„Nije čudo što su ljudi skoro padali pod tramvaj dok su se osvrtali za njom, što ju je ulicom pratio hor automobilskih truba, i što bi je žene iz kraja rado spalile kao vešticu, jer su njihovi muževi s rukama u džepovima pantalona stajali kod prozora sve dok se ne bi vratila iz dućana. . . Fotografije s početka, kad je imala taj obesni pogled u očima. S ružičastim šeširićem, zanosnim nabubrelim usnama i golim ramenima koja su virila iz crno-belog prugastog džempera koji sam kasnije spalio. Ili kao Ciganka u spavaćici sa cvetnim dezenom ispred išaranog sivog šatorskog platna kućice koju smo iznajmili u dinama, s onom samouverenošću u kukovima i podbulim licem od sna. Pitao sam se da li pamti kako je iza tog prljavog platna spavala s patkicom između svojih lepih sisa, i koliko smo bili srećni u onom belo ofarbanom, drvenom krevetu. . . “„Bio sam srećan što mogu po ceo dan da je gledam, a ona se veoma dobro nosila sa siromaštvom. Nalazila je da je to zabavno, jer je opet mogla da mi pokaže šta ume da napravi od dimljene haringe, nekoliko paradajza, peršuna i tvrdo kuvaniih jaja. Ali ponekad ne bi izdržala da ne pojede nešto slatko, pa bi me molećivo pitala, poput devojčice: „Da napravim kolače?“ Tada bi kupila svež hleb i paketić putera. S radosnim izrazom lica sela bi za sto, na hleb namazala debeli sloj putera, obilno ga prekrila rendanom čokoladom, i na kraju sve posula šećernim mrvicama u boji. Zima u zemlji dembeliji, tako je to zvala. . . “„Šta se dogodilo? S njom? Šta se vremenom promenilo? Ili sam ja bio slep za nešto što je oduvek bilo tu. Zar nisam video da je mila riđa zverka, u početku s oklevanjem i skoro neprimetno, a kasnije sve žešće htela da se oslobodi iz mog zagrljaja? To sam se, u svojoj čežnji i očajanju, uvek iznova pitao kad je otišla. . . A onda sam se setio rečenice iz pisma jednog prijatelja: ‘Živeli ste srećno kao zveri, i tome je jednostavno došao kraj’. . . “ Tursko voće Jan Volkers 1925-2007jedan je od najpoznatijih holandskih pisaca XX veka. Retko je da se likovni umetnik (Volkers je bio priznati vajar) toliko istakne u književnosti. A sve je počelo čuvenim romanom Tursko voće (1969), po kome je Pol Verhoven odmah snimio film. U poplavi „ljubića“ našeg vremena, Jan Volkers je napisao veliki ljubavni roman. Takvih knjiga nema mnogo. Među njima su, između ostalih, Crveno i crno, Idiot, Sentimentalno vaspitanje, Pan. Upitaj prah, Naš čovjek na terenu. . .Volkersova Olga postala je jedna od besmrtnih junakinja literature, u sazvežđu u kome su Ema Bovari, Ana Karenjina, Kemil Lopez, Nastasja Filipovna, Edvarda Mak, madam de Renal. . .

Knjiga ne izgleda ovako izvitopereno uživo. Slobodan Marković PISMA PROFESORU PALAVIČINIJU DA KOSTI Libero Markoni Retko u ponudi Faksimil izdanje Slobodan Marković Libero Markoni Ilustrovano crtežima Izdavač Prosveta Požarevac Povez broš Format veliki faksimil Godina 1977 Слободан Марковић (Скопље, 26. октобар 1928 — Београд, 30. јануар 1990) био је српски песник. Познат је и под надимком „Либеро“ или „Либеро Маркони“. Слободан Марковић S.Kragujevic, Sl.Markovic,Libero Markoni, 1983.JPG Слободан Марковић 1983. године Лични подаци Датум рођења 26. октобар 1928. Место рођења Скопље, Краљевина СХС Датум смрти 30. јануар 1990. (61 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Биографија Уреди Рођен је 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У време хајке на Милоша Црњанског Марковић је објавио поему `Стражилово` (као уредник у недељнику `Наш весник`). По доласку Црњанског у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Либеро о себи Уреди Слободан Марковић је сâм написао увод у књигу изабране поезије `Једном у граду ко зна ком`, у којем се овако изјаснио: `Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.`[1] Истицао је да је прошао путем од интернационалисте и космополите ка безграничном универзализму: `Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Њујоршкој луци. У Азербејџану имам унука... У Истанбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.`[1] Анегдоте о Либеру Уреди Момо Капор је у својим забелешкама `011 (100 недеља блокаде)` описао Либерово умеће у кафанској кошарци, односно игри званој `убацивање шибице у чашу`, где се чаша поставља на средину кафанског стола, подједнако удаљена од свих играча који покушавају да са ивице стола убаце кутију шибица у њу. `Покојни Либеро Маркони је жмурећи убацивао шибицу у чашу, био је апсолутни првак света у том спорту, којим се може бавити само припит играч. Тада се постиже права зен-концентрација; играч се поистовећује с кутијом шибице у лету и њеним циљем, звонцавим дном чаше. Када шибица падне на дно, педесет поена. Стотину поена добија онај коме се шибица задржи на ивици чаше. Онај ко изгуби, плаћа следећу туру...` Борислав Михајловић Михиз је у својој књизи `Аутобиографија - о другима` описао и бројна дружења са писцима и песницима. Проводио је сате без алкохола са `учењацима` Дејаном Медаковићем и Павлом Ивићем, али и време уз чашицу са `распојасанима` Слободаном Марковићем и Либеровим пријатељем, сликаром Славољубом Славом Богојевићем. Дешавало се да весело друштво целу ноћ проведе у кафани, и ујутру прелази преко лукова панчевачког моста. Са пуним поуздањем у истинитост старе мудрости да `пијанцима и деци анђели подмећу јастуке`, окуражени приличном количином алкохола, правили су Либеро, Слава и Михиз такве вратоломије од којих `нормалним` људима застаје дах. Милиционери, који би их скидали са лукова моста, били су забезекнути пред оним што виде, и на крај памети им није било да `озлоглашену тројку` казне. Либеро је своје доживљаје и осећања приликом пијанчења описао у књизи `Пијанци иду дијагонално`, а прелажење луковима панчевачког моста учинио је вечним, помињући га у некрологу свом рано преминулом пријатељу Слави Богојевићу.[2] Слободан Глумац Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2019), главни уредник листа Борба, новинар и преводилац, био је пратилац Слободана Марковића на путовању у Швајцарску. Либеро је у једном периоду сарађивао у том листу пишући запажене прилоге који су излазили суботом. Редакција листа је одлучила да предузме нешто у погледу Либеровог опијања, за које је сматрано да иде на уштрб угледа листа. У циљу преваспитања, песнику је омогућен плаћени боравак у швајцарском санаторијуму за лечење зависности од алкохола. Због потребе да се у швајцарском конзулату у Милану среде неки папири, Слободан Глумац је оставио свог имењака и колегу у једном кафанчету, знајући да овај нема новца. Наручио му је лимунаду, и безбрижно се запутио ка конзулату. Формалности су потрајале, и Глумац се тек после три сата вратио у кафанче. Тамо га је сачекао следећи призор: Препун астал флаша пића, разбарушени Либеро даје такт и запева прве стихове: `Тиии ме, Мииицо, нееее воолеш...`, а италијански конобари дигнути на шанк, као и присутни гости, отпевају: `Цисто сумлам, цисто сумлам`...[3] Позамашни цех је некако плаћен, а како - ни данас се са сигурношћу не зна. Дела Уреди Од великог броја објављених књига Либера Марконија, тридесет и две су збирке песама. Писао је и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија, приређивао антологије... Слободан је посебно уживао у поезији Јесењина, а о томе сведоче његови препеви песама великог руског песника у књигама Ко је љубио тај не љуби више и Растаћемо се уз смешак нас двоје. Ево неких наслова Либерових књига поезије: После снегова Свирач у лишћу Морнар на коњу Пијанци иду дијагонално Седам поноћних казивања у кључаоницу Ведри утопљеник Три чокота стихова Црни цвет Икра Умиљати апостол Посетилац тамног чела Тамни банкет Уклета песникова ноћна књига Елеонора жена Килиманџаро Једном у граду ко зна ком (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада) Чубура међу голубовима (Либерова поезија и цртежи) Јужни булевар (објављена после песникове смрти, приредила ју је Либерова супруга и верни пратилац Ксенија).