Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

Dante Aligijeri (ital. Dante Alighieri; Firenca, maj/jun 1265 — Ravena, 14. septembar 1321) bio je najveći italijanski pesnik kasnog srednjeg veka. NJegovo najveće delo, Božanstvena komedija, prvenstveno objavljena pod nazivom Komedija, a kasnije je Bokačo dodao epitet „božanstvena“, predstavlja kulminaciju srednjovekovnog pogleda na svet i osnovu modernog italijanskog jezika. Takođe, smatra se jednim od najvećih remek dela svetske literature. U kasnom srednjem veku, velika većina poezije je bila na latinskom jeziku, i samim tim dostupna samo bogatim i obrazovanim građanima. Dante se zalagao za pisanje na narodnom jeziku, te je svoje radove Novi život (1295) i Božanstvenu komediju napisao i objavio na njegovom maternjem toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo jako neuobičajeno, ali su pojedini pesnici, poput Petrarke i Bokača, nastavili da prate. Kao rezultat toga, Dante je odigrao ključnu ulogu u formiranju modernog italijanskog jezika. Kao uzor, Dante je poslužio mnogima, između ostalog DŽefriju Čoseru, DŽonu Miltonu, Alfredu Tenisonu i mnogim drugima. Takođe, Dante se smatra osnivačem strofa od tri stiha, tzv. tercina. Dante se često naziva „ocem italijanskog jezika“ i jednim od najvećih pesnika svetske literature. U Italiji, za njega se vezuje oslovljavanje sa il Sommo Poeta (vrhovni pesnik), a zajedno sa Petrarkom i Bokačem čini „tri krune italijanske poezije“. Kada je Danteu bilo 12 godina (1277) veren je Đemom Donati. Ugovorena venčanja u ranim godinama, u to doba su bila uobičajena. U osamnaestoj godini Dante je sreo Gvida Kavalkantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta „Slatki novi stil“ (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea. U tom periodu je sreo i Beatriče Portinari, kćerku Folka Portinaria. Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. LJubav prema Beatriče je očigledno postala razlog za poeziju i život. Kada je 1290. Beatriče umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. NJegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u „Čistilištu“ kroz lik Beatriče. Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želio da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtijevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama. Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posjetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savjet je poslao delegaciju u Rim, sa namjerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije. Božanstvena komedija pisana je početkom 14. veka, od 1308, pa sve do Danteove smrti 1321. godine kao autorova etička i religiozna poruka čovečanstvu za koje je verovao da je ogrezlo u greh. Božanstvena komedija je zato jedno vertikalno stremljenje, poziv na kontemplaciju – osnova Danteovog sveta je u moralnoj ideji, kaže De Sanktis – ta ideja je svojstvena drugom svetu – ona je njegova definicija. Rajem upravlja takva filozofija kakvu je Dante želeo da uspostavi na zemlji, a do njenog spoznanja se dolazi preko zaborava tela, vođstvom razuma, ljubavi i milosti božije. Sama koncepcija Komedije nastaje u skladu sa Commedia del anima – Ona prati standardnu putanju duše kroz tri carstva – LJudskost, Očišćenje i Peporod. Standardnoj alegoriji o uspenju duše Dante je udahnuo život novim načinom alegorije, čineći da likovi koje sreće na svom putovanju uz nužnu tipiziranost poseduju individualnost- Dante piše u Convitu da doslovan smisao mora biti nezavistan od alegorijskog, da bi bio shvatljiv sam po sebi. Upravo to čini u svom najvećem delu. Sa likovima Komedije nalazimo se u međuprostoru zato što je individualno postalo opšte i opšte individualno, i postojanje stanovnika drugom sveta je sasvim specifično. Ono varira u zavisnosti količine božanske milosti kojoj su izloženi. Put Božanstvene Komedije polazi od tela, materijalne patnje, da bi završio sa blaženstvom bestelesnog postojanja koje se smrtnicima pojavjuje kao svetlost. Dante nikada ne zaboravlja svoj zadatak, a to je, da izloži moralni poredak, oceni svačije mesto u večnosti, a to se jedino može apsolutnim eklekticizmom – paganska filozofija, rimski pesnici, narodna verovanja, i običaji, biblija i metafizički epovi Alana – sav kulturan opus srednjeg veka Dante ugrađuje u svoja tri sveta i izlaže njegovim strogim pravilima nauke – filozofije i teologije, bojeći celu stvar ličnim afinitetima. Tako, na prvoj lestvici i raja i pakla zatičemo jednu istu sortu – indiferentne, razlika je i vrsti indiferencije jer oni rajski su bili sprečeni da deluju protiv nasilnika, i tako su svrstani jer nisu učinili čudo. Iako njihova kazna nije strašna kao Ruđijerijeva, Pjera De la Vinje ili Odiseja, u samom govoru pesnika oseća se prezir – posve drukčije nego u Limbu, vergilijevom Elisiju, gde uvaženi čamuju jer su rođeni p. n. e.. Pakao je levak u kome se zamračuju duhovi, dok se ne uguše u apsolutnoj materiji i ledu. Demoni koji se u njemu nalaze, prikupljeni iz predanja i mitologije, okončali su svoje delovanje i predstavljaju simbol i sliku greha koji muči čoveka. Tamo gde je, kao u Paklu, poredak pervertiran, Dante pristupa aristotelovskoj klasifikaciji grehova ukrštenoj sa egzemplarnom figurom poroka. Novost je simboličko atraktivan broj grešnika. Iako je njih koliko ptica u jatu, on iz jata izdvaja npr. samo 7. Ako u tom pevanju npr saberemo Paola i Frančesku dobijamo broj 9. Prema Danteu oni dobijaju svoj puni smisao tek kada su dovedeni u vezu sa prethodnih 7 egzemlarnih figura kojima se kao savremeni likovi suprotstavljaju. Kurcijus ovo naziva eksplozivnim prodorom doživljene istorije. Epski mitološki filozofski, retorički obeležen obrazovni svet srednjeg veka. Kasnije imamo i deset nasilnika protiv bližnjeg, sedam sodomita... Koncept raspodele zasniva se na Aristotelovoj Etici. U početku pakla, čovek je samo lišen razuma, jednostavno je prepušten vlastitim silama svoje duše. To je začetak životinje. Osnovna crta za razdvajanje zločinaca je namera, i ona Pakao razdvaja na tri dela. Oni koji su grešili bez razuma i volje, Oni koji su grešili protiv drugog i sebe, i na kraju, oni koji su imali zao cilj i hladno ga razradili. Tako u drugom krugu, su raspusnici – kod kojih je strast pobedila razum i oni su joj se predali bez namere. Frančeska i Paolo – LJubavnici koje je strast savladala i životu, i sada su neodvojivi u paklenom vihoru, koji nosi i Tristrana sa Izoldom. U Frančeskinoj ispovesti, jednostavno i sa merom, oživljen je prizor nežnog ali i strastvenog očitovanja ljubavi, što turobni mrak pakla načas osvetljuje ljudskom toplinom i neizrecivom lepotom. To je umetničko središte i najbolji deo V pevanja koje je nadahnulo mnogobrojne umetnike. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i zbog strepnje da ne odaju sakrivenu želju, provala neizdržive strasti u poljupcu, neraskidiva spona s Paolom u ljubavi, smrti i kazni; ćutnja i suze Paola koje prate pripovedanje lepe, ženstvene i plemenite Frančeske, gubljenje svesti i (još jedan) fizički pad Dantea – ceo taj ljubavni roman sažet je u poznatoj epizodi. Dramatičnost se nalazi u susretu duše koju je pobedio greh i duše koja teži savladati uslove koji na greh navode. Kazna za Paola i Frančesku je Vihor koji ih nosi kao golubove. Veliko saosećanje stvara tu sliku. Tako Dante čini stvarnošću ono što piše – Svoje sažaljenje suprotstavlja usudu. Oni su još uvek bića – u Paklu osećaju i plaču. Čako, proždrljivac trećeg kruga, šiban je jakom kišom. On proriče Danteu politički rasplet u Firenci: jedna partija će da pobedi drugu i uz tu će da stane papa. Upućuje ga da će u daljem Paklu sresti i Farinatu i Rustikučija. Ovi gešnici još uvek zadržavaju ljudska osećanja i lik. Početak jaruga je Grad Dis. Tu su jeretici, a kažnjeni su jer nisu verovali u besmrtnost duše. Zato leže u grobovima, kao mrtvaci, i ljudskost u njima se gubi. Ostaju samo prirodni nagoni kojima ne vlada razum i tako, Farinata, uspravljen u grobu, kao da prkosi paklu. Oslobodilac Firence, uzvišen za Dantea. Progoni koje je vršio bili su njegova politička veština, i proriče Danteu da će i njega prognati. Onda hoće da se opere – Kako to da je on gori od ovih drugih koji će proterati Dantea? Farinata je već u toj uzvišenosti okamenjen. Šta da kažemo o Pjeru De la Vinji među samoubicama koji je pretvoren u Drvo i žuri da opravda istu nepravdu zbog koje se ubio udarajući glavom o zid. Samoubica je pesnik sicilijanske škole koga Dante nalazi među samoubicama, pretvorenog u drvo. Utamničen i oslepljen u očekivanju nasilne smrti sam sebi je presudio razbivši glavu o zid. U nostalgiji s kojom se seća srećnog razdoblja kad je bio mio vladaru, u osudi dvorske zavisti, u uverenosti u svoju nevinost, Dante implicitno projektuje i vlastiti udes nepravedno osuđenog prognanika koji je i sam upoznao spletke. Pravi pakao nastaje u zlim jarugama, i tu prvi put vidimo na delu ovaj etički princip. Ono što je bila nekontrolisana strast ovde postaje porok (strast koja se ponavlja). Pošto ti ljudi za života nisu imali kontrolu nad svojim ljudskim strastima, u paklu njihovo ljudsko lice nestaje. LJudi se fizički uvrću i gube strukturu. Još je odblesak telesnog u Kapaneju – on leži, pun prezrenja u vreloj buri. Kakav je bio živ takav je i mrtav. Stanje smrti ga po njegovom mišljenju nije promenilo, te Jupiter nije pobedio.. Među nasilnicima sodomitima u sedmom krugu, nailazi i na Bruneta Latinija. Ovaj mu proriče da će posići sjajna dela, ali da će ga zbog toga mrzeti. On je prvi astrolog u Paklu. Zle Jaruge – Deset jama za Varalice koje se nalaze u osmom krugu pakla. Tu sreće Papu Nikolu trećeg koji misli da je Dante tu da vidi njegov papski plašt - U 3. jarugu Dante smešta simonijance, tj, trgovce crkvenim dobrima i, umesto da epski izvesti o novoj fazi putovanja, svečanim i gnevnim tonom direktno optužuje one za koje je smatrao najvećim krivcima zla u društvu svog doba – one koji su podmićivanjem i međusobnim svađama radi crkvenih časti bili krivi za anarhiju u svetu. Prema Danteu, pravda i red su mogli nastati da je vlast pripala caru, a da su se crkvom bavili nepodmitljivi. Pošto su na Zemlji voleli zlato iz zemlje, tako u paklu korumpirani crkvenjaci leže naopako zabijeni u šupljine kamena, izvan im vire noge do lista, a tabani im gore na površini kao zapaljeni masni predmeti, pa od bola prevrću nogama. Dante koji je u svojoj invektivi sledio zdravo rasuđivanje, sretan je što je Vergilije, simbol razuma, sa zadovoljstvom slušao njegove reči. U sedmoj zlorupi dolazi do metamorfoze Vani F-učija u zmiju. Nagoni i nesvesno postali su prejaki. Fučija ujeda zmija za vrat, i brže nego što se napiše slovo on se pretvara u pepeo pa se ponovo stvara. Proriče mu da će stranka Crnih doći iz Pistoje u Firencu, i da će se biti bitka na Pičenskom polju. Kaže da mu to priča da bi mu zadao naglu bol. Priča se nastavlja u novoj pesmi, gde se na fučija lepe zmije.. U devetoj zlorupi osmog kruga je rasporen Muhamed gde mu vise creva. Đavo ih šiba do žida, pa se vraćaju na novo rasporavanje kad im rane zarastu. Tu senalazi i Bertran de born sa glavom pod miškom poput svetiljke. Razdvajao je druge, a sad je sam razdvojen. Ono što je najgore mučenje za stanovnike zlih jaruga je što oni imaju životinjske prohteve i nagone, ali imaju ljudsku savest. Ka dnu jaruga ta savest slabi, kao što se smrdljiva voda zamrzava. U Kocitu, antenori, nalazimo Ugolina koji priča ispovest kako mu je umiralo jedno po jedno dete u kuli gladi. Od životinje čovek postaje okamenjeno biće. U tri pojasa – Kain, Antenora i Judeka duše su uronjene u led, glupa materija bez duha. Tragičnost pakla je u večnom, čistom karakteru duša koji uprkos Bogu zadržavaju večnu pozu svoje strasti – Kao Frančeska, Farinata i Kapanej. Iz te tragike, ulazi se u svet satirično komičnog u kome su i Vani Fuči, i Odisej, i kao vrhunac Lucifer. Čistilište je mesto na kome se strasti i čula smiruju i zato na njgovim vratima stoji Katon. Etički princip ovde je nalik onom kojem su težili antički mudraci. U Predčistilištu dva anđela teraju zmijskog demona i poslednji put se javlja telo. Ovde je Pakao uspomena, a Raj želja. Duše sude svojim greškama i raduju se svojim vrlinama. U čistilištu preovladava paralelizam egzemplarnih figura i tu se percepcija pretvara u simboličku viziju. Stvarnost postaje očigledan znak nečeg drugog. Kao i duhovi, stvarnost se izdiže i traži slobodu. Duše su gledaoci a ne akteri. Uspinjući se oni posmatraju simbolične slike dobra i zla, sve dok je ne spoznaju svojom vrlinom. Tada simbolička vizija postaje ekstatička. Osnovno osećanje u čistilištu je seta. Kao ona koju pokazuju Bonkonte i Pija de Tolomeji. Nastavljajući put, pesnici sreću Sordela, trubadura koji je pevao na italijanskom jeziku. Pošto se (kao Mantovac) zagrlio sa zemljakom Vergilijem, on im pokazuje dolinu vladara, gde su duše “nemarnih u obavljanju dužnosti” koji su se takođe zakasnili sa obraćanjem Bogu. Zatim Dante čuje još jedno proroštvo o svom progonstvu, pa ga, usnulog, Lucija (simbol milosti koja prosvetljuje) prenosi do vrata čistilišta. Još jedan Vergilijev učenik, Stacije koji se pridružuje pesnicima na putu u 6. krug gde su proždrljivci kažnjeni glađu i žeđu dok oko njih sve teče i zri. Gvido Gviničeli – pesnik koga sreću u 7. krugu gde su seni razbludnih. Dante ovom pesniku izražava oduševljenje i naziva ga ocem svojih drugova u dolce stil nuovo. Arno Danijel – Sreće ga na istom mestu i ovaj mu govori provansalskim stihovima. Zemaljski raj – poslednja stanica u Čistilištu gde će se Dante sresti sa Beatriče i Anđelima, i nakon dužeg korenja morati da odgovara na pitanja u vezi svojee grešnosti. U idiličnom krajoliku zemaljskog raja, polaganim korakom pesnik dolazi do reke Lete, a s druge strane mu se obraća prelepa Matelda. Zatim mu se u velikom sjaju ukazuje mistična ophodnja u kojoj vidi 7 upaljenih svećnjaka, 24 starca okrunjena ljiljanima i 4 životinje što okružuju kola koja vuče grif, a sledi ih 7 staraca okrunjenih crvenim cvećem: to je alegorijska procesija koja simbolizuje stari i novi zavet, Crkvu, Hrista, razne kreposti i vrline. Na kraju procesije, u oblaku cveća koje bacaju anđeli, 3 puta pozvana, na trijumfalnim se kolima pojavljuje Beatriče, i tu počinje centralni prizor poslednjeg dela Čistilišta. Lirski tonovi najavljuju poeziju jednog od dominantnih motiva speva u kojem je sva pažnja usredsređena na Beatričin lik. Ona se pojavljuje u punoći svoje ljudske prirode, lepote i etičke uzornosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu. Posle njene pojave, Dante s bolom zapaža da je nestao voljeni učitelj koji ga je dotle mudro i očinski vodio, a sad se morao vratiti u Limb. Beatriče Dantea dočekuje strogim rečima prekora koje ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima zbog kojih je zaboravio pravu sreću do koje je sada, u zemaljskom raju, dospeo. U njenim rečima sintetizovana je drama Danteovog života između težnji k dobru i greha, ljubavi i stranputice… Posle njih, pesnik, pokajnički skrušen, ispoveda uzrok svojih zabluda. Pozvan da pogleda Beatriče, u unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema učinjenim gresima, gubi svest u koju ga vraća Matelda zagnjurivši ga u Letinu vodu zaborava što briše svako sećanje na greh. Tek tada, doveden do Beatriče, može izdržati pogled blistavih očiju. Zatim vidi velelepnu alegorijsku predstavu u kojoj se simbolično predočava put čovečanstva i korumpiranost crkve. Beatriče prorokuje dolazak božanskog glasnika koji će obnoviti svet – a to je poziv Danteu da zalutalom čovečanstvu pokaže put ka spasu. Posle toga, Matelda odvodi Dantea i Stacija do Evnoje, reke sećanja na učinjena dobra i tako pesnik postaje čist i dostojan da se uzdigne prema krugovima neba. Bilo je to 30. marta (ili 13. aprila) oko podneva. Precizan opis fizičkih patnji koje je podneo od ruke plaćenih ubica, Đakopo je dao smireno i s distancom, jer je emotivno daleko od tih događaja (za razliku od sena u paklu), kao i druge sene čistilišta kojima je uglavnom ovladala žudnja za rajem, bitna osećajna sastavnica junaka druge kantike. Iako sene čistilišta nemaju onako plastičan pesnički lik kao stanovnici pakla, ipak se i one međusobno razlikuju, pa su i u ovoj epizodi junaci pođednako setni zbog patničkog svršetka na Zemlji, sadašnjeg stanja, usamljenosti i nebrige srodnika koji se za njih ne mole… Sedam pečata koje je dobio na čelu, Dante svakim krugom briše, i na kraju se kupa u vodama Lete i Evnoje. Uspenje prate himne i psalmi povorki koje se spasavaju, da bi na vrhu bio spektakl – Sedam svećnjaka na čelu povorke, za njima puk obučen u belo koji peva, pa zatim crkva kao kočija između četiri životinje jevanđelja, praćeni svetim Lukom i Pavlam, četiri pisca poslanica i na kraju Sv Jovanom Bogoslovom. Procesija se prekida gromom, dolazi Madona, i Vergilije napušta Dantea, koji mora da odgovara Beatriči o svojoj grešnosti. Posle prizora na Adamovom drvetu, nastaje Raj. Raj je kraljevstvo kakvo je Dante želeo da ustanovi na zemlji. U njemu caruje filozofija. Put rajem predstavlje penjanja od zvezde do zvezde do Empirejskog neba u kome je izvor sve milosti, Bog. Svetlost na tom putu polako zasenjuje sve forme. U sedam rajskih nebesa spadaju junaci aktivnog života: zakonodavci, čovekoljupci, crkveni oci, mučenici i pravedinci, dok je Saturnovo nebo rezervisano za kontemplativne duše. Skupine likova objedinjuju ista osećanja i oni ih izražavaju formirajući figure svetlosti. I Raju ponovo vlada korporativni princip, povezan sa kompozicijom brojeva. Sunčano nebo obuhvata dve grupe od po 12 predstavnika mudrosti. Jedni zajedničko nosiocima imena mudrih je to što su oni predstavnici artes, istorije i pravnih nauka. Deset filozofa i mislilaca predstavljaju sapientia – mudrost, dok sedam naučnika predstavljaju scientia – nauku. I treću grupu blaženih čini 9 ljudi a vodi je Kačagvida. Kompoziciju raja ne čine samo brojevi već i svetlosne figure – nakon koncntričnih krugova dolazi krst, pa zatim orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu.. Mesečevo nebo – rajski lenjivci – oni koji zbog tuđeg nasilja nisu ispunili zavet čistote Među dušama u mesecu, jedinima u raju koji još imaju obris ljudskih likova, vidi Pikardu Donati, koja diskretnim aluzijama, bez gorčine, evocira dramu svog života – kad ju je brat izvadio iz samostana i prislio da se uda. Justinijan – Obitava na Merkurovom nebu i Danteu veliča istoriju Rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. Tu su blaženi koji su bili delatni u životu zbog zemaljske slave a ne zbog ljubavi prema Bogu. Venerino nebo – Mesto gde obitava Karlo Martel, čijim je srcem zavladala ljubav, ali je on brže bolje usmerio ka Bogu. Toma Akvinski – Dante ga sreće u Sferi Sunca, među svetiljkama vencakoji peva i pleše. Toma hvali Franju Asiškog – a obojica kore svoje izrode od sledbenika. Kaćagvida – Među dušama koje su umrle boreći se za veru. Ovde se otvara epizoda značajna za shvatanje političke i idejne motivisanosti speva i u njemu ostvarene Danteove misije. Nasuprot “novim ljudima” koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, raskoš i pokvarenost – Kaćagvida sa tugom govori o treznom i skromnom gradu starih orodica i o njihovom poštenom i mirnom životu – suprotnosti savremene Firence. Nakon toliko nepotpunih aluzija koje je dobio tokom putovanja, Dante od svog čukundede dobija svečano proroštvo o svom progonu, ali i o slavi koja će mu se u dalekom potomstvu proneti zahvaljujući uzvišenoj obnoviteljskoj misiji. Zato ga on podstiče da istinu o svemu što je video objavi čovečanstvu i da mu neustrašivo razotkrije uzroke pokvarenosti i zla, kako bi mu pokazao put ka spasenju. Rifej - nebeski orao - U šestom, Jupiterovom nebu, duše pravednika lete oblikujući slova, među kojima se slovo M (kojim počinje reč ‘monarhija’) preobražava u sliku orla (simbol pravde i Carstva). Sveti Petar i Benedikt – nalaze se među kontemplativnim dušama u sedmom nebu i kritikuju pohlepu crkvenih dostojanstvenika i moralno opadanje redovnika. Zvezdano nebo – veliki test - Sv. Petar ispituje ga o veri, Sv. Jakov o nadi, Sv. Jovan o ljubavi, dok mu Adam tumači pojam istočnoga greha. U susretu sa utemeljiteljem rimske Crkve Dante preko njega izriče žestoku, u spevu najoštriju, osudu protiv pokvarenosti papa. Sledeći Beatričine oči, Dante se uzdiže u deveto, kristalno nebo, gde se kao neizmerno sjajna tačka ukazuje Bog oko kojeg kruže anđeoski zborovi u obliku 9 ognjenih krugova, a Beatriče mu tumači njihovu narav i zadatak. Obuhvaćen svetlošću kao munjom, napokon pređe u Empirej i vidi svetlosnu reku rascvetalih obala i prebelu ružu blaženih, a bezbrojni anđeli neprestano lete prema Bogu i vraćaju se u golemi cvet prenoseći mir i žar ljubavi blaženima. Stigavši već na kraj putovanja, Dante iz središta te ruže u neiskazivoj sreći posmatra radosne likove blaženika koji kruže u moru svetlosti. Beatriče se vraća na svoje mesto u Empireju, a umesto nje Dantea vodi sv. Bernard koji ga poziva da gleda Mariju, a ona će mu svojim zagovorom omogućiti da vidi Boga (otići će do boss-a i apelovati na njega da primi Dantea na kratko iako nema zakazano). Celi raj moli za pesnika i najzad mu je dopušteno da neposrednim gledanjem prodre u najviše tajne svemira, sv. Trojstva i Utelovljenja, da dosegne stanje blaženika neizrecivo rečima. Pored svetlosti javljaju se pevanje i intelektalna vizija. Pevanje blaženih su glasovi a ne reči. Takav, Raj je najspiritualnije predstava Boga – neposredna pojava duha, samo svetlo bez sadržaja. Svi stanovnici Raja žive jedno u drugom, a zajedno u Bogu. Majstorstvo Dantovog dela je u blistavim ljudskim terminima koje je upotrebio da bi opisao rajski svet, zemaljskom koprenom poezije iz koje se stvara uzvišeno. De Sanktis kaže da je Dante time za oslikavanje rajske apstrakcije najlepše reči svog jezika U Raju Komedija dobija svoje posvećenje od svetog Petra, a Dante postaje njen jedini prorok i apostol. Simbolika brojeva Dante je, zahvaljujući tradiciji i vrsti svog obrazovanja bio opsednut kompozicijom brojeva. NJegova tri carstva stala su u tri poeme, od koje se svaka sastoji od 33 pevanja. Svako pevanje se sastoji od određenog broja tercina povezanih principom ulančavanja. U svakoj šestoj pesmi sve tri poeme govori se o politici. Brojeve Dante upotrebljava na više nivoa – pri čemu kroz poeziju propliće numerološke i astrološke odrednice i motive. Sadržajem dela dominira red, karakterističan za Dantea; ono ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu. Poema se sastoji od 14,233 stiha u jedanaestercu, lančano povezanim rimovanim tercinama (aba bcb). Alegorijski simbolizam brojeva, utkan već u Novi život, u Komediji postaje načelo pesničke kompozicije. U skladu sa Danteovim shvatanjima, Komedija je izgrađena u trojnoj arhitekturi koja simbolizuje sveto Trojstvo - spev je podeljen na 3 dela. Svaka kantika sastoji se od 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, što čini ukupno 100 pesama (što je savršeni broj u mističkom tumačenju brojeva). Unutrašnja podela je takođe simetrična: Pakao ima 9 krugova i predvorje, što čini deset; Čistilište ima zemaljski raj i devet delova (plaža, pretčistilište i 7 pojaseva); Raj ima 9 neba i Empirej. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma govori o politici: Firence, Italije, Carstva. Duše grešnika, duše pokajnika i duše blaženih razvrstane su u tri grupe. Pesnika na početku ometaju tri zveri. Ima tri vodiča: Vergilije – razum, Beatriče – božanska milost i ljubav, sveti Bernard. Jedno od takvih proročanstava mu i u Raju daje Kačagvida, i u njegovom razgovoru sa Danteom dolazi do poređenja sadašnje i nekadašnje Firence. Istupajući kao predskazalac budućih događaja, Dante sebe diže na pijedestal apostola Komedije i proroka. Jezik Komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekat. U upotrebi su i svakodnevne reči, narodni izrazi, žargoni. Uključuje galicizme i neologizme, oko petsto latinizama. Dante pokazuje veliki talenat u nijansiranju značenja. Stilski je vrlo različit – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Dante je zaslužan za ime treće poetske škole trinaestog veka dolce stil nuovo. To pominje u Čistilištu Bonađunte iz Luke. To je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Oplođivanje romanskih jezika latinskom duhovnom i kniževnom tradicijom je ono što je u Italiji, koja je još uvek gajila jezičke sličnosti sa latinskim svetom, dalo Danteu krila. Opsednutost latinskim obrazovanjem i sklonost ka tehničkim eksperimentima u Danteu je stvorila jezičku napetost – jezik volgare merio je prema latinskom. Preuzimanje teškog stila trobar clus od Arnoa Danijela učinilo je Dantea tehničarom i artistom govora. Dante poznavje četiri značenja – doslovno i alegorijsko, moralnu pouku, i anagogijsko. Anagogijsko značenje je značenje naviše – opisanim stvarima označavamo pojave večite slave – kao kada se kaže da je Judeja odlaskom naroda Izrailja iz Egipta postala slobodna i sveta. – Duša, izašavši iz greha postaje svetom i slobodnom. Srednjovekovna simbolizacija sveta zapravo je alegorizacija koja ima za cilj sinhronizaciju svih pojava shodno hrišćanskoj paradigmi o mogućnoj koincidenciji božanske večnosti i ljudskog trenutka. Po Danteu, alegorijski prenos je pesničko oplođavanje jezika unutašnjim značenjem, istinitijem nego stvarnost spoljašnjih znakova kojim su dati. Orfej je globalna alegorija za odnos jezika i uma (Pesmom pomerati kamenje). Alegorija se dalje deli na moralno i anagogijsko – pouka alegorije može biti u socijalnom ili svetovnom polju života, ili u nadžnačenju koje je vezano za semantičke projekcije koje dopiru u sferu transcedentalnog i večnog. Moralno značenje povezuje znake i pojedinačno, dok anagogijsko povezuje znake i večnost. Danteova Alegorija je imala neke uslove koje je određivala tradicija. Postići fiktivan glas, koji ne zvuči kao beleženje stvarnih događaja bilo je sredstvo tehnike. Alegorija se koristila i u vidu produžene metafore. Sa ova dva zahteva alegorija kojoj su pesnici težili se predstavlja unutrašnjom, kao da se dešava u duši pojedinačnog čoveka, tanscendirajući Evrimena. Ponekad, likovi srednjovekovnih alegorija bili su personifikacije egzemlarnih likova – Filozofija, Vera... i standardnih poroka. Umesto da usvoji alegoriju pesnika, za koju se moralio tvrditi da joj doslovan smisao netačan, Dante upotrebljava alegoriju teologa, pa zato sve u poemi tretiramo kao istorijski događaj. Slažući se sa Borhesovim shvatanjem Danteovog načina, Čarls Singlton kaže da u Komediji vlada iluzija da ono što se dešava nije iluzija, kao u snu. Paralelizam biblijskih i antičkih egzemplarnih figura bio je deo srednjovekovne tradicije, što je moralo biti poznato Danteu jer ih je upravo ugradio u svoj Purgatorio kao noseću konstrukciju... Tu je, kaže Kurcijus sa velikom preciznošću oblikovana jedna stilistička shema srednjovekovne latinske tradicije – herojski kanon hrišćanskog sveta. U određenom smislu, kako to kaže Kurcijus, sa progonstvom Danteov svet se iščašio iz zglobova, i veliki pesnik je dobio priliku da ga uzglobi. Metod koji će to činiti smatra se njegovim najvećim uspehom – uvođenjem velikog broja ličnosti iz savremenosti. Pred sudom komedije niko nije preveliki ni premali. Komediju uokviruju dve elite – Lepa škola limba u Paklu, i osam starozavetnih i sedam novozavetnih svetaca, koji je zaključuju. Kanonom starozavetnih likova začudo preovladavaju žene, a proroci su izbegnuti. Jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče, dok je od evanđelista zastupljen samo Jovan, a od apostola Petar. Od crkvenih otaca, Avgustin mora da deli stih sa Franjom i Benediktom. Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz Pakao (Danteovo delo) (Inferno), Čistilište (Danteovo delo) (Purgatorio), i Raj (Danteovo delo) (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Vergilijem a kasnije svojom voljenom Beatriče. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga, dok je Raj najmirnija i najkontemplativnija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]

Autor - osoba Le Corbusier, 1887-1965 Naslov Ka pravoj arhitekturi / Le Korbizije ; [preveo Radivoje Nikolajević] Jedinstveni naslov Vers une architecture. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2014 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis XLVII, 243 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Radivoje Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Minić, Oliver Zbirka Velike knjige arhitekture ; 7 ISBN 978-86-395-0640-7 (broš.) Napomene Prevod dela: Vers une architecture / Le Corbusier Pravo ime autora: Charles Édouard Jeanneret-Gris Tiraž 1.000 Str. I-IV: Knjiga graditeljske energije i otvorenog duha / Ranko Radović Str. VI-XX: Le Corbusier, arhitekt, istraživač, slikar i mislilac / Oliver Minić. Predmetne odrednice Le Korbizje, 1887-1965 Arhitektura Ka pravoj arhitekturi „Ka pravoj arhitekturi“ treba shvatiti kao težnju za određivanje odnosa između dva savremena kretanja: industrije i neimarstva. U arhitekturi , Le Korbizije, svoje delo temelji na transparentnim prizemljima kuća, staklenim površinama, ravnim krovovima sa terasama sa divnim cvetnim vrtovima namenjenim odmoru i uživanju čoveka, razbijačima sunca i instalaciji kondicioniranog vazduha, proporcije usklađene sa metrikom „Modulor“-a, i dr. U urbanizmu učenje mu se zasniva na principima „Atinske povelje“ i principu „sedam puteva“, dakle na principima elemenata sunce, prostor i zelenilo, kao i na opštoj regulaciji i segregaciji saobraćaja. Pristalica visokih stambenih kula sa mnogo zelenila, želeo je svima da obezbedi dovoljno sunca, vazduha i zelenila. Njegova najpoznatija dela su: grad Brazilija, urbanističko rešenje Pariza, palata UN, Čandigar – grad u podnožju Himalaja. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetskog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima, a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista. Počeo je rano da slika i uči graverski zanat. Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu, ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte. Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj. Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir...). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. „ Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920–1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947–1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji – tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni – sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim narednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: „diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929–1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L“Art Décoratif d“aujourd“hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine. Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, „Oprema za kuću“. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L“homme reel. Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista. Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”. Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku. Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.” Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju. Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi. Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.” Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korbizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka. Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.. MG92 (N)

KARL KASER HANNES GRANDITS ZIGFRID GRUBER POPIS LIKE I KRBAVE 1712. GODINE - obitelj, zemljišni posjed i etničnost u jugozapadnoj Hrvatskoj Prevod - Sanja Lazanin Izdavač - Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb Godina - 2003 420 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Izvori ISBN - 953-6627-52-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: KARL KASER - Predgovor KARL KASER - Uvod CONSCRIPTIO TERRENORUM ET HOMINUM BEEDER GRAFFSCHAFTEN LIKA VND CORBAVIA Summari Extract Conscriptio terrenorum in Correniza Beschreibung deren terrenen in Punich Popisani Zemglie Heruaton Podlopachi. Petsione zu der haubtmanschaft Podlopaz gehörig. Conscriptio terrenorum et hominum in Jossani. Pisuchani i Podlapazani Vlasi. Popisana Zemglia po uxu od Mekinara Conscriptio terrenorum et hominum in Udbina in Carbavia Conscriptio Terrenorum in Mutilich sub Capitaneubu Udbinensi Conscriptio hominum in Visutsch, sub Capitaniatu Udbinensi et sunt Walachi Consribtie hominum in Srinogora sub Capitaniatu Udbinensi Consistentu Walachos Conscriptio terrenorum et hominum in Comik. Consiltit in puris Walachis Popisana Zemlia u brunu i oruzie, i ostalo Massin der Hauptmannschafft Udbina gehörig Popisanan Zermany zemlia ÿ Puskori ÿ ostala Celiad Popisani Zemlia ij Puskari skupa sa ostolom Celiadom u Grachachu Popisani Louinchani Ki zemglie y koliko oni imaiu Popisani Plochani ÿ nihoue zemglie Conscriptio terrenorum ex Paglo Raduz Conscriptio terrenorum Pagi Belai Conscription v. Belai Bareta vnt Osterviza Popisana Zemlia u Perusichiu i Puskari Popisana Zemlia u Kaliuderouchu Terrena Conscriptio ex Novi Popisana zemlia u Divosellu Conscriptio terrenorum et hominum in Ribnig Popisani Vlasi Pocitelgani pod Ribnikom Conscriptio terrenorum et hominum in Medak der wallachen Popisana Zemlia y Puskari u Pazarischih Popisana zemlia y Puskari u Mogorichiu Popisani zemlia i Puskari u Musa Luku Popisana zemlia y Puskari u Sirokoi kulj Popisana zemlia y puskari uu Budeku DRAGO ROKSANDIĆ, SANJA LAZANIN - Bilješka: završno izvješće ovlaštenog povjerenstva iz 1713. i popis Smiljana i Brušana Završno izvješće ovlaštenog povjerenstva iz 1713. Dodatno provedeni popis Smiljana i Brušana iz godine 1714. DRAGO ROKSANDIĆ - Ljudi i prostori Like i Krbave 1712. Godine: `Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica vnd Corbavia` (1712.) `Početkom osamdesetih godina započeo sam s pripremama za svoju habilitacijsku radnju socijalna historija habsburške Vojne krajine u Hrvatskoj (1535.- 1881.). Bilo je to godine 1984., kada sam tijekom svojih istraživanja u Štajerskom zemaljskom arhivu naišao na svežanj spisa, čija mi stvarna vrijednost u početku nije bila potpuno jasna. Taj je svežanj nosio naslov `Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica vnd Corbavia` (Popis zemalja i ljudi obje grofovije Like i Krbave). Započeo sam s ručnim prepisivanjem oko dvije tisuće velikim dijelom teško čitljivih stranica. Tijekom toga u vremenskom pogledu veoma zahtjevnog posla, ušao sam u mikrohistoriju pojedinih sela Like i Krbave, koja su po svršetku habsburško-osmanskog rata bila u više navrata ponovno naseljavana ili novoutemeljena. Tada su mi osobito dragocjeni bili podaci o sastavu svakog od oko 2.500 kućanstava. Gledano s distance, ti su podaci neizravno davali poticaj za cijeli niz istraživačkih projekata, koji su u načelu trebali dovesti do ponovnog vrednovanja povijesti obitelji u Jugoistočnoj Europi. Nakon dovršavanja habilitacijske radnje godine 1985., koja je 1997. izašla u hrvatskom prijevodu pod naslovom `Slobodan seljak i vojnik`, okrenuo sam se drugim pitanjima i znanstvenim zadacima. Usmjerio sam se na povijest rodovskih društava, poglavito u Albaniji i Crnoj Gori, i tako sam došao u dodir s historijsko-antropološkim pristupom. Dva su susreta bila odlučujuća za moj povratak na `Conscriptio`. Boraveći kao gost-profesor godine 1991. na University of Minnesota u Minneapolisu, upoznao sam kulturnog antropologa Joela M. Halperna, koji je u to vrijeme predavao na Istoku SAD-a, na University of Amherst (Massachusetts). Taj mi je susret otvorio jedno istraživačko polje, koje doduše za mene nije bilo potpuno novo, ali mi je, ipak, u svim svojim dimenzijama i mogućnostima bilo nepoznato historijsko istraživanje obitelji u njezinim kako demografskim tako i antropološkim aspektima. Kao rezultat prvih istraživačkih projekata na Odsjeku za povijest Jugoistočne Europe na Sveučilištu u Grazu (KarlFranzens-Universität) nastala je u suradnji s Joelom M. Halpernom, Hannesom Granditsem, Siegfriedom Gruberom i Michaelom Mitterauerom (Beč) knjiga `Familie und Verwandschaft auf dem Balkan. Analyse einer untergehenden Kultur` (Obitelj i srodstvo na Balkanu. Analiza kulture u nestajanju), u kojoj sam nastojao rekonstruirati povijest `balkanske obitelji`, kako sam je nazvao u svojim istraživanjima. Podaci `Conscriptio` pružali su mi u to vrijeme mogućnost, da pratim oblike obitelji u kontinentalnoj Jugoistočnoj Europi sve do početka 18. stoljeća. Na taj smo način u historijskom istraživanju obitelji Jugoistočne Europe dosegnuli do tada nepoznatu historijsku dubinu. Unatoč tome, u sebi sam bio načistu, da je bavljenje poviješću Vojne krajine u Hrvatskoj odnosno dublje istraživanje `Conscriptio` za mene završeno, sve dok godine 1996. nije došao Drago Roksandić, profesor Opće povijesti novoga vijeka na Sveučilištu u Zagrebu i na Central European University u Budimpešti također stručnjak za vojnokrajišku povijest s planom da se počnemo zajedno baviti vojnokrajiškim temama. Moja početna suzdržanost kapitulirala je pred uvjerljivim Roksandićevim zalaganjem. Preradio sam svoju habilitaciju za hrvatski prijevod i novo njemačko izdanje u nakladi Böhlau. Godine 1997. započeo je na Central European University u Budimpešti niz znanstvenih konferencija u okviru projekta pod nazivom `Triplex Confinium`, koji je nastojao oko uključivanja i koordiniranja što većeg broja znanstvenika i znanstvenica, koji su se do tada izolirano i bez koordinacije bavili istraživanjem habsburško-osmansko-mletačkog pograničnog područja od 16. do 19. stoljeća. Na temelju te inicijative i ponovno na Roksandićev poticaj nastao je plan da se po prvi put objavi cjelovit `Conscriptio`, kako bi postao dostupan širem krugu znanstvenika i znanstvenica. To će biti moguće prije svega putem CD-a, koji će biti priložen publikaciji i koji će sadržavati podatke o sastavu obitelji iz `Conscriptio`, obrađene u statističkom računalnom programu SPSS-u. Time će akademska zajednica dobiti dobro uređenu bazu podataka, uz čiju će pomoć biti moguće dati odgovor na različita, s demografskog stanovišta, postavljena pitanja. Unos podataka u kratkom periodu 1996./1997. obavio je Hannes Grandits u suradnji sa Siegfriedom Gruberom. Na ovom im se mjestu zahvaljujem kao i Evamariji Schafzahl, koja je imala mukotrpan zadatak da prijepis `Conscriptio`, koji sam vlastoručno prepisao 1984., prenese u oblik čitljiv stroju. Dakle, postojao je cijeli niz okolnosti i slučajnosti koji su doveli do ove publikacije. Svima onima, koji su uz već spomenute sudjelovali u tom kompleksnom procesu i čija mi imena zbog proteklog vremena više nisu dostupna, na ovom se mjestu srdačno zahvaljujem.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Conscriptio terrenorum et hominum beeder graffschafften Lica und Corbavia Kazer Hans Gradis Kasser Grandic Siegfried

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Postoje različiti načini na koje posmatramo ostvareno delo istaknutih pojedinaca. Svako od njih se može proučavati u svetlu vlastitog individualnog razvoja, istorijskih uticaja kojima je bio izložen, ili neopipljivijih kolektivnih uticaja izraženih rečju Zeitgeist. Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete — naročito na alhemiju — koji su kompenzirali Zeitgeist ili su ponikli u njemu i na stvaralački duh koji je uveo pionirska tumačenja u raznolike oblasti kao što su medicina, psihoanaliza, orijentalne studije, likovna umetnost i književnost. Eseji o Paracelzusu, Frojdu, sinologu Rihardu Vilhelmu, Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme; preostala dva razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika. Izvor naučne i umetničke kreativnosti u arhetipskim strukturama, a naročito u dinamici „arhetipa duha”, formiraju suštinski kontrapunkt temi koju predstavlja ova zbirka ogleda. Jung je veliki, ne zato što je lucidan, genijalan, što mu ne promiče dozlaboga ništa značajno, nego možda najviše zato što je anticipirao ovo naše duhovno stanje danas, mnoga naša duhovna interesovanja danas — a ovo važi i za budućnost. Tu onda, na primer, zanimljivo sledeće: ako je srednjovekovni fantasta, lekar i alhemičar Paracelzus najavio hemiju kao nauku i psihosomatske osnove mnogih bolesti, da li je u pravu i u vezi sa vlastitim fantastičnim teorijama, recimo, onom o astralnom poreklu, karakteru, suštini naših bića, pa prema tome i bolesti? Frojda Jung stavlja na skener: šta je u Frojdovom delu veliko, i gde su ograničenja i slabosti. A Pikaso? Ako svaki umetnik zaranja u kolektivno nesvesno — onda je Pikasov arlekin junak Hada, Nekija, onda je plavo kod Pikasa Tuat-plavo egipatskih grobnica i mastaba... Karl Gustav Jung (nem. Carl Gustav Jung; Kesvil, 26. jul 1875 — Kiznaht, 6. jun 1961), švajcarski psihijatar, osnivač analitičke ili kompleksne psihologije u kojoj se razlikuju lično i kolektivno nesvesno. Karl Gustav Jung je rođen 1875. godine u Kesvilu, u Švajcarskoj, kao sin protestantskog sveštenika. U toku gimnazijskog školovanja prvo je želeo da studira arheologiju, a zatim filologiju, da bi se na kraju opredelio za medicinu. Nakon završenih studija medicine u Bazelu, opredelio se za specijalizaciju psihijatrije. Već u 25. godini je postao asistent svetski poznatog psihijatra Eugena Blojlera, na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli u Cirihu. U 27. godini je doktorirao, a u 30. je postao docent na Ciriškom univerzitetu. Godine 1903. oženio se Emom Raušenbah sa kojom je imao petoro dece i koja mu je bila saradnica do kraja života. Godina 1906. predstavlja prekretnicu u Jungovom životu. Te godine je upoznao Sigmunda Frojda u Beču. Tom prilikom su razgovarali punih 13 sati. Divljenje je bilo obostrano. Jung je govorio da je Frojd prvi značajan čovek kojeg je sreo. Međutim, 1913. dolazi do razilaženja usled sukoba na teorijskom i ličnom planu. Nakon toga Jung osniva sopstvenu, analitičku ili kompleksnu psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu. Na teorijskom planu, Jung je kritikovao Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka. Karl Gustav Jung, jedan od najoriginalnijih mislilaca 20. veka, umro je 1961. godine u švajcarskom mestu Kisnahtu. Jung je razvio pojam kolektivno nesvesno, kao jedan od uticaja na nastanak i razvoj ličnosti. Pod tim je podrazumevao opšte predispozicije koje su karakteristične za sve ljude ili određene grupe ljudi. U početku je smatrao da je kolektivno nesvesno karakteristično za svaki narod, ali je u svojim kasnijim radovima odbacio to nacionalno tumačenje kolektivno nesvesnog. Tokom svojih istraživanja i putovanja širom sveta, Jung je utvrdio postojanje određenih simbola u svim kulturama i oni po njemu predstavljaju kolektivno nesvesno celokupnog čovečanstva. Kao što sva ljudska bića imaju dve ruke sa pet prstiju u fizičkom smislu, tako sva ljudska bića imaju neku zajedničku težnju i u duševnom smislu, odnosno kolektivno nesvesno koje sačinjava više arhetipova. Kompleks moći Jung ovim izrazom označava sveukupnost „onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da Ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede Ja“. Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli i osećanja). Kompleks moći, bez obzira ο kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je Ja-kompleks njima nadmoćan gospodar. Kompleksna psihologija To je psihološki pravac koji je Karl Gustav Jung zasnovao 1914. godine, kada se odvojio od Sigmund Frojda i psihoanalize. Prema Jungu, čovek je kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, nesvesno i svesno, iracionalno i racionalno. Ličnost je određena prošlim zbivanjima, kao i planiranjem budućnosti. Nesvesno, za Junga, nije samo deponija rđavih nagona, nego je i izvor mudrosti. Pored ličnog nesvesnog, u čiji sastav ulaze mnogi kompleksi, u duševnom životu posebno važnu ulogu ima nasleđeno i nadlično, kolektivno nesvesno. Njegovi elementi su arhetipovi (npr. rođenja, Boga, Velike majke itd.), koji su nevidljivi koreni našeg celokupnog iskustva i ponašanja. Libido nije samo seksualna, već je celokupna psihička, pa i životna energija. Ako je libido usmeren na spoljašnju stvarnost, to je stav ekstraverzije, a ako je okrenut na unutrašnju, onda je to introverzija (ovo je teorijska osnova Jungove tipologije ličnosti, vidi dole). Ličnost se, po Jungu, razvija tokom celog života, ali je on posebnu pažnju posvetio procesu duhovnog razvoja u drugoj polovini života, kada se težište ličnosti pomera sa Ja na Sopstvo. Ovaj put spontanog samorazvoja i samoupotpunjavanja, na kojem se ličnost susreće sa svojom Personom, Senkom, Animom/Animusom i Mana—ličnošću, Jung je nazvao individualizacijom. Ličnost je samoregulativni sistem koji se razvija pomoću mehanizma kompenzacije, kojim neprestano stremi sve potpunijoj ravnoteži. Za potpuno objašnjenje zagonetnog ponašanja ljudi neophodni su ne samo kauzalno i teleološko objašnjenje, već i akauzalni princip sinhronije. Jungova tipologija ličnosti Veoma je značajno učenje Junga ο tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi: prema dominantom stavu ili orijentaciji libida na ekstravertni i introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orijentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.). Dinamika ličnosti Životna energija nastaje iz metaboličkih procesa u organizmu. Postoji fizička i duševna energija (libido), a njihov odnos je recipročan. Energija ne može da nestane, jer ona stalno kruži između sistema unutar ličnosti, menja oblik, povećava ili smanjuje; ne može se izmeriti ni definisati jer jer je ona hipotetički konstrukt. Raspodela životne energije se odvija po zakonima termodinamike. Po prvom zakonu, zakonu ekvivalentnosti, duševna energija u jednom sistemu opada, dok u nekom drugom sistmu raste. Na primer, ako se iz nekog razloga energija povuče iz Ja sistema, pojaviće se u nekom kompleksu što će jačati njegovo delovanje nad celim sistemom. Prema drugom zakonu termodinamike, entropija, subsitema teži da ujednači nivo energije. Entropija je osnovni način da energija teče,jer je tok usmeren od sistema koji ima visoku energiju ka sistemu kome energija fali. Energija unutar ličnosti se razmenjuje tako što se: Osujećuje ili suprostavlja: osnova dinamike ličnosti jer podstiče neravnotežu. Ujednačuje (transcedentalnost): teži da se uravnoteži, da bude jednak u svim subsistemima;postiže se jastvo. Ličnost je poluotvoren sistem, i zato postoji razmena energije sa spoljnom sredinom. Iz nje se uzima hrana što je osnov metaboličkih procesa. Duševna energija koja se dobija ulaze u neki spoljni objekt. Što je neki objekt ili cilj značajniji uložiće se veća količina duševne energije, i to se naziva duševnom vrednošću.[1] Mehanizmi odbrane U Jugovoj teoriji, mehanizmi odbrane se predstavljaju kroz dinamički proces simbolizacije, odnosno napredovanje i nazadovanje energije. U procesu napredovalja energije iѕ arhitipova ide u lično nesvesno i puni njegove sadržaje, zatim ih šalje u Ja, odnosno u svesni deo ličnosti, a u zavisnosti dominantnosti funkcija i stavova Ja raspolaže tom energijom, ulaze u spoljne objekte i kreće se napred. U koliko na tom putu dođe do neke prepreke,Ja ne može racionalno da se izbori sa datom situacijom i radi odbrane vraća energiju unazad, i ovaj proces se naziva nazadovanje. Pomoću nazadovanja sadržaji se potiskuju u lično nesvesno, a energija se zadržava u nekom subsistemu, što može da dovede do narušavanja ravnoteže i adaptibilnost. Ako se energija predugo zadrži u nekom subsistemu, nesvesnideo ličnosti preuzima prevlast nad Ja, i takva osoba se ponaša inadaptibilno. Jung takođe smatra da nije svako nazadovanje negativno. U nesvesnom delu se nalaze lična i arhetipska iskustva, pa može da se desi da čovek iz teške situacije izađe bogatiji za još jedan uspešan način prevazilaženja krize. Pomeranje energije unapred znači i pomeranje energije sa nižih i primitivnijih sadržaja, na više i bolje deferencirane, i ovaj proces se naziva sublimacija.[1] Knjige Neke od knjiga koje je napisao Karl Gustav Jung: Sećanja, snovi, razmišljanja Simboli preobražaja Arhetipovi i razvoj ličnosti Civilizacija na prelasku O razvoju ličnosti Lavirint u čoveku Alhemijske studije Aion Psihologija i alhemija Čovek i njegovi simboli Sedam propovedi mrtvima Psihološki tipovi Analitička psihologija Arhetipovi i kolektivno nesvesno Leteći tanjiri Prepiska između Frojda i Junga Knjige o Jungu i njegovom radu: Mari Stajn, Jungova mapa duše Ajra Progof, Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina Džejms Hol, Tumačenje snova po Jungu Megi Hajd i Majkl Makginis, Jung za početnike Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga Majkl Palmer, Frojd i Jung o religiji Seli Nikols, Jung i tarot Volodimir Valter Odajnik, Jung i politika Endru Semjuels, Jung i njegovi sledbenici Robert Smit, Ranjeni Jung Radmila Moačanin, Jungova psihologija i tibetanski budizam Aniela Jafe, Iz života i dela K. G. Junga Megi Hajd, Jung i astrologija Zanimljivosti Jungu se često pripisuje izreka: „Prizvan ili ne prizvan, Bog je uvek tu.” lat. Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Ova rečenica je bila ispisana nad ulazom u Jungovu kuću i kasnije uklesana na njegovom grobu, ali je u pitanju latinski prevod spartanske izreke koju je on pronašao u spisima Erazma Roterdamskog. Zanimljivo je i to da je Jung dao psihološko objašnjenje fenomena „letećih tanjira“, koje ovu pojavu vezuje za stanja ljudske duše, isključujući mogućnost posete vanzemaljaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Ni u jednom času čovek nije uspeo da se oslobodi arhitekture: nameštaj, soba, sunčeva ili veštačka svetlost, temperatura i vlažnost vazduha, razmeštaj i funkcije predmeta u stanu, kuća, urbano okruženje, grad, gradska vreva, selo sa svojim putevima, mostićima, kućama, zelenilom i nebom, prirodom. Svaki čovekov postupak bio je uslovljen arhitekturom i urbanizmom. Arhitektura se manifestovala u svemu oko njega: u njegovoj stolici i stolu, zidovima i sobama, stepeništu i liftu, ulicama, gradu. Očaravajuća, obična ili dosadna. Možda čak i odvratna. Arhitektura može biti lepa ili ružna, može proizvesti osećaj radosti ili tuge. Čovek je urbanizmom obuhvaćen od časa kada ustane sa stolice: uslovljen je lokacijom svog stana, svoje četvrti, pogledom sa svog prozora za koji su odobrenje izdale gradske vlasti, ulicama, tlocrtom grada“. Malo je arhitekata koji su tako jasno uspeli da izraze nade i razočarenja industrijskog doba kao Le Korbizje (1887-1965), a još je manje onih koji su svoje savremenike šokirali toliko kao on (izuzev možda Adolfa Loosa i Frenka Lojda Rajta). Spada i među najproduktivnije arhitekte i umetnike XX veka. Za gotovo šest decenija rada ostavio je za sobom 75 građevina u 12 zemalja, 42 gradska plana, oko 8000 crteža i litografija, preko 400 slika, 44 skulpture, 27 nacrta za goblene. Kao dizajner nameštaja čuven je gotovo kao i arhitekta. Njegovi tekstovi zauzimaju preko 7000 stranica, a za sobom je ostavio i oko 6500 ličnih pisama. Iako kratak, spis Razgovori sa studentima arhitektonskih škola (1942) se smatra važnim za razumevanje Korbizjeovog dela i umetničke koncepcije, a uz to je prošaran i zanimljivim detaljima iz njegove radne biografije. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu..

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za današnjeg citaoca Platonova pisma znacajna su dopuna onome što znamo o Platonovoj politickoj teoriji iz nekih njegovih dijaloga. Obicno se uzima, na osnovu toga, da je Platon jedino propagator totalitarnog, strogo kontrolisanog konzervativnog režima, staroegipatskog ili spartanskog tipa. Pisma ga, medutim, pokazuju u povoljnijem svetlu, kao strasnog opštehelenskog rodoljuba, ponosnog na svoju Atinu, i pored svih njenih aktualnih grešaka, i svesnog neposredne opasnosti od barbara koja je oslabljenim grckim polisima pretila sa svih strana. Zato, po iskrenoj brizi i licnom zalaganju koje se ispoljava kroz njih, ova Pisma postaju neka vrsta Platonovog politickog bukvara, iz koga se još dugo posle njega moglo uciti o potrebi da se osionost i samovolja obuzdaju zakonima i pravicnošcu. Bukvar iz koga se i ucilo: jer, zajedno sa Takitovim Analima i Demostenovim govorima, Platonova Pisma su bila štivo koje se intenzivno prevodilo, štampalo i citalo u svakoj težoj evropskoj situaciji, i pored otvorenog protivljenja careva, diktatora i tirana. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Phædo ili Phaedo (/ˈfiːdoʊ/; grčki: Phaidōn, Phaidon [pʰaidɔːn]), takođe poznat antičkim čitaocima kao O duši, je jedan od najpoznatijih dijaloga Platonovog srednjeg perioda, zajedno sa Republikom i Simpozijum. Filozofski predmet dijaloga je besmrtnost duše. Radnja je smeštena u poslednje sate pre Sokratove smrti, i predstavlja Platonov četvrti i poslednji dijalog koji detaljno opisuje poslednje dane filozofa, posle Eutifrona, Apologije i Kritona. Jedna od glavnih tema u Fedonu je ideja da je duša besmrtna. U dijalogu, Sokrat govori o prirodi zagrobnog života svog poslednjeg dana pre nego što je pogubljen pijući kukutu. Sokrata je atinska porota zatvorila i osudila na smrt zato što nije verovao u bogove države (mada neki naučnici misle da je to više bilo zbog njegove podrške „kraljevima filozofima“ a ne demokratiji) i zbog kvarenja omladine grada. Upuštajući se u dijalektiku sa grupom Sokratovih prijatelja, uključujući dvojicu Tebanaca, Kebeja i Simiju, Sokrat istražuje različite argumente za besmrtnost duše kako bi pokazao da postoji zagrobni život u kojem će duša boraviti nakon smrti, a za parove i dobri ljudi, budite više jedno sa „svim ljubavlju“ i budite moćniji od grčkih bogova. Fedon priča priču da su nakon diskusije on i ostali bili tamo da prisustvuju Sokratovoj smrti. Fedon je prvi preveo na latinski sa grčkog Apuleja, ali nijedan primerak nije sačuvan, pa je Henri Aristip napravio novi prevod 1160. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Phædo ili Phaedo (/ˈfiːdoʊ/; grčki: Phaidōn, Phaidon [pʰaidɔːn]), takođe poznat antičkim čitaocima kao O duši, je jedan od najpoznatijih dijaloga Platonovog srednjeg perioda, zajedno sa Republikom i Simpozijum. Filozofski predmet dijaloga je besmrtnost duše. Radnja je smeštena u poslednje sate pre Sokratove smrti, i predstavlja Platonov četvrti i poslednji dijalog koji detaljno opisuje poslednje dane filozofa, posle Eutifrona, Apologije i Kritona. Jedna od glavnih tema u Fedonu je ideja da je duša besmrtna. U dijalogu, Sokrat govori o prirodi zagrobnog života svog poslednjeg dana pre nego što je pogubljen pijući kukutu. Sokrata je atinska porota zatvorila i osudila na smrt zato što nije verovao u bogove države (mada neki naučnici misle da je to više bilo zbog njegove podrške „kraljevima filozofima“ a ne demokratiji) i zbog kvarenja omladine grada. Upuštajući se u dijalektiku sa grupom Sokratovih prijatelja, uključujući dvojicu Tebanaca, Kebeja i Simiju, Sokrat istražuje različite argumente za besmrtnost duše kako bi pokazao da postoji zagrobni život u kojem će duša boraviti nakon smrti, a za parove i dobri ljudi, budite više jedno sa „svim ljubavlju“ i budite moćniji od grčkih bogova. Fedon priča priču da su nakon diskusije on i ostali bili tamo da prisustvuju Sokratovoj smrti. Fedon je prvi preveo na latinski sa grčkog Apuleja, ali nijedan primerak nije sačuvan, pa je Henri Aristip napravio novi prevod 1160. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

U dobrom stanju! Farudin Al-Din Attar/Govor ptica-preveo sa persijskog Ahmed Ananda 356str;18cm Autor : Farudin Al-din Atar Jedan od dragulja islamske duhovnosti, poznata priča inicijacije ispresecana drugim pričama i anegdotama. O autoru Attaru, persijskom pesniku i mističaru, veliki Rumi je govorio: `Bio je duša sufizma, ja samo sledim njegov trag.` Abu Hamid bin Abu Bakr Ibrahim (pers. ابو حامد بن ابوبکر ابراهیم; Nišapur, oko 1145 − Nišapur, oko 1221), poznatiji po svojm književnim pseudonimima Feridudin (pers.: فرید الدین) i Atar (pers.: عطار, attar znači apotekar) bio je persijski pesnik,[1][2][3] teoretičar sufizma i hagiograf. Ostvario je ogroman i trajan uticaj na persijsku poeziju i sufizam. nformacije o Atarovom životu su malobrojne i šture. Pominje se samo kod dva svoja savremenika, Avfija i Tusija. Ipak, izvori potvrđuju da je bio iz Nišapura, velikog grada srednjevekovnog Horasana (danas se nalazi na severoistoku Irana). Prema navodima švajcarskog orijentaliste Benedikta Reinara „čini se da on nije bio poznat pesnik za svog života, osim u sopstvenom gradu, a kao izvanredan mistik, pesnik i majstor naracije nije otkriven do petnaestog veka.“[2] Takođe, persijski mistički pesnik Ruminavodi: „Atar je bio duh, a Sanai njegove oči, a nakon toga, smo mi došli u njihovu družinu“. U drugoj pesmi on navodi „Atar je prevalio sedam gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[4] Atar je, verovatno, bio sin uspešnog hemičara i stekao je odlično obrazovanje iz raznih oblasti. Njegova dela nam govore malo o njegovom životu, ali nam svedoče da se bavio apotekarstvom i lično brinuo o veoma velikom broju mušterija. Ljudi kojima je pomagao u apoteci su mu poveravali svoje nedaće i to je Atara duboko pogađalo. Na kraju je napustio svoju apoteku i mnogo putovao – u Bagdad, Basru, Kufu, Meku, Medinu, Damask, Harazm, Turkestan i Indiju. Na svojim proputovanjima se upoznavao sa sufijskim šejhovima da bi po povratku u rodni grad promovisao ideje sufizma.[5] Postoji dosta spekulacija oko toga kako se Atar upoznao sa sufizmom. Od svih poznatih sufijskih šejhova, za koje se pretpostavlja da su bili njegovi učitelji, jedino postoji verovatnoća da je to bio Madždudin Bagdadi, učenik Nadžmudina Kubre. Sa sigurnošću se samo zna da su se, prema Atarovom ličnom svedočenju, jednom susreli.[6] Bilo kako bilo, može se sa sigurnošću tvrditi da je još od detinjstva, ohrabren od strane svog oca, Atar bio zainteresovan za sufizam, sufijske izreke i način života, kao i da je njihove svece smatrao svojim duhovnim vodičima.[7] Atar je ubijen kada mu je bilo 78 godina u masakru koji su Mongoli počinili u Nišapuru aprila 1221. godine. Danas se u Nišapuru nalazi njegov mauzolej koji je sagradio vladar, turkijskij pesnik i filosof Ali-Šir Navai u šesnaestom veku. Mauzolej je u potpunosti renoviran 1940. godine za vreme Reze Šaha Pahlavija. Ideje predstavljene u Atarovim delima odražavaju celokupnu evoluciju sufijskog pokreta. Polazna tačka je ideja da se očekivano odvajanje duše od tela i njeno vraćanje izvoru na onom svetu mogu iskusiti u ovom životu u mističkom jedinstvu koje se dostiže unutrašnjim pročišćenjem.[8] Objašnjavajući ove ideje, Atar koristi materijal ne samo izričito iz sufijskih izvora nego i iz starijeg asketskog nasleđa. Iako su većina njegovih junaka sufije i askete, on unosi i priče iz istorijskih hronika, zbirki anegdota i sve druge vrste visokocenjene književnosti. Njegov talenat za sagledavanje dubljih značenja, koja se kriju iza spoljašnjeg izgleda stvari, omogućava mu da detalje iz svakodnevnog života pretvori u ilustracije svojih misli. Idiosinkrazija Atarovih predstava obezvređuje njegova dela kao izvora za proučavanje istorijskih ličnosti koje on pominje. Ipak, njegova dela imaju veliku vrednost kao izvori za hagiografiju i fenomenologiju sufizma. Sudeći po Atarovim delima, on je pristupio aristotelovskom nasleđu sa skepticizmom i odbojnošću.[9][10] Zanimljivo je da on nije želo da otkrije tajne prirode. Ovo je naročito uočljivo u slučaju medicine koja se dobro uklapala u polje njegovih stručnih znanja kao apotekara. On očigledno nije imao motiva da govori o svom stručnom znanju, što je bilo uobičajno među dvorskim panegiričarima čiju vrstu poezije je on prezirao i nikada je nije pisao. Stručna znanja se pojavljuju u njegovim delima samo u kontekstu gde se tema priče dotiče prirodnih nauka. Poezija Prema istaknutom britanskom orijentalisti Edvardu G. Braunu, Atarova poezija, kao i Rumijeva i Sanaijeva, obiluje pohvalama na račun prve dvojice halifa, Abu Bekra i Omara ibn al-Hataba koji su omrženi u šiitskom misticizmu.[9][10] Kako smatra Anamari Šimel sa Univerziteta Harvard, tendencija da šiitski autori prisvajaju Rumija i Atara pojačala se nakon uvođenja dvanaestoimamskog šiizma kao državne religije u Safavidskom carstvu 1501. godine.[11] Scena iz „Govora ptica” na persijskoj minijaturi. Pupavac, na sredini desno, pojašnjava drugim pticama put sufija U uvodima Mohtar-name (pers.: مختارنامه) i Husrev-name (pers.: خسرونامه), Atar navodi naslove svojih drugih dela: Divan (pers.: دیوان) Asrar-name (Spis o tajni, pers.: اسرارنامه) Govor ptica (pers.: منطق الطیر) Mosibat-name (Spis o ožalošćenju, pers.: مصیبت‌نامه) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی‌نامه) Džavahir-name (Spis o draguljima, pers.: جواهرنامه) Šarh el-kalb (Stanja srca, pers.: شرح القلب)[12] On takođe u uvodu Mohtar-nama navodi da je sam uništio svoja dela Džavahir-name i Šarh al-kalb. Iako savremeni izvori potvrđuju samo Atarovo autorstvo Divana i Govora ptica, ne postoje osnove da se ospori autentičnost Mohtar-nama i Husrev-nama i njihovih predgovora. Jedno delo koje nedostaje na ovom spisku, Tazkirat al-avlija (Hagiologija), verovatno je izostavljeno jer je u pitanju prozno delo; pripisivanje ovog dela Ataru retko se dovodi u pitanje. U svom uvodu Atar pominje i tri svoja druga dela, uključujući jedno pod nazivom Šarh el-kalb za koje se pretpostavlja da je isto ono koje je uništio. Sudbina druga dva pomenuta dela, Kašf el-asrar (کشف الاسرار) i Marifat el-nafs (معرفت النفس) nije poznata.[13] Govor ptica Ptice sveta predvođene pupavcem počinju potragu za svojim kraljem Simurgom. Njihova potraga ih vodi kroz sedam dolina, a u prvoj od njih su suočene sa stotinu poteškoća. One bivaju stavljene pred mnoga iskušenja dok pokušavaju da se oslobode onoga što im je dragoceno i da promene svoje stanje. Kada su uspele u tome, zatražile su vino kako bi otupele efekte dogme, verovanja i neverovanja na njihove živote. U drugoj dolini, ptice su odustale od razloga za ljubav i žrtvovale hiljadu srca kako bi nastavile svoju potragu za otkrivanjem Simurga. Treća dolina zbunila je ptice, naročito kada su otkrile da su njihova ovozemaljska znanja postala potpuno beskorisna i da je njihovo razumevanje postalo ambivalentno: „Naši putevi se razlikuju; nijedna ptica ne zna tajne puteve kojim leti druga ptica. Naše razumijevanje dolazi kroz išarete (znakove); neki su mihrab pronašli, a neki idole.“ Četvrta dolina je dolina nevezanosti, tj. nevezanosti za želju da se poseduje i želju da se otkrije. Ptice su ovde počele da osećaju kako su postale deo univerzuma koji je nepovezan sa njihovom fizičkom stvarnošću. U njihovom novom svetu, planete su male kao čestice prašine, a slonovi se ne razlikuju od mrava. Tek kada uđu u petu dolinu one shvataju da su jedinstvo i raznolikost isto. Važnije od toga, shvatile su da je Bog iznad jedinstva, raznolikosti i večnosti. Kada su ušle u šestu dolinu ptice su ostale začuđene lepotom Voljenog. One osećaju puno tuge i utučenosti, osećaju kao da ne znaju ništa i ništa ne razumeju. Nisu svesne ni sebe samih. Samo je jedna trećina ptica stigla do Simurgovog prebivališta. Ali Simurga tu nije bilo ni na vidiku. Simurgov sluga ih je ostavio da čekaju Simurga dovoljno dugo da su ptice shvatile da su one same si-murg – si (pers.: سی, „trideset“) + murg (pers.: مرغ, „ptica“). Sedma dolina je dolina siromaštva, zaboravnosti, otupelosti, gluvoće i smrti. Sadašnji i budući životi trideset ptica koje su bile uspešne postali su senke koje juri nebesko Sunce. I one, izgubljene u moru Njegovog postojanja, jesu Simurg.[14] Sedam dolina Puta Atar je opisao sedam etapa duhovnog putovanja u Govoru ptica: Dolina traženja, u kojoj putnik počinje da odbacuje sve dogme, verovanja i zablude. Dolina ljubavi, gde se odbacuje razum zarad ljubavi. Dolina spoznaje, gde svetsko znanje postaje krajnje beskorisno. Dolina zadovoljstva, u kojoj se sve želje i privrženosti svetu odbacuju. Ovde ono što se pretpostavlja da je „stvarnost” nestaje. Dolina jedinstva, u kojoj putnik shvata da je sve povezano i da je „Voljeni” (Bog) iznad svega, uključujući harmoniju, mnoštvo i večnost. Dolina čuđenja, gde je, zahvaljujući lepoti „Voljenog”, putnik postao zbunjen i, obuzet strahopoštovanjem, shvata da on ili ona nikada nije ništa znao ili shvatio. Dolina siromaštva i uništenja, gde biće nestaje u svemiru i putnik postaje vanvremensko postojanje. Galerija Slika „Govor ptica“ Kolekcija u Muzeju umetnosti Metropolitan u Njujorku. Folio iz ilustrovanog rukopisa iz 1600. godihe. Slike su dela Habiballaha iz Save, u mastilu, neprozirnim akvarelom, zlatom i srebrom na papiru, dimenzije 25,4 x 11,4 cm [15] Tazkirat el-avlija (Hagiologija) Ovo je jedino Atarovo prozno delo. Na njemu je radio tokom velikog dela svog života i završio ga je pre smrti. U pitanju je biografija muslimanskih svetaca i mistika. Najupečatljivijim delom knjige se smatra onaj gde Atar govori o pogubljenju Mansura el-Haladža, mistika koji je u trenutku ekstaze izgovorio „Ja sam Istina“. Elahi-name (Spis o Božanskom) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی نامه‎‎) je još jedno poznato Atarovo poetsko delo koje sadrži 6500 stihova. Kada su u pitanju forma i sadržaj, postoje neke sličnosti sa Govorom ptica. Ova knjiga govori o kralju koji je suočen sa materijalističkim i ovozemaljskim zahtevima svojih šest sinova. Kralj pokušava da pokaže sinovima da su njihove želje efemerne i besmislene tako što im prepričava veliki broj duhovnih priča. Mohtar-name Mohtar-name (pers: مختار نامه‎‎), opširna zbirka katrena, njih 2088. U ovom delu je obrađena grupa koherentnih mističkih i religijskih tema (potraga za jedinstvom, osećaj jedinstvenosti, distanciranje od sveta, uništenje, zadivljenost, bol, svest o smrti, itd.) kao i podjednako velika grupa tema tipičnih za lirsku poeziju naizgled erotske inspiracije, koju je prihvatila mistička literatura (ljubavna patnja, nemogućnost da se bude zajedno, lepota voljene osobe, stereotipi o ljubavnoj priči kao o slabosti, plakanje, rastanak). Divan [[File:Bihhzad 004.jpg|thumb|262px|Minijatura koju je naslikao Bihzad a koja ilustruje sahranu starog Atara Nišapurija, pošto su ga zarobili i ubili mongolski osvajači.] Atarov Divan (pers.: دیوان عطار‎‎) se sastoji skoro u celosti od pesama ispevanih u formi gazela („lirskih“ pesama), dok je autor svoje rubaije (katrene) sakupio u pomenutom delu Mohtar-name. Divan takođe sadrži i neke kaside (ode), ali one čine manje od jedne sedmine ovog dela. Atarove kaside se bave mističkim i etičkim temama i moralnim poukama. Ponekad su sastavljene po uzoru na Sanaija. Što se gazela tiče, na prvi pogled se zbog vokabulara koji je korišćen čini da su u pitanju samo pesme o ljubavi i vinu, ali uopšteno u sebi sadrže duhovna iskustva i poznati simbolički jezik klasičnog islamskog sufizma. Atarova lirska poezija iznosi iste ideje sadržane i u njegovoj epici. Njegova lirska poezija se ne razlikuje značajno u odnosu na njegovu pripovedačku poeziju, a isto se može reći i za retoriku i motive koji se koriste. Nasleđe Uticaji na Rumija Atar je jedan od najpoznatijih mističkih pesnika Irana. Njegova dela bila su inspiracija Rumiju i mnogim drugim pesnicima. Atar i Sanai su dva autora koja su imala najveći uticaj na Rumija i njegova sufijska gledišta. Rumi sa najvećim poštovanjem pominje njih dvojicu nekoliko puta u svojoj poeziji i kaže: „Atar je prevalio devet gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[16] Kao apotekar Atar je bio pseudonim koji je ovaj pesnik uzeo zbog svoje profesije. Atar znači travar, apotekar, prodavac parfema ili alhemičar. U vreme kada je Atar živeo veliki deo medicine i lekova u Persiji je bio baziran na bilju. Dakle, može se reći da je njegova profesija bila slična savremenim lekarima ili farmaceutima. U popularnoj kulturi Nekoliko muzičara ima albume ili pesme nazvane isto kao i najpoznatije Atarovo delo, Govor ptica, a u sebi takođe sadrže i teme prosvetljenja. Treba pomenuti da je album džez basiste Dejva Holanda napisan kao metafotra njegovog sopstvenog prosvetljenja. Američki Hevi metal bend ima takođe album naslovljen Govor ptica i koji se bavi izuzetno ezoteričkim temama, često u metaforama letenja, unutrašnje vizije, uništenja sebe i jedinstva sa kosmosom. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes pominje zaplet Govora ptica u jednoj svojoj priči nazvanoj Pristup el-Mutasimu, Atar na našim prostorima Korica izdanja knjige `Govora ptice` na srpskom jeziku, Kulturni centar Irana, Beograd, 2011. Rukopisi Atarovih dela koji su na naše prostore stigli posredstvom Osmanlija i danas se čuvaju u javnim i privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije. Atarovo najpoznatije delo, Govor ptica, prevedeno je i na naš jezik i doživelo je nekoliko izdanja. U Srbiji je Kulturni centar I.R. Irana je 2011. godine objavio prepev ovog dela koji je na prevod Ahmeda Anande prepevao Slobodan Đurović.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Farudin Al-Din Attar/Govor ptica-preveo sa persijskog Ahmed Ananda 356. str Autor : Farudin Al-din Atar Jedan od dragulja islamske duhovnosti, poznata priča inicijacije ispresecana drugim pričama i anegdotama. O autoru Attaru, persijskom pesniku i mističaru, veliki Rumi je govorio: `Bio je duša sufizma, ja samo sledim njegov trag.` Abu Hamid bin Abu Bakr Ibrahim (pers. ابو حامد بن ابوبکر ابراهیم; Nišapur, oko 1145 − Nišapur, oko 1221), poznatiji po svojm književnim pseudonimima Feridudin (pers.: فرید الدین) i Atar (pers.: عطار, attar znači apotekar) bio je persijski pesnik,[1][2][3] teoretičar sufizma i hagiograf. Ostvario je ogroman i trajan uticaj na persijsku poeziju i sufizam. nformacije o Atarovom životu su malobrojne i šture. Pominje se samo kod dva svoja savremenika, Avfija i Tusija. Ipak, izvori potvrđuju da je bio iz Nišapura, velikog grada srednjevekovnog Horasana (danas se nalazi na severoistoku Irana). Prema navodima švajcarskog orijentaliste Benedikta Reinara „čini se da on nije bio poznat pesnik za svog života, osim u sopstvenom gradu, a kao izvanredan mistik, pesnik i majstor naracije nije otkriven do petnaestog veka.“[2] Takođe, persijski mistički pesnik Ruminavodi: „Atar je bio duh, a Sanai njegove oči, a nakon toga, smo mi došli u njihovu družinu“. U drugoj pesmi on navodi „Atar je prevalio sedam gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[4] Atar je, verovatno, bio sin uspešnog hemičara i stekao je odlično obrazovanje iz raznih oblasti. Njegova dela nam govore malo o njegovom životu, ali nam svedoče da se bavio apotekarstvom i lično brinuo o veoma velikom broju mušterija. Ljudi kojima je pomagao u apoteci su mu poveravali svoje nedaće i to je Atara duboko pogađalo. Na kraju je napustio svoju apoteku i mnogo putovao – u Bagdad, Basru, Kufu, Meku, Medinu, Damask, Harazm, Turkestan i Indiju. Na svojim proputovanjima se upoznavao sa sufijskim šejhovima da bi po povratku u rodni grad promovisao ideje sufizma.[5] Postoji dosta spekulacija oko toga kako se Atar upoznao sa sufizmom. Od svih poznatih sufijskih šejhova, za koje se pretpostavlja da su bili njegovi učitelji, jedino postoji verovatnoća da je to bio Madždudin Bagdadi, učenik Nadžmudina Kubre. Sa sigurnošću se samo zna da su se, prema Atarovom ličnom svedočenju, jednom susreli.[6] Bilo kako bilo, može se sa sigurnošću tvrditi da je još od detinjstva, ohrabren od strane svog oca, Atar bio zainteresovan za sufizam, sufijske izreke i način života, kao i da je njihove svece smatrao svojim duhovnim vodičima.[7] Atar je ubijen kada mu je bilo 78 godina u masakru koji su Mongoli počinili u Nišapuru aprila 1221. godine. Danas se u Nišapuru nalazi njegov mauzolej koji je sagradio vladar, turkijskij pesnik i filosof Ali-Šir Navai u šesnaestom veku. Mauzolej je u potpunosti renoviran 1940. godine za vreme Reze Šaha Pahlavija. Ideje predstavljene u Atarovim delima odražavaju celokupnu evoluciju sufijskog pokreta. Polazna tačka je ideja da se očekivano odvajanje duše od tela i njeno vraćanje izvoru na onom svetu mogu iskusiti u ovom životu u mističkom jedinstvu koje se dostiže unutrašnjim pročišćenjem.[8] Objašnjavajući ove ideje, Atar koristi materijal ne samo izričito iz sufijskih izvora nego i iz starijeg asketskog nasleđa. Iako su većina njegovih junaka sufije i askete, on unosi i priče iz istorijskih hronika, zbirki anegdota i sve druge vrste visokocenjene književnosti. Njegov talenat za sagledavanje dubljih značenja, koja se kriju iza spoljašnjeg izgleda stvari, omogućava mu da detalje iz svakodnevnog života pretvori u ilustracije svojih misli. Idiosinkrazija Atarovih predstava obezvređuje njegova dela kao izvora za proučavanje istorijskih ličnosti koje on pominje. Ipak, njegova dela imaju veliku vrednost kao izvori za hagiografiju i fenomenologiju sufizma. Sudeći po Atarovim delima, on je pristupio aristotelovskom nasleđu sa skepticizmom i odbojnošću.[9][10] Zanimljivo je da on nije želo da otkrije tajne prirode. Ovo je naročito uočljivo u slučaju medicine koja se dobro uklapala u polje njegovih stručnih znanja kao apotekara. On očigledno nije imao motiva da govori o svom stručnom znanju, što je bilo uobičajno među dvorskim panegiričarima čiju vrstu poezije je on prezirao i nikada je nije pisao. Stručna znanja se pojavljuju u njegovim delima samo u kontekstu gde se tema priče dotiče prirodnih nauka. Poezija Prema istaknutom britanskom orijentalisti Edvardu G. Braunu, Atarova poezija, kao i Rumijeva i Sanaijeva, obiluje pohvalama na račun prve dvojice halifa, Abu Bekra i Omara ibn al-Hataba koji su omrženi u šiitskom misticizmu.[9][10] Kako smatra Anamari Šimel sa Univerziteta Harvard, tendencija da šiitski autori prisvajaju Rumija i Atara pojačala se nakon uvođenja dvanaestoimamskog šiizma kao državne religije u Safavidskom carstvu 1501. godine.[11] Scena iz „Govora ptica” na persijskoj minijaturi. Pupavac, na sredini desno, pojašnjava drugim pticama put sufija U uvodima Mohtar-name (pers.: مختارنامه) i Husrev-name (pers.: خسرونامه), Atar navodi naslove svojih drugih dela: Divan (pers.: دیوان) Asrar-name (Spis o tajni, pers.: اسرارنامه) Govor ptica (pers.: منطق الطیر) Mosibat-name (Spis o ožalošćenju, pers.: مصیبت‌نامه) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی‌نامه) Džavahir-name (Spis o draguljima, pers.: جواهرنامه) Šarh el-kalb (Stanja srca, pers.: شرح القلب)[12] On takođe u uvodu Mohtar-nama navodi da je sam uništio svoja dela Džavahir-name i Šarh al-kalb. Iako savremeni izvori potvrđuju samo Atarovo autorstvo Divana i Govora ptica, ne postoje osnove da se ospori autentičnost Mohtar-nama i Husrev-nama i njihovih predgovora. Jedno delo koje nedostaje na ovom spisku, Tazkirat al-avlija (Hagiologija), verovatno je izostavljeno jer je u pitanju prozno delo; pripisivanje ovog dela Ataru retko se dovodi u pitanje. U svom uvodu Atar pominje i tri svoja druga dela, uključujući jedno pod nazivom Šarh el-kalb za koje se pretpostavlja da je isto ono koje je uništio. Sudbina druga dva pomenuta dela, Kašf el-asrar (کشف الاسرار) i Marifat el-nafs (معرفت النفس) nije poznata.[13] Govor ptica Ptice sveta predvođene pupavcem počinju potragu za svojim kraljem Simurgom. Njihova potraga ih vodi kroz sedam dolina, a u prvoj od njih su suočene sa stotinu poteškoća. One bivaju stavljene pred mnoga iskušenja dok pokušavaju da se oslobode onoga što im je dragoceno i da promene svoje stanje. Kada su uspele u tome, zatražile su vino kako bi otupele efekte dogme, verovanja i neverovanja na njihove živote. U drugoj dolini, ptice su odustale od razloga za ljubav i žrtvovale hiljadu srca kako bi nastavile svoju potragu za otkrivanjem Simurga. Treća dolina zbunila je ptice, naročito kada su otkrile da su njihova ovozemaljska znanja postala potpuno beskorisna i da je njihovo razumevanje postalo ambivalentno: „Naši putevi se razlikuju; nijedna ptica ne zna tajne puteve kojim leti druga ptica. Naše razumijevanje dolazi kroz išarete (znakove); neki su mihrab pronašli, a neki idole.“ Četvrta dolina je dolina nevezanosti, tj. nevezanosti za želju da se poseduje i želju da se otkrije. Ptice su ovde počele da osećaju kako su postale deo univerzuma koji je nepovezan sa njihovom fizičkom stvarnošću. U njihovom novom svetu, planete su male kao čestice prašine, a slonovi se ne razlikuju od mrava. Tek kada uđu u petu dolinu one shvataju da su jedinstvo i raznolikost isto. Važnije od toga, shvatile su da je Bog iznad jedinstva, raznolikosti i večnosti. Kada su ušle u šestu dolinu ptice su ostale začuđene lepotom Voljenog. One osećaju puno tuge i utučenosti, osećaju kao da ne znaju ništa i ništa ne razumeju. Nisu svesne ni sebe samih. Samo je jedna trećina ptica stigla do Simurgovog prebivališta. Ali Simurga tu nije bilo ni na vidiku. Simurgov sluga ih je ostavio da čekaju Simurga dovoljno dugo da su ptice shvatile da su one same si-murg – si (pers.: سی, „trideset“) + murg (pers.: مرغ, „ptica“). Sedma dolina je dolina siromaštva, zaboravnosti, otupelosti, gluvoće i smrti. Sadašnji i budući životi trideset ptica koje su bile uspešne postali su senke koje juri nebesko Sunce. I one, izgubljene u moru Njegovog postojanja, jesu Simurg.[14] Sedam dolina Puta Atar je opisao sedam etapa duhovnog putovanja u Govoru ptica: Dolina traženja, u kojoj putnik počinje da odbacuje sve dogme, verovanja i zablude. Dolina ljubavi, gde se odbacuje razum zarad ljubavi. Dolina spoznaje, gde svetsko znanje postaje krajnje beskorisno. Dolina zadovoljstva, u kojoj se sve želje i privrženosti svetu odbacuju. Ovde ono što se pretpostavlja da je „stvarnost” nestaje. Dolina jedinstva, u kojoj putnik shvata da je sve povezano i da je „Voljeni” (Bog) iznad svega, uključujući harmoniju, mnoštvo i večnost. Dolina čuđenja, gde je, zahvaljujući lepoti „Voljenog”, putnik postao zbunjen i, obuzet strahopoštovanjem, shvata da on ili ona nikada nije ništa znao ili shvatio. Dolina siromaštva i uništenja, gde biće nestaje u svemiru i putnik postaje vanvremensko postojanje. Galerija Slika „Govor ptica“ Kolekcija u Muzeju umetnosti Metropolitan u Njujorku. Folio iz ilustrovanog rukopisa iz 1600. godihe. Slike su dela Habiballaha iz Save, u mastilu, neprozirnim akvarelom, zlatom i srebrom na papiru, dimenzije 25,4 x 11,4 cm [15] Tazkirat el-avlija (Hagiologija) Ovo je jedino Atarovo prozno delo. Na njemu je radio tokom velikog dela svog života i završio ga je pre smrti. U pitanju je biografija muslimanskih svetaca i mistika. Najupečatljivijim delom knjige se smatra onaj gde Atar govori o pogubljenju Mansura el-Haladža, mistika koji je u trenutku ekstaze izgovorio „Ja sam Istina“. Elahi-name (Spis o Božanskom) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی نامه‎‎) je još jedno poznato Atarovo poetsko delo koje sadrži 6500 stihova. Kada su u pitanju forma i sadržaj, postoje neke sličnosti sa Govorom ptica. Ova knjiga govori o kralju koji je suočen sa materijalističkim i ovozemaljskim zahtevima svojih šest sinova. Kralj pokušava da pokaže sinovima da su njihove želje efemerne i besmislene tako što im prepričava veliki broj duhovnih priča. Mohtar-name Mohtar-name (pers: مختار نامه‎‎), opširna zbirka katrena, njih 2088. U ovom delu je obrađena grupa koherentnih mističkih i religijskih tema (potraga za jedinstvom, osećaj jedinstvenosti, distanciranje od sveta, uništenje, zadivljenost, bol, svest o smrti, itd.) kao i podjednako velika grupa tema tipičnih za lirsku poeziju naizgled erotske inspiracije, koju je prihvatila mistička literatura (ljubavna patnja, nemogućnost da se bude zajedno, lepota voljene osobe, stereotipi o ljubavnoj priči kao o slabosti, plakanje, rastanak). Divan [[File:Bihhzad 004.jpg|thumb|262px|Minijatura koju je naslikao Bihzad a koja ilustruje sahranu starog Atara Nišapurija, pošto su ga zarobili i ubili mongolski osvajači.] Atarov Divan (pers.: دیوان عطار‎‎) se sastoji skoro u celosti od pesama ispevanih u formi gazela („lirskih“ pesama), dok je autor svoje rubaije (katrene) sakupio u pomenutom delu Mohtar-name. Divan takođe sadrži i neke kaside (ode), ali one čine manje od jedne sedmine ovog dela. Atarove kaside se bave mističkim i etičkim temama i moralnim poukama. Ponekad su sastavljene po uzoru na Sanaija. Što se gazela tiče, na prvi pogled se zbog vokabulara koji je korišćen čini da su u pitanju samo pesme o ljubavi i vinu, ali uopšteno u sebi sadrže duhovna iskustva i poznati simbolički jezik klasičnog islamskog sufizma. Atarova lirska poezija iznosi iste ideje sadržane i u njegovoj epici. Njegova lirska poezija se ne razlikuje značajno u odnosu na njegovu pripovedačku poeziju, a isto se može reći i za retoriku i motive koji se koriste. Nasleđe Uticaji na Rumija Atar je jedan od najpoznatijih mističkih pesnika Irana. Njegova dela bila su inspiracija Rumiju i mnogim drugim pesnicima. Atar i Sanai su dva autora koja su imala najveći uticaj na Rumija i njegova sufijska gledišta. Rumi sa najvećim poštovanjem pominje njih dvojicu nekoliko puta u svojoj poeziji i kaže: „Atar je prevalio devet gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[16] Kao apotekar Atar je bio pseudonim koji je ovaj pesnik uzeo zbog svoje profesije. Atar znači travar, apotekar, prodavac parfema ili alhemičar. U vreme kada je Atar živeo veliki deo medicine i lekova u Persiji je bio baziran na bilju. Dakle, može se reći da je njegova profesija bila slična savremenim lekarima ili farmaceutima. U popularnoj kulturi Nekoliko muzičara ima albume ili pesme nazvane isto kao i najpoznatije Atarovo delo, Govor ptica, a u sebi takođe sadrže i teme prosvetljenja. Treba pomenuti da je album džez basiste Dejva Holanda napisan kao metafotra njegovog sopstvenog prosvetljenja. Američki Hevi metal bend ima takođe album naslovljen Govor ptica i koji se bavi izuzetno ezoteričkim temama, često u metaforama letenja, unutrašnje vizije, uništenja sebe i jedinstva sa kosmosom. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes pominje zaplet Govora ptica u jednoj svojoj priči nazvanoj Pristup el-Mutasimu, Atar na našim prostorima Korica izdanja knjige `Govora ptice` na srpskom jeziku, Kulturni centar Irana, Beograd, 2011. Rukopisi Atarovih dela koji su na naše prostore stigli posredstvom Osmanlija i danas se čuvaju u javnim i privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije. Atarovo najpoznatije delo, Govor ptica, prevedeno je i na naš jezik i doživelo je nekoliko izdanja. U Srbiji je Kulturni centar I.R. Irana je 2011. godine objavio prepev ovog dela koji je na prevod Ahmeda Anande prepevao Slobodan Đurović.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Listovi malo talasasti, bez nepriajatnih mirisa ili neceg slicnog samo su listovi malo talasasti. Atinska povelja je zbir preporuka za izgradnju gradova, takvih kakve ih danas poznajemo. Lučio Kosta, Brazilija- uticaju Atinske povelje Njena glavna misao bila je objavlivanje i stvaranje gradskog prostora. Misao stvaranja grada kao funkcionalne celine se prvi put značajnije pojavila i prodiskutovala u prvobitnom teoretskom dobu stvaranja arhitekta Toni Garniera koji je bio pozvan od strane glavni arhitekta grada Liona Edvarda Heriota da izradi plan za jedan privredni grad sastavljen od normiranih objekata i osnuje princip striktnog funkcionalnog zoniranja i deljenja gradskih prostora. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu..

Kao na slikama Vrlo dobro očuvano Jako retko u ponudi First edition. Collection de `l Espirit Nouveau`. Large 8vo. (4) + v + (1) + 284 + (2) + (8)pp appendix + (3)pp. With illustrations in text throughout & 1 large folding plate ( une ville contemporain ). First edition. Le Corbusier s innovative ideas for the contemporary city using modern technology to bring efficiency and fulfillment to work, recreation and movement within the urban environment. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu.[1] Biografski podaci[uredi | uredi izvor] Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela[uredi | uredi izvor] Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom-ino (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim komforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutrašnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma[uredi | uredi izvor] Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti[uredi | uredi izvor] Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klupska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klupske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika[uredi | uredi izvor] Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio optužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike[uredi | uredi izvor] Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj[uredi | uredi izvor] Le Korbizje je revolucionisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.[19]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija jednog Nemca - Sebastijan Hafner Secanja 1914 - 1933 Tekst Istorija jednog Nemca napisan tridesetih godina ovoga veka, doživeo je četrnaest izdanja u Nemačkoj. Hafner pokazuje šta je jedan inteligentan i pre svega pošten Nemac znao o neizrecivoj prirodi nacizma, u vreme kada je nadmoćna većina njegovih zemljaka tvrdila da o tome ne zna ništa i da protiv zla nisu mogli da deluju. Povez: tvrd Format: 14×21 Str: 224 Raimund Pretzel (27. prosinca 1907. - 2. siječnja 1999.),[1] poznatiji pod pseudonimom Sebastian Haffner, bio je njemački novinar i povjesničar. Kao emigrant u Britaniji tijekom Drugog svjetskog rata, Haffner je tvrdio da je smještaj nemoguć ne samo s Adolfom Hitlerom nego i s njemačkim Reichom s kojim se Hitler kockao. Mir se mogao osigurati samo vraćanjem unatrag `sedamdeset pet godina njemačke povijesti` i vraćanjem Njemačke u mrežu manjih država.[2] Kao novinar u Zapadnoj Njemačkoj, Haffnerov svjesni napor `da dramatizira, da razlike gurne na vrh,`[3] ubrzao je prekide s urednicima i liberalnim i konzervativnim. Njegovo uplitanje u aferu Spiegel 1962. i njegov doprinos `antifašističkoj` retorici studentske Nove ljevice naglo su podigli njegov profil. Nakon razlaza s časopisom Stern 1975., Haffner je proizveo vrlo čitane studije usredotočene na ono što je vidio kao sudbonosni kontinuitet u povijesti njemačkog Reicha (1871.–1945.). Njegovi posthumno objavljeni prijeratni memoari Geschichte eines Deutschen: Die Erinnerungen 1914–1933 (Defying Hitler: a Memoir) (2003)[4] pridobili su mu nove čitatelje u Njemačkoj i inozemstvu. Haffner je rođen 1907. kao Raimund Pretzel u Berlinu. Tijekom ratnih godina 1914–18. pohađao je osnovnu školu (Volkschule) kojoj je ravnatelj bio njegov otac Carl Pretzel. Ovih se godina ne sjeća oskudica, nego vojnih biltena čitanih s uzbuđenjem nogometnog navijača koji prati rezultate utakmica. Haffner je vjerovao da je upravo iz ovog iskustva rata od strane generacije školaraca kao `igre između nacija`, zanosnije i emocionalno zadovoljavajuće od bilo čega što mir može ponuditi, nacizam izvući veliki dio svoje `privlačnosti`: `svoju jednostavnost, njegova privlačnost mašti i poletno djelovanje, ali i njegova netolerancija i okrutnost prema unutarnjim protivnicima.`[5] Nakon rata Haffner je prvo pohađao gimnaziju u centru grada, Königstädtisches Gymnasium Berlin na Alexanderplatzu. Ovdje se sprijateljio s djecom vodećih gradskih židovskih obitelji u poslovanju i slobodnim profesijama. Bili su ranorani, kultivirani i lijevo nastrojeni.[6] Međutim, njegova se adolescentska politika okrenula udesno nakon što se 1924. preselio u Schillergymnasium u Lichterfeldeu, na koji su bile pretplaćene obitelji u vojsci. Haffner je kasnije primijetio: `Cijeli moj život određen je mojim iskustvima u ove dvije škole`.[7] Hitler i egzil Nakon siječnja 1933., Haffner je kao student prava svjedočio raspoređivanju SA kao `pomoćne policijske snage` i, nakon ožujskog požara u Reichstagu, njihovom progonu židovskih i demokratskih pravnika sa sudova. Ono što ga je najviše šokiralo u ovim događajima bilo je potpuno odsustvo `bilo kakvog čina hrabrosti ili duha`. Suočeni s Hitlerovim usponom, činilo se kao da je `milijun pojedinaca istovremeno doživjelo živčani kolaps`. Bilo je nevjerice, ali otpora nije bilo.[8] Doktorsko istraživanje omogućilo je Haffneru da se skloni u Pariz, ali ne mogavši ​​se učvrstiti u gradu, vratio se u Berlin 1934. Nakon što je već objavio neku kraću prozu kao serijski romanopisac za Vossische Zeitung, mogao je zarađivati ​​za život pišući feljtone za stilske časopise u kojima su nacisti `tolerirali određenu kulturnu estetsku isključivost`.[9] No, pooštravanje političke kontrole i, što je hitnije, trudnoća njegove djevojke novinarke, koja je prema Nürnberškim zakonima klasificirana kao Židovka, potaknuli su emigraciju. Godine 1938. Erika Schmidt-Landry (rođena Hirsch) (1899-1969) uspjela se pridružiti bratu u Engleskoj, a Haffner ju je, po nalogu Ullstein Pressa, mogao pratiti. Vjenčali su se tjednima prije rođenja sina Olivera Pretzela.[10] Britanska objava rata Njemačkoj 3. rujna 1939. spasila je Haffnera od deportacije. Kao neprijateljski vanzemaljci Haffner i njegova supruga bili su internirani, ali su u kolovozu 1940. među prvima pušteni iz logora na otoku Man. U lipnju je izdavač Georgea Orwella Fredric Warburg objavio Njemačka, Jekyll and Hyde, Haffnerovo prvo djelo na engleskom i prvo za koje je, kako bi zaštitio svoju obitelj u Njemačkoj, upotrijebio imena koja je trebao zadržati: Sebastian (od Johanna Sebastiana Bacha) i Haffner (iz Mozartove Haffnerove simfonije). U Donjem domu postavljena su pitanja zašto je priveden autor tako važne knjige.[11] Lord Vansittart opisao je Haffnerovu analizu `Hitlerizma i njemačkog problema` kao `najvažniji [...] koji se još pojavio`.[12] Politički emigrant Njemačka: Jekyll i Hyde U polemici koja je uvježbavala teme njegovog kasnijeg povijesnog rada, Haffner je ustvrdio da je Britanija bila naivna kada je proglasila svoju `svađu` samo s Hitlerom, a ne s njemačkim narodom. Hitler je `stekao više pristaša u Njemačkoj i približio se apsolutnoj moći nego bilo tko prije njega`, a to je učinio `manje-više normalnim sredstvima uvjeravanja i privlačnosti`. To nije značilo da je `Hitler Njemačka`, ali je bilo ishitreno pretpostaviti da ispod hvaljenog jedinstva Njemačke ne postoji ništa osim `nezadovoljstva, tajne opozicije i potisnute pristojnosti`.[13] Nijemci su u rat ušli podijeljeni. Manje od jednog od pet bili su pravi bhakte, `pravi nacisti`. Nikakvo razmatranje, čak ni `boljševička prijetnja`, nije moglo pomiriti ovaj `moralno nedostupan` dio Nove Njemačke sa stabilnom Europom. Antisemitizam koji je njihova `značka` nadmašio je svoj izvorni motiv: ispuštanje Hitlerovih privatnih ogorčenosti, žrtveno janje manjine kao sigurnosni ventil za antikapitalističko raspoloženje. Funkcionira prije kao `sredstvo selekcije i suđenja`, identificirajući one koji su spremni, bez izgovora, progoniti, loviti i ubijati i tako biti vezani za Vođu `željeznim lancima zajedničkog zločina`. Hitler, pak, (`potencijalni samoubojica par excellence`) priznaje samo odanost vlastitoj osobi.[14] Veći broj Nijemaca – možda četiri od deset – želi samo vidjeti leđa Hitleru i nacistima. Ali `neorganizirani, obeshrabreni i često u očaju`, vrlo se malo njih poistovjećuje s potopljenom političkom oporbom, koja je i sama podijeljena i zbunjena. Rame uz rame žive s otprilike jednakim Nijemcima koji , strahujući od daljnjeg Versaillesa, podnose `predaju osobnosti, vjere i privatnog života` pod Hitlerom kao `domoljubnu žrtvu`. Preko svojih generala, ovi lojalisti Reichu mogli bi na kraju tražiti sporazume sa saveznicima, ali Haffner je pozvao na oprez. Sve što je manje od odlučnog prekida sa status quo ante samo bi se vratilo u `latentno i pasivno stanje` Reichov oživljavajući duh uvećanja i `vulgarnog obožavanja sile`.[15] Da bi u Europi postojala sigurnost, Haffner je inzistirao (u izvornom kurzivu) da `[Njemački Reich] mora nestati, a posljednjih sedamdeset pet godina njemačke povijesti mora biti izbrisano. Nijemci se moraju vratiti svojim koracima do točke u kojoj su krenuo krivim putem - do godine 1866` (godina kada je na bojnom polju kod Königgrätza Pruska uklonila austrijsku zaštitu od manjih njemačkih država). Artikulirajući tezu koju je trebao opširno braniti svoje posljednje (diktirano) djelo, Von Bismarck zu Hitler (1987.), Haffner je ustvrdio da „Ne može se zamisliti mir s pruskim Reichom koji je rođen u to vrijeme i čiji je posljednji logički izraz ne osim nacističke Njemačke`.[16] Njemačku treba vratiti na povijesni obrazac regionalnih država vezanih konfederalnim aranžmanima koji su europski, a ne isključivo nacionalni.[17] Istodobno, Haffner je priznao da bi dio privlačnosti Nijemaca bio to što bi, prenamijenjeni u Bavarce, Rajne i Sase, mogli izbjeći odmazdu saveznika. “Ne možemo se”, smatrao je, “i osloboditi njemačkog Reicha i, identificirajući njegove `države sukcesije`, kazniti ih za njegove grijehe”. Ako su saveznici željeli da mentalitet Reicha umre - `za što je postojala svaka mogućnost nakon katastrofe nacizma` - onda je novim državama trebalo dati `pravednu šansu`.[18] Churchill Postojala je priča da je Churchill naredio svakom članu svog ratnog kabineta da pročita Haffnerovu knjigu. Da je istina, odnos bi bio obostran. Od svih njegovih kasnijih radova, Haffner je rekao da mu je njegova kratka biografija Winston Churchill (1967.) bila najdraža.[19] Kada je 1965. Churchill umro, Sebastian Haffner je napisao `činilo se kao da nije pokopan običan smrtnik, već sama engleska povijest`. Ipak, Haffner je bio razočaran što Churchill nije prihvatio njegove ideje za Njemačku legiju slobode, njemačku akademiju u egzilu i njemački odbor. Premijer je bio spreman koristiti antinacističke Nijemce kao savjetnike, tehničke stručnjake i agente u specijalnim snagama, ali nije smjelo postojati londonski ekvivalent moskovskom `Nacionalnom odboru za slobodnu Njemačku`. Neal Ascherson ipak vjeruje da je moguće da su neke od Churchillovih ideja o poslijeratnoj Njemačkoj imale `korijene u dijelovima Haffnerove knjige`.[20] Poslijeratno novinarstvo Njemačka divizija Godine 1941. David Astor pozvao je Haffnera da se pridruži The Observeru kao politički dopisnik, dok ga je Edward Hulton angažirao kao suradnika popularnog Picture Posta. Inozemni urednik Observera i utjecajan u Engleskoj, Haffner je 1948. postao naturalizirani britanski državljanin. Kroz takozvani Shanghai Club (nazvan po restoranu u Sohou) družio se s lijevo orijentiranim i emigrantskim novinarima, među kojima su E. H. Carr, George Orwell, Isaac Deutscher, Barbara Ward i Jon Kimche[21]. David Astor je po povratku s ratne službe aktivnije sudjelovao u uređivačkim poslovima i došlo je do sukoba mišljenja. Nakon putovanja u Sjedinjene Države iz McCarthyjeve ere, Haffner se zapalio u Sjevernoatlantski savez,[22] i (zajedno s Paulom Setheom iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga)[23] nije htio odbaciti kao blef Staljinovu notu iz ožujka 1952. ponuda sovjetskog povlačenja u zamjenu za njemačku neutralnost. Godine 1954. prihvatio je financijski velikodušnu ponudu da se prebaci u Berlin kao njemački dopisnik The Observera.[24] U Njemačkoj je Haffner također pisao za konzervativni nacionalni Die Welt, koji je tada uređivao veteran Kapp Putcha, Hans Zehrer. Izdavač Axel Springer dopustio je raspravu o neutralnosti (`austrijskom rješenju`) kao temelju za konačnu njemačku nagodbu,[25] što se nije definitivno odbacilo sve do izgradnje Berlinskog zida u rujnu 1961. godine. Haffner se pridružio Springeru u ogorčenju protiv neučinkovitosti odgovora zapadnih saveznika na zatvaranje Sovjetskog bloka u Njemačkoj, stav koji je potaknuo njegov konačni raskid s Astorom i The Observerom.[24] U skladu sa svojom vizijom nakon Reicha iz 1940., Haffner se u načelu nije protivio postojanju druge njemačke države. Godine 1960. spekulirao je o budućnosti DDR-a kao `Pruske slobodne države` poigravajući se, možda, nacionalboljševističkim idejama Ernsta Niekischa.[26] Nakon konsolidacije zida, i u raskidu s Axelom Springerom, [27] Haffner nije trebao vidjeti drugu alternativu osim formalno priznati Istočnu Njemačku sovjetskog bloka. Od 1969. podržavao je Ostpolitik novog socijaldemokratskog kancelara Willa Brandta.[28][29] Afera Spiegel Dana 26. listopada 1962. u hamburškim uredima Der Spiegela izvršena je racija d zatvorila policija. Uhićeni su izdavač Rudolf Augstein, zajedno s dva glavna urednika tjednika i novinarom. Ministar obrane Franz Josef Strauss iznio je optužbe za izdaju (Landesverrat) u vezi s člankom u kojem se detaljno opisuje NATO projekcija `zamislivog kaosa` u slučaju sovjetskog nuklearnog napada i kritizira nespremnost Vlade. U izjavi koju je kasnije bio dužan poreći, Strauss je zanijekao da je pokrenuo policijsku akciju.[30] Springer mu je ponudio tiskare, teletipove i uredski prostor kako bi Der Spiegel mogao nastaviti objavljivati.[31] No, po cijenu svakog daljnjeg pristupa Die Weltu Haffner je u Süddeutsche Zeitungu (8. studenog 1962.) izjavio o kršenju slobode tiska i ustavnih normi. Pozivajući se na bauk republikanskog kolapsa 1933., Haffner je tvrdio da je njemačka demokracija u ravnoteži. Poistovjećujući se s onim što se moglo smatrati ključnom prekretnicom u kulturi Savezne Republike daleko od poštovanja koje je zahtijevala stara Obrigkeitsstaat (autoritarna država)[32] Haffner je pronašao novo i liberalnije čitateljstvo u Frankfurter Allgemeine Zeitungu, i s tjednicima Die Zeit i Stern magazinom.[24] Studentski prosvjed i kampanja protiv Springera Zajedno s mladim piscima i aktivistima nove poslijeratne generacije, Haffner je vjerovao da Savezna Republika plaća cijenu za Adenauerovo pragmatično odbijanje da vrši pritisak na obračun zločina iz nacističke ere. Uz implicitno pozivanje na njih, u Stern Haffner je kao `sustavni, hladnokrvni, planirani pogrom` osudio policijske nerede u zapadnom Berlinu u kojima je ubijen studentski prosvjednik Benno Ohnesorg.[33] Dana 2. lipnja 1967., okupljeni razotkrivanjem Ulrike Meinhof u časopisu New Left konkret njemačkog suučesništva u pahlavijevoj diktaturi, studenti su demonstrirali protiv posjeta iranskog šaha. Kada su iranski protudemonstranti, uključujući agente šahove obavještajne službe, napali studente, policija se pridružila sukobu premlaćivajući studente u sporednu ulicu gdje je policajac ispalio svoju bočnu ruku.[34] Doprinoseći konkretu (kasnije se pokazalo da su ga subvencionirali Istočni Nijemci)[35] Haffner je napisao da je `Studentskim pogromom 2. lipnja 1967. fašizam u Zapadnom Berlinu skinuo masku`.[36][37] Sve više usredotočeni na rat u Vijetnamu (`Auschwitz naše generacije`),[38] mnogi, uključujući Haffnerovu kćer Sarah,[39] usmjerili su svoj bijes na njegovog bivšeg poslodavca, Axela Springera. Nakon pokušaja atentata na socijalističkog studentskog vođu Rudija Dutschkea 11. travnja 1968., Springerovi naslovi (Bild : “Studenti prijete: Uzvraćamo udarac”,[40] “Zaustavite teror mladih crvenih-odmah!”)[41] ponovno optužen za poticanje.[37] Morgenpost je odgovorio na prosvjednu blokadu svojih tiska predlažući paralele s Kristalnom noći: `tada su Židovima oteli njihova imovina; danas je Springer koncern taj koji je ugrožen`.[42] Ulrike Meinhof Brandtovi socijaldemokrati niti Stern nisu cijenili Haffnerov doprinos ovom guranju `različitosti na vrh` (`Zuspitzung`)[3], a posebno ne nakon što je Meinhof poduzela ono što je smatrala sljedećim logičnim korakom u borba s `fašizmom`. `Prosvjed`, napisala je, `je kada kažem da mi se ovo ne sviđa. Otpor je kada stanem na kraj onome što mi se ne sviđa.`[43] Dana 19. svibnja 1972., frakcija Crvene armije (` Baader Meinhof Gang`) bombardirao je Springerovo sjedište u Hamburgu, ozlijedivši 17 ljudi. Tjedan dana prije nego što su preuzeli svoju prvu žrtvu, američkog časnika ubijenog cijevnom bombom u američkom vojnom stožeru u Frankfurtu na Majni.[44] Poput romanopisaca Heinricha Bölla i Gunthera Grassa, Haffner nije odolio iskušenju, stavljajući Meinhofova djela u perspektivu, daljnjeg napada na Bild;[45] `nitko`, tvrdio je, nije učinio više da zasadi `sjeme svijeta`. nasilja` nego Springer novinarstvo.[46][45] Ipak, Haffner je izrazio užasnutost brojem ljudi na lijevoj strani za koje je vjerovao da bi, ako bi ga zamolili, ponuditi odbjeglu Ulrike krevet za noćenje i doručak. Ništa, upozorio je, ne može poslužiti za diskreditaciju ljevice i predanosti reformama više od romantiziranja terorizma.[47] Slavimo novi liberalizam Haffner se nije složio s strogošću nekih sigurnosnih mjera koje je odobrila Brandtova vlada. Prigovorio je Radikalenerlass-u (Anti-radikalnom dekretu) iz 1972. godine koji je uspostavio Berufsverbot koji zabranjuje određena zanimanja u javnom sektoru osobama s `ekstremnim` političkim stavovima. Marksisti, tvrdio je, moraju moći biti učitelji i sveučilišni profesori `ne zato što su liberali, već zato što smo mi liberali` (Stern, 12. ožujka 1972.). Međutim, Haffner više nije spominjao policijske `pogrome` ili režimski neofašizam. Šezdesetih godina prošlog stoljeća policija je možda tukla demonstrante na ulicama, ali nitko, usprotivio se, nikada nije `čuo da su ih mučili`.[48] Zapadna Njemačka se promijenila. Možda nije učinio dovoljno da se pomiri s poviješću Reicha, ali je, u Haffneru `s pogled, `udaljio se od toga s lakoćom kakvu nitko nije očekivao`. Stari autoritarizam, osjećaj da ste `subjekt` države, bio je `passé`. Atmosfera je postala `liberalnija, tolerantnija`. Iz nacionalističkog, militarističkog Volka proizašla je relativno skromna, kozmopolitska (`weltbürgerlich`) javnost.[48] Ipak, za neke od Haffnerovih čitatelja trebalo je postojati još jedno, i `apsurdno`, volte lice.[49] `Dalje ruke` od Francove Španjolske U listopadu 1975. uredništvo časopisa Stern odbilo je Haffnerov podnesak uz obrazloženje da je prekršila opredijeljenost časopisa prema `demokratskom ustavnom poretku i progresivno-liberalnim principima`.[50] U onome što je trebalo dokazati svoju posljednju primjenu smrtne kazne, 27. rujna 1975. (samo dva mjeseca prije Francove smrti) Španjolska je pogubila dva člana naoružane baskijske separatističke skupine ETA i tri člana Revolucionarne antifašističke patriotske fronte (FRAP) zbog ubojstva policajaca i civilne garde. Ne samo da se Haffner odbio pridružiti općoj međunarodnoj osudi, nego se činilo da je pozitivno branio španjolsku diktaturu. U djelu provokativno nazvanom `Ruke od Španjolske`, ustvrdio je da Španjolska nije prošla loše u svojih trideset i šest godina pod Francom. Možda nije bilo političke slobode, ali je bilo ekonomske modernizacije i napretka.[51] Mnogima se činilo da je Haffner pretjerao sa svojom reputacijom provokatora, enfant terrible. Čitateljstvo mu je navodno opadalo: već je pao s liste vodećih zapadnonjemačkih novinara Allensbach instituta.[49] Haffner je dopustio da se možda kretao desno dok se Stern kretao lijevo. U svom posljednjem tekstu u Sternu u listopadu 1975., Haffner je tvrdio da nije požalio što je podržao Brandtovu Ostpolitik ili promjenu režima iz demokršćanskog u socijaldemokratski. To je bilo `neophodno`. Ali priznao je neko razočaranje. Relaksacija hladnoratovskih tenzija nije donijela mnogo toga (DDR je, ako ništa drugo, očvrsnuo `otkad smo bili ljubazni prema njima`), a interno, BRD, Savezna Republika, doživjela je bolja vremena.[52] Od Bismarcka do Hitlera U dobi od 68 godina Haffner se odlučio posvetiti svojim popularnim komentarima o njemačkoj povijesti. Već su neke od njegovih serijalizacija u Sternu pretvorene u bestselere. Die verratene Revolution (1968.), Haffnerova optužnica protiv socijaldemokrata u slomu 1918. kao lojalista Reichu, doživjela je trinaest izdanja. Kao i sav njegov rad, ostao je bez fusnota, napisan za popularnu publiku (Haffner je tvrdio da mrzi knjige koje ne možeš ponijeti u krevet).[53] Anmerkungen zu Hitler (1978.) (objavljen na engleskom kao The Meaning of Hitler) prodan je u milijun primjeraka. (Golo Mann ju je nazvao `duhovitim, originalnim i pojašnjavajućim knjigom... izvrsno prikladnom za raspravu u višim razredima škola`) [54] Proširujući svoj ratni `psihogram Führera` u Njemačkoj: Jekyll i Hyde, knjiga stavio Hitlera u sjenu revolucije koju su Ebert i Noske izdali.[55] Hitler, priznao je Haffner, nije bio Prus. Pruska je bila `država utemeljena na zakonu`, a njezina politika nacionalnosti uvijek je `pokazivala plemenitu toleranciju i ravnodušnost`.[56] No, sažeto u Haffnerovoj posljednjoj knjizi, Von Bismarck zu Hitler (1987), ostala je šira teza. Kroz `revolucije` 1918. i 1933. Reich koji je stvorio Pruski izdržao je s istim poticajnim uvjerenjem. Djelomično iz svoje geopolitičke izloženosti, Reich je bio ili velika sila ili će propasti.[57] S obzirom na njihovo iskustvo s ovim Reichom, Haffner je bio uvjeren da njemački susjedi nikada neće dopustiti nasljednika:[58] `zvona za uzbunu bi se oglasila ako bi se novi blok snaga od 80 milijuna snaga ponovno podigao na njihovim granicama.`[59] ] Smrt i obitelj Godine 1989./90., dok je Gorbačov pomrsio svoje proračune i Zid je pao, Haffner se navodno bojao da su Nijemci bili manje ublaženi traumama iz 1945. – poukama koje je pokušao izvući – nego posljedicama podjele njihove zemlje. Nije bio siguran hoće li Nijemce možda ponovno zahvatiti nacionalna megalomanija.[60] Prema riječima njegove kćeri Sarah, miran tijek ujedinjenja mu je bio ugodan, ali ga je, možda, osjećao oštrije da je nadživio svoje vrijeme.[19] Haffner je preminuo 2. siječnja 1999. u 91. godini. Christa Rotzoll, novinarka s kojom se Haffner oženio nakon što je ostao udovac 1969., preminula ga je 1995. godine. Haffnera je preživjelo njegovo dvoje djece s Erikom Schmidt-Landry. Sarah Haffner (1940.–2018.) bila je slikarica i feministička redateljica dokumentarnih filmova.[61] Vjerovala je da je njezina vlastita politička uključenost možda igrala određenu ulogu u angažmanu njezina oca u studentskom pokretu 1960-ih.[19] Njegov sin, Oliver Pretzel (1938-), bio je profesor matematike na Imperial College Londonu. Nakon očeve smrti sabrao je memoare započete početkom 1939., ali napuštene zbog hitnije propagandne vrijednosti Njemačke: Jekyll & Hyde, i dogovorio njegovo objavljivanje kao Geschichte eines Deutschen/Pkoseći Hitleru. U sjećanju Marcela Reich-Ranickog Haffnerov bliski prijatelj, preživjeli holokaust i književni kritičar Marcel Reich-Ranicki (1920-2013), primijetio je da Haffnerove knjige nisu bile samo poučne kao i njegov razgovor, nego su bile i zabavne. Njemački novinari ili povjesničari koji su živjeli u egzilu u Engleskoj ili Sjedinjenim Državama radili su za tamošnji tisak, sugerirao je Reich-Ranicki, pisali drugačije nego prije. Čak i nakon povratka pisali su `jasnijim, živahnijim` stilom koji bi mogao biti i činjeničniji i duhovitiji. To je, doznali su, kombinacija `moguća i na njemačkom`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manhajmova knjiga `Ideologija i Utopija` (1929) bila je najšire raspravljana knjiga živog sociologa u Nemačkoj tokom Vajmarske republike. Engleska verzija `Ideologija i Utopija` (1936) je bila standard u američkom stilu međunarodne akademske sociologije, nošena interesom koji je izazvan u SAD.Manhajmovo sociološko teoretisanje bio je predmet brojnih studija dužinskih-knjiga, dokaz za internacionalni interes za njegove glavne teme. Manhajm nije bio autor nijednog dela koje je on smatrao završenom knjigom, već autor pedesetak glavnih eseja i pozorišnih dela, koja su, kasnije, većina njih izdata kao knjige. Karl Manhajm (27. mart 1893—9. januar 1947) ili Károly Manheim kako glasi njegovo originalno ime, bio je mađarski sociolog, uticajan u prvoj polovini 20. veka i jedan od osnivača klasične sociologije kao i osnivač sociologije znanja. Manhajm je oženio profesorku i psihologa `Juliska` Károlyné Julia Lang, poznatiju kao Julia Lang.[1] Život Rođen je u Budimpešti, kao jedino dete tekstilnog prozvođača,[1] studirao je tamo kao i u Berlinu, Parizu i Hajdelbergu. Na Univerzitetu u Budimpešti stekao je doktorat iz filozofije.[2] 1914. godine pohađao je predavanja Georga Zimela. Tokom kratkog perioda Mađarske sovjetske republike, predavao je u školi za obuku nastavnika zahvaljujući pokroviteljstvu njegovog prijatelja i mentora Đerđa Lukača,[3] čija je politička konverzija u komunizmu.[4] Posle zbacivanja Bela Kuna i uspona Hortija kao regenta Mađarske Manhajm je izabrao egzil u Nemačkoj. U Nemačkoj Manhajm se preselio iz Frajburga u Hajdelberg i 1921. godine oženio se Juliom Lang.[4] Posle neuspelog pokušaja da dobije filozofa kao sponzora u Hajdelbergu, on je 1924. godine počeo da radi kod nemačkog sociologa Alfreda Vebera, brata poznatog sociologa Maksa Vebera.[5] Manhajm je 1926. godine imao svoju habilitaciju koja je bila prihvaćena od strane fakulteta društvenih nauka i na taj način je ispunio uslove da drži časove sociologije u Hajdelbergu. 1930. godine postao je profesor sociologije i političke ekonomije na Johan Volfgang Gete Univerzitetu Frankfurta na Majni.[4] Norbert Elijas i Hans Gert bili su njegovi asistenti tokom ovog perioda(od proleća 1930. do proleća 1933) sa Elijasom kao starijim partnerom. Greta Kučkov koja je kasnije postala važna ličnost u DDR je bila njegov administrativni asistent u Frankfurtu, napustila ga je početkom 1933. da bi studirala na Londonskoj školi ekonomije i pripremala za Manhajmovu emigraciju tamo.[6] U 1933. , posle svrgnuća iz prosvete, pod uslovima anti-semitskog zakona da ukloni građansku službu, napustio je nacistički režim i nastanio se u Britaniji gde je postao lektor sociologije u Londonskoj školi ekonomije, pod programom da pomaže prognanim akademicima. 1941. godine, Sid Fred Klark, direktor Instituta za obrazovanje, Univerziteta u Londonu, pozvao ga je da predaje sociologiju sa skraćenim radnim vremenom u vezi sa njegovom opadajućom ulogom u Londonskoj školi ekonomije u ratnim uslovima. U januaru 1946. je imenovan za prvog profesora sociologije na Institutu za obrazovanje, a tu poziciju je zadržao sve do svoje smrti godinu dana kasnije u Londonu, u 53. godini. Tokom svog boravka u Engleskoj, Manhajm je igrao istaknutu ulogu u “Moot”, hrišćanskoj grupi za diskusiju čiji je član takođe bio Eliot, zabrinut za ulogu religije i kulture u društvu, koji je sazvao J.H. Oldham.[7] Stekao je poziciju uticaja preko svog uredništva obimne Routledge serije o društvenim naukama. Manhajmov život , jedan od intelektualnih i geografskih migracija , deli se na tri glavne faze : Mađarska (do 1919. godine), Nemačka (1919-1933), Britanska (1933-1947). Među njegovim cenjenim sagovornicima bili su Đerđ Lukač, Oskar Jasi, Georg Zimel, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Marks, Alfred i Maks Veber, Maks Šeler i Vilhelm Diltaj. U svom radu, on je na različite načine pokušao da sintetizuje elemente izvedene iz Nemačkog istoricizma, marksizma, fenomenologije, sociologije, i anglo - američkog pragmatizma. Intelektualni rad Mađarska faza Manhajm je bio rani naučnik i cenjeni član dva uticajna intelektualna kruga u Budimpešti. U jesen 1915. godine bio je najmlađi od osnivača[8] na Sonntagskreis (Nedeljni krug) zajedno sa Belom Balaž, Lujem Filipom, and Đorđom Lukačem, gde se raspravlja o širokom spektru filozofskih i književnih tema.[9] Neke diskusije su fokusirane na entuzijazam nemačkih dijagnostičara kulturne krize, posebno na romane Fjodora Dostojevskog i dela nemačkih mistika. Udruženje “Društvene nauke”, sa druge strane je osnovao Oskar Jasi 1919. godine i pre svega interesovao se za nemačke i francuske sociološke tekstove. Manhajmovi mađarski spisi, posebno njegova doktorska disertacija “Strukturna analiza epistemogije”,[4] predvide njegovo doživotno istraživanje “sinteze”, izmedju ovih struja. Prema Longhurstu, Sonntagskreis je “odbacio bilo kakvo ‘pozitivističko’ ili ‘mehaničko’ razumevanje društva” i nije bio zadovoljan političkim aranžmanima u Mađarskoj. Put napred video se kroz duhovnu obnovu koju je zahtevala revolucija u kulturi.[4] Članovi grupe su bili nezadovoljni političkim i intelektualnim sastavom Mađarske, međutim , `oni su odbacili materijalističku marksističku kritiku ovog društva`. Mađarska se menjala duhovnom obnovom na čelu sa onima koji su dostigli značajan nivo kulturne svesti.[4] Ipak oni ne isključuju da su marksističke teme i Manhajmov rad pod uticajem Lukačovih marksističkih interesa, koje je pripisao Marksu kao preteči sociologije znanja.[2] Manhajmova sociologija znanja zasniva se na nekim od epistemoloških otkrića Imanuela Kanta i sociologija znanja je poznata kao deo veće oblasti poznatije kao sociologija kulture. Sociologija kulture se definiše kao veza između kulture i društva.[10] Sociologija kulture je imala 2 glavne grane: umerena grana, zastupana od strane Maksa Šelera, koji je verovao da socijalni uslovi ne utiču na sadržaj znanja, i radikalna grana, čiji su Manhajm i Maks Šeler bili članovi. Radikalna grana je isticala da je društvo određeno aspektima kulture. Kada je u pitanju sociologija znanja, Manhajm je verovao da je uspostavljena zavisnost od znanja o društvenoj stvarnosti.[10] Centralno pitanje Manhajmove sociologije znanja, koja je pokušala da razume vezu između društva i znanja, demonstriralo je svoje napore da reši problem “istorijske prirode i jedinstva uma i života”.[10] Manhajm je potvrdio sociologiju znanja kao “spoljašnju interpretaciju i odvaja od imanentnog tumačenja misli proizvoda.”[10] Imanentna interpretacija je zasnovana na nečijem razumevanju intelektualnog sadržaja, koja je ograničena na teoretski sadržaj znanja i spoljašnje tumačenje se zasniva na sposobnosti da razume manifestacije.[10] Znajući razliku između ove dve vrste tumačenja pomoglo je Manhajmu da napravi mesto za sociologiju znanja u naučnom sistemu, ostavljajući sociologiju znanja da stane suprotno od tradicionalnih humanističkih nauka i interpretira znanja kroz istraživanje društvene stvarnosti.[10] Manhajm tvrdi da sociologija znanja treba da se shvati kao vizionarski izraz `istorijskog iskustva koje ima društvenu stvarnost u njenom vitalnom centru.”[10] Nemačka faza To je bio Manhajmov najproduktivniji period. U prvom delu njegovog boravka u Nemačkoj, Manhajm je objavio svoju doktorsku disertaciju “Strukturna epistemologija znanja” koja razmatra njegovu teoriju o strukturi epistemologije, odnose izmedju “poznavaoca, na poznato i da se zna… za Manhajma zasnovano na psihologiji, logici i ontologiji.[4] ” Sociolog Brian Longhurst objašnjava, njegov rad na epistemologiji predstavlja visinu njegove rane “idealističke” faze i prelazak na hermeneutička “pitanja tumačenja u okviru kulture”. U ovom eseju, Manhajm uvodi “hermeneutički problem odnosa između celine i delova”. On je istakao razlike između umetnosti, prirodnih nauka, i filozofije “u vezi sa istinom potraživanja ” navodeći da nauka uvek pokušava da dokaže jednu teoriju, dok umetnost to ne radi u više od jednog pogleda na svet; filozofija pada izmedju dva eksrtrema. Manhajm postavlja ”strah od relativizma” u kome istorijski proces daje kulturni prozivod; ako se smatra da je u odnosu na istorijski period, može biti nedostupna za istorijski period.[4] U tom periodu se okrenuo od filozofije na sociologiju, istažujući korene kulture. Njegovi eseji o sociologiji znanja postali su klasici. U `Ideologiji i Utopiji` on tvrdi da se primena termina ideologije treba proširiti. On je pratio istoriju termina od onoga što je on nazvao `poseban` pogled. Ovaj pogled je video ideologiju kao da možda namerno skriva činjenicu. Ovaj pogled je put do `Total` začeća (pre svega kod Marksa), koji je tvrdio da misao socijalne grupe u celini je formirana po svom društvenom položaju (npr. verovanje proletarijata bilo je uslovljeno njihovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju). Međutim, on se pozvao na drugi korak, koji je nazvao opšta totalna koncepcija ideologije, u kojoj je priznato da su svačija uverenja - uključujući sociologe - proizvod konteksta u kome su su stvorena. Manhajm ističe društvene klase, lokacije i stvaranje kao najveće determinante znanja.[4] On se plašio da to može dovesti do relativizma, ali je predložio ideju relationizma kao protivotrova. Da bi podržao razliku, on je tvrdio da je priznanje različitih perspektiva prema razlikama u vremenu i socijalnoj lokaciji izgleda proizvoljno samo za apstraktnu i bestelesnu teoriju znanja. Spisak recezenata nemacke `Ideologije i Utopije` uključuje izvanrednu prozivku pojedinaca koji su postali poznati u izgnanstvu, nakon uspona Hitlera: Hana Arent, Maks Horkhajmer, Herber Markuze, Paul Tillich, Hans Speier, Ginter Anders, Valdemar Gurian, Zigfrid Krakuer, Oto Nojrat, Karl Avgust Vitfogel, Bela Fogaraši i Leo Štraus. Ranih 70-ih godina, Erih From i Majkl Makobi će kasnije naučno ilustrovati efekte društvene klase i ekonomske strukture na ličnost u njihovom istraživanju društvenog karaktera u meksičkom selu. Manhajmov ambiciozni pokušaj da promoviše sveobuhvatnu sociološku analizu strukture znanja je tretiran sa sumnjom od strane marksista i neo-marksista o tome šta je grupacija koja je kasnije priznata kao preteča Frankfurtske škole. Oni su videli porast popularnosti sociologije znanja kao neutralizaciju i izdaju Marksističke inspiracije. Veze između Manhajma i Horkhajmera su ipak tačne, i nema dokaza da su studenti bili angažovani u njihovim raspravama, koje su odigravaju na fakultetksim forumima, kao što je Kant Gesellschaft i Paul Tillich-ova hrišćanska socijalistička diskusiona grupa. Horkhajmerov institut u to vreme je bio poznatiji po empirijskom radu koji je podstakao, i nekoliko Manhajmovih doktoranata koristilo je njegove resurse. Iako je ovo unutarškolsko takmičenje prisutno u retrospektivi, Manhajmovi najaktivniji savremeni takmičari bili su ustvari drugi akademski sociolozi, značajno obdaren proto-fašistički lajpciški profesor, Hans Frejer, i predlagač formalne sociologije i vodeća figura u profesiji, Leopold fon Vize. Britanska faza U britanskoj fazi Manhajm je pokušao sveobuhvatnu analizu strukture modernog društva putem demokratskog društvenog planiranja i obrazovanja. Manhajmov prvi veliki rad objavljen tokom ovog perioda je `Čovek i društvo u doba reknostrkucije` 1935. god., u kojem se on zalaže za pomeranje sa liberalnog poretka laissez-faire kapitalizma, “osnovanog na slobodnom trgovinskom ciklusu, planskoj demokratiji, slobodnoj konkurenciji i idejama konkurentskog individualizma”, na planiranu demokratiju.[4] U delu `Dijagnoza našeg vremena`, Manhajm proširuje ovaj argument i izražava zabrinutost zbog prelaska sa liberalnog poretka na planiranu demokratiju, saglasno Longhurstu, tvrdeći “rano planirano demokratsko društvo moze se razviti uz demokratske i diktatorske puteve kao sto je izraženo u totalitarnim društvima nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza.”[4] Njegovom radu su se više divili vaspitači, socijalni radnici i verski mislioci od male zajednice britanskih sociologa. Njegove knjige o planiranju i pored toga su imale važnu ulogu u političkim debatama o neposrednim posleratnim godinama, kako u Sjedinjenim Američkim državama tako i u nekoliko evropskih zemalja. Smrt Manhajm je umro u Londonu i kremiran je Golder ‘s Green krematorijumu. Njegov pepeo stavljen je u kolumbarijumu u urni i kasnije pomešan sa pepelom njegove supruge Julie. U početku je bio postavljen preko puta Sigmunda Frojda zbog planiranog uparivanja, ali Frojd je kasnije premešten.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manhajm, pionir u oblasti SOCIOLOGIJE (740), ovde analizira ideologije koje se koriste za stabilizaciju društvenog poretka i snove želja koji se koriste kada se pokuša bilo kakva transformacija tog istog poretka. Karl Manhajm (27. mart 1893—9. januar 1947) ili Károly Manheim kako glasi njegovo originalno ime, bio je mađarski sociolog, uticajan u prvoj polovini 20. veka i jedan od osnivača klasične sociologije kao i osnivač sociologije znanja. Manhajm je oženio profesorku i psihologa `Juliska` Károlyné Julia Lang, poznatiju kao Julia Lang.[1] Život Rođen je u Budimpešti, kao jedino dete tekstilnog prozvođača,[1] studirao je tamo kao i u Berlinu, Parizu i Hajdelbergu. Na Univerzitetu u Budimpešti stekao je doktorat iz filozofije.[2] 1914. godine pohađao je predavanja Georga Zimela. Tokom kratkog perioda Mađarske sovjetske republike, predavao je u školi za obuku nastavnika zahvaljujući pokroviteljstvu njegovog prijatelja i mentora Đerđa Lukača,[3] čija je politička konverzija u komunizmu.[4] Posle zbacivanja Bela Kuna i uspona Hortija kao regenta Mađarske Manhajm je izabrao egzil u Nemačkoj. U Nemačkoj Manhajm se preselio iz Frajburga u Hajdelberg i 1921. godine oženio se Juliom Lang.[4] Posle neuspelog pokušaja da dobije filozofa kao sponzora u Hajdelbergu, on je 1924. godine počeo da radi kod nemačkog sociologa Alfreda Vebera, brata poznatog sociologa Maksa Vebera.[5] Manhajm je 1926. godine imao svoju habilitaciju koja je bila prihvaćena od strane fakulteta društvenih nauka i na taj način je ispunio uslove da drži časove sociologije u Hajdelbergu. 1930. godine postao je profesor sociologije i političke ekonomije na Johan Volfgang Gete Univerzitetu Frankfurta na Majni.[4] Norbert Elijas i Hans Gert bili su njegovi asistenti tokom ovog perioda(od proleća 1930. do proleća 1933) sa Elijasom kao starijim partnerom. Greta Kučkov koja je kasnije postala važna ličnost u DDR je bila njegov administrativni asistent u Frankfurtu, napustila ga je početkom 1933. da bi studirala na Londonskoj školi ekonomije i pripremala za Manhajmovu emigraciju tamo.[6] U 1933. , posle svrgnuća iz prosvete, pod uslovima anti-semitskog zakona da ukloni građansku službu, napustio je nacistički režim i nastanio se u Britaniji gde je postao lektor sociologije u Londonskoj školi ekonomije, pod programom da pomaže prognanim akademicima. 1941. godine, Sid Fred Klark, direktor Instituta za obrazovanje, Univerziteta u Londonu, pozvao ga je da predaje sociologiju sa skraćenim radnim vremenom u vezi sa njegovom opadajućom ulogom u Londonskoj školi ekonomije u ratnim uslovima. U januaru 1946. je imenovan za prvog profesora sociologije na Institutu za obrazovanje, a tu poziciju je zadržao sve do svoje smrti godinu dana kasnije u Londonu, u 53. godini. Tokom svog boravka u Engleskoj, Manhajm je igrao istaknutu ulogu u “Moot”, hrišćanskoj grupi za diskusiju čiji je član takođe bio Eliot, zabrinut za ulogu religije i kulture u društvu, koji je sazvao J.H. Oldham.[7] Stekao je poziciju uticaja preko svog uredništva obimne Routledge serije o društvenim naukama. Manhajmov život , jedan od intelektualnih i geografskih migracija , deli se na tri glavne faze : Mađarska (do 1919. godine), Nemačka (1919-1933), Britanska (1933-1947). Među njegovim cenjenim sagovornicima bili su Đerđ Lukač, Oskar Jasi, Georg Zimel, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Marks, Alfred i Maks Veber, Maks Šeler i Vilhelm Diltaj. U svom radu, on je na različite načine pokušao da sintetizuje elemente izvedene iz Nemačkog istoricizma, marksizma, fenomenologije, sociologije, i anglo - američkog pragmatizma. Intelektualni rad Mađarska faza Manhajm je bio rani naučnik i cenjeni član dva uticajna intelektualna kruga u Budimpešti. U jesen 1915. godine bio je najmlađi od osnivača[8] na Sonntagskreis (Nedeljni krug) zajedno sa Belom Balaž, Lujem Filipom, and Đorđom Lukačem, gde se raspravlja o širokom spektru filozofskih i književnih tema.[9] Neke diskusije su fokusirane na entuzijazam nemačkih dijagnostičara kulturne krize, posebno na romane Fjodora Dostojevskog i dela nemačkih mistika. Udruženje “Društvene nauke”, sa druge strane je osnovao Oskar Jasi 1919. godine i pre svega interesovao se za nemačke i francuske sociološke tekstove. Manhajmovi mađarski spisi, posebno njegova doktorska disertacija “Strukturna analiza epistemogije”,[4] predvide njegovo doživotno istraživanje “sinteze”, izmedju ovih struja. Prema Longhurstu, Sonntagskreis je “odbacio bilo kakvo ‘pozitivističko’ ili ‘mehaničko’ razumevanje društva” i nije bio zadovoljan političkim aranžmanima u Mađarskoj. Put napred video se kroz duhovnu obnovu koju je zahtevala revolucija u kulturi.[4] Članovi grupe su bili nezadovoljni političkim i intelektualnim sastavom Mađarske, međutim , `oni su odbacili materijalističku marksističku kritiku ovog društva`. Mađarska se menjala duhovnom obnovom na čelu sa onima koji su dostigli značajan nivo kulturne svesti.[4] Ipak oni ne isključuju da su marksističke teme i Manhajmov rad pod uticajem Lukačovih marksističkih interesa, koje je pripisao Marksu kao preteči sociologije znanja.[2] Manhajmova sociologija znanja zasniva se na nekim od epistemoloških otkrića Imanuela Kanta i sociologija znanja je poznata kao deo veće oblasti poznatije kao sociologija kulture. Sociologija kulture se definiše kao veza između kulture i društva.[10] Sociologija kulture je imala 2 glavne grane: umerena grana, zastupana od strane Maksa Šelera, koji je verovao da socijalni uslovi ne utiču na sadržaj znanja, i radikalna grana, čiji su Manhajm i Maks Šeler bili članovi. Radikalna grana je isticala da je društvo određeno aspektima kulture. Kada je u pitanju sociologija znanja, Manhajm je verovao da je uspostavljena zavisnost od znanja o društvenoj stvarnosti.[10] Centralno pitanje Manhajmove sociologije znanja, koja je pokušala da razume vezu između društva i znanja, demonstriralo je svoje napore da reši problem “istorijske prirode i jedinstva uma i života”.[10] Manhajm je potvrdio sociologiju znanja kao “spoljašnju interpretaciju i odvaja od imanentnog tumačenja misli proizvoda.”[10] Imanentna interpretacija je zasnovana na nečijem razumevanju intelektualnog sadržaja, koja je ograničena na teoretski sadržaj znanja i spoljašnje tumačenje se zasniva na sposobnosti da razume manifestacije.[10] Znajući razliku između ove dve vrste tumačenja pomoglo je Manhajmu da napravi mesto za sociologiju znanja u naučnom sistemu, ostavljajući sociologiju znanja da stane suprotno od tradicionalnih humanističkih nauka i interpretira znanja kroz istraživanje društvene stvarnosti.[10] Manhajm tvrdi da sociologija znanja treba da se shvati kao vizionarski izraz `istorijskog iskustva koje ima društvenu stvarnost u njenom vitalnom centru.”[10] Nemačka faza To je bio Manhajmov najproduktivniji period. U prvom delu njegovog boravka u Nemačkoj, Manhajm je objavio svoju doktorsku disertaciju “Strukturna epistemologija znanja” koja razmatra njegovu teoriju o strukturi epistemologije, odnose izmedju “poznavaoca, na poznato i da se zna… za Manhajma zasnovano na psihologiji, logici i ontologiji.[4] ” Sociolog Brian Longhurst objašnjava, njegov rad na epistemologiji predstavlja visinu njegove rane “idealističke” faze i prelazak na hermeneutička “pitanja tumačenja u okviru kulture”. U ovom eseju, Manhajm uvodi “hermeneutički problem odnosa između celine i delova”. On je istakao razlike između umetnosti, prirodnih nauka, i filozofije “u vezi sa istinom potraživanja ” navodeći da nauka uvek pokušava da dokaže jednu teoriju, dok umetnost to ne radi u više od jednog pogleda na svet; filozofija pada izmedju dva eksrtrema. Manhajm postavlja ”strah od relativizma” u kome istorijski proces daje kulturni prozivod; ako se smatra da je u odnosu na istorijski period, može biti nedostupna za istorijski period.[4] U tom periodu se okrenuo od filozofije na sociologiju, istažujući korene kulture. Njegovi eseji o sociologiji znanja postali su klasici. U `Ideologiji i Utopiji` on tvrdi da se primena termina ideologije treba proširiti. On je pratio istoriju termina od onoga što je on nazvao `poseban` pogled. Ovaj pogled je video ideologiju kao da možda namerno skriva činjenicu. Ovaj pogled je put do `Total` začeća (pre svega kod Marksa), koji je tvrdio da misao socijalne grupe u celini je formirana po svom društvenom položaju (npr. verovanje proletarijata bilo je uslovljeno njihovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju). Međutim, on se pozvao na drugi korak, koji je nazvao opšta totalna koncepcija ideologije, u kojoj je priznato da su svačija uverenja - uključujući sociologe - proizvod konteksta u kome su su stvorena. Manhajm ističe društvene klase, lokacije i stvaranje kao najveće determinante znanja.[4] On se plašio da to može dovesti do relativizma, ali je predložio ideju relationizma kao protivotrova. Da bi podržao razliku, on je tvrdio da je priznanje različitih perspektiva prema razlikama u vremenu i socijalnoj lokaciji izgleda proizvoljno samo za apstraktnu i bestelesnu teoriju znanja. Spisak recezenata nemacke `Ideologije i Utopije` uključuje izvanrednu prozivku pojedinaca koji su postali poznati u izgnanstvu, nakon uspona Hitlera: Hana Arent, Maks Horkhajmer, Herber Markuze, Paul Tillich, Hans Speier, Ginter Anders, Valdemar Gurian, Zigfrid Krakuer, Oto Nojrat, Karl Avgust Vitfogel, Bela Fogaraši i Leo Štraus. Ranih 70-ih godina, Erih From i Majkl Makobi će kasnije naučno ilustrovati efekte društvene klase i ekonomske strukture na ličnost u njihovom istraživanju društvenog karaktera u meksičkom selu. Manhajmov ambiciozni pokušaj da promoviše sveobuhvatnu sociološku analizu strukture znanja je tretiran sa sumnjom od strane marksista i neo-marksista o tome šta je grupacija koja je kasnije priznata kao preteča Frankfurtske škole. Oni su videli porast popularnosti sociologije znanja kao neutralizaciju i izdaju Marksističke inspiracije. Veze između Manhajma i Horkhajmera su ipak tačne, i nema dokaza da su studenti bili angažovani u njihovim raspravama, koje su odigravaju na fakultetksim forumima, kao što je Kant Gesellschaft i Paul Tillich-ova hrišćanska socijalistička diskusiona grupa. Horkhajmerov institut u to vreme je bio poznatiji po empirijskom radu koji je podstakao, i nekoliko Manhajmovih doktoranata koristilo je njegove resurse. Iako je ovo unutarškolsko takmičenje prisutno u retrospektivi, Manhajmovi najaktivniji savremeni takmičari bili su ustvari drugi akademski sociolozi, značajno obdaren proto-fašistički lajpciški profesor, Hans Frejer, i predlagač formalne sociologije i vodeća figura u profesiji, Leopold fon Vize. Britanska faza U britanskoj fazi Manhajm je pokušao sveobuhvatnu analizu strukture modernog društva putem demokratskog društvenog planiranja i obrazovanja. Manhajmov prvi veliki rad objavljen tokom ovog perioda je `Čovek i društvo u doba reknostrkucije` 1935. god., u kojem se on zalaže za pomeranje sa liberalnog poretka laissez-faire kapitalizma, “osnovanog na slobodnom trgovinskom ciklusu, planskoj demokratiji, slobodnoj konkurenciji i idejama konkurentskog individualizma”, na planiranu demokratiju.[4] U delu `Dijagnoza našeg vremena`, Manhajm proširuje ovaj argument i izražava zabrinutost zbog prelaska sa liberalnog poretka na planiranu demokratiju, saglasno Longhurstu, tvrdeći “rano planirano demokratsko društvo moze se razviti uz demokratske i diktatorske puteve kao sto je izraženo u totalitarnim društvima nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza.”[4] Njegovom radu su se više divili vaspitači, socijalni radnici i verski mislioci od male zajednice britanskih sociologa. Njegove knjige o planiranju i pored toga su imale važnu ulogu u političkim debatama o neposrednim posleratnim godinama, kako u Sjedinjenim Američkim državama tako i u nekoliko evropskih zemalja. Smrt Manhajm je umro u Londonu i kremiran je Golder ‘s Green krematorijumu. Njegov pepeo stavljen je u kolumbarijumu u urni i kasnije pomešan sa pepelom njegove supruge Julie. U početku je bio postavljen preko puta Sigmunda Frojda zbog planiranog uparivanja, ali Frojd je kasnije premešten...