Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda. tvrd povez, 24 cm, 1000 str.

Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Dva veka zajedno 2 Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač:Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Dva veka zajedno Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Ottorino Pianigiani Vocabolario etimologico della lingua italiana EDIZIONI POLARIS 1991. tvrde korice 1559 str. kao NOVA nekorišćena potpisana Пиетро Отторино Пианигиани (Сијена, 4. март 1845 — Сетигнано, 7. октобар 1926), познатији као Оторино Пианигиани, био је судија за прекршаје, политичар и проучавалац италијанске лингвистике. Дипломирао је право на Универзитету у Сијени, а каријеру је наставио у правосуђу док није постао први председник Касационог суда у Фиренци. Краљ Виторио Емануеле ИИИ га је 6. октобра 1919. именовао за сенатора Краљевине Италије. Ипак, своју славу углавном дугује његовом раду као лексикографу у области етимологије, резултату културних интересовања гајених ван професионалне сфере; био је аутор етимолошког речника, по коме је и данас упамћен. Етимолошки речник италијанског језика Оторина Пианигианија објављен је у оригиналном издању 1907. године у два тома (Рим, Издавачка компанија Данте Алигхиери), а 1926. је уследила књига Додатака, исправки и варијација (Фиренца, Ариани); затим је поново објављен заједно са додацима у постхумном издању непромењеном у Милану од стране Сонзогна 1937. (и касније до 1946.). Од када се супротстављају професионални лингвисти (првенствено Карло Салвиони), Пианигианијев речник, иако исправан у једноставнијим етимолошким реконструкцијама које чине већину дела, недостаје са научно-методолошке тачке гледишта и поништен је грешкама у више сложене етимологије, за које представља маштовите реконструкције, због личне интуиције аутора [1] . Према речима лингвисте Волфганга Швајкарда, то „није обележило нарочито значајне помаке на научном нивоу“ и „тек од средине двадесетог века објављени су етимолошки речници који одговарају потребама модерне етимологије“ [2], односно италијански Етимолошки Речник Карла Батистија и Ђованија Алесија у 5 томова (Фиренца, Г. Барбера, 1950-57) [3] Али упркос критикама које га сматрају непоузданим и сада га каталогизују као „археолошки налаз“ [4], Пианигианијев речник не види опадање богатства: после деценија је прештампан неколико пута [5]; затим, пошто је ушао у јавно власништво више од 75 година након смрти свог аутора, дигитализован је [6] и стављен на располагање бесплатном онлајн приступу. Извођење радова

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju zaslugom izdavačke kuće Catena mundi iz Beograda, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića. Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga. Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali. Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti. Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj. Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima. Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. B5 format, tvrd povez, dva toma, preko 1500 stranica, luksuzne korice. Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

A.Turilov, Lj. Moškova KATALOG SLOVENSKIH RUKOPISA SVETOGORSKIH MANASTIRA Čigoja, 2016. Prvo izdanje kataloga „Slovenski rukopisi svetogorskih manastira“ pojavilo se pre sedamnaest godina, u proleće 1999, i prilično brzo je našlo odjek u nizu prikaza i beležaka. Ure­d­nik Kataloga i njegovi sastavljači od srca zahvaljuju profesoru Đorđu Trifunoviću za samu ideju ponovnog izdavanja, a izdava­čkoj kući „Čigoja štampa“ za odluku da objavi drugo, ispravljeno i dopunjeno izdanje. Pojavljivanje novog izdanja upravo u Srbiji u suštini je duboko opravdano već samim tim što je rukopisna zbirka srpskog manastira Hilandara najveća na Svetoj Gori. Ni prva ni druga reč na naslovnoj strani novog izdanja („ispravljeno“ i „dopunjeno“) nisu puka formalnost. Sastavljači Kataloga su se tokom svih prethodnih godina trudili da pažljivo prate podatke o rukopisima svetogorskih zbirki koji ranije nisu bili uzeti u obzir. Ukupan broj tih rukopisa je relativno mali – 35 kodeksa i odlomaka od kraja XII (?) do prelaza iz XVIII u XIX vek (ili približno 3% rukopisā uključenih u prvo izdanje), ali među njima ima spomenika koji su u mnogom pogledu nesumnjivo izuzetni. Dovoljno je pomenuti odlomak ruskog Studitskog tipika s kraja XII (?) – početka XIII veka iz zbirke Zografskog manastira (br. 1058a), za koji se dugo mislilo da je nestao, i bugarski prepis Pandektā Nikona Crnogorca iz treće četvrtine XIV veka (br. 516a), koji je nedavno pronađen pri sređivanju arhiva manastira Svetog Pantelejmona. On je nekada pripadao manastiru Svetog Pavla i njegov prvi pisar se pouzdano identifikuje sa proslavljenim trnovskim pisarem jeromonahom Lavrentijem. Ovde se mora pomenuti i poslednji rukopis koji je, krajem 2016. godine, nabavio manastir Hilandar – srpski Čti-minej za septembar s kraja XIV veka (ovde, u redosledu Kataloga broj 429a), koji sadrži poseban prevod tekstova. Oko petnaest godina on je svetlucao na naučnom horizontu i najzad je postao dostupan proučavaocima. Porastao je, za jedan, i broj rukopisnih zbirki, dodata im je biblioteka Protata u atonskoj prestonici Kareji. Tako je ukupan broj rukopisa (uključujući odlomke) u novom izdanju – 1144. Kao izvor dopunā poslužio je novi katalog rukopisā manastira Svetog Pantelejmona, koji je priredio otac Jermolaj (Čežija), i publikacije u naučnoj periodici i zbornicima, pretežno bugarskih proučavalaca, pre svega neumornog Kirila Pavlikjanova i oca Kozme (Krasimira) Popovskog (svi bibliografski podaci dati su uz opise). Dopune u novom izdanju uključene su u već postojeći azbučni red uz uzimanje u obzir vremena nastanka rukopisā, pod brojevima kojima je dodato slovo a i, veoma retko, b. Pritom, kao i prilikom priređivanja prvog izdanja, podaci o novim rukopisima nisu prenošeni iz literature bez provere (i to se dobro vidi kod većine brojeva sa slovima), već su brižljivo analizirani i, po mogućnosti, tačnije određivani i komentarisani. Najveće mesto među tačnije određenim i dopunjenim podacima nastalim tokom priređivanja drugog izdanja Kataloga, zauzimaju takvi veoma značajni momenti, kao što su identifikovanje delova rukopisā, koji su se silom prilika našli u različitim zbirkama (uključujući i one van granica Svete Gore), i atribucija pisma pisarima – kako poznatim po imenu, tako i bezimenim. Identifikovanjā delova rukopisā u novom izdanju, pored onih u prethodnom, ima u 20 brojeva (br. 103, 134, 257, 268, 395, 413, 414, 476, 518, 597a, 599, 612a–614, 622, 740, 777, 967, 987, 1058a), atribucijā pisarima – u 56 (br. 16, 36, 55, 84, 100, 104–106, 109, 111, 117, 119, 120, 135, 136, 140, 144, 155, 161, 253, 320, 328, 347, 358, 364, 371, 379, 386, 388, 401, 409, 416, 421, 422, 480, 488, 516a, 549, 560, 601, 614, 619, 620, 645, 661, 696, 698, 842, 866, 873a, 892, 1006–1008, 1021a, 1064). Veoma veliki deo identifikovanjā i atribuiranjā pripada A. A. Turilovu, koji se u poslednje vreme mnogo bavio tim pitanjima. Nasuprot tome, kardinalne izmene u određivanju sadržaja rukopisā predstavljene su samo jednim primerom – br. 61 („Paleja sa tumačenjima“ umesto „Besede Jovana Zlatoustog na Knjigu postanja“). Razlog tome je što sastavljači nisu gledali mikrofilm rukopisa, jer nisu imali očigledne osnove za sumnju u podatak iz Kataloga ćirilskih rukopisa manastira Hilandara. Nešto je više primera bitno promenjenog (za jedan vek) datiranja rukopisa – br. 4, 710. U Katalogu ćirilskih rukopisa manastira Hilandara (pa prema tome i u prvom izdanju našeg Kataloga) ti rukopisi su bili datirani na osnovu zapisā koji sadrže podatke o vremenu nastanka, pri čemu se u prvom slučaju uzimalo da je pisar zapisa istovremeno i pisar rukopisa. U novom izdanju datiranje je ispravljeno na osnovu proučavanja vodenih znakova R. Stankovića (vid. niže). Još u jednom primeru promene datiranja, kod broja 1064, kao u jednoj kapi vode fokusirali su se problemi opisivanja rukopisā velikih zbirki Svete Gore: zbog ubrzanog tempa na koji prinuđuje veliki obim posla i nedostatak vremena – ne obraća se pažnja na detalje. Ispostavilo se da je kodeks Hil. 433 (Hronika Jovana Zonare) tačno datiran, 1534. godinom, zahvaljujući belešci pisara na belini, na šta je još 1859. ukazao arhimandrit Antonin (Kapustin). U celini, u pogledu preciznosti datiranjā ponovo se na prvom mestu našao Hilandar. Rukopisi iz te zbirke su i ranije bili u najpovoljnijem položaju, zahvaljujući Katalogu Dimitrija Bogdanovića i priručniku Predraga Matejića. A sada, pošto su se pojavila tri toma filigranološkog albuma Radomana Stankovića, koji obuhvataju vodene znake od XIV do XVII veka, izgleda da su konačno rešena mnoga pojedinačna pitanja vezana za datiranje kako samih kodeksa, tako i njihovih poveza. Malobrojne izmene nazivā i datiranja kodeksā nisu se odrazile na raspored opisā u novom izdanju Kataloga, jer su njegovi sastavljači želeli da u tom pogledu sačuvaju vezu između dva izdanja. Neznatne razlike među njima nastale usled toga potpuno se nadoknađuju opisnim jedinicama kojima se upućuje na druge jedinice i registrima. U novom izdanju, upoređenom sa prvim, znatno je povećan spi­sak literature. On je, razume se, daleko od iscrpnog, ali sa­stavljačima to i nije bila namera, budući da su izbor unapred ograničili na studije vezane za pitanja kodikologije i izdanja tekstova prema svetogorskim prepisima (većinu njih, naravno, čine radovi bugarskih i srpskih proučavalaca). Tekst i registri ove knjige bili su pažljivo pregledani kako bi bile uklonjene omaške i štamparske greške koje su se potkrale u prvom izdanju. U tome je sastavljačima Kataloga neprocenjivu pomoć pružila docent Snežana Jelesijević, na čemu joj izražavaju duboku zahvalnost. Posebnu zahvalnost duguju i matematičaru Mihailu Ivanoviču Grinčuku (SAD), koji ne samo da je dešifrovao retku varijantu složenog tajnopisa u Služa­bnim minejima br. 377 i 393, prepisanim za Zograf u Rilskom manastiru, nego je o tome i neposredno saopštio sastavljačima. Nadamo se da će novo izdanje Kataloga slovenskih rukopisa manastirā Svete Gore koristiti međunarodnoj naučnoj zajednici. Anatolij Turilov je, zajedno sa Ljudmilom Moškovom, autor drugog dopunjenog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koji je objavila izdavačka kuća Čigoja. Turilov, koji slovi za jednog od najvećih poznavalaca srednjovekovnog staroslovenskog nasleđa zbog čega je izabran za dopisnog člana SANU, nedavno je izjavio da se 95 odsto srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi van Srbije – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Krakovu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu, dok se najveća i najvrednija zbirka srpskih rukopisa nalazi u manastirima Svete Gore. Ruski i srpski akademik je bio autor prvog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koje je objavljeno u Solunu 1999. godine, zbog čega razgovor počinjemo sa pitanjem po čemu se drugo izdanje razlikuje od prvog. – Drugo izdanje kataloga je veće od prvog po broju rukopisa, premda ne mnogo, i znatno je preciznije – sadrži mnogo dodatnih informacija. Tokom gotovo dve decenije od objavljivanja prvog izdanja proučavanje slovenskih svetogorskih rukopisa veoma se razvilo u mnogim zemljama, zbog čega se bitno uvećala bibliografija. Hilandarski rukopisi pisani na hartiji (i pored toga najpreciznije datirani među drugim svetogorskim) dobili su maksimalno pouzdano datiranje na osnovu trotomnog albuma vodenih znakova profesionalnog filigranologa Radomana Stankovića. Da li biste posebno izdvojili neke od novih rukopisa ovog kataloga? Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) s kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. To je poseban srpski prevod teksta, načinjen verovatno pri dvoru despota Stefana Lazarevića ili po njegovom nalogu. Pismo kodeksa je izvanredno i on je idealno očuvan. Očigledno je bio planiran prevod čitavog godišnjeg kompleta, ali je rad iz nepoznatih razloga bio prekinut na samom početku – tomovi za druge mesece nisu poznati. Prema tom rukopisu odavno imam lični odnos. Saznao sam za njega pre petnaestak godina, kada se u vezi sa njegovom mogućom nabavkom sa mnom konsultovala Nacionalna biblioteka u Atini. Kasnije o rukopisu dugo nije bilo vesti. Ali sam uvek osećao žarku želju da taj, bez preterivanja, dragoceni kodeks dođe u posed srpske nauke. Kada ga je Hilandar kupio, njegova sudbina postala je jasna i određena, i garantovano je njegovo čuvanje i dostupnost naučnicima. Postoje i drugi izuzetni spomenici. Na primer, prilikom katalogizacije biblioteke ruskog manastira Svetog Pantelejmona, bio je pronađen tom Pandekta Nikona Crnogorca iz sredine XIV veka, iz zbirke srpskog manastira Svetog Pavla, koja je aktivno rasprodavana u XIX veku, kada je manastir bio grčki, a njen veći deo je bio uništen u požaru 1902. godine. Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. Da li na Svetoj Gori ima slovenskih rukopisa koji ovim katalogom nisu obuhvaćeni? Da, svakako. Pre svega, katalog obuhvata rukopise samo do prelaza iz XVIII u XIX vek, zaključno sa njim. U Velikoj lavri Svetog Atanasija se prema usmenim, ali pouzdanim podacima, nalazi 30 do 40 slovenskih rukopisa, uključujući pergamentne. Najstariji od onih koje sam 1998. imao sreću da vidim, ali nisam uspeo da opišem, datiran je XIV–XV vekom. Bio je to srpski asketski zbornik. Svi podaci o slovenskim rukopisima Iverskog manastira svode se na katalog koji je bukvalno u „poljskim uslovima“ herojski sastavio prof. Đorđe Trifunović 1968. i pronalaženje novih rukopisa u njemu još uvek je sasvim moguće. Ali moguća su i sasvim neočekivana otkrića: slovenski dokumenti i književni spomenici ispisani na čistim listovima grčkih rukopisa, kao kada je, recimo, sada već daleke 1983. godine u zborniku Pitanja i odgovora Anastasija Sinaita iz biblioteke Pantelejmonovog manastira bio pronađen do tada nepoznati natpis Vuka Brankovića iz Prištine, iz 1379, o zidanju grada, sačuvan u prepisu suvremenom događaju (original je izgubljen, očigledno, još u XIV veku). Iz ovako velikog broja slovenskih svetogorskih rukopisa da li se mogu izdvojiti neki najlepši? To su, pre svega, razume se, raskošni srpski rukopisi na pergamentu iz sredine XIV veka – jevanđelja velikog vojvode Nikole Stanjevića i patrijarha Save u Hilandaru, Jevanđelje sa prelepim pismom i ukrasima, napisano za taj isti manastir po nalogu bugarskog cara Georgija Tertera 1322. godine. Obrasce prave kaligrafije u spoju sa naglašenim asketizmom spoljašnjeg izgleda (praktično bez ornamenta) predstavljaju pergamentno Jevanđelje koje je 1316. napisao dijak (pisar) Georgije Radoslav po nalogu kralja Milutina za keliju Svetog Save u atonskoj prestonici Kareji (sada je u Hilandaru) i već pomenuti, takođe pergamentni, Apostol jeromonaha Gervasija. Lepotom se odlikuje pismo ruskih rukopisa, XII i XIII veka, koji su se sačuvali u Hilandaru: Stihirara i Irmologija sa najstarijim slovenskim notama koje do danas nisu dešifrovane. Uticaj ruskih kaligrafskih pisarskih ruku primećuje se u pismu bugarskog Apostola iz ranog XIII veka iz zbirke Zografskog manastira i u pismu Karejskog tipika Svetog Save (1199–1206), koji je prepisao, kako je relativno nedavno razjašnjeno, „Budilo grešnik“, jedan od prvih srpskih pisara čije je ime poznato. Da li nam ova građa iz kataloga može pokazati u kom se periodu najlepše pisalo ćirilicom? Na to pitanje je teško dati jednoznačan odgovor, jer estetska ocena pisma umnogome zavisi od ličnog ukusa proučavaoca: nekima se sviđa ustav pergamentnih rukopisa, drugima – kurziv ili ujednačeni kaligrafski poluustav resavskih rukopisa iz XVI i XVII veka, koji podseća na pismo štampanih knjiga. I kod jednog i kod drugog postoji draž i savršenstvo. Kao istraživač koji se bavi pretežno rukopisima do XV veka, više volim pismo vremena od Milutina do Stefana Dušana u Srbiji i vremena cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj, ali mogu da prepoznam vrednosti pisma resavskih i slovensko-moldavskih rukopisa iz XVI i XVII veka i ukrajinsko-beloruskih podražavanja pismu slovensko-moldavskih rukopisa.

ARTUR STENLI EDINGTON ZVEZDE I ATOMI Prevod - Milorad B. Protić Izdavač - Astronomsko duštvo, Beograd Godina - 1938 124 strana 24 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prvo predavanje UNUTRAŠNJOST JEDNE ZVEZDE Uvod Temperatura u unutrašnjosti Sunca Jonizacija atoma Pritisak radijacije i masa Unutrašnjost zvezde Neprozračnost zvezdane materije Odnos između sjaja i mase Zvezde velike gustine Drugo predavanje NEKOLIKO NOVIJIH ISTRAŽIVANJA Uvod Priča o Algolu Priča o Sirijusovu pratiocu Nepoznati atomi i tumačenje spektra Spektralni nizovi Oblačnost prostora Sunčeva hromosfera Priča o Betelgezi Treće predavanje STAROST ZVEZDA Uvod Pulzirajuće zvezde Cefeidi, svetlosni etalon Pretpostavka o skupljanju zvezde Unutrašnja atomska energija Evolucija zvezda Zračenje mase Četvrto predavanje MATERIJA U MEĐUZVEZDANU PROSTORU Uvod Dokazi na osnovu posmatranja Gustina kosmičkog oblaka Temperatura oblaka Dokazi teorije Priraštaj zvezdane materije Dodatak A Napomena o Sirijusovu pratiocu Dodatak V Identifikacija nebulijuma Pogovor `Artur Edington (engl. Arthur Stanley Eddington; 28. decembar 1882 — 22. novembar 1944) bio je engleski astronom, fizičar i matematičar ranog 20. veka. Najviše je doprineo astrofizici. Širio je i popularizovao nauku. Edingtonova granica, granica luminoznosti zvezda dobila je ime u njegovu čast. Poznat je po tome što je preveo Ajnštajnovu jednačinu relativnosti na `razumljiv` jezik tako da svako, sa bilo kojim predznanjem, može da je razume. Teoriju relativnosti takođe je potvrdio posmatrajući i proučavajući pomračenje Sunca 29. maja 1919. godine. U januaru 1906. godine Edington je postao asistent na kraljevskoj opservatoriji u Griniču. Detaljno je analizirao paralakse zvezda na osnovu snimaka iz 1900. godine. Razvio je novu statističku metodu za računanje paralakse zasnovanu na kretanju dve zvezde u pozadini slike. Za to je bio nagrađen od strane Triniti koledža u Kembridžu 1907. godine. 1914. godine postao je direktor cele opservatorije u Kembridžu nakon što su dva prethodna direktora umrla (jedan od njih bio je sin Čarlsa Darvina) Takođe, proučavao je strukturu zvezda u teoriji i prvi predložio tok stelarnih procesa. 1916. pokušao je da objasni cefeide a zatim proširio radove Karla Švarcšilda. Dokazao je da je pritisak u zvezdi neophodan kako bi se sprečio kolaps. Svoj model je razvio kada se još nisu razumeli procesi fuzije i transformisanja enegije u zvezdama. Svejedno, uspeo je da uzračuna temperaturu, pritisak i gustinu bilo koje tačke u unutrašnjosti zvezde. 1924. godine dokazao je povezanost između mase i luminoznosti zvezde. Godine 1930, počeo je da se bavi kvantnom mehanikom i fizikom degenerisanog gasa kako bi opisao patuljaste zvezde. Edington se takođe bavio i kosmologijom. Učestvovao je u razvijanju prvih modela kosmologije. Istaživao je mogućnosti skupljanja i širenja svemira, kao i `spiralne nebule` (tada se nije znalo da su to spiralne galaksije). Koncentrisao se na `kosmološku konstantu` jer je za njega ona bila glavna uloga u širenju svemira. Za vreme Prog svetskog rata, Edington je izučavao Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Bio je jedan od retkih koji je imao dovoljno znanje da je razume. 1919. posmatrao je pomračenje Sunca zajedno sa još jednim kolegom Frenkom Dajsonom kako bi testirali Ajnštajnovu teoriju. Merili su deflekciju svetlosti od strane Sunčevog gravitacionog polja. Kada je objavio rezultate svog eksperimenta, to je privuklo pažnju fizičarima širom Engleske. Posle rata, Edington je otputovao na ostrvo blizu Afrike kako bi snimio pomračenje 29. maja 1919. Snimao je zvezde oko Sunca. Po teoriji relativnosti, zvezde bi trebalo da se vide pomaknuto zato što Sunčevo gravitaciono polje `savija` njihove svetlosne zrake. Ovaj efekat primetan je samo u toku pomračenja, jer je inače Sunčeva luminoznost prevelika i zaklanja zvezde. Tako je potvrdio teoriju relativnosti. O tome su pisale sve novine na svetu i privuklo je pažnju ne samo fizičara već i civila. Zato je Edington godinu dana kasnije počep da popularizuje nauku, a posebno teoriju relativnosti. Držao je predavanja na mnogim fakultetima o svojim radovima i doprinosima fizici. Znao je veoma dobro da objasni naučne izraze i po tome je bio poznat.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arthur Stanley Eddington Stars And Atoms Sterne Und Atome

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Odlično S providnim omotačem Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 1032 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Istorija Beograda datira u prošlost do 7000. p. n. e. Vinčanska kultura, jedna od najvažnijih praistorijskih kultura Evrope, je nastala u okolini Beograda u 6. milenijumu p. n. e. U starom veku, tračko-dačka plemena su naseljavali ovu oblast, da bi Kelti osvojili naselje na mestu današnjeg Beograda i dali mu ime Singidunum. Rimljani su osvojili grad za vreme cara Oktavijana Avgusta i dali mu status municipija polovinom 2. veka. Grad su naselili Sloveni su oko 520. Beograd je nekoliko puta prelazi u posed Vizantije, Bugarske, Ugarske i Srbije. Osmansko carstvo je osvojilo Beograd 1521. i kasnije u njega prenelo sedište sandžaka. Između 1427. godine i Božića 1806. godine Beograd je bio pod tuđinskom vlašću.[1] Od kraja 17. veka grad je često prelazio pod osmanlijsku ili habzburšku vlast. Beograd je postao glavni grad Srbije 1841. Severni deo Beograda je ostao habzburški pogranični kraj sve do 1918. Zbog svog strateškog položaja, oko grada se vodilo više od 115 ratova i bio je rušen 44 puta.[2] Beograd je bio glavni grad Jugoslavije (u svim njenim oblicima) od njenog osnovanja 1918, pa do konačnog razdruživanja 2006. Praistorija[uredi | uredi izvor] Vinčanska dama (5500. p. n. e.) Okresano kameno oruđe pronađeno u Zemunu pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova naseljavale okolinu Beograda još u paleolitu i mezolitu. Neka od ovih oruđa musterijenske industrije, koja se više povezuje sa neandertalcima neko sa današnjim ljudima. Iz starijeg kamenog doba, potiču ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronađeni u kamenolomu kod Leštana, u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace. Orinjačka i gravetijenska oruđa su takođe pronađena ovde, što indicira postojanje naseobina u periodu od pre 50.000 do 20.000 godina.[3] Neolitske starčevačka i vinčanska kultura su se razvijale u okolini Beograda i dominirale Balkanskim poluostrvom (kao i delovima srednje Evrope i Male Azije) pre oko 7000 godina.[4][5][6][7] Ostaci kulture mlađeg kamenog doba, pronađeni su u Vinči, Žarkovo i u Gornjem gradu, iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je rastao intenzitet naseljavanja. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina. Prve zemljoradnički narodi koji su naseljavali ovaj region se povezuju sa neolitskom Starčevačkom kulturom, koja je cvetala između pre 6200 i 5200 godina.[8] Postoji nekoliko iskopina Starčevačke kulture u i okolini Beograda, uključujući i naselje Starčevo, po kome je kultura i dobila. Starčevačku kulture je smenila Vinčanska kultura (5500—4500. p. n. e.), naprednija zemljoradnička kultura izrasla iz ranijih starčevačkih naseobina. Ona je takođe dobila ime po toponimu u okolini Beograda Vinča-Belo Brdo. Vinčanska kultura je bila poznata po svojim vrlo velikim naseobinama, od kojih su neka bila najveća u praistorijskoj Evropi;[9] antropomorfnim figurinama kao što je Vinčanska dama; najranijoj bakarnoj metalurgiji u Evropi;[10] i Vinčanskom pismu. Vinča — Belo brdo kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi različitih kulturnih uticaja. Stari vek[uredi | uredi izvor] Plemenska država Skordiska sa centrom u Singidunumu (današnjem Beogradu), 3-1. vek pre nove ere. Paleobalkanska plemena Tračana i Dačana su vladali ovim prostorom pre rimskog osvajanja.[11] Oblast Beograda je naseljavalo tračko-dačko pleme Singi.[4] Nakon keltske invazije na Balkansko poluostrvo 279. p. n. e., keltsko pleme Skordisci je preuzelo grad i nazvalo ga Singidun (dun = tvrđava).[4][12] Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi ćuprije pronađene nekropole sa umetnički vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antičkim kulturnim elementima. Rimska vladavina[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Singidunum Novac cara Jovijana iz Singidunuma Rimljani su počeli da osvajaju zemlje oko Singiduna tokom 1. veka p. n. e. Gaj Kvint Skribonije Kurio, prokonzul Makedonije je napao unutrašnjost Balkanskog poluostrva sve do Dunava, pokušavajući da istera Skordiske, Dardance, Dačane i druga plemena. Rimljani su ostali samo na kratko i ostavili oblast van rimske uprave. Stoga se malo zna o tim operacijama ili kada je ova oblast organizovana u provinciju Meziju. Rimske legije predvođene Silanom su stigle do Beograda 34. ili 33. p. n. e. Oblast nije bila stabilizovana sve do Oktavijanove vladavine, kada je Marko Licinije Kras, unuk Cezarovog trijumvira i prokonzul Makedonije, konačno umirio region 29. p. n. e. Mezija je zvanično organizovana u provinciju neko vreme pre 6. godine, kada je prvi put pomenut njen upravnik Aul Cecina Sever. Ime grada je romanizovano u Singidunum. Singidunum je postao jedna od glavnih naseobina provincije, smešten između Sirmijuma (Sremske Mitrovice i Viminacijuma (Kostolca), dok se sa druge strane nalazio Taurunum (Zemun). Iako su i Sirmijum i Viminacijum bili značajniji gradovi od Singidunuma, grad je zadržao svoj značaj zbog svog strateškog položaja duž puta Via militaris, važnog rimskog puta koji je povezivao rimske tvrđave i naselja duž dunavskog limesa. Konzervirani ostaci bedema (levo i desno) i kule (u sredini) rimskog kastruma Singidunum je dostigao svoj vrhunac dolaskom Legije IV Flavija 86. godine. Ova legija od oko 6.000 vojnika je bila najvažnija vojna formacija koja se suprotstavljala pretnji Dačana sa druge strane Dunava. Legija je podigla kvadratni kastrum, koji se nalazio u Gornjem gradu današnjeg Kalemegdana. Tvrđava je prvobitno sagrađena od zemlje, ali je ubrzo ojačana kamenom, i njeni ostaci se danas mogu videti kod severoistočnog kraja Gornjeg grada. Legija je takođe izgradila most preko Save koji je povezivao Singidunum i Taurunum. Još jedan korak koji su Rimljani preduzeli da se ojača Singidunum je bilo naseljavanja veterana legije pored tvrđave. Vremenom je to naselje izraslo oko kastruma. Naselje je imalo izgled mreže, sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Ostatak ove strukture može se videti i u današnjem Beogradu po orijentaciji ulica Uzun Mirkove, Obilićevog venca, Cara Dušana i Kralja Petra I. Na mestu današnjeg Studentskog trga nalazio se forum, koji su okruživale terme (čiji su ostaci otkriveni 1970-ih). Drugi ostaci rimske kulture kao što su grobnice, spomenici, skulpture, keramike i novčići su pronađeni u selima i varošicama oko Beograda. Car Hadrijan je dao Singidunumu status municipija u prvoj polovini 2. veka. Singidunum je kasnije prerastao ovaj status i postao punopravna kolonija. Rimski car Jovijan, koji je ponovo uspostavio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, je rođen u Singidunumu 332. Singidunum i Mezija su napredovali u mirnodopskom periodu, ali to nije trajalo zadugo, zbog narastajućih problema kako i van carstva, tako i u njemu. Antoninijan iz vremena cara Karauzija. Na novčiću se vidi lav, simbol Legije IV Flavija. Rimsko carstvo je počelo da propada krajem 3. veka. Provincija Dakija, koju je nakon nekoliko dugih i uspešnih pohoda osnovao car Trajan, je počela da propada zbog invazije Gota 256. Car Aurelijan, suočen sa iznenadnim gubitkom mnogim provincija i velike štete koja su pričinjavala varvarska plemena, je evakuisao Dakiju do 270. Singidunum se ponovo našao na granici propadajućeg carstva. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Beograda u srednjem veku Vizantija (395—626)[uredi | uredi izvor] Nakon smrti cara Teodosija I, Rimsko carstvo je podeljeno na dva dela. Singidunum se našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva. Mezija i Ilirik su pretrpele razarajuće napade usled sukcesivnih invazija Huna, Ostrogota, Gepida, Sarmata, Avara i Slovena. Singidunum su 441. osvojili osvojili Huni, koji su razorili grad i tvrđavu i prodali njegovo stanovništvo u roblje. U naredna dva veka, grad je menjao vlasnika nekoliko puta. Rimljani su povratili grad nakon raspada Hunskog carstva 454., ali su Sarmati ubrzo zauzeli grad. Ostrogoti su zauzeli grad 470. i isterali Sarmate. Grad su kasnije osvojili Gepidi (488), ali su ga Ostrogoti povratili 504. Istočno rimsko carstvo je preuzelo grad nakon mirovnog sporazuma sa Ostrogotima. Vizantijski car Justinijan I je obnovio Singidunum 535., vrativši tvrđavi i naselju nekadašnju vojnu vrednost. Grad je uživao u kratkom mirnodopskom periodu oko 50 godina, do avarske pljačke 584. Tokom Mavrikijevih balkanskih pohoda, Singidunum je služio kao baza, ali je ponovo izgubljen kada su 602. godine Avari opljačkali i spalili Singidunum. Oko 630. godine Sloveni su se naselili u Singidunumu i okolini, uz dozvolu vizantijskog zapovednika grada. Do ovog vremena, grad je izgubio svoj značaj pograničnog utvrđenja. Bugarska, Ugarska, Vizantija, Srbija[uredi | uredi izvor] Beogradska krštenica, pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, deseti red Posle toga, više od dva i po veka, nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili. I pored toga arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beograda su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Bugari su preuzeli vlast nad tvrđavom 827. Ponovni pomen grada i to pod slovenskim imenom Beograd (Beli grad-verovatno po zidinama od belog krečnjaka), sreće se tek u 9. veku, 16. aprila 878. u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom caru Borisu Mihajlu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama. Mađarska vojska je 896. napala Beograd. Vizantija je osvojila Beograd 971. Posle 976. Beograd je preuzeo bugarski car Samuilo. Vizantijski car Vasilije II pokorio je Samuilovo carstvo 1018. i Beograd je opet postao značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom 11. i 12. veka oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska. Petar Odeljan se u Beogradu proglasio za cara. U okolini Beograda je otpočeo njegov ustanak protiv vizantijske vlasti. Slika ilustruje Skiličinu hroniku. U leto 1040. godine buknuo je u Pomoravlju ustanak protiv Vizantije na čijem čelu se našao Petar Deljan. Ustanici su ubrzo osvojili Beograd, Niš i Skoplje. Deljan se izdavao za Samuilovog unuka, na osnovu čega je u Beogradu 1040. proglašen za cara, nastavljača Samuilovog carstva, ali je ustanak ugušen već 1041. U drugoj polovini 11. veka obnovljeni su ugarsko-vizantijski sukobi. Ugarski kralj Salomon je 1068. godine osvojio neko vizantijsko pogranično utvrđenje za koje se može pretpostaviti da je Beograd.[13] Vizantinci su utvrđenje brzo povratili. Borbe na Dunavu su vremenom dobijale na žestini. Nekoliko godina kasnije ugarski kralj preduzeo je veliki napad na Beograd za koji se pretpostavlja da je bio 1071/72. godine. Mađari su posle dvomesečne opsade uspeli da prodru u grad, a malobrojna posada na čelu sa duksom Nikotom morala je da napusti tvrđavu i da se preda. Ugarska vojska je potpuno opljačkala Beograd.[14] Kralj Salomon je posle ovog uspeha nastavio rat prodirući do Niša. Mir je ubrzo posle ovoga sklopljen. Kako je Vizantija povratila Beograd nije poznato, ali se može pretpostaviti da ugarska vlast u njemu nije dugo trajala i da je Vizantija već 1072. preuzela Beograd.[14] Ugarska vojska je 1096. razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala. Mađarski kralj Stefan II je porušio Beograd 1124. i njegovim kamenom gradio Zemun. Vizantijski car Manojlo I je porušio Zemun 1154. i beogradskim kamenom ponovo gradila Beograd.[12] Ugarska je 1182. napala i opljačkala Beograd. Vizantija je 1185. povratila Beograd diplomatskim putem. Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Od 1096. do 1189. kroz Beograd prolaze krstaške vojske. Tokom šestodnevnog boravka Petra Pustinjaka u Zemunu, krstaška vojska je počinila masakr i opustošila grad. Stanovnici Beograda su napusti grad i povukli se u Niš, jer su se plašili da bi krstaška vojska mogla počiniti sličan zločin u njihovom gradu. Krstašku vojsku koja je prošla pored Beograda 1147. predvodio je nemački kralj Konrad III. Pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama. Koliko je stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji u opisu „Itinerera carigradskog puta“ iz 1154. g. pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama. Beograd u je od 1230. sastavu Bugarske, ali već 1232. je pripao Ugarskoj. Država srpskog kralja Stefana Dragutina, sa centrom u Beogradu, 13-14. vek Despotova kapija Srpski kralj Dragutin, zet i vazal mađarskog kralja Stefana, dobio je od ugarske krune Mačvu sa Beogradom, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast. To je bio period intenzivnog naseljavanja srpskog življa i jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Tu je Dragutin imao svoj dvor. Novosagrađena Saborna crkva bila je oličenje snage i bogatstva mlade srpske države. Posle Dragutinove smrti 1316. nastao je spor: Ugarska je tražila povraćaj grada, koji je preuzeo Dragutinov brat Milutin. Ugarska je osvojila Beograd 1319. godine. Porušeni i zapusteli grad je priključen Mačvanskoj banovini, postavši pogranična baza ugarskom odupiranju širenju srpske države sa juga, u vreme cara Dušana.[12] Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvojili su Beograd 1382. Ugarska je povratila Beograd 1386. U takvom stanju Beograd dočekuje 15. vek, kad na istorijsku scenu Evrope stupaju Turci, nova velika osvajačka sila. U želji da se što spremnije odupru turskoj najezdi i na Savu i Dunav imaju jako uporište, Mađari dozvoljavaju izgradnju Beograda za vreme despota Stefana Lazarevića. On je Beogradom vladao od 1403. do 1427. g., i to je vreme pravog procvata grada. Beograd je ne samo prestonica srpske države, već i najvažniji privredni, kulturni i verski centar. Grade se: Mitropolitska crkva, nova tvrđava, despotov dvorac, bolnica i biblioteka. Trgovci dobijaju povlastice i dolaze bogati i sposobni ljudi, koji doprinosu prosperitetu grada. Pretpostavlja se da je grad tada mogao brojati 40-50 hiljada žitelja. Beogradska banovina 1490. godine Zindan kapija iz ugarskog perioda Posle Stefanove smrti, despotov naslednik Đurađ Branković, bio je prinuđen 1427. da grad preda Mađarima, a on po ugledu na Beogradsku podiže Smederevsku tvrđavu. U vreme stogodišnjice ugarske vladavine izmenjena je celokupna struktura stanovništva i izgled samog grada. Grad počinje naglo da stagnira, a potisnuto srpsko stanovništvo je živelo u predgrađu i njemu nije bio dostupan Gornji grad. Ugarski kralj Žigmund sve više je naseljava mađarsko stanovništvo i širio uticaj katoličke crkve. Posle pada Smedereva 1440. g., Beogradsku tvrđavu opsedala je turska vojska sa preko 100.000 ratnika, na čelu sa sultanom Muratom II, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen. U želji da osvoje grad Turci na obližnjem brdu Žrnov, današnjoj Avali, podižu svoje utvrđenje, odakle su posmatrali i kontrolisali okolinu. Sultan Mehmed II je 1456. bezuspešno opsedao grad. Beograd se citira i najstarijoj sačuvanoj pesmi iz 1476. godine i armadi kralja Matije. Gotovo čitav jedan vek Beograd je odolevao turskim napadima. Novi vek[uredi | uredi izvor] Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Beogradski pašaluk Beograd u 16. veku Turci su pod vođstvom sultana Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. uspeli da osvoje Beograd. Grad je srušen i spaljen, a put ka Budimu i Beču otvoren. Pomeranjem granice na sever, menja se strateški položaj Beograda, i u narednih 150 godina, ostao je relativno miran grad sa značajnom trgovačkom i saobraćajnom funkcijom. Od septembra 1521. iz Smedereva je preseljeno sedište sandžaka, a njegov beg je bio Krajišnik Bali-beg Jahjapašić. Pomeranjem turske granice na sever, dotadašnje pogranično utvrđenje je izraslo u upravno, vojno, trgovačko i saobraćajno središte tog dela turskog carstva. U tek obnovljenom gradu orijentalnog izgleda, sve više je cvetalo zanatstvo i trgovina. U početku turske vladavine većinsko stanovništvo je bilo muslimansko. Turaka je bilo malo, a poturica sa Balkana mnogo.[12] On je stecište trgovaca iz Dubrovnika, Venecije, Grčke i Austrije i zanatlija Turaka, Jermena, Srba i Roma. Od zanatlija isticale su se abadžije, aščije, puškari i drugi. Pored čaršije, Osmanlije su za 146 godina svoje vladavine podigle 6 karavansaraja, dva bezistana, dva imareta, sedam hamama, više škola i tekija te oko 40 džamija od kojih je najimpresivnija bila Ibrahim-begova džamija u današnjoj ulici Obilićev venac.[12][15] Grad je izašao iz okvira srednjovjekovnih bedema i počinje sve više da se širi duž trgovačkih puteva koji su vezivali Istok sa Evropom. Beogradom je 1579. harala kuga, tako da je tri godine kasnije Beograd imao samo 934 kuće.[12] Najbrže se obnavljao srpsko stanovništvo. Ono je predstavljalo najpotlačeniji sloj stanovništva, opterećenom kulukom. Živelo je van tvrđave u siromašnim mahalama, a osnovna delatnost su bile zemljoradnja i donekle zanatstvo.[12] Svoj najveći uspon pod Turcima grad dostiže sredinom 17. veka kada je imao oko 100.000 stanovnika.[12] Austrijsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor] Maksimilijan Emanuel tokom opsade Beograda 1688. Posle 167 godina relativno mirnog razvoja, grad je postao meta ratnih sukoba. Za vreme Velikog bečkog rata, glad je zahvatila grad, jedan požar je odneo skladište oružja i oko četiri hiljade kuća.[12] Austrijski vojvoda Maksimilijan Bavarski je 6. septembra 1688. osvojio Beograd. Samo 20 dana kasnije izbio je Rat Velike alijanse, pa su Austrijanci morali da povuku većinu svoje vojske sa Srbije. To je omogućilo Turcima da se dve godine kasnije pregrupišu i steknu inicijativu. Turski ofanziva je pokrenula Veliku seobu Srba. U Beogradu je održan crkveno-narodni sabor, koji je zahtevao od austrijskog cara Leopolda povlastice za Srbe. Turci su opseli Beograd iu oktobru i zauzeli ga posle šestodnevne opsade. Grad iz ovih sukoba izašao razoren, a njegovo stanovništvo zbog saradnje sa Austrijancima, izloženo ubijanju, progonima i pljačkama. Posle toga Beograd je ponovo pogranična varoš, i to sve novog austrijsko-turskog rata. Austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog ponovo zauzela Beograd 17. avgusta 1717. Požarevačkim mirom Beograd i sever Srbije su pripojeni Austriji. Vojnu upravu je 1720. zamenila Beogradska administracija, čiji je predsednik do 1733. bio knez Aleksandar Virtemberški. Od 1723. do 1736. trajala je izgradnja Beogradske tvrđave na mestu porušene tvrđave prema zahtevima savremenih vojno strateških potreba, po planovima pukovnika Nikole Doksata de Moresa. Austrijska vladavina Beogradom u periodu od 1717. do 1739. označena je pravom transformacijom grada, jer on gubi do tadašnje tursko-istočnjačke crte i poprima obeležja srednjeevropskog grada. Pored tvrđave i varoš je opasana bedemima, a izgrađena su i nova zdanja. Oživljava trgovina, a u njega se sve više doseljavaju Nemci, Mađari, Francuzi, Česi i dr. Varoš je podeljena na Nemački Beograd na Dunavu i Srpsku varoš na Savi. Odlukom cara Karla VI u Nemačkom Beogradu su mogli stanovati samo Nemci, dok su svi stali morali da se isele u savsku varoš. Car Karlo VI je potvrdio odluku kojom je je za za beogradskog mitropolita postavio Mojsija Petrovića. U novom austrijsko-turskom ratu, turska vojska je porazila austrijsku vojsku kod Grocke. Prema preliminarnom sporazumu, Austrijanci morali da sruše sve što su sagradili (bedeme, kasarne i druge objekte). Od austrijskih objekata preostalo su samo barutni magacin,[16] kapija Karla VI i Leopoldova kapija. Nemačko stanovništvo se iselilo, kao i Srbi koji su se naselili u Petrovaradinskom šancu. Beograd, kao najveći je pretrpeo strašna pustošenja tokom rata 1737-1739, izgubivši celokupno srpsko stanovništvo. Povratak muslimanskog stanovništva bio je izuzetno brz, kao i ponovno strukturisanje grada na mahale. Zauzećem grada došlo je do pražnjenja celokupne varoši u koju se novo stanovništvo brzo uselilo, dok je jedino u Savskoj mahali ostalo simbolično prisustvo srpskog življa. Sve do 1741. nije došlo do povratka srpskog stanovništva. Beogradskim mirom, zaključen između Austrije i Turske, grad je ponovo vraćen Turcima. Posle okončanja ratnih operacija 1739. obrazovano je deset mahala, od toga šest muslimanskih, po jedna jevrejska i romska i dve hrišćanske. Beograd je tada imao 2028 upisanih muslimanskih žitelja, 45 Jevreja, dvoje Roma, troje hrišćana u varoši i petoro u savskoj mahali. Ratna pustošenja, u skladu ostavljala su ozbiljne posledice na urbanu strukturu Beograda, menjajući potpuno njegov karakter. Nova urbanizacija svedoči o odsustvu starih vakufskih poseda Sokolovića i Jahjapašića, koji još nisu bili obnovljeni, usled čega je Beograd više ličio na novoosvojeni grad, izgubivši dakle i svoju osmansku tradiciju i austrijski karakter koji je stekao između dva rata. Muslimanske mahale, nastajale su očigledno u skladu sa nesistematičnim prilivom stanovništva, o čemu svedoči i značajna neujednačenost u brojnosti naseobina po mahalama.[17] Turci su mnoge crkve pretvorile u džamije. Beograd ponovo postaje varoš orijentalnih obeležja i to sa pograničnim položajem, jer je granica Beogradskim mirom granica povučena na reci Savi. Da bi Beogradska tvrđava poprimila stari (današnji) izgled, Turcima je bilo potrebno skoro 14 godina. Dok je Beograd nazadovao, na drugoj strani Zemun je dobio poseban status u okviru Vojne krajine i takvi uslovi mu omogućavaju da razvije privredu: trgovinu, zanatstvo, ribarstvo i brodarstvo. Jača građanski stalež, podižu se utvrđenja, državne zgrade i crkve. Iz tog vremena potiču kuće kao što su: Karamatina, Ičkova i kuća Dimitrija Davidovića. Srpska osnovna škola je otvorena 1745. godine, a u gradu rade i slikar Georgije Tenecki i drugi kulturni stvaraoci. Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak) 1791. godine Krajem veka u poslednjem austro-turskom ratu, Beograd je 8. oktobra 1789. osvojila vojska maršala Gideon Laudona. Kako se Austrija u isto vreme nalazila u sukobu sa Pruskom, zatražila je mir. Na osnovu Beogradskog mira iz 1739, Beograd i severna Srbija su ponovo vraćeni Turcima. Međutim, tek potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrijanci su se povukli u Zemun. Turska vojska Bećir-paše je preuzela grad 23. oktobra 1791. Kuga iz 1794. godine je odnela živote oko 4500 stanovnika Beograda.[12] Grčki revolucionar Riga od Fere je ubijen u Beogradu 1798. Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Povlačenje turskog garnizona iz Beograda 1867. i Beograd u 19. veku Dahije ubijaju Hadži Mustafa pašu, bakrorez nepoznatog autora Posle ubistva Mustafa-paše 1801, dahije su uspostavile svoju vlast u gradu i okolnim selima. To je bilo vreme potpunog bezvlašća, janjičarskog nasilja i pljački. Ono je završeno sečom knezova i drugih viđenijih Srba. Buđenje nacionalne svesti i događanja oko seče knezova doveli su do podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. g. Ustanak pod vođstvom Karađorđa imao je od samog početka za cilj i oslobađanje Beograda. Posle dve godine borbi, grad je osvojen 1806, a Beogradsku tvrđavu 1807. Beograd je ponovo postao glavni grad Srbije. U Beogradu je već 1807. zasedao i Praviteljstvujušči sovjet serbski, a od 1811. tu su se nalazila i prva ministarstva. Iz Austrije i drugih krajeva su dolazili viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima su Sima Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, Dositej Obradović, koji su 1808. godine osnovali prvu Veliku školu. Zgrada nekadašnje Velike škole, danas Vukov i Dositejev muzej Dinamičan razvoj Beograda prekinut je turskim osvajanjem 1813. godine, a represalije koje su usledile dovele su do Drugog srpskog ustanka ustanka 1815. g. Vođa ustanka, knez Miloš Obrenović, uspeo je da unese više diplomatije u odnose sa Turcima. On u Beograd, uz određene povlastice, sve više naseljava srpski živalj sa juga, pa Turci, gotovo u bescenje, počinju da prodaju imanja i kuće. Turci su zadržali tvrđavu, dok je varoš pripala Srbima. U Beogradu je 1830. pročitan Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije. U gradu se podižu prvi značajni objekti: Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva u Beogradu, dvorski kompleks u Topčideru, itd. Sem svoje privredne funkcije Beograd je postao i značajno kulturno središte. 1831. godine otpočela je sa radom prva štamparija u Beogradu. Iz Kragujevca 1835. je preneta štamparija i počele su da izlaze `Novine srbske`, prve novine u Beogradu. Prva opštinska uprava u Beogradu je izabrana 1839.[18] Prva pošta otvorena je 1840. U gradu su otvorene Bogoslovija, prva gimnazija i grad postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca tog vremena poput: Vuka Karadžića, Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i drugih. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd. Potom su ukazom kneza Mihaila 27. maja 1840. godine centralna uprava i državna kasa iz Beograda vraćene u Kragujevac, da bi 7. maja 1841. godine, kneževim ukazom, konačno, Beograd postao prestonica. Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. a 1855. uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac. Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu Prisustvo turske vojske u tvrđavi sputavalo je razvoj Beograda. Međutim, događaji oko ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, bivaju povodi da se počne pregovarati oko definitivnog odlaska turske vojske iz srpskih gradova. Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje 1867. na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Posle vladavine od 346 godina, 18. aprila 1867. Turci su konačno napustili Beograd. Beograd je postao slobodan simboličnom predajom ključeva kada su i turske vojničke straže zamenjene srpskim vojnicima, a pored zastave Turske podignuta je i zastava Srbije. Na početku srpsko-turskog rata 1876. sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske. Na Berlinskom kongresu 1878. priznata nezavisnost Srbije. 1882. Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica. Beograd oko 1890. To je bio novi podsticaj bržem privrednom i kulturnom razvoju grada. U drugoj polovini 19. veka izvršena je urbanistička i ostala evropeizacija. Centralni položaj imala je Ulica kneza Mihaila, najkraća veza između tvrđave i varoši. Ona ubrzo postaje i najvažniji trgovačko poslovni centar, kakvu je ulogu i danas zadržala. Prve telefonske linije uvedene su 1883. u Beogradu Stare zanate zamjenjuje industrija, a trgovinu i saobraćaj pospešuje izgradnja pruge Beograd-Niš i železnički most na Savi 1884. Prva vodovodna mreža u gradu puštena je u rad 1892. Električno osvetljenje je uvedeno 1893, a 1894. je krenuo prvi električni tramvaj.[19] Grad je dobio parobrodsko društvo i značajne naučno-kulturne ustanove. Spomenik knezu Mihajlu početkom 20. veka Moderno doba[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Beograd u Prvom svetskom ratu i Beograd između dva svetska rata Knez Mihailova ulica na prelazu dva veka Beograd, 1933. godine Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika.[20] Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrougarskoj.[21][22] Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd 1914, ali ga srpska vojska ubrzo oslobađa posle Kolubarske bitke. Nemačke i austrijske trupe pod komandom 1915. feldmaršala Augusta fon Makenzena zauzimaju Beograd. Okupator daje novi službeni naziv Beogradu: Nandorfehervar.[23] Srpska i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd 1918. Beograd 1918. postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nakon Prvog svetskog rata i okupacije Austrougarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznata činjenica da je Beograd tada imao jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.[24] Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08% godišnje.[22] Avionska linija Pariz - Budimpešta je 1923. produžena do Beograda, 1927. je otvoreno zdanje aerodroma Beograd. Radio Beograd je počeo sa radom 1929. Kralj Aleksandar I Karađorđević je ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju predsednici opština koje je postavio kralj. Most „Viteškog kralja Aleksandra“, poznat kao „tramvajski“ most preko Save, je izgrađen most 1934. [a] Prvi most preko Dunava, Pančevački most, pušten je u saobraćaj 1935. Beogradski sajam je otvoren 1937.[19] Beogradska oblast, 1922-1929. Beogradska oblast, 1922-1929. Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Beograd posle bombardovanja 1941. Glavni članci: Beograd tokom Drugog svetskog rata i Beogradska operacija Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama Osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i usmrtio 2.274 ljudi. U bombardovanju je zapaljena i izgorela Narodna biblioteka Srbije, gde su nastradale hiljade knjiga i srednjovekovnih rukopisa[25]. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda (Zemun) su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države. U Beogradu i centralnoj Srbiji nacisti su podržali formiranje vlade Milana Nedića.[26] Jevreji internirani u aprilu 1941. Beogradski Jevreji, Romi, komunisti, i drugi antifašisti odvedeni su u logore Sajmište i Banjica, kroz koje je u toku rata prošlo oko 125.000 logoraša. Jevrejska zajednica je od 1643. živela u četvrti Dorćol pored Dunava. Pre rata tu ih je bilo 10.400. Okupaciju je preživelo svega oko 10% njih. Na Sajmištu je stradalo oko 40.000 Srba i 7-8.000 Jevreja.[27] Na Banjici je ubijeno oko 4.200 ljudi. Likvidacije su vršili nemački okupatori, dok su logoraše uglavnom hapsili srpski kvislinzi, koji su činili i administraciju Banjičkog logora.[28] Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Tada je poginulo 1600 ljudi[25]. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2.000. U toku celog rata, Beograd je izgubio oko 50.000 ljudi i pretrpeo teška razaranja[25]. Na prostoru cele Srbije (pa i Beograda) izvršena opšta mobilizacija za proboj Sremskog fronta. Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju kvislinge. Posleratni Beograd[uredi | uredi izvor] Novi Beograd 1978. U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.[29] Godine 1948, je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade. Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u belgijsku ambasadu. Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine. Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968. Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, okončana je krajem maja.[30] Novi Beograd 1978. Bilbord prikazuje Titovu sliku i tekst „Radimo i stvaramo za našu srećniju budućnost“. Od 1977. do 1978. Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Beogradu u novosagrađenom Sava centru. 1979. održane su godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda. 1980. Održana XXI generalna skupština UNESCO-a. U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetskih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.[19] 1983. održana je godišnja konferencija UNCTAD-a.[19] Redovno emitovanje programa TV Beograd počelo je 1958. Prvi BITEF održan je 1967. Palata „Beograd“ podignuta je 1969. Dve godine kasnije izgrađen je most Gazela i auto-put kroz Beograd i održan prvi FEST. Podzemna železnička stanica Vukov spomenik otvorena 1995.[19] Studentske demonstracije 1991. Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi JNA u cilju uspostavljanja mira. Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.[31] Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.[32] Otvaranje Mosta na Adi Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele do konačnog pada Miloševića sa vlasti.[33] Godine 2003, je usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara, Beograd ostaje glavni grad; 12. marta ubijen predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. nakon referenduma Beograd je ostao glavni grad samo Srbije. Protest 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U novogodišnjoj noći između 31. decembra 2011. i 1. januara 2012. svečano je otvoren Most na Adi, uz vatromet u ponoć. Tags: Istorija Beograda beogradske price kroz istoriju srpskog naroda srbije srpska ulice

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Branka Ivanic Gradovi i dvorci u srednjovekovnoj Srbiji - Milan Kašanin Autor: Milan Kašanin Povez: tvrd Br. strana: 439 Format: 22x28,5 Monografija! Crno-bele fotografije, štampano na kunstdruku! Milan Kašanin, pisac i istoričar umetnosti koji je za našu kulturu učinio mnogo a za sebe malo, tek 21 godinu posle smrti dobija mogućnost da se predstavi izabranim delima. Od puke sirotinje do jednog od najobrazovanijih Srba 20. veka. Osnivač prvog Muzeja savremene umetnosti. Šta mu je zamerano posle rata. Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu `borbeni konzervativizam` i `aristokratsku estetiku`. `Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije`, branio se on. Ovo je Kašaninova izuzetna zbirka, obogaćena predivnim fotografijama, srpskih srednjovekovnih gradova i dvoraca.. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Djetinjstvo i školovanje Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

Knjiga je dosta dobro ocuvana, minimalni tragovi koriscenja na koricama.. Tvrd, šiven povez. Broj strana: 886 Ilustrovano 25 strana J.B Markuš, Cetinje, 2001. Crnogorsko učešće u Rusko-japanskom ratu na strani Carske Rusije, koje se dogodilo u vreme vlasti kralja Nikole Petrovića predstavlja manje-više poznatu stvar. U ovom tekstu upoznaćete se sa drugim manje poznatim detaljima iz života jedinog crnogorskog kralja i njegovog odnosa prema Rusiji, a ekskluzivni sagovornik portala Russia Beyond na ovu temu je crnogorski publicista Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u vreme prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole u otadžbinu. Drugog marta se navršilo 97 godina od smrti crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića. Nepoželjan blizu 7 decenija u svojoj domovini, „jedini iskreni i verni prijatelj Rusije“ po rečima cara Aleksandra Trećeg, sve do 1989. godine počivao je u Ruskoj crkvi u San Remu. „Na moju žalost obaveza koju je tada vlast Crne Gore preuzela, da se u znak zahvalnosti pokloni zvono Ruskoj crkvi u San Remu, do danas nije izvršena.“ – priča nam publicista Jovan Markuš, krajem 80-ih gradonačelnik Cetinja i jedan od najzaslužnijih za povratak posmrtnih ostataka kralja Nikole u domovinu. Prisećajući se tog vremena Markuš nastavlja: „Želim posebno da naglasim: da nije bilo saglasnosti i velike pomoći Ruske pravoslavne crkve, koja je s velikim poštovanjem i izuzetnom pažnjom brinula o zemnim ostacima kraljevskog para i njihove djece 68 godina, ne bi bili u prilici da dostojno prenesemo i sahranimo njihove zemne ostatke na Cetinju. Posebnu zahvalnost imamo prema starješini crkve ocu Ivanu Jankinu.“ Kovčezi sa zastavama Da je mogao predvideti ova sadašnja vremena, pitanje je da li bi kralj Nikola Prvi uopšte želeo da bude sahranjen u ovakvoj Crnoj Gori, koja se, prema rečima američkog ministra odbrane generala Džejmsa Matisa, nalazi u istom frontu `rame uz rame sa Amerikom protiv Rusije.` Nepunih 108 godina ranije, 15. avgusta 1910. tada još uvek knjaz Nikola Petrović je ukazom cara Nikolaja Drugog proglašen za feldmaršala ruske carske armije. Izdaja zeta kralja Nikole ključna za propast ruskog carstva? Nikola Petrović je tokom svoje duge vladavine nadživeo tri ruska cara. U vreme Aleksandra Trećeg 15 streljački gvardijski puk nosio je ime crnogorskog suverena. Nikola je bio i dvostruki tast carske porodice Romanov. Prvo je 1889. godine udao kćer Milicu za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja Prvog. Njena sestra Anastasija – Stana, pre ulaska u dom Romanovih, bila je u braku sa ruskim plemićem nemačkog porekla Georgom fon Lojhtenbergom. Svoj drugi brak sklapa 1907. na Jalti sa rođenim bratom supruga njene sestre Milice, velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem, jednom od najznačajnijih vojnih i političkih figura tadašnjeg Ruskog Carstva. Zet kralja Nikole dočekao je Prvi svetski rat na mestu načelnika generalštaba carske armije. Nakon nekoliko neuspeha u prvoj godini rata, u leto 1915. godine biva smenjen sa vodeće pozicije u armiji i upućen za komandanta fronta na Kavkazu. U februaru (martu po novom kalendaru) 1917. zajedno sa komandantima frontova i flote, sa izuzetkom admirala Aleksandra Kolčaka koji se nije izjasnio, podržao je inicijativu načelnika generalštaba generala Mihaila Aleksejeva, kojom se od cara Nikolaja Drugog tražila abdikacija. Ovakav postupak voljenog rođaka posebno je teško pao poslednjem ruskom caru i možda je baš to bila kap koja je prelila čašu i dovela do povlačenja Nikolaja Drugog sa carskog prestola. Lojalnom generalu Vojevkovu, nakon potpisivanja abdikacije tada već bivši car pravdao se rečima: „A šta mi je preostalo da radim, kad su me izdali svi, čak i Nikolaša.“ (nadimak pod kojim je vekliki knjaz Nikolaj Nikolajevič bio poznat u carskim krugovima). Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov Wikipedia Oktobarsku revoluciju veliki knjaz dočekao je na Krimu u dvorcu svog brata i istovremeno pašenoga, a 1919. zauvek napušta Rusiju. Jedno kratko vreme nakon smrti barona Vrangela, Nikolaj Nikolajevič Romanov nalazio se na čelu vodeće organizacije ruske bele emigracije. Umro je u Francuskoj u Antibu početkom 1929. godine. Do danas su ostale glasine da su njegova supruga Anastasija i njena sestra Milica odigrale ključnu ulogu u približavanju kontroverznog iscelitelja Grigorija Raspućina porodici poslednjeg ruskog cara. Materijalna i intelektualna podrška Naš sagovornik Jovan Markuš, autor više značajnih istorijskih knjiga posvećenih dinastiji Petrović-Njegoš komentarišući za naš portal rusko-crnogorske odnose u vreme kralja Nikole navodi: „Svakome ko poznaje istoriju Crne Gore je potpuno jasno da nije bilo Rusije, ne bi bilo Crne Gore, koja bez ruske podrške ne bi mogla ekonomski da opstane.“ Podrška Carske Rusije Crnoj Gori bila je politička, materijalna i intelektualna. Zahvaljujući ruskoj političkoj podršci Crna Gora stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu. Ruska stručna i finansijska podrška bila je presudna da se krajem 19. veka izvrši sveobuhvatna reforma crnogorske vojske, koja zahvaljujući ruskim kreditima, u većini kasnije otpisanim i direktnih donacija dolazi u posed savremenog naoružanja. Ruske subvencije crnogorskom državnom budžetu u 1902. premašile su njegovu polovinu. Iz Odese u Crnu Goru je došao i pisac prvog crnogorskog Ustava dr Valtazar Bogišić, a u vreme Veljeg rata 1878-79 na Cetinju je boravio čuveni ruskih hirurg dr Nikolaj Sklifosovski. Jedna od najpoznatijih moskovskih bolnica danas nosi ime ovog lekara. Ruski ambasador svedok knjaževog testamenta Koliko je Rusija bila bitna za crnogorskog kralja najbolje svedoči primer njegovog prvog testamenta iz 1882. godine. Ovaj dokument nije sačuvan, a za njega se saznalo tek 80-ih godina dvadesetog veka, kada je u arhivima Ministarstva inostranih poslova u Moskvi pronađen dopis šefa ruske diplomatske misije na Cetinju, ministra rezidneta Špejera. Iz ovog dopisa datiranog na 15. novembar 1882. redni broj 238, pored procedure nasleđa prestola u slučaju iznenadne smrti crnogorskog suverena saznajemo da je knjaz Nikola sam molio ruskog ambasadora da sluša izricanje njegove poslednje volje, kao i da treći primerak testamenta bude čuvan u ruskoj diplomatskoj misiji. Preostala dva bila su u posedu kraljice Milene i mitropolita Visariona. U međuvremenu kralj Nikola je sastavio još nekoliko izjava svoje poslednje volje. Ni u svom poslednjemom testamentu nastalom 1917. i objavljenom nedugo posle njegove smrti 1921. godine, kralj Nikola nije zaboravio Rusiju i prestolonaslediku Danilu poručio je: „Ali kad na­ši Saveznici po­bije­de i kad Cr­na Go­ra bu­de re­sto­ri­ra­na, na­stoj prije sve­ga da u nje­nim od­no­si­ma oda­no­sti i vjer­no­sti pre­ma Ru­si­ji ne na­stu­pi ni­kad ni naj­ma­nja pro­mje­na. To ti ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti, jer i su­vi­še do­bro znaš, ko­li­ko smo tije­sno ve­za­ni sa ve­li­kom slo­ven­skom na­cijom.“ Kako su nastali suncokreti na zgradi Ruskog poslanstva Komentarišući aktuelne odnose Rusije i Crne Gore naš sagovornik Jovan Markuš naveo je da su: „Na nedopustivo niskom nivou, od čega dugoročnu štetu može imati samo Crna Gora. Rukovodstvo Crne Gore se odnijelo uvodeći sankcije bratskoj Rusiji po onoj narodnoj izreci: „Ko tebe hlebom, ti njega kršem“. Cijeneći odnos kralja Nikole prema Rusiji, ovo što sada imamo je posljednja stvar koju bi on želio.“ Kao ilustraciju crnogorskog doživljaja Rusije sa početka Dvadesetog vijeka, Markuš nam je ispričao zanimljivu anegdotu iz vremena kada su na Cetinju završavani građevinski radovi na Ruskom poslanstvu: „Prolazeći pored majstora, koji je razmišljao kako da oblikuje završetke vrhova ograde, stariji cetinjanin predloži: „Nemoj se mnogo mučiti, napravi vrhove u obliku suncokreta“, majstor upita: „Zašto baš u obliku suncokreta?“ Na ovo je starac odgovorio: „Zato što su se Crnogorci uvijek okretali prema Rusiji kao prema suncu!“ I danas poslije 115 godina od izgradnje, stoje ukrasi u obliku suncokreta na ogradi oko ruskog poslanstva na Cetinju kao podsjećanje na našu ljubav prema majci Rusiji.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lighter Than Air: An Illustrated History of the Development of Hot Air Balloons and Airships David L. Owen David Owen autor je knjiga Skriveni dokazi i Skrivene tajne. Opsežno je pisao o vojnim prijevarama, špijunaži te je napisao i producirao televizijske dokumentarce o računalnim zločinima i elektroničkoj obavještajnoj službi. Lakši od vazduha: ilustrovana istorija razvoja balona na vrući vazduh i vazdušnih brodova Balon na vrući zrak izumili su Joseph Michel i Jacques Étienne Montgolfier u Francuskoj 1783. godine. Prvi uspješan let u slobodnom balonu ostvarili su Jean-François Pilâtre de Rozier i Marquis d`Arlandes 21. studenog 1783. godine. Poletjevši iz vrta dvorca La Muette kod Pariza, dosegli su visinu od gotovo 1.000 m, letjeli su iznad grada otprilike 25 minuta, prešavši udaljenost od 12 km. Prvi ženski aeronaut bila je Marie Elisabeth Thible, francuska operna pjevačica koja se 4. srpnja 1784. godine uzdigla u Montgolfierovom balonu iznad Lyona. Baloni na vrući zrak se i danas uobičajeno koriste kao slobodni baloni, dakle baloni koji nemaju izravno upravljanje smjerom leta, već smjer leta određuje vjetar. Balon na vrući vazduh je letelica lakša od vazduha koja se sastoji od vreće, koja se zove omotač, koji sadrži zagrejani vazduh. Ispod je okačena gondola ili pletena korpa (u nekim balonima za velike udaljenosti ili visine, kapsula), koja prevozi putnike i izvor toplote, u većini slučajeva otvoreni plamen izazvan sagorevanjem tečnog propana. Zagrejani vazduh unutar omotača čini ga plutajućim, jer ima manju gustinu od hladnijeg vazduha izvan omotača. Kao i kod svih aviona, baloni na vrući vazduh ne mogu leteti izvan atmosfere. Koverta ne mora da bude zatvorena na dnu, pošto je vazduh unutar omotača pod približno istim pritiskom kao i okolni vazduh. Kod modernih sportskih balona omotač je uglavnom napravljen od najlonske tkanine, a ulaz balona (najbliži plamenu gorionika) je napravljen od materijala otpornog na vatru kao što je Nomek. Moderni baloni su napravljeni u mnogim oblicima, kao što su raketni brodovi i oblici raznih komercijalnih proizvoda, iako se tradicionalni oblik koristi za većinu nekomercijalnih i mnoge komercijalne primene. Balon na vrući vazduh je prva uspešna tehnologija leta koja nosi ljude. Prvi let balonom na vrući vazduh bez veze sa ljudskom posadom izveli su u Parizu, Francuska, Žan-Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran d`Aland 21. novembra 1783. [1] u balonu koji su kreirala braća Montgolfije. 2] Prvi balon na vrući vazduh koji je leteo u Americi lansirao je iz zatvora Valnut Street u Filadelfiji 9. januara 1793. godine francuski aeronaut Žan Pjer Blanšar.[3] Baloni na vrući vazduh koji se mogu pokretati kroz vazduh, a ne samo da lebde sa vetrom, poznati su kao termalni vazdušni brodovi. Istorija Glavni članak: Istorija baloniranja Predmoderni baloni bez posade Nebeski fenjer Preteča balona na vrući vazduh bio je nebeski fenjer (pojednostavljeni kineski: kǒng míng dēng; tradicionalni kineski: kǒng míng dēng). Zhuge Liang iz kraljevstva Šu Han, tokom ere Tri kraljevstva (220–280 n.e.), koristio je ove vazdušne lampe za vojnu signalizaciju.[4] Mongolska vojska je proučavala Kongming fenjere iz Kine i koristila ih u bici kod Legnice tokom mongolske invazije na Poljsku.[5] Ovo je prvi put da je balon poznat u zapadnom svetu. U 18. veku, kolonijalni brazilski jezuitski sveštenik Bartolomeu de Gusmao zamislio je vazdušni aparat nazvan Passarola, koji je bio prethodnik balona na vrući vazduh. Svrha Passarole je bila da služi kao vazdušni brod kako bi se olakšala komunikacija i kao strateški uređaj.[6] Godine 1709. Jovan V iz Portugala je odlučio da finansira projekat Bartolomeua de Gusmana nakon peticije jezuitskog sveštenika,[7] a demonstracija bez posade izvedena je u Casa da Indiji u prisustvu Jovana V, kraljice Marije Ane od Austrije, koja je kao svedoci italijanski kardinal Mikelanđelo Konti, dva člana portugalske Kraljevske akademije istorije, jedan portugalski diplomata i jedan hroničar. Ovaj događaj bi skrenuo pažnju Evrope na ovaj događaj i ovaj projekat. U kasnijem članku od 20. oktobra 1786. godine londonskog Dejli Univerzalnog registra navodi se da je pronalazač mogao da se podigne korišćenjem svog prototipa. Takođe 1709. godine, portugalski jezuita je napisao Manifesto summario para os kue ignoram poderse navegar pelo elemento do ar (Kratki manifest za one koji nisu svesni da je moguće ploviti kroz element vazduha); ostavio je i projekte za vazdušni brod sa posadom. Značajni balonista Džulijan Not, 1970-ih; pretpostavio je da su pre dva milenijuma stvaranje geoglifa linija Naske mogli da vode vođe Naske u balonu, verovatno najranijim letovima balonom na vrući vazduh u istoriji čovečanstva.[8] Godine 1975. da bi podržao ovu teoriju, dizajnirao je i pilotirao praistorijski balon Naska, tvrdeći da je koristio samo metode i materijale koji su bili dostupni Pre-Inka Peruancima pre 1.000 godina.[9][10] Prvi let sa posadom Model balona braće Montgolfije u Londonskom muzeju nauke Francuska braća Žozef-Mišel i Žak-Etjen Montgolfje razvili su balon na vrući vazduh u Anoneu, Ardeš, Francuska, i javno ga demonstrirali 19. septembra 1783. godine, izvodeći let bez posade u trajanju od 10 minuta. Nakon eksperimentisanja sa balonima bez posade i letova sa životinjama, prvi let balonom sa ljudima u avionu, privezani let, izveo je 15. oktobra 1783. godine ili oko njega Žan-Fransoa Pilatre de Rozije, koji je izveo najmanje jedan privezan let iz dvorišta radionica Reveillon u Faubourg Saint-Antoine. Kasnije istog dana, Pilatre de Rozijer je postao drugi čovek koji se popeo u vazduh, dostigavši visinu od 26 m (85 stopa), što je dužina užeta.[11][12] Prvi slobodan let sa ljudskim putnicima obavljen je nekoliko nedelja kasnije, 21. novembra 1783. godine.[13] Kralj Luj KSVI je prvobitno odredio da će osuđeni zločinci biti prvi piloti, ali je de Rozije, zajedno sa markizom Fransoa d`Alandom, uspešno podneo peticiju za tu čast.[14][15][16] Prva vojna upotreba vruće vazdušni balon se dogodio 1794. tokom bitke kod Flerusa, kada su Francuzi koristili balon l`Entreprenant za posmatranje.[17] Žan-Pjer Blanšar postao je prva osoba koja je letela balonom na vrući vazduh u raznim zemljama, uključujući Sjedinjene Države, Holandiju i Nemačku. Njegov najistaknutiji let prešao je Lamanš ka zamku Dover u pratnji Džona Džefrisa, koji se dogodio 7. januara 1785. Godine 1808. Blanšar je doživeo srčani udar dok je leteo balonom iznad Haga, pao je sa svog balona i doživeo fatalne povrede. Njegova supruga Sofi Blanšar nastavila je njegovu profesiju, ali je takođe umrla deceniju kasnije na balonu, zbog festivala vatrometa koji je izazvao zapaljenje vodonika u balonu.

Knjiga je dobro očuvana.Ima napisano ime na prvoj strani. КАСТРАТОВИЋ, Гојко Istorija crnogorskog filma / Gojko Kastratović. — Podgorica: CID, 2006 (Beograd: Grafolik). — 380 str., [48] str. s tablama: ilustr.; 24 cm. — (Biblioteka Crna Gora / CID, Podgorica) Slika autora. — Tiraž 500. — Podaci o autoru: str. 335–336. — Resume. — Registri. Godina izdanja:2006. Izdavač:CID, Podgorica Biblioteka:Crna Gora Broj strana:380 Format:24 cm Povez:tvrdi povez ,,Intervju 20.01.07 Traka koja pamti Gojko Kastratović, direktor Crnogorske kinoteke Obimnom popisu projekata na kojima stoji njegov autorski potpis Gojko Kastratović, aktuelni direktor Crnogorske kinoteke, dodao je još jedan, za crnogorsku kulturu, verujemo neprocjeljiv. Kastratović je napisao i u izdanju izdavačke kuće CID objavio `Istoriju crnogorske kinematografije` - Pripreme su bile dugotrajne. Dvije knjige koje sam prethodno napisao zapravo su bile uvod u `Istoriju crnogorske kinematografije`.Na svojim , na svu sreću brojnim putovanjima, svo slobodno vrijeme decenijama sam koristio sam za posjete lokalnim arhivima. Interesovalo me sve što se u oblasti kojoj sam se posvetio odnosi na Crnu Goru. Pribavio sam obiman materijal, spretno ga iskoristio i sačinio odgovarajući popis materijala koji se tiču crnogorske kinematografije. Shvatajući što sve faktografija koju posjedujem sadrži okrenuo sam se projektu koji je zahvaljujući mom izdavaču stavljen na uvid javnosti - kaže za Kulturu i Društvo Po kojim kriterijumima ste struktrurirali prikupljenu građu? - Nastojao sam da čitaocu pružim što više informacija o crnogorskom filmu i crnogorskim autorima od samih početaka filmske djelatnosti do kraja 2005. godine. Na sažet način predstavljen je period prvih susreta sa filmom na tlu današnje Crne Gore, filmski rad izvanjaca i pionira crnogorskog filma u periodu od početka dvadesetog vijeka do kraja drugog svjetskog rata. Film nije slučajno došao u Crnu Goru. Nastojim, vjerujem i uspijevam, dokumetovati tu činjenicu. Cetinje je 1910. godine imalo stalni bioskop. U nastavku, cjelovito je dato osnivanje i razvoj crnogorske kinematografije i produkcije kroz djelatnost Lovćen filma, Zeta filma i Filmskog studija. Dao sam pregled filmova, predstavio ih i vrjednovao u kontekstu vremena kom pripadaju i korpusa čiji su integrali dio. Obuhvaćen je i rad crnogorskih autora i njihovi flmovi nastali u produkciji drugih republika na tlu nekadašnje SFRJ. Na kraju navedena je štampa koja je pisala o filmovima crnogorskih filmskih autora. To finalno poglavlje je smatram bitno za mlade ljude i ljude koji se bave filmom ili pišu o filmu. Ne čini li se da postoji određena disproporcija kada je u pitanju recepcija ove knjige u Crnoj Gori i van nje. Sudeći po reakcijama, ona je van Crne Gore više i čini se detaljnije čitana nego u Crnoj Gori? - To je tačno.Stručna javnost se ovom knjigom bavila isključivo van Crne Gore.Nekoliko značajnih imena iz bivših jugoslovenskih republika do kojih je knjiga doprla oglasili su se sa oduševljem prihvatajući jednu ovakvu knjigu. Oduševljeni su njenom preciznošću , jasnoćom, stavovima, ocjenama, preglednošću. Fascinirani su na koji način ona zadovoljava kriterijume struke a da ujedno može biti dragocjena i zanimljiva za filmofile i ljude kojima film nije profesionana vokacija.U Crnoj Gori, izuzimajući tekst Rajka Cerovića i par bilješki pisanih sa intencijom da obavijeste da se knjiga pojavila, ja reakcije nijesam evidentirao. Uostalom jedva da ih je bilo i na cjelokupnu CID-ovu biblioteku čiji je ona integralni dio a koja pruža presjek crnogorske duhovnosti u svim oblastima.To me zaprepastilo jer su u prva dva kola štampane kapitalne knjige. Iz razgovora sa ljudima shvatam da malo njih broj njih uopšte zna da takvo što u Crnoj Gori postoji. Prema Vašim saynanjima, kada je i gdje Crna Gora prvi put viđena na filmskom platnu? - Crna Gora je jako rano viđena na filmu. Desilo se to u bečkom Uranija teatru, 1. novembra 1902. godine.Prema navodima oglasa koji je objavljen u listu Fredmen Blatu tamo je na taj dan prikazan film U Crnim Brdima, na Knježevom dvoru crnogorskom. Nije utvrđeno o kakvom se filmu radi niti osim oglasa postoje podaci koji bi ukazivalina šure činjenice, recimo, ko je bio snimatelj. Neki tvrde da moguće to nije bio film u formi kakvu mi danas pozanjemo već da su posrijedi bili slajdovi.. . Uzimajući u obzir da je film mlada umjetnost i da je jako je dug taj period koji još detaljno nije istražen u arhivima bi se možda moglo pronaći još što šta čime bi mogla biti dopunjena naša saznanja o istoriji filma na tlu današnje Crne Gore, uključujući i materijale koji su prikazani u bečkom Uranija teatru, 1. novembra 1902. godine. Koji su prvi sačuvani i nama dostupni filmski kadrovi koji se odnose na Crnu Goru? - Arnold Mjur Vilson iz Šefilda , počasni konzul Kraljevine Srbije u Engleskoj, boravio je 1904. godine u Beogradu u vrijeme krunidbenih svečanosti. U storijama koje tada snimio prisutni su i pripadnici crnogorske dinastije Petrović Njegoš. Iste godine Vilson je sa svojim snimateljom Frenkom Moteršom otputovao u Crnu Goru. Sačuvano je petnaest kadrova koje su načinili na ulici u Andrijevici. Na Cetinju su potom snimili polazak crogorske vojske na manerve koji su održani na terenu između Cetinja i Rijeke Crnojevića od 3. do 6. oktobra, po julijanskim kalendaru, 1904. godine. Smotra je snimljena u jednom planu i jednom rakursu.Snimatelj pokazuje smisao za detalj. Snimajući ulicu u Andrijevici, snimioje mališana koji siromašno obučen prilayi đedu koji sjedi na škanju ispred kuće i pripaljuje mu cigaru. Sa više narativnog smisla, taj detalj upotpunjuje opštu atmosferu zatečenog života na ulici. Da li je u tom periodu u Crnoj Gori snimano i nešto dragocjeno, o čemu imamo saznanja ali, na žalost, ne i snimljeni materijal ? - Puno toga. Mnoge ekipe koje su posjećivale Dalmaciju i Dubrovnik dolazile su i u Crnu Goru.U to vrijeme filmske kamere imale su i ulogu projektora. Snimljeno je dosta reportaža ali na žalost dosta doga nije sačuvano ili nam je nedostupno. Treba temeljno istraživati. Arhivari nijesu u obavezi da poznaju crnogorski pejzaž. Sasvim je moguće da se puno materijala vodi pod odrednicama tipa ` film sniman negdje na Balkanu`. Što se perioda na koji se odnosi vaše pitanje tiče, danas, recimo, se zna da je filmska kompanija Čarlsa Urbana iz Londona 1906. godine snimila dva filma u Crnoj Gori. Prvi film je bio `Crna Gora i Albanski Alpi`, a drugi `Hercegovina, Bosna i Dalmacija`. Nijedan film nije sačuvan ali nam je sadržaj poznat jer postoje katalozi kompanije koja ih je snimila.Filmovi su prikazivani u seriji putopisnih filmova o našim krajevima pod nazivom `Preko Balkana`. Iz popisa kadrova jasno se vidi da je bio snimljen stari put uz lovćenske serpentine kojim ide kolona natovarenih mazgi sa kotorskog pazara, odmaralište na Njegušima, kadrovi sa pijace u Rijeci Crnojevića, Danilov most i pristan u Rijeci Crnojevića, odlazak ljudi čamcima sa riječke pijace... U drugom filmu snimljena je gornja paluba jednog broda i na njoj mnogo Crnogoraca koji putuju iz austrijskog pristaništa, panoramski prikaz prilaza Herceg Novom i Kotoru, naselja u Boki, sahrana u Kotoru,pijačni trg u tom gradu, raznovrsno i živopisno obučeni ljudi. Snimatelj ovih izgubljenih kadrova je bio škotlanđanin Mekenzi iz Aberdina ,što saznajemo iz putopisa engleskog novinara Harija de Vinta koji je svoj putopis objavio 1907. godine u Londonu pod naslovom `Kroz divlju Evropu`. Ima puno toga...Na osnovu onoga što posjedujemo iz tog perioda jasno nam je da su to fantastične rekonstrukcije naše prošlosti, neprocjenjivi dokumenti o Crnoj Gori, važni za mnoge oblasti, bitni za etnologe, geografe, botaničare, sociologe, istoričare. Crnogorska kinoteka kao primarni zadatak za budućnosti ima pribavljanje svog dostupnog blaga i traganje za do sada nepoznatim materijalima. To će koštati ali korist je višestruka i vrijedna uloženog novca i truda. Nakon Drugog svjetskog rata, ko je personalno dao najveći i najznačajniji doprinos njenom oranizovanju crnogorske kinematografije? - Nesumljivo je to Aleksije Leko Obradović, direktor `Lovćen filma`. Neizmjeran je i doprinos scenariste Ratka Đurovića i režisera Velimira Velja Stojanovića. Oni ne samo što su snimili prve crnogorske filmove, oni su u krestivnom smislu dali pravac daljim tokovima filmske umjetnosti kod nas. Operski pjevači, snagatori, Bunjuelove dive U ranoj fazi, već tokom prvih nekolko decenija minulog vijeka, Crnogorci su pokazali da ih zanimaju kreativne i izražajne mogućnosti filmske umjetnosti. Vaša `Istorija crnogorske kinematografije` obiluje podacima koji to svjedoče da su brojni Crnogorci u vrijeme nepostojanja crnogorske kinematografije bili aktivni filmski stvaraoci... - Nekoliko je Crnogoraca prije Drugoh svjetskog rata bilo u kinematografijama drugih zemalja gdje su manje više napravili filmske karijere.Mihailo Ivanović Vavić je karijeru počeo kao operski pjevač u Rusiji. Emigrira u Francusku 1918. godine i počinje izgrađivati pozirišnu karijeru . Potom odlazi u Ameriku gdje u Los Anđelosu potpisuje ugovor sa filmskom kompanijom Junajted Artist. Bio je izraziti epizodni glumac. Igrao je kod poznatih amaričkih reditelja King Vindora, Luisa Majlstouna, Viktora Fleminga, zajedno sa glumcima Daglasom Ferbanksom, Gari Kuperom, Robertom Montgomerijem. U Italiji su karijeru napravili braća Jovan, Emilio i Maksim Raičević. Jovan je bio prvak u rvanju u disciplini grčko-rimskim stilom. Na film je došao posredstvom u to vrijeme izuzetno popularnog žanra istorijskog spektakla. Odograo je veliki broj uloga snagatora između 1919. i 1923. godine. Braća Raičević su u Trstu imali kompaniju za proizvodnju filmova. U vlastitoj produkciji realizovali su dva filma. Poznato ime na filmu je i Milena Vukotić, rođena u Rimu 1930. godine.Otac njen Jovan bio je diplomata , majka Marta Neve bila je italijanska pijanistkinja. Zapažene uloge ostvarilaje kod režisera Marija Moničelija, Karla Lucanija i Marka Vikarija. Najboljim njenim ulogama smatraju se one ostvarene u nadrealističkoj Bunjuelovoj trilogiji: `Diskretni šarm buržoazije`, `Fantom slobode` , `Taj mračni predmet želja`. Crnogorskog porijekla je i francuski glumac Mišel Okler. Reditelj Frederik Rosif, takođe. Pa holivudski glumac Paul Ivano čije je pravo ime Pavle Ivanović. Snimio je pet igranih fulmova u Holivudu gdje se doselio 1919. godine. Znatno kasnije odiogaro je 250 televizijskih uloga. Vlatko Simunović``

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

KARL KASER HANNES GRANDITS ZIGFRID GRUBER POPIS LIKE I KRBAVE 1712. GODINE - obitelj, zemljišni posjed i etničnost u jugozapadnoj Hrvatskoj Prevod - Sanja Lazanin Izdavač - Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb Godina - 2003 420 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Izvori ISBN - 953-6627-52-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: KARL KASER - Predgovor KARL KASER - Uvod CONSCRIPTIO TERRENORUM ET HOMINUM BEEDER GRAFFSCHAFTEN LIKA VND CORBAVIA Summari Extract Conscriptio terrenorum in Correniza Beschreibung deren terrenen in Punich Popisani Zemglie Heruaton Podlopachi. Petsione zu der haubtmanschaft Podlopaz gehörig. Conscriptio terrenorum et hominum in Jossani. Pisuchani i Podlapazani Vlasi. Popisana Zemglia po uxu od Mekinara Conscriptio terrenorum et hominum in Udbina in Carbavia Conscriptio Terrenorum in Mutilich sub Capitaneubu Udbinensi Conscriptio hominum in Visutsch, sub Capitaniatu Udbinensi et sunt Walachi Consribtie hominum in Srinogora sub Capitaniatu Udbinensi Consistentu Walachos Conscriptio terrenorum et hominum in Comik. Consiltit in puris Walachis Popisana Zemlia u brunu i oruzie, i ostalo Massin der Hauptmannschafft Udbina gehörig Popisanan Zermany zemlia ÿ Puskori ÿ ostala Celiad Popisani Zemlia ij Puskari skupa sa ostolom Celiadom u Grachachu Popisani Louinchani Ki zemglie y koliko oni imaiu Popisani Plochani ÿ nihoue zemglie Conscriptio terrenorum ex Paglo Raduz Conscriptio terrenorum Pagi Belai Conscription v. Belai Bareta vnt Osterviza Popisana Zemlia u Perusichiu i Puskari Popisana Zemlia u Kaliuderouchu Terrena Conscriptio ex Novi Popisana zemlia u Divosellu Conscriptio terrenorum et hominum in Ribnig Popisani Vlasi Pocitelgani pod Ribnikom Conscriptio terrenorum et hominum in Medak der wallachen Popisana Zemlia y Puskari u Pazarischih Popisana zemlia y Puskari u Mogorichiu Popisani zemlia i Puskari u Musa Luku Popisana zemlia y Puskari u Sirokoi kulj Popisana zemlia y puskari uu Budeku DRAGO ROKSANDIĆ, SANJA LAZANIN - Bilješka: završno izvješće ovlaštenog povjerenstva iz 1713. i popis Smiljana i Brušana Završno izvješće ovlaštenog povjerenstva iz 1713. Dodatno provedeni popis Smiljana i Brušana iz godine 1714. DRAGO ROKSANDIĆ - Ljudi i prostori Like i Krbave 1712. Godine: `Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica vnd Corbavia` (1712.) `Početkom osamdesetih godina započeo sam s pripremama za svoju habilitacijsku radnju socijalna historija habsburške Vojne krajine u Hrvatskoj (1535.- 1881.). Bilo je to godine 1984., kada sam tijekom svojih istraživanja u Štajerskom zemaljskom arhivu naišao na svežanj spisa, čija mi stvarna vrijednost u početku nije bila potpuno jasna. Taj je svežanj nosio naslov `Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica vnd Corbavia` (Popis zemalja i ljudi obje grofovije Like i Krbave). Započeo sam s ručnim prepisivanjem oko dvije tisuće velikim dijelom teško čitljivih stranica. Tijekom toga u vremenskom pogledu veoma zahtjevnog posla, ušao sam u mikrohistoriju pojedinih sela Like i Krbave, koja su po svršetku habsburško-osmanskog rata bila u više navrata ponovno naseljavana ili novoutemeljena. Tada su mi osobito dragocjeni bili podaci o sastavu svakog od oko 2.500 kućanstava. Gledano s distance, ti su podaci neizravno davali poticaj za cijeli niz istraživačkih projekata, koji su u načelu trebali dovesti do ponovnog vrednovanja povijesti obitelji u Jugoistočnoj Europi. Nakon dovršavanja habilitacijske radnje godine 1985., koja je 1997. izašla u hrvatskom prijevodu pod naslovom `Slobodan seljak i vojnik`, okrenuo sam se drugim pitanjima i znanstvenim zadacima. Usmjerio sam se na povijest rodovskih društava, poglavito u Albaniji i Crnoj Gori, i tako sam došao u dodir s historijsko-antropološkim pristupom. Dva su susreta bila odlučujuća za moj povratak na `Conscriptio`. Boraveći kao gost-profesor godine 1991. na University of Minnesota u Minneapolisu, upoznao sam kulturnog antropologa Joela M. Halperna, koji je u to vrijeme predavao na Istoku SAD-a, na University of Amherst (Massachusetts). Taj mi je susret otvorio jedno istraživačko polje, koje doduše za mene nije bilo potpuno novo, ali mi je, ipak, u svim svojim dimenzijama i mogućnostima bilo nepoznato historijsko istraživanje obitelji u njezinim kako demografskim tako i antropološkim aspektima. Kao rezultat prvih istraživačkih projekata na Odsjeku za povijest Jugoistočne Europe na Sveučilištu u Grazu (KarlFranzens-Universität) nastala je u suradnji s Joelom M. Halpernom, Hannesom Granditsem, Siegfriedom Gruberom i Michaelom Mitterauerom (Beč) knjiga `Familie und Verwandschaft auf dem Balkan. Analyse einer untergehenden Kultur` (Obitelj i srodstvo na Balkanu. Analiza kulture u nestajanju), u kojoj sam nastojao rekonstruirati povijest `balkanske obitelji`, kako sam je nazvao u svojim istraživanjima. Podaci `Conscriptio` pružali su mi u to vrijeme mogućnost, da pratim oblike obitelji u kontinentalnoj Jugoistočnoj Europi sve do početka 18. stoljeća. Na taj smo način u historijskom istraživanju obitelji Jugoistočne Europe dosegnuli do tada nepoznatu historijsku dubinu. Unatoč tome, u sebi sam bio načistu, da je bavljenje poviješću Vojne krajine u Hrvatskoj odnosno dublje istraživanje `Conscriptio` za mene završeno, sve dok godine 1996. nije došao Drago Roksandić, profesor Opće povijesti novoga vijeka na Sveučilištu u Zagrebu i na Central European University u Budimpešti također stručnjak za vojnokrajišku povijest s planom da se počnemo zajedno baviti vojnokrajiškim temama. Moja početna suzdržanost kapitulirala je pred uvjerljivim Roksandićevim zalaganjem. Preradio sam svoju habilitaciju za hrvatski prijevod i novo njemačko izdanje u nakladi Böhlau. Godine 1997. započeo je na Central European University u Budimpešti niz znanstvenih konferencija u okviru projekta pod nazivom `Triplex Confinium`, koji je nastojao oko uključivanja i koordiniranja što većeg broja znanstvenika i znanstvenica, koji su se do tada izolirano i bez koordinacije bavili istraživanjem habsburško-osmansko-mletačkog pograničnog područja od 16. do 19. stoljeća. Na temelju te inicijative i ponovno na Roksandićev poticaj nastao je plan da se po prvi put objavi cjelovit `Conscriptio`, kako bi postao dostupan širem krugu znanstvenika i znanstvenica. To će biti moguće prije svega putem CD-a, koji će biti priložen publikaciji i koji će sadržavati podatke o sastavu obitelji iz `Conscriptio`, obrađene u statističkom računalnom programu SPSS-u. Time će akademska zajednica dobiti dobro uređenu bazu podataka, uz čiju će pomoć biti moguće dati odgovor na različita, s demografskog stanovišta, postavljena pitanja. Unos podataka u kratkom periodu 1996./1997. obavio je Hannes Grandits u suradnji sa Siegfriedom Gruberom. Na ovom im se mjestu zahvaljujem kao i Evamariji Schafzahl, koja je imala mukotrpan zadatak da prijepis `Conscriptio`, koji sam vlastoručno prepisao 1984., prenese u oblik čitljiv stroju. Dakle, postojao je cijeli niz okolnosti i slučajnosti koji su doveli do ove publikacije. Svima onima, koji su uz već spomenute sudjelovali u tom kompleksnom procesu i čija mi imena zbog proteklog vremena više nisu dostupna, na ovom se mjestu srdačno zahvaljujem.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica und Corbavia Kazer Hans Gradis Kasser Grandic Siegfried

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica na pocetku se odvojilo od tabaka, to je cest slucaj kod ovih izdanja, znaci nije pocepano vec se samo odvojilo, sve ostalo uredno! Prvo izdanje!!! Retko !!! Izdavači: Slobodan Mašić, Petar Volk. Nezavisno izdanje: knj. 8. Numerisan primerak 227 od 500 Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine.[2] Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[3] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[4] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[5] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 — Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Biografija Plakat za FEST 1972. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Plakat za 6. BITEF Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966—1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručioc – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću - u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. LEK OD BRESKVINOG LISCA, Zorica Kuburović Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Plakat za 11. BITEF Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Fotografija Mašića u svojoj kancelariji Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Omot knjige `Opasne slike` Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Omot knjige ,,Glasovi` Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnh izdanja“ (1966-2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnh izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo djelo Obrazovanje govornika bez sumnje je jedan od najznačajnijih književnih produkata svoga doba, kako zbog svojih realističkih i zdravih pedagoških i didaktičkih pogleda, tako i zbog praktične svrhe kojoj je bilo namijenjeno. U prvom planu ono je trebalo da posluži kao pomoćno sredstvo, odnosno kao udžbenik za izučavanje generacijama rimskih omladinaca u toku njihova spremanja za govorničko zvanje. Međutim, već u prvim poglavljima prve knjige čitaocu je jasno da je navedeni razlog za pisanje djela od sporedne važnosti, a da se iza ovoga kriju mnogo dublji uzroci koji su pisca naveli na pisanje ovoga djela. U ranije napisanom djelu O uzrocima propadanja govorništva on je raspravljao o negativmm crtama u nastavi retorike i na njih svraćao pažnju svojih savremenika. U ovoj svojoj većoj raspravi, kako je dobro primijetio V. H. Atkins, pisac je htio dopuniti svoje ranije djelo daljnjim nastojanjima konstruktivne prirode da bi svojim savremenicima dao o tome jasne poglede. Jedno je nedvojbeno, a to izbija gotovo iz svakog Kvintilijanovog retka, da on ima u prvom redu na umu savremeni književni jezik i književne prilike uopće. Sadržaj: PREDGOVOR: Marko F. Kvintilijan pozdravlja svoga Trifona KNJIGA I. Predgovor I. Osnovna nastava II. Poredenje preimućstava javne i privatne nastave III. Upoznavanje i postupak sa dječijim prirodnim sklonostima IV. Gramatika V. Odlike i pogreške stila VI. Govorna pravila VII. Ortografija VIII. O pjesničkoj lektiri IX. Dalja priprema za govorničko zvanje X. Koji su predmeti potrebni za obrazovanje govornika XI. Pozornica i palestra predspreme govornika XII. Da li je moguća višepredmetna nastava u dječačkom dobu KNJIGA II. I. Kada učenik treba da pređe u školu retora II. Moralni lik učitelja i njegove dužnosti III. Da li su u početnoj nastavi potrebni najbolji i najspremniji učitelji IV. Prve vježbe u školi retorike V. O čitanju govornika i istoričara u retorskoj školi VI. O načinu davanja zadataka VII. O učenju napamet VIII. Da li treba svakog pojedinca poučavati prema njegovim prirodnim sklonostima IX. Dužnosti učenika X. Teme govornih vježbi XI. Potreba teoretske nastave XII. Snaga govora bez teoretskog obrazovanja XIII. U kojoj se mjeri treba pridržavati umjetničkih pravila XIV. Naziv i podjela retorike XV. Definicija retorike XVI. Koristi retorike XVII. Da li je retorika umjetnost XVIII. Kojoj vrsti umjetnosti pripada retorika XIX. Prirodni talenat i teorijska nastava XX. Da li je retorika vrlina XXI. Predmet retorike KNJIGA VI. Predgovor I. Obraćanje emocijama II. O smijehu KNJIGA VIII. Predgovor I. Duh latinskog jezika II. Jasnoća stila III. Stilski ukrasi IV. Uveličavanje i umanjivanje V. Sentencije i njihov značaj u govorništvu VI. Tropi KNJIGA IX. I. Razlika između tropa i figura II. Figure misli III. Govorne figure IV. Kompozicija, ritam, metričke stope i njihova upotreba KNJIGA X. I. O zalihi riječi II. Podražavanje III. Vrste i metodi pismenih vježbi IV. Kako treba vršiti ispravke V. O čemu treba u prvom redu pisati VI. Mentalna priprema VII. Improvizacija KNJIGA XI. I. Prikladnost govora II. Pamćenje III. Izlaganje (održavanje) govora KNJIGA XII. Predgovor I. Samo čestit i valjan čovjek može biti govor- II. Metodi izgrađivanja govornikova karaktera III. Govorniku je potrebno poznavanje građanskog prava IV. Govornik treba da zna istoriju V. Govornikovo oruđe VI. Kada treba da se prvi put pojavi govornik pred sudom VII. Kakve parnice treba govornik da preduzima VIII. Govornik mora proučavati svaku parnicu IX. Na šta govornik mora paziti prilikom izlaganja X. Govorni stilovi XI. Kraj Literatura Uvod U I veku n. e. tj. u drugoj polovini klasičnog perioda rimske književnosti počinju da se ističu i pisci rimskih provincija. Najbrže i najsnažnije su se osetili rezultati romanizacije na zapadu Imperije, u tadašnjoj rimskoj provinciji Hispaniji, današnjoj Španiji. Širenje romanizacije na Pirinejskom poluostrvu započeli su Kvint Sertorije, jedan od ranijih rimskih namesnika, i njegovi naslednici, tako da su već u Avgustovo doba postojale razne škole širom poluostrva. Osnovne škole su bile izgrađene čak i u malim rudarskim centrima južne Lusitanije, a u svakom malo značajnijem gradu mogli su se videti grčki i latinski gramatičari i retori. Iz tog vremena su potekli čuveni španski književnici: Seneka Retor, Seneka Filozof, Lukan, Marcijal, Kolumela i Marko Fabije Kvintilijan.[1] Curriculum vitae Marko Fabije Kvintilijan (lat. Marcus Fabius Quintilianus) rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Nastavničkim radom se bavio sve vreme za vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, hvaljen sa svih strana za stečene zasluge u vaspitanju i obrazovanju omladine, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika- Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. U to vreme mu je Domicijan poverio odgoj svoje dvojice nećaka, budućih pretendenata na carski presto i odlikovao ga konzulskom čašću. Tada se otprilike i oženio mladom devojkom, koja mu rađa dva sina i umire u devetnaestoj godini života. Ubrzo posle toga mu umiru i sinovi- stariji u petoj, a mlađi u desetoj godini života. Ali on i pored sve svoje tragedije ostaje trezven, pošten i savestan i nalazi spas u radu. Tada sastavlja svoja glavna dela o uzrocima propadanja besedništva i o vaspitanju besednika. Umro je između 95. i 100. g. n. e. Izgubljena dela Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano), dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom Priručnik za besednike (Ars rhetorica). Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. Declamationes Maiores i Declamationes Minores, koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to u stvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje. Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae). Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo u stvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin „novi stil“ (antitetični, poentiran, iseckan i pun sentenci, nastao kao varijanta azijanizma grčkih retora prenetog u Rim i predstavlja suštu suprotnost Ciceronovom aticističkom stilu). Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i Tacit, koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora. Antički izvori hvale Kvintilijanov karakter, a na osnovu njegovog sačuvanog dela, vidi se da je bio odmeren, osetljiv i pažljiv čovek, rođeni pedagog i psiholog koji sa nežnošću, ali i po određenim principima vaspitava i edukuje svoje učenike. Obrazovanje besednika Institutio oratoria, glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo delo, napisano je posle autorovog dugog opiranja i zahvaljujući upornim molbama njegovog prijatelja Trifona, jednog od najpoznatijih izdavača iz tog vremena. Delo je posvećeno Kvintilijanovom iskrenom i odanom prijatelju Marcelu Viktoriju, ljubitelju nauke. Kako sam kaže, sastavljao ga je nešto više od dve godine. Delo sadrži dvanaest knjiga, a pronađeno je u Švajcarskoj u manastiru Sent Galen 1416. godine. Obrazovanje besednika je najvažniji i ujedno najobimniji dokument o antičkoj nastavi retorike. Predstavlja kritički prikaz celokupnog dotadašnjeg retoričkog iskustva. Izvori kojima se Kvintilijan služio, da bi stvorio sliku antičke retorske teorije nisu nam dovoljno poznati i uglavnom nisu ni sačuvani. Takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi gde je svoje prethodnike koristio neposredno, a gde posredno. On pominje latinski prevod jednog retorskog priručnika koga je sastavio Gorgija iz Atine, učitelj Ciceronovog sina Marka. A taj prevod je sastavio nepoznati Publije Rutilije Lupus, od koga su nam sačuvane samo dve knjige o figurama reči, dok su ostale dve o figurama misli izgubljene. Pri sastavljanju ovog dela pridržavao se ustaljenog rasporeda dužnosti retora (officia oratoris): iznalaženje teme i ubedljivih argumenata (inventio), njihovo raspoređivanje u besedi (dispositio), izraz (elocutio), pamćenje (memoria) i način kazivanja (pronuntiatio). Koncepcija Kvintilijanovog dela odstupa od suvoparnog tehničkog izlaganja uobičajenog za većinu antičkih priručnika. On čitaoca vodi kroz stupnjeve vaspitanja retora do sagledavanja lika idealnog besednika, dok većina autora poznatih antičkih retorskih priručnika, pa i novovekovnih, kao npr. J. Sterija Popović, na početku daju definiciju retorike i sliku idealnog govornika, pa tek onda donose teorijska uputstva za postizanje najvišeg cilja retorike. A što se tiče samog izlaganja govorničke veštine, tu Kvintilijan sledi tradiciju ostalih antičkih priručnika i daje sistematski prikaz retorike od III do XI knjige. Kvintilijanov priručnik predstavlja i najvažniji dokument o neprekidnom prisustvu antičkog školskog predanja u oblasti retorike. I knjiga govori o elementarnom retorskom obrazovanju iz gramatike, muzike i geometrije; II o prvim govorničkim vežbama i o osnovama i granicama retorske teorije; III donosi uvid u celokupni sistem retorike; IV, V i VI bave se raspravama o delovima govora uključujući podatke o patosu, etosu i dosetkama; VI govori o osmišljavanju i redosledu izlaganja materije; VIII, IX, X i XI predstavljaju ozbiljnu studiju o stilu, pamćenju i izlaganju, pri čemu se u desetoj knjizi daje pregled istorije antičke književnosti tj. grčkih i rimskih književnika do piščevog vremena; XII je posvećena idealu savršenog govornika, njegovom karakteru i opštem znanju. U prvim knjigama se nalazi najpotpunija pedagoška rasprava iz grčko-rimske starine, u kojoj se ogleda Kvintilijanova svestranost. Obrazovanje besednika obuhvata sve ono što se odnosi na živu reč: gramatiku sa fonetikom, ortografiju, ortoepiju, stilistiku, istoriju jezika, aloglotiju, psihologiju vica i smešnog, retorsku tehniku, istoriju retorskih škola i, kao što je već rečeno, u desetoj knjizi istoriju antičke- grčke i rimske- književnosti. Kvintilijan sam kaže da se njegovo delo razlikuje od svih prethodnih retorskih priručnika, čiji su pisci polazili od pretpostavke da njihovi čitaoci poseduju znanje o svim drugim obrazovnim predmetima i da je njihov jedini zadatak da daju poslednje poteze govorničkom obrazovanju. Kvintilijan smatra da govornik treba da se izgrađuje već od detinjstva i zato je njegov cilj da odgoji idealnog govornika, a prvi bitan uslov za to je da on bude pošten i čestiti čovek. Kvintilijan je kao osnovu uzeo Katonovu definiciju besednika kao moralno dobrog čoveka vičnog govorenju: vir bonus dicendi peritus. Dakle, njegov govornik mora biti mudar čovek, neporočnog karaktera, koji treba da ovlada govorničkom veštinom i zato ga je potrebno uzeti pod svoje okrilje već od kolevke (ab incunabulis), od samih početaka govora i provesti ga kroz sve obrazovne stepene koji na bilo koji način mogu doprineti formiranju govora, kako bi što bolje izgradio njegov moralni lik i doveo do savršenstva njegove govorničke sposobnosti. Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući deklamacije. On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer. Zahteva stroge moralne i intelektualne kvalifikacije dojkinja, pedagoga i drugih lica koja dolaze u dodir sa detetom. Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Što se tiče same nastave, Kvintilijan pretpostavlja kolektivnu razrednu nastavu privatnom kućnom vaspitanju sa jednim učiteljem. Njegov vaspitni sistem bio je zamišljen kao lek protiv postojećeg stanja stvari u rimskom školskom sistemu u kojem su govorništvo i druge naučne discipline izgubile staru slavu i u kome su đaci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a učitelji nestručni i nisu marili za stare običaje. Kvintilijan je mislio da će bar donekle povratiti staru čestitost na kojoj se zasnivala snaga rimskog republikanskog društva. Njegovi pedagoški principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednička baština čovečanstva....