Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj knjizi Milan Kašanin daje istoriju pisaca od kojih je ostalo veoma malo biografskih podataka. Iz oskudnih spisa on izvlači žive i upečatljive događaje. U punoj zrelosti, pišući ovu knjigu, Milan Kašanin uspeo je da ostvari svoju viziju srpske književnosti srednjeg veka. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temelji bogočovečje duhovnosti 185str.,meki povez,20cm, Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Nikolaj Berdjajev - Opit eshatoloske metafizike Stvaralastvo i objektivizacija Bogoslovski fakultet SPC, Beograd, 2000. Mek povez, 345 strana. Na poslednjem listu potpis bivse vlasnice. RETKO! Николај Александрович Берђајев[а] (рус. Николай Александрович Бердяев; Кијев, 18. март 1874 — Кламар, 24. март 1948)[1][2] био је руски религијски и политички филозоф, представник егзистенцијализма. Биографија Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац Рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детињства говори француски (језик који су користили у кући) и немачки. Одлучује да се посвети интелектуалној каријери и 1894. године се уписује на Кијевски универзитет.[3] Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима усмереним против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године. Године 1904. се жени са Лидијом Трушеф, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности. Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински, начелник ЧЕКА-е. Протеривање из Русије Године 1922. Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и филозофима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске. Крајем септембра месеца 1945. године, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Берђајев остаје да живи са својим најбољим пријатељем, Лидијином сестром, Јевгенијом Рап. Универзитет у Кембриџу му 1947. године додељује докторат теологије honoris causa. Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза. Филозофија У средиште своје филозофије је ставио слободу, за коју је сматрао да постоји ван Бога (под утицајем немачких мистичара, у првоме реду Јакоба Бемеа). Сматрао је да је човек позван да ствара заједно са Богом и да је овај живот у ствари осми дан стварања на који је човек позван. Верује да се човек може оправдати стваралаштвом. Специфичан је и његов однос према идеји пакла, за који сматра да не постоји, али у својој филозофској аутобиографији исповеда да се сваког дана са сузама моли за све оне који се муче у пакленим мукама. Прихвата Фјодоровљево условно тумачење апокалипсе, по коме је само пут зла предодређен, док је Божији пут, пут слободе и стваралаштва. У Петрограду је основао Религиозно филозофско друштво. Под разним утицајима ствара сопствени филозофски систем као својеврсни егзистенцијализам. Сматра императивним враћање цркви и хришћанству, односно хришћанском свету као уточишту законитости и морала и цивилизације на разуму засноване. Дух човека који је створио технику није у стању завладати њоме, мењајући притом органско-ирационално с организационо-рационалним. Машина мења човечји рад и то треба да уништи ропство и сиромаштво човека, али машина се не покорава ономе што је од ње тражено, већ машина намеће нова, своја правила. Злоупотреби машине није кумовала машина, већ баш човек. Машина може бити моћно средство победе над природом ако је човек слободног духа. Дела Духовна криза интилигенције (1910) Философија слободе (1911) Алексеј Степанович Хомјаков (1912) Душа Русије (1915) Смисао стваралаштва (1916) Национализам и империјализам (1917) Национализам и месијанизам (1917) Криза искуства (1918) Судбина Русије (1918) Миросозерцаније Достојевског (1923) Смисао историје (1923) Ново средњовековље (1924) Константин Леонтијев (1926) Философија слободнога духа. Проблематика и апологија хришћанства (1928) О достојности хришћанства и недостојности хришћана (1928) Марксизам и религија (1929) О самоубиству (1931) Руска религиозна психологија и комунистички атеизам (1931) Хришћанство и класна борба (1931) О човековом позвању. Опит из парадоксалне етике (1931) Хришћанство и активност човека (1933) Судбина човека у савременом свету (1934) Ја и свет објеката. Оглед о усамљености и дружењу (1934) Дух и реалност. Основе богочовечанске духовности (1937) Хришћанство и антисемитизам. Религиозна судбина јеврејства (1938) О ропству и слободи човековој. Оглед персоналистичке философије (1939) Руска идеја. Основни проблеми руске мисли IXX и почетка XX века (1946) Опит есхатолошке метафизике (стваралаштво и објективизација) (1947) Самоспознаја (1949) Царство духа и царство ћесара (1949) Егзистенцијална дијалектика Божанског и људског (1952) Извор и смисао руског комунизма (1955) Истина и откровење (1996) Философија неједнакости Јакоб Беме Нова религијска свест и друштвена стварност Дух и слобода Субјективизам и индивидуализам у друштвеној философији

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju zaslugom izdavačke kuće Catena mundi iz Beograda, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića. Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga. Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali. Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti. Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj. Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima. Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. B5 format, tvrd povez, dva toma, preko 1500 stranica, luksuzne korice. Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Autor - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Naslov Original i prevod : uvod u istoriju i teoriju prevođenja / Miodrag Sibinović ; [pogovor Branko Kitanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredna štampa, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kitanović, Branko (Koža) Napomene Tiraž 2.000 Pogovor: str. 187-189 Registar. Predmetne odrednice Lingvistika -- Prevođenje Književno prevođenje -- Srpska književnost Prevođenje Ova knjiga predstavlja pokušaj da se, na osnovu postojeke literature, na osnovu analize izvornog materijala iz naše prevodne književnosti, kao i na osnovu piščevog neposrednog prevodilačkog iskustva, naši čitaoci informišu i uvedu u osnovne probleme istorije, teorije i kritike opšteg i književnog prevođenja. U prvom delu knjige je skica istorijskog razvoja prevođenja u teorijske misli o prevođenju do početka XX veka (poglavlje posvećeno opštoj istoriji teorijske misli o prevođenju do XX veka rađeno je na osnovu šireg izbora literature koja se bavi istorijom prevođenja, a naročito na osnovu materijalom bogate knjige P. I. Kopanjeva „Pitanja istorije i teorije književnog prevođenja“, Minsk 1972). Drugi deo donosi informativni pregled savremenih tokova nauke o prevođenju, sa željom da se u njemu daju neke osnovne informacije koje mogu biti od koristi i nastavnicima stranih jezika u izvođenju nastavnog programa za prevodioce i inokorespondente u drugoj fazi srednjeg obrazovanja, ali pre svega uz pokušaj da se u postojećem obilju koncepcija i različitih modela daju podaci o čvornim tačkama jednog mogućeg otvorenog teorijskog sistema koji je dovoljno fleksibilan da bi mogao obuhvatiti raznorodno probleme procesa u rezultata prevođenja, bilo da su ti problemi već rešeni, bilo da za njih tek treba tražiti rešenja. Treći deo knjige donosi četiri poglavlja posvećena nekim specifičnim problemima književnog prevođenja. Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 – Beograd, 26. jul 2020) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja. Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Preminuo je 26. jula 2020. Projekti Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost – Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Dostignuća Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju – dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine XIX veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku – u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj. Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije. Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“. Nagrade Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012) i Slavističkog društva Srbije (2017). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Paіdeіa“, Beograd, 1999. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/“Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. X-XXI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Paіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću U književnom časopisu „Istok“ br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V. N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)... MG74 (N)

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Priredili Filip Arijes i Žorž Dibi ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA 1 - 5. 1. Pol Ven, Piter Braun, Ivon Teber, Mišel Ruš, Evlin Patlažan ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od rimskog carstva do 1000. godine 2. Dominik Bartelemi, Filip Braunštajn, Filip Kontamin, Žorž Dibi, Šarl de La Ronsijer, Danijela Renjije-Boler ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od feudalne Evrope do renesanse 3. Filip Arijes, Moris Emar, Nikol Kastan, Iv Kastan, Rože Šartije, Alen Kolon, Danijel Fabr, Arlet Farž, Žen-Luj Flandren, Madlen Foazil, Žak Želi, Žan Mari Gulmo, Fransoa Lebrun, Orest Renam, Žak Revel ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od renesanse do prosvećenosti 4. Rože-Anri Geran, Alen Korben, An Marten-Fižije, Mišel Pero, Katrin Hal, Lin Hant ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata 5. Sofi Bodi-Žandro, Žerar Vensan, Remi Levo, Kristina Orfali, Antoan Prost, Dominik Šnaper, Perina Simon-Naum ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od Prvog svetskog rata do naših dana. Clio, 2000/2004. 5 knjiga, tvrd povez. 566 + 573 + 563 + 539 + 559 strana. Odlično očuvane. Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovecanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života, izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka – istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti – i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija „privatnog“ u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Leksikon ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja Beograd 2013. Tvrd povez, XII + 469 strana. Knjiga je odlično očuvana. R22 Leksikon ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja je specifičan po koncepciji i specijalizovanim znanjima koja prate zahteve vremena i savremene ekonomsko diplomatske prakse. Krajem prošlog i početkom ovog veka, došlo je do uvećanja ekonomske neizvesnosti i nastajanja nove ekonomske i geopolitičke realnosti. Nastajuće promene su značajne sa stanovišta spoljnopolitičke i spoljnoekonomske aktivnosti zemalja, strateške orijentacije izvozno orijentisanih preduzeća i drugih aktera međunarodnog poslovanja. One su snažno podstakle izučavanje ekonomske diplomatije i delovanje u ovoj sferi. U tom kontekstu se može posmatrati i pojavljivanje Leksikona ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja. Potrebno je ukazati na činjenicu da višedimenzionalna priroda savremene ekonomske diplomatije otežava razvoj njenog sveobuhvatnog koncepta. Razlikama u razumevanju ovog fenomena doprinosi složenost odnosa između ekonomije i politike u međunarodnom kontekstu i specifičnosti nacionalnih interesa, ciljeva i resursa, što sve zajedno utiče na opstajanje izvesnih razlika između sveta teorije i sveta prakse u ovoj oblasti. Usled toga, ovaj Leksikon nije imao za cilj da postojeće razlike pomiri, već da ih prikaže u praktičnom i teorijskom smislu, fokusirajući se na dva preovlađujuća koncepta savremene ekonomske diplomatije, ekonomsko-diplomatsku praksu i njenu spregu sa međunarodnim odnosima i međunarodnim poslovanjem. To je uslovilo specifičnu koncepciju Leksikona: osim odrednica, sadrži i dvadeset i četiri eseja. Pored usko specijali zovanih tema, kao _što su eseji o ekonomskoj diplomatiji pojedinih zemalja, u Leksikonu su našli mesto i eseji opštijeg značenja, a čija tematika ima odgovarajući značaj za uspešno odvijanje međunarodne ekonomske saradnje. Opredeljujući sadržaj Leksikona nastojali smo da, sa stanovišta složenosti eko nomske diplomatije, budu zastupljeni najvažniji segmenti: međunarodni odnosi, medunarodni ekonomski odnosi, ekonomska diplomatija, ekonomsko-diplomatska praksa, međunarodno poslovanje, spoljna trgovina, međunarodno poslovno finansiranje, međunarodni marketing, međunarodne konvencije, međunarodne institucije i ołganizacije, kao i važne kategorije prava međunarodnih privrednih odnosa. ESEJI (redosledom kojim su dati u Leksikonu): — Prof. dr Predrag Simić, `Savremeni međunarodni odnosi` — Prof. dr Miroslav Raičević, `Ekonomska diplomatija` — Prof. dr Sanja Mitić, `Međunarodno poslovanje` — Prof. dr Huub J. M. Ruel, `Biznis diplomatija` — Dr Gorazd Justinek, `Ekonomska diplomatija Evropske unije` — Jelena Marjanović, Bojana Todorović, `Ekonomska diplomatija Srbije` — Kishan S. Rana, professor emeritus, `Ekonomska diplomatija Indije` — Prof. Yang Jiang, `Ekonomska diplomatija Kine` — Prof. dr Tatjana Zonova, `Ekonomska diplomatija Rusije` — Željko Baltić, `Ekonomska diplomatija Crne Gore` — Prof. dr Ljubomir Kekenovski, `Ekonomska diplomatija Makedonije` — Mr Elma Kovačević, `Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine` — Dr Gorazd Justinek, `Ekonomska diplomatija Slovenije` — Natko Vlahović, `Hrvatska gospodarska diplomacija` — Prof. Olivier Naray, `Komercijalna diplomatija / komercijalne diplomate` — Prof. dr Jelena Kozomara, `Međunarodno poslovno finansiranje i međunarodna trgovina` — Dr Jovana Petrović, `Nanotehnologije i industrijski razvoj` — Prof. dr Predrag Bijelić, `Necarinske barijere u međunarodnoj trgovini` — Mirjana Aleksić, Marijana Jovanović, `Podrška izvozu u Srbiji` — Prof. dr Dijana Bajalović-Marković, `Politika konkurencije` — Prof. dr Oskar Kovač, `Sistem i politika upravljanja razvojem i usmeravanja privrednih tokova u Evropskoj uniji` — Stručni tim Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, `Sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma` — Dr Dragan Demirović, `Transferne cene` — Boris Vukobrat, `Mir i međunarodna saradnja`

Otac Piccirillo /Arheolog,Franjevac/Mount Nebo- Jordan Michele Piccirillo - Mount Nebo Tvrd povez, 110 str. Bogato ILUSTROVANA.... Knjiga je N O V A ------------------------------ Jerusalim Engleski jezik.... Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] . Knjiga je N O V A ------------------------------ 1k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter John Murray (23. travnja 1920. - 20. travnja 1992.) [1] bio je britanski povjesničar umjetnosti i profesor povijesti umjetnosti na Birkbeck Collegeu u Londonu od 1967. do 1980. [1] Zajedno sa svojom suprugom, Lindom Murray, napisao je početnice o talijanskoj renesansnoj umjetnosti koje su koristile generacije studenata. Godine 1959. objavili su vrlo uspješan Penguin Dictionary of Art and Artists, koji je često ažuriran i ponovno izdavan. Godine 1963. objavili su dva sadržajna uvodna teksta Umjetnost renesanse i knjigu koja je postala klasična početnica Arhitektura renesanse. Linda je također sama napisala nekoliko knjiga i završila njihovu suradnju The Oxford Companion To Christian Art And Architecture (1996.) nakon Peterove smrti.[2] Rani život i obrazovanje Murray je rođen 1920. godine u Londonu. Roditelji su mu bili John Knowles Murray, poljoprivredni poduzetnik, i Dorothy Catton (Murray). Pohađao je školu King Edward VI u Birminghamu i Robert Gordon`s College u Aberdeenu. Školovao se za slikara na Gray`s School of Art u Aberdeenu i na Slade School of Fine Art na Sveučilištu u Londonu, gdje je diplomirao 1940. Murray je studirao povijest umjetnosti na Courtauld Institute of Art, Sveučilište u Londonu, gdje je diplomirao 1947. Tu je upoznao svoju suprugu, kolegicu Lindu Bramley (1913. – 2004.). Vjenčali su se 1947.[3] Akademska karijera Murray je predavao na Institutu Courtauld i Birkbeck Collegeu od 1948., dok je radio na doktoratu o tekstualnim izvorima Giottova djela. Doktorirao je na Institutu Courtauld 1956. Godine 1952. postao je knjižničar knjižnice Witt na Institutu Courtauld (napuštajući to mjesto 1964.), a 1961. postao je viši znanstveni suradnik na koledžu. Murray se 1967. preselio na Birkbeck College u Londonu kao profesor povijesti umjetnosti, naslijedivši Nikolausa Pevsnera. Utemeljio je povijest umjetnosti kao dodiplomsku disciplinu na koledžu, a taj se predmet prethodno predavao izvan strukture odsjeka koledža. Murray je otišao u mirovinu kao profesor emeritus 1980., a naslijedio ga je John Steer. Bio je nadaren lingvist, posebno za njemački i talijanski jezik, te je preveo temeljne tekstove iz povijesti umjetnosti na engleski, uključujući Klassische Kunst Heinricha Wölfflina 1952. i Die Geschichte der Renaissance Jacoba Burckhardta 1985. Bio je predsjednik Društva arhitektonskih Povjesničari Velike Britanije od 1969. do 1972. i predsjednik Društva Walpole od 1978. do 1981. [3] Murrayeva ostavština Nakon njegove smrti 1992. (Farnborough, Wiltshire), Linda Murray osnovala je Murrayjevu ostavštinu na koledžu Birkbeck. Financira potporu studentima i istraživačkim putovanjima, kao i Murray Research Studentship za izvanredno doktorsko istraživanje u području europske umjetnosti ili arhitekture u srednjem vijeku ili renesansi. Također financira dvogodišnje Murray Memorial Lecture.

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

A.Turilov, Lj. Moškova KATALOG SLOVENSKIH RUKOPISA SVETOGORSKIH MANASTIRA Čigoja, 2016. Prvo izdanje kataloga „Slovenski rukopisi svetogorskih manastira“ pojavilo se pre sedamnaest godina, u proleće 1999, i prilično brzo je našlo odjek u nizu prikaza i beležaka. Ure­d­nik Kataloga i njegovi sastavljači od srca zahvaljuju profesoru Đorđu Trifunoviću za samu ideju ponovnog izdavanja, a izdava­čkoj kući „Čigoja štampa“ za odluku da objavi drugo, ispravljeno i dopunjeno izdanje. Pojavljivanje novog izdanja upravo u Srbiji u suštini je duboko opravdano već samim tim što je rukopisna zbirka srpskog manastira Hilandara najveća na Svetoj Gori. Ni prva ni druga reč na naslovnoj strani novog izdanja („ispravljeno“ i „dopunjeno“) nisu puka formalnost. Sastavljači Kataloga su se tokom svih prethodnih godina trudili da pažljivo prate podatke o rukopisima svetogorskih zbirki koji ranije nisu bili uzeti u obzir. Ukupan broj tih rukopisa je relativno mali – 35 kodeksa i odlomaka od kraja XII (?) do prelaza iz XVIII u XIX vek (ili približno 3% rukopisā uključenih u prvo izdanje), ali među njima ima spomenika koji su u mnogom pogledu nesumnjivo izuzetni. Dovoljno je pomenuti odlomak ruskog Studitskog tipika s kraja XII (?) – početka XIII veka iz zbirke Zografskog manastira (br. 1058a), za koji se dugo mislilo da je nestao, i bugarski prepis Pandektā Nikona Crnogorca iz treće četvrtine XIV veka (br. 516a), koji je nedavno pronađen pri sređivanju arhiva manastira Svetog Pantelejmona. On je nekada pripadao manastiru Svetog Pavla i njegov prvi pisar se pouzdano identifikuje sa proslavljenim trnovskim pisarem jeromonahom Lavrentijem. Ovde se mora pomenuti i poslednji rukopis koji je, krajem 2016. godine, nabavio manastir Hilandar – srpski Čti-minej za septembar s kraja XIV veka (ovde, u redosledu Kataloga broj 429a), koji sadrži poseban prevod tekstova. Oko petnaest godina on je svetlucao na naučnom horizontu i najzad je postao dostupan proučavaocima. Porastao je, za jedan, i broj rukopisnih zbirki, dodata im je biblioteka Protata u atonskoj prestonici Kareji. Tako je ukupan broj rukopisa (uključujući odlomke) u novom izdanju – 1144. Kao izvor dopunā poslužio je novi katalog rukopisā manastira Svetog Pantelejmona, koji je priredio otac Jermolaj (Čežija), i publikacije u naučnoj periodici i zbornicima, pretežno bugarskih proučavalaca, pre svega neumornog Kirila Pavlikjanova i oca Kozme (Krasimira) Popovskog (svi bibliografski podaci dati su uz opise). Dopune u novom izdanju uključene su u već postojeći azbučni red uz uzimanje u obzir vremena nastanka rukopisā, pod brojevima kojima je dodato slovo a i, veoma retko, b. Pritom, kao i prilikom priređivanja prvog izdanja, podaci o novim rukopisima nisu prenošeni iz literature bez provere (i to se dobro vidi kod većine brojeva sa slovima), već su brižljivo analizirani i, po mogućnosti, tačnije određivani i komentarisani. Najveće mesto među tačnije određenim i dopunjenim podacima nastalim tokom priređivanja drugog izdanja Kataloga, zauzimaju takvi veoma značajni momenti, kao što su identifikovanje delova rukopisā, koji su se silom prilika našli u različitim zbirkama (uključujući i one van granica Svete Gore), i atribucija pisma pisarima – kako poznatim po imenu, tako i bezimenim. Identifikovanjā delova rukopisā u novom izdanju, pored onih u prethodnom, ima u 20 brojeva (br. 103, 134, 257, 268, 395, 413, 414, 476, 518, 597a, 599, 612a–614, 622, 740, 777, 967, 987, 1058a), atribucijā pisarima – u 56 (br. 16, 36, 55, 84, 100, 104–106, 109, 111, 117, 119, 120, 135, 136, 140, 144, 155, 161, 253, 320, 328, 347, 358, 364, 371, 379, 386, 388, 401, 409, 416, 421, 422, 480, 488, 516a, 549, 560, 601, 614, 619, 620, 645, 661, 696, 698, 842, 866, 873a, 892, 1006–1008, 1021a, 1064). Veoma veliki deo identifikovanjā i atribuiranjā pripada A. A. Turilovu, koji se u poslednje vreme mnogo bavio tim pitanjima. Nasuprot tome, kardinalne izmene u određivanju sadržaja rukopisā predstavljene su samo jednim primerom – br. 61 („Paleja sa tumačenjima“ umesto „Besede Jovana Zlatoustog na Knjigu postanja“). Razlog tome je što sastavljači nisu gledali mikrofilm rukopisa, jer nisu imali očigledne osnove za sumnju u podatak iz Kataloga ćirilskih rukopisa manastira Hilandara. Nešto je više primera bitno promenjenog (za jedan vek) datiranja rukopisa – br. 4, 710. U Katalogu ćirilskih rukopisa manastira Hilandara (pa prema tome i u prvom izdanju našeg Kataloga) ti rukopisi su bili datirani na osnovu zapisā koji sadrže podatke o vremenu nastanka, pri čemu se u prvom slučaju uzimalo da je pisar zapisa istovremeno i pisar rukopisa. U novom izdanju datiranje je ispravljeno na osnovu proučavanja vodenih znakova R. Stankovića (vid. niže). Još u jednom primeru promene datiranja, kod broja 1064, kao u jednoj kapi vode fokusirali su se problemi opisivanja rukopisā velikih zbirki Svete Gore: zbog ubrzanog tempa na koji prinuđuje veliki obim posla i nedostatak vremena – ne obraća se pažnja na detalje. Ispostavilo se da je kodeks Hil. 433 (Hronika Jovana Zonare) tačno datiran, 1534. godinom, zahvaljujući belešci pisara na belini, na šta je još 1859. ukazao arhimandrit Antonin (Kapustin). U celini, u pogledu preciznosti datiranjā ponovo se na prvom mestu našao Hilandar. Rukopisi iz te zbirke su i ranije bili u najpovoljnijem položaju, zahvaljujući Katalogu Dimitrija Bogdanovića i priručniku Predraga Matejića. A sada, pošto su se pojavila tri toma filigranološkog albuma Radomana Stankovića, koji obuhvataju vodene znake od XIV do XVII veka, izgleda da su konačno rešena mnoga pojedinačna pitanja vezana za datiranje kako samih kodeksa, tako i njihovih poveza. Malobrojne izmene nazivā i datiranja kodeksā nisu se odrazile na raspored opisā u novom izdanju Kataloga, jer su njegovi sastavljači želeli da u tom pogledu sačuvaju vezu između dva izdanja. Neznatne razlike među njima nastale usled toga potpuno se nadoknađuju opisnim jedinicama kojima se upućuje na druge jedinice i registrima. U novom izdanju, upoređenom sa prvim, znatno je povećan spi­sak literature. On je, razume se, daleko od iscrpnog, ali sa­stavljačima to i nije bila namera, budući da su izbor unapred ograničili na studije vezane za pitanja kodikologije i izdanja tekstova prema svetogorskim prepisima (većinu njih, naravno, čine radovi bugarskih i srpskih proučavalaca). Tekst i registri ove knjige bili su pažljivo pregledani kako bi bile uklonjene omaške i štamparske greške koje su se potkrale u prvom izdanju. U tome je sastavljačima Kataloga neprocenjivu pomoć pružila docent Snežana Jelesijević, na čemu joj izražavaju duboku zahvalnost. Posebnu zahvalnost duguju i matematičaru Mihailu Ivanoviču Grinčuku (SAD), koji ne samo da je dešifrovao retku varijantu složenog tajnopisa u Služa­bnim minejima br. 377 i 393, prepisanim za Zograf u Rilskom manastiru, nego je o tome i neposredno saopštio sastavljačima. Nadamo se da će novo izdanje Kataloga slovenskih rukopisa manastirā Svete Gore koristiti međunarodnoj naučnoj zajednici. Anatolij Turilov je, zajedno sa Ljudmilom Moškovom, autor drugog dopunjenog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koji je objavila izdavačka kuća Čigoja. Turilov, koji slovi za jednog od najvećih poznavalaca srednjovekovnog staroslovenskog nasleđa zbog čega je izabran za dopisnog člana SANU, nedavno je izjavio da se 95 odsto srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi van Srbije – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Krakovu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu, dok se najveća i najvrednija zbirka srpskih rukopisa nalazi u manastirima Svete Gore. Ruski i srpski akademik je bio autor prvog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koje je objavljeno u Solunu 1999. godine, zbog čega razgovor počinjemo sa pitanjem po čemu se drugo izdanje razlikuje od prvog. – Drugo izdanje kataloga je veće od prvog po broju rukopisa, premda ne mnogo, i znatno je preciznije – sadrži mnogo dodatnih informacija. Tokom gotovo dve decenije od objavljivanja prvog izdanja proučavanje slovenskih svetogorskih rukopisa veoma se razvilo u mnogim zemljama, zbog čega se bitno uvećala bibliografija. Hilandarski rukopisi pisani na hartiji (i pored toga najpreciznije datirani među drugim svetogorskim) dobili su maksimalno pouzdano datiranje na osnovu trotomnog albuma vodenih znakova profesionalnog filigranologa Radomana Stankovića. Da li biste posebno izdvojili neke od novih rukopisa ovog kataloga? Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) s kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. To je poseban srpski prevod teksta, načinjen verovatno pri dvoru despota Stefana Lazarevića ili po njegovom nalogu. Pismo kodeksa je izvanredno i on je idealno očuvan. Očigledno je bio planiran prevod čitavog godišnjeg kompleta, ali je rad iz nepoznatih razloga bio prekinut na samom početku – tomovi za druge mesece nisu poznati. Prema tom rukopisu odavno imam lični odnos. Saznao sam za njega pre petnaestak godina, kada se u vezi sa njegovom mogućom nabavkom sa mnom konsultovala Nacionalna biblioteka u Atini. Kasnije o rukopisu dugo nije bilo vesti. Ali sam uvek osećao žarku želju da taj, bez preterivanja, dragoceni kodeks dođe u posed srpske nauke. Kada ga je Hilandar kupio, njegova sudbina postala je jasna i određena, i garantovano je njegovo čuvanje i dostupnost naučnicima. Postoje i drugi izuzetni spomenici. Na primer, prilikom katalogizacije biblioteke ruskog manastira Svetog Pantelejmona, bio je pronađen tom Pandekta Nikona Crnogorca iz sredine XIV veka, iz zbirke srpskog manastira Svetog Pavla, koja je aktivno rasprodavana u XIX veku, kada je manastir bio grčki, a njen veći deo je bio uništen u požaru 1902. godine. Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. Da li na Svetoj Gori ima slovenskih rukopisa koji ovim katalogom nisu obuhvaćeni? Da, svakako. Pre svega, katalog obuhvata rukopise samo do prelaza iz XVIII u XIX vek, zaključno sa njim. U Velikoj lavri Svetog Atanasija se prema usmenim, ali pouzdanim podacima, nalazi 30 do 40 slovenskih rukopisa, uključujući pergamentne. Najstariji od onih koje sam 1998. imao sreću da vidim, ali nisam uspeo da opišem, datiran je XIV–XV vekom. Bio je to srpski asketski zbornik. Svi podaci o slovenskim rukopisima Iverskog manastira svode se na katalog koji je bukvalno u „poljskim uslovima“ herojski sastavio prof. Đorđe Trifunović 1968. i pronalaženje novih rukopisa u njemu još uvek je sasvim moguće. Ali moguća su i sasvim neočekivana otkrića: slovenski dokumenti i književni spomenici ispisani na čistim listovima grčkih rukopisa, kao kada je, recimo, sada već daleke 1983. godine u zborniku Pitanja i odgovora Anastasija Sinaita iz biblioteke Pantelejmonovog manastira bio pronađen do tada nepoznati natpis Vuka Brankovića iz Prištine, iz 1379, o zidanju grada, sačuvan u prepisu suvremenom događaju (original je izgubljen, očigledno, još u XIV veku). Iz ovako velikog broja slovenskih svetogorskih rukopisa da li se mogu izdvojiti neki najlepši? To su, pre svega, razume se, raskošni srpski rukopisi na pergamentu iz sredine XIV veka – jevanđelja velikog vojvode Nikole Stanjevića i patrijarha Save u Hilandaru, Jevanđelje sa prelepim pismom i ukrasima, napisano za taj isti manastir po nalogu bugarskog cara Georgija Tertera 1322. godine. Obrasce prave kaligrafije u spoju sa naglašenim asketizmom spoljašnjeg izgleda (praktično bez ornamenta) predstavljaju pergamentno Jevanđelje koje je 1316. napisao dijak (pisar) Georgije Radoslav po nalogu kralja Milutina za keliju Svetog Save u atonskoj prestonici Kareji (sada je u Hilandaru) i već pomenuti, takođe pergamentni, Apostol jeromonaha Gervasija. Lepotom se odlikuje pismo ruskih rukopisa, XII i XIII veka, koji su se sačuvali u Hilandaru: Stihirara i Irmologija sa najstarijim slovenskim notama koje do danas nisu dešifrovane. Uticaj ruskih kaligrafskih pisarskih ruku primećuje se u pismu bugarskog Apostola iz ranog XIII veka iz zbirke Zografskog manastira i u pismu Karejskog tipika Svetog Save (1199–1206), koji je prepisao, kako je relativno nedavno razjašnjeno, „Budilo grešnik“, jedan od prvih srpskih pisara čije je ime poznato. Da li nam ova građa iz kataloga može pokazati u kom se periodu najlepše pisalo ćirilicom? Na to pitanje je teško dati jednoznačan odgovor, jer estetska ocena pisma umnogome zavisi od ličnog ukusa proučavaoca: nekima se sviđa ustav pergamentnih rukopisa, drugima – kurziv ili ujednačeni kaligrafski poluustav resavskih rukopisa iz XVI i XVII veka, koji podseća na pismo štampanih knjiga. I kod jednog i kod drugog postoji draž i savršenstvo. Kao istraživač koji se bavi pretežno rukopisima do XV veka, više volim pismo vremena od Milutina do Stefana Dušana u Srbiji i vremena cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj, ali mogu da prepoznam vrednosti pisma resavskih i slovensko-moldavskih rukopisa iz XVI i XVII veka i ukrajinsko-beloruskih podražavanja pismu slovensko-moldavskih rukopisa.

Jovan Tomović : VREMEPLOV GORNJEG MILANOVCA U OSAMDESET KAZIVANJA , Grafoprint Gornji Milanovac 2015, tvrdi povez, str. 182. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Predmetne odrednice Горњи Милановац Јован Томовић (Коштунићи, Горњи Милановац, 1932) српски је привредник, друштвенополитички радник, документариста свога завичаја и хуманитарни радник. Биографија Јован Томовић (1932) рођен је у Коштунићима. Основну школу завршио је у Брајићима, малу матуру у чачанској гимназији, Средњу економску започео у Чачку а завршио у Крагујевцу.[1] Вишу економску школу завршио је у Београду. У периоду од 1951. до 1956. године ради у Среском задружном савезу Горњег Милановца као економиста. После тога руководи Задружном штедионицом (1956—1960). Свој радни век најдуже проводи у ПИК-у Таково у Горњем Милановцу, као генерални директор (1960—1985). Био је на челу спољнотрговинског предузећа Centrocoop у Београду (1985—1990), затим директор фирме Mobex у Београду (1990—1996)[2], након чега је седам година руководио својом фирмом Toja. Значајну улогу имао је и у друштвенополитичком животу општине Горњи Милановац, те је у два мандата био потпредседник општине и један мандат председник општине. Био је и републички посланик. Привредни маг Године 2015. прослављено је 45 година откако је у горњомилановачкој фабрици ПИК Таково почео да се производи генерацијама најпопуларнији слаткиш у нашој земљи. За долазак еурокрема из Италије заслужан је управо тадашњи директор Јован Томовић. Слаткиш који је донео са једног службеног пута у Италији 1969. године, дегустирао је заједно са сарадницима и предложио им да то постане главни производ Такова са којим ће освојити тржиште тадашње Југославије. За покретање тог посла било је потребно повући храбар потез и подићи позајмицу од 10 милиона долара. Власник италијанске фирме Гандола продао је Такову лиценцу за производњу, рецептуру, име производа, као и за технологију. Фабрика за производњу еурокрема почела је са радом 1970. године и врло брзо се показало да је то био изванредан пословни потез. Овај гигант је запошљавао петину од тадашњих 17.000 становника Горњег Милановца. Публицистика Хроничар Горњег Милановца Јован Томовић је својеврсни хроничар свога града. Аутор је следећих публикација: Белешке са поуком и истином уместо штита, Графопринт, Горњи Милановац 2010. Есеји из провинције, Графопринт, Горњи Милановац 2012. Времеплов Горњег Милановца, Графопринт, Горњи Милановац 2015. Стручна литература Храна : приручник о саставу и прехрамбеним вредностима намирница и пића, Графопринт, Горњи Милановац 2000. Хуманитарни рад Јован Томовић је истакнути хуманитарни радник о чему сведочи и његово деловање на челу Друштва Србије за борбу против рака, добровољној непрофитној организацији са социјално-хуманитарним циљевима основаној 1927. године. За свој рад одликован је: Орденом рада са сребрним венцем, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ – другог реда и Седмојулском наградом – као највишим одликовањем у Србији, за постигнуте резултате у стваралштву, као и Орденом италијанске владе Cavaliere Officiale.

U dobrom stanju Novaković, Stojan Vaskrs države srpske Pronijari i baštinici : (spahije i čitluk sahibije) Udava ili Samovlasno apšenje za dug Srednjovekovna Srbija i rimsko pravo Poslanica Stojana Novakovića / Stojan Novaković priredio i predgovor napisao Obrad Stanojević u redakciji Marka Mladenovića Jezik srpski Godina 1986 Službeni list SFRJ, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis 267 str. : slika autora ; 24 cm Klasici jugoslovenskog prava. Kolo 1 ; 1 Napomene Tiraž 2.000 Predgovor: str. 5-10 Stojan Novaković - život i delo: str. 11-31 Važnija dela Stojana Novakovića: str. 265-266. Predmetne odrednice Teorija države i prava -- Srbija Stojan Novaković(1842 – 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.

Odlično stanje Sotin Istorijske beleške Sotin je naseljeno mesto u sastavu grada Vukovara u Vukovarsko-sremskoj županiji, Republika Hrvatska. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Vukovar. U Sotinu je u 19. veku održavan godišnji vašar samo 5. juna (1837).[1] Godine 1905. Sotin je mala opština, selo u Sremskoj županiji, u kojem rade pošta i komunalna škola. Juna 1936. godine grom je u Sotinu ubio dva čoveka, koji su se vraćali zajedno iz polja, noseći kose na ramenima.[2] Kulturna istorija Srba u Sotinu uredi Antonije Vrančić biskup pečujski je 1553. godine je bio u sastavu austrijskog poslanstva koje je krenulo u Carigrad. Taj putopisac pominje `razoren gradić Sotin`, granično mesto vukovarske i sremske županije.[3] Godine 1567. prošla je gornji Srem delegacija Austrijskog poslanstva, putujući u Carigrad, radi dogovora o miru i vratila se potom istim putem. Marko Antonije Pigafeta kao član delegacije, je opisao taj put na povratku: `Iz Mitrovice dođoše u Sotin kraj Dunava, odakle se prema istoku vidi Ilok. Tu stanuju Turci, Srbi i Ugri (Mađari)`. Drugi put, 1578. godine u povratku u delegaciji je bio Stefan Gerlah, koji beleži: Otivar, srpski Otin (Sotin) bijeli gradić na Dunavu.[4] Selo Sotin (Sotina) sa nalazi na spisku povlašćenih bačkih mesta 6. novembra 1692. godine, koja se oslobađaju vojnog i ostalih nameta i dobrovoljnog rada, koje je general Monasterija obećao da će davati Varadinu gradu i carskoj vojsci.[5] U manastirskom bratstvu Privine glave, bio je jeromonah Nikolaj pa Nikanor Mihajlović, rođen u Sotinu početkom 18. veka. Rukopoložen za sveštenika 1736. godine i bio paroh u Baču. Došao u manastir 1749. godine gde je umro 1771. godine. U manastiru Šišatovcu je 1753. godine zabeležen jerođakon Mojsej Popović, rođen u Sotinu, star 19 godine. Sotinski parosi 1734. godine bili su pop Nenad i pop Jovan, a 1750. godine pop Aleksije. Iz državnog popisa pravoslavnog klira Ugarske iz 1846. godine vidi se da opština Sotin ima pravoslavnu crkvu Sv. Nikole, ali da mesto pripada kao parohijska filijala susednom većem mestu Opatovcu. Opatovački paroh Gavrilo Bilić opslužuje i Sotin, u kojem te godine ima tek 98 pravoslavnih duša.[6] Po crkvenom popisu iz 1865. godine, Opatovac i Sotin su činili zajedno jednu parohiju, i to šeste najniže platežne klase, a broj pravoslavnih duša iznosio je ravno 400.[7] Javlja se 1837. godine kao kupac jedne srpske knjige Đorđije Đorđijević opštinski beležnik sotinski. U Sotinu, u Gornjem Sremu osnovana je 1866. godine nova srpska škola, nastojanjem rodoljubive gospode, velikog sudije Mikovića i Opatovačkog sveštenika Nikole Blidovića. Svojim prilogom od 200 f. poznata dobrotvorka Elena Bozdina iz Pešte, je najviše doprinela izgradnji škole.[8] Godine 1867. dala je opština Sotin za Fond Školskog lista 71 f.[9] Učitelj Sima Stepančević u Sotinu, uplatio 4 f. pretplatu za `Školski list` 1867. godine. Godine 1905. u mestu nema srpske škole, jer je stasalo za redovnu nastavu samo osam đaka, koji pohađaju sotinsku komunalnu školu.[10] Umro je 1896. godine pop Jovan Blidović paroh za Sotin i Opatovac. Bio je rođen 1842. godine u Herceg Suljošu, završio je Vinkovačku gimnaziju i Karlovačku bogosloviju. Otac Nikola bio je posle mađarske bune paroh u Sotinu i Opatovcu. Jovan je 1868. godine postao jerođakon i na očevoj parohiji u Sotinu bio kratko vreme njegov pomoćnik i učitelj. Karijeru je nastavio u parohiji Iločko-Molovinskoj. Od 1890. godine je zamenio pokojnog oca na parohiji u Sotinu. Raspisan je februara 1903. godine stečaj za upražnjeno mesto pravoslavnog paroha u parohiji Opatovac - Sotin.[11] Po srpskom izvoru iz 1905. godine selo Sotin je parohijska filijala crkvene opštine Opatovac. Od 1436 stanovnika u mestu, Srba je 63, a prema broju domova od ukupno 236 samo je 12 srpskih. Tu se nalazi srpska pravoslavna crkva posvećena prazniku Prenosu moštiju Sv. Nikolaja ili Letnjem Sv. Nikoli.[12] Upravitelj osnovne škole u Sotinu je Branko Kovačić 1925. godine. U saobraćajnoj nesreći kod Sotina, 22. jula 1928. godine poginuo je poznati beogradski trgovac i brodovlasnik Dušan Todić. Automobil `Kadilak` se zbog pucanja jedne gume na točku prevrnuo, šofer je poginuo a suvazač Todić, prenet u bolnicu u Sremskoj Mitrovici, gde je kasnije umro. Todić je bio pre Prvog svetskog rata veoma bogat čovek, sa celom flotom rečnih lađa. Međutim sve su mu konfiskovali austro-ugari okupatori, pa je teško preživeo izbeglištvo. Posle rata je brodovlasnik opet `stao na noge`, i spadao u red najbogatijih Srba, koji se odlikovao i humanizmom. Poredili su ga sa čuvenim bogatašom Šveđaninom Alfredom Nobelom. Podigao je kao svoju zadužbinu, pravoslavnu crkvu Sv. Đorđa u Kostolcu.[13] Godine 1939. u Sotinu krenula je akcija za gradnju `Prosvetnog doma`. Stanovništvo uredi Na popisu stanovništva 2021. godine, Sotin je imao 597 stanovnika.[14] Na popisu stanovništva 2011. godine, Sotin je imao 782 stanovnika.[15] Popis 1991. uredi Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Sotin je imalo 1.324 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava:

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata.... Autor - osoba Berdяev, Nikolaй Aleksandrovič, 1874-1948 = Berdjaev, Nikolaj Aleksandrovič, 1874-1948 Naslov Samospoznaja : pokušaj autobiografije / Nikolaj Berđajev ; [preveo Milan Čolić ; predgovor Nikola Milošević] Jedinstveni naslov Samopoznanie. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 380 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂAnthropos ; 17 Napomene Prevod dela: Samopoznanie Istoriozofija i psihologija u delu Nikolaja Berđajeva: str. 7-47 Beleška o autoru na unutr. str. kor. lista. SADRŽAJ Predgovor I Izvori i poreklo. Ja i svet. Prvi pokretači. Aristokratska sredina II Usamljenost. Žal. Sloboda. Pobunjeništvo. Sažaljenje. Sumnje i borbe duha. Razmišljanja o erosu III Prvo obraćenje. Traženje smisla života IV Svet filosofske spoznaje.Filosofski izvori V Okretanje prema revoluciji i socijalizmu. Marksizam i idealizam VI Ruska kulturna renesansa početka XX stoleća. Susreti sa ljudima VII Zaokret ka hrišćanstvu. Religijska drama. Duhovni susreti VIII Svet stvaralaštva. Smisao stvaralaštva i preživljavanje stvaralačke ekstaze IX Ruska revolucija i komunistički svet X Godine progonstva. XI Moja konačna filosofija. Ispovedanje vere. Svet eshatologije. Vreme i večnost XII O samospoznaji i njenim granicama. Zaključak o samome sebi XIII Teške godine Dodatak koji obuhvata period 1940–46 g. Dodatak napisan 1947. godine Nikolaj Aleksandrovič Berđajev[a] (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 – Klamar, 24. mart 1948) bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma. Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski, načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Dela Duhovna kriza inteligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji MG73

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na fotografiji se vidi da ima na dve stranice malo hem olovke, ima povucenih recenica obicnom grafitnom olovkom, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Berđajev – O čovekovom ropstvu i slobodi SADRŽAJ UMESTO PREDGOVORA Ο protivrečnostima u mom mišljenju I 1. Ličnost 2. Gospodar, rob i slobodan čovek II 1. Biće i sloboda. Čovekovo robovanje biću 2. Bog i sloboda. Čovekovo robovanje Bogu 3. Priroda i sloboda. Kosmička sablazan i čovekovo robovanje prirodi 4. Društvo i sloboda. Socijalna sablazan i čovekovo robovanje društvu 5. Civilizacija i sloboda. Čovekovo robovanje civilizaciji i sablazan kulturnih vrednosti 6. Čovekovo robovanje samom sebi i sablazan individualizma III 1.a) Sablazan carstva. Dvostruki lik države b) Sablazan rata i čovekovo robovanjve ratu s) Sablazan nacionalizma i čovekovo robovanje nacionalizmu. Narod i nacija d) Sablazan aristokratizma i čovekovo robovanje aristokratizmu Dvostruki lik aristokratizma e) Sablazan buržoaznosti. Robovanje vlasništvu i novcu 2. a) Sablazan revolucije i čovekovo robovanje revoluciji. Dvostruki lik revolucije b) Sablazan kolektivizma i čovekovo robovanje kolektivizmu. Sablazan utopije. Dvostruki lik socijalizma 3. a) Sablazan erotskog i čovekovo robovanje erotskom. Polnost, ličnost i sloboda b) Sablazan estetskog i čovekovo robovanje estetskom. Lepota, umetnost i priroda IV 1. Duhovno oslobođenje čoveka. Pobeda nad strahom i smrću 2. Sablazan istorije i čovekovo robovanje istoriji. Dvostruko shvatanje svršetka istorije. Aktivno-stvaralački eshatologizam Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. ISTORIJSKI ARHIV KIKINDE TIRAZ: 600 NASE PRVE DELIJE- RASA POPOV RETKO!!!!! DELIJA BANATSKI URUGVAJ Bogdan Ibrajter Tane - mokrinski Montevideo БОГДАН ИБРАЈТЕР ТАНЕ ДЕЛИЈА, БАНАТСКИ УРУГВАЈ Хроника златног доба мокринског фудбала Фудбалски клуб `Делија` (Мокрин) Поговор РАША ПОПОВ Илустрације Ћирилица Тврде корице Шивен повез 144 странице U vrlo dobrom stanju 11 najboljih „Delijaša“ svih vremena Uz kratak prikaz knjige „Delija, banatski Urugvaj“ publiciste Bogdana Ibrajtera Taneta, Kikindske biraju svojih omiljenih jedanaest – Delijin tim snova Kikindski „Istorijski arhiv“ objavio je istoriju fudbalskog kluba Delija iz pera Bogdana Ibrajtera Taneta, publiciste, novinara, slikara i dugogodišnjeg kolumniste dnevnog lista Politika. Nakon kratke istorije igranja loptom, Ibrajter je u knjizi „Delija – banatski Urugvaj“ opisao kako je osnovan fudbalski klub u Mokrinu i istakao njegove najslavnije trenutke. Uz obilje crno-belih forografija i pogovor Raše Popova, u ovoj „hronici“ nalazimo iscrpnu, preciznu i živopisnu istoriju Delije, kluba sa izuzetnom tradicijom, koji ove godine obeležava 90 godina postojanja: od prve utakmice sa KAC-om iz Velike Kikinde (na Blagovesti, 1921. ili 1922.), pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Podnaslov knjige: „Hronika zlatnog doba mokrinskog fudbala“ odnosi se na period između 1922. i 1933. kada je Delija dobio svoj slavni nadimak. Uživajući u Ibrajterovoj knjizi, napravili smo naš mali izbor – jedanaest najboljih Delijinih fudbalera („svih vremena“), ostavljajući mogućnost svakom čitaocu ove knjige da napravi svoj tim. Tokom odabira nismo imali na umu samo fudbalske kriterijume, nego pre svega knjiške – izabrali smo junake čiji su nas (literarni) driblinzi izbacili iz ravnoteže. 1. Branko Živanić – Krompir, golman. Junak drugog stiha Delijine himne koju je profesor Dragoljub P. Badrljica ponovo objavio u listu Mokrin juče 1993. godine. Bije Laza ko iz puške/ Krompir hvata kao kruške! 2. Milivoj Simić Džapura, jedna od najvećih Delijinih legendi. Marta 1931. dao je Kosovu iz Kikinde osam golova. Sovra, golgeter sa Blandaša, setio se kako je kao dečak odlazio u Mokrin, da gleda Deliju, posebno Milivoja Simića Džapuru. „Bio je izuzetan fudbaler. Jednom sam se sa vršnjacima vraćao peške sa utakmice iz Mokrina u Kikindu, jer nismo imali novca za voz. Imao sam nove poluantilop cipele i nov sako. Uhvatio nas je strašan letnji pljusak. Cipele koje sam prvi put obuo bile su upropaštene, ali od roditelja nisam dobio grdnju. U Mokrinu sam video Džapuru.“ 3. Lazar Knežev – Čiča, kapiten. Bio je jedan od najboljih bekova svoga vremena u Banatu i jedan od najbržih trkača, kako svedoče Tanetovi sagovornici. Trčao je sprint na sto metara za 11 do 12 sekundi, u opremi fudbalera – sa vunenim štucnama, u dubokim kopačkama. 4. Milan Knežev, visok, jak, pravi atleta. Rođen 1911, umro 1935. Drugovi su ga iz milošte zvali Daba i Tarzan, jer se poput Tarzana često verao po drveću i granama lipa ispred kuća Kneževa i Bugarčića u Mokrinu. Kad bi se vratili paorskim kolima s njive, skako je s kola i preskakao kapiju. Darovit, pravdoljubiv, kako opisuje Ibrajter, imao je književnog dara i iza sebe ostavio nekoliko radova. Njegovi murali nestali su zajedno sa salašom. 5. Acika Stančić bio je izuzetno desno krilo, beleži Ibrajter u svojoj hronici. Brz i vešt dribler sa odličnim pregledom igre. Prema gotovo svim novinskim izveštajima iz tog doba, bio je jedan od pet najboljih Delijaša. Navijači su govorili: „Laza dodaje, Acika cuca, Džapura puca – gol!“ 6. Mirko Golić – Pipa, zemljoradnik po zanimanju, bio je Delijin half koji je, po legendi, prvi šutirao loptu makazicama. Tane Ibrajter otvara staru misteriju! Da li je zapravo Pipa patentirao makazice koje su kasnije koristili Sovra Sandić, Italijan Boniperti i Brazilac Pinga? 7. Neda Malenčić, u Mokrinu poznatiji kao Bačika Skarone i Rapa, slikovito je opisao Bogdanu Ibrajteru Tanetu kako je igrao fudbal tridesetih godina prošlog veka. „Bio sam zdravo dobar da zagrebem s loptom. Zato su me i prozvali Skarone, po čuvenom urugvajskom igraču. Znaš ono – Montevideo, Bog te video! Sećam se i danas igrača Urugvaja: Iriarte, Amdrade, Kastro, Petrone, Skarone...“ 8. Gavra Blažić, graditelj igre, po sećanjima jednog od Ibrajterovih sagovornika, bio je vojnik u Smederevu. Svake nedelje puštali su ga iz vojske kako bi igrao za Deliju. „Loptu je delio kao rukom.“ 9. Milenko Nedeljkov – Batuš Vanješ, dugogodišnja desna polutka i jedan od najdorovitijih tehničara koje je imao mokrinski fudbal. Malo je falilo da postane igrač subotičkog Spartaka čija je uprava, baš u isto vreme, paralelno pregovarala i sa Ferencom Puškašom, slavnim mađarskim igračem. 10. Milan Golić Đarinka imao je jak šut. Nije bio grub, ali jeste bio oštar poput sablje. „Kad je koji protivnički igrač opasan, Đarinka bi samo viknuo: Puštaj ga meni! Kao kad je čuvao Tanasiju Abera Prodanovića iz zrenjaniskog Proletera, koji je od njega bio viši za dve glave. 11. Milan Bata Zorić, još jedan od slavnih fudbalera iz Mokrina, iz novije Delijine istorije. Nekadašnji igrač Partizana i Crvenke – igrač kojim Bogdan Ibrajter Tane završava svoju hroniku. Fotografija Milana Bate Zorića i danas se nalazi na centralnom mestu u kancelariji predsednika fudbalskog kluba Delija. Delijin inventar iz 1932. Profesor Dragoljub P. Badrljica sačuvao je spisak inventara Delije iz 1932. godine, ispisan na trgovačkom papiru, kada je ekonom bio njegov otac Pajica Badrljica. „Inventar M.S.K. Delija god. 1932. 2 para kolenica za golmana. 1. kom. gaćice crne za golmana, fatirane. 2 dresa za golmana. 20 dresova za igrače. 10 dresova zimskih plavih. 11 pari štucni plavo-belih. 10 pari cevanica. Dva kom. mreže za gol. Šest komada šipaka za gol. Četiri komada klina za gol. Jedna fotografija tima S.K. Delije, uramljena pod staklom. Jedan čiviluk za dresove. Jedna stalaža za cipele. Dve kazete sa dvanaest pregrada za opremu. Četiri komada korner barjačića. Dva komada aut barjačića. Jedna nova lopta sa gumom. Dve polovne lopte bez gume. Jedna stara lopta sa gumom. Jedan kofer stari. Tri komada pumpe – jedna dobra dve ne valju. Jedan ušnirač. 32 para cipela. Pet metara platna za reklamu, poklon od g. Milana Dudića.“ Potpis: Domar S.K. Delije Paja Badrljica. Mića Vujičić (Kikindske novine, 17. februar 2012.)