Vi se, dakle, zanimate za umetnost. To je nešto potpuno zastarelo. Umetnici i oni koji ih vole ostavljaju danas utisak okamenjenih životinja. Zamislite kako se neki megaterijum ili diplodokus šeta pariskim ulicama. To je utisak koji verovatno mi ostavljamo na svoje savremenike. Naše doba je doba inženjera i fabrikanata, a nikako nije doba umetnika. Savremeni život teži za onim što je korisno: čovek se trudi da poboljša svoju materijalnu stranu; svakog dana nauka dolazi do novih otkrića kako da se ljudi hrane, odevaju i prevoze; ona štedljivo izrađuje rđave proizvode kako bi što većem broju ljudi pružila lažna uživanja; istina, ona isto tako postiže i stvarna usavršavanja kojima zadovoljava sve naše potrebe. Ali o duhu, o mislima, o snovima, o tome više nema ni govora. Umetnost je umrla. Umetnost je kontemplacija. To je zadovoljstvo duha koji prodire u prirodu i u njoj otkriva duh kojim je nadahnuta. To je radost intelekta koji jasno vidi svet i ponovo ga stvara osvetljavajući ga svešću. Umetnost je najuzvišenija misija čovekova, jer je to napor misli koji nastoji da shvati svet i da postigne da ga drugi shvate. Ali čovečanstvo danas misli da može bez umetnosti. Ono više neće da razmišlja, posmatra, sanja; ono traži telesna uživanja. Ravnodušno je prema uzvišenim i dubokim istinama; dovoljno mu je da zadovolji svoje telesne prohteve. Današnje čovečanstvo je bestijalno: njemu umetnici nisu potrebni. Umetnost je i ukus. To je odblesak umetnikovog srca na svim predmetima koje uobličava. To je osmeh ljudske duše na kući i čitavom pokućstvu… To je čar misli i osećanja unesena u sve što služi ljudima. Ali koliko je naših savremenika koji osećaju potrebu da im stan i nameštaj budu ukusni? Nekada, u staroj Francuskoj, umetnosti je bilo svuda. Najsitnije građanstvo, čak i seljaci, upotrebljavali su samo predmete prijatne za oko. Njihove stolice, stolovi, lonci, kondiri bili su lepi. Umetnost je danas prognana iz svakodnevnog života. Kaže se, ono što je korisno ne mora biti lepo. Sve je ružno, sve su na brzinu i bez imalo ljupkosti izradile glupe mašine. Umetnici su postali neprijatelji. Čitaj dalje

Tema je novac - mrtva ozbiljna je bila naša predavačica. Jedna od nas je bila pokusni kunić. Predavačica stavi novčanicu ispred nje i pita je koliko vredi. Dobro, bile su razne novčanice od 10 dinara do 100 evra. Možete i vi da probate kod kuće, naše telo zna odgovor na to pitanje. Stanite pravo, postavite pitanje i vidite, osetite kako se „talasate”. Na sličan način možemo pitati svoje telo da li nam odgovara neka hrana, piće ili neke osobe. Nekada mi nešto umislimo da je dobro za nas, da je zdravo ili nam je preko potrebno, a onda su baš zanimljivi odgovori koje dobijamo od tela. Koliko slušamo ono što nam telo govori? Koliko nam je dovoljno ako verujemo da „nikad nije dovoljno“ ili da nismo dovoljne? Htela ja to ili ne, tema mojih sesija i razgovora sa ženama su uglavnom odnosi sa muškarcima. Iako sam fokusirana na to da podržim žene da pronadju i povrate svoju kreativnost, otkriju zakon kreacije i stvore život koji vole, često se pojavljuje i odnos prema novcu. Ispravka, ne često nego uvek. Jer, i nema boljeg načina da radimo na sebi od potrage za partnerom ili novcem. Tako da, svesno ulazimo u ove teme, da vidimo kakve programe o novcu nosimo? Ko nas je programirao? Koliko vredimo? Kako da promenimo svoj karmički kod? Ima li načina da odbagujemo svoj um? Hoće li nam to pomoći da pronadjemo svoju srodnu dušu i privučemo sve ono što želimo? Počnimo sa krajem u glavi. She lived happily ever after… Kao da se već dogodilo. Kakav je osećaj? Feel it real. Osećaji su realno stanje stvari. Što bi rekao Tesla, ako hoćete da otkrijete tajne univerzuma, razmišljajte o energiji, vibraciji i frekvenciji. Energija teče u pravcu u kome idu naše misli i osećaji. Misli i osećaji kreiraju našu stvarnost. Koliko stvarno fantastičan život možete da podnesete? Otkrijmo zajedno. Čitaj dalje

IZLAZI IZ ŠTAMPE DO KRAJA FEBRUARA 2024. Za svoga dugog života Sadi je ostavio impozantno delo, koje je, nakon njegove smrti, sabrano u dvadeset i tri knjige proze i poezije. Među njima se, evo, vekovima, kao najpotpunija i najvrednija, ističu Bustan i Đulistan koja je napisao u najzrelijim godinama života. Sadi je roden u Širazu 1213. godine, a umro je takode u rodnom gradu 1292. godine. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, kao tipični istočnjak, životnu i stvaralačku zrelost stiče na putovanjima po širokim prostranstvima islamskog sveta u druženju sa učenim, uglednim, kao i običnim ljudima, što je bio običaj mnogih učenjaka islamskog Istoka. Obilazi tako, zaustavljajući se kraće ili duže, Irak, Siriju, Egipat, Anadoliju, Horasan, Indiju, Mavarauneor do Kašgara u istočnom Turkestanu, a dosta dugo boravio je i u Indiji. Zadržavanje kod poznatih savremenih indijskih mislilaca bilo mu je od velikog značaja, a poseban uticaj na njega je izvršio glasoviti pesnik toga vremena Emir Husrev Dilevi. Na ovim, skoro tri decenije dugim putovanjima, imao je i teških i neobičnih situacija, a svakako je najozbiljniji udarac doživeo kada je u Jerusalimu pao u ropstvo krstaša. Sticajem srećnih okolnosti uspeo je da se izbavi iz te nevolje i da nastavi svoja putovanja. Sredinom veka 13. v. Sadi je ponovo u rodnom Širazu, a tada persijskog pokrajinom Fars vlada sultan iz dinastije Selgurijan – Ebu Bekr ibn Sa’d ibn Zengi vladao 1231-1260, poznati mecena pesnika i naučnika. Za njegove vladavine Šejh Sadi ima relativno miran i lagodan život. U znak zahvalnosti za zaštitu Sadi je 1257. godine ispevao svoje poznato delo Bustan i posvetio ga tome vladaru. Godinu dana kasnije nastaje njegovo najčuvenije, rekli bismo, životno delo, Đulistan, napisano takode u spomen tog vladara. Nakon što je dinastija Selgurijan izgubila moć i Persija 1264. godine potpala pod vlast Mongola, Sadi ponovo kreće na put. Jedna od stanica mu je i Meka gde je obavio hadž, hodočašće, koje je u životu izvršio četrnaest puta, zatim putuje po okolnim zemljama, da bi se, nakon nekoliko godina, zauvek vratio u rodni Širaz. Mada je Sadi sa svojim književnim delima postao relativno rano poznat i izvan svoje zemlje, iako su mu se stihovi pronosili po svetu, piscu su svetski glas i nezaborav pribavila dva već spomenuta dela: Bustan i Đulistan. Đulistan, u doslovnom značenju – ružičnjak, gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mesta gde se nešto događa ili gde se nešto nalazi, prozno je delo protkano stihovima; to je zbornik kratkih priča i pesničkih aforizama u kojima se rimovana proza prepliće sa stihovima; po karakteru tih aforizama i sadržini priča, Đulistan spada u poučna didaktička dela. Osnovni Sadijev cilj je dati savet moralne ili čisto praktične naravi u formi ovih privlačnih priča, zanimljivih slika ili izreka prožetih dubokim humanizmom u kojima se nudi mnoštvo asocijacija o ljubavi, lepoti, pesmi, radosti… U Đulistanu zaista ima svega toga, a ipak najviše mudrosti, one iskonske, narodne, nataložene u ljudskom rodu valjda otkada on postoji. I zato nas Đulistan i danas, nakon punih osam vekova, poučava, razveseljava i zanosi, čini nas boljim, plemenitijim, mudrijim, i kao uhvaćeni u zamku, a da nismo svesni toga, počinjemo i sami razmišljati o onim primarnim pitanjima: dolasku na svet, smislu življenja i besmislu – a Sadi veruje u smisao, u ono dobro u čoveku. Po svom dubokom misaonom sadržaju, zanimljivim motivima, slojevitosti, iscizeliranom stilu i nedostižnoj lepoti u jednostavnosti stila sehli mumteni’, Sadijev Đulistan je nadživeo vekove i zadivio civilizovani svet. U svakoj misli, svakom stihu, ogleda se autorovo životno iskustvo i mudrost. Za njega su moralne vrednosti društva i čoveka kao jedinke na prvom mestu. Komponenta koja dominira ovim delom je duhovna snaga, što pisac uvek i na svakom mestu naglašava. Odnos siromaštvo – bogatstvo, poštenje – nepoštenje, bogobojaznost – razvrat, darežljivost – škrtost, pravda – nepravda, i slične kategorije, jasni su simboli Đulistana. Đulistan sa sastoji od Uvoda, Mukadima, osam poglavlja, bab, i kratkog završnog teksta, Hatima. Poglavlja sadrže priče, hikaje, pisane u prozi protkanoj stihovima. Znatan deo priča zapravo su plod autorovog životnog iskustva, a deo njih ima podlogu u onome što je on slušao ili čitao. Kazivanja vlastitog doživljavanja prepoznaju se po tome što je tu pripovedač, Sadi, u prvom licu. Stihovi nisu samo formalan ukras ovih u prvom licu ovih priča, oni su organski vezani i za sadržaj i za ideju, te su na neki način poenta, autorova poruka, pa bila ona savet, satirična žaoka ili ironija. U idejnom pogledu Sadi nije predan samo mističkom razmišljanju, on se više okrenuo svakodnevnom životu, moralu i pouci. U Đulistanu se ovaj pesnik pokazuje kao istinski majstor naracije i suptilnih opservacija o životu i ljudima sve sa željom da pouči, razveseli, osmisli život i olakša. Đulistan je, po svom duhu, pun života i ideja kako ga iskoristiti najbolje a biti i ostati ljudski čestit. Verovatno tim humanističkim osobinama i filozofski intoniranim porukama uspeo je da se probije izvan mesta nastanka, na istoku i na zapadu. Čitalac će sam najbolje osetiti vrednost i snagu Sadijevih misli. Popularnost Đulistan vidljiva je i po tome što danas gotovo nema velike biblioteke u svetu koja ne poseduje ovo delo, bilo rukopisno, ili štampano. Čitaj dalje