Nova knjiga, nekorišćena knjiga. Izdavač: Dereta Broj strana: 311 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

U dobrom stanju Preveo Gligorije Ernjakovic Izdavac - BIGZ, Beograd Godina - 1973. Broširani povez, format 20 cm, 62 str. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ.On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja. x2

Šumska vegetacija i fitocenoze Fruške Gore *6451*12-2022 Milorad Janković, Vojislav Mišić Autor-i izdavač: Matica Srpska Novi Sad - Odeljenje za prirodne nauke.1980.g Povez broš,ćirilica,191.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 350.grama stanje: vrlo očuvano.-nema ispisivanja Na prostoru uže zone Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta biljaka, a njihov ukupan broj, zajedno sa biljkama na prostoru zaštitne zone, prelazi cifru od 1500 vrsta. Ovako velikom raznovrsnošću Fruška gora može da se poredi sa mnogo većim i višljim planinama u Srbiji. Papratnjače su zastupljene sa 15 rodova. Do sada je ukupno zabeleženo 32 predstavnika ove grupe biljaka, od kojih se 6 nalaze na listi prirodnih retkosti Srbije.Na Fruškoj gori je najveća koncentracija lipove šume u Evropi. Oko 700 vrsta lekovitog bilja raste na ovoj planini. Fruška gora je poznata po prisustvu velikog broja (oko 700) lekovitih biljaka. Veći deo njih su autohtone, “divlje” vrste, a manji deo su alohtone, gajene biljke. Fruška Gora, šume, šuma, bukva, grab, kitnjakove šume sa festukom, festuka, sladun, cer, floristički sastav, lipa...1000 vrsta biljaka, U poslednja dva veka na području Fruške gore je pronađena brojna fosilna flora, u koju spadaju palme, razne vrste čempresa, sekvoja, lovor i druge vrste koje su nekada činile vegetaciju, na osnovu čega je rekonstruisan tok prirodnih promena u poslednjih 200 miliona godina pa sve do danas.

Beograd, 2016. četvrtasti format, 145 strana, ilustrovano. Odlično očuvana knjiga, bez nekih mana. Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. ma sob

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Pavle Popović Rasprave i članciTvrdi povezIzdavač Srpska književna ZadrugaO autoruПавле Поповић (Београд, 16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939)[1] био је српски историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.БиографијаРођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Професор Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938).[2] У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички. У Лондону је уређивао билтен Press Ecstracts (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918.[2] Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области“ (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења југословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Александар Сандић, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевност као целину.Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевност сматрали саставним делом хрватске књижевности, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области - оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.Како се према истом проблему односе Хрвати? И хрватски историчари су своју књижевност (Шурмин и други) делили на оне исте четири области: на народну, стару, средњу и нову књижевност. У репрезентативној едицију Повијест хрватске књижевности, која је изашла пре петнаестак година у седам књига, постоје веома обимне књиге посвећене и народној, и старој, и средњој хрватској књижевности, и четири књиге посвећене новој.Кад се има у виду и ситуација код других словенских и несловенских народа, испашће да само Србима књижевност почиње од 18. века и да само народ Светог Саве и Вука Караџића нема и своју српску средњовековну и народну књижевност.Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре петнаест година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази. (Петар Милосављевић)9/5

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Filip Višnjić, 1987. U odličnom stanju. Todor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev. Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

U dobrom stanju Novaković, Stojan Vaskrs države srpske Pronijari i baštinici : (spahije i čitluk sahibije) Udava ili Samovlasno apšenje za dug Srednjovekovna Srbija i rimsko pravo Poslanica Stojana Novakovića / Stojan Novaković priredio i predgovor napisao Obrad Stanojević u redakciji Marka Mladenovića Jezik srpski Godina 1986 Službeni list SFRJ, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis 267 str. : slika autora ; 24 cm Klasici jugoslovenskog prava. Kolo 1 ; 1 Napomene Tiraž 2.000 Predgovor: str. 5-10 Stojan Novaković - život i delo: str. 11-31 Važnija dela Stojana Novakovića: str. 265-266. Predmetne odrednice Teorija države i prava -- Srbija Stojan Novaković(1842 – 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 x2

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99

Autor - osoba Erasmus Roterodamus, 1466-1536 = Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Naslov Pohvala ludosti / Erazmo Roterdamski ; [prevela s latinskog izdanja iz 1676, Bazel, Darinka Nevenić Grabovac] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdanje [3. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 151 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 = Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 208 Napomene Prevod dela : Stultitiac laus Erazmo Roterdamski / Veljko Korać : str. 147-[152]. Predmetne odrednice Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera. U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo. Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 – Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao naš Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. Ovaj budući kosmopolita čas bio je u Belgiji, čas u Nemačkoj, čas u Holandiji, ako nije bio u Italiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Mogao je lako postati i Francuz. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljstvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutim, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstvu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijatelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosti, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posledicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosti duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosti naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosti. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je sa krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogatstvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma. MG24

Kao na slikama SOJA Vlastimir Đorđević i Nedeljko Nenadić Izdavač: Nolit, Beograd Povez: mek Broj strana: 198. Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације. Соја Soybean.USDA.jpg Научна класификација Царство: Plantae (нерангирано): Angiosperms (нерангирано): Eudicots (нерангирано): Rosids Ред: Fabales Породица: Fabaceae Потпородица: Faboideae Род: Glycine Врста: G. max Биномно име Glycine max (L.) Merr. Синоними[1] Dolichos soja L. Glycine angustifolia Miq. Glycine gracilis Skvortsov Glycine hispida (Moench) Maxim. Glycine soja sensu auct. Phaseolus max L. Soja angustifolia Miq. Soja hispida Moench Soja japonica Savi Soja max (L.) Piper Soja soja H. Karst. Soja viridis Savi Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима. Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе. Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје. Оброци од сојног семена са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4] Традиционални начини кориштења неферментисаног семена соје укључује и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семена, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семе соје садржи значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона. Садржај Име Уреди Ова биљка је позната као велико семе на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жуто семе (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин). Од почетка 20. века соја се у Америци називала златно или чудотворно семе (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10] Класификација Уреди Мали, ружичасти цветови соје Разне сорте соје се користе на различите начине Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16] Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти. Опис Уреди Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семе сазри. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи два до четири (ретко више) семена, промера 5 до 11 mm. Семе соје се јавља у разним величинама, са разним бојама махуна или семењаче, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на семењачи, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микропила односно мали отвор у семењачи који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање. Семе попут соје које садржи веома високе нивое беланчевина, је ортодоксно. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семена.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању. Фиксирање азота Уреди Соја, сирова, зрело семе Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) Енергија 1.866 kJ (446 kcal) Угљени хидрати 30,16 g Шећери 7,33 g Прехрамбена влакна 9,3 g Масти 19,94 g Засићене 2,884 g Мононезасићене 4,404 g Полинезасићене омега‑3 омега‑6 11.255 g 1,330 g 9,925 g Протеини 36,49 g Триптофан 0,591 g Треонин 1,766 g Изолеуцин 1,971 g Леуцин 3,309 g Лизин 2,706 g Метионин 0,547 g Цистин 0,655 g Фенилаланин 2,122 g Тирозин 1,539 g Валин 2,029 g Аргинин 3,153 g Хистидин 1,097 g Аланин 1,915 g Аспарагинска киселина 5,112 g Глутаминска киселина 7,874 g Глицин 1,880 g Пролин 2,379 g Серин 2,357 g Витамини Витамин А екв. (0%) 1 μg Тиамин (Б1) (76%) 0,874 mg Рибофлавин (Б2) (73%) 0,87 mg Ниацин (Б3) (11%) 1,623 mg Витамин Б5 (16%) 0,793 mg Витамин Б6 (29%) 0,377 mg Фолат (Б9) (94%) 375 μg Витамин Б12 (0%) 0 μg Холин (24%) 115,9 mg Витамин Ц (7%) 6 mg Витамин Е (6%) 0,85 mg Витамин К (45%) 47 μg Минерали Калцијум (28%) 277 mg Бакар (83%) 1,658 mg Гвожђе (121%) 15,7 mg Магнезијум (79%) 280 mg Манган (120%) 2,517 mg Фосфор (101%) 704 mg Калијум (38%) 1.797 mg Натријум (0%) 2 mg Цинк (51%) 4,89 mg Остали конституенти Вода 8,54 g Холестерол 0 mg Линк према УСДА бази података Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа: N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2 Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције: NH3 + H+ → NH4+ Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама. Састав Уреди Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувог сојиног семена по маси (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семе соје састоји се из приближно 8% семењаче, 90% котиледона и 2% осе ембриона. Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа. Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19] Беланчевине Уреди Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна. Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу. Угљени хидрати Уреди Основни растворљиви угљени хидрати зрелог семена соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана. Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијавци немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна. Масти Уреди Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине. У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22] Производња Уреди Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни. Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25] Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27] Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum`` (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе. САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30] Ratarstvo uzgoj soje poljoprivreda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za današnjeg citaoca Platonova pisma znacajna su dopuna onome što znamo o Platonovoj politickoj teoriji iz nekih njegovih dijaloga. Obicno se uzima, na osnovu toga, da je Platon jedino propagator totalitarnog, strogo kontrolisanog konzervativnog režima, staroegipatskog ili spartanskog tipa. Pisma ga, medutim, pokazuju u povoljnijem svetlu, kao strasnog opštehelenskog rodoljuba, ponosnog na svoju Atinu, i pored svih njenih aktualnih grešaka, i svesnog neposredne opasnosti od barbara koja je oslabljenim grckim polisima pretila sa svih strana. Zato, po iskrenoj brizi i licnom zalaganju koje se ispoljava kroz njih, ova Pisma postaju neka vrsta Platonovog politickog bukvara, iz koga se još dugo posle njega moglo uciti o potrebi da se osionost i samovolja obuzdaju zakonima i pravicnošcu. Bukvar iz koga se i ucilo: jer, zajedno sa Takitovim Analima i Demostenovim govorima, Platonova Pisma su bila štivo koje se intenzivno prevodilo, štampalo i citalo u svakoj težoj evropskoj situaciji, i pored otvorenog protivljenja careva, diktatora i tirana. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Kao na slikama Lepo očuvano Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoju borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Tags: Knjiga o Vuku / knjige o Vukovom životu / Vuka Stefanovića Karadžića / porodici ... biografija

Izdavač: Prosveta - Beograd, 1989. god. Tvrd povez, 24 cm. 179 str. + 40 str. ilustracije Iz sadržaja: Narodna predanja o boju kosovskom I-III, Priča o boju kosovskom, Stojan Novaković o priči o boju kosovskom u drugim svojim radovima, Pogovor dr Miroslav Savićević Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) je bio srpski državnik, istoričar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895-1896, 1909), a takođe je služio i kao ministar (raznih resora) u nekoliko vlada. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Bavio se naučnim istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela, a bavio se i prevodilačkim radom. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915). Rođen je 1. novembra 1842. godine u Šapcu, kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[4] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[5] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Političar Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[6] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala neprijatna dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[7][8][9] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[10] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[11] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[5] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa `Vila` (1865-1868).[12][13] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[14] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[15] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je `Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke`, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[16] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih `makedonskih` odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku `makedonskom` pokretu.[17] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[18] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika `preuredi` prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[19] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[20][21][22][23] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[24] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[25] Novaković je takođe bio član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Mestimično podvlačeno. Autor - osoba Pijaže, Žan Naslov Strukturalizam / Žan Pijaže ; prevela Nada Popović-Perišić ; predgovor Branko Pavlović Jedinstveni naslov ǂLe ǂstructuralisme. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 148 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Popović-Perišić, Nada Pavlović, Branko Zbirka Filozofska biblioteka ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Le structuralisme / Jean Piaget Bibliogrfske napomene: str. 147-[149] Predmetne odrednice Strukturalizam Knjiga Žana Pijažea „Strukturalizam“ objavljena je prvi put 1968. godine u Parizu, i to u okviru edicije Que sais-je! Žan Pijaže nije nepoznat našoj čitalačkoj publici, jer su već prevedena njegova dela „Psihologija inteligencije“ i „Mudrost i zablude filozofije“. Glavno područje Pijažeovog istraživačkog rada je razvojna psihologija i razvojna epistemologija. No, mada se posvetio uglavnom naučnim istraživanjima, on nije napustio interesovanje za filozofske teme. Knjiga u kojoj prezentira strukturalizam sadrži jednu vrlinu koja se retko sreće u drugim prikazima iste stvari: veliki stepen jasnoće u izlaganju osnovnih strukturalističkih ideja i odsustvo nekritičkog zanosa onim što su strukturalisti otkrili. Stoga je opravdano očekivati da će uspešno izvršiti funkciju uvođenja u razumevanje ove struje savremenog mišljenja. Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 – Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija. Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života. Najznačajnija dela Jezik i misao kod deteta (1923) Logičko rasuđivanje i razmišljanje kod deteta (1924) Poreklo inteligencije kod dece (1936) Konstrukcija realnosti kod dece (1937) Igre, snovi i imitacija u detinjstvu (1946) Psihologija inteligencije (1947) Razvoj logičkog mišljenja (1955) Nauka o obrazovanju i psihologija deteta (1971) Pijažeova teorija moralnog razvoja Pijaže objavljuje delo Moralno rasuđivanje deteta 1932.godine i u njemu iznosi tvrdnju da je moralni razvoj prvenstveno kognitivni proces. Pijaže polazi od shvatanja da suštinu moralnosti sačinjavaju poštovanje koje prema pravilima društvenog reda oseća jedna osoba i način kako ona shvata pravdu. Ističući da se „celokupna moralnost sastoji od sistema pravila i da se suština moralnosti ogleda u poštovanju koje jedna osoba ima prema tim pravilima“. Moralni razvoj deteta čine dva stadijuma: stadijum heteronomne moralnosti drugačije se naziva i moralni realizam, objektivna odgovornost, stadijum prinude i traje otprilike do sedam-osam godina. Ovaj stadijum ima tri glavne odlike : moralnost autoriteta i dužnosti ( dobar znači biti poslušan, a ispravno je ono što autoritet naređuje), poštovanje slova, a ne duha zakona (uveden je pojam kazne, što je kažnjavanje oštrije to je pravednije, deca ovog uzrasta veruju da je kazna neodvojiva od prekršaja), objektivno shvatanje odgovornosti (budući da dete pravila shvata doslovno i misli da ih se mora pridržavati, dete prilikom procene nekog postupka vodi računa samo o fizičkim posledicama, a ne i o namerama počinioca postupka) stadijum autonomne moralnosti počinje da se razvija tek oko desete godine i dete se u ovom stadijumu vodi time da dobar znači biti pravedan. Autonomija se, kaže Pijaže, javlja tek sa razumevanjem obostranog poštovanja takvim da osoba u sebi oseća želju da sa drugima postupa kako bi želela da oni sa njom postupaju. Menja se i stav prema kažnjavanju. Starija deca smatraju da kazna ne treba da bude proizvoljna već logički povezana sa učinjenim prekršajem i srazmerno odmerena prekršaju. Deca u ovom stadijumu smatraju da kazna treba da bude takva da krivac postane svestan onoga što je uradio. Ovu oblast dečjeg razvoja nije detaljno istraživao, ali je postavio osnove na kojima je kasnije Lorens Kolberg koji je inače bio njegov student, došao do značajnih otkrića i učinio značajan doprinos teoriji moralnog razvoja i moralnog vaspitanja. Pijažeova teorija kognitivnog razvoja Jedna od najsloženijih i najuticajnijih savremenih teorija kognitivnog razvoja je ona čiji je tvorac švajcarski psiholog Žan Pijaže. Kognitivni razvoj je, prema ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu inherentnim činiocima i mehanizmima. Osnovni pokretač razvoja inteligencije jeste težnja ka savršenoj i stabilnoj ravnoteži, odnosno faktor uravnotežavanja. Subjekat u svom odnosu sa objektom postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija. Uticaji društvene sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj. Funkcije su procesi koji upravljaju ljudskim razvojem. Za njega je inteligencija samo jedan primer biološkog sistema, pa tako su i dve osnovne funkcije preuzete iz biologije. Jedna od njih je organizacija . Organizacija se odnosi na činjenicu da su sve spoznajne strukture međusobno povezane i da se bilo koje novo znanje mora uklopiti u postojeći sistem.[3] Suština inteligencije, kaže Pijaže, ne leži u pojedinačno naučenim odgovorima ili izolovanim sećanjima, već u njenoj organizaciji koja poprima oblik različitih kognitivnih struktura koje dete tokom svog razvoja konstruiše. Drugim rečima, intelekt je uvek organizovan, s tim što je na različitim stadijumima različito organizovan. Druga funkcija zove se adaptacija .Ljudska inteligencija je, po Pijažeu, sistem adaptacije koji omogućava čoveku da se prilagodi sredini i preživi. Kognitivna adaptacija, kao i biološka, sastoji se u ravnoteži između asimilacije i akomodacije. o asimilacija je težnja razumevanju novih iskustava na osnovu postojećeg znanja. O akomodacija je menjanje postojećih spoznajnih struktura da bi se uskladile sa novim iskustvima. Stadijumi kognitivnog razvoja Intelektualni razvoj odvija se u niz stadijuma. Prema njegovom shvatanju, sva deca prolaze kroz iste stadijume razvoja istim redosledom. Ovi stadijumi imaju određena opšta svojstva : da su strukturalne celine ili organizovani sistemi mišljenja koji dovode do doslednosti u mišljenju deteta na nekom od stadijuma. Akcije ili operacije su međusobno povezane i organizovane, tako da čine jedinstvenu strukturu karakterističnu za određeni stadijum. hijerarhijska integracija znači da prelazak sa jednog stadijuma na drugi ne predstavlja jednostavno dodavanje novog na stari stadijum već, pre svega, reorganizaciju koja zamenjuje slabije razvijeni stadijum. da se javljaju u nepromenljivom redosledu . Svaka osoba ide korak po korak kroz stadijume, tj. ne može da preskoči neki stadijum ili da ide nekim drugim putem. Senzomotorni stadijum predstavlja period do druge godine života. Intelektualne reakcije se svode na koordinaciju čulih doživljaja i jednostavnih motornih ponašanja. Znanje o svetu ograničeno je na telesnu interakciju sa ljudima i objektima. Podstadijumi : modifikacija refleksa, primarne cirkularne reakcije, sekundarne cirkularne reakcije, koordinacija sekundarnih cirkularnih reakcija, tercijarne cirkularne reakcije, početak reprezentacije . Primer stadijuma, dete shvata da drmanjem zvečke proizvodi zvuk. Preoperacioni stadijum je period kognitivnog razvoja od druge do šeste godine života. Počinje razvojem govora. Javljaju se simboličke funkcije, odnosno sposobnosti da se jedan predmet koristi za reprezentovanje drugog. Dete počinje da koristi simbole, ali je u nemogućnosti da ih kontroliše. Dete može da razume da se kvalitativna svojstva predmeta ne menjaju ako se promeni njegov izgled, ali nije sposobno za konzervaciju kvantitativnih svojstava ( broj, masa, visina... ). Mišljenje dece odlikuju još animizam, artificijelizam i realizam. Podstadijumi : prekonceptualni ( 2–4godine ) i intuitivni ( 4–6 godina ). Primer stadijuma, pred detetom se nalaze jedna široka i jedna uska, ali viša čaša. Kada se iz šire sok presipa u visoku čašu, na pitanje gde ima više soka, dete će misliti da više soka ima u višoj nego široj čaši. Stadijum konkretnih operacija predstavlja period od šeste do dvanaeste godine. Mišljenje se odlikuje mogućnošću da se vodi računa o više aspekata situacije. Mentalne operacije omogućavaju logičko rešavanje problema s konkretnim objektima. U ovom stadijumu dete shvata zadatak sa čašama. Stadijum formalnih operacija je poslednji razvojni stupanj, od dvanaeste godine do odraslog doba. Javlja se sposobnost razmišljanja o mogućem ne samo o realnom. Sada po prvi put dete je sposobno da sledi formalni argument, a da zanemari njegov specifičan sadržaj. Ovo „oslobađanje“ od sadržaja je glavna odlika ovog stadijuma. U razvoju dečjeg mišljenja prekretnicu predstavlja javljanje semiotičke funkcije i prevazilaženje egocentrizma u procesu decentracije. Do svojih otkrića, pojmova i teorija Pijaže je došao metodom eksperimenta i ispitivanjem dečjeg mišljenja putem kliničkog intervjua. Konstruktivistička teorija o razvoju deteta Za većinu savremenih saznanja o mentalnim sposobnostima male dece zaslužan je stručnjak za kognitivnu psihologiju Žan Pijaže, koji je vršio istraživanja pre pedeset godina. Pijažeov uticaj može se pronaći ne samo u mnogim savremenim objašnjenjima načina na koji deca uče, već i u našim obrazovnim sistemima. Nažalost, kako to često biva sa revolucionarnim otkrićima, naknadna istraživanja su pokazala da su Pijažeovi zaključci gotovo sigurno bili pogrešni. („Gotovo sigurno“ zato što neki psiholozi i dalje tvrde da je on bio u pravu i da rezultati sprovedenih eksperimenata dozvoljavaju različite zaključke.) Tokom 1940-ih i 1950-ih godina, Pijaže je razvio „konstruktivističku“ teoriju o razvoju deteta. Prema ovoj teoriji, beba se rađa bez ikakvih znanja, a zatim, posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje tog sveta, koje se neprestano uvećava. Drugim rečima, dete konstruiše mentalni model ili konceptualizaciju sveta. Pijaže do ovog zaključka nije došao sedeći u fotelji. On je vršio eksperimente, i upravo su oni jedan od razloga što je njegov rad imao toliki uticaj. Bila je potrebna velika genijalnost – i oprema koja nije bila dostupna u Pijažeovo vreme – da bi kasnije generacije osmislile pouzdanije eksperimente. Kad je to učinjeno, nametnuli su se potpuno drugačiji zaključci. Na primer, prema Pijažeovom mišljenju, deca mlađa od deset meseci nemaju pravu svest o materijalnim objektima kao nečemu što trajno postoji u svetu. Pijaže je ovaj zaključak zasnovao na zapažanju da beba od deset ili manje meseci prestaje da traži neki predmet, recimo igračku, onog trenutka kad ga neko sakrije pod ćebe. Prema Pijažeu, svest o „permanentnosti objekta“, kako je on to nazvao, nije urođena, već se stiče posle deset meseci starosti. Pijaže je takođe verovao da deca ne poseduju osećaj za broj sve do uzrasta od oko pet godina. U jednom od svojih eksperimenata, koji su mnogo puta ponavljani od strane različitih ispitivača, psiholog bi četvorogodišnjem detetu pokazao red od šest čaša i red od šest flaša koje su međusobno podjednako udaljene, a zatim bi ga pitao čega ima više. Dete bi uvek odgovorilo da ih je isto. Može se pretpostavid da je dete uočilo da svakoj čaši u redu odgovara jedna flaša u drugom redu. Zatim bi ispitivač razmakao čaše tako da obrazuju duži red, pa bi ponovo pitao dete da li ima više čaša ili flaša. Sada bi dete odgovorilo da ima više čaša, očigledno zavarano time što je taj red duži. „Ovo nesumnjivo pokazuje“, zaključio je Pijaže, „da dete ne poseduje dobro razvijen osećaj za broj“. Konkretno, tvrdio je Pijaže, četvorogodišnja i petogodišnja deca još ne shvataju ideju očuvanja broja – nemaju predstavu o tome da razmeštanje predmeta u grupi ne menja njihov broj. Kritika U ono vreme, Pijažeovi eksperimenti smatrani su trijumfom eksperimentalne metode u psihologiji. Kao njen začetnik, Pijaže je krčio put budućim generacijama. Ovakav metod proučavanja bio je odličan. Nažalost, imao je i ozbiljne nedostatke. Pijaže se pri testiranju svesti o permanentnosti objekta oslanjao na motorne radnje beba, a u brojnim testovima sa starijom decom na dijalog između ispitivača i ispitanika. Kad je reč o permanentnosti objekta, činjenica da beba nije posegla za predmetom koji je sakriven pod ćebe ne podržava prilično dramatičan zaključak da beba misli da je predmet prestao da postoji. Možda ona jednostavno nema dovoljno razvijenu koordinaciju ruku da bi posegla za skrivenim predmetom. U stvari, mi danas znamo da je ovo objašnjenje tačno. Nedavni eksperimenti, napredniji od Pijažeovih, ukazuju na to da čak i veoma male bebe imaju dobro razvijenu svest o permanentnosti objekta. Isto tako, razgovor s malom decom veoma je nepouzdan. Komunikacija pomoću jezika nikada nije potpuno objektivna i oslobođena uticaja konteksta, emocija, društvenih faktora, a možda i još nekoliko drugih stvari. Koliko dijalog može biti nepouzdan pokazali su Žak Meler (Jacques Mehler) i Tom Bever (Tom Bever) sa Masačusetskog tehnološkog instituta tokom kasnih 1960-ih godina. eler i Bever su izveli Pijažeov eksperiment da bi testirali svest o očuvanju broja, ali kod dvogodišnje i trogodišnje dece, za razliku od Pijažea čiji su ispitanici imali četiri ili pet godina. Deca su bila savršeno uspešna. Zato nam je, ukoliko ne verujemo da deca između četvrte i šeste godine privremeno gube svest o očuvanju broja, potrebno alternativno objašnjenje Pijažeovih rezultata. Jedno je lako dostupno. Deca oko pete godine starosti počinju da razvijaju sposobnost rezonovanja o misaonim procesima druge osobe – „Šta tata misli kad kaže da je to...“ Ovo pruža najverovatnije objašnjenje Pijažeovih zapažanja. Setite se na koji je način izveden eksperiment. Najpre ispitivač poređa čaše i flaše u dva reda, tako da su međusobno podjednako udaljene, a zatim pita dete u kom redu ima više predmeta. Nakon toga preuredi jedan od redova, tako što ga produži, pa ponovo pita dete: „U kom redu ima više predmeta?“ Sa četiri ili pet godina, dete misli da su odrasli moćni i sveznajući. Osim toga, ono je verovatno primetilo poštovanje koje su njegovi roditelji ukazali ispitivaču kada su stigli u laboratoriju. Kako će dete reagovati kad vidi da je ispitivač razmakao predmete u jednom redu, a zatim postavio potpuno isto pitanje kao trenutak ranije: „U kom redu ima više predmeta?“ Moglo bi da rezonuje ovako: „Hmmm. Isto pitanje mi je i malopre postavio. Odrasli nisu glupi, a ovo je posebna vrsta odraslog koji mnogo zna. Obojica vidimo da se broj predmeta nije promenio. Sigurno sam prošli put pogrešno razumeo pitanje. Mislio sam da me pita o broju predmeta u redu, ali me je očigledno pitao o dužini, s obzirom na to da je nju promenio.“ Tako dete daje odgovor koji misli da se od njega očekuje. Naravno, u ovo ne možemo biti sigurni. Pokušaji da se do odgovora dođe ispitivanjem deteta najverovatnije neće pružiti ubedljive dokaze, i to iz istog razloga iz kog je sumnjiv prvobitni Pijažeov eksperiment. Zbog toga je Melerov i Beverov eksperiment stekao priznanje. Rezonovanje tipa „šta on zapravo hoće?“, koje je maločas opisano, svojstveno je deci starijoj od dve ili tri godine. Melerovi i Beverovi mlađi ispitanici shvatali su pitanja u eksperimentu doslovno, i pravilno su brojali predmete. Ono što je prvobitni Pijažeov eksperiment zaista pokazao bilo je to da četvorogodišnja i petogodišnja deca umeju racionalno da rezonuju o motivacijama i očekivanjima druge osobe. To je važno i korisno otkriće. Ali nije ono do kog je Pijaže mislio da je došao. Da bi potvrdili da deca starija od dve godine imaju dobar osećaj za broj, Meler i Bever su izmenili Pijažeov test tako da se izbegne oslanjanje na jezik. Njihova ideja je bila zapanjujuće jednostavna. Umesto čaša i flaša, detetu su pokazali dva reda bombonica M&M. U jednom redu je bilo šest bombonica, a u drugom četiri. Nekada bi redovi bili iste dužine; nekad bi bio duži red od šest, a nekad od četiri bombonice. Umesto da ga pitaju u kom redu ima više slatkiša, detetu bi jednostavno rekli da može da izabere jedan red i pojede ga. Ishod je bio tačno onakav kakav bi svaki roditelj predvideo. Dete bi bez izuzetka zgrabilo red od šest slatkiša, bez obzira na njegovu dužinu. Dobro je znalo koji red sadrži više članova i, štaviše, shvatalo je da broj ne zavisi od rasporeda. Rezultat je bio podjednako ubedljiv i sa dvogodišnjacima i sa četvorogodišnjacima. o istog zaključka dovela je još jedna varijacija prvobitnog Pijažeovog eksperimenta. Ovog puta su Džejms Mekgerigl (James McGarrigle) i Margaret Donaldson (Margaret Donaldson) sa Edinburškog univerziteta izveli eksperiment u malom lutkarskom pozorištu. Kao i Pijaže, počeli su time što su obrazovali dva reda sa istim brojem predmeta i pitali dete u kom redu ima više predmeta. Pošto bi dete tačno odgovorilo, ispitivač bi se pravio da gleda na drugu stranu, a za to vreme plišani meda razmakao bi predmete u jednom redu. Kad bi se okrenuo, ispitivač bi uzviknuo: „Oh, bože, šašavi meda je zbrkao redove. Da li možeš ponovo da mi kažeš u kom redu ima više predmeta?“ Deca između dve i pet godina bez izuzetka davala su tačan odgovor. S obzirom na to da je meda produžio jedan red, što ispitivač nije video, dete je verovatno smatralo razumnim to što mu odrasla osoba ponovo postavlja isto pitanje. Ali, kad bi ispitivač ponovio postupak sa istim detetom, s tim što bi sam razmakao predmete, četvorogodišnja i petogodišnja deca odgovarala bi mu isto kao Pijažeu, zasnivajući odgovor na dužini. Brojni eksperimenti sprovedeni 1980-ih i 1990-ih godina pokazali su da ni ovo nije tačno. Prvi od njih izveli su Prentis Starki (Prentice Starkey) i njegovi saradnici na Pensilvanijskom univerzitetu 1980. godine. Starkijevi ispitanici su bile bebe stare između šesnaest i trideset nedelja. Bio je pravi izazov pronaći način da se utvrdi šta tako mladi ispitanici misle. Ispitivači su se oslonili na merenje bebinog nivoa koncentracije. Kao što svaki roditelj zna, bilo kakva novina, kao što je nova igračka, jedno vreme okupira bebinu pažnju. Zatim pažnja počinje da popušta ili se usmerava na neku drugu novinu. Zahvaljujući video-tehnologiji, Starki i njegovi saradnici su bili u mogućnosti da prate bebinu pažnju snimajući njen pogled. Bebu je najčešće majka držala u krilu, okrenutu ka aparaturi za izvođenje eksperimenta. U jednom eksperimentu, bebi su prikazivani slajdovi. Na jednom slajdu su se videle dve tačke, jedna do druge. Kada su se prvi put pojavile, privukle su bebinu pažnju i ona je neko vreme gledala u njih. Kad je bebina pažnja počela da opada, a pogled da joj luta, slajd je zamenjen novim koji se veoma malo razlikovao od prvog. Beba je nakratko pogledala. Slajd je ponovo promenjen. Svaki sledeći slajd minimalno se razlikovao od prethodnog. Sa svakim ponavljanjem, bebini pogledi – kako je izmereno s video-kasete – postajali su sve kraći. Zatim su se, bez upozorenja, na ekranu pojavile tri tačke, umesto dve. Bebino interesovanje istog trenutka se povećalo i sliku je posmatrala duže (od 1.9 do 2.5 sekunde u jednom izvođenju eksperimenta). Dete je nesumnjivo uočilo prelazak s dve na tri tačke. Druga grupa beba, kojoj su prikazani slajdovi obrnutim redom, primetila je prelazak s tri na dve tačke. Sju Elen Antel (Sue Ellen Antell) i Danijel Kiting (Daniel Keating) sa Merilendskog univerziteta upotrebili su istu metodu kako bi pokazali da samo nekoliko dana stare bebe takođe uočavaju razliku između dva i tri. MG3 (N)

Lepo ocuvano kao na slici ... i današnje estetičke perspektive Dr Dušan Nedeljković Hegel Kant Karl Marks Kapital marksizam Nemačka filozofija Filozofi nemacki xix veka Savremena Moderna Maks Benze .. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8.