Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda. tvrd povez, 24 cm, 1000 str.

Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Dva veka zajedno Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

z1 BIBLIOTEKA PRIZMA 2003 STRANA 435 + 462 KNJIGA 1 JEVREJI I RUSI PRE REVOLUCIJE 1795 - 1995 KNJIGA 2 JEVREJI I RUSI ZA VREME SOVJETSKOG PERIODA 1917 - 1972 TVRDI POVEz ` У књизи Два века заједно- Јевреји и Руси, Солжењицин је на њему својствен начин (који подразумева темељитост и опсежност) анализирао и предочио своје виђење односа ова два народа у периоду од две стотине година. У писању књиге аутор је користио обимну грађу и више је него очито да је у питању дугогодишњи рад. Он се не либи, што је опет њему својствено, да проговори истину, да се закачи на такозване табу теме и да се очеше о митове (наравно разоткривајући их) и поред тога што су Јевреји успели да са својим моћним организацијама створе такву атмосферу да чак и када се о њима говори аргументовано и истинито, а уколико им се то не допада, да се то одмах жигоше жигом антисемитизма. Солжењицин наравно пише и о Русима, о њиховим манама и заблудама, о погромима и злоделима које су Руси починили Јеврејима, о грешкама режима - али то већ мало кога дотиче, јер и није важно ако кажете коју лошу о Русима. Чак је и пожељно. Као и о Србима. И управо због задње, а личне импресије, и пишем о овој књизи. И поред временске, историјске, географске и сваке друге дистанце више су него уочљиве сличности и паралеле између тадашњих односа Руса и Јевреја који су индиректно, али много, утицали на ток револуције и руско комунистичко кало и тренутног стања у Србији са освртом на оно што се дешавало у блиској историји и што ће се тек дешавати. (Само промените стране, па где се помињу Руси замислите Срби, а где се помињу Јевреји можете додати било кога од негдашњих народа и народности СФРЈ и ето истоветне слике). Књига је обимна и захтева много дубљу анализу. Ја ћу на крају овог пасуса само једном цитирати Солжењицина а да бих илустровао којим духом и поруком је прожета књига: „А ако са себе скидамо одговорност за поступке својих сународника, онда појам нације потпуно губи смисао“. За паметнога је доста. Потпуно исправна логика у контексту онога што је Солжењицин написао у тој књизи. Он је описао лоше поступке и злочине обе стране (свих страна). И апсолутно прикладно за нашу ситуацију у истом контексту. О лошим поступцима својих сународника морају и требају да причају само људи од дигнитета и ауторитета, дакле бољи од оних о којима се прича: патриоте, борци, поштени делатници а не плаћеници и протуве. И морају да говоре о свим странама и свим аспектима злочина. Само тако има смисла ући у процес катарзе и помирења. Све док се говори о лошим поступцима само једне стране од помирења и трајнога мира нема ништа.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

STANJE PREDMETA: Nova ali malo stradala od vlage. Zadnja korica malo zaprljana a listovi pri vrhu sa strane sa flekom od vlage (unutrašnjost netaknuta). OPIS: Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor: Grejl Markus Izdavač: Gradac Godina: 2013 Broj strana: 418 Povez: mek Format: 23 x 17 cm Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija....

Beograd, 2016. četvrtasti format, 145 strana, ilustrovano. Odlično očuvana knjiga, bez nekih mana. Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. ma sob

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ---------------------------- ------------------------ RODOLPHE-TEOFIL BOŠARD 1889 - 1960 Rođen 1889. u Morgesu, Rodolphe-Theophile Bosshard studira na Ženevskoj školi lepih umetnosti. 1910. odlazi u Pariz i otkriva Luvr pored Gustava Bušea. Dok je stil njegovih prvih slika ekspresionistički, kubizam uskoro utiče na način na koji on strukturira svoje kompozicije. 1920. odlazi u Pariz, gde će živeti četiri godine i gde se sprijatelji sa Osipom Zadkinom, Markom Šagalom, Andreom Derenom i Đinom Severinijem, zajedno sa piscima i sunarodnicima Šarl-Alberom Singijom i Blezom Sendrarom. Vrativši se u Švajcarsku, nastanjuje se u selu Rieks (Lavauk), u kući koju je obezbedio ženevanski bankar Rene Hentš. Nekoliko puta putuje u zemlje oko sredozemnog basena — Grčku, Alžir, Italiju — koja mu omogućavaju da obnovi svoje podanike. Zajedno sa štafelajnim slikarstvom, Bosshard radi na komadima velikog formata i bavi se mozaikom za dva javna rada koja je dobio 1930-ih (Les Muses, 1934, Visoka škola za mlade dame u Lozani; i dekoracija za krematorijum Vevi , 1939). Iako je Bosshard slikar stilizovanih pejzaža, mrtvih priroda i mističnih kompozicija, ženski akt dominira njegovim radom. On prikazuje ogoljena tela, ugrađujući ih u delove okruženja u spoj oblika koji je sličan kubizmu. Svetlost često funkcioniše na proizvoljan način na njegovim slikama, dajući nestvaran sjaj motivima slike koji je dodatno pojačan njegovim maglovitim nejasnim potezom četkice. Poslednjih dvadeset godina njegovog života karakteriše rad zasnovan na mineralnom i biljnom svetu koji sve više klizi ka apstrakciji. Njegova prva retrospektiva postavljena je za njegovog života, 1949. godine, u Vevejevom Musee Jenisch. Od njegove smrti 1960. godine, tri dodatne retrospektive su sastavljene u regionu Ženevskog jezera, između 1962. i 1986. godine.

URBANA GLUMAČKA MODERNA ATELJEA 212 1956-1981 POZORIŠTE Šifra artikla: 300065 Isbn: 9788660812324 Autor : Dejan Čavić Izdavač : ALBATROS PLUS Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pra... Detaljnije Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor Dejan Čavić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ALBATROS PLUS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Format 17x24 Strana 156 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Opis O autoru Dodatne informacije SAZNAJ VIŠE Posedujući izuzetno raznovrsnu građu i, posebno, primenjujući nove naučne metode, Goldstein je rekonstruisao i život u logoru, od načina ubijanja zarobljenika do mnogih podataka iz svakodnevnog života. Zahvaljujući dugogodišnjem radu na pitanjima Holokausta, Goldstein je uspeo da logor Jasenovac uklopi u evropski kontekst masovnih uništenja „nepoželjnih“ naroda i da ga time stavi u tokove evropske i svetske istorije. Dubravka Stojanović Monografija Jasenovac Ive Goldsteina nastala je u vremenu u kom je istorijski revizionizam u punom zamahu. Nacionalisti, zavisno od provenijencije, ustraju u tvrdnji da Jasenovac nije bio logor smrti, štaviše, posežu za izmišljotinom da je tek 1945. postao stratište, dok se, s druge strane, broj jasenovačkih žrtava morbidno uvećava preko svake mere. Mnogi će stoga knjigu Jasenovac Ive Goldsteina doživeti kao polemiku s revizionističkim ispadima. Ona to nije iz dva osnovna razloga. Prvo, revizionizam – neovisno o tome pokušava li negirati zločinačku narav ustaškog režima ili čitav jedan narod pokušava stigmatizirati kao zločinački – polemike nije dostojan. Drugo, i važnije, ovo je prva prava naučna monografija o jednom od najstrašnijih mučilišta i gubilišta Drugog svetskog rata. Utemeljena je na obilju arhivske građe i pisana akribično, odgovorno, bez ideoloških predrasuda, zadnjih namera i politikantskih motiva. No naučna objektivnost ne može i ne sme dokinuti moralni stav autora, niti može – posebno kada je reč o strahotnom nacifašističkom nasrtaju koji je čovečanstvo doživelo u Drugom svetskom ratu – dokinuti empatiju prema žrtvama tog nasrtaja. Utoliko Jasenovac Ive Goldsteina nije samo fenomenologija nepojmljivih ljudskih patnji i posrnuća, nego i primer harmonične uravnoteženosti naučnih i moralnih imperativa. Ivo Goldštajn (Zagreb, 1958), u rodnom je gradu završio Кlasičnu gimnaziju pa diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu. Od 1980. zaposlen je kao asistent-pripravnik na Odseku za istoriju, gde je napredovao sve do zvanja redovnog profesora (2001). Ispočetka se bavio vizantologijom i istorijom hrvatskog ranog srednjeg veka, potom i istorijom Jevreja u Hrvatskoj, a od sredine devedesetih i različitim aspektima hrvatske istorije 20. stoleća. Goldštajnov opus sastoji se od preko 20 knjiga i dvestotinjak znanstvenih i stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu. O hrvatskom srednjem veku objavio je Bizant na Jadranu 6–9. stoljeće (1992), Hrvatski rani srednji vijek (1995), Hrvati, hrvatske zemlje i Bizant (2003), a s B. Grginom Europa i Sredozemlje u srednjem vijeku (2006). Niz Goldštajnovih celovitih tekstova o hrvatskoj istoriji počinje 1999, kada objavljuje Croatia: A History (London – Montreal), slede tri hrvatska (Hrvatska povijest) te slovensko i albansko izdanje. Niz knjiga posvećenih hrvatskoj istoriji 20. stoleća počinje Holokaustom u Zagrebu (zajedno s ocem Slavkom, 2001). Slede Židovi u Zagrebu 1918–1941 (2004), Zagreb 1941–1945 (2011) te Povijest zagrebačke Кlasične gimnazije (zajedno s A. Sabo, 2007). Zajedno s ocem Slavkom napisao je Jasenovac i Bleiburg nisu isto (2011). Koautor je i glavni urednik Povijesti grada Zagreba I-II (2012–2013). Koautor je i u knjizi Rama 1942. Tragedija jednog mikrokozmosa (Rama – Prozor 2014). Opsežna Hrvatska 1918–2008. (2008) na početku je pregleda/sinteza hrvatske istorije 20. stoleća. Slede proširena i dopunjena izdanja njenih delova – Dvadeset godina samostalne Hrvatske (2010) te Povijest Hrvatske 1945–2011. (I-III, 2011) u džepnom formatu. U leksikografskom delu opusa ističe se koautorstvo (zajedno s V. Anićem) Rječnika stranih riječi (1999, II izdanje 2000, te sažeto izdanje 2006), kao i koautorstvo (jedan od sedmorice) Hrvatskog enciklopedijskog rječnika (2002). Goldštajn je i urednik i glavni autor Кronologije – Hrvatska – Europa – svijet (1996; II izdanje 2002). Preveo je i prilozima te komentarom opremio traktat Teodora Hercla Židovska država (Zagreb, 2011), temeljni programatski tekst cionističkog pokreta. Urednik je svetske istorije od antike do početka 21. stoleća u 20 tomova (Povijest) u izdanju Jutarnjeg lista (2007–2008). Autor je ili koautor šest srednjoškolskih udžbenika iz istorije, odnosno iz politike i privrede. Bio je na višemesečnim studijskim boravcima u Parizu, Atini i Jeni (Nemačka), prevodi s engleskog i francuskog jezika, napisao je više scenarija za TV, povremeno sarađuje kao kolumnista i na druge načine u raznim hrvatskim i inostranim medijima. Bio je član raznih veća i organizacija u Hrvatskoj i inostranstvu. Bio je jedan od dvojice kopredsedavajućih sekcije za Holokaust na Кongresu evropskih židovskih studija u Moskvi (2006). Dobitnik je Nagrade grada Zagreba 2005. za ukupni naučno - istraživački doprinos te posebno za knjigu Židovi u Zagrebu 1918–1941. Predsednik RH Stjepan Mesić odlikovao ga je 2007. redom Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića za ukupni naučni doprinos. Ivo Goldštajn bio je ambasador Republike Hrvatske u Francuskoj i Monaku te pri UNESКO-u (2013–2017). Težina 1,7 кг Godina izdanja 2019 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 960 ISBN 978-86-6263-242-5 Dimenzije 165x235 PRIKAZ: Ivo Goldstein – ,,Jasenovac", Čitaonica, mesto za dobre knjige, april 2022.

Sava Zivanov NOVA knjiga tvrd povez RUSIJA I RASKOL EVROPE Sava Živanov Rusija i raskol Evrope odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat / od Berlinskog kongresa do početka rata (1878-1914) Knjiga profesora i Save Živanova, „Rusija i raskol Evrope` obuhvata period od Berlinskog kongresa do početka Prvog svetskog rata (1878-1914). To je druga knjiga njegovih istraživanja sadržanih u opštem naslovu „Rusija na prelomu vekova`. Živanov u ovoj knjizi analizira složene odnose evropskih sila, koji su, nakon 36 godina mira, „sređenu Evropu` odveli u svetski rat, u kojem su srušene četiri imperije. To je političko-sociološka analiza savremene istorije Rusije i njenih odnosa sa evropskom civilizacijom. Osnovni deo knjige bavi se problemom modernizacije Rusije. Posle velikih borbi za oslobođenje, Rusija se srela sa Zapadom, s nadom i strahom. U ratovima se pokazalo da ona za zapadnom Evropom zaostaje pet do sedam vekova, tako da je morala da primenjuje takozvanu sustižuću modernizaciju. Prelazi su ostvarivani u velikoj meri nasiljem i radikalnim reformama. Potrebe za reformama sazrevale su ranije nego što je samo društvo bilo spremno za njih. U Rusiji je razvoj tekao kao diskontinuitet, a knjigom „Rusija i raskol Evrope` autor je nastojao da objasni kakav je prelom izvršen, zašto i kojim je posledicama vodio. Sava Živanov je jedan od najuglednijih i najplodnijih domaćih autora u oblasti poznavanja Rusije i ruske istorije. Dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka predavao je predmet pod nazivom „savremeni socijalizam“, ali je istovremeno strpljivo istraživao i pisao o predoktobarskoj, tj. predrevolucionarnoj istoriji Rusije. Knjige Save Živanova odnose se na sve važne etape i likove ruske istorije od kraja 19. do početka 21. veka. Сава Живанов БУЂЕЊЕ РУСИЈЕ Односи између Русије и Србије током протекла два века одвијали су се неравномерно – у плимама приближавања, разумевања, сарадње и међусобне помоћи и у осекама неразумевања и удаљавања. Различите оцене које о тим односима постоје произлазе не само из различитих, често политички обојених приступа, него и из неједнозначних момената у тим односима. Заједнички именитељ тих односа у последња два столећа своди се на засновану оцену да је то посебни тип односа, у коме су на одређујуће национално-државне интересе сваке земље, под притиском јавности, увелико утицали и сродност и блискост два народа. То је налагало такав степен међусобне подршке који је понекад више или мање ишао и на штету неких непосредних државних интереса. Током три четвртине 19. века Русија је била главни међународни ослонац у обнављању и учвршћењу српске државе. Дипломатски је помагала стицање и проширење српске аутономије, слала је оружје и добровољце за помоћ српским устаницима, а под притиском своје јавности Русија је – ради помоћи својој балканској браћи – 1877. ступила у рат против Турске. Руске и српске победе у том рату крунисане су, наредне године, стицањем државне независности Србије. Као штићеник и савезник Русије, Србија је – и поред незаинтересованости Француске и отпора Енглеске – приступила Антанти, савезу демократских држава. То је било и остало трајно спољнополитичко опредељење Србије, упркос искушењима на том путу. Током већег дела 20. века – упркос привременим удаљавањима – и царска и совјетска Русија биле су уз нас у тешким моментима. Тако је било током анексионе кризе и за време балканских ратова. У јулској кризи 1914. Русија је подржала Србију изложену ратним претњама Беча, а и сама није одступила пред ултиматумом Берлина. У Манифесту поводом објаве рата, Николај II је нагласио да је Русија ушла у рат `да узме у заштиту неправедно увређену и нама сродну земљу` Србију и да брани `част, достојанство и целовитост Русије и њен статус међу великим силама`. Тридесет година касније снаге Црвене армије учествовале су у ослобођењу Србије и Београда, а више хиљада њих ’пали су ту, на пољу славе’, учвршћујући темеље нашег пријатељства. У критичном раздобљу за српски и руски народ у 90-им годинама 20. века, Русија Јељцина, Козирјева и Черномирдина постала је једна од полуга западног притиска на нашу земљу. Оваква несамостална спољна политика у целини, а према Србима посебно, изазвала је незадовољство у интелектуалним срединама Русије и постепено се пренела на шире кругове. Ово је нарочито дошло до изражаја за време агресије снага НАТО-а на Југославију. То је, заједно са крупним неуспесима у унутрашњој политици, изазвало кризу и пад Јељциновог режима. Председник Путин са сарадницима, уз подршку широких кругова јавности, придигао је Русију и преусмерио њену спољну политику. У новој оријентацији поново се све више афирмише позитивни однос према Србији, што је посебно дошло до изражаја после мартовских догађаја (2004) на Космету. Упоредо са реалистичким и прагматистичним приступима решавању бројних међународних проблема, у политици Русије поново долази до изражаја специфични однос према Србима као пријатељском и братском народу. Јасно је исказана спремност Русије да нас, у оквирима Повеље ОУН, подржи у решавању косметског проблема. Остаје питање колико је државно руководство Србије, због своје једностране политичке оријентације, спремно да прихвати ова нова руска настојања. У том оквиру је питање како и колико може српска јавност да утиче на српске власти да ради тренутних интереса не испусте из вида традиционално блиске и пријатељске односе нашег народа с Русијом, што представља једну од вертикала нашег битисања. Професор Факултета политичких наука Lib 14

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

ШТА СЕ ДЕСИЛ0 СА ЈУЖНИМ МОРЕМ СРПСТВА!? Измишљање нација (и крађа језика) и њихово претакање у друге нације није савремено `достигнуће`, напротив, присутно је од памтивека. Нешто друго је новотарија а то је историјски заборав, историјска небрига, недостатак историјске одговорности... У књизи Спиридона Гопчевића СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА (графички обрађен, очишћен, сређен и дописан текст оригинала из 1890. године), ходамо заједно са главним актерима ове књиге, Гопчевићем и Петровим, од Софије и Солуна до арбанашких планина (деведесетих година деветнаестог века) и решавамо мистерију шта се догодило са јужним делом српства -оно је бугаризовано, јелинизовано, исламизовано... Спридон Гопчевић, Србин, новинар, историчар, извештач са ратишта, астроном, врхунски интелектуалац, патриота и, пре свега, велики човек. Велики људи следе идеје и идеале а не материју и новац - они нису на продају! Тако је ллало данас таквих људи као што је био Гопчевић. Петров је бугарски књижевник заведен великобугарском пропагандом да од Софије и Солуна до арбанашких планина живе искључиво Бугари. Крећући се из места у место, из долине у долину, они налазе Србе, који се, често из незнања и под пресијом великобугарске пропаганде, изјашњавају као Бугари, али, вођени Гопчевићем схватају да са Бугарима немају никакве везе. Петров (финансијер овог путешествија) чупа косу. Да се исти Петров, којим случајем, запутио на слично путовање деведесетих година дведесетог века не би био толико разочаран и већи део косе остао би на његовом скалпу, а неко други би тада чупао косу. Поставља се логично питање: ако би се једно овакво путешествије извело деведесетих година двадесетпрвог века ко би тада чупао косу?! Што би песник рекао `слутим, јер, слутити једино знам` ко би то могао бити! Драги пријатељи, то су трагичне слутње!!! ПС Пре доста година (давне 2017-те - што ти је људски животић у њему је све давно а то је тек трептај вечности) контактираху ме два љубазна господина... Једно беше господин Матовић, секретар удружења а друго беше жива легенда српске народне (намерно не кажем националне јер ми смо народ и треба тиме да се поносимо) историографије Јован Деретић... Чекајући да се случи моменат одазвах се после другог-трећег позива, јер разлог позива је био њихова захвалност што сам учинио за читалачки вид видљивом књигу Гопчевићеву СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА! Нађох их бодре и орне, а нека ми бог опрости на нескромности, учиних их још бодријим - као поклон донесох књигу ОПШТИ ЛИСТ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ који исписа на својим путешествијима немрли Милош С. Милојевић. Благи смешак ми је и сада на уснама кад се сетим момента кад господин Деретић прочита са одушевљењем већ у првој реченици текста да су тај текст писали српски патријарси о српским илити ИЛИРСКИМ краљевима. Господин Деретић се извини и оде до собе у позадини и чух га како дуго одушевљено телефонира, док ја наставих разговор са господином Матовићем. Његов предлог да напишем краћи текст о Гопчевићевој књизи радо прихватих и убрзо послах њима да га пласирају у јавност, а сада, ево њега и као предговора у књизи...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

m9 ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.`

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.``

Prošlost Kosova i Metohije obeležena je krupnim istorijskim događajima, značajnim duhovnim i kulturnim sadržajima, velikim nacionalnim, religioznim i ideološkim previranjima. Sve to obuhvatiti, zahtevan je i težak posao, posebno stoga što je ova važna tema iz istorije Srbije, dugo bila zanemarivana. Među stručnjacima za Kosovu i Metohiju Dušan T. Bataković je svakako naš najpozvaniji stručnjak, autor više zapaženih knjiga o prošlosti pokrajine, objavljivanih i često citiranih i na stranim jezicima (francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom). Podlogu za njegove pouzdane, na izvornoj građi zasnovane sudove o prošlosti Kosmeta čini zbirka studija, osvežena i dopunjena novim prilozima, sakupljenih u knjizi pod naslovom Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Uzeti zajedno, ovi članci su pouzdan vodič kroz modernu i savremenu istoriju Kosova i Metohije, obrađujući, sintetički ili tematski glavne tokove srpsko-arbašakih odnosa kroz vekove. Posebnu vrednost ima uvodna studija: Kosovo i Metohija. Pogled u prošlost zavetne zemlje, gde se u jasnim celinama obrađuju dominantni istorijski procesi od srednjega veka do današnjih dana, od uspona u srednjem veku, kada Kosovo i Metohija postaju središte političkog, kulturnog i duhovnog života srednjovekovne Srbije, preko osmanskog razdoblja kada, pod štitom islama, počinje postepeno naseljavanje Arbanasa (srpsko istorijsko ime za Albance) sa posnih albanskih visoravni u plodne kotline Metohije, a potom i Kosova, pa sve do turbulentnih konflikata, nacionalnih i ideoloških, u tek isteklom prethodnom veku. Bataković posebnu pažnju poklanja razdoblju u kojem su Arbanasi, voljom Osmanlija, preuzeli dominantnu političku ulogu na prostoru današnje pokrajine, istiskujući, na jedan sistematičan način, a uz blagoslov Visoke Porte u Carigradu, domorodačko srpsko stanovništvo, putem progona i terora koji posebno uzima maha od vremena stvaranje Albanske (Prizrenske) lige 1878. godine. Samo u periodu od 1880. do 1900, sa prostora Kosova i Metohije bilo je prognano oko 60.000 Srba, a do Prvog balkanskog rata, čak njih 150.000 sa šireg prostora Stare Srbije. U tim demografskim procesima, Bataković vidi jedan od glavnih uzroka kasnijih krupnih verskih i nacionalnih sukoba između ova dva naroda, koji ni do danas nisu prevladani. Posebnu vrednost Batakovićeve studije čini minuciozna analiza srpsko-arbanaških odnosa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je, uz teško breme sukoba iz prošlosti, ipak bilo ozbiljnih pokušaja da se odnosi između Srba i Arbanasa, a posebno posle stvaranja Albanije u novembru 1912, urede na novim osnovama, bez dominantnog učešća izbeglih arbanaških pravaka iz Metohije i sa Kosova, Ise Boljetinca, Hasana Prištine i Bajrama Curija, koji su Albaniju koristili kao bazu za stalno ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije, a zatim i Kraljevine SHS. Pokušaje saradnje, delimično uspešne, pre svega sa Esad-pašom Toptanijem i njegovim rođakom Ahmed-begom Zoguom (budućim kraljem Albanije), Bataković je pažljivo analizirao, pokazujući da je splet širih balkanskih i evropskih odnosa, posebno rivalstvo velikih sila, značajno uticalo da se jednom uspostavljena saradnja ne realizuje u nove kvalitetne odnose između dva naroda, oslonjene na međubalkansku saradnju. Autor je znalački pokazao, kako je neprevaziđeni nacionalni sukob, stalno potpirivan sa strane, onemogućio da Srbi i Albanci, ni u međuratnom periodu, ne nađu trajnije osnove za međusobnu saradnju, nego da i dalje, uz neprestane strane podsticaje, tonu u spiralu uzajamnih sukoba, pre svega oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima je knjiga koju treba da pročitaju svi koji se, zabrinuti za budućnost pokrajine, interesuje za moguće načine rešavanja današnje kosovske krize, ozbiljnim uvidom u njene dalje i bliže istorijske korene. Knjiga se odlikuje kvalitetnom istorijskom studijom, a grafički je bogato opremljena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Britanija, Srbija i Krimski rat 1853 - 1856, Neutralnost kao nezavisnost Cedomir Antic Podnaslov ovog dela Čedomira Antića, jednog od najpoznatijih predstavnika istoričara najnovijih generacija, je Neutralnost kao nezavisnost. Ova knjiga je objavljena mnogo pre najznačajnijih skorašnjih događaja u Ukrajini koji su svoj epilog doživeli i kroz odluku Krima da ponovo postane deo Rusije. Osnovna teza ovog Antićevog dela zasnovana je na njegovoj oceni da je Krimski rat bio najveći evropski rat u XIX veku, u kojem je Velika Britanija imala više nego značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu. Iako je to bio možda najveći rat, ne samo u tom veku, u koji je Srbija propustila da uđe, ipak posledice Krimskog rata su bile više nego upečatljive još dugo posle njega u celokupnoj istoriji Balkana, a pogotovo za Srbiju. Antićeva studija polazi, takođe i od činjenice da je odnos Velike Britanije prema Osmanskom carstvu, Velikim silama koje su ga ugrožavale i državama koje su pretendovale da ga naslede, bio veoma složen Razlog je bio u britanskom interesu za opstanak Turskog carstva, kao najmanje skupom rešenju koje u isti mah najsigurnije održava britansku prevlast u Aziji Africi. Srbija je tokom Krimskog rata uspela da ostane u miru i da sačuva neutralnost. Iako je sve ponajviše bilo posledica neodlučnosti i slabosti, ova neutralnost je Srbiji omogućila period najveće samostalnosti, razdoblje koje će se završiti međunarodnim priznanjem suverene Srbije, na berlinskom kongresu 1878. godine. Čedomir Antić (Beograd, 9. oktobar 1974) je srpski istoričar, politički aktivista i bivši lider studenata. Koautor je prve obimne monografije „Istorija Republike Srpske”, objavljene u Beogradu i Banja Luci 2016. godine. Antić je diplomirao na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao prvi u generaciji, 1999. godine. Magistrirao je Savremenu istoriju na Univerzitetu u Bristolu 2002. i Nacionalnu istoriju Novog veka na Univerzitetu u Beogradu 2003. Antić je doktorirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2008. godine. Objavio je šest naučnih monografija: „A Country of Holidays and A city of Monuments” 2004; „Velika Britanija, Srbija i Krimski rat” 2004; „Ralph Paget: A Diplomat in Serbia” 2006, i „Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War” 2007. Zajedno sa dr Slobodanom G. Markovićem, Antić je autor knjige posvećene 170-oj godišnjici srpsko-britanskih diplomatskih odnosa. Zajedno sa dr Momčilom Pavlovićem, Antić je napisao monografiju o istoriji Vojne bolnice u Nišu. Antićeva doktorska disertacija – „Neizabrana saveznica: Srbija i Velika Britanija u Prvom svetskom ratu” – objavljena je 2012. godine u izdanju Zavoda za udžbenike. Čedomir Antić se bavi i popularizacijom istorije. Njegove knjige „Kratka istorija Srbije 1804-2004.” (2004, 2005. i 2009) i „Istorija i zabluda” (2005. i 2008.) imale su po tri odnosno dva izdanja. Knjigu u kojoj je popularisao teme iz društvene istorije Srbije XIX i XX veka Antić je objavio 2009. godine pod naslovom „Četrnaesti vojvoda i devet baba”. Čedomir Antić je bio predsedavajući Glavnog odbora Studentskog protesta 1996/1997. godine. Portparol Demokratske stranke bio je tokom 1998. i 1999. godine. Kao zagovornik uspostavljanja državne nezavisnosti i istorijskog sporazuma Srbije i Albanaca sa Kosova i Metohije, Čedomir Antić je napisao predlog programa „Nezavisna Srbija u EU”. Program je maja 2003. prihvatila novoformirana stranka G17 Plus. Čedomir Antić je bio član predsedništva stranke G17 od 2004.. do 2006. godine. Stranka G17 napustila je ovaj državni program krajem 2006. godine. Antićevi tekstovi posvećeni državnom pitanju sabrani su u knjizi „Nezavisna Srbija” 2006. Povodom petnaestogodišnjice Studentskog protesta 1996/1997. godine objavio je uspomene pod naslovom „Studentska fronta”. Zaposlen je kao docent na odeljenju Istorije Filozofskog fakulteta, Beogradskog univerziteta. U opsežnoj monografiji Istorija Republike Srpske u koautorstvu sa politikologom Nenadom Kecmanovićem Antić je opisao Istoriju Republike Srpske strukturisanu kroz petnaest glavnih poglavlja: „Država Srpska”, „Antika i srednjovjekovlje”, „U Osmanskom carstvu”, „Ustanci i preporod”, „Pod austrougarskom vlašću”, „Sarajevski atentat”, „Prvi svjetski rat”, „Vrbaska banovina”, „Okupacija, otpori, građanski rat”, „Genocid u NDH”, „Socijalistička republika”, „Višestranačka SR BiH”, „Stvaranje države”, „Građanski rat u Bosni i Hercegovini”, „Republika Srpska poslije 1995. godine”, „Prve godine treće dekade”. Pored toga, ta knjiga nudi i niz korisnih eksplanatornih i dokumentarnih dodataka, geografskih karata, indeks najznačajnih imena vezanih za istoriju Republike Srpske od 1992. do 2016. godine. Knjiga je urađena po principima akademske istoriografije i ima veliku informativnu vrednost.