosni i Hercegovini, Sremu, dijelu Slavonije, Bačkoj, južnoj Dalmaciji i sjevernoj Albaniji. Pored ovoga, Nikola Pašić je tražio pridruživanje šibenskog područja, gdje je pravoslavni živalj činio većinu stanovništva. Ministar predsjednik srpske kraljevske vlade prilazio je jugoslovenstvu oprezno i s nepovjerenjem, pogotovo nakon u dobroj mjeri negativnog iskustva iz saradnje sa Jugoslovenskim odborom, te činjenicom da mu nije bilo nepoznato učešće jugoslovenskih vojnika Austro-Ugarske u pokoljima nad civilnim stanovništvom Srbije 1914. godine, i srčanost koju su uglavnom ispoljavali u borbama sa srpskom vojskom tokom rata. Imao je u vidu i odnose u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Rusiji, gdje je dolazilo do ozbiljnih sukoba i incidenata srpskih sa hrvatskim i slovenačkim vojnicima na nacionalnoj i vjerskoj osnovi u prvom redu… …Do kraja postojanja jugoslovenske monarhije Karađorđevića vrlo malo se promijenilo u privrednim i kulturno-prosvetnim prilikama na Kordunu. Određena društva i ustanove su postojali sve do Aprilskog rata 1941. godine, poput pojedinih u srezu Slunjskom, od kojih su aktivnost uoči propasti jugoslovenske monarhije obavljali vatrogasna društva u Slunju i Drežnik gradu, Sokolsko društvo u Primišlju, društvo Malih križara (osnovano 1939), Hrvatsko katoličko prosvjetno društvo, Steg hrvatskog junaka (osnovano 1939), Seljačka sloga koja je opismenjavala ljude u hrvatskim selima, a Seljačko kolo je istu funkciju obavljalo u srpskim selima. U srezu Vojnićkom većina društva nisu bila uopšte aktivna, već su postojala „samo na papiru“, izuzev pojedinih sokolskih udruženja. Ipak, i pored svih nedostataka „pasivnog kraja“, Kordun je u pogledu populacije tokom postojanja jugoslovenske monarhije uočljivo napredovao. Ogroman porast broja stanovnika, posebno srpske nacionalnosti, biće surovo prekinut genocidnom politikom Nezavisne Države Hrvatske tokom postojanja ove monstruozne tvorevine 1941–1945. godine.`` Nebojša Stambolija: Kordun u Drugom svjetskom ratu (1941-1945) ,,…Jugoslovenske jedinice, slabo opremljene i neorganizovane, ni na području Korduna nisu pružile ozbiljniji otpor nastupajućim neprijateljskim trupama, uglavnom bez otpora predajući oružje i opremu. Jedina veća vojna formacija na ovom području, jedinica koja je gradila utvrđenja na području Slunja, povučena je 30. marta 1941. za Slavonski Brod, gdje joj je bio ratni raspored. Nije se osjećalo ni prisustvo Karlovačkog garnizona, koji je uglavnom okupljao vojne obveznike sa Korduna. Već 10. aprila u garnizonu dolazi do prevrata. Grupa oficira hrvatske nacionalnosti, na čelu sa pukovnikom Ivanom Tomaševićem i potpukovnikom Stjepanom Sertićem, uz pomoć organa Hrvatske seljačke stranke – Seljačke i Građanske zaštite, preuzima komandu i razoružava vojnike srpske i slovenačke nacionalnosti. Novi komandant područja postaje dotadašnji zamjenik komandanta potpukovnik Stjepan Sertić. Politički lider proustaških snaga koje učestvuju u zauzimanju vlasti u gradu bio je dr Ante Nikšić, dotadašnji predsjednik Okružnog suda u Karlovcu. Ukupno su razoružana 183 oficira i 537 vojnika bivše Jugoslovenske vojske, nakon čega su zatvoreni u Hrvatski dom i Domobransku kasarnu, a po dolasku Nijemaca predati njima i otpremljeni u zarobljeništvo u dvije grupe… … Drugi svjetski rat je na prostor Korduna ostavio strahovite posljedice. Velike ljudske i materijalne žrtve koje je podnijelo stanovništvo ove oblasti, prije svega srpske nacionalnosti, po razmjerama je nemjerljivo sa prethodnim periodima u prošlosti ovog područja. Teroristički ustaški pokret je po dolasku na vlast kao jedan od svojih glavnih ciljeva zacrtao fizičko istrebljenje srpskog naroda. U početku, mameći narod raznim perfidnim metodama, u ovoj namjeri su ustaše imale i uspjeha. Ipak, odupirući se istrebljenju, srpsko stanovništvo pruža otpor i diže ustanak. Ovaj ustanak, na početku stihijski i pojedinačan, prerasta u opštenarodni. Značajnu ulogu u organizaciji, na prostoru Korduna i Banije, uzimaju komunisti koji postepeno preuzimaju vođstvo koristeći borbeni potencijal naroda proizišao iz najelementarnijeg samoodbrambenog instinkta. Počevši sa lokalnim odredima od tek nekoliko desetina naoružanih seljaka, Kordunaši kraj rata dočekuju sa divizijom od preko 7.000 boraca koja igra ključnu ulogu u predaji i razoružavanju čitavog njemačkog armijskog korpusa. U pokret otpora, koji je na početku bio gotovo isključivo srpski, od kraja 1943. godine ulaze masovno i hrvatske i muslimanske narodne mase. Stradanje naroda, osim u sistematskim pokoljima, dešavalo se i u zbjegovima prilikom većih ofanziva, od zaraznih bolesti, gladi, teških životnih uslova…`` Dragomir Bondžić: Kordun u socijalističkoj Jugoslaviji (1945-1990) ,,…Tokom prvih mjeseci poslije završetka Drugog svjetskog rata na čitavoj teritoriji Hrvatske nastavljeno je formiranje i učvršćivanje novih „narodnih“ organa vlasti koje je započelo još tokom rata. Pod rukovodstvom i nadzorom Komunističke partije Hrvatske i njenih organa na terenu (oblasnih, okružnih, kotarskih i mjesnih komiteta i osnovnih organizacija-ćelija po mjestima, fabrikama i ustanovama) formirani su po svim mjestima narodni odbori. Više teritorijalne jedinice bili su kotari, okruzi i oblasti. Mjesni narodni odbori na prostoru Korduna su pripadali kotarima Vojnić, Vrginmost i Slunj i okrugu Karlovac. Na tom prostoru, pod Okružnim komitetom KPH Karlovca nalazili su se kotarski komiteti Karlovac, Slunj, Vojnić, Vrginmost i Mjesni komitet Karlovac. Pravni i politički okviri za djelovanje novih područnih organa vlasti davani su kroz stavove i propise viših organa federalne Hrvatske (Vlada od aprila 1945, ZAVNOH koji je krajem jula 1945. prerastao u Sabor), koje je u suštini oblikovao vrh Komunističke partije, odnosno Politbiro CK KPH (po direktivama Politbiroa CK KPJ), a sprovođenje na terenu strogo kontrolisali organi tajne policije OZN-e (Odjeljenje za zaštitu naroda, od 1946. UDB – Uprava državne bezbjednosti). Radi održavanja reda i mira osnivani su organi Narodne milicije, a radi sprovođenja partijske i državne politike na terenu odbori masovnih organizacija: Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta odnosno Narodnog fronta (JNOF, NF), omladine (SKOJ i USAOH-Ujedinjeni savez antifašističke omladine Hrvatske, kasnije NOH – Narodna omladina Hrvatske), žena (AFŽ-Antifašistički front žena), sindikata i pionira. Sva navedena područna tijela i organi formirani su do ljeta 1945. i na Kordunu… …Međutim, čuvanje tradicija NOR-a i revolucije krajem 80-ih godina 20. vijeka nije moglo da zaustavi, pa ni da uspori, korjenite političke, društvene, ekonomske i istorijske promjene i potrese na unutrašnjoj i spoljnoj sceni. Krajem 80-ih godina jugoslovenski samoupravni socijalistički sistem, vladajuća partija, ekonomija, jedinstvena država su se nalazili u dubokoj krizi. Insistiranje na jugoslovenstvu, bratstvu i jedinstvu, tradicijama NOR-a i revolucije i izgradnji socijalizma je imalo sve manje uporišta u stvarnom unutrašnjepolitičkom životu, a naročito u međunarodnim odnosima. U nastupajućim istorijskim okolnostima Kordun je dijelio sudbinu jugoslovenske države, a Srbi na Kordunu sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj i Jugoslaviji uopšte. Na samom kraju 80-ih i na početku 90-ih godina su se, umesto izlaska iz političke i ekonomske krize, počeli nazirati obrisi novih političkih i međunacionalnih sukoba, umjesto bratstva i jedinstva budile su se stare mržnje i netrpeljivosti, umjesto izgradnje socijalizma, oživjele su rane i sjećanja iz ne tako davno završenog svjetskog rata. U Hrvatskoj i na Kordunu se spremao novi rat.`` Milan Gulić: Kordun u ratu 1991-1995. ,,…U proljeće 1991. godine vrilo je na Kordunu. Početkom marta je i pomirljivi Dmitar Obradović isticao da sa hrvatskim vlastima nema pregovora i saradnje, kao i da Zagreb više ne može računati na lojalnost srpskog stanovništva jer su Srbi „izbačeni“ iz novog hrvatskog Ustava i jer su hrvatski državni simboli neprihvatljivi za Srbe. Isticanje novih hrvatskih obilježja na zgradi Stanice javne sigurnosti u Topuskom dovelo je do velikog protesta na kojem je, uz skidanje sporne table, traženo vanredno zasjedanje SO Vrginmost, vanredni lokalni izbori, a predsjednik Opštine i njegovi saradnici pozvani su na odgovornost. Dva dana i jednu noć (14. i 15. marta 1991. godine) oko 200 ljudi je protestovalo pred zgradom Opštine. Iako je, uz saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), sporna tabla skinuta, okupljeni narod je ostao pred opštinskom zgradom sve dok mu nije obećano da će u toku naredne sedmice biti održano zasjedanje na kojem bi se razmatrala sporna pitanja. Ovaj protest u Vrginmostu bio je samo jedan od pritisaka opozicije iz redova SDS-a na opštinske vlasti predvođene Dmitrom Obradovićem. Uopšte uzevši, radilo se o kulminaciji već više mjeseci zategnute političke situacije u Vrginmostu, koja je proisticala iz sukoba vlasti (birane na listi nekadašnjeg SKH-SDP) i opozicije (SDS) u kojem je opozicija tražila vanredne izbore, smatrajući da vlast nema legitimitet i da je iznevjerila očekivanja Srba… …Zbog svega navedenog ne treba da čudi da je ogromna većina srpskog stanovništva napustila Kordun. Samo malobrojni su ostali. O tome koliko je bio mizeran procenat onih koji su se usudili da dočekaju uspostavu hrvatske vlasti, govori podatak da je na području čitave Opštine Vojnić ostalo 463 ljudi. Preciznije podatke za Vrginmost, Krnjak i Slunj nemamo. Kakvi su bili dometi Oluje i šta je za Kordun značio taj avgust 1995. najbolje se vidjelo po rezultatima popisa stanovništva iz 2001. godine. Radilo se o prvom posljeratnom popisu koji je sprovela Hrvatska kao nezavisna država. Na području nekadašnje Opštine Slunj nastale su tri administrativne jedinice – Grad Slunj i opštine Rakovica i Cetingrad. U Slunju je bilo 6.096 stanovnika, od čega 5.305 Hrvata (87,02%) i 575 Srba (9,43%). U Rakovici je bilo 2.623 stanovnika, od čega 2.387 Hrvata (91%) i 94 Srba (3,58%). U Cetingradu je bilo 2.746 stanovnika, od čega 2.105 Hrvata (76,66%) i 145 Srba (5,28%). Tako je na području Slunja šest godina nakon rata bilo svega 814 Srba od 5.540 prije rata. Osim toga falilo je i oko 2.000 Hrvata. Od nekadašnjih skoro 19.000 stanovnika na tom prostoru, šest godina poslije rata bilo je svega oko 11.500. Opština Vojnić je ostala jedinstvena, a na popisu iz 2001. godine imala je 5.495 stanovnika, od čega 2.747 Srba (49,99%) i 1.980 Hrvata (36,03%). Prema tome, broj Srba na području Vojnića jedva da je prešao trećinu predratnog, iako su oni i dalje bili većina u tom kordunaškom gradiću. Sa druge strane, broj Hrvata na području Vojnića uvećan je 17 puta – sa 116 na 1.980. Ukupno uzevši, od nekadašnjih oko 8.200 stanovnika, Vojnić je spao na nepunih 5.500. Nekadašnja Opština Vrginmost podijeljena je na tri nove opštine – Gvozd, Topusko i Lasinju. U Gvozdu je živjelo 3.779 stanovnika, od čega 2.193 Srba (58,03%) i 1.500 Hrvata (39,69%). U Topuskom je živjelo 3.219 stanovnika, od čega 2.045 Hrvata (63,35%) i 954 Srba (29,64%). U Lasinji je živjelo 1.938 stanovnika, od čega 1.697 Hrvata (87,56%) i 199 Srba (10,27%). Područje Vrginmosta je tako naseljavalo svega oko polovine predratnog stanovništva, sa oko 16.600 broj stanovnika je spao na nepunih 9.000. Broj Srba je bio tek nešto više od četvrtine predratnog broja, od nekadašnjih 11.729 bilo je samo 3.346, dok je broj Hrvata sa 4.043 porastao na 5.242.`` Milana Ljubičić, Vladimir Vuletić: Kordunaši van Korduna - Kordun (n)i ovdje n(i) tamo ,,…U ovom poglavlju bavili smo se analizom (o)sjećanja prognanih Kordunaša u vremenskim odječcima: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naša namjera je bila da zajedno sa našim sagovornicima pokušamo doći do odgovora na pitanje da li, i gdje oni pripadaju. Pošli smo od pretpostavke da naši sagovornici posjeduju određene karakteristike – mentalitet grupe, kreiran u specifičnom istorijskom, geografskom i društvenom kontekstu. Iako je teško dokazati postojanje kolektivnog arhetipa, pogotovo imajući na umu da smo razgovor vodili sa malim brojem sagovornika, ova teza nam je omogućila da razumijemo kako je moguće pomiriti duboki egzistencijalni očaj i paradoksalno, izuzenu životnu snagu. Valja podsjetiti i na to da smo u traganju za odgovorom na pitanje o (ne)pripadanju, otvarali brojne teme. To su: priče o prošlosti u kojima smo tragali kako za sjećanjima tako i za osjećanjima vezanim za život prije rata, za progon i dolazak u novu sredinu, te porodično stradanje. Takođe, bavili smo se analizom tzv. socijalne i emocionalne adaptiranosti prognanika na život u novoj sredini, razgovarajući sa njima o socijalnim kontaktima sa starim prijateljima i sa onima stečenim u novoj sredin, aktivizmu (političkom, građanskom), te osjećanju pripadanja i prihvaćenosti od strane domicilnog stanovništva. Posebno, zanimalo nas je da sa našim sagovornicima otvorimo teme o sjećanjima na Kordun nekad i o Kordunu danas, ne bi li smo dobili odgovor na pitanje da li Kordun živi (i) u Busijama… … Na kraju, ostalo nam je da ukažemo na to da nalazi našeg istraživanja nipošto ne mogu biti generalizirani. Razlog je jasan – uzorak naših sagovornika je veoma mali i čini tek jednu subgrupu prognanika (one koji žive u homogeno prognaničkoj sredini). Odatle, upućujemo poziv za dalje istraživanje ove tematike. Za to imamo najmanje jedan razlog: prognanička populacija, nezavisno od toga što je normativno integrisana, potencijalno je slabo psihološki adaptirana. Neznanje o tome sa kojim problemima se suočavaju, kako ih rješavaju, koje potrebe imaju, konačno nezainteresovanost za to šta imaju kazati, je nedopustivo, pogotovo ukoliko na umu imamo njihovu brojnost.``

Matica srpska Prevod Sreten Marić Drugi deo REĐE U PONUDI! Kao na slikama Unutra sve čisto Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof. Šopenhauer je bio idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Biografija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drugim rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetoprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2] Filozofija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla. Teorija percepcije[uredi | uredi izvor] U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti. Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar. Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6] Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7] Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8] Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine. Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21. Svet kao volja[uredi | uredi izvor] U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom. Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga. Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je `smirena` metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje. Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor] Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja. Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje.` Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu. Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“.[13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14] Matematika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije. Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15] Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16] U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu... Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17] Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[15] Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [19] Etika[uredi | uredi izvor] Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [20] Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[21] Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može. Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[22] Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog. Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[23] Večna pravda[uredi | uredi izvor] Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[24] Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[25] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran.` Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno.`...`Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[26] Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju. Kvijetizam[uredi | uredi izvor] Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[27] Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[27] Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja. U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[27] Psihologija[uredi | uredi izvor] Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima: ... Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[28] Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase: Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije...[29] Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[30] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[31] Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor] Politika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala). U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[32] Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[33] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [34] Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[35] Kazna[uredi | uredi izvor] Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[36] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[37] Rase i religije[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim): Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [38] Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[39] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao: Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[40] Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha: [Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος [`Gospod`], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[41] Žene[uredi | uredi izvor] U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [42] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u... zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih. Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[43] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [44] Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[45] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, `Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka.`[46] Pederastija[uredi | uredi izvor] U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla.`[47] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je `izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju.`[48] Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [49] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[50] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju.` Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao: Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [51] U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[52] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[53] Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor] Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[54] [55]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[56] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama. Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. Na osnovu morala, § 19 Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. Na osnovu morala, poglavlje 8 Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. Na osnovu morala, poglavlje 8 1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[57] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[58], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[59] Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [60]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[61][62] Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor] Indologija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti.` [63] Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[64] Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. Na osnovu morala, poglavlje 4 [65] Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[66] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[67] Budizam[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [68]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[69]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[70] Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu. U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se: lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi. Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [71]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [72] Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [73] Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[74] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna: Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[75] Takođe imajte na umu: Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[76] Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[77] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[78] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[79] Magija i okultizam[uredi | uredi izvor] Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu. „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[80] Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[80] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[81] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku.`[82] Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[83] Interesi[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti. U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[84] Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[85] Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira. Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [84] U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše: Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem, primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbici nikako ne biti tamo pronađeni.[86] Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor] Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [87][88] Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[87][88] Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [89]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [90]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [91] Imanuel Kant[uredi | uredi izvor] Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili. O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja: Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[92] U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[93] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge): Očima sam te pratio na plavo nebo, I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga. Sam sam ostao u gomili dole, Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.— Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči Nastojao sam da odagnam turobnu samoću. Sa svih strana me okružuju stranci. Svet je pust i život je beskrajan.[94] Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije. Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [9]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[95] Uticaj[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata.[96] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[96] Francuski pisac Gi de Mopasan komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“[97] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger. Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [98] i Majorana.[99] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem.[100] U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[101] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan, kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[101] Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[102] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[103] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[103] Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[104] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [105] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“. Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima... Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[106] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje. Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[107] Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[108] U poslednjim godinama svog života, Herman Melvil, dok je pisao Bilija Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“.[109] Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama. Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [110] Citati[uredi | uredi izvor] Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete. Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti. Prijatelj svih nije ničiji prijatelj. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina. Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla. Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli. Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji! II TOM

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Rasprodato Prvo objavljivanje trotomne monogarfije o kralju Aleksandru Karađorđeviću nameće samom autoru Branislavu Gligorijeviću potrebu da čitaocima razjasni neke probleme s kojima se suočava tokom istraživanja i pisanja, kaoi i da ukaže na neka iskustva koja je u svom radu stekao. O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili se o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najneponovljivi sudovi, davane najteže kvalifikacije. Druga knjiga monografije obuhvata period parlamentalne vladavine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao građanska država izgrađivana na demokratskim temeljima Srbije. Događaji su sami nametali sadržaj knjige. Njen pretežni deo posvećen je centralnoj temi, hrvatsko-srpskom sporu, u kojoj je zbog čestih parlamentarnih kriza i razjedinjenosti srpskih nacionalnih snaga sve veću posredničku ulogu imao kralj Aleksandar. Pisati danas o Aleksandru Karađorđeviću ne znači samo po sebi puniti jednu veliku prazninu u našoj istoriografiji. Nije reč samo o životu jednog kralja, već je u pitanju jedno burno vreme, kome je on, kao duhovni pokretač i kreator mnogih značajnih zbivanja, davao lični pečat. Komplet se sastoji od tri knjige: U evropskoj politici, Srpsko-hrvatski spor i U ratovima za nacionalno oslobođenje. Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[12] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[13] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[14] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.[15] Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.[16] Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.[17] Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobeđeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.[18] Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.[19] Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR-a). Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokre tanje socijalističkih revolucija.[20] U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). U to vreme, srednom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.[21] Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.[22] Agrarna reforma Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine Kralj Aleksandar I Karađorđević U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.[23] Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.[24] U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.[25] Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.[26] Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.[27] Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprostaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.[28] Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.[29] U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.[30] Međunarodni položaj Kraljevine SHS Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.[31] Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.[32] U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.[33] Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.[34] Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.[35] Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.[36] U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.[37] U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.[38] Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.[39] Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.[40] Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.[41] Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.[42] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.[43] Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).[44] Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.[45] Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.[46] Vidovdanski ustav [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.[47] Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.[48] Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Prestavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan Vidovdanski ustav. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).[49] Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.[50] Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.[51] Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).[52] Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.[53] Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.[54] Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.[55] Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke.[56] Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.[57] Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.[58] Vođe SSSR-a videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.[59] Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikansi urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.[60] Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.[61] Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.[62] Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.[63] U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena Južna Srbija, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprostavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.[64] Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.[65] U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.[66] Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.[67] Nestabilnost parlamentarnog sistema Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu jesmenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.[68] Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.[69] Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.[70] Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.[71] Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[72] Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.[73] Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.[74] Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.[75] Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.[76] Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.[77] Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike Šestojanuarska diktatura Detaljnije: Šestojanuarska diktatura Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 6. januara 1929.. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi (1929). Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni.[78] Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.[79] 6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.[80] Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.[81] Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.[82] Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.[83] Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.[84] Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929-1933. Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.[85] U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.[86] Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.[87] Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.[88] Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.[89] Septembarski ustav Detaljnije: Septembarski ustav Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.[90] Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).[91] Pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933) Detaljnije: Integralno jugoslovenstvo Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, integralističku tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri plemena: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u Kraljevina Jugoslavija. Od tog trenutka, integralistička politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene jugoslovenske nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.[92][93][94] Obnova delatnosti političkih stranaka 1932. U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa

Nova knjiga Foto, kino i video savez Vojvodine, Zlatno oko Borivoj Mirosavljević 495str. tvrdi povez, 30cm FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. FK Vojvodina FK VOJVODINA GRB.jpg Puno ime Fudbalski klub Vojvodina Nadimak Voša, Crveno-beli ,`Lale` Osnovan 6. mart 1914. god.; pre 107 godina Stadion Stadion Karađorđe, Novi Sad Kapacitet 14.853[1] Predsednik Dragoljub Samardžić Trener Slavoljub Đorđević Liga Superliga Srbije 2020/21. Superliga Srbije, 4. Veb-sajt www.fkvojvodina.rs Domaća oprema Gostujuća oprema Istorija Uredi Početak Uredi Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Uredi Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ. Period od 90-ih Uredi 90-e godine, Vojvodina dočekuje u smanjenoj Prvoj ligi SR Jugoslavije. U početku, Vojvodina važi za „večitog trećeg“, stiže do jesenje titule 1994. a umalo i do trofeja. Od većih uspeha je i plasman u finale Kupa 1997. godine, kao i finale Intertoto kupa 1998. godine, da bi posle raznih kriza, štrajkova igrača i smena rukovodstava, određena stabilizacija usledila tek 2006. godine. Povratak u Evropu, uspesi u prvenstvu i Evropi Uredi U sezoni 2006/07. Vojvodina zauzima treće mesto u Superligi i igra u finalu nacionalnog kupa, a time obezbeđuje mesto u Kupu UEFA. Sezonu 2007/08. tim je započeo protiv malteškog tima Hibernijans koga je lako dobio kod kuće sa 5:1 i u gostima sa 2:0. U sledećem kolu kvalifikacija izgubio je od madridskog Atletika, rezultatima 0:3 u gostima i 1:2 kod kuće. Već u sledećoj sezoni 2008/09. klub je imao najuspešniju prvenstvenu sezonu od raspada Jugoslavije, završivši sezonu na drugom mestu, iza Partizana, a ispred Crvene zvezde, ali je imao isti učinak u Evropi kao i prethodne sezone. U sezoni 2009/10. klub nije bio toliko uspešan u prvenstvu, pošto je završio na 5. mestu, ali je zato stigao do finala Kupa Srbije, gde je poražen od Crvene zvezde sa 3:0. Sezonu 2010/11. završava na 3. mestu u Superligi, dok u Kupu Srbije stiže do finala. Finale je obeležio veliki skandal, kada su igrači Vojvodine u 83. minutu napustili teren pri rezultatu 2:1 za Partizan, posle nekoliko kontroverznih odluka sudije, kasnije je utakmica registrovana službenim rezultatom 3:0 u korist Partizana. Vojvodinu je tada bodrilo na gostujućem terenu 7000 navijača.[2] U sezoni 2012/13. Voša je zauzela 3. mesto u prvenstvu i izborila izlazak u Evropu. Sezona 2013/14. biće jedna od najboljih sezona još od raspada Jugoslavije. Klub je te sezone stigao do plej-ofa,prethodno eliminisavši Hibernijans, Honved i Bursaspor. Vojvodina je za protivnika u plej-ofu lige evrope dobila Šerif Tiraspolj. U prvom meču u Novom Sadu rezlutat je bio 1:1, međutim Voša biva poražena sa 2:1 u Tiraspolju. Trofeji u kupu Srbije Uredi Vojvodina je 7. maja 2014. prvi put u istoriji kluba osvojila Kup Srbije pod vođstvom Branka Babića. Pobedili su Jagodinu sa 2:0 i revanširali im se za prošlogodinji poraz u finalu kada su bili poraženi sa 1:0. Vojvodina je na taj način skinula „prokletstvo“ i posle šest finala najzad došli do tog željenog Kupa. Ovo je njihov prvi trofej još od 1989. godine kada je Vojvodina bila šampion Jugoslavije.[3] Sezonu 2014/15. u Super ligi Srbije, Vojvodina je završila na 4. mestu i izborila učešće u kvalifikacijama za Ligu Evrope. U sezoni 2015/16. eliminisala je MTK, Spartaks iz Jurmale, Sampdoriju, i stigla je do plej-of runde kvalifikacija za Ligu Evrope, gde je izgubila od Viktorije Plzenj. U prvenstvu Srbije, Vojvodina ponovila plasman iz prethodne sezone, okončavši takmičenje na 4. mestu. Nakon šest godina, u sezoni 2019/20. Vojvodina je ponovila uspeh u kupu. U prva dva kola lako je pobedila u gostima Zlatibor (4:1) i u Novom Sadu beogradski Sinđelić (4:0). U četvrtfinalu su nakon boljeg izvođenja penala bili bolji od Mladosti iz Lučana, a u polufinalu su golom Nemanje Čovića pobedili domaći Čukarički. U finalu na Čairu u Nišu sastali su se sa Partizanom. Nakon regularnog dela bilo je 2:2, pošto je Partizan izjednačio u poslednjim trenucima meča. Međutim, Vojvodina je bila bolja posle jedanaesterca sa 4:2 i došla do drugog trofeja u Kupu Srbije.[4] U kvalifikacijama za Ligu Evrope u sezoni 2020/21. Vojvodina je takmičenje započela od 3. kola kvalifikacija i za protivnika dobila Standard iz Liježa. Nakon 120 minuta igre eliminisana je rezultatom 2:1. Grb kroz istoriju Uredi Grbovi FK Vojvodina Grb FK Vojvodina old logo1.PNG Grb FK Vojvodina old logo3.png Grb FK Vojvodina old logo4.png Grb FK Vojvodina old logo5.png Grb FK Vojvodina old logo6.png Grb FK Vojvodina stari grb.png Grb FK Vojvodina 1.png 1914–1946. 1946–1950. 1950–1967. 1967–1982. 1982–1992. 1992–2002. 2002–2009. od 2009. jubilarni grb 2014. Navijači Uredi Detaljnije: Firma (navijačka grupa) Firma je navijačka skupina/grupa iz Novog Sada. Navijači su klubova koji čine Sportsko Društvo Vojvodina (fudbalski, rukometni i drugih). Oni su jedna od glavnih navijačkih skupina u Srbiji. Firma se sastoji od različitih pod-grupa. Neki od pod grupe su: Bački Odred (Bačka Palanka), Sremski Front, G-3, Pandora, Sanatorijum, UltraNS, Firma Beočin, Firma Novo Naselje, Firma Bulevar, Firma Centar, Firma Detelinara, Firma Sremska Kamenica, Firma Liman, Firma Ledinci, Firma Futog, Firma Kisač, Firma Klisa, Firma Petrovaradin, Firma Rumenka, Firma Salajka, Firma Telep, Firma Grbavica, Firma Banat itd. FK Vojvodina takođe ima skupinu svojih najstarijih pristalica, pod nazivom Stara Garda. Imaju posebne prijateljske odnose sa navijačkom grupom Lešinari iz Banjaluke i navijačima Slavije iz Praga. Stadion Uredi Stadion Karađorđe Detaljnije: Stadion Karađorđe Vojvodina svoje domaće utakmice igra na stadionu Karađorđe. Stadion je izgrađen 1924. godine, a otvoren je 28. juna 1924. Stadion je od svog otvaranja do Drugog svetskog rata nosio naziv „Karađorđe“. Posle je bio poznat samo kao Gradski stadion, a 2. aprila 2007. vraćeno mu je staro ime „Karađorđe“. Dom fubalera Vojvodine nakon poslednje rekonstrukcije 2013. ima kapacitet od 15.000 sedećih mesta, pokrivenu zapadnu tribinu, kolor semafor marke Filips, kao i reflektore jačine 1700 lumena. Uspesi Uredi Takmičenje Broj Godina Nacionalna takmičenja - 4 Nacionalno prvenstvo - 2 Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 2 1965/66, 1988/89. Drugi 3 1956/57, 1961/62, 1974/75. Treći 2 1958/59, 1991/92. Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 0 / Drugi 0 / Treći 5 1992/93, 1993/94, 1994/95, 1995/96, 1996/97. Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 0 / Drugi 0 / Treći 0 / Prvenstvo Srbije Prvak 0 / Drugi 1 2008/09. Treći 7 2006/07, 2007/08, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2016/17, 2019/20. Nacionalni kup - 2 Kup SFR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1951. Kup SR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1996/97. Kup Srbije Osvajač kupa 2 2013/14, 2019/20. Finalista 4 2006/07, 2009/10, 2010/11, 2012/13. Nacionalni superkup Superkup SFR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1989. Kontinentalna takmičenja - 2 Coppacampioni (closer).png Liga šampiona (Kup evropskih šampiona) Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 0 / Četvrtfinale 1 1966/67. Intertoto kup Osvajač kupa 1 1976. Finalista 1 1998. Mitropa cup.jpg Mitropa kup Osvajač kupa 1 1977. Finalista 1 1957. Polufinale 2 1959, 1989. Trenutni sastav Uredi Ažurirano 23 . jul 2021.[5] Br. Pozicija Igrač 1 Srbija G Nikola Simić 2 Srbija O Marko Bjeković 3 Srbija O Mladen Devetak 4 Srbija S Novica Maksimović 5 Bosna i Hercegovina O Siniša Saničanin 6 Srbija O Vladimir Kovačević 7 Srbija N Nemanja Čović 8 Srbija S Mirko Topić 10 Srbija S Dejan Zukić 11 Srbija O Stefan Đorđević 13 Bosna i Hercegovina G Goran Vukliš 14 Srbija S Vladimir Miletić 15 Srbija O Nikola Andrić 18 Crna Gora S Nikola Drinčić (kapiten) 19 Severna Makedonija S Vladan Novevski Br. Pozicija Igrač 20 Srbija O Đorđe Đurić 21 Srbija S Veljko Simić 22 Srbija S Bogdan Mladenović 23 Bosna i Hercegovina N Momčilo Mrkaić 24 Srbija N Petar Bojić 27 Srbija G Željko Brkić 28 Srbija N Miodrag Gemović 30 Srbija O Aranđel Stojković 32 Srbija G Nemanja Toroman 70 Srbija S Uroš Kabić 80 Srbija O Veljko Jelenković 90 Srbija S Miljan Vukadinović Bivši poznati igrači Uredi Jozef Velker Vlada Avramov Milan Belić Vujadin Boškov Milorad Jablanov Vladimir Trifunović Todor Veselinović Ljubomir Vorkapić Dejan Govedarica Ljubiša Dunđerski Slaviša Jokanović Dušan Mijić Rajko Aleksić Stevan Bena Stevan Nešticki Siniša Mihajlović Petar Nikezić Ilija Pantelić Milan Stepanov Silvester Takač Miroslav Tanjga Dobrivoj Trivić Miloš Šestić Ratko Svilar Milan Jovanović Zdravko Rajkov Josip Pirmajer Žarko Nikolić Rajko Aleksić Leo Lerinc Miloš Krasić Gojko Kačar Dušan Tadić Džozef Kizito Stiven Apija Mijat Gaćinović Mirko Ivanić Ognjen Ožegović Noviji rezultati Uredi Sezona Rang Liga Pozicija IG D N P GD GP GR Bod Kup 1992/93 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Drugo kolo 1993/94 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Prvo kolo 1994/95 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Šesnaestina finala 1995/96 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Prvo kolo 1996/97 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. 33 15 8 10 49 35 +14 53 Finalista 1997/98 1 Prva liga SR Jugoslavije 4. 33 14 7 12 57 63 -6 49 Polufinale 1998/99 1 Prva liga SR Jugoslavije 4. 24 13 3 8 45 22 +23 42 Polufinale 1999/00 1 Prva liga SR Jugoslavije 10. 40 15 8 17 54 40 +14 53 Osmina finala 2000/01 1 Prva liga SR Jugoslavije 6. 34 13 8 13 51 36 +15 47 Drugo kolo 2001/02 1 Prva liga SR Jugoslavije 8. 34 10 16 8 34 26 +8 46 Polufinale 2002/03 1 Prva liga SR Jugoslavije 6. 34 17 5 12 48 36 +12 56 Četvrtfinale 2003/04. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 9. 30 10 10 10 33 33 0 40 Šesnaestina finala 2004/05. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 8. 30 10 8 12 31 37 -6 38 Osmina finala 2005/06. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 9. 30 11 10 9 28 27 +1 43 Šesnaestina finala 2006/07. 1 Superliga Srbije 3. 32 16 6 10 38 25 +13 54 Finalista 2007/08. 1 Superliga Srbije 3. 33 18 8 7 53 33 +20 62 Šesnaestina finala 2008/09. 1 Superliga Srbije 2. 33 18 7 8 46 25 +21 61 Osmina finala 2009/10. 1 Superliga Srbije 5. 30 13 6 11 51 30 +21 45 Finalista 2010/11. 1 Superliga Srbije 3. 30 20 7 3 44 14 +30 67 Finalista 2011/12. 1 Superliga Srbije 3. 30 14 10 6 44 26 +18 52 Polufinale 2012/13. 1 Superliga Srbije 3. 30 17 10 3 40 20 +20 61 Finalista 2013/14. 1 Superliga Srbije 4. 30 11 12 7 38 32 +6 45 Pobednik 2014/15. 1 Superliga Srbije 4. 30 16 4 10 44 36 +8 52 Četvrtfinale 2015/16. 1 Superliga Srbije 4. 37 16 11 10 57 44 +13 36 (59) Četvrtfinale 2016/17. 1 Superliga Srbije 3. 37 22 6 9 58 31 +27 43 (72) Polufinale 2017/18. 1 Superliga Srbije 8. 37 14 8 15 43 43 0 28 (50) Četvrtfinale 2018/19. 1 Superliga Srbije 7. 37 10 11 16 27 43 -16 22 (41) Četvrtfinale 2019/20. 1 Superliga Srbije 3. 30 19 5 6 47 27 +20 62 Pobednik 2020/21. 1 Superliga Srbije 4. 38 21 8 9 62 41 +21 71 Polufinale 2021/22. 1 Superliga Srbije — — — — — — — — — — FK Vojvodina u evropskim takmičenjima Uredi Detaljnije: FK Vojvodina u evropskim takmičenjima Zbirni evropski rezultati Uredi Stanje 11. avgusta 2015. Takmičenje Mečeva D N I GD GP Kup šampiona 9 5 1 3 10 9 Kup pobednika kupova 0 0 0 0 0 0 Kup UEFA / Liga Evrope 48 19 12 17 73 69 Intertoto kup 10 6 1 3 18 9 I. Ukupno UEFA takmičenja 67 30 14 23 101 87 Mitropa kup 37 13 11 13 57 51 Kup sajamskih gradova 23 9 6 8 27 22 II. Ukupno ostala takmičenja 60 22 17 21 84 73 Ukupno I. + II. 127 52 31 44 185 160 Treneri Uredi Srbija Slavoljub Đorđević (26. maj 2021—trenutno) Srbija Nenad Lalatović (1. jun 2019 - 20. maj 2021) Srbija Radovan Krivokapić (26. novembar 2018 - 1. jun 2019) Srbija Dragomir Okuka (8. septembar 2018 - 25. novembar 2018) Srbija Aleksandar Veselinović (9. april 2018 - 7. septembar 2018) Srbija Ilija Stolica (2. januar 2018 - 4. april 2018) Srbija Zoran Vasiljević (1. decembar 2017 - 1. januar 2018) Srbija Vladimir Buač (10. septembar 2017 - 30. novembar 2017) Srbija Nenad Vanić (30. jun 2017 - 9. septembar 2017) Crna Gora Radoslav Batak (23. april 2017 - 29. jun 2017) Srbija Aleksandar Veselinović (4. april 2017 - 21. april 2017) Srbija Dragan Ivanović (23. decembar 2016 - 3. april 2017) Srbija Nenad Lalatović (11. novembar 2015 - 17. decembar 2016) Srbija Zlatomir Zagorčić (17. mart 2015 - 22. oktobar 2015) Srbija Zoran Marić (19. jun 2014 - 16. mart 2015) Srbija Branko Babić (3. januar 2014 - 19. maj 2014) Srbija Marko Nikolić (7. jun 2013 - 9. decembar 2013) Srbija Nebojša Vignjević (12. septembar 2012 - 4. jun 2013) Srbija Zlatomir Zagorčić (13. april 2012 - 12. septembar 2012) Crna Gora Dejan Vukićević (15. avgust 2011 - 12. april 2012) Srbija Ljubomir Ristovski (14. jun 2011 - 14. avgust 2011) Srbija Zoran Milinković (27. maj 2010 - 30. maj 2011) Srbija Milan Đuričić (10. mart 2010 - 18. maj 2010) Srbija Branko Babić (11. oktobar 2009 - 9. mart 2010) Srbija Dragoslav Stepanović (8. jun 2009 - 2. oktobar 2009) Srbija Zoran Marić (9. mart 2009 - 8. jun 2009) Srbija Ljupko Petrović (23. decembar 2008 - 8. mart 2009) Srbija Dragan Radojičić (21. oktobar 2008 - 23. decembar 2008) Srbija Dragoljub Bekvalac (4. jun 2008 - 20. oktobar 2008) Srbija Ivica Brzić (18. septembar 2007 - 1. jun 2008) Srbija Milovan Rajevac (17. avgust 2006 - 17. septembar 2007) Srbija Zoran Marić (20. avgust 2005 - 13. avgust 2006) Savezna Republika Jugoslavija Milan Đuričić (27. decembar 2004 - 14. avgust 2005) Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Petrović (24. novembar 2004 - 26. decembar 2004) Savezna Republika Jugoslavija Branko Smiljanić (2004 - 9. novembar 2004) Savezna Republika Jugoslavija Josif Ilić (2003) Savezna Republika Jugoslavija Miroslav Vukašinović 2002-2003 Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Bekvalac 2000-2001 Savezna Republika Jugoslavija Dragan Okuka 1999-2000 Šablon:SacỊSRJ [Tomislav Ҭoša Manojlović−1998−1999] Savezna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović 1996-1997 Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Bekvalac/Severna Makedonija Đoko Hadžijevski 1995-1996 Savezna Republika Jugoslavija Milorad Kosanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1990-1991 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović 1988-1990 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1987-1988 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tonko Vukušić 1986-1987 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Željko Jurčić 1986 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Savić 1986 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Kaloperović 1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vukašin Višnjevac 1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Kovrlija 1984-1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Josip Duvančić 1983-1984 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Kaloperović 1983 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Drašković 1980-1983 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Marko Valok 1979-1980 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1978-1979 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Pavić 1978 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković 1977-1978 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Todor Veselinović 1974-1977 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec 1973-1974 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoljub Milošević 1969-1973 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Čabrić 1968-1969 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zdravko Rajkov 1967-1968 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković 1964-1967 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Franja Hirman 1961-1964 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radomir Momirski 1960-1961 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Čabrić 1959-1960 Mađarska Antal Luka 1957-1959 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gustav Lehner 1953-1957 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Ognjanov 1952 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić 1952 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić 1948-1951 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Ognjanov 1945-1947 Mađarska Janoš Noj 1939-1941 Mađarska Karlo Nemeš 1939 Kraljevina Jugoslavija Milorad Ognjanov 1938 Austrija Fric Levitus 1936-1938 Austrija Vili Šurman 1934-1935 Mađarska Karlo Nemeš 1933 Austrija Oto Hamaček 1931-1932 Austrija Oto Nećaš 1930 Kraljevina Jugoslavija Boško Simonović 1929 Austrija Oto Nećaš 1926-1928 Kraljevina Jugoslavija Kosta Hadži 1924-1926 Fudbalski klub Vojvodina srpski fudbalski klubovi monografija

Odlično stanje Retko Stefan Lazarević (Kruševački grad, 1377 — Glavica kod Mladenovca, selo Markovac, zaselak Crkvine, 19. jul 1427), poznat i kao Stevan Visoki,[a] sa titulama kneza (1389—1402) i despota (1402—1427) vladao je Srbijom. Bio je sin kneza Lazara. U svoje vreme je važio za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku.[2] Despot Stefan je bio vrstan diplomata svoga vremena i razumeo se u tadašnju geopolitičku situaciju. Uvek je nastojao gledati sa kojom stranom je najbolje imati saradnju i vazalne odnose, sve zarad dobrobiti svog naroda. Bio je vazal, dobar i blizak saradnik sa Osmanlijama, Vizantincima i Ugarima, što pokazuje njegovu političku spretnost, koja ga, uz vrhunske militarne sposobnosti i zakonodavnu vlast svrstava među najbolje srpske srednjovekovne vladare, po mnogima čak i najboljeg i najsposobnijeg. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović vladao je do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, mladi Stefan je predvodio srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.[3] Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u rudničkoj Srebrnici 1426. imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu. Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije,[6] tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovih roditelja, gradnjom Ravanice, Lazarice i Ljubostinje. Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor] Stefan je bio sin Lazara Hrebeljanovića i njegove supruge Milice, koja je pripadala bočnoj liniji Nemanjića, pošto je njen otac, knez Vratko, bio neposredni potomak Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Pored Stefana, oni su imali još sedmoro dece.[7][8][9] proširiStefanova braća i sestre Stefan Lazarević se u septembru 1405.[2] oženio Jelenom, ćerkom Frančeska II Gatiluzija (1384—1404), đenovljanskog gospodara Lezbosa i sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, supruge Jovana VII (savladar 1376—1379, car 1390, regent 1399—1403). Ovaj brak je bio ugovoren tokom njegovog boravka u Carigradu 1402, u doba kada je gradom i Vizantijom upravljao Jovan VII, u ime svog strica Manojla II (savladar 1373—1391, car 1391—1425). Jelena i Stefan nisu imali dece, a ona se posle sklapanja braka u izvorima ne spominje, niti je prikazana u ktitorskim kompozicijama Stefanovih zadužbina, na kojima je on uvek naslikan sam.[2] Život i vladavina[uredi | uredi izvor] Bitka kod Nikopolja i povlačenje kralja Žigmunda Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović je vladao do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, predvodio je srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Sa svojim snagama je Osmanlijama doneo pobedu nad združenim evropskim krstaškim snagama u bici kod Nikopolja,[3] a njegova borbenost u bici kod Angore zadivila je turko-mongolskog vladara Tamerlana[4] Posle nje je od Vizantinaca u Carigradu dobio titulu despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji je 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Prilikom Žigmundovog obnavljanja viteškog reda Zmaja, u decembru 1408. godine, Stefan se našao na drugom mestu među vitezovima, odmah iza samog ugarskog kralja. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana, koji je okončan mirovnim ugovorima iz 1423. i 1426. godine. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u Srebrnici 1426. godine imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika, a sredinom naredne godine je umro u lovu, od srčane kapi. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu (Statut Novog Brda). Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije, tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovog oca gradnjom Ravanice i Lazarice. U periodu od 1407. do 1418. godine podiže svoju glavnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), poslednju monumentalnu zadužbinu srpskog srednjeg veka,[2] a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.[10] Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti 19. jula 1927. i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog. Uspomena na njega očuvana je i u srpskoj narodnoj tradiciji, koja ga pamti kao zmajevitog junaka Visokog Stefana, ne samo na prostoru kojim je vladao, već na znatno širem prostoru naseljenom Srbima, a za njegovu ličnost je vezana narodna izreka: „i ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da”. Rane godine i dolazak na vlast[uredi | uredi izvor] Spomenik despotu Stefanu Lazareviću u Kruševcu Stefan Lazarević je rođen, najverovatnije, 1377. u Kruševcu, prestonici svog oca, kneza Lazara. Posle Kosovske bitke 15. juna 1389, u kojoj je poginuo njegov otac, Stefan je postao novi knez, u čije ime će do njegovog punoletstva vladati njegova majka, kneginja Milica[2]. Knez Lazar (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). On je došao na vlast u specifičnom trenutku, po državu Lazarevića, koja se našla u okruženju moćnih suseda. Sa jedne strane bio je Bajazit I, koji se posle Kosovske bitke povukao da bi učvrstio svoju vlast među Osmanlijama, dok se u neposrednom susedstvu nalazio Vuk Branković, muž Stefanove sestre Mare, koji je posle bitke postao najmoćniji srpski velikaš.[v] Zapadni sused Lazarevića bio je Tvrtko I (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) koji se smatrao legitimnim naslednikom Nemanjića i Kosovsku bitku je prikazivao kao sopstvenu pobedu nad Osmanlijama, dok su se na severu njihovi posedi graničili sa Ugarskom, kralja Žigmunda. Već 7. jula iste godine, tri sedmice posle bitke, Žigmund je uputio Nikolu Gorjanskog da pregovara sa Vukom Brankovićem o stvarima „koje su na korist vašu (Vukovu) i raške zemlje (Srbije)”,[5] pri čemu je unapred potvrđivao sve dogovore koje bi oni postigli. Iako su i Nikola i Vuk bili oženjeni Stefanovim sestrama, nije bio redak slučaj u to doba da jaki susedi, pa čak i bliski srodnici, potisnu sa vlasti legitimne naslednike koji su maloletni.[g] Ishod ovih pregovora nije poznat, ali je već na jesen, Žigmund otpočeo ofanzivu protiv Lazarevića. Njegove snage su u oktobru prešle reku Savu i početkom novembra su opsele i zauzele tvrđave Borač i Čestin,[5] kod današnjeg Knića. U ovakvim okolnostima, državni sabor je uz podršku patrijarha Spiridona (1379—1389),[2] doneo odluku o sklapanju mira i prihvatanju vrhovne vlasti sultana Bajazita, posle čega su otpočeli pregovori sa Osmanlijama, koji su okončani sklapanjem mira, pre sredine 1390. godine. Detalji donošenja ovakve odluke nisu bliže poznati, ali je izvesno da je ona doneta pre smrti patrijarha Spiridona, 18. avgusta 1389. godine.[5] Ostaci utvrđenog Ždrela. Prema sklopljenom miru, knez Stefan se obavezao na slanje pomoćnih odreda osmanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu. Pored ovih uobičajenih vazalnih obaveza, Bajazitu je za ženu data, najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, koju je, njen brat i novi knez, Stefan, lično morao da odvede sultanu Bajazitu u Bursu. Posledice ovog mira bile su odmah vidljive, jer su već tokom leta 1390, srpske snage ojačane osmanskim pomoćnim odredima, povratile izgubljene gradove, a verovatno su u sklopu tih operacija i Osmanlije zauzele Golubac. Podataka o aktivnostima Vuka Brankovića tokom ovog perioda nema. Izvesno je da je on posle Kosovske bitke nastojao da proširi svoju oblast (između ostalog, ovladao je i delom Polimlja), a koristio se istom titulom koju je pre njega koristio knez Lazar (gospodar Srbljem i Podunaviju). Međutim, već početkom maja 1390, on se osećao ugroženim i zatražio je od Dubrovačke republike da mu omogući sigurno utočište, ukoliko se nađe u neprilici, što bi se moglo povezati sa osmanskim odredima koji su tokom leta pomogli Lazarevićima da potisnu Ugare iz njihove države. Iako su interesi kneza Stefana tj. Lazarevića, sa jedne i Vuka Brankovića, sa druge strane, bili sukobljeni posle Kosovske bitke, nema podataka da je došlo do nekog neprijateljstva među njima. Naprotiv, u izvorima je zabeleženo da je Vuk prisustvovao svečanom prenosu moštiju kneza Lazara iz njegove prestonice Prištine, u manastir Ravanicu, krajem 1390. i početkom 1391, a poznato je i da je na njegovom dvoru, tokom 1392, boravila kneginja Milica. Tvrđava Golubac na Dunavu. Sukobi na srpsko-ugarskoj granici, nastavljeni su tokom naredne dve godine, a u njihovom suzbijanju je učestvovao i sam Žigmund, koji je u više navrata dolazio sa vojskom na reku Dunav. On je u leto 1392. kod Kovina prešao reku i prodro u Srbiju do Ždrela na Mlavi, nakon čega se povukao i pokušao da osvoji Golubac. Istovremeno, oblast Vuka Brankovića se našla na udaru Osmanlija. Početkom 1392. oni su zauzeli Skoplje i nastavili prodor na sever, što je primoralo i Vuka da do kraja godine sklopi mir sa Bajazitom i postane njegov vazal.[5] Knez Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Bitke na Rovinama i kod Nikopolja[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Bitka na Rovinama i Bitka kod Nikopolja Tokom 1393, Stefan je postao punoletan i preuzeo vlast,[2] a njegova majka se zamonašila i kao monahinja Evgenija, povukla u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Iste godine, Bajazit se obračunao sa svojim bugarskim vazalima, zbog njihovih navodnih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom.[5] On je posle opsade zauzeo Trnovo i uništio Trnovsku Bugarsku, kojom je, do tada, vladao muž Stefanove sestre Dragane, Jovan Šišman. Posle ovoga, mnogi učeni ljudi napustili su Bugarsku i potražili utočište u okolnim hrišćanskim zemljama, među kojima je bila i Stefanova Srbija. Krajem iste godine i početkom naredne, Bajazit je počeo da okuplja svoje hrišćanske vazale u Seru. Svakom od njih je uputio odvojeni zahtev da dođe, tako da niko od njih nije znao da će se svi zajedno pojaviti u Seru. Nije poznato ko je sve došao u Ser, ali se u izvorima pored kneza Stefana, pominju Vizantinci, car Manojlo II (1391—1425), njegov bratanac Jovan VII (1390) i brat, morejski despot, Teodor I (1383—1407), ali i srpski gospodar Velbužda Konstantin Dragaš. Smatra se da je Bajazit, najverovatnije, planirao da pobije svoje vazale u Seru i preuzme njihove zemlje. On je izdao naređenje da se oni pogube, ali ono nije izvršeno odmah, nakon čega se predomislio,[5] posle čega je deo njih otpustio kućama, dok je sa preostalima dovršio osvajanje Tesalije i zauzeo Solun (12. aprila). Kraljević Marko (ktitorski portret iz Markovog manastira, 1366/1367). Tokom jeseni 1394, Bajazit je počeo da okuplja svoje vazale, za pohod protiv vlaškog vojvode Mirče Starijeg (1386—1418). Kao punoletan, Stefan je prvi put lično predvodio srpske pomoćne odrede, a pored njega, osmanskoj vojsci su se, od srpskih velikaša, priključili Marko Mrnjavčević (1371—1395), Konstantin Dragaš i Konstantin Balšić,[2] sa svojim snagama. Bajazitove snage su prešle Dunav i do bitke je došlo 17. maja 1395.[5][11] na Rovinama, nedaleko od današnjeg Arada.[11] Ona se najverovatnije okončala osmanskim porazom,[5][11] ali Bajazitove snage nisu pretrpele značajne gubitke.[5] Sa druge strane, vlaški vojvoda je posle bitke priznao sultanovu vrhovnu vlast i obavezao se da mu plaća danak.[11] U samoj bici su poginuli Marko Mrnjavčević i Konstantin Dragaš, a Bajazit je Osmanskom carstvu pripojio njihove zavisne države. Prema navodima Konstantina Filozofa iz žitija Stefana Lazarevića, Marko je pred bitku Konstantinu Dragašu rekao: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”.[5] Osmanlije su nakon bitke zauzele Vidin, a njihove trupe su, ojačane srpskim pomoćnim odredima, upale, tokom leta 1396, u Banat, a početkom iste godine i u oblast Vuka Brankovića i tom prilikom su zauzele njen veći deo, sa Prištinom. Međutim, pobeda na Rovinama je pokrenula poslednji veliki krstaški pohod, u kome su učestvovale snage iz Engleske, Francuske, Nemačke i drugih evropskih zemalja. Njima su se priključila trupe ugarskog kralja i vlaškog vojvode, kao i mletačka flota, koja je, preko Crnog mora trebalo da uplovi u Dunav i pruži podršku vojsci na kopnu. Krstaške snage su se okupile u Ugarskoj, posle čega su prešle Dunav i zauzele Vidin. Nakon toga, pohod je nastavljen niz Dunav i opsednut je Nikopolj, u kome se nalazio osmanski garnizon. Bajazit je zbog prodora krstaša, prekinuo blokadu Carigrada i uputio se ka Dunavu, a njegovim snagama su se kod Plovdiva, priključili i srpski pomoćni odredi sa Stefanom Lazarevićem na čelu.[12] Bitka kod Nikopolja (slika Žana Fruasarta iz 1398. godine). Do velike bitke došlo je 25. septembra i u njoj su krstaške snage potpuno razbijene. Iako brojčano veoma velika, krstaška vojska je bila raznolika,[5][13] što se odrazilo na odsustvo zajedničke komande i slabu koordinaciju na bojnom polju,[13] a jedan od faktora bilo je i potpuno nepoznavanje osmanske vojske i njenog načina borbe, kod zapadnih vojski.[5] Posle početnog uspeha krstaša, usledio je protivudar Osmanlija koji je zaustavio ulazak ugarskih snaga u bitku, koje su počele da ih potiskuju. U tom, prelomnom trenutku bitke, u nju su se uključili srpski oklopnici, predvođeni Stefanom, koji su probili ugarske redove i napali glavni ugarski steg, koji je nosio Nikola Gorjanski (muž Stefanove rođene sestre Teodore).[12] Oni su uspeli da ga obore, što je imalo presudan uticaj na tok bitke, jer su krstaši pomislili da ja kralj Žigmund poginuo i da je bitka izgubljena, dok su ugarski komandanti ubedili samog Žigmunda da je bitka praktično izgubljena i da je bolje da se povuče sa bojišta i spase.[12] Posle toga krstaški redovi su se raspali i usledio je pravi pokolj.[5] Jedan od učesnika u bici, Johan Šiltberger, ovako opisuje srpski napad:[14] „ Kada su svi (turski) pešaci pobijeni, kralj je napao drugi odred koji su činili konjanici. Kada je turski kralj video kraljev napad, spremao se da pobegne sa bojišta, ali je vojvoda Raške (Srbije), poznat kao Despot, videvši ovo, uleteo da pomogne turskom kralju sa 15.000 probranih ljudi i još mnogo drugih vitezova, i despot je jurnuo sa svojim ljudima na kraljev steg i oborio ga. ” Prema nekim mišljenjima, srpske snage su bile sakrivene u jednom šumarku, na levom krilu Bajazitovih snaga, zbog čega je njihov udar na Ugare usledio iznenada, najverovatnije sa boka ili čak, sa leđa.[12] Posledice poraza kod Nikopolja za hrišćanske države na Balkanu su bile katastrofalne. Posle nje je uništeno Vidinsko carstvo, zauzeta je Atina (1397), Morejska despotovina je ponovo opustošena, pad Carigrada je postao praktično neizbežan,[13] a oblast Vuka Brankovića su zauzele Osmanlije.[5] On sam je zarobljen i vrlo brzo (6. oktobra 1397) je i umro u zarobljeništvu. Veći deo njegovih oblasti je predat na upravu knezu Stefanu, mali deo (sa središtem u Vučitrnu) ostavljen je njegovoj supruzi Mari i sinovima (Grguru, Đurđu i Lazaru), dok su Osmanlije pod svojom nesporednom vlašću zadržale strateški bitna mesta. Pored toga, osmanske snage su upale u Ugarsku i opljačkale njene južne delove, a naročito su stradali Zemun (koji je opustošen) i Sremska Mitrovica (koja je spaljena, a njeno stanovništvo je raseljeno).[5] Tokom 1397, snage kraljevine Ugarske su upale u severne delove Srbije i tom prilikom su privremeno zauzele Borač, dok su tvrđave Čestin i Nevade izdržale njihovu opsadu. Osmanski pohod na Bosnu i pobuna vlastele[uredi | uredi izvor] Svoju ofanzivu na Balkanu, Osmanlije su nastavile u januaru 1398, napadom na Bosnu. Na njihovom čelu nalazio se jedan od Bajazitovih sinova, a priključio im se i knez Stefan, sa srpskim pomoćnim odredima. Ovaj pohod, osim pljačkanja Bosne, nije postigao nikakav uspeh, a najveći krivac, prema navodima Stefanovog biografa, bila je izuzetno jaka zima, zbog koje „malo od vojnika i zarobljenika, vratiše se svojim krajevima”.[5] Ostaci tvrđave Ostrvice, na istoimenom vrhu. Ovaj pohod, pokušao je da iskoristi deo Stefanove vlastele, da ga zbaci sa vlasti. Njihove vođe, vojvode Nikola Zojić i Novak Belocrkvić pokušali su da preko vlastelina Mihajla, prikažu Bajazitu neuspeh pohoda na Bosnu, kao posledicu Stefanovih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom i da priznavanjem direktno Bajazitove vrhovne vlasti, steknu samostalnost u odnosu na kneza Stefana. Tačan tok daljih dešavanja nije precizno utvrđen, ali se zna da je Stefan znao za zaveru, pošto ga je o njoj izvestio upravo Mihajlo. On je prvo pozvao na svoj dvor vojvodu Novaka, koji je imao posede u Toplici (verovatno oko Bele Crkve tj. Kuršumlije) i u Hvosnu (selo Crkolez kod Peći) i pogubio ga. Nikola Zojić, koji je imao posede oko Rudnika, se nakon toga sa porodicom (suprugom i četiri ćerke) zatvorio u utvrđenu Ostrvicu i zamonašio, čime je izgubio svoje posede, ali je i spasao svoj život.[15] Izvesno je takođe, da su njihove optužbe stigle do Bajazita i već u drugoj polovini marta, osmanske snage su ušle u Srbiju. Nije poznato šta su one radile u Srbiji, ali se zna da nisu krenule u pohod na neku od susednih država, jer o takvom napadu nema podataka. Tokom proleća, Stefanova majka, monahinja Evgenija je sa monahinjom Jefimijom otišla kod Bajazita, da bi izgladile odnose između njih dvojice. One su se vratile u Srbiju pre 23. maja[d] i uspele su da omoguće da Stefan bude primljen kod Bajazita i lično se opravda pred sultanom. Pored toga, one su iz Burse donele i mošti svete Petke, koje su, najverovatnije, smeštene u kruševačku dvorsku crkvu, Lazaricu.[2] U ovoj misiji, najverovatnije im je pomogla i Stefanova sestra Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu. Posle njih, kod Bajazita je otišao i sam Stefan. On je, prema navodima svog biografa, priznao svoju krivicu, nakon čega mu je Bajazit sve oprostio i on se, pre 30. novembra,[đ] vratio u Srbiju. Bitka kod Angore[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Angore Odnos kneza Stefana i Brankovića tokom ovih godina, nije poznat iz istorijskih izvora. Zna se da su oni uspeli, najviše pomoću novca koji je Vuk ostavio na čuvanje u Kotoru i Dubrovniku, da povrate deo nekadašnjih zemalja. Početkom 1402, njihova oblast je obuhvatala delove Kosova, Polimlja, okolinu Sjenice i utvrđeno Brskovo, a od proleća iste godine se javljaju kao Bajazitovi vazali, sa istim obavezama koje je imao i knez Stefan. Van njihove kontrole ostali su Zvečan, Jeleč i Gluhavica, koje su držale Osmanlije, odnosno Priština, za koju se zna da je u martu iste godine, bila u sastavu države Stefana Lazarevića. Veliku promenu prilika u Maloj Aziji i jugoistočnoj Evropi, izazvao je prodor Tatara pod vođstvom Tamerlana, jednog od najvećih vojskovođa u svetskoj istoriji.[13] Njegov prodor u Malu Aziju, primorao je Bajazita da okupi svoje snage i pokuša da mu se suprotstavi u velikoj bici, do koje je došlo 28. jula 1402, nedaleko od Angore (današnja prestonica Turske Republike Ankara). Stefan Lazarević (spomenik u današnjem Despotovcu, podignut 2007. godine). U njoj su osmanske snage doživele težak poraz, a sam Bajazit je sa jednim od sinova (Musom) zarobljen i već iduće godine je umro u zarobljeništvu. Glavni razlog osmanskog poraza, ležao je u izdaji muslimanskih snaga iz Anadolije,[11] koje su na početku bitke prešle na Timurovu stranu, nezadovoljne Bajazitovom vladavinom. Ovo je omogućilo Timurovim snagama da razbiju Bajazitovo levo krilo i opkole njegov centar, u kome se nalazio sam sultan sa svojim janjičarima (njih oko 10.000). Na desnom krilu, nalazili su se Bajazitovi vazali, među kojima su bili Đurađ i Grgur Branković, Stefanov brat Vuk i sam Stefan, koji je ujedno i komandovao tim krilom. On se naročito hrabro borio, što je izazvalo divljenje i samog Tamerlana, koji je čak naredio da se Srbi propuste i dozvoli im se da napuste bojište. Prema savremenim izvorima knez Stefan je sa svojim ljudima, kojih je po savremenom hroničaru Duki bilo 5.000 oklopnika naoružanih kopljima, u više navrata probijao protivničke redove u pokušaju da dođe do Bajazita i izvuče ga iz okruženja. On je na kraju u tome i uspeo, ali je Bajazit odbio da se povuče sa njim, posle čega je Stefan poveo sa sobom njegovog sina Sulejmana, probio se kroz tatarske redove i uputio ka Bursi. Vizantijski hroničar Laonik Halkokondil navodi da su se „Srbi borili, kao vazdašnji junaci, svake pohvale dostojno” i dodaje „da su sa velikom žestinom napadali Džagatajce (Tatare), zanesavši se u borbi”,[16] a o srpskoj borbi svedoči i jedan toponim Srp-Gazi tj. Srpski pobednik, u okolini Angore.[6] Tokom borbi, knez Stefan je ranjen, dok je Grgur Branković zarobljen i kasnije otkupljen. U toku bitke, ili neposredno nakon nje, zarobljena je i Stefanova sestra Olivera, ali je i ona kasnije oslobođena, posredstvom dogovora koji je Stefanov poslanik sklopio sa Tamerlanom. Za Oliveru, po svemu sudeći, nije plaćen otkup, zahvaljujući velikom poštovanju koje je Tamerlan imao prema njenom bratu Stefanu i ona se vratila u Srbiju (proleće 1403), a nešto kasnije se i trajno nastanila u Stefanovom dvoru, u Beogradu. Na drugoj strani, Tamerlanove snage su već 1403. napustile Malu Aziju, a on sam je preminuo početkom 1405, tokom svog pohoda na Kinu. U Osmanskom carstvu, Bajazitovo zarobljavanje, a potom i njegova smrt, pokrenuli su među njegovim sinovima građanski rat oko vlasti. Despot Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Boravak u Carigradu i Gračanička bitka[uredi | uredi izvor] Stefan i Vuk su se na svom povratku u Srbiju zadržali u Carigradu, koji se nakon nekoliko godina oslobodio osmanske blokade. Jovan VII, koji je vladao u ime svog odsutnog strica, cara Manojla II, dodelio je Stefanu, tokom avgusta, visoku vizantijsku titulu despota, koja se, u vizantijskoj hijerarhiji, nalazila odmah ispod carske.[e][11] Pored toga, ugovoren je i brak između Stefana i Jelene Gatiluzio, ćerke firentinskog gospodara Lezbosa, Frančeska II i rođene sestre Jovanove supruge Irine. Despot Stefan Lazarević sa anđelima koji ga krunišu i brat mu Vuk (freska iz manastira Ljubostinja, oko 1405). Boravak Lazarevića u Carigradu, obeležio je i početak otvorenog sukoba sa Brankovićima. Đurađ, koji se na povratku takođe našao u Carigradu, zatvoren je u tamnicu, po Stefanovoj naredbi. Razlog za ovo nije poznat, a dosta pozniji hroničar, Mavro Orbin, kao povod navodi Đurđev plan da se poveže sa, Bajazitovim sinom, Sulejmanom, koji je uspostavio svoju vlast u evropskom delu Osmanskog carstva. Ovo je najverovatnije tačno, jer se Đurađ, nakon bekstva iz zatvora uz pomoć svog vlastelina Rodopa iz Drenice tokom septembra, uputio Sulejmanu i od njega zatražio vojnu pomoć u borbi protiv Lazarevića. Stefanov povratak kopnom u Srbiju bio je onemogućen zbog neprijateljstva Osmanlija, koje su nedaleko od Hadrijanopolja, pobile jedan odred Stefanovih snaga koji se vraćao iz bitke. Zbog toga je on sa bratom i oko 260 preostalih vojnika,[5] krenuo brodovima ka Srbiji, uz kraće zadržavanje na Lezbosu. Njihov prvi cilj bila je Zeta, kojom je vladao muž Stefanove sestre Jelene, Đurađ Stracimirović Balšić. On ih je primio u svojoj prestonici Ulcinju, nakon čega je otpočelo organizovanje vojske za sukob sa Brankovićima. Pripreme su tekle i u Srbiji, u kojoj je Stefanova majka okupljala vojsku za pomoć svojim sinovima, dok su istovremeno Brankovići sa svojim i osmanskim trupama preuzeli kontrolu nad putevima na Kosovu i Metohiji, da bi onemogućili Stefanov povratak. Rekonstrukcija krune despota Stefana Lazarevića urađena od Gorana Ristovića Pokimice Bitka kod Tripolja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Tripolja Manastirska crkva u Gračanici. Krajem oktobra, Stefanova vojska se iz Bara, preko zemlje Balšića i mletačkih poseda, uputila preko Skadra ka Kosovu. Izbegavajući glavne putne pravce koje su kontrolisali njegovi protivnici, Stefanove snage su stigle do Gračanice i 21. novembra je kod obližnjeg Tripolja, došlo do bitke u kojoj su snage Brankovića, ojačane osmanskim odredima, poražene.[2] Stefan je svoju vojsku, kojoj su se priključili i odredi koje je poslala njegova majka, pred početak bitke podelio na dva dela, kao što su uradili i njegovi protivnici. Veći deo trupa, stavio je pod komandu svog brata Vuka i usmerio ih protiv snaga kojima je komandovao Đurađ Branković, dok je on, sa manjim delom vojske, napao osmanske odrede. Snage pod njegovom komandom su izvojevale pobedu, ali je značajnu ulogu u njoj odigrao kesar Uglješa Vlatković. On se kao osmanski vazal nalazio u sklopu njihovih snaga, ali je izvestio Stefana o njihovom ratnom planu, a tokom same bitke je prešao na njegovu stranu.[5] Kao nagradu za ovo, Stefan mu je potvrdio vlast nad Vranjem, Inogoštem (Surdulica) i Preševom, koji su ranije pripadali njegovom ocu[ž] i te oblasti su priključene u Srpskoj despotovini. Kneginja Milica (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). Lazarevići su se posle bitke povukli u utvrđeno Novo Brdo, u kome je došlo do verbalnog sukoba između Stefana i Vuka. Despot je mlađem bratu prebacio nepoznavanje „ratne veštine i gubitke u ljudstvu”,[5] jer je glavnina njihovih snaga, kojom je komandovao Vuk, poražena u borbi sa vojskom koju je predvodio Đurađ Branković. Pobeda kod Tripolja, omogućila je Stefanu da povrati svoju vlast i uticaj u Srbiji, što je dodatno učvrstio tokom narednih godina. Međutim, ona nije rešila borbu sa Brankovićima, čak ju je, u neku ruku, dodatno zakomplikovala sukobom koji je nastao između Stefana i Vuka. Njegov mlađi brat je u leto 1403. napustio Srbiju[2] i uputio se kod Sulejmana, da od njega zatraži vojsku kojom bi starijeg brata primorao da mu ustupi deo države na upravu. Njega je u tome pokušala da spreči njihova majka, koja je krenula za njim. Ona nije uspela da ga dostigne pre njegovog dolaska kod samog Sulejmana, zbog čega se i ona sama uputila ka Bajazitovom sinu. Tokom svog boravka na njegovom dvoru, ona je uspela da, pre oktobra 1404. godine,[2][5] pomiri braću, a pošlo joj je za rukom i da izgladi odnose između Stefana i Sulejmana. Sam Stefan je tokom te i naredne godine, nastojao da izbegne obnovu neprijateljstava prema Osmanlijama.[5] Tokom 1403, Sulejman je u Galipolju zaključio sa nizom hrišćanskih država (Vizantija, Đenova, Mletačka, Jovanovci i Naksos) na Balkanu, sporazum kojim je nastojao da obezbedi svoje posede u Evropi i započne ofanzivu protiv braće u Maloj Aziji. Vizantija je ovim sporazumom prestala da bude osmanski vazal i oslobodila se obaveze da sultanu plaća harač,[13] dok je u teritorijalnom smislu povratila Solun sa okolinom i niz gradova na obali Mramornog i Crnog mora. Jedna od odredbi ovog ugovora odnosila se i na samog Stefana, iako on najverovatnije nije učestvovao u njegovom sklapanju. Prema njoj Stefan je zadržavao svoje dotadašnje posede, uz obavezu da i dalje plaća harač i šalje sultanu pomoćne vojne odrede, iako više nije bio u obavezi da ih sam predvodi.[5] Povezivanje sa kraljem Žigmundom[uredi | uredi izvor] Žigmund Luksemburški (slika Antonija Pizanela, 1433). Izmenjene prilike u jugoistočnoj Evropi početkom 15. veka, dovele su do približavanja despota Stefana i ugarskog kralja Žigmunda. Sa jedne strane, Stefanu je bio potreban jak saveznik pomoću koga bi mogao da pokuša da se oslobodi osmanske prevlasti, ali i da se održi na vlasti u Srbiji, usled otvorenog sukoba sa Brankovićima, koji su uživali Sulejmanovu podršku. Na drugoj strani, Ugarska se nalazila u dubokoj unutrašnjoj krizi,[z] a sam Žigmund je tek tokom 1403. uspeo da se vrati u zemlju i povrati kontrolu nad njom, iako otpor njegovih protivnika nije uspeo da slomi. Njemu je zbog toga bio potreban siguran oslonac na južnoj granici, koja je u proteklom periodu bila stalno izložena kombinovanim srpsko-osmanskim napadima, a istovremeno je nastojao da obezbedi jaku bazu za borbu protiv Osmanlija i eventualno širenje ka jugu. Pregovore je najverovatnije pokrenuo kralj Žigmund,[5] koji je Stefanu uputio poslanstvo u kome se nalazio i njegov bliski saradnik, inače firentinskog porekla, Filip de Skolaris. Cilj ove delegacije bilo je sređivanje odnosa dve države, što je krajem 1403. ili početkom 1404. dovelo do sklapanja sporazuma između dvojice vladara.[2][5] Prema njegovim odredbama, Stefan je prihvatio vazalne odnose prema Žigmundu, dok je od njega dobio Mačvu i Beograd, koji su tokom gotovo celog 14. veka, bili povod srpsko-ugarskih sukoba.[i] Dobijanjem ovih poseda, uz Golubac, kojim je u to doba ovladao,[5] Stefan je učvrstio svoju severnu granicu, koju su sada činile reke Sava i Dunav. Sređivanje prilika u Srbiji i sukobi u Zeti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prvi skadarski rat U isto vreme (krajem 1403. ili početkom 1404) Stefan je napao Brankoviće i njihove posede oko reke Sitnice, a potom je otpočeo sa napadima na oblasti pod osmanskom kontrolom, u čemu je možda imao i vojnu podršku ugarskih trupa.[4] Ne zna se tačno iz kojih gradova i oblasti je uspeo da potisne Osmanlije, ali se smatra da je njegova ofanziva bila uperena ka istočnoj Srbiji i Kosovu.[5] Posle ovih uspeha, on je uspeo da sklopi mir sa Brankovićima, a u to doba se preko svoje majke izmirio i sa samim Sulejmanom. Kula sa kapijom, bedemima, kontraeskarpom i mostom, iz doba despota Stefana. Odmah po preuzimanju Beograda, Stefan je započeo obnovu njegovog utvrđenja, koje su Osmanlije razrušile 1397. godine.[17] Pored toga, on je započeo i radove na razvoju samog grada, koji su izvođeni do kraja njegove vladavine, a već 1405, Stefan je u njega preneo svoju prestonicu, koja se do tada nalazila u Kruševcu. U septembru iste godine, on se oženio Jelenom Gatiluzijo, ali je samo dva meseca kasnije, smrću njegove majke (11. novembra), Stefanova vlast ostala bez jakog oslonca. Bez obzira na to, prilike u Srbiji su se stabilizovale i ona je počela da se razvija i napreduje, o čemu svedoči povelja koju je u Borču, 2. decembra iste godine, izdao Dubrovčanima. Pregovori oko njihovih trgovačkih povlastica su vođeni tokom te godine, a despot je ovom poveljom potvrdio povlastice koje su oni ranije uživali. Ona ujedno predstavlja i prvu povelju nekog vladara iz Srbije, koja je izdata Dubrovčanima posle 1387. godine. Krajem istog meseca, povelju im je izdala i Stefanova sestra Mara Branković sa sinovima. Njom su Dubrovčani obezbedili povlastice za svoje trgovce u celoj Srbiji, ali je primetno da se nije pozvala na Stefanovu povelju, iako se njen suprug Vuk u svojim poveljama, uvek pozivao na one koje je izdavao knez Lazar.[5] Početkom 1405. izbila je velika pobuna lokalnog stanovništva u skadarskom kraju protiv mletačke vlasti. Razlog za nju ležao je u bahatom i osionom ponašanju mletačke vlasti, koje se manifestovalo konfiskovanjem imanja koja su potom deljena mletačkim pristalicama, uskraćivanjem prava pravoslavnim crkvama na prostoru pod vrhovnom vlašću Venecije i nizom drugih zloupotreba vlasti.[5] U ovaj sukob se uključio Stefanov sestrić Balša III (1403—1421) koji je nastojao da povrati gradove koje je njegov otac, Đurađ II Stracimirović, svojevremeno ustupio Mlečanima (1396),[j] da bi se zaštitio od osmanske najezde.[2] Simbol viteškog reda Zmaja, zmaj sa krstom na leđima. On je pomoć u borbama zatražio od Sulejmana,[2] pomagao mu je i knez Vuk Lazarević,[5] ali je i pored toga rat vođen bez velikih bitaka i jasnog pobednika. U pregovore oko sklapanja mira umešao se kao posrednik i sam despot Stefan, ali oni nisu urodili plodom, iako su vođeni u više navrata. On je prvo u maju 1406. posredovao kod Mlečana, zatim u junu 1407. kada je zajedno sa sestrom Marom i Nikitom Topijom trebalo da garantuje da će Balša ispuniti obaveze, ali mir nije sklopljen. Sporazum o miru je napokon sklopljen u junu 1408.[k] i u njemu se Stefan pominje kao jedan od garanata potpisanog ugovora, ali ni on nije stupio na snagu i konflikt je nastavljen. Ugarski kralj Žigmund, osnovao je, u decembru 1408, viteški red Zmaja, kojim je nastojao da okupi svoje pristalice. Simbol reda bio je zmaj, po kome je i nosio naziv, a prvi među vitezovima, prema osnivačkoj povelji od 13. decembra 1408, bio je Stefan Lazarević. Bio je prisutan na svečanosti u čast osnivanja viteškog reda koja je održana u Budimu, a simbol zmaja bio je prisutan na njegovom dvoru.[l]. Pobuna kneza Vuka[uredi | uredi izvor] U to doba, krajem 1408, protiv Stefanove vladavine se pobunio njegov mlađi brat Vuk. Razlog njegovog nezadovoljstva bilo je to što Stefan nije želeo da podeli vlast sa njim i preda mu deo države na upravu. On je zbog toga otišao kod Sulejmana i od njega zatražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Zauzvrat, obećao je da će priznati njegovu vrhovnu vlast, kada dobije svoju državu, a u tome su mu se priključili i Brankovići. Despot Stefan sa modelom crkve i brat mu i Vuk (freska iz manastira Rudenica, 1402—1405). Već početkom 1409, osmanske snage su upale u Srbiju. Poprište sukoba bilo je Kosovo, a naročito je stradala Priština, o čemu svedoče pisma koja su u februaru stigla u Dubrovnik, od njihovih trgovaca iz grada. Dubrovčani u Srbiji su takođe dobili instrukcije da se, kao građani Republike, pozovu na njenu neutralnost tokom sukoba, ali im je isto tako rečeno da ne nanose štetu Stefanovim ljudima, kao i da u slučaju napada na gradove u kojima se nalaze, uzmu aktivnog učešća u njihovoj odbrani. Stefanu je u borbama pomoć pružio Žigmund, čije su snage, pod komandom Filipa de Skolarisa, već krajem januara, preko Kovina, ušle u Srbiju. Njegova brza reakcija svedoči o tome da su Stefan i Žigmund bili svesni Vukovog odlaska i predstojećeg osmanskog napada.[5] Početkom maja, ka Srbiji je krenuo i sam Žigmund, kome se priključio i mačvanski ban Jovan Morović, a već u junu je započela nova osmanska ofanziva. Posle žestokih borbi koje su vođene tokom leta, snage despota Stefana i njegovih saveznika su potisnute, a sam Stefan se povukao i zatvorio u utvrđeni Beograd. On je odbio da se potčini Sulejmanu, ali je bio primoran na pregovore sa bratom, koji su praktično doveli do podele zemlje. Vuku je predat na upravu njen južni deo, koji je obuhvatao oblasti južno od Zapadne Morave.[2] On je u njemu samostalno vladao i priznao je Sulejmanovu vrhovnu vlast, što su učinili i Brankovići. Pored sukoba u Srbiji, 1409. je donela još nekoliko značajnih dešavanja, koja su uticala na promenu prilika na Balkanu. Sulejman je u junu sklopio mir sa Mlečanima, prema kome su se oni obavezali da mu plaćaju godišnji danak, a on im je priznao njihove tadašnje posede u Zeti i Skadarskoj oblasti.[5] Njegov brat i jedan od suparnika u borbi oko vlasti, Musa prešao je u Evropu i počeo je da oko sebe okuplja pristalice i saveznike za borbu protiv Sulejmana. Građanski rat između Muse i Sulejmana[uredi | uredi izvor] Stefan i Musa su, usled sukoba sa Sulejmanom, bili prirodni saveznici. Preko svog poslanika, vojvode Vitka, Stefan je prvo proverio Musinu snagu i tek onda započeo pregovore koji su doveli do sklapanja savezništva.[5] Pored Stefana, Musi su se pridružili i Brankovići, ali i knez Vuk. Njegove snage su, u doba kada se Sulejman nalazio u Maloj Aziji, otpočele ofanzivu. Početkom 1410. su zauzele Galipolje, a 13. februara su kod Jambola potukle Sulejmanovog beglerbega Sinana,[11] što je njegovog brata primoralo da proba da se vrati u Evropu i obračuna sa Musom. Vizantijski car Manojlo II Paleolog. U tome mu je podršku pružio vizantijski car Manojlo II, sa kojim je ostao u prijateljskim odnosima i koji mu je dao brodove za prelazak Bosfora. Manojlovo držanje je značajno uticalo na raspored snaga na terenu[5] i vrlo brzo su Sulejmanu počeli da prilaze i oni koji su podržavali Musu. Pomoć u prebacivanju njegovih snaga u Evropu, pokušao je da pruži i knez Vuk, koji je preko svog poslanika nastojao da početkom juna u Veneciji izdejstvuje da se mletačka flota uključi u prevoženje trupa. Musa je uspeo da sazna za njegovo delovanje i samo ga je intervencija despota Stefana spasila sigurne smrti.[lj] Vuk je vrlo brzo posle toga prebegao Sulejmanu, što su učinili i Brankovići.[5] Stefan i Musa su pokušali da spreče prelazak Sulejmanovih snaga u Evropu, napadom na flotu koja ih je prevozila.[18] Oni su kod Galate uspeli da unište deo brodova, ali su Sulejmanove snage ipak uspele da pređu Bosforski moreuz. Do velike bitke između dva Bajazitova sina došlo je 15. juna kod Kosmidiona, tvrđave na obali Zlatnog roga, ispred samih kopnenih bedema Carigrada. Musine snage su potučene, a kada je i on sam napustio bojište, iz bitke se izvukao i despot Stefan. On je započeo svoje odstupanje prateći Zlatni rog ka Galati, ali je vizantijski car Manojlo poslao brodove po njega i prevezao ga u Carigrad,[18] iako se on sam nalazio na Sulejmanovoj strani, u sukobu između Bajazitovih sinova. Stefanu je u Carigradu priređen svečan doček,[5] a njegov boravak Manojlo je iskoristio da mu potvrdi titulu despota i ponovo mu preda venac despotskoga dostojanstva.[m] Posle kraćeg boravka u vizantijskoj prestonici, Stefan se sa svojom pratnjom, u kojoj se nalazio i Uglješa Vlatković, brodovima uputio ka Srbiji. Oni su preko Crnog mora i Dunava, kroz državu vojvode Mirče, došli u Golubac,[18] krajem jula ili početkom avgusta iste godine.[5] Vuk Lazarević (detalj freske iz manastira Rudenica, 1402—1405). Sulejman je posle pobede kod Kosmidiona ponovo pokušao da potisne sa vlasti Stefana Lazarevića. Kao posle bitke kod Angore 1402, on je uputio u Srbiju Stefanove srodnike, da pre njega uđu u državu i preuzmu vlast. Krajem juna, uputio je Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju, dok se on sam okrenuo nastavku borbi sa mlađim bratom, kojeg je još jednom pobedio, 11. jula kod Hadrijanopolja.[11] Međutim, on nije uspeo da izvrši prevrat u Srbiji. Tokom njihovog puta, srpske prinčeve su 4. jula uhvatile Musine pristalice u Filipolju. Vuk je posle većanja o njegovoj daljoj sudbini pogubljen, dok je Lazar ostavljen u životu još nekoliko dana. Musa je preko njega pokušao da uceni Đurđa Brankovića da u predstojećoj bici (kod Hadrijanopolja, 11. jula) pređe na njegovu stranu. Pošto on to nije učinio, već je aktivno učestvovao u Sulejmanovoj pobedi, Musini ljudi su pogubili Lazara. Vrlo brzo nakon toga, Stefan se vratio u zemlju i preuzeo kontrolu nad njom u celini, uključujući i njene južne delove kojima je, tokom prethodne godine, vladao njegov brat, knez Vuk. Musin položaj je posle poraza bio ozbiljno ugrožen i on se povukao kod Stefana, u Srbiju.[5] On je uspeo da zadobije podršku Osmanlija u Evropi,[11] a prilazile su mu i druge Sulejmanove pristalice, neki zbog njegovih obećanja, a neki i zbog Sulejmanovog neuravnoteženog držanja.[5] Njegove snage su početkom 1411. potukle Sulejmanove trupe kod Serdike, dok je on sam pobegao iz Hadrijanopolja i pokušao da stigne do Carigrada.[11] Na tom putu, njega su uhvatile i ubile (17. februara) Musine pristalice, koji je nakon toga postao jedini vladar evropskog dela Osmanskog carstva. Izmirenje sa Đurđem Brankovićem[uredi | uredi izvor] Njegov dolazak na vlast nije doneo mir i stabilnost Balkanu, naprotiv on je vrlo brzo okrenuo protiv sebe i svoje dotadašnje saveznike. Srpski poslanik, koga mu je Stefan uputio radi regulisanja međusobnih odnosa i potvrđivanja prethodnih dogovora, ne samo da u tome nije uspeo, već je jedva uspeo da spase i sopstveni život,[5] mada je od Muse dobio dozvolu da otkopa Vuka Lazarevića i njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju.[18] Ovo je bila jasna objava rata i Stefan je odmah započeo ofanzivu. On je ušao u pirotsku oblast i odatle otpočeo sa napadima na Osmanlije, koji su prestali tek kada mu je Musa poslao poslanstvo i ponudio pregovore.[5] Ostaci utvrđenja u Srebrenici. Saradnja između Žigmunda i Stefana nastavljena je i tokom 1411, kada je srpski despot, tokom jula, boravio u Budimu, u pratnji svoje vlastele. Tom prilikom je došlo do učvršćivanja međusobnih odnosa, ali sam tekst sporazuma ili njegove odredbe nisu sačuvani. Njegov biograf navodi da je tom prilikom Stefan „učinio istinitu ljubav sa zapadnima”,[18], a Jovanka Kalić navodi „da je (Stefan) otada često odlazio u Budim i da se otuda nije vratio bez novih poseda koje mu je ugarski vladar štedro darivao i dodaje da su ugarski izvori iz tog doba razglasili da se srpski despot sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja”.. Stefan je od Žigmunda dobio posede širom tadašnje Ugarske koji su obuhvatali sela, gradove i rudnike, a nalazili su se u satmarskoj, biharskoj, saboločkoj i torontalskoj županiji. Do kraja leta, Žigmund je sklopio primirje sa bosanskim kraljem Ostojom (prva vlada 1398—1404, druga vlada 1409—1418) i drugim velikašima iz Bosne, čime su okončani višegodišnji sukobi. Pod njegovom kontrolom je ostala Usorska oblast, dok je Srebrnicu, najverovatnije tokom te godine, ustupio despotu Stefanu.[5] Krajem godine, Stefanova sestra i udovica Đurđa II Balšića Jelena se preudala za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču, koji se posle sklopljenog primirja, približio Žigmundu. U maju iduće godine, Stefan je sa velikom pratnjom ponovo bio u Budimu. On je prisustvovao velikom saboru evropske vlastele na kome je došlo do pomirenja između Žigmunda i Vladislava II (veliki knez Litvanije 1377—1434, kralj Poljske 1386—1434), a pored njega na saboru su se pojavili vlastela i kralj Bosne, kao i niz drugih balkanskih vladara i velmoža. Stefan Lazarević (detalj freske iz manastira Kalenić, oko 1413). U isto vreme, Stefanova druga sestra Mara, se povezala sa njim i u ime svog sina Đurđa, koji se na čelu svojih snaga tada nalazio u Musinoj vojsci, pokušala da sredi odnose među njima i pomiri ih, u čemu je i uspela. Musine snage su u jesen 1411, opsele gradić Selimvriju na Mramornom moru, nedaleko od Carigrada, u kome se nalazio Sulejmanov sin Orhan, koga je vizantijski car Manojlo II istakao kao kandidata za osmanski presto. Tokom opsade, Musa je pokušao da ubije Đurđa.[n], ali je on uspeo da se spase bekstvom u samu Selimvriju, sa svojim trupama.[nj] Potom se, preko Soluna, vratio u jesen 1412. u Srbiju i pomirio sa svojim ujakom Stefanom,[2][5] čime je okončan sukob između dve porodice koji je izazvao podelu u samoj Srbiji. Borbe protiv Muse i kraj građanskog rata među Osmanlijama[uredi | uredi izvor] Protiv Muse je stvorena široka koalicija, u kojoj su se nalazili i osmanski zapovednici nekih delova Balkana, a pridružio joj se i njegov jedini preostali brat Mehmed, koji je vladao azijskim delom nekadašnje Bajazitove države. Njegov prvi pokušaj da pređe u Evropu 1411. godine završio se porazom, ali su borbe vođene i na drugim frontovima, tako da je krajem iste godine Stefan sa sandžakbegovima Skoplja i Ćustendila upao u Musine zemlje.[5] Zimsko vreme i nabujala Marica su sprečili povezivanje njihovih i Mehmedovih snaga preko Serske oblasti. Odgovor na ovaj napad usledio je početkom 1412. godine, kada je Musa iz okoline Serdike preko Čemernika upao u Vranjsku oblast i opljačkao je, dok se sam Uglješa Vlatković, koji je upravljao tim delom Srpske despotovine, jedva spasao. Njegove snage su zatim nastavile prodor ka Novom Brdu, ali su na vesti o dolasku snaga predvođenih despotom Stefanom, napustili Srbiju i uputile se ka Solunu i Tesaliji. Novi Musin pohod započeo je početkom 1413, napadom na bega Hamzu koji je držao Sokolnicu i Svrljig. On je zarobljen i pogubljen, a Musine snage su posle toga zauzele Bovan i Lipovac, kao i čitav niz drugih gradova u Moravskoj dolini (Koprijan, Kruševac, Markovo Kale, Petrus),[17] kao i Stalać, čiji je zapovednik poginuo pružajući junački otpor Musinim snagama.[o] Pored toga, njegove snage su, prema izveštajima koje su u martu poslali Dubrovčani iz Novog Brda, pustošile Toplicu i Braničevo.[5] Ruševine tvrđave Markovo Kale kod Vranja. Tokom ovog perioda, despot Stefan je prikupljao svoje snage, a vojnu podršku je dobio i od kralja Žigmunda, ali i od svog zeta, Sandalja Hranića. Njegove snage su se kod Kruševca sastale sa Mehmedovim zapovednicima i posle postignutog dogovora je došlo do spajanja njihovih vojski, koje su se uputile ka jugu. Na Dobriču kod ušća Toplice, nedaleko od Koprijana, njima su se pridružile još neke Musine pristalice,[18] uključujući i vojskovođu Evrenosa, nakon čega je nastavljen put ka Ovčem Polju. Sam Stefan, Sandalj Hranić i Jovan Morović su na Skopskoj Crnoj Gori napustili trupe i vratili se, a komandu nad njima je preuzeo Đurađ Branković.[5] Do bitke je došlo 5. jula kod sela Čamorlu, ispod planine Vitoše, u današnjoj Bugarskoj. Musine snage su uspele da u prvoj fazi borbe potisnu srpsku vojsku, ali je Đurađ napadom sa boka,[18] u kome se naročito istakao veliki čelnik Radič Postupović,[5] uspeo da razbije protivničke redove i donese pobedu savezničkoj vojsci. Tokom povlačenja iz bitke, Musa je na reci Iskru zarobljen i ubijen, čime je posle više od jedne decenije okončan građanski rat u Osmanskom carstvu. Stefan i Đurađ su posle bitke priznali vrhovnu vlast Mehmeda I, koji je Stefanu pored bogatih poklona dao i neke oblasti, uključujući tvrđavu Koprijan i oblast Znepolja.[18] Period mira[uredi | uredi izvor] Ostaci zamka despota Stefana u severozapadnom delu Gornjeg grada u Beogradskoj tvrđavi. Zamak je u potpunosti porušen za vreme Velikog turskog rata 1688—1690. Prilikom arheoloških istraživanja otkriveni su okrugli stubovi na koje se oslanjao pokretni most. Grb despota Stefana Lazarevića iz 1415. (grbovnik Ulriha von Rihentala, 1483). Kraj građanskog rata među Bajazitovim sinovima, predstavlja i početak višegodišnjeg mira za Srbiju, što je omogućilo njen dalji privredni i kulturni razvoj.[2] Stefan se vojno nije umešao u sukobe u Primorju,[p] kao i u borbe koje su zahvatile Bosnu] 1413. i trajno dovele Osmanlije u nju.[r]. Žigmund je 1415. pokrenuo dve protivofanzive u Bosni i dok prva, početkom godine, nije uspela da istisne Osmanlije, druga, sredinom godine, se okončala potpunom katastrofom. Ugarske snage su u julu na Lašvi razbijene, a veliki deo plemstva je zarobljen i sproveden u Zvečan. Oni su kasnije uspeli da se oslobode putem pregovora i otkupa, u čemu je učestvovao i sam Stefan, koji je posredovao u oslobađanju Jovana Morovića.[5] Prilike u Bosni je dodatno zakomplikovalo ubistvo kneza Pavla Radenovića krajem avgusta 1415, iza koga su stajali kralj Ostoja i Sandalj Hranić, što je dovelo do sukoba između Pavlovića i Kosača. Pored toga, osmansko prisustvo i neuspesi ugarske vojske, uticali su na plemstvo u Bosni da se okrene protiv Žigmunda, a jedna od posledica toga bila je odluka sabora kralja i vlastele Bosne, da se Stefanu oduzme Srebrenica, ali to zbog tadašnje situacije[s] nije bilo moguće sprovesti.[5] U ovo doba došlo je i do velikog crkvenog sabora u Konstanci na Bodenskom jezeru, koji je trajao od 1414. do 1418. i okupio je veliki broj crkvene i svetovne vlastele iz katoličkih zemalja. Sabor se bavio rešenjem Zapadnog raskola, ali i sudbinom Jana Husa koji je na kraju pogubljen (6. jula 1415), što je dovelo do Husitskih ratova. Pored toga, na njemu je ukazivano i na opasnost od Osmanlija, a među učesnicima sabora, našlo se i „jedno poslanstvo srpskog despota, a nije isključeno da se i on sam tamo uputio”.[t].[5] Bedemi, konak i manastirska crkva u Manasiji. Sam despot u tom periodu, iako je bio vazal osmanskog sultana, nije odustajao od nastojanja da se oslobodi osmanske prevlasti, o čemu svedoče i navodi vizantijskih poslanika u Mletačkoj republici, da bi se u slučaju stvaranja šire antiosmanske koalicije njoj pridružila i Srbija.[5] Period mira, Stefan je iskoristio i da završi svoju monumentalnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), kod današnjeg Despotovca. Njena gradnja je započeta 1407. godine, ali je u nekoliko navrata prekidana zbog naleta Osmanlija (1409, 1411—1413), da bi konačno bila završena 1418. godine[2]. Rat sa Mlečanima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Drugi skadarski rat Operacije u Drugom skadarskom ratu. Snage: 1. Despota Stefana Lazarevića i 2. Mletačke snage. Stefanov sestrić, Balša III je 1419. obnovio svoja neprijateljstva prema Mlečanima, čime je otpočeo Drugi skadarski rat. Iako je postigao određene uspehe (zauzeo je Drivast), nije uspeo da pobedi Mletačku republiku i istisne je iz Zetskog primorja. Pošto je bio teško bolestan i bez muškog potomstva,[ć] Balša je početkom 1421. otišao iz Zete u Srbiju kod Stefana. Njemu je predao svoje posede i prava u Zeti i vrlo brzo je preminuo na Stefanovom dvoru, 28. aprila 1421. godine. Ostaci utvrđenog Skadra, na uzvišenju iznad reke Balšinu smrt iskoristili su Mlečani da ponovo ovladaju Drivastom, a potom i Ulcinjem i Barom, čime su pod svoju kontrolu stavili celokupno Zetsko primorje, jer su u borbama sa Balšom zauzeli Budvu, a Kotor se sam stavio pod njihovu vlast (1420).[5] Protiv njih, svoje pravo na Balšine posede je istakao i vojvoda Sandalj Hranić,[u] a svoju oblast su počeli da šire i Đuraševići iz Zetskog zaleđa. Međutim, Stefanovim uključivanjem u dešavanja u Zeti, Đuraševići su ga priznali za vrhovnog gospodara i postali njegove vojvode (Đurađ i Lješ), dok mu je Sandalj prepustio borbu sa Mlečanima.[5] On nije odmah započeo borbu u Zeti, verovatno i zbog smrti sultana Mehmeda I 26. maja tj. dolaska na vlast njegovog sina Murata II (1421—1451), koju su Vizantinci pokušali da spreče.[13] On je prvo pokušao da pregovorima postigne mir u Zeti, ali je paralelno obavljao i vojne pripreme. Pošto Mlečani nisu pristali da mu vrate Balšine posede, on je u avgustu zauzeo Drivast i došao pod Bar, dok su Đuraševići zauzeli Svetomiholjsku prevlaku i Grbalj.[5] Posle početka novih pregovora koje su inicirali Mlečani i njihovog otezanja, Stefan je u novembru zauzeo Bar i sklopio sa mletačkim predstavnicima primirje na pola godine. Nakon toga je napustio Zetu u kojoj je ostavio vojvodu Mazareka da njom upravlja iz Bara. Iduće godine (1422), dok je primirje još bilo na snazi, Stefan je u Veneciju uputio vojvodu Vitka da obnovi pregovore o miru. On je zahtevao da mu se vrate svi posedi Balšića u Zeti, počevši od Skadra, dok su Mlečani tražili da im Stefan vrati gradove i oblasti koje je zauzeo prethodne godine. Tokom pregovora, zahtevi obe strane su se smanjili i postignut je delimičan dogovor, ali mir ipak nije zaključen.[f] Istovremeno, Mlečani u Skadru su vršili pripreme i snabdevali grad za eventualnu opsadu, dok je vojvoda Mazarek podigao niz utvrđenja duž Bojane, da bi kontrolisao brodove koji njom plove. U drugoj polovini godine despotove trupe su opsele Skadar koji se našao u teškoj situaciji, ali se opsada raspala u decembru iste godine. Povlačenje srpske opsade, Mlečani su iskoristili da prošire svoju vlast na neke predele oko Bojane, a u proleće 1423. na njihovu stranu su prešli Paštrovići, koji su za to nagrađeni novcem i tkaninama.[5] Jedna od kula Budvanske tvrđave. Borbe u primorju je Stefan prepustio svom sestriću Đurđu, koji je na čelu srpske vojske, u kojoj je bilo i 8.000 konjanika,[5] početkom leta 1423. opseo Skadar. On je obnovio utvrde duž Bojane, a na njenom ušću je razvukao lanac kojim Skadar i fizički odsečen od mora. Nova srpska opsada je primorala Mlečane da obnove mirovne pregovore koji su doveli 12. avgusta do sklapanja Skadarskog mira, prema kome su Stefanu priznati Bar i Drivast, 1.000 dukata godišnje kao i Balšićima, Mlečani su se obavezali da mu vrate Budvu i solane na Grblju, a njegovim trupama će biti omogućen nesmetan prelazak preko njihove teritorije. Sa druge strane, Mlečanima su potvrđeni Kotor, Ulcinj i Skadar. Iako je sporazum potpisan, do njegove realizacije nije došlo zbog niza nerešenih pitanja, ali do novih borbi nije došlo. Pregovori su nastavljeni narednih godina, prvo u avgustu 1424. godine u Plani, potom tokom leta 1425. godine u Veneciji, da bi konačan mir bio potpisan 22. aprila 1426. godine u Vučitrnu, između Đurđa Brankovića sa jedne i skadarskog kapetana Frančeska Kvirina, sa druge strane. Vučitrnski mir je bio baziran na prethodno potpisanom Skadarskom miru i kasnije su ga ratifikovali despot Stefan (22. jula 1426) i Mletački senat (3. februara 1427).[5] Početak sukoba sa Muratom II i borbe oko Srebrenice[uredi | uredi izvor] Posle smrti Mehmeda I, vlast je preuzeo njegov sin Murat II, ali mu je pravo na presto osporio izvesni Mustafa, koji je za sebe tvrdio da je Bajazitov sin i koga je podržavala Vizantija. On je oslonac za svoju borbu pokušao da pronađe i u despotu Stefanu, kome je uputio poslanike, ali je Stefan naredio da se oni uhapse i pošalju Muratu. Posle gušenja ove pobune (1422), protiv Murata se podigao i njegov brat Mustafa, koga je opet podržala Vizantija. U borbama koje su vođene tokom 1422. i 1423. godine, pobedio je Murat, dok je Mustafa ubijen. Novi sultan je posle toga uputio svoje poslanike u Beograd da pregovaraju sa Stefanom o međusobnim odnosima. Oni su okončani pre leta 1423. godine[h] i doveli su do obnavljanja vazalnih obaveza prema sultanu. Pogled na Gornji grad Novobrdske tvrđave. Pored rata sa Mlečanima i sređivanja odnosa sa osmanskim sultanom, Stefan je u prvim godinama treće decenije 15. veka nastavio svoju blisku saradnju sa kraljem Ugarske Žigmundom. Krajem jeseni 1421. godine, kralj mu je zatražio da mu pošalje pomoćne odrede za borbe protiv Husita, tokom Husitskih ratova. Srpski konjanici, u sklopu snaga pod komandom tamiškog župana Filipa de Skolarisa, učestvovali su u borbama protiv Husita, u decembru i januaru. Početkom 1423. godine, Stefan je bio deo Žigmundove delegacije na skupu u Kežmarku, na kome je ugarski kralj nastojao da odvrati poljskog kralja Vladislava II i litvanskog kneza Vitolda (1392—1430) od mešanja u borbe koje su zahvatile Češku, posle pobune Husita. Stefan je prisustvovao i poseti vizantijskog cara Jovana VIII (1425—1448) Budimu (leto 1424. godine), koji je tražio saveznike za širu akciju protiv Osmanlija. U slično vreme, na ugarskom dvoru se pojavio i poslanik sultana Murata II sa bogatim darovima i predlogom o sklapanju mira. Ne zna se pouzdano da li je sa Jovanom sklopljen neki sporazum, ali je do neke vrste dogovora svakako došlo. Sa druge strane, Žigmund je prihvatio pregovore sa osmanskim poslanikom i dve strane su se dogovorile o sklapanju mira, koji je trajao vrlo kratko, zbog sukoba oko Vlaške.[c]. Filip de Skolaris (freska Andrea del Kastanja, oko 1450). Odnosi između Stefana i Murata su se definitivno pogoršali tokom leta 1425. godine. Muratov poslanik koji je došao kod despota nije ga zatekao u Srbiji, pošto se on tada nalazio u Ugarskoj, a vesti iz Srbije su govorile o velikim pripremama za rat i odbranu zemlje. Utvrđenja su dodatno naoružavana, a po Stefanovoj izričitoj naredbi morali su da se naoružaju i Dubrovčani u Novom Brdu[č]. Po svom povratku, Stefan je odbio da primi osmanskog poslanika, koji se vratio kod Murata i prema navodima Stefanovog biografa, svoje utiske je sažeo u rečenicu: „Ako ne pođeš na ove, oni će već doći na tebe”. Stefan je verovatno računao na stvaranje neke veće koalicije u borbi protiv Osmanlija, a nastavio je i sa pripremama za predstojeći rat[dž]. Tokom jeseni, osmanske snage su se uputile ka Srbiji. Stefan je pokušao da izbegne rat preko svojih poslanika koje je uputio sultanu u Serdiku, ali njegovi predlozi nisu prihvaćeni i Muratove snage su upale u Srbiju. Nakon zauzeća Niša, Osmanlije su upale u centralno Pomoravlje i prodrle do Kruševca, a njihov pohod pratile su pljačke i razaranja. Stefan je dobio vojnu pomoć od Žigmunda i u odbrani Srbije mu se priključio Filip de Skolaris, ali je i pored toga nastavio da preko poslanika pokušava da prekine rat i okonča sukobe. Murat je na kraju prihvatio njegov predlog za pregovore i dve strane su postigle dogovor o miru, nakon čega su se Osmanlije povukle iz Srbije. U isto vreme je kralj Bosne Tvrtko II (prva vlada 1404—1408, druga vlada 1421—1443) pokušao da iskoristi Stefanov sukob sa Muratom i povrati Srebrenicu. Pred njegovim napadom, lokalno stanovništvo i strani trgovci su se povukli u tvrđavu Srebrnik, u kojoj je bila smeštena Stefanova vojna posada. Tvrtkove snage, među kojima su se nalazili i Dinjičići, opsele su tvrđavu, nadajući se da Stefan zbog borbi sa Osmanlijama, ali i zbog neprelaznosti reke Drine u to doba godine, neće biti u stanju da pruži vojnu pomoć opsađenom gradu. Posle sklapanja mira sa Muratom, Stefan je sa svojim snagama krenuo ka Srebrenici, prešao reku i razbio opsadu. Tvrtko se povukao u unutrašnjost svoje države i iz jednog od svojih utvrđenja je ponudio Stefanu pregovore, dok su Dinjičići spalili srebrničko podgrađe. Stefan je najverovatnije posle toga proširio svoju vlast na oblasti oko Srebrenice, a njegove snage su zarobile i neprijateljsku artiljeriju korišćenu tokom opsade. Sabor u Srebrenici i sporazum u Tati[uredi | uredi izvor] Stefanovo zdravstveno stanje u to doba bilo je veoma loše, usled rana zadobijenih u bitkama, zbog čega je on odlučio da ozvaniči pitanje svog naslednika. On je zbog toga, u duhu nemanjićkih tradicija,[5] sazvao crkveno-svetovni sabor u Srebrenici kod Stragara, ispod Rudnika. Na njemu je pred patrijarhom Nikonom (1420—1435) i vlastelom, proglasio za naslednika svog sestrića Đurđa Brankovića i od njih je zatražio da ga prihvate za svog gospodara i budu mu verni. Pored toga, on je od samog Đurđa zatražio da se obaveže da će nastaviti da vodi njegovu politiku i da je neće menjati. Ne zna se sa sigurnošću kada je sabor održan, ali se smatra da je do njega najverovatnije došlo tokom 1426. godine.[š]. Đurađ Branković (detalj Esfigmenske povelje, 1429). Ostaci lovačkog doma — letnje rezidencije despota Stefana u šumi na planini Kosmaj. Odluku o svom nasledniku, Stefan je odlučio da reguliše i sa kraljem Žigmundom, sa kojim se sastao u maju 1426. godine u banji Tati. Ovim razgovorima su prisustvovali i predstavnici Stefanove vlastele, a najverovatnije i Filip de Skolaris. Njihov tok nije poznat, a postignuti dogovor je sačuvan samo u poznijim prepisima,koji nose vidljive tragove prerade.[5] Prema njihovim navodima, Žigmund je pristao da prizna i prihvati Đurđa kao Stefanovog naslednika, a on je bio u obavezi da kada preuzme vlast preda Žigmundu tvrđave Beograd i Golubac, Mačvu i neke posede zapadno od Drine (ali ne i Srebrenicu). Sumnju u verodostojnost ovih odredbi, pored znakova poznijih prepravki na tekstu donose i kasniji događaji. Mačva[5] i oblast oko Srebrenice su ostali u Đurđevom posedu. Beograd je predat Žigmundu tek posle dvomesečnih pregovora između njega i Đurđa[20], a nejasna je i Stefanova odluka da nastavi da utvrđuje Beogradsku tvrđavu[aa], ako je odlučio da ona bude predata Mađarima posle njegove smrti. Golubački Grad je njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predao Osmanlijama umesto Ugarima[ab]. O odnosima između Stefana i Murata tokom 1426. godine nema vesti, ali se smatra da je na snazi bio mir zaključen prethodne godine i da sukoba nije bilo.[5] Sam Stefan je tokom proleća prisustvovao pregovorima koje je Žigmund vodio sa Mlečanima o normalizaciji uzajamnih odnosa, radi sklapanja saveza protiv Osmanlija. Osim njega, razgovorima je prisustvovao i Filip da Skolaris, kao i predstavnici Firence koji su pokušali da posreduju u razgovorima. Sa druge strane, Stefan je krajem leta ponudio Mlečanima da posreduje između njih i Murata u sukobima koji su izbili oko Soluna, a predložio je i da se razgovori vode u Srbiji. Mlečani su ga načelno prihvatili, ali do pregovora i sklapanja mira nije došlo. Poslednja godina[uredi | uredi izvor] Početkom 1427, postalo je jasno da Srbiju očekuje novi osmanski udar, čega je bio svestan i sam Stefan, koji u jednoj svojoj povelji[av] „nije isključivao ni mogućnost da bude prognan iz zemlje i u tuđini nađe smrt”.[5] Ostaci Donžon kule u Kruševačkom Gradu. Osmanske snage su uskoro upale u Srbiju, zauzele Niš i već u februaru su otpočele opsadu Novog Brda i okolnih utvrđenja[21][20] (Prizrenca[21] i verovatno Prilepca), a kasnije su prodrli u centralno Pomoravlje, zauzeli Kruševac i još neke gradove južno od nastanka Velike Morave[20]. Pored osmanskog napada, Stefan se krajem marta ili početkom aprila suočio sa pobunom rudara u Srebrenici. Oni su Stefanovog nadzornika Vladislava, nezadovoljni njegovim ponašanjem i merama koje sprovodio, bacili kroz prozor „palate” u Srebrenici, zbog čega je on umro, posle čega se pobuna proširila i na lokalno stanovništvo. Usledila je brza i oštra reakcija despota Stefana, koji je sa vojskom ušao u Srebrenicu i u krvi ugušio pobunu. Dobar deo stanovništva je pobegao, a oni koji su ostali su surovo kažnjeni[ag]. U ovim zbivanjima su stradali i neki dubrovački trgovci