Knjiga priča Hermana Hesea iz 1907 (rodjen 1887), dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1946, izdata od stane izdavačke kuće S.Ficher Verlag iz Berlina. Osnivač je bio Nemački Jevrejin Samuel Fischer, sedište joj je, do 1942, bilo u Berlinu, a od 1948 se seli u Frankfurt. Posluje i danas. Ono što ovaj primerak knjige izdvaja od drugih, je pečat na samom početku knjige: 1. Flak Division Berlin što sugeriše da je knjiga bila deo biblioteke, ili je na drugi način povezana sa Prvim divizionom PVO Nacističke Nemačke, koji je osnovan 1940/1941 sa namerom da bude glavna odbrana Berlina u toku Drugog svetskog rata. 1. Flak Division je bio deo Nemačkog Luftaffe-a do 1945. Diesseits, Erzählungen Hermann Hesse S.Fischer Verlag Berlin 1907 Fünfte Ausgabe 308 strana Tvde korice

42310) DIE SUDSLAWISCHE FRAGE UND DER WELTKRIEG , Ivo Pilar ( L. v. Sudland ), Matica hrvatska Zagreb 1944 , Übersichtliche Darstellung des Gesamtproblems , drugo izdanje. Prvo izdanje knjige objavio je hrvatski ekonomista, sociolog i istoričar Ivo Pilar. 1918. godine u Beču pod pseudonimom L. v. Sudland . Knjiga stranica predstavlja istoriju odnosa Hrvata i Srba , sa nacionalnog hrvatskog stanovišta , negativno gleda na na Jugoslaviju, kao put do stvaranja Velike Srbije. Prvo izdanje je zabranjeno u Kraljevini Jugoslavijia hrvatski izvori navode da je izdanje najverovatnije otkupila i uništila jugoslovenska tajna služba. Na taj način knjiga je postala bibliografska retkost. Pilar je knjigu napisao nemačkim jezikom jer je namijena austrijskoj čitalačkoj publici ali i vojnim i političkim krugovima Austrijske Monarhije. Autor se zalagao za federalni sistem nasuprot diktature srpske kraljevske dinastije. Ubrzo nakon objavljivanja Pilar je pronađen ubijen u svom stanu u Zagrebu. U ratnoj 1944. godini objavljeno je drugo izdanje južnoslovenskog pitanja. Komentari su u skladu sa politikom tadašnje Nezavisne Države Hrvatske (NDH), vazalne tvorevine germanskog Trećeg Rajha. mek povez, format 15 x 21,5 cm , ilustrovano sa 5 karata , 828 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije, duboka stampa, avangardne ilustracije. Rucno radjen papir, prva stranica nije opsecena. Ilustrovala zena Ezre Paunda Tiraz je 300 komada i svaki primerak je numerisan, ovo je br 14. Elimus: A Story With Twelve Designs by D. Shakespear 1923. god Prvo izdanje. Jedan od tri stotine numeriranih primjeraka izdanih u seriji `Istraga` Ezre Pounda. Ilustrirano s dvanaest nacrta Dorothy Shakespear Pound i drvorezom frontis Roberta Dill-a. Dorothy Shakespear (14. rujna 1886. - 8. prosinca 1973.) bila je engleska umjetnica. Bila je kći romanopisca Olivije Shakespear i supruga američkog pjesnika Ezre Pounda. Jedna od malog broja žena vorticističkih slikarica, njezin je likovni rad objavljen u BLAST-u, kratkotrajnom, ali utjecajnom književnom časopisu. Dorothy i Pound prvi put su se upoznali 1909. u Londonu, a nakon dugog udvaranja njih dvoje su se vjenčali 1914. Od 1920. do 1924. živjeli su u Parizu, a 1925. nastanili su se u Rapallu u Italiji. Unatoč suprugovoj 50-godišnjoj vezi s Olgom Rudge, koju je upoznao u Parizu početkom 1920-ih, Dorothy je ostala u braku s Poundom. Godine 1926. rodila je sina Omara Pounda, kojeg je majka odgojila u Engleskoj. Do 1930-ih dobila je brojne obiteljske ostavštine, što ju je učinilo financijski neovisnom, ali je izgubila velik dio svog novca poslušavši Poundov savjet da uloži u fašistički režim Benita Mussolinija. Pred kraj Drugog svjetskog rata, Dorothy i Pound evakuirani su iz svog doma u Rapallu, a neko je vrijeme živjela s Poundom u Rudgeovoj kući. Nakon rata, kada je Pound uhićen zbog izdaje i zatvoren na temelju neuračunljivosti u Washingtonu, D.C., preselila se tamo, svakodnevno ga posjećujući, preuzela kontrolu nad njegovim imanjem i ostala s njim do njegova oslobađanja. U Italiju su se vratili 1958.; 1961. preselila se u London, ostavivši svog muža da proživi posljednje desetljeće svog života s Olgom Rudge. Rane godine Obojica Dorothynih roditelja potječu iz obitelji britanske indijske vojske. Njezina majka Olivia Shakespear, rođena na otoku Wight, proživjela je prve godine u Sussexu, a kasnije u Londonu gdje su ona i njezina sestra Florence odgajane da žive slobodnim životom.[2] Godine 1885. udala se za Henryja Hopea Shakespeara (1849. – 1923.), koji je svoju obitelj vodio do proizvođača užadi u istočnom Londonu iz 17. stoljeća i, kao i njegova supruga, potjecao je iz vojne obitelji. Školovan u Harrowu, nastavio je studirati pravo, postao odvjetnik i 1875. pridružio se odvjetničkoj praksi. Jedino dijete para Dorothy rođeno je devet mjeseci nakon što su se njih dvoje vjenčali.[3] Dorothyna majka, manja spisateljica, bila je aktivna u londonskim književnim krugovima veći dio svog života. Od svog oca Dorothy je naučila slikati, a njih dvoje su odlazili na selo na redovite slikarske izlete.[5] Pohađala je internat u Hampshireu i kratko vrijeme završila školu u Ženevi, nakon čega je živjela u domu svojih roditelja, baveći se slikanjem akvarela, čitanjem, pisanjem pisama i prateći majku na društvenim posjetima. Biograf Ezre Pounda Wilhelm opisuje ju kao `bistru, oštru, lijepu englesku djevojku s osmijehom koji osvaja iako su je neki ljudi smatrali hladnom`, [6] a Humphrey Carpenter kaže da je živjela zaštićenim životom prije nego što je upoznala Pounda.[7] Udvaranje Dorothy je upoznala Pounda u vlastitom domu 16. veljače 1909. kada ga je njezina majka, koja je nedavno upoznala mladog američkog pjesnika u salonu prijatelja u Kensingtonu, pozvala na čaj.[8] Iako je Olivia bila više od 20 godina starija od Pounda, bila je lijepa žena i utjecajna u londonskom književnom društvu, koje je Pound možda i privukao. Ali Dorothy, godinu dana mlađa od Pounda, bila je zadivljena njegovom prisutnošću, zapisavši u svoj dnevnik istog dana kad ga je upoznala: Slušajte to - Ezra! Ezra! I treći put — Ezra! Ima divno, lijepo lice, visoko čelo, istaknuto nad očima; dugačak nježan nos, s malim, crvenim nosnicama; čudna usta, nikad mirna i sasvim neuhvatljiva; četvrtasta brada, malo rascijepljena u sredini - cijelo lice blijedo; oči sivo-plave; kosa zlatno-smeđa i kovrčava u mekim valovitim naborima. Velike groteskne oči, s dugim, dobro oblikovanim prstima i lijepim noktima.[9] Mnogo godina kasnije rekla bi biografu Ezre Pounda Noelu Stocku da je njezino sjećanje na posjet `bilo vrlo maglovito, sve čega se mogla sjetiti je da je bila zima i da je sjedila na niskom stolcu blizu vatre i slušala`.[10] Dorothyna majka, Olivia Shakespear, upoznala je Pounda sa svojom kćeri 1909. godine. Od majke je stekla interes za teozofiju i misticizam. Sa svojom najboljom prijateljicom i rođakinjom, Georgie Hyde-Lees, pridružila se Redu Zlatne zore. Konkretno, Dorothy je bila zainteresirana za astrologiju i tražila je Pounda za njegov točan trenutak rođenja kako bi pripremila astrološku kartu. U svojoj je bilježnici napisala: `Vrlo ste širokogrudni — previše toga. Vrlo umjetnički nastrojeni. Sve za boju. Vrlo osjetljivi — preosjetljivi. Na vrlo velikoj prekretnici u životu... dvaput ćete se udati i imati dvoje djece.` [11] Krajem 1909. i početkom 1910., uz pratnju svoje majke, Dorothy je pohađala Poundova predavanja na Londonskom politehničkom institutu; u lipnju 1910. majka i kći otišle su u Italiju i pridružile mu se u Sirmioneu na nekoliko tjedana. Dorothy je vrijeme provela slikajući, oduševivši se jezerom Garda, kao i Pound, tvrdeći da je tada prvi put vidjela boju.[12] Kasnije će pisati Poundu da su dani provedeni u Sirmioneu bili duboko duboki; prema Poundovu biografu Johnu Tytellu, sljedeća dva desetljeća akvarel rs koje je naslikala bili su s te lokacije u Italiji.[13] Dorothy se vjerojatno smatrala zaručenom za Pounda nakon putovanja u Italiju.[8] Olivia je ograničila kontakt između njih dvoje nakon putovanja. Nekoliko dana prije nego što je Pound trebao otići na produženi boravak u SAD, Dorothy mu je napisala obećavajući da će se pridržavati ograničenja svoje majke i potičući ga da slijedi njezino vodstvo: `U slučaju da te ne vidim nasamo u srijedu, pretpostavljam da tijekom tvog `izgnanstvo` ti je bilo zabranjeno da mi pišeš?.... ako si obećao—nemoj prekršiti riječ—nemoj mi pisati!”[14] Olivia je dopustila Dorothy da napiše poruku zahvale kad Objavljeni su Poundovi Canzoni — koje je posvetio Oliviji i Dorothy — jedini slučaj kad je dopustila Dorothy da ga izravno kontaktira. John Harwood, biograf Olivije Shakespear, piše da se Dorothyn nedostatak otpora čini ekstremnim, čak i prema edvardijanskim standardima; međutim, on nagađa da su Olivijini motivi bili držati Dorothyno ponašanje pod kontrolom, dok je Poundovo ponašanje bilo ignorirano.[8] Angažman Njih dvoje ostali su neslužbeno zaručeni do 1914., a Dorothy se pridržavala društvenih konvencija i čekala očevo dopuštenje da se uda. Godine 1911. Pound se vratio iz Amerike iu listopadu se službeno obratio Dorothynu ocu tražeći dopuštenje da je oženi. Pound je rekao Shakespearu da ima zajamčeni godišnji prihod od 200 funti uz zaradu od pisanja i Dorothyn vlastiti prihod od 150 funti godišnje. Shakespear je odbio na temelju nedovoljnog prihoda vjerujući da je Pound precijenio svoj potencijal da zaradi novac pišući poeziju. U isto vrijeme iz Amerike je stigla Hilda Doolitle, koja je vjerovala da je zaručena za Pounda. Walter Rummel, s kojim je Pound dijelio sobu dok je čekao da se isprazne njegove stare sobe u Church Walku, rekao je Hildi za Dorothy nekoliko dana prije nego što je Pound zatražio dopuštenje da oženi Dorothy. Tijekom tog razdoblja Olivia je pozvala Hildu u svoj dom da je upozna i bila je zabrinuta zbog napetosti između Dorothy, Hilde i Pounda, kao i zbog kćerine očite opsjednutosti Poundom. Olivia je nastavila ograničavati kontakt između njih dvoje, dok je Dorothy nastavila tretirati vezu kao zaruku, unatoč kratkim tjednim ili dvotjednim nadziranim posjetima u obiteljskom salonu.[16] Tijekom gotovo pet godina dugog udvaranja Dorothy i Pound redovito su se dopisivali, ispunjavajući svoja pisma tračevima o zajedničkim poznanicima poput T.E. Hulme, Violet Hunt, Walter Rummel, Florence Farr i Henri Gaudier-Brzeska; dodatno su u svojim pismima dijelili trivijalne događaje, podatke o obitelji i pokazivali ljubav jedno prema drugome. Bili su razdvojeni na duga razdoblja svake godine kada je obitelj Shakespear posjećivala prijatelje i širu obitelj (uglavnom članove obitelji Tucker) u zemlji, vraćajući se u London samo na nekoliko mjeseci u proljeće i jesen — što je uobičajeno za mnoge viktorijanske obitelji. Općenito se od mladih žena tog razdoblja očekivalo da se prepuste aktivnostima kao što su slikanje, vezenje i glazba dok čekaju na udaju. Dorothy je, međutim, pod utjecajem svoje majke, bila načitana (i prilično sposobna razgovarati s Poundom koji je imao više diploma), poznavala je glazbu i bila je talentirana umjetnica.[17] Postala je vješta umjetnica i tijekom vorticističkog razdoblja bila je sposobna lako razgovarati s umjetnicima kao što je Wyndham Lewis kojeg je upoznala u salonu svoje majke.[6] Brak Olivia je shvatila da je njezina 27-godišnja kći odlučna udati se za Pounda i 1914. je dopustila da se njih dvoje vjenčaju iako je Pound zarađivao manje nego 1911. kada je napravio prvu prosidbu.[18] Dana 20. travnja 1914. Dorothy se udala za Pounda unatoč očevom protivljenju — popustio je kada je par pristao na crkveni obred, a ne na građanski obred.[19] Ceremonija vjenčanja održana je u St Mary Abbots, Kensington, ujutro sa šest gostiju; službeni svjedoci bili su mladenkin otac i njezin ujak Henry Tucker.[20] Kao vjenčani dar Olivia im je dala dva cirkuska crteža Pabla Picassa.[21] Naslovnicu Ripostes dizajnirala je Dorothy Shakespear Dorothy i Pound preselili su se u stan na adresi 5 Holland Place, a Hilda Doolittle, nedavno udana za Richarda Aldingtona, živjela je u susjednom stanu.[22] Hilda je bila šokirana i povrijeđena kada je Pound oženio Dorothy, a još više šokirana kada je otkrila da je unajmio stan preko puta u Holland Placeu. Ona i Dorothy nisu bile u prijateljskim odnosima, a Hilda je o njoj napisala: `Nepodnošljivo je kritična i nikada nije bila poznata po tome da se sprijatelji s muškarcem ili ženom. Mrzi (kaže) djecu! Međutim, to bi moglo biti mala poza. Pomalo je ovisna o sitnim manirima. Mislim da ne može biti dirljivo osjetljiva inače nikad ne bi zaglavila Ezru.` Kad je Dorothy došla [?] u mali stan, odbila je kuhati - ikad. Zapravo, nikada nije kuhala dok nije bila prisiljena tijekom Drugog svjetskog rata.[23] Pound je kuhao u većoj prostoriji i radio u maloj, bolje osvijetljenoj sobi. Izradio je namještaj za stan u kojem su boravili do 1919. godine.[20] Iako je Dorothy i Ezra planirali su medeni mjesec u Španjolskoj tog rujna, izbijanje Prvog svjetskog rata prisililo ih je na odgodu. Umjesto toga živjeli su s W.B. Yeats u Stone Cottageu tijekom zime, gdje je Pound radio na korekturama za drugi broj časopisa BLAST.[24] Yeats je o Dorothy napisao: `Izgleda kao da joj je lice napravljeno od dresdenskog porculana. Gledam je u neprestanom čudu. Teško je povjerovati da je stvarna; ipak provodi sve svoje dnevne sate crtajući najmonstruoznije kubističke slike .` [25] Pjesnikinja Iris Barry, pišući 1930-ih o Poundsima tijekom tog razdoblja, opisuje Dorothy kao: `S [Ezrom] došla je gospođa Pound, nježno se držeći, uvijek kao mlada viktorijanska dama na klizanju, i profil jasan i lijep kao onaj od porculanskog Kuan-yina.` [26] Od oca je učila pejzažnu umjetnost, ali do 1913. njezina je umjetnost pokazala utjecaje japanske grafike. Osim toga, bila je pod utjecajem izloženosti umjetnicima kao što su Wyndham Lewis i Henri Gaudier-Brzeska te je do 1914. preuzela vlastiti apstraktni vorticistički stil. Godine 1915. dizajnirala je naslovnicu za Ezrin zbornik poezije, Ripostes, [25] i dizajnirala je kineska slova za dodavanje u njegove rukopise.[6] Njezin je rad jednostavno potpisan kao `D.S.` i nikada nije izlagao.[25] Kada je objavljeno prvo izdanje BLAST-a, kako bi promovirala njegovo izdavanje, Dorothy je hodala Tottenham Court Roadom upadljivo držeći avangardni časopis jarkih boja kako bi ga svi vidjeli.[27] Parizu i Italiji Fotografija za putovnicu Dorothy Shakespear, srpanj 1919 Ezra Pound od E.O. Hoppé (1920, godina kada su se on i Dorothy preselili u Pariz.) Dorothy i Pound preselili su se u Pariz 1920. gdje su prvo živjeli u hotelu sve dok nisu iznajmili studio u 70 bis rue de Notre Dame des Champs, maloj ulici u blizini Dôme Caféa. S pismom predstavljanja od Sherwooda Andersona, Hemingway je osigurao poziv na čaj za sebe i svoju suprugu Hadley, koja je smatrala da su Dorothyni maniri zastrašujući, rekavši za njihov stan da je `siromašan koliko je studio Gertrude Stein bio bogat`.[28] ] Unatoč tome, sklopili su čvrsto prijateljstvo koje je trajalo mnogo godina,[29] a Dorothy se obratila Hemingwayu za pomoć ranih 1950-ih, tijekom Poundova zatvaranja u St. Elizabeth.[30] Tijekom tog razdoblja Pound je uređivao, a Dorothy radila kao poslovna menadžerica za četiri sveska književnog časopisa, The Exile, koji sadrži djela samog Pounda, Hemingwaya i drugih.[29] Godine 1923. Pound je upoznao klasičnu violinisticu Olgu Rudge, u koju se zaljubio i bio u vezi do svoje smrti. Godinu dana kasnije, 1924., Dorothy i Pound napustili su Pariz i otišli u Italiju kako bi Ezri dali vremena da se oporavi od upale slijepog crijeva. Kratko su ostali u Rapallu, otišli na Siciliju, a zatim se vratili i nastanili u Rapallu u siječnju 1925. [32] Dana 9. srpnja 1925. Olga je rodila njihovo dijete Mariju, u talijanskom Tirolu.[33] Dorothy je bila odvojena od Pounda veći dio te i sljedeće godine; pridružila se svojoj majci u Sieni u jesen, a zatim je otišla u Egipat od prosinca 1925. do ožujka 1926., vraćajući se trudna u Rapallo.[34] U Parizu u lipnju na otvaranju Poundove opere Le Testament de Villon, Dorothy je odlučila ostati i roditi dijete u američkoj bolnici. Budući da je Pound bio odsutan kad se dijete rodilo, Hemingway je doveo Dorothy u bolnicu. Omar Pound je rođen u popodnevnim satima 10. rujna 1926.[34] Dorothy je zadržala dječaka kod sebe samo kratko vrijeme; prije njegovog drugog rođendana poslala ga je u London gdje ga je Olivia odgojila s Dorothy koja ga je često posjećivala.[35] Kad je Olivia umrla 1938., ostavila je značajan prihod Dorothy. Godine 1931. Olivia je udvostručila Dorothyn prihod, koji je do tada imao dodatne prihode u obliku raznih obiteljskih ostavština i dividendi od ulaganja. Budući da je njezin suprug zarađivao samo 50 funti godišnje, Pounds je živjela od Dorothynih prihoda. Olivia joj je otvorila dionički račun koji je ubrzo potrošen jer je poslušala Poundov savjet da uloži u talijanske dionice. Naslijedila je 16.000 funti od svoje majke, ali tijekom rata novac je bio nedostupan jer je imovina iz Engleske zabranjena za slanje u zemlje Osovine. Kao rezultat toga, tijekom ratnih godina par se oslanjao isključivo na Poundove prihode, po prvi put od njihovog braka.[36] Godine 1941. u dva odvojena navrata, Pound je pokušao napustiti Italiju s Dorothy: jednom mu je odbijen prolazak avionom, [37] drugi put im je odbijen prolazak diplomatskim vlakom iz zemlje [38]. Godine 1944. Pound i Dorothy evakuirani su[39] iz svog doma jer su bili preblizu obale. Pound je želio da Dorothy ostane u Rapallu i brine o njegovoj majci, Isabel, dok on ode živjeti s Olgom. Dorothy je inzistirala da ostane sa svojim mužem - njih troje živjeli su zajedno godinu dana. Olga se zaposlila u uršulinskoj školi; Dorothy—koja nije naučila talijanski nakon gotovo dva desetljeća u zemlji—bila je prisiljena naučiti kupovati i kuhati.[40] Kasnije godine Dana 25. studenog 1945., Pound je izveden pred sud u Washingtonu, D.C., pod optužbom za izdaju. Popis uključuje emitiranje zalaganje za neprijatelja, pokušaj uvjeravanja američkih građana da potkopaju vladinu potporu ratu i jačanje talijanskog morala protiv Sjedinjenih Država. Poundu je bilo loše tijekom suđenja i vraćen je u bolnicu u Washingtonu, D.C., gdje je bio podvrgnut psihijatrijskom pregledu. Tjedan dana kasnije primljen je u bolnicu St. Elizabeths i dodijeljen na odjel za ludnice do veljače 1947. Budući da nije mogla obnoviti svoju putovnicu, Dorothy je tek u lipnju stigla u SAD, kada je njezin suprug, tada proglašen `pravno nesposobnim`, smješten u njezinoj nadležnosti. Bilo joj je dopušteno da dolazi u rijetke posjete sve do njegova preseljenja u Chestnut Ward sljedeće godine - rezultat žalbe koju je pokrenula.[41] Preselila se u turobni stan u kojem je živjela 12 godina, posjećujući muža svako poslijepodne. Tytell piše da je imala `općenito umirujući, umirujući utjecaj`. Tipkala je njegova pisma, bila njegova osoba od povjerenja, štitila ga od neželjenih posjetitelja i vodila razgovore među posjetiteljima koji su hrlili posjetiti pjesnika, osobito 1950-ih. Međutim, nije uspjela zadržati Pounda od `samog sebe`, kako piše Tytell, nesposobna spriječiti prijateljstvo svog supruga s ekstremno desničarskim aktivistima poput Johna Kaspera. Nadalje, Pound je nastavio biti zainteresiran za druge žene. U odjelu Chestnut Ward posjetila ga je Sheri Martinelli, bivša manekenka prema Tytellu, na koju se Dorothy požalila u pismu upravitelju bolnice Winfredu Overholseru. Martinelli je tada zamijenjen Marcellom Spann, `naivnom mladom učiteljicom engleskog iz malog grada u Teksasu`.[42] U travnju 1958. Archibald MacLeish potaknuo je kampanju za oslobađanje Pounda koja je bila uspješna. Ostao je u St. Elizabeths sljedećih mjesec dana, čekajući putovnicu, pakirajući knjige i papire koji su bili pohranjeni u Dorothynu stanu, napuštajući bolnicu početkom svibnja. U lipnju su se Dorothy i njezin suprug, putujući s Marcellom, sada nominalno kao Poundova tajnica, ukrcali na brod za Italiju. Po dolasku u Veroni ih je dočekala Mary, Poundova kći s Olgom, a odatle su otputovali u njezin dom u Južnom Tirolu, Schloss Brunnenburg. U siječnju 1959. napetosti između tri žene postale su nepodnošljive. Dorothy, koja je živjela u svom dijelu dvorca, održavala je zakonsko skrbništvo i kontrolirala njegova sredstva. Nekoliko mjeseci kasnije Dorothy je odvela Pounda i Marcellu u Rapallo da posjete Olgu, a potom je proputovala Italiju. U Sirmioneu je Pound počeo pričati o vjenčanju s Marcellom, a Dorothy je iskoristila svoju zakonsku moć: do kraja ljeta Marcella, 40 godina mlađa od Pounda, poslana je natrag u SAD. Pound je 1960. zapao u razdoblje lošeg zdravlja koje se zadržalo u prvim mjesecima 1961. Dorothy ga je naposljetku dovela u Rapallo, i nesposobna se nositi s njim, prepustila je brigu o njemu Olgi. Dorothy se vratila u London gdje je živjela do kraja života.[35] Kada je 1970. Noel Stock objavila ono što je trebala biti konačna biografija života njezina supruga, Dorothy je odobrila konačnu verziju.[43] Pound je umrla u Veneciji 1972., ali nije prisustvovala sprovodu. Umrla je godinu dana kasnije, 1973..[35] Vorticist Muzej umjetnosti Nasher na Sveučilištu Duke održao je od 30. rujna 2010. do 2. siječnja 2011. izložbu pod naslovom The Vorticists: Rebel Artists in London and New York, 1914–1918, uključujući Shakespearovu sliku. Avangarda

Gallimard francuski jezik unutra odlično očuvano, korice kao na slikama ilustrovano nadrealističkim fotografijama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... avangarda, nadrealizam, avangardni roman breton nađa...

I izdanje izuzetno retko NEMA U PONUDI Unutrašnjost odlična(potrebno saniranje hrbata) Gabriele Reuter Was Helmut in Deutschlad erlebte Шта је Хелмут доживео у Немачкој (Шта је Хелмут доживео у Немачкој. Прича о младима са цртежима Рудолфа Сиеверса Брунсвицка, 1917. Габриеле Реутер рођена је 8. фебруара 1859. у Александрији (тада део египатског Ејалета), где је њен отац био међународни трговац у сектору трговине текстилом. Била је праунука песника Филипина Енгелхарда. Детињство је провела делом код родбине своје мајке у Десауу (1864-69), делом у Александрији (1869-72). По повратку породице у Немачку 1872. године, отац јој је умро. Реутер је годину дана похађала завршну школу, али је потом породица изгубила цело богатство, услед опште рецесије у међународном трговинском систему и преваре у престанку пословања њеног оца, и преселили су се у мали стан у Неухалденслебен-у. Одговорност за млађу браћу и њену све депресивнију мајку довела је до тога да је Габриеле Реутер постала рано необично независна. Финансијски проблеми довели су и до тога да је као млада жена таленат користила као извор прихода. 1875/76. Њене прве књижевне публикације излазиле су у локалним новинама. Уследили су конвенционално написани романи са егзотичним укусом. Новац који је Реутер зарадила од ових публикација финансирао је пресељење породице у Веимар 1879. године, где је покушала да се афирмише као млада списатељица. Пред крај 1880-их или почетком 1890-их, она је прво путовала самостално у Берлин, Беч и Минхен, на разне конференције и упознала се са другим уметницима тога доба, међу којима је био анархиста и песник Џон Хенри Макеј, са којим имала је дугогодишње пријатељство и Хенрик Ибсен. 1890. године Реутер се преселила са мајком у Минхен желећи да постане део књижевног боемског покрета. Присуствовала је церемонији оснивања „друштва за савремени живот“ Џорџа Мајкла Конрада. Према њеној аутобиографији Од детета до одраслог (1921), Реутер је овде смислио идеју за свој успешан роман Из добре породице. 1891. њена мајка се разболела, а Реутер је био принуђен да се врати с њом у Веимар. Тамо је наредних година успоставила нови круг пријатеља (укључујући Ханса Олдена и његову супругу Грете, Рудолфа Штајнера и Едуарда фон дер Хелена) и читала списе Фридриха Ничеа, Артура Шопенхауера и Ернста Хекела. Упознала се са организацијом „Слободна сцена“ у Берлину и Фриедрицхсхагенер Цирцле и другима, укључујући Герхарта Хауптманна, Отта Ерицха Хартлебена, Ернста вон Волхабена и, преко Мацкаиа, издавача Самуела Фисцхера, који је крајем 1895. објавио њен роман Из добре породице. Роман је постигао огроман успех и изазвао је бурну расправу у књижевним часописима и феминистичким памфлетима. Реутер се прославио преко ноћи. Исте године се преселила са мајком натраг у Минхен, пошто је један од њене браће тамо почео да се бави доктором. 28. октобра 1897. Реутер је у Ербацху (Вурттемберг) родила своју ванбрачну ћерку Елисабетх (Лили). Отац је био Бруно Руттенауер, што у Габриелеином животу није било отворено знање, али откривено је у чланку Улрицха Хауера, `Габриеле Реутер. Младе године у Алт- унд Неухалденслебен `, у годишњем часопису музеја округа Борде. Том 49 (16). Халденслебен 2009, пп. 37-74: нацистички расни закони нацистичке Немачке захтевали су обелодањивање свих предака Елизабете, а очинство је забележено у матичној служби рођених у Ербацх / Донау. Околности њене трудноће и порођаја могле су послужити за њен роман Кућа суза. 1899. године Реутер се преселио у Берлин. Током тридесет година, колико је тамо живела, објавила је бројне романе, приповетке, књиге за децу и есеје који су заузели тему рода и сукоба у генерацијама. Габриеле Реутер је похваљена због својих добрих психолошких приказа и виђена је као „песникиња женске душе“. Њен роман Кућа суза (1908), у којем је описала прилично драстичне услове у дому за неудате труднице, изазвао је нови скандал. По завршетку Првог светског рата радила је као колумниста за Неуе Фреие Прессе, а последњих година као рецензент за Нев Иорк Тимес. 1929. године вратила се у Веимар као седмогодишњакиња, где је и умрла 16. новембра 1941. године.

Prvo izdanje druge knjige priča Milutina Uskokovića iz 1908. Ekstremno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Vitae fragmenta : knjiga za umorne ljude / Milutin M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1908 Fizički opis 59 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ153 (Broš.) VITAE FRAGMENTA Bio sam mu juče. Zaključano. Ne bješe ga doma. Odavno se znamo, al odavno se ne viđesmo. Ja na vrata, al vrata od kapije ne mož viđet. Osmi sprat! Državna zgrada s liftom. Posagni se, da nijesam pobrka, kad ono, ne jedna no dvije zlatne, niklovane, kaligrafske pločice. Rad emancipacije bješe njeno ime prvo, a njegovo drugo. Ono, vazda se znalo ko đe živi, pa se po kapiji i po kući moglo poznat i ko se tu skućio. Sad, kako se živi po stanovima mož po vratima, iako je osmi sprat, viđet ko se tu stanio. Mož čak viđet i ko je ko, okle je ko i dokle je ko dospio. Dok sam se penja uz stepenice, puva sam na usta držeći se za glender, jer lift bješe pokvaren. A neko bješe ponio spisak stanara, pa sam ti gleda od vrata do vrata da nađem onoga moga. I sve pisaše o onima unutra – na vratima! Na prvome spratu uselio Marko Nikolić. S obije strane ulaza u njegov stan stajaše po velika vazna sa zelenim cvijećem. Da l bor, da l jela? Šimšir... nije, ni kunovina... Na drugome, s desne strane lifta koji bješe sav izguljen, ka da ima kakvu kožni bolest, stanili su se Ružica i Cvetko Miloduh. Ravnopravno, ali opet malo prenaglašeno ukoso ispisano njeno ime. Njegovo je bilo sitnije napisano i – niže. Vezivalo ih je samo ono `i`. Na trećem, naslonjena na zid kesa smeća, razbučena, a na vratima mašinom otkucana i zalijepljena dva prezimena. Vesna Stojić i Nidžo K. Dimitrijević. Biće da je neko od njih iz preduzeća uzeo traku, prekuca i zalijepio. U međuvremenu su se posvađali, jer su flomasterom, crtom, razdvojena imena, pa sad svako iznosi svoje smeće. A dok iznosi slučajno zakači kesu onoga drugoga... Oni iznad njih napisali su samo – Popović, a na vrata lifta zalijepili papir na kome ćirilicom, štampanim slovima pisaše `ne lupaj vratima, ljudi se odmaraju`. Dok sam vata dah, viđeh na petom su se ugnijezdili Kaufer Zoe, na staroj mesinganoj pločici, starijoj nego ova zgrada i odnekud ovđe donijeta, i rukom, na papiru na kocke, dopisan Novak Zdravković. Veza starog i novog i bez pločica bila je više nego očigledna. Oni imaju šanse. A na spratu iznad, sve bješe ispunjeno mirisom kiselog kupusa, a pred samim vratima čista i vlažna krpa. Da dolaznik obriše cipele ... Da ne povjeruješ. Na vratima samo ono što se kroz njega viri i – broj. Sigurni u sebe, znaju šta hoće i vidiš da im nije po volji da im se dođe i dolazi. A ako neko i bane – briši svoj glibež. Čisto i jasno. Ko zna i ko treba, zna i kako da uđe. A na spratu ispod onoga mojega neki naučnik, jer mu latinicom, ispisanim rukopisom pisaše i nekoliko titula i ime, na kraju malo stisnuto i savijeno nagore. Na prekidaču pored vrata, iznad, istim rukopisom pisaše `zvonce`. Kad sam dospio do onoga mojega, duša mi je bila u vrh nosa. Sjeo sam da danem i kroz kapiju, metalnu, koja bješe izgrađena od kovanoga gvožđa i pribijena ispred njegovih ulaznih vrata, vidio malu prikucanu pločicu – pas, kučak, bizin. Sa novim slovom. Digni se i pogledni. Kapija jaka, masivna i prelijepa, taman kao kod onoga mu rođaka na selo. Biće da je stavio da mu lupeži ne ponesu regal, i druge unikate. Ima, zamoga je, pa bi i da pokaže, al i da ne panu u napast... pa da mu to ne mogu ponijet. A ja, pošto viđeh da niko od njih troje ne otvara, predahnuh i polako siđoh niza stepenice. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane. Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Odlično stanje Verovatno nekorišćena Pogledajte slike Sa posvetom legendarnog knjižara Gece Kona Geca Kon (Čongrad, 2. avgust 1873 — Pančevo, 1941) bio je srpski knjižar i izdavač. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao Gejza[1] 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, od oca rabina Bernarda Kona i majke Lujze, u poznatoj aškenaskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde je otac bio učitelj a Geca pohađa Trgovačku školu - knjižarski smer. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. Godine 1894, vraća se u Novi Sad gde prvo uči zanat, pa postaje pomoćnik i na kraju radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.[2] Kod Pajevića u knjižarskoj radnji na početku Dunavske ulice, proveo je daroviti Gejza punih sedam godina. Knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12. Zakletva Gece Kona 1901. Nekadašnja knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12, danas Knjižara „Geca Kon” izdavačkog preduzeća Prosveta Kuća Gece Kona u Dobračinoj 30 u Beogradu Godine 1901, postaje srpski državljanin - kao Geca, i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. pored Grand hotela.[3] Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke: Elviru, udatu za trgovca sanitetskim materijalom Franju Baha, i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene. Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine izabran je za potpredsednika, a 1929 i 1932.[4] godine za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. Godine 1934, objedinjuje svoju knjižaru i radnju za prodaju laboratorijskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“. Najveću izdavačku produkciju ostvario je u periodu između 1930. i 1940. godine, objavljujući preko 200 naslova u toku jedne godine. 1935. godine, Konova knjižara bila je na prvom mestu u Beogradu po broju izdanja, među kojima su najzastupljeniji bili udžbenici, nad kojima je imao monopol.[5] Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša (1937).[5] Osim po velikoj izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Osnovao je Geca 5. novembra 1933. godine `Akademiju sedam umetnosti`, kao novčanu nagradu, koja se dodeljivala svake godine jednom književniku ili umetniku.[6] Veliki deo sredstava uložio je u popularisanje dela domaćih pisaca kroz biblioteke `Naša knjiga`, `Zlatna knjiga`, `Srpski narod u 19. veku`, kao i kroz one vezane za školsku lektiru. O njegovom dobročinstvu svedoči i književnik Božidar Kovačević: `Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela (...) Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku `Kosovski božuri`, Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici`. Po nemačkoj okupaciji Srbije 1941, uprkos brojnim upozorenjima i dojavama od strane prijatelja i poznanika, Geca Kon odbija da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku banju, gde je ubrzo uhapšen; prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču. Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato. Pretpostavlja se da je streljan u bečkom zatvoru ili pri kasnijem isleđenju u Gracu. Jedino je njegov drugi zet, Leopold Hercog izbegao streljanje; svi ostali članovi porodice: žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, zet Franjo Bah, kao i četvoro unučadi,[7] streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena: kuće u Dobračinoj 30 i Sremskoj 4, dva stana u ulici Strahinjića Bana, knjižara i jedna radnja u Knez Mihajlovoj, kao i plac na Dedinju (gde će posle rata ministar Jovan Veselinov podići vilu, u koju će se kasnije useliti predsednik Slobodan Milošević). Najvredniji deo knjižnog fonda prenesen je u Nacionalnu biblioteku u Beču. Izdavačku kuću je 1942. godine preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta. Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga. Njegova sestra Blanka udata Rajs ima unuka Jovana Rajsa koji je preživeo holokaust i pisao o tome.[8] Dela[uredi | uredi izvor] Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole Janka P. Lukića. Godine 1907, objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac). Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, a 1925. godine izdao je 160 naslova. Među njima su bila: sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Zigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. Zamislio i uobličio je seriju dečjih knjiga Zlatna knjiga i Plava ptica, seriju Školski pisci, biblioteku strane knjige Plejada i filozofsku biblioteku Karijatide. Izdavao je i pravnu literaturu, među ostalom značajno delo Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije iz 1907. godine. Pokrenuo je `Arhiv za pravne i društvene nauke`, koji je izlazio nekoliko decenija.[9] Geca Kon pokrenuo je Ediciju romana za decu Plava ptica. Ovo je bila samo jedna od mnogih edicija iz oblasti književnosti i stručne literature za decu i odrasle koje je pokrenuo.[10] Edicija Plava ptica smatra se najboljom edicijom knjiga za decu ikada objavljenom na srpskom jeziku.[11]

OPTUŽNICA PROTIV DRAŽE MIHAILOVIĆA I OSTALIH 1946. - RAĐENA JE KAO KNJIGA-DOKUMENT ZA TU PRIILIKU (U PITANJU JE OTISAK BROJ 17), NA 158STRANA, NA POSLEDNJOJ STRANICI JE POTPIS MILOŠA MINIĆA I PEČAT VOJNOG TUŽILAŠTVA JUGOSLOVENSKE ARMIJE ( IMA PODVLAČENJA OBIČNOM OLOVKOM) Na osnovu čl. 46 Zakona o uređenju narodnih sudova i čl. 14 al. 2 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, a u smislu čl. 7 i čl. 19 Zakona o uređenju i nadležnosti vojnih sudova u Jugoslovenskoj armiji podnosim tome Sudu OPTUŽNICU protiv sledećih lica: 1. MIHAILOVIĆ DRAGOLjUBA-DRAŽE, rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, od oca Mihaila i majke Smiljane - rođ. Petrović, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac troje dece, pre rata bio pukovnik bivše jugoslovenske vojske, a u toku okupacije proizveden u čin armijskog generala, bio ministar vojni izbegličke vlade i načelnik štaba Vrhovne komande tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini - sada u zatvoru; 2. Dr. MOLjEVIĆA STEVANA, rođen 6. januara 1888. godine u Rudom, od oca Jovana i majke Mitre - rođ. Babić, oženjen, otac dvoje dece, svršio Pravni fakultet u Zagrebu, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio advokat u Banjoj Luci a za vreme okupacije bio član štaba Vrhovne komande DM - sada u zatvoru; 3. ŽUJOVIĆ MLADENA, rođen 5 juna 1895 godine u Beogradu, od oca Jevrema i majke Danice, pre rata bio advokatski pripravnik u Beogradu, Srbin, jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 4. Dr. TOPALOVIĆA ŽIVKA, rođen 21 marta 1886 u Užicu, od oca Periše i majke Mihave, oženjen advokat u Beogradu, Srbin jugosl. državljanin, otsutan - sada u inostranstvu; 5. VILOVIĆA ĐURE, rođen 11 decembra 1889 godine u Brelima, od oca Đure i majke Simone - rođ. Šašić, Hrvat, jugoslovenski državljanin, svršio filozofski i teološki fakultet, po zanimanju književnik i novinar, za vreme okupacije bio član CNK organizacije DM i pretsednik Propagandnog odbora - sada u zatvoru; 6. RADIĆA RADOSLAVA-RADE, rođen 1890 godine u Jošavki, srez Banjalučki, od oca Novaka i majke Stoje - rođ. Spasojević, trgovac, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, za vreme okupacije bio četnički komandant u Bosni i član CNK organizacije DM - sada u zatvoru; 7. VRANjEŠEVIĆA SLAVOLjUBA, rođen 10 januara 1905 godine u selu Kravici, srez Srebrenica, od oca Dušana i majke Danice - rođ. Kojić, biv. jugoslovenski major, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, poslednja funkcija: komandant Zapadne Bosne organizacija DM - sada u zatvoru; 8. GLIŠIĆA MILOŠA, rođen 27 februara 1910 u Užičkoj Požegi, od oca Stojadina i majke Stanke - Bogićević, kapetan biv. jugoslovenske vojske, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac dvoje dece - sada u zatvoru; 9. JOVANOVIĆ SLOBODANA, rođen 21 novembra 1869 u Beogradu, od oca Vladimira i majke Jelene, neženjen, ranije profesor Beogradskog univerziteta, za vreme rata i okupacije potpretsednik a kasnije pretsednik kraljevske jugoslovenske vlade, vlade u inostranstvu i zastupnik ministra vojnog, otsutan - sada u inostranstvu; 10. Dr. PURIĆA BOŽIDARA, rođen 6 februara 1891 godine u Beogradu, od oca Luke i majke Milice, oženjen, ranije činovnik Ministarstva inostranih poslova, a za vreme okupacije bio pretsednik jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 11. Dr. NINČIĆA MOMČILA, rođen 28 maja 1876 u Jagodini, od oca Arona i majke Pole, oženjen, otac dvoje dece, jugoslovenski državljanin, za vreme rata i okupacije bio ministar spoljnih poslova u emigrantskim vladama, otsutan - sada u inostranstvu; 12. ŽIVKOVIĆ PETRA, rođen 23 januara 1879 godine u Negotinu, od oca Rake i majke Save, neženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio armijski general, a za vreme rata i okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, pomoćnik vrhovnog komandanta jugoslovenske vojske i jedno vreme ministar vojni, otsutan - sada u inostranstvu; 13. KNEŽEVIĆA RADOJA, rođen 20. avgusta 1901. godine u Stragarima, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor u Beogradu, a za vreme okupacije ministar dvora u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 14. Dr. GAVRILOVIĆ MILANA, rođen 23. novembra 1882. godine u Beogradu, od oca Uroša i majke Agnjice - rođ. Vasić, oženjen, otac petoro dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio savetnik poslanstva u penziji i ambasador na strani, a za vreme okupacije član jugoslovenske vlade u inostranstvu, otsutan - sada u inostranstvu; 15. KNEŽEVIĆA ŽIVANA, rođen 15. juna 1906. godine u Vranju, od oca Lazara i majke Mileve - rođ. Veljković, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio major jugoslovenske vojske, a za vreme okupacije šef vojnog kabineta jugoslovenske vlade u inostranstvu i vojni ataše kod ambasadora Fotića, otsutan - sada u inostranstvu; 16. FOTIĆA KONSTANTINA, rođen 17. februara 1891. u Šapcu, oženjen, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio pomoćnik ministra i ministar na strani, a za vreme okupacije ambasador jugoslovenske vlade u Vašingtonu, otsutan - sada u inostranstvu; 17. JOVANOVIĆA DRAGOMIRA-DRAGOG, rođen 27. jula 1902. godine u Požarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme, rođ. Draškoci, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio upravnik grada Beograda, a za vreme okupacije upravnik grada Beograda, pretsednik opštine grada Beograda, šef Srpske državne bezbednosti i izvanredni vladin komesar za Beograd i srezove vračarski i gročanski - sada u zatvoru; 18. DINIĆA TANASIJA TASE, star 55 godina, od oca Đorđa i majke Paraskeve - rođ. Jovanović, rođen u Nišu, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, bez dece, pre rata bio pešad. Pukovnik bivše jugoslovenske vojske u penziji i biv. narodni poslanik, za vreme okupacije bio izvanredni komesar za personalne poslove, pomoćnik komesara unutrašnjih poslova, ministar unutrašnjih poslova i ministar soc. politike - sada u zatvoru; 19. JONIĆA VELIBORA, rođen 12. februara 1892. godine u selu Krnjevu, srez oraški, od oca Krste i majke Sofije - rođ. Veljković, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio profesor Vojne akademije i novinar, za vreme rata i okupacije bio komesar Ministarstva prosvete a potom ministar prosvete u Nedićevoj vladi - sada u zatvoru; 20. DOKIĆA ĐURE, rođen 1874. godine u Užicu, od oca Lazara i majke Katarine, rođ. Lazarević, oženjen, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio arm. general u penziji i rezervi, a za vreme okupacije bio ministar saobraćaja u Nedićevoj vladi od 3 oktobra 1941 godine do kraja - sada u zatvoru; 21. MUŠICKOG KOSTE, rođen 7. aprila 1897. godine u Slav. Brodu, od oca Milana i majke Jelene - rođ. Mihailović, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, aktivni inženjerski pukovnik bivše jugoslovenske vojske, za vreme rata bio komandant SDK i kao takav proizveden za generala - sada u zatvoru; 22. PAVLOVIĆA BOŠKA, rođen 7. aprila 1892. godine u Jajcu - Bosna, od oca Vukašina i majke Katarine - rođ. Antres, oženjen, otac dvoje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, pre rata bio zapovednik državne polic. straže u Zagrebu, za vreme okupacije bio pomoćnik komandanta SDS i državni potsekretar Nedićeve vlade - sada u zatvoru; 23. Dr. MARKOVIĆA LAZARA-LAZE, rođen 21. septembra 1882. godine u Beogradu, od oca Petra i majke Stane - rođ. Petrović, udovac, otac jednog deteta, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; 24. Dr. KUMANUDIJA KOSTE, rođen 1874. godine u Beogradu, od oca Dimitrija i majke Emine - rođ. Holcer, oženjen, otac troje dece, Srbin, jugoslovenski državljanin, ministar u penziji - sada u zatvoru; ŠTO SU IZVRŠILI SLEDEĆA KRIVIČNA DELA: ....

Kao na slikama RETKO 1935 Bogato ilustrovano Kosta Petrović (31 May 1891 – 1965) was a Yugoslav architect. His work was part of the architecture event in the art competition at the 1936 Summer Olympics. Tags: beogradski sokolski stadion sokolsko sokolska drustva drustvo kraljevina jugoslavija viteški kralj aleksandar ujedinitelj parkovi uređenje grada mamford grad u istoriji U knjizi koju je objavio 1938. godine Kosta Petrović daje koncepciju, potrebe i svoje viđenje života u dobro uređenim gradovima. Akcenat njegovog građevinskog pravca je dat na pružanju mogućnosti za udoban i zdrav život stanovnika unutar grada. Po njemu cilj urbanističkog planiranja i arhitektonskog talenta je pružiti čoveku mogućnost za odmor i rekreaciju putem uređenih zelenih površina, parkova, odmorišta i sportskih stadiona. Poseban akcenat u svojim napisanim delima kao i u ovoj knjizi takođe u projektima posvećuje telesnom vežbanju i vaspitanju kao preduslovu za sreću i zdrav život. Graditelji gradova moraju da poznaju ove komponente života, kao i da budu upoznati sa uzrocima i posledicama pogrešno planirane gradnje kao i da dobro budu upoznati sa prošlosti grada i sa međusobnom povezanošću. Ove ideje koje je zastupao će se protezati kroz ceo njegov životni i stručni pravac i tok. Kosta Petrović je rođen 31. maja 1891. godine u Klanjcu (Hrvatska). Otac mu je bio Dušan gradski savetnik. Biografiju i životnu sudbinu ovog inženjera u velikoj meri će odrediti politički događaji i zbivanja koji će uslediti na životnim prostorima srednje Evrope i Balkana. Završio je Tehnički fakultet. Od 1.avgusta 1914.godine do 1.decembra 1918.godine neprekidno je bio na vojnoj dužnosti. Zajedno sa njim su bila na dužnosti još dva subotička inženjera (Oton Tomanić i Franjo Frolih).Vojnu dužnost su služili kod Železničke komande bivše Austro-Ugarske vojske. Kosta Petrović se oženio sa Milanom Sarajlić 8. novembra 1921. godine u Subotici. Imao je dve ćerke, Ivanku koja se rodila 1923. godine i Dušanku rođenu 1924. godine. Sve ono što će obeležiti njegovu karijeru i po čemu će ostati poznat započeće 1920. godine njegovim zapošljavanjem u gradskoj službi. Ceo život će mu biti obeležen radom u gradskoj Tehničkoj službi, nesebičnim entuzijazmom u “Sokolskom društvu” i članstvom u masonskoj loži “Alkotas” (Stvaranje).[1] U knjizi koju je objavio 1928. godine “Subotica i kupalište Palić” u predgovoru naglašava kako osnovu savremene uprave gradova čini sređenost temeljnih tehničkih podataka i statistika, na kojima se baziraju komunalni programi, koji se godinama i decenijama sprovode u život. Ove teze će ga pratiti kroz rad. Došavši na položaj šefa gradskog Građevinskog odelenja Kosta Petrović uočava haotično stanje u pogledu građevinskih evidencija, numerisanja kuća, kvartova, planova ulica, regulacionih osnova, numerisanja salaša, upisa u grintovni list pojedinih značajnih građevina. Zbog svega toga odmah izrađuje program rada gradskog Građevinskog odelenja za budući period. Tadašnji gradonačelnik dr Franja Sudarević usvaja ovaj program rada. Tako su godine 1921. sve ulice od I-VIII kvarta dobile nove nazive. Izrađen je novi privremeni plan Subotice I-VIII kvart bez Segedinskih vinograda, Aleksandrova i Palića Gradonačelnik grada Subotice ga 18.maja 1921.godine imenuje za kupališnog inženjera gradskog kupališta Palić.Za ovu funkciju nije dobijao platu već dnevnice u iznosu 30 kruna dnevno.[2] Od 1921. do 1922. godine izvršeno je novo numerisanje kuća u unutrašnjem gradu- oko osam hiljada kuća.Geodetski otsek gradskog tehničkog odelenja osnovan je 1922.godine.[3] Po osnivanju odmah se pristupa premeravanju Segedinskih vinograda, što se završava 1923.godine.Ovim premeravanjem omogućen je razvitak ovoga dela grada. Na inicijativu inženjera Koste Petrovića godine 1922. reguliše se centar grada, oko buduće Manojlovićeve danas Nazorove ulice. Izrađen je u detalje i spremljen plan za otvaranje Radijalnog puta, koji je trebao da poveže centar grada sa njegovim “plućima” Dudovom šumom. Kosta Petrović je zastupao ideju zdravog života. Baš zbog povećavanja parkovskih prostora u gradu zastupa ovu ideju otvaranja Radijalnog puta i povezivanja sa Dudovom šumom.Dudova šuma se nije mogla računati u gradske parkove jer nije postojala komunikacija sa gradom. Odgovarajućom komunikacijim Dudova šuma bi poslužila kao ukras grada.[4] Otvaranjem Radijalnog puta Subotica bi dobila novi gradski park sa dobrom saobraćajnom vezom, otvorilo bi se novo gradilište, došlo bi do razvitka samoga grada. Odbor za otvaranje Radijalnog puta se formira 1928. godine od strane gradskog senata.Te godine donosi se odluka o pristupanju razmatranja ove ideje.Kao osnov za otvaranje je poslužila “Regulatorna osnova grada Subotice”.[5] Troškovi oko otvaranja ulice trebali su delimično da padnu na teret grada a delimično na teret samih građana. Najpre je trebalo izvršiti ekproprijaciju poseda. Ove odluke su donete na sednici senata grada 30. novembra 1928.godine.Stanovnici toga dela grada podržavali su ovu ideju. Izrađeni su svi planovi, projekti, predračuni, nacrti za otvaranje ulice.[6] Ovaj projekat su pratile žalbe i pritužbe pojedinaca koji su imali svoje posede u ovome delu grada. Mirko Rotman, fabrikant iz Subotice koji je imao fabriku u ulici Cara Lazara upućuje protest protiv odluke Skupštine grada Subotice uvezi regulisanja i eksproprijacije Radijalnog puta.[7] Pitanje otvaranja nove ulice omeo je Drugi svetski rat. Nakon završetka rata ovaj plan nastavlja da se realizuje, da bi se on i ostvario šezdesetih godina prošloga veka. Novo numerisanje salaša započeto je 1926. a završeno 1928.godine, urađena je nova podela pustara, koje je bilo jedno od najvećih tehničkih radova ovoga odelenja. Numeracija je izvršena i na Paliću.Izgrađen je novi nacrt Palića a ulice su promenile naziv. U gradu Subotici u IX, X, XI i XII kvartu je utvrđena regulaciona osnova. Zahvaljujući ovome na inicijativu samoga Koste Petrovića 1928. godine odštampana je karta grada Subotice kao i Palića. Karta je izrađena u srazmeri 1:10.000 i štampana je kao prilog knjizi “Subotica i kupalište Palić”.[8] Sam autor navodi da je knjiga izdata zahvaljujući velikim zalaganjem gradonačelnika Daragutina Stipića, a knjiga se nije prodavala već je služila isključivo za zvaničnu upotrebu gradske uprave. Koliko je dobro napisana govori nam podatak da je do današnjih dana ostala nezamenjiva prilikom proučavanja života u Subotici u tom periodu. Knjiga “Subotica i kupalište Palić” izašla je iz štampe 1928. godine. Knjiga predstavlja vodič kroz Suboticu i Palić. Dat je opis grada, nabrojani su hoteli i gostionice, saobraćajne veze, prevozna sredstva, državna nadleštva, sudske institucije. Opisana je uprava grada, vojna uprava, verske institucije, prosvetne institucije, zdravstvene institucije, socijalne i staleške organizacije. Interesantan je popis svih trgovina, prodavnica i zanatskih radnji. Na kraju je dat spisak ulica po kvartovima sa nazivima i kvartom grada. Autor u knjizi navodi :”Želimo li napredak Subotice, i ako smo svesni odgovornosti koju nosimo pred docnijim pokolenjma, onda ne smemo stati posle svršenih najnužnijih radova, već moramo pristupiti daljnjem stvaranju preduslova za razvitak i napredak Subotice.” [9] Naredne godine grad je dobio još jednu kartu cele Subotice sa svim salašima. Predlog za osnivanje Centralnog groblja Kosta Petrović izrađuje 1929. godine. Postojeća groblja u gradu su bila skoro sasvim popunjena. Izradio je skicu izgleda groblja.[10]Ističe se da sa obzirom na potrebna groblja opštine grada Subotice postoji samo jedna mogućnost osnivanja “Javnog opštinskog centralnog groblja” radi opšteg interesa. Za unapređenje grada inženjer Petrović je pokazivao mnogo volje, istrajnosti i inicijative u radu. Neumorno je izrađivao i podnosio predloge o svim najvažnijim tehničkim pitanjima. Gradske finansije koje su često bile ograničene nisu omogućavale da se ovi planovi realizuju. O njegovoj svestranoj delatnosti govore sledeći projekti: Projekat o načinu rešenja pitanje izgradnje gradskih vanjskih puteva Elaborat o izgradnji velike klaonice Planovi za podizanje tržnih tremova Elaborat za odvodnju i za osnivanje vodne zadruge, gradsko Tehničko odelenje izrađuje 1925-1926.godine kada su u subotičkom ataru bile visoke vode Bio je inicijator osnivanja Gradske štedionice 1923.godine. Kaldrmisanje ulica u centru grada koje su bile u lošem stanju, izvršeno je 1928.godine. Zbog ovog poduhvata od strane gradskih poslanika je bio žustro napadan. Prepisivano mu je nepotrebno trošenje novca iz gradske kase. Banja i omiljeno letovalište subotičana Palić biće 1921.godine obogaćeno velikim štrand kupatilom koje je imalo šesto kabina. Ovaj projekat je ostvaren odmah po njegovom postavljanju za glavnog kupališnog inženjera maja te godine. Ovo kupatilo će od 1930.godine besplatno preći na korišćenje na ruke opštini. Istovremeno biće produžena tramvajska pruga do Palićkog štranda.[11] O Štrand kupatilu Kosta Petrović daje podatke u svojoj knjizi o “Subotici i kupalištu Palić” iz 1928. godine.On navodi da se ovo kupatilo nalazi na istočnoj obali jezera. Kupatilo je vlasništvo opštine grada Subotice, a izgrađeno je 1921.godine. Kupatilo je imalo adresu – Palićka obala 17, sa telefonskim brojem 4. Dalje se naglašava da je Štrand kupatilo najveće svoje vrste u državi, ima preko 600 kabina sa kojima se može maksimalno dnevno poslužiti do 4000 osoba. U jednoj sezoni okupa se na Štrandu do 80.000 osoba.[12] Ovo kupatilo se prostiralo uz obalu jezera u dužini od 350 metara. Dno jezera je bilo peskovito. Štrand je posebno bio povoljan za kupanje dece. Opisuje se da na ovom mestu dubina jezera lagano raste. Pisac dalje naglašava da se duž cele obale prostire divna peščana plaža puna krošnjastog drveća, koje daje ugodnu hladovinu. Osim ovoga postoji drveni most koji se pruža sto metara u vodu i koji je pogodan za sunčanje. Štrand kupatilo je takođe pružalo mogućnosti i za zabavu jer je bilo snabdeveno gimnastičkim spravama, klizaljkama, čamcima. Cele sezone je svirala muzika u “Velikom štrand restoranu”. Izgradnja Štrand kupatila još više je doprinela popularnosti mesta. Od početka XX veka posećenost Palića je stalno rasla zahvaljujući uređenosti i dobrom povezanošću sa gradom. Zabeležene su brojne posete kako domaćih tako i stranih turista. Prvi veliki vašar koji je održan u Subotici propraćen je izložbom 1925. godine. U tehničkom pogledu ovaj vašar je osmislio Koste Petrovića uz pomoć stručnjaka tehničkog odelenja grada. Za taj rad bio je nagrađen sa 10.000 dinara, koje je poklonio delimično “Sokolima” a delimično “Trgovačkom udruženje”. Organizacija prilikom otkrivanja spomenika “Caru Jovanu Nenadu”, bila je poverena Kosti Petroviću. Na ovoj proslavi je bio prisutan Knez namesnik Pavle Karađorđević. Za ovaj rad Konstantin Petrović je odlikovan 18.oktobra 1928. godine oredenom Svetoga Save IV stepena. Od strane Ministarstva prosvete orden je dostavljen januara 1929.godine. Ostaje zanimljiv podatak da da je gradonačelnik izvestio Mionistarsatvo prosvete da je uplaćea taksa (“ordenska taksa”) za primanje oredena.[13] O organizaciji proslave oko otkrivanja spomenika postoje sačuvani spisi koji potvrđuju nesumljivu angažovanost ovoga inženjera. Osim rada u gradskoj Tehničkoj službi Kosta Petrović je bio vrlo angažovan i aktivno je sarađivao i učestvovao na svim poljima društvene delatnosti u gradu. U prvom redu ta njegova angažovanost, entuzijazam pa i ljubav ispoljavala se u sokolskom pokretu. Svoje slobodno vreme kao i materijalna sredstva posvećivao je ovom pokretu. Kroz sokolstvo je ispoljavao svoj rad na unapređenju duhovnog i fizičkog života naroda. Neposredno posle ujedinjenja, osnovni cilj sokolske organizacije postao je da u jedinstven narod unese misao poštovanja zajedničke nove države. Nošen idealizmom u uverenju da je nastupilo novo doba sokolske organizacije su nastojale da svojim kulturnim radom afirmišu, među “troimenim narodom” ideju ujedinjenja, jugoslovenstva, slovenstva.[14] Ne obazirući se na veru, stalež, naciju, sokoli su nastojali da stvore “jugoslovenski tip kulture”. Cilj organizacije je bio podizanje telesno zdravih, moralno jakih i nacionalno svesnih državljana.[15] Po dolasku u Suboticu 1920. godine, Kosta Petrović se aktivno uključuje u subotičku organizaciju.S ve ideje sokolskog pokreta kroz svoj rad zdušno zastupa. Život, rad, napredak i razvitak sokolstva i sokolskog društva u Subotici usko je povezan sa imenom Koste Petrovića. Rad društva je naročito bio aktivan za vreme njegovog starešinstva. Najvažnije manifestacije iz tog perioda su : – Župski sletovi 1922 i 1925.godine – Osvećenje zastave i otkrivanje spomenika “Palim Junacima za oslobođenje i ujedinjenje” 1925.godine – Osnivanje sokolskih odelenja u školama[16] – Osnivanje seoskih sokolskih četa[17] – Podizanje “Sokolovca”, jednog od najuzornijih sokolskih letovališta Kraljevine Jugoslavije. Do 1934.godine je bio starešina društva u Subotici kada se povlači zbog posvećivanja naučnom radu. Tokom 1934.godine nastavlja se realizacija planova gradskog tehničkog odelenja. Kaldrmisanje ulica u gradu izazivalo je polemike. Dolazilo je do razmimoilaženja oko određivanja ulica koje će se kaldrmisati. Tako je zbog uvođenja kanalizacije i kaldrmisanja Carinske ulice napadan. Međutim ovaj potez se pokazao kao potreban i po grad koristan. Naporom i inicijativom Koste Petrovića podiže se Jugoslovenski narodni dom Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja.[18] Ova zgrada biće sve do danas prepoznatljiva po svome stilu i nameni. Najpre su je subotičani zvali Sokolski dom a kasnije zgrada bioskopa Jadran. Detaljan plan za izgradnju doma izradilo je gradsko tehničko odelenje a elaborat je poslat Ministarstvu građevina na odobrenje 18. jula 1931.godine. Na osnovu ovih planova bila je raspisana licitacija te je 22. septembra započeta gradnja doma. Gradska opština je izdala preduzimaču na izvršenje samo onoliko novca sa koliko je raspolagala. Gradski Savet je raspisao prvu licitaciju za izgradnju. Licitacija je održana 15. septembra 1931. godine. Samoj licitaciji je prisustvovao predstavnik Kraljevske banseke uprave Dunavske banovine. Na licitaciji su dobijene četiri ponude: 1. Vasilije Bikar i Drug iz Beograda sa ponudom od 1,337.117.05 dinara 2. Filip Šmit, iz Novog Sada sa ponudom od 1,291.583.27 dinara 3. Vidaković Koloman, iz Subotice sa ponudom od 1,320.771.59 dinara 4. Piri i Pelcer, iz Osjeka sa ponudom od 1,273.340.56 dinara.[19] Nakon licitacije gradski savet je doneo odluku da se prva grupa radova za podizanje Jugoslovenskog Narodnog doma u Subotici ustupa firmi “Piri i Pelcer” koji su imali najnižu ponudu. [20] Plan i predračun radova protumačen je preduzimaču “Piri i Pelceru” , data im je overena kopija celog elaborata. Za nadzornika radova je određen arhitekta De Negri Franja iz Subotice.[21] Gradski Senat 31. oktobra 1931.godine propisuje i odobrava Uredbu o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I. Po toj Uredbi dom je svojina grada Subotice. Dom je trebao da posluži namenjenoj svrsi na tri načina : 1. U prvom redu dom je trebao da posluži vaspitavanju novih generacija putem sokolstva 2. U domu će se smestiti centralna osnovna škola 3. Za potrebe kulturnih i nacionalnih institucija. Rukovanje, staranje i korišćenje doma povereno je sokolskom drušvu. Ovom Uredbom zgrada se predaje na pravo poseda i iskorišćavanje sokolskom društvu.[22] Gradnja sokolskog doma bila je usporavana nedostatkom finansijskih sredstava. Zbog toga se pokretač ove ideje Kosta Petrović često obraćao mnogim institucijama i udruženjma sa apelima za finansijsku pomoć. Tako on 28.marta 1933. piše: ”Narodna odbrana treba da preuzme inicijativu kako bi se postigla puna saradnja među svim nacionalnim udruženjima oko stvaranja mogućnosti za izgradnju Doma. Sva nacionalna udruženja trebala bi se staviti na raspoloženje za izgradnju Doma, sva novčana sredstva sa kojima raspolažu.”[23] Druga etapa izgradnje sokolskog doma započinje 1934.godine. Na sednici Gradskog veća doneto je rešenje da se najhitnije dovrši Jugoslovenski narodni dom Kralja Aleksandra I. Ova odluka bila je na propisan način objavljena. Novac za izgradnju u iznosu od 4,000.000 dinara trebalo je da se isplati od novca putem fakultativnog otkupa agrarnom reformom oduzetih zemalja od opštine grada Subotice. Naime, agrarnom reformom oduzeto je od gradske opštine 15.071 katastarskih jutara zemlje. Do decembra 1934. godine prodato je fakultativnim otkupom 4.776 katastarskih jutara.[24] Na ovu odluku o bržoj gradnji i završetku Doma uticala je i činjenica da je krajem juna 1935. godine u Subotici predviđeno održavanje Pokrajinskog sleta Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Jedan deo celokupnih svečanosti trebao je da se sprovede u novoizgrađenom domu. Zbog tog razloga gradsko Veće je rešilo da se Dom do kraja meseca maja 1935.godine dovrši u toj meri da može da se koristi za održavanje tih svečanosti.[25] Beogradski list “Vreme” od 22. decembra 1934. godine donosi vest da je na redovnoj sednici gradskog predstavništva u Subotici doneta odluka o daljoj izgradnji doma. Na sednici je izglasano kako prenosi list: ”… po kome će se ovaj dom staviti pod krov do kraja meseca maja 1935. godine sa proračunom od dva miliona dinara .Međutim skupština je izglasala četiri miliona dinara, kako bi se izvelo i unutrašnje uređenje. Dom će se dovršiti do kraja maja meseca, jer će u toku juna biti velike sokolske menifestacije u Subotici u vezi sa pokrajinskim sokolskim sletom.”[26] Koliko je grad Subotica ovom zgradom dobila u pogledu mesta za razvoj sporta govori podatak da je ovo bio dom sportova.”Imao je atletsku stazu, letnju pozornicu, jednu veliku i jednu manju pokrivenu dvoranu za vežbanja, niz prostorija za treniranje itd. Bio je pravi sportski centar u srcu grada.[27] O izgradnji drugog dela Jugoslovenskog narodnog doma Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja sačuvan je dnevnik. Ovaj dnevnik datira od 22. juna 1935. pa ide do 7. novembra 1935. godine. Gradnja je sporo napredovala i tek 1936. godine je okončana. Po rečima ćerke Koste Petrovića Ivanke Pavković, zgrada je pod znacima navoda okončana jer ona u potpunosti nije nikada završena prema prvobitnim zamislima.[28] Po projektu inženjera Koste Petrovića od 16. aprila do 6. juna 1936. godine, izgrađen je objekat za Sveslovenski slet 1936.godine. Stadion je prvi put poslužio kao sokolsko sletište za IV Pokrajinski slet u Subotici 1936.godine, čiji je jedan od glavnih organizatora bio inženjer Petrović. Po mišljenju stručnjaka stadion je predstavljao idealni model modernog tipa stadiona. Na sletu je te godine učestvovalo preko 10.000 vežbača. Kao pročelnik građevinske komisije Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije pomagao je svojim stručnim znanjem kod građenja mnogih igrališta i vežbališta. Osim projektovanja bavio se i pisanjem stručnih publikacija. Dvotomna studija “Građevine za telesno vaspitanje”, izdata je 1934.godine u Ljubljani. Kao šef gradskog tehničkog odelenja bavio se ispitivanjem urbanističkih problema a sa druge strane kao sokolski i sportski radnik bavio se problemom vaspitanja omladine. Marljivo je sarađivao sa stručnim časopisima, držao je mnoga predavanja i praktično sve to primenjivao. Tako je 1938. godine iz štampe izašla njegova knjiga pod nazivom “Uređenje gradova, park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, olompijski stadion, sokolsko sletište i sportski park (sa posebnim osvrtom na potrebe grada Beograda)”.Prilikom pisanja koristio je obimnu stranu literaturu koja se odnosila na ovu temu. Stručna i dnevna štampa, domaća i strana, davala je njegovim knjigama najveće pohvale. U prikazima knjiga je isticano da se knjige mogu uporediti sa najboljim sličnim delima svetske tehničke literature. Inženjer Petrović je decembra 1933 .godine na IV kongresu Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije održao referat “Pitanje vežbališta s obzirom na Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju” . U predavanju je kritikovao Zakon o obaveznom telesnom vaspitanju. Naročitu važnost posvećuje životu na selu. Referat je odštampao u posebnoj brošuri koji je besplatno delio.[29] Kosta Petrović je izradio predlog za izgradnju nacionalnog parka u Beogradu i zalagao se za ostvarenje ovoga predloga. Iz života ovoga poznatog inženjera beležimo još jedan zanimljiv podatak. Na olompijskim igrama u Berlinu 1936. godine bio je prvi jugosloven koji se takmičio na polju arhitekture sa delom “Stadion Kralja Petra II”. Od četrnaest naroda koji su se takmičili u arhitekturi, šezdesetsedam umetnika je izložilo radove na olimpijskoj izložbi. U službenom katalogu naznačena su sva dela koja su se takmičila. Od ukupno 97, posebno su opisana i prikazana samo sedam dela. Među njima je bio rad Koste Petrovića pod nazivom “Festspielstatte der Stadt Subotica”. Nakon ovoga takmičenja, piše samostalno naučno delo na nemačkom jeziku “Fest und Kampfstatte” (Sletišta i borilišta), u kojima iznosi rezultate svoga naučnog istraživanja, kako treba naučno obrazloženo rešavati probleme koji nastaju kad se podižu sletišta odnosno borilišta. Ovaj rad poslužio mu je kao osnov za disertaciju koju je branio na Visokoj tehničkoj i montanističkoj školi u Gracu 30.juna 1937.godine. Tada je promovisan u doktora tehničkih nauka. Mimo ovoga inženjer Kosta Petrović je nagrađen nagradom iz fonda Kralja Aleksandra I Ujedinitelja 1937.godine. Ove nagrade su se dodeljivale za rad na moralno, opštekulturalnom i građansko-vaspitnom polju. Inženjer Konstantin Petrović se pokazao kao plodonosan pisac i naučni radnik. U vremenskom periodu koje se poklapa sa njegovim položajem na mestu gradskog glavnog inženjera, napisao je niz knjiga. U tim knjigama iskazuje svoje stručno znanje kao i njegove poglede na savremene arhitektonske tokove i mesto čoveka u tim tokovima. U tom periodu iz štampe su izašla njegova sledeća dela : Srpsko-mađarski (mađarski-srpski) građevinski rečnik Купалиште Палић =Kupalište Palić, Subotica Project des „Grands Albattoirs et Foire“ de la Ville de Subotica, Subotica 1926. Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928. Francuski državnici, Beograd 1928. Kupalište Palić, Subotica 1928. Грађевинска изложба у Берлину 9. маја-9. августа 1931.године, Суботица 1931. Споменик у Суботици Њ.в. Александру I краљу Југославије, Суботица 1931. Idejni osnovi sokolstva, Subotica 1931. Sistemi masonerije, „Stvaranje“ i „Stella Polaris“, Subotica, 1932. Građevine za telesno vaspitanje – prva knjiga, Ljubljana, 1934. Pitanje vežbališta s obzirom na zakon o obaveznom telesnom vaspitanju, Zagreb, 1933. Sokolski stadion u Beogradu, Beograd, 1935. Katihizis jovanovske masonerije, Beograd, 1935. Sokolovac.Sokolski dom Sokolsko sletište, Subotica, 1936. Uređenje gradova: park za telesno vaspitanje u sklopu zelenila za osveženje, Beograd, 1938. Građevine za telesno vaspitanje: uređenje gradova, Beograd, 1938. Umetnost i olimpijske igre, Zagreb, 1939 Narodni domovi i školska vežbališta, Beograd, 1940[30] Uspešnu, plodonosnu i bogatu karijeru prekinuo je Drugi svetski rat. Ćerka Koste Petrovića ističe:”Nailazak jedne nove epohe začas je prekinuo spokojan i sadržajan život naše porodice. Odmah na početku rata tata je pozvan u vojsku i ubrzo bio zarobljen, …”[31] Sudbina ratom zahvaćenih ljudi, na ovim prostorima nije zaobišla ni porodicu Koste Petrovića. Ratni vihor pomerio je i promenio ustaljeni život porodice. Događaji koji su usledili odrediće dalju sudbinu cele porodice. Kosta Petrović 3. aprila preuzima komandu Drugog bataljona rezervnog inženjerijskog puka u Slavonskom Brodu.U kratkotrajnom “Aprilskom ratu” biće nekoliko puta zatvaran. U Slavonskom Brodu je dva puta dopao zarobljeništva. Kasnije pri prelaženju vojvođanske granice drugom polovinom aprila bio je dva puta hapšen i zatvaran u Somboru.[32] Kako sam ističe:”dva puta zatvaran u Subotici, dok konačno nisan sproveden u okovima kroz Suboticu u zatvor. Bio sam osuđen na proterivanje iz Subotice u Hrvatsku.[33] Osim njega bila mu je zatvaran žena i tašta.Krajem 1941. godine bio je prognan iz Subotice i kao politički opasnom licu prisilno mu je određeno mesto stanovanja u Budimpešti.[34] Pravo na penziju mu nije priznato. Februara 1942. godine u Budimpešti mu se pridružuje i porodica. Porodica je sa sobom ponela samo najpotrebnije stvari dok im je celokupna imovina ostala u Subotici u stanu Mice Radić u Pašićevoj ulici broj 1. Kao stanar i kućepazitelj u Subotici u delu kuće ostaje inženjer Oton Tomanić, kolega, prijatelj i kum porodice. Po završetku rata vraća se sa porodicom u Suboticu 12. maja 1945. godine.[35] Porodica se vraća sa prvim, po Vojnoj misiji u Budimpešti organizovanim transportom za građane. Njihov stan i stan tašte Mice Radić poznate subotičke dobrotvorke više ženskih udruženja bio je devastiran.[36] Najpre su u njih useljeni mađarski oficiri pa oficiri Crvene armije da bi u metežu pri kraju rata bio i opljačkan. U posleratnoj nacionalizaciji i konfiskaciji porodici su oduzeti posedi i nekretnine. Inženjer Petrović za sve vreme rata je bio bez novčanih prihoda. Po završetku rata pokušava da se ponovo zaposli. U svojoj molbi za postavljenje datiranoj 28. maja 1945. godine on moli da se u obzir uzme sledeće: “1.) Ubeđen sam i osećam, da bi sada – kao dobar organizator – mogao najbolje i najkorisnije poslužiti na organizovanju i izvođenju velikih radova oko obnove zemlje, koji će izvršavati ratni zarobljenici. Zato molim GNOO, da mi putem nadležnih činioca omogući, da na tim radovima budem zaposlen, bez obzira gde će se ti radovi izvoditi i bez obzira u kakvom bi svojstvu bio tamo zaposlen. Napominjem da sam se kao rezervni kapetan I klase javio Gr.NOO 25/5 1945.godine radi preduzimanja vojnih podataka. 2.) Molim da budem raspoređen kao profesor matematike ili na gimnaziji ili na učiteljskoj školi u Subotici, ili kao profesor na Srednjoj tehničkoj školi u Subotici. Više godina bio sam nastavnik u školi za Fizičko vaspitanje u Beogradu, i tako sam stekao priličnu nastavničku praksu. 3.) Komandiru mesta u Subotici potreban je tehnički referent. Bilo mi je rečeno da za popunjavanje toga mesta dolazi u obzir i moja ličnost. Upućen sam da podnesem Komandi mesta uverenje iz kog će se videti: da su me mađarske vlasti – kao politički opasnog – januara 1942. godine, izgnale iz Subotice, i da mi je prisilno bilo određeno mesto stanovanja u Budimpešti.”[37] Zaposlenje u Gradskom Narodnom odboru nije dobio. Predstavnici “nove vlasti” nisu smatrali da su ove njegove kvalifikacije dovoljne za rad u gradskoj građevinskoj službi. Kao dokazani i priznati stručnjak, ne zalazeći u njegovu ideološku opredeljenost nije oponirao novoj vlasti. Ipak zaposlenje dobija kao profesor na Višoj tehničkoj školi u Subotici. Kao profesor na Višoj tehničkoj školi radio je jedno izvesno vreme. Inženjer Kosta Petrović je umro u Subotici 1965.godine. Iza Koste Petrovića su ostala njegova dela. Građevine, urbanistička rešenja i katastarke karte grada, salaša i subotičkih pustara i danas se koriste. Njegov životni moto je bio urediti grad po meri i potrebama čoveka u skladu sa prirodnim tokovima. Ovakva rešenja su se pokazala kao uspešna jer i danas odolevaju vremenu.

Prvo izdanje iz 1920. godine. Izuzetno retko u ponudi. Korice minimalno iskrzane. U odličnom antikvarnom stanju. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nemiri / Andrić Ivo Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1920] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : St. Kugli, [1920] (Zagreb : St. Kugli) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: Nemiri od vijeka ; Nemiri dana ; Bregovi. (Broš.) Napomene Podatak o godini izdanja prema: Popis autorovih djela u: I. Andrić, Na Drini ćuprija, 4. izd., Sarajevo, 1948, str. 359. I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i to delo je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski transformisani. Tri ciklusa koji čine knjigu – „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ – predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima. U delu se javlja i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, u delu se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Odlično stanje za svoje godine Pesme Branka Radičevića Pančevo 1880. Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo, danas Hrvatska Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo, danas Austrija Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Uredi Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Ekstremno retko u ponudi. Prvo izdanje treće knjige Ive Andrića. Knjigu je izdao ugledni izdavač Svetislav B. Cvijanović u Beogradu 1920. godine. U opsežnoj Andrićevoj bibliografiji ovo je jedinstvena knjiga i predstavlja raritet, jer je potpisana autorovim krsnim imenom Ivan. “Pa ne znam ko mi nadjenu novo ime Ivan (?!) kad se ja i kao pisac i kao ukazno lice pišem Ivo”, pisao je Andrić u pismu Cvijanoviću. Iste godine objavljena je i izdanje s ispravljenim imenom na koricama i u drugačijem dizajnu (v. sliku) Stranice u kompletu. Primetna žutina papira. Rikna - vidi sliku. Fizičko stanje verno prikazano na slikama. Uvećajte slike i procenite. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Put Alije Gjerzeleza / Ivan Andrić Ostali naslovi Put Alije Đerzeleza Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Novi Sad : Braća Grujić i Prometnog d. d.) Fizički opis 41 str. ; 18 cm ISBN (Broš.) Napomene Rečnik turskih reči i provincijalizama: str. [45-47]. „Put Alije Đerzeleza“ (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: „I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!“ Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Ekstremno retko u ponudi. Prvo izdanje treće knjige Ive Andrića. Knjigu je izdao ugledni izdavač Svetislav B. Cvijanović u Beogradu 1920. godine. U opsežnoj Andrićevoj bibliografiji ovo je jedinstvena knjiga i predstavlja raritet, jer je bila potpisana autorovim krsnim imenom Ivan (vidi sliku najavne stranice). `Pa ne znam ko mi nadjenu novo ime Ivan (?!) kad se ja i kao pisac i kao ukazno lice pišem Ivo”, pisao je Andrić u pismu Cvijanoviću. Ovo je, zbog piščevog insistiranja da se promeni korica, popravljeno izdanje s kojeg su uklonjene ranije plave korice i odštampane su nove sa ispravnim imenom Ivo. Stranice u kompletu. Fizičko stanje verno prikazano na slikama. Uvećajte slike i procenite. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Put Alije Gjerzeleza / Ivan Andrić Ostali naslovi Put Alije Đerzeleza Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Novi Sad : Braća Grujić i Prometnog d. d.) Fizički opis 41 str. ; 18 cm ISBN (Broš.) Napomene Rečnik turskih reči i provincijalizama: str. [45-47]. „Put Alije Đerzeleza“ (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: „I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!“ Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Lepo očuvano kao na slikama Beč 1866 Ženske pesme Српске народне пјесме Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. Садржај 1. Свеци благо дијеле. 2. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 3. Ђакон Стефан и два анђела. 4. Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) 5. Бог ником дужан не остаје 6. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). 7. Заручница Лаза Радановића. 8. Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). 9. Браћа и сестра. 10. Милан-бег и Драгутин-бег. 11. Мујо и Алија. (из Црне горе). 12. Змија младожења. 13. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 14. Наход Симеун. 15. Опет Наход Симеун. 16. Предраг и Ненад. 17. Цар Дуклијан и Крститељ Јован. (из Црне Горе). 18. Часни крсти. 19. Цар Костантин и ђаче самоуче 20. Како се крсно име служи. 21. Ко крсно име слави, оном и помаже. 22. Свети Никола. 23. Свети Саво. 24. Опет свети Саво. 25. Женидба краља Вукашина 26. Зидање Скадра. 27. Душан хоће сестру да узме. 28. Удаја сестре Душанове. 29. Женидба Душанова. 30. Наход Момир. 31. Бан Милутин и Дука Херцеговац. 32. Женидба кнеза Лазара. 33. Смрт Душанова. (комади од пјесме). 34. Урош и Мрњавчевићи. 35. Зидање Раванице. 36. Опет зидање Раванице. 37. Милош у Латинима. 38. Марко Краљевић и вила. 39. Марко Краљевић и Љутица Богдан. 40. Сестра Леке капетана 41. Дјевојка надмудрила Марка. 42. Марко Краљевић. и Вуча џенерал. 43. Царица Милица и змај од Јастрепца. 44. Бановић Страхиња. 45. Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском). 46. Пропаст царства Српскога. 47. Мусић Стефан. 48. Смрт мајке Југовића. (из Хрватске). 49. Царица Милица и Владета војвода. 50. Комади од различнијех Косовскијех пјесама. 51. Косовка дјевојка. 52. Јуришић Јанко. 53. Обретеније главе кнеза Лазара. 54. Марко Краљевић и соко. 55. Опет то, мало друкчије. 56. Женидба Марка Краљевића. 57. Марко Краљевић познаје очину сабљу. 58. Опет то, мало друкчије. 59. Марко Краљевић и Филип Маџарин. 60. Марко Краљевић и бег Костадин. 61. Марко Краљевић и Алил-ага. 62. Марко Краљевић и Мина од Костура. 63. Марко Краљевић и 12 Арапа. 64. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога. 65. Марко Краљевић у Азачкој тамници. (комад од пјесме). 66. Марко Краљевић и Арапин. 67. Марко Краљевић и Муса кесеџија. 68. Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. 69. Марко Краљевић укида свадбарину. 70. Лов Марков с Турцима. 71. Марко пије уз рамазан вино. 72. Турци у Марка на слави. 73. Орање Марка Краљевића. 74. Смрт Марка Краљевића. 75. Радул-бег и Бугарски краљ Шишман. 76. Љутица Богдан и војвода Драгија. 77. Опет то, али друкчије. 78. Болани Дојчин. 79. Женидба Ђурђа. 80. Ђурђева Јерина. 81. Смрт војводе Каице. 82. Женидба Тодора од Сталаћа. 83. Облак Радосав. 84. Смрт војводе Пријезде. 85. Секула се у змију претворио. 86. Опет то, али друкчије. (комади од пјесме). 87. Женидба Поповића Стојана. 88. Женидба Влашића Радула. 89. Женидба Максима Црнојевића. 90. Женидба Ђурђа Чарнојевића. 91. Смрт Јова Деспотовића 92. Женидба Змај-Деспота Вука. 93. Порча од Авале и Змајогњени Вук. 94. Женидба Тодора Јакшића. 95. Ропство и женидба Јакшића Шћепана (из Бјелопавлића) 96. Женидба Јакшића Митра. (из Сиња). 97. Јакшићима двори похарани. 98. Дијоба Јакшића. 99. Опет дијоба Јакшића. (из Црне горе) 100. Јакшићи кушају љубе 101. Женидба Јова Будимлије. Најстарије пјесме јуначке Свеци благо дијеле. Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил` се земља тресе! Ил` удара море у брегове? Нити грми, нит` се земља тресе, Нит` удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим` долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице. Њу ми пита Громовник Илија: `Сестро наша, Блажена Марија! `Каква ти је голема невоља, `Те ти рониш сузе од образа?` Ал` говори Блажена Марија: `А мој брате, Громовник Илија! `Како не ћу сузе прољевати, `Кад ја идем из земље Инђије, `Из Инђије из земље проклете? `У Инђији тешко безакоње: `Не поштује млађи старијега, `Не слушају ђеца родитеља; `Родитељи пород погазили, `Црн им био образ на дивану `Пред самијем Богом истинијем! `Кум свог кума на судове ћера, `И доведе лажљиве свједоке `И без вјере и без чисте душе, `И оглоби кума вјенчанога, `Вјенчанога или крштенога; `А брат брата на мејдан зазива; `Ђевер снаси о срамоти ради, `А брат сестру сестром не дозива.` Њој говори Громовник Илија: `Сејо наша, Блажена Марија! `Утри сузе од бијела лица, `Док ми овђе благо под`јелимо, `Отић` ћемо Богу на диване, `Молићемо Бога истинога, `Нек нам даде кључе од небеса, `Да затворим` седмера небеса, `Да ударим` печат на облаке, `Да не падне дажда из облака, `Плаха дажда, нити роса тиха, `Нити ноћу сјајна мјесечина, `Да не падне за три годинице; `Да не роди вино ни шеница, `Ни за цркву часна летурђија.` Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица. Када свеци благо под`јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство. И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит` обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго. Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало. И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! Што је било, више да не буде! Опет то, али друкчије. (из Црне горе). Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: `Ђе си био, мој брате Илија?` - `Казаћу ти, Огњана Марија: `Ја сам био у земљу проклету, `Ђено јесте Боже незаконство: `Ђе не моле Бога, да помогне, `И не слуша пород родитеља, `А не слуша млађи старијега; `Ђе кум кума не држи за кума, `Ђевер снаси о срамоти ради; `Ђе брат брата по судовим` ћера `И мучи га муках пред Турцима; `Не светкују свеца никаквога, `Нити жегу у цркву свијеће, `Нити служе Божу летурђију.` Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев` узеше пуње и шеницу [1], Свет` Илија грома небескога. А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће. Кад анђели[2] даре дијелише, Они св`јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути. Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср`јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, `И пружите мене десне руке, `Вјеру дајте, да ме не варате!` Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: `Хо`те, Богу да се обрнемо! `Да служимо Божу летурђију, `Да молимо Бога по закону.` Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка` је Богу мило; И Бог им је услиша` молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи. 1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача. 2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели Ђакон Стефан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал` ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконе Стеване!` А он њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два путника стара!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби, ђаконе Стеване! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу? `Или си се јунак помамио; `Или си се данас потурчио, `Часног крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона, `И своју си веру изгубио; `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара! `Кад питате, да вам право кажем: `Та нисам се јунак помамио, `Нити сам се данас потурчио, `Нит` сам своју веру изгубио, `Нит` сам крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.` Одшеташе ђаконовом двору, Ал` је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконова љубо!` Она њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два стара путника!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби ђаконова љубо! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила? `Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, `Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; `Те си тако рано уранила `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконова љуба: `О Бога вам, два путника стара! `Кад питате, право да вам кажем: `Та нисам се млада помамила, `Нити сам се данас потурчила, `Нит` сам своју веру изгубила, `Нит` сам крста под ноге згазила, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо; `То ја раним с мојим господаром; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: `О Бога ти, ђаконова љубо! `Дај ти нама твоје мушко чедо, `Мушко чедо из колевке златне, `Да закољем` твоје мушко чедо, `И од чеда крви да уграбим`, `Да пошкропим` твоје беле дворе: `Што је немо, проговориће ти, `Што је слепо, све ће прогледати.` Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал` јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: `Мили Боже, на свем теби фала! `Гди дођоше два путника стара, `Заклаше ми чедо у колевки, `И од чеда крви уграбише, `Пошкропише моје беле дворе, `Што је немо, проговорило је, `Што је слепо, све је прогледало, `Ево чедо седи у колевки `И сигра се јабуком од злата!` Проговара чедо из колевке: `Слатка мајко, моја слатка рано! `Оно нису два путника стара, `Већ су оно два Божја анђела.` Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) `Дај ми, Боже, од рајевах кључе, `Да од раја отворимо врата, `Да ја дођем проз рај у пакао, `Да ја виђу остаралу мајку, `Не бих ли јој душу избавила!` Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал` три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: `Што су, Петре, Богу згријешили, `Те се муче муках жестокијех?` - `Казаћу ти, Огњана Марија! `Што овоме руса гори глава, `Овај није даровао куму: `Кума њему светога Јована, `А он њојзи паре ни динара; `Што овоме гори десна рука, `Њом је клао овце преходнице; `Што овоме трећем нога гори, `Њом је био и оца и мајку.` Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: `Кажуј, Петре, што су згријешили?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Ово бјеху од земље судије, `Мирили су мртве и рањене[3] `И у кмество сиједали криво, `И проклето узимали мито; ,А нијесу јоште дочекали, `Што чињаху, кад они могаху, `Каматника, секо, и митника `До два тези Боже проклетника.` Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа` јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он` ијетко апостола пита: `Што је, кучка, Богу згријешила, `Те се мучи муках жестокијех?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Гријешница ј` крчмарица била, `У вино је воду присипала `И за воду паре узимала; `Имала је обречена мужа, `Ходила је шњега на другога; `Кад се млада вјенчавала шњиме, `Бачила је на себе мађије, `Да шњим нема од срца порода, `А Бог јој је писа` седам синах, `Ето јој их, секо, о дојаках, `Са њима ће пред Господом поћи.` И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: `Кажи, мајко, што си згријешила? `Не бих ли ти душу избавила.` Но Марији мајка говорила: `Ја немам што, до камена казат`: `Кад ја бијах на бијес[4] ђевојка, `Једно јутро ускрсење дође, `Моја мајка до пред цркву пође, `Мен` остави да сигурам ручак, `Кад ми мајка испред цркве дође, `Мене голу у хаљине нађе, `Удари ме руком и прстеном, `Ја шњом уд`рих о дувар од куле, `Таде ме је проклињала мајка ``Залуду се удавала, синко!` ` `Удавах се три четири пута, `И ту ја бих у Бога злочеста, `Не одржах мужа ни једнога. `Кад се, синко, удадох четвртом, `Ту ја нађох двоје пасторчади, `Једно лудо од двије године, `Друго, синко, од пуне четири, `Узеше ме ђеца Богом мајку: `Кад ми ђеца из игре дођоше, `Код мене се оба заплакаше, `Плачући ми стариј` говораше: ``Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.` `Мјерих му је о камену станцу[5]`. `Млађи рече: ``Дај ми љеба, мајко`` `Ја му дадох комат земље црне ` Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: `Чекај враже, држи је ђаволе!` То је било, а Боже помози! 3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад. 4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу. 5) Да не расте више, него да остане онако, као камен. Бог ником дужан не остаје Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ` њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид`ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: `Јетрвице, по Богу сестрице! `Не знаш кака биља од омразе? `Да омразим брата и сестрицу.` Ал` говори љуба Радулова. `ој Бога ми, моја јетрвице! `Ја не знадем биља од омразе, `А и да знам, не бих ти казала: `И мене су браћа миловала, `И милост ми сваку доносила.` Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Убола ти вранца на ливади.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти сивога сокола.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти чедо у колевци; `Ако ли се мене не вјерујеш, `Извади јој ноже од појаса.` Скочи Павле, кан` да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал` још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: `Сејо моја, да те Бог убије! `Буд ми закла коња на ливади `И сокола у зеленој башчи, `Зашт` ми закла чедо у колевци?` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога! `Ако ли ми не вјерујеш клетви, `Изведи ме у поље широко, `Па ме свежи коњма за репове, `Растргни ме на четири стране.` Ал` то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин` дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: `Ој чујеш ли, Павле господару! `Води мене заовиној цркви, `Не би ли ме црква опростила.` Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б`јеле цркве, Ал` из цркве нешто проговара: `Не ид` амо, млада Павловице: `Црква тебе опростити не ће.` Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: `Ој Бога ти, Павле господару! `Не води ме двору бијеломе, `Већ ме свежи коњма за репове, `Па ме одби низ поље широко, `Нек ме живу коњи растргају.` То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња. У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо. А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: `Мио куме, Грчићу Манојле! `Промијени ову ђецу луду: `Дај ти мене чедо Влахињино, `А Влахињи да дамо ђевојку, `И дајем ти Божу вјеру тврду, `Дваш ћу ти га измјерит` са златом.` Превари се, Бог да га убије! Па разм`јени двоје ђеце лудо. Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка! Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући. Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: `А за Бога, мој куме Манојле! `Што продаде кума за цекине? `Платио га светоме Јовану!` А он јој се криво кунијаше: `А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) `Та не ијо од овога месо!` Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г` испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал` га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: `Што је тебе, моја вјерна љубо?` Све му, што је, по истини каза: `Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, `И утече мене уз планину.` Манојло се таде сјетоваше: `Ја сам, љубо, јагње дочекао, `Убио га, па га испекао, `И од њега, љубо, обједова`, `И плеће сам меса оставио; `Врзи руку у зобницу вранцу!` Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал` је оно од ђетета рука! Тадер му је љуба говорила: `А Манојле, траг ти погинуо! `Ти не био продавати кума.` Богу фала, јер ј` овако било! Заручница Лаза Радановића. Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: `Сад ћу стати на двор на капију, `Да ја гледам кићене сватове.` Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: `Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити? `Чија ће и мајка дочекати? `Чија л` браћа коње приватити? `Чиј` ли баба вином послужити? `Чија л` сеја даром даривати?` Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; `Ој старице, мила мајко моја! `То је, мајко, Радановић Лазо, `И то су му кићени сватови, `И право ће нашем белом двору; `Веће слажи моје беле даре: `Ти ћеш, мајко, свате дочекати, `Моја браћа коње приватити, `Моја сеја даром даривати, `Мили бабо вином напојити.` Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад` се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: `Ој Бога ти, мила мајко моја! `Која ти је голема невоља, `Те ти ниси свате дочекала, `Већ си стала двору на капију, `На студен се камен наслонила, `И на њега грозне сузе рониш?` Мајка Лази тијо одговара: `Ао Лазо, зете несуђени! `Како ћу ти ја весела бити, `Како л` свате јадна дочекати, `Кад је твоја умрла девојка, `Јуче смо је младу саранили?` Онда Лазо мајки говорио: `Казуј гробље, гди је укопана. `Да ја видим и мртву девојку.` Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: `Ја ти гробља не смем казивати, `Јер је код нас чудан адет пост`о: `Кад умире под прстен девојка, `Не копа се у то ново гробље, `Већ се баца у то сиње море.` Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: `Ој сватови, моја браћо драга! `Чекајте ме у беломе двору, `Док отидем на нове пазаре, `Да ја купим свиле свакојаке, `Да ја плетем мрежу шаровиту, `Да ја тражим по мору девојку, `Ил` ћ` у мени живо срце пући.` Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Није твоја умрла девојка, `Већ се она с мајком завадила, `Ни о граде, ни о винограде; `Већ о једну танану кошуљу: `Мајка оће да остави сину, `А девојка теби да понесе.` Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: `Ој Бога вам, куме и девере! `Ви идите горе на чардаке, `Доведите лепоту девојку, `У њене јој даре не дирајте, `Јер у мене доста дара има.` Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису. Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: `Опрости ми, мила мајко моја! `Што сам теби, мајко, сагрешила.` Али мајка куне без престанка: `Мила кћери, и тебе не било! `Ни допрла тамо, ни овамо! `Већ остала среди горе чарне.` Кад девојка речи разабрала, Уд`рише јој сузе од очију. Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку. Кад су били среди горе чарне, Ал` девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: `Ој девере, мој злаћен прстене! `Ти ми зовни Радановић-Лазу. `Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: `Ајде, Лазо, брже у натраге, `Девојка се наша разболела, `На кума се главом наслонила.` Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: `Што је теби, лепота девојко? `Што је тебе заболела глава?` Девојка је њему беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Де ми скупи кићене сватове.` Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: `На кошуљу, Радановић-Лазо! `Под грлом јој пуце јадиково, `Јадиково и чемериково: `Кудгод одиш, нека јадикујеш; `А гди станеш, да чемерикујеш; `А мене је заболела глава, `А од срца преболети не ћу.` То изусти, па душицу пусти. Тад` је Лазо сватом беседио: `Сад на ноге, кићени сватови! `С наџаци јој раку ископајте, `А сабљама сандук сатешите, `Више главе ружу усадите, `Око гроба клупе направите, `Ниже ногу бунар ископајте: `Рад` мириса нек се ружом ките, `Од умора на клупе седају, `А од жеђи ладне воде пију.` Често Лазо на гроб излазио, Па је пит`о своју заручницу: `Јел` ти, душо, земља дотешчала?` Девојка му мртва одговара: `Није мени земља дотешчала, `Већ је тешка материна клетва.` Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит` не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: `О камо те, мој Јоване сине! `Хоћеш ли се одрицат` од мајке?` Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: `Чујеш ли ме, моја мила мајко! `Ја ћу с тобом по св`јету бјежати.` А њему је мајка говорила: `Хајд` уљези цару у сараје, `Те изведи гојена Лабуда, `Да бјежимо, синко, по свијету.` Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: `А за Бога, моја мила мајко! `Кад м` одвоји од оца мојега, `Који нема до мене једнога, `Куд ћемо се, мајко, дијевати?` А мајка је сину говорила: `Да бјежимо, синко, по свијету, `А од цара и мога и твога, `А далеко тридесет конаках, `Ђе не царе ни чути не може, `А некмоли очима виђети.` Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос`јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога`, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: `О Јоване, хајде пред пећину, `Те почини трудан и уморан.` Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: `Хајд` овамо, Јованова мајко! `Ходи к мене, да ашикујемо.` А она му тадер бесједила: `Ходи к мене, дивски старјешина! `Ходи к мене, да ми лице љубиш.` А он јој је тадер говорио: `Ја не смијем од Јована твога, `Који згуби седамдесет дивах, `Но кад дође Јован у пећину, `А ти твоје дијете упитај, `Боји ли се до Бога и кога, `Па најприје игру заметните, `Проклетога у руке прстена, `Око њега те се куне криво, `Дијете је лудо и невјешто, `Ти ћеш њега ласно надиграти, `Пак му свежи руке наопако, `А ја ћу га онда погубити, `Пак ћем` онда ми ашиковати.` А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: `О Јоване, мој једини сине! `Ти изгуби седамдесет дивах, `А ти идеш, синко, планинама, `Бојиш ли се до Бога и кога?` Но јој Јован ријеч говорио: `Ја се бојим Бога великога, `Не бојим се никаква јунака, `Доклен ми је гојени Лабуде.` Тад` Јовану бесједила мајка: `О Јоване, мој једини сине! `Ми смо јадни, синко, обојица, `Ход`, да малу игру заметнемо.` Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: `Ја сам тебе, дијете, добила.` Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: `Молим ви се, браћо из свијета, `Продајте ми шездесет товарах `Све на голо вина и шенице, `Да ја раним одагнату мајку, `Да ви платим жутијем дукатом.` Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: `А тако ти, дијете Јоване! `Ђе је твоја остарала мајка?` Јован мајку у пећину каже; Па с` ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: `Ну ход`, диве, да ми промислимо, `Ево иде дијете Јоване, `Како бисмо њега изгубили, `Па ми тадер да ашикујемо.` А див јој је ријеч говорио: `Учини се без невоље бона; `А кад дође дијете Јоване, `Он се хоће мајци препанути, `Па ће мајку за понуде питат`: ``Би ли, мајко, каквијех понудах?` ` `Ти ћеш њему овако казати: ``Ја бих, синко, са букве јабуку ``Из велике воде Калаџијнске;` ` `У воду је несита аждаха, `Што прождире коње и јунаке, `И код ње су два љута арслана, `Што изију живога јунака; `Не би ли га прождрла аждаха, `Ил` изјели два љути арслана.` Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: `Куку мене, моја мила мајко! `Би ли, мајко, каквијех понудах?` Она му је ријеч говорила. `Ја бих, синко, са букве јабуку `Из велике воде Калаџијнске, `Чини ми се, би ми боље било.` Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал` скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: `О Јоване, да те, синко, питам: `Буд сам идеш зеленом планином, `Да т` уфате од горе хајдуци, `Да ти спуте обадвије руке, `Би л` ти и што задржало руке?` А Јован јој тадер говорио: `Ја бих свашто, мајко, раскинуо, `До проклето дрндарско тетиво.` Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: `А за Бога, остарала мајко! `Одријеши моје б`јеле руке, `Јер ми, мајко, обје отпадоше.` Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: `Чујеш ли ме, дивски старјешина! `Ти дофати лудога Јована, `Слијепа га на Лабуда бачи, `Поведи га зеленом планином, `Те га бачи у јаму студену.` Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: `Немојте ме у јаму бачиват`, Но ме бач`те на друм у планину.` Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: `Бачи, диве, врага и ђавола.` Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш` луда Јована, Но говори ћириџија Раде: `Ну виђите, моја браћо драга! `Ено Лабуд лудога Јована, `Ђе му пусти у планину вишти, `Бог зна, му је Јован погинуо; `Хај`те, браћо, да видимо онђе.` Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б`јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: `Богом брате, ћириџија Раде! `Не водите мене по свијету, `Но ме бач`те на пуста Лабуда, `Зајмите ме води Калаџијнској, `Е умријех од жеђи јуначке; `А пођите два три у Косово, ... Antikvarne knjige Istorija srpske kulture Izdanja iz 19. XIX veka Stara srpska knjiga

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, na desetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ostavljeno nekoliko kvakica na margini, sve ostalo uredno! Cirilica! Konsulska vremena Retko ! Prvo izdanje! 1945. godina Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnu spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je `utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost`, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika