U dobrom stanju SADRŽAJ Dr Milan Đ. Milojević: Spolјna politika fašizma Og Mih. S. Radovanović: Mala antanta i Polјska (3) Gavra Milošević: Sitni rad, najveći rad u narodu Ida Runjanin: Og Eni Bevnt (kraj) Radomir D. Gaćić: Iz fiziologije telesnog vaspitanja Zora Đorđević: Gladne oči Drag. Erić: Prekor proleća P R E G L E D: POLITIČKA KNјIŽEVNOST: Kosta Todorov: Iz mojih uspomena. KNјIŽEVNOST: Marica Vujković: Vera Novakova; — Volterov Kandid; — Egon Erwin Kisch: Tajna Kina. POZORIŠTE: Uzajamno gostovanje u Sofiji i Beogradu; — Gospođa sa kamelijama; — Proslava gospođe Zlate Markovac; — Povodom Zojkinog stana; — Crvenkapa; — Veliki uspjeh Lovrićeve drame u Zagrebu. MUZIKA: Hor muvičkog društva „Stanković`; — Muzički život u Zagrebu; — Jarmila Novotna i dirigent Rukavina. UMETNOST: Izložba „Lada“; — Izložba stare beogradske keramike. BELEŠKE.

ДРАГОСЛАВ АДАМОВИЋ РАЗГОВОРИ СА САВРЕМЕНИЦИМА КО ЈЕ НА ВАС ПРЕСУДНО УТИЦАО И ЗАШТО? ПРИВРЕДНА ШТАМПА БЕОГРАД 1982 ПОСЕБНА ИЗДАЊА Р е ф е р е н ц е ИВО АНДРИЋ СТОЈАН АРАЛИЦА КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ АНТУН АУГУСТИНЧИЋ ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ ДУШАН БАРАНИН МЕХМЕД БЕГОВИЋ ЈОВАН БИЈЕЛИЋ ОТО БИХАЉИ МЕРИН АЛЕКСАНДАР ВУЧО НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ МИЛАН ДЕДИНАЦ АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО РАШКО ДИМИТРИЈЕВИЋ СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKAБОЖИДАР ЈАКАЦ СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ МИЛАН КАШАНИН ХУГО КЛАЈН МИЛАН КОЊОВИЋ ПЈЕР КРИЖАНИЋ СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ДУШАН МАТИЋ ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛО МИЛУНОВИЋ ИСМЕТ МУЈЕЗИНОВИЋ СВЕТОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ ВИКТОР НОВАК ГЕОРГИЈЕ ОСТРОГОРСКИ РАША ПЛАОВИЋ СВЕТОЗАР РАДОЈЧИЋ МАРКО РИСТИЋ ПАВЛЕ САВИЋ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ МЕША СЕЛИМОВИЋ ВЛАДИМИР СТАНОЈЕВИЋ РИСТО СТИЈОВИЋ ИВАН ТАБАКОВИЋ ЕМИЛ ХАЈЕК СТЕВАН ХРИСТИЋ НИКОЛА ЦВЕЈИЋ МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ МИЛОШ ЦРЊАНСКИ КРСТОХЕГЕДУШИЋ ВАСО ЧУБРИЛОВИЋ .................................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ О М О Т 24 ЦМ 427 СТРАНИЦА СОЛИДНО дсп/1

Tvrd povez, 302 strane, izdanje Epoha Zagreb 1933. Malo oštećene korice i povez, labava ali i dalje kompaktna, kompletna, listovi dobri Detaljniji opis, preuzeto sa interneta Jako zanimljiva knjiga sjajnog autora, koji je s našim krajevima povezan na čudan način. Naime, dolazak nacista na vlast u Njemačkoj ga je zatekao u Dubrovniku, nakon čega se kao antimilitarist i antiautoritarni komunist više nije mogao tamo vratiti. Iste godine u izdanju Epohe, ovdje je objavljenja ova knjiga. U knjizi `Moskva, New-York, Madrid`, donosi svoja opažanja o radničkom pokretu, socijalnim sukobima, revoluciji u Njemačkoj, a uz to razgovara s nekim od ključnih aktera tih zbivanja. Tako je tu pismo koje je uputio Gustavu Landaueru, razgovarao je s Durrutijem u ranim tridesetim godinama, a obišao je tri kontinenta i o njima pisao u ovoj sjajnoj knjizi koja pokriva puno više od onoga što stane u ovako kratak opis

Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, sveska 6-8 (juni - avgust 1931.): Naša Slovenačka Beograd 1931. Mek povez, ilustrovano, tekstovi na srpskom i slovenačkom jeziku, 160 strana. Knjiga je, za godine, odlično očuvana. Sadržaj: Dr. Fr. Ilešić: Iz mladih dana »Društva slovenskih profesorjev« Josip Wester: Izlet u Dravsku banovinu Franjo Baš: Maribor Franjo Baš: Geografski pregled bivše Mariborske oblasti Franjo Baš: Jugoslovensko-nemačka granica Josip Wester: Triglav, naš narodni simbol Franjo Baš: Prometna gravitacija Slovenije Dr. V. Bohinec: Kulturno geografsko trojstvo slovenskega ozemlja L. Brodar: Potočka zijalka na Olševi Dr. Balduin Saria: Slovenija v starem veku Petelin Stanko: Z godovinski spomeniki na slovenskem Dr. Kolarić Rudolf: Razvojne smeri slovenskega jezika J. Dolenc: Slovenska bibliografija za leta 1929 Ljudevit Mlakar: Muzeji in znanstvene knjižice Dravske banovine Dr. Ivan Lach: Naše kulturno jedinstvo J. Orožen: Kratek pregled zgodovine slovenskega šolstva Dr. R. Savnik: Slovensko srednjo šolstvo v Jugoslaviji Dr. Stane Rape i J. Dolenc: Narodna prosveta v Sloveniji I, II Fran Jeran: Dobrodelne ustanove za dijake — srednješolce v Dravski banovini Jovan J. Babić: Slovenci i njihova književnost Klamolc Luka: Glazbena kultura pri Slovencih I L. Žimbrek: Izdanje Jugoslovanske knjigarne u Ljubljani Ljubica Jankovič: Iz slovenačke književnosti OD UREDNIŠTVA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Francis Carco (rođen François Carcopino-Tusoli) (1886–1958) bio je francuski pisac, rođen u Nouméi, Nova Kaledonija. Bio je pjesnik, pripadnik škole Fantaisiste, romanopisac, dramaturg i likovni kritičar za L`Homme libre i Gil Blas. Tijekom Prvog svjetskog rata postao je pilot zrakoplovstva u Étampesu, nakon što je studirao u tamošnjoj školi zrakoplovstva. Njegova su djela slikovita, slikaju kao i ulični život Montmartrea, a često su napisana u pariškom argotu. Zvali su ga `romancier des apaches`. Njegovi memoari, The Last Bohemia: From Montmartre to Latin Quarter,[1] sadrže reminiscencije na boemski život u Parizu tijekom ranih godina 20. stoljeća. U veljači 1915. imao je aferu s spisateljicom kratkih priča Katherine Mansfield. Narator Raoul Duquette njezine priče Je ne parle pas français (koji ima ciničan stav prema ljubavi i seksu) dijelom se temelji na njemu, a njezina priča Indiskretno putovanje temelji se na njenom putovanju kroz ratnu zonu kako bi provela četiri noći s desetnikom Francisom Carcom u blizini Graya. Sačuvala je kao uspomenu na njega lažno pismo `Julie Boiffard` s molbom da posjeti (koje se sada čuva u knjižnici Turnbull). Također je napisala pismo svom suprugu iz Carcovog pariškog stana 8/9 svibnja 1915....

U dobrom stanju Autor - osoba Grevil, Anri Ksenija : roman jedne Ruskinje / Henry Gréville ; prevodilac Nikola Andrić Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1919 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kr. zemaljska tiskara, 1919 Fizički opis 135 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Andrić, Nikola, 1867-1942 = Andrić, Nikola, 1867-1942 Zbirka Zabavna biblioteka. kolo 12 ; knj. 134 Napomene Izv. imena autora: Alice Durand-Fleury Henry Greville. Bod ovim muškim imenom krije se i opet jedna žena: — Alice Durand-Fleury (1842,-1902.) I kad spomeneš njeno ime, ima da ti pred očima iskrsne malena, neugledna ženica, koja je svoju mladost provela ii Fetrogradu, kao privatna učiteljica francuskog jezika, pa su joj gotovo i svi romani uzeti iz ruskoga života. Turgenjev ju je osobito poštovao i uveo u literarni svijet. Sa šesnaestom godinom dospjela je u Petrograđ, gdje se, kao talentirana glasoviračica, slučajno upoznala s posljednjim Chopinovim učenicima: Martinovim i Félicienom Davidom, koji su je usavršili u kontrapunktu i kompoziciji, nagovarajući je, da se sasvim oda glazbi. Ali briga za nasušni kruh odbila ju je od dugog spremanja za glazbenu karijeru, pa je i dalje davala francuske lekcije, dok se (god. 1862.) nije udala za Monsieur Duranda, francuskog umjetničkog kritičara, koji je živio u Petrogradu. Iza deset godina najtežega života povratio .se mladi par u Pariz. I sada se otpoče njezina književnička kalvarija. Od redakcije do redakcije, od nakladnika do nakladnika nosila je svoje romane »iz ruskoga svijeta«. Ali je njezin pseudonim »Henry Greville« bio sasvim nepoznat, a ni »ruski svijet« nije u ono doba imao nikakova čara za francusko čitalačko općinstvo. I onda odjedanput, dne 1. srpnja 1876. — tri dana iza smrti George Sandove. — ugleda svijetlo u »Journal des Débats«-u prvi njezin roman »Đosia«. Preko noéi postade slavna. Sedam velikih dnevnika tražilo je njeno suradništvo. I sedam njenih romana izadje uzastopce: »Wassilissa«, »Aurette«, »L’ingénue«, »L’expiration de Savelli« i »Perdu«. S lovorikama padalo je zlato u njezin sirotinjski dom — Danajin zlatni dažd! Ljubljenom svome mužu uredila je sjajan stan, a sa sjajem dodjoše i časti i prijatelji. Duc d’ Aumale, Emile Augier, Octave Feuillet, Massenet, Daudet, Fouquier bili su svakidašnji gosti u Durandovičinoj kuéi. Njima je čitala sve svoje manuskripte kao »primeur littéraire«, koji su se, kako rekosmo, gotovo svi bez izuzetka kretali oko ruskoga svijeta. »Ja ljubim Rusiju«, govorila je »pa iako sam u »Arijadni« bez milosrdja otkrifa prikrivene poroke ruske uprave, ipak sam rusku ženu prva ja ocrtala u svoj njenoj divnoj nezgrapnosti... Ah, Rusija je druga moja domovina; njoj zahvaljujem sve, što sam;, ondje sam naučila gledati, motriti i pjevati. I sada evo sjedim u Mentonu (gdje je imala krasnu vilu »Caravan« s pogledom na Sredozemno more), i podgrijavam svoje petrogradske uspomene, od kojih živim«. A podgrijavala ih je izvrsno. O tome je najbolji svjedok Turgenjev, koji je govorio o njoj: »Čegagod se lati, svršava vanredno; potpun, velik čovjek — ova majušna žena!« Pored »Dosije« i »Ksenije« najpoznatiji su joj romani: »La princesse Ogherof«, »Sonia«, »Les mariages de Philomene«, »Les Koumiassine«, »Le voeu de Nadia«, »Angele«, »Cléopatre«, »Fille de Dosia«, »Un violon x*usse«, »Mamselka« itd. Kao posthumna djela izašla su joj: »Les milliards« i »Mon chien Bop et ses amis«.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ona, koja je ljubila svakim atomom svoga života, nije mogla pojmiti, da muškarac može doista ljubiti i željeti jednu ženu, a da ga u isto vrijeme privlači neka druga. Priča je to o Gyp, kćerci ponosnog umirovljenog časnika g. Wintona, koja se zaljubljuje u svjetski poznatoga guslača Gustava Fiorsena. Nakon vjenčanja, Fiorsen nastavlja s boemskim stilom života, čak i nakon rođenja njihove kćerke. Galsworthy je i u ovome romanu usredotočen na ženu u nesretnom braku, kao i njenu ponovnu priliku da nakon takvoga braka pronađe sreću u ljubavi. `Sišavši u vrt, Gyp se žurno udalji. Nije prešla preko polja, već ispred kućice i zakrenula u malu šumicu iza nje. Tamo sjedne na jedan panj, dlanove pritisne na obraze, a laktove o grudi, i stane zuriti u suncem obasjanu paprat i u muhe, koje su se ondje naganjale. Ljubav! Zar je ljubav uvijek mrska i tužna? Strelovito pogađajući, uzimajući, pa onda strelovito nestajući! Ili navalivši na oboje, prebrzo se gubeći! Zar se nikada nije desilo, da se dvoje zbližilo, sljubilo i zauvijek ostalo jedno? Ljubav! ... Ljubav je dolazila, kad je čovjek nije tražio, a nikada, kad ju je želio. Zloban putnik, koji je umarao duh prije tijela ili opet tijelo prije duha. Bolje, mnogo bolje, da čovjek s njome nema posla. Koji bi slobodan čovjek želio postati robom ... I gledajući sunce na paprati, Gyp pomisli: »Ljubavi! Daleko ti kuća od mene!«` Džon Golsvordi (engl. John Galsworthy; Kingston na Temzi, 14. avgust 1867 — London, 31. januar 1933), bio je engleski romanopisac i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1932. godine. U svojim delima kritikovao je britanski klasni sistem i materijalizam viših klasa. Još jedan čest motiv bile su nesrećno udate žene. Najpoznatije delo mu je „Saga o Forsajtovima“ (The Forsyte Saga, 1906—1921) i njeni nastavci „Moderna komedija“ (A Modern Comedy) i „Kraj poglavlja“ (End Of The Chapter). Dramu „Srebrna kutija“ (The Silver Box) napisao je 1906. Godine 1921. postao je prvi predsednik međunarodnog PEN centra.

Jakom Michael Reinhold Lenz Zerbin oder die neuerre Philosophie Зербин или новија филозофија wikipedia Зербин или новија филозофија је прича Јакоба Мицхаел Реинхолд Ленз-а, коју је Хајнрих Кристијан Бои штампао у свом часопису Деутсцхес Мусеум у фебруару и марту 1776. [1] Мари умире из љубави према Зербину. Понекад морализујући приповедач у првом лицу свој материјал црпи из постхумних списа Зербина, магистра филозофије у Лајпцигу. Зербин, младић племените нарави, више не може поднети похлепу свог оца, берлинског каматара. Зато одлучује да од сада стане на своје ноге. Даровити Зербин отишао је у Геллерт на Универзитету у Лајпцигу, тамо се сам попео на мастер студије из математике и на крају предавао алгебру. Из своје публике придружује му се и богати млади дански гроф Алтхеим. Зербин, као грофов ментор, добија редовну новчану подршку од Данаца. Једна за другом, Зербин је у Лајпцигу упознао три младе жене. Зербинова љубав према мадемоиселле Ренатцхен Фреундлацх, сестри једног од најбогатијих банкара у Лајпцигу, једнострана је. Ренатцхен користи само несрећног Зербина да ухвати данског грофа. Ренатцхенова интрига у овом погледу је смрт пријатељства између Зербина и Алтхеима. Уплате се не извршавају. Зербин пада у финансијске тешкоће. Ренатцхен нема среће са мушкарцима. Алтхеим у дуелу убија другог ривала и бежи из Лајпцига. Господар се окреће Хортенсији, ћерки свог станодавца. Хортенсиа, озлоглашени књишки црв, не жели ни Зербину да пружи љубав, већ само жели да постане супруга магистра. У потрази за младом женом, Зербин добија хитно потребну финансијску подршку од добродушне Марие. Мари је једина ћерка богатог Валтера - Сцхулзеа у селу близу Лајпцига. Витка, весела, смешна, срнаста нога Мари је Зербинова пратитељица [2] и од свег срца воли господара. Зербин користи ово пијанство среће. Заводи невину сељанку. Током њене трудноће давао јој је лажна обећања. Сад кад је Мари дала Зербину оно што је желео, олако схвата своје брачне завете. Невјерни се колеба. Такође би желео да добије Хортенсин приличан мираз и моли Мари да сакрије трудноћу - наводно да задржи свој положај на универзитету. Зербин тражи подршку од оца и шаље знак живота у Берлин. Отац је опљачкан у Берлину, сада је осиромашен и сада му је потребна подршка. Када се приближи Маријин затвор, Зербин је оставља на миру. У безизлазној ситуацији, Мари потајно рађа своје дете. Мртво је. Откривено је тело детета. Мари је затворена. Према важећем закону, она се суочава са смртном казном. Отац посећује Мари у тамници и жели да зна име дететовог оца. Мари не открива Зербина. Несрећној жени је одсечена глава. Зербин схвата да је Мари умрла за њега. Учењак се баца са зида у опкоп. Његово тело је пронађено како лежи у води испод. oštećen hrbat

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije, sve ostalo uredno! Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota.[2] Stil Objavljen 1819, ovaj viteški roman ima sve odlike romantizma: slika verne i neustrašive vitezove koji rizikuju život za svoju čast, idealnu dvorsku ljubav i vernost do smrti, viteške turnire, otmice, opsade zamkova i zavere u borbi za kraljevsku krunu; jednom rečju - prikazuje izuzetne i idealizovane ličnosti u izuzetnim i fantastičnim zbivanjima. Pored izmišljenih likova, istaknutu ulogu u romanu igraju kralj Ričard Lavlje Srce i legendarni odmetnik Robin Hud. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpska knjizevna zadruga 63 Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota.[2] Stil Objavljen 1819, ovaj viteški roman ima sve odlike romantizma: slika verne i neustrašive vitezove koji rizikuju život za svoju čast, idealnu dvorsku ljubav i vernost do smrti, viteške turnire, otmice, opsade zamkova i zavere u borbi za kraljevsku krunu; jednom rečju - prikazuje izuzetne i idealizovane ličnosti u izuzetnim i fantastičnim zbivanjima. Pored izmišljenih likova, istaknutu ulogu u romanu igraju kralj Ričard Lavlje Srce i legendarni odmetnik Robin Hud. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari.

Retko! Omot nije sačuvan u potpunosti nego je na prekoričenu knjigu zalepljena originalna prednja korica sa fotomontažom Pavla Bihaljija Autor - osoba Бромфилд, Луис Naslov Gorki lotos : roman / Louis Bromfield ; [preveo s engleskog originala Jovan Popović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1941 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1941 Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Поповић, Јован Zbirka Biblioteka Zenit : beletristika Napomene Prevod dela: Bitter lotus. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 — 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. MG20

Upton Sinclair – Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. meki povez, korice u lošijem stanju (v. slike), unutra dobro očuvano, potpis bivšeg vlasnika u vrhu najavnog lista, inače bez podvlačenja, pečata, pisanja, kompletno... PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya, knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, stanje odlično, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Apton Bil Sinkler, autor romana sa socijalnim temama, političkih i socijalnih spisa. Dela: `Džungla`, `Metropola`, `Kralj ugalj`, `Džimi Higins`, `Kraj sveta`, `Između dva sveta`, `Aždajini zubi`, `Široka je kapija`, `Predsednikov agent`, `Svet koji treba osvojiti`, `Predsednička misija`. Preveo Bogdan Bilbija Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)

GEOGRAFSKO RASPROSTIRANJE KULTURE KUKURUZA U JUGOSLAVIJI Napisao Dr. Milisav V. Lutovac Štampa državne štamparije Kraljevine Jugoslavije - Beograd, 1936 godine Format: 27,7 x 21,3 cm Broj strana: 10 ( numerisano od 59-68 ) Solidno stanje, ali presavijana nažalost, pa će tako i biti poslata. Posvećeno doktoru Aleksandru Arnautoviću, potpisano kao `pisac` Милисав В. Лутовац milisav lutovac МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године. Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета). После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука. Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи. Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза. Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

Prvo izdanje! Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja i podvlačenja. Ove pripovetke nastale su u vremenu od 1944. do 1948 godine. Izuzetak čini pripovetka „Deca“, koja je napisana i štampana 1935. godine. Najveći deo ovih pripovedaka objavljen je ranije po časopisima ili novinama. Pripovetka „Zeko“ nije dosada nigde objavljivana. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nove pripovetke / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1948 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1948 (Beograd : Kultura) Fizički opis 246 str. ; 21 cm Zbirka Savremena književnost Južnih Slovena ; 8 ISBN (Koža) Napomene Tiraž 7.000. SADRŽAJ: Priča o kmetu Simanu, Zmija, Deca, Knjiga, Susedi, San, Zlostavljanje, Pismo iz 1920. godine, Ćilim, Zeko, Snopići, Dedin dnevnik U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG64 (N)

Prvo izdanje iz 1936. Odlično očuvano! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Pripovetke. [Knj.] 2 / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1936 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 122 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ39 ; ǂknj. ǂ262 (Pl.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG105

Prvo izdanje iz 1936. Spolja kao na fotografijama, unutra odlično! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Pripovetke. [Knj.] 2 / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1936 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 122 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ39 ; ǂknj. ǂ262 (Pl.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG149 (L)

Prvo izdanje iz 1936. Spolja kao na fotografijama, unutra odlično! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Pripovetke. [Knj.] 2 / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1936 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 122 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ39 ; ǂknj. ǂ262 (Pl.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG149 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boris Konstantinovič Zajcev (29. januar [10. februar] 1881, Orel — 28. januar 1972, Pariz) — ruski pisac i prevodilac, jedna od poslednjih velikih ličnosti Srebrnog doba. Otac, Konstantin Nikolajevič Zajcev - direktor moskovske fabrike metala Gužon, iz plemstva Simbirske gubernije. Detinjstvo je proveo u selu Usti u Žizdrinskom okrugu Kaluške pokrajine (danas Duminički okrug Kaluške oblasti). Osnovno obrazovanje stekao je pod rukovodstvom guvernante. U Kalugi je studirao u klasičnoj gimnaziji (1892-1894; nije diplomirao, 1902. je položio ispit iz antičkih jezika u 6. moskovskoj gimnaziji kao eksterni učenik). Završio je Kalušku realnu školu (1894-1897, dodatna klasa - 1898). Studirao je na hemijskom odseku Moskovske tehničke škole (1898-1899, izbačen zbog učešća u studentskim nemirima), na Rudarskom institutu u Sankt Peterburgu (1899-1901; nije diplomirao), na Pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta ( 1902-1906; nije diplomirao). Počeo je da piše sa 17 godina. U jesen 1900. na Jalti se susreo sa A.P. Čehovom. Početkom 1901. poslao je rukopis priče „Nezanimljiva priča“ Čehovu i V. G. Korolenku. Iste godine upoznaje L. N. Andreeva, koji mu je pomogao na početku njegove književne karijere, uveo ga u književni krug `Sreda`, koji je vodio N. Telešov. U julu 1901. debitovao je pričom „Na putu” u „Kuriru”. Godine 1902. ili 1903. upoznao je I. A. Bunina, sa kojim je održavao prijateljske odnose dugi niz godina. Živeo je u Moskvi, često posećujući Sankt Peterburg. Član Moskovskog književno-umetničkog kruga (1902), učestvovao je u izdavanju časopisa Zori (1906), koji je postojao nekoliko meseci, od 1907. je redovni član Društva ljubitelja ruske književnosti, takođe član Društva periodičnih i književnih radnika. 1904. posetio je Italiju, živeo tamo nekoliko puta 1907-1911. Tokom Prvog svetskog rata živeo je u Pritikinu sa suprugom i ćerkom Natalijom. Decembra 1916. godine stupio je u Aleksandrovsku vojnu školu, marta 1917. je unapređen u oficira. U brošuri „Razgovor o ratu“ (Moskva, 1917) pisao je o agresivnosti Nemačke, sledio ideju rata do pobedničkog kraja. U avgustu 1917. se razboleo od upale pluća i otišao na odmor u Pritikino, gde je živeo do 1921, povremeno posećujući Moskvu. Godine 1922. izabran je za predsednika moskovskog ogranka Sveruskog saveza pisaca. Radio je u Zadruzi pisaca. Nakon što se 1922. razboleo od trbušnog tifusa, dobio je dozvolu da sa porodicom putuje u inostranstvo na lečenje. U junu 1922. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Berlin. Aktivno je radio u časopisima „Moderne beleške” i „Link”. Septembra 1923. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Italiju, u decembru su otišli ​​u Pariz, gde je kasnije živeo oko pola veka. Oktobra 1925. postao je urednik riškog časopisa „Chimes“, 1927. objavio je svoje radove u pariskom listu „Vozroždenie“. Proleće 1927. godine obeležilo je putovanje na Svetu Goru, što je rezultiralo pojavom putopisnih crtica pod istim nazivom „Atos“. Od 1925. do 1929. godine, novine Vozroždenie i Dni objavile su prvi deo dnevničkih zapisa The Vanderer. Ovi zapisi su posvećeni životu u Francuskoj. Pored toga, Zajcev je bio angažovan na odabiru materijala za književnu biografiju I. S. Turgenjeva, A. P. Čehova, V. A. Žukovskog, koji su naknadno objavljeni. Zaitsev je mnogo putovao po Francuskoj, ova putovanja su se ogledala u esejima o francuskim gradovima kao što su Gras, Nica, Avignon. U prvim godinama Drugog svetskog rata, Zajcev se ponovo okrenuo objavljivanju svojih dnevničkih zapisa. U listu „Vozroždenie” objavljena je serija novih dnevničkih zapisa „Dani”. Nakon što je Francuska okupirana od strane Nemačke 1940. godine, Zajceva nije objavljivala u ruskim publikacijama. Tokom ovih godina, Zajcev je na svaki mogući način odbijao da izvuče sopstvene zaključke o političkim nevoljama. Ali nastavlja da radi, pa je 1945. objavljena priča „Kralj David”. Zajcev je 1947. radio za pariske novine Russkaia Misl, a iste godine je izabran za predsednika Saveza ruskih pisaca u Francuskoj. Na ovoj poziciji ostaje do kraja života. 1959. počinje da sarađuje sa almanahom `Mostovi` u Minhenu, dopisuje se sa BL Pasternakom. 1957 - teška godina u ličnom životu Zajceva, supruga pisca pati od moždanog udara, Zajcev provodi sve dane u blizini kreveta svoje žene, nastavljajući da radi na žanru svakodnevnih dnevničkih zapisa. Godine 1964. dao je intervju o događajima iz 1917. [1] Godine emigracije bile su plodne godine Zajcevovog rada, objavljeno je više od 30 knjiga na ruskom jeziku, oko 800 tekstova u periodici. U inostranstvu je sarađivao u emigrantskim publikacijama („Moderne beleške“, „Renesansa“, „Ruska misao“, „Novi žurnal“ i dr.). Dugi niz godina bio je predsednik Saveza ruskih pisaca i novinara. Jedan od osnivača i član društva „Ikona“ u Parizu (1927). Pedesetih godina prošlog veka bio je član Komisije za ruski prevod Novog zaveta u Parizu. Sahranjen na groblju Sainte-Genevieve-des-Bois. Porodica Godine 1912. Zajcev se oženio Verom Aleksejevnom Smirnovom (rođenom Orešnjikovom) (1878 - 1965). Posle Od moždanog udara koji se dogodio kod nje 1957. godine, Boris Konstantinovič je osam godina samostalno brinuo o svojoj skoro potpuno paralizovanoj supruzi. Kao osamdesetogodišnjak, po savetu lekara, pokušao je da je postavi na noge i da je nosi po stanu kako bi izbegao stagnaciju u telu [2]. Njegov posinak Aleksej streljan je 1919. godine kao učesnik kontrarevolucionarne zavere. Ćerka Natalija [3] Književna delatnost U štampi je debitovao 1901. 1904-1907 objavljivao je u časopisima Pravda, Novi Put, Voprosi Zhizn, Zolotoe Fleece, Pass, zbirke znanja. Svoje eseje o Italiji objavljivao je u časopisu Pereval (1907) i listu Književno-umetnička nedelja (1907). Preveo G. Flober: „Iskušenje sv. Antonija“ (zbirka „Znanje“, knjiga 16, 1907) i „Prosto srce“ (almanah „Šipak“, knjiga 12, 1910). Prva zbirka „Priče. Knjigu 1 „objavila je u Sankt Peterburgu izdavačka kuća „Šipak“ (1906; 2. izdanje, 1908; 3. izdanje, 1909). U prozi se rukovodio uglavnom Čehovom, čiji je uticaj posebno primetan u zbirci „Priče. Knjiga 2“ (1909). Najznačajnijim predrevolucionarnim delom smatra se priča „Agrafena“ („Šipak“, knjiga 4, 1908), koja je upoređena sa „Životom čoveka“ L. N. Andreeva i u kojoj je uticao na prozu Fjodora Sologuba. Pored priča i novela, napisao je roman „Daleka zemlja“ („Šipak“, knj. 20, 21, 1913; zasebno izdanje Moskva, 1915), nekoliko drama – „Odanost“, „Imanje Lanina“ (1914). ; rediteljski debi E. B. Vahtangova). Prvo izdanje Sočinenije (sv. 1-7) objavljeno je 1916-1919 u Izdavačkoj kući pisaca u Moskvi. Priču „Plava zvezda“ (1918; ljubavna priča između sanjara Hristoforova i devojke turgenjevskog tipa) pisac je smatrao „najpotpunijom i najizrazitijom“, „krajem cele trake“ i „oproštajem od prošlost“. Zbirka priča „Sv. Nikola ”(Berlin, 1923). Istovremeno je objavio zbirku proznih i dramskih pripovedaka „Rafailo” (Moskva, 1922) i knjigu eseja „Italija” (1923), u kojima vide otklon od tragične savremenosti i traganje za harmoničnim jedinstvo u svetu evropske kulture. Godine 1927. objavljena je priča `Moj život i Diana`, koja će u budućnosti biti prepoznata kao jedno od najboljih dela Zajceva. Period emigracije Godine emigracije za Zajceva su bile teške, ali pošto nije pravio nikakve kompromise sa sovjetskim režimom, jedini izlaz je bio stvaranje van Rusije: „Živeći van domovine, mogu slobodno da pišem o onome što volim na poseban način ruskog života..., ruskim svetinjama, manastirima, o divnim piscima Rusije.“[4] Odlazak u Evropu izazvao je i dublje interesovanje za pravoslavlje, što se, naravno, odrazilo i na spisateljsko stvaralaštvo. Upravo se u njegovim delima odrazila sudbina Rusije u predrevolucionarnim godinama. Godine 1925. B. K. Zajcev je završio izmišljeni život `Monah Sergej Radonješki` (Pariz, 1925), kao i autobiografsku priču `Aleksej Božiji čovek`, kao i esej o A. Bloku. „Preosvećeni Sergije je za Zajceva bio oličenje te vrste ruske svetosti, koja je posebno draga onima koji žive u krvavim „vremenima tatarske oblasti“, onima koji u „zarobljeništvu“ dolaze do osećanja pokajanja“ [5] ]. U istom periodu u Berlinu, Zajcev je počeo da radi na romanu Zlatni uzorak. Roman predstavlja dva dela, jedan je posvećen predrevolucionarnom dobu, drugi je lirski monolog u kome pisac postavlja niz retoričkih pitanja, uokvirujući ih opisima pejzaža. Poslednja poglavlja su sećanja na „proklete dane“ 1917-1922. Roman je priča o mladoj ženi koja pada na prelazu vekova, uključuje detinjstvo i fazu života pre odlaska sa suprugom u emigraciju. „Po izlasku iz Rusije, Natalija u tišini čuvene kapele počinje da shvata značenje Hristovih reči, izrečenih prema legendi na ovom mestu apostolu Pavlu, koji je prvi pobegao iz Neronovog Rima: „Kuo vadis?“ Kamo griadeshi`, ruski - `Kuda ideš, Gospode?`). Roman `Zlatni uzorak` bio je poslednji u `Turgenjevskoj` fazi rada BK Zajceva. Godine 1928. u Parizu je objavljena knjiga eseja „Atos“, posvećena mitropolitu Evlogiju Georgijevskom. BK Zajcev je nekoliko godina više puta pokušavao da opiše misteriju ruske svetosti, piše fikcionalizovane biografije ruskih pisaca: „Život Turgenjeva” (Pariz, 1932), „Žukovski” (Pariz, 1951), „Čehov” (Njujork). , 1954), esej „Život sa Gogoljem“ (SZ, 1935, br. 59), „Život i sudbina Tjučeva (Na 75. godišnjicu njegove smrti)“ (Renesansa, 1949, br. 1). U svakoj biografiji B.K. Zajcev pokazuje „dvostruku“ sudbinu pisaca: sposobnost da bude umetnik i istovremeno „odraz misli o prevazilaženju smrti“ u njegovom „životu srca“ [7]. Odlika Zajcevovog shvatanja duhovne ruske književnosti i kulture uopšte je vizija Turgenjeva i Čehova kao „podzemnih” religioznih pisaca. Godine 1965. Zajcev je objavio „jednu od najboljih priča „Reka vremena“ (NŽ, br. 78), inspirisanu Čehovljevim „Biskupom“; u njoj prototip arhimandrita Andronika Arhimandrit Kiprijan (Kern)” [7]. Pored odraza pravoslavnih motiva u svom delu, Zajcev se delimično okreće svojoj autobiografiji, kao i opisu života emigracije. Godine 1922-1923, u Berlinu je objavljena 7-tomna zbirka radova Borisa Zajceva i tamo je prvi put objavljena knjiga lirskih skica pod naslovom „Italija”. Maj 1926. – početak rada na romanu „Kuća Pasi” (Berlin, 1935), jedinom romanu u kome je svestrano prikazan život emigracije. „U Parizu se pojavio osećaj da ste emigrant, a ne putnik. Možete poželeti bilo šta, razmišljati o bilo čemu, ali morate se čvrsto smestiti, nema kuda. Udišete vazduh kakav jeste i budite zahvalni na tome ”[8]. „Sećam se ovog puta, tajne `podzemne` melanholije, izgleda da sve ide dobro. Pariz, što ga više upoznaješ, više ti se sviđa. Ničim niste vezani, niko vam ne smeta, zahtevajući ljubav i obožavanje. Možete pisati i kucati šta god želite. I dobro je lutati po mestima starog Pariza, plemenito suvoparnog, gracioznog... a ipak, svejedno...“ [8] Godine 1927. Boris Zajcev je posvetio knjigu priča `Čudno putovanje` sećanju na svoju pokojnu majku. Ali priča `Anna`, objavljena nešto kasnije (1929), postala je emotivni odgovor. Opisuje smrt seoske mlade žene koja živi u Rusiji. Priča je napisana na neobično oštar način za Zajceva. U 30-50-im godinama. B. K. Zajcev je radio na tetralogiji posvećenoj svojoj ženi „Glebovo putovanje”: „Zora” (1934-36, objavljena 1937), „Tišina” (1938-39, objavljena 1948), „Mladost” (1940-44, objavljeno 1950) i Drvo života (1953). Memoarske skice i nekrolozi, gde Zajcev daje portrete A. Belog, K. Balmonta, V. Ivanova, D. Merežkovskog, A. Benoa, K. Močulskog, N. Berđajeva i drugih, sakupljeni su u knjigama „Moskva“ (Pariz, 1939), „Daleko“ (Vašington, 1965), „Moji savremenici“ (London, 1988). Po žanru se može klasifikovati kao elegični i autobiografski roman. Njegova tema je formiranje umetnika koji se „priprema za otvaranje svog „grada Kiteža” u Rusiji koji je zauvek otišao u izgnanstvo. Gleb uči percepciju života od drevnih ruskih svetaca, strasnonosnih knezova Borisa i Gleba, emocionalna srž narativa je hrišćanska težnja za večnošću“[6]. Kako je Gleb odrastao, može se naći referenca na jevanđelsku parabolu o izrastanju drveta vere iz `gorušičinog zrna`. Boris Zajcev se takođe bavio prevodilačkom i novinarskom delatnošću. Boris Zajcev je 1941-1942 radio na prevodu ritmičke proze Pakla iz Danteove Božanstvene komedije (objavljeno: Pariz, 1961). U martu 1923. Zajcev je izabran za potpredsednika Saveza ruskih pisaca i novinara; istovremeno sarađivao u berlinskom listu „Dani“, praškom časopisu „Volia Rossii“. Od 1927. bio je počasni član književno-filozofskog društva „Zelena lampa“, čiji su osnivači D. Merežkovski i Z. Gipijus. Objavljeno u časopisu „Moderne beleške“, kao i u listu „Najnovije vesti“, zatim u „Renesansi“. Od 1925. uređivao je časopis Chimes. Generalno, tokom ovog perioda do 1940. godine objavljeno je oko 200 publikacija. Tokom 1940-ih sarađivao je sa časopisima Grani, Vestnik RSKhD, Mosti, Novi Žurnal, novinama Russkaia Misl, Novoe Russkoe Slovo i dr. Tridesetih godina prošlog veka Boris Zajcev je bio jedan od najcenjenijih pisaca „starije” generacije emigracije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Dimitrije Tucović (Gostilje, kod Čajetine, 13. maj 1881 — Vrače brdo, kod Lajkovca, 20. novembar 1914) bio je pravnik, političar, novinar i publicista, kao i istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Prva saznanja o socijalizmu dobio je u Užičkoj gimnaziji od svog druga Radovana Dragovića. Školovanje je nastavio 1899. u Beograd, gde je takođe nastavio sa radom na propagiranju socijalizma. Godine 1901, nakon obnavljanja Beogradskog radničkog društva, formirao je socijalističku grupu velikoškolaca i postao član Uprave radničkog društva sa željom da radi na formiranju modernih sindikata. Tokom 1902. i 1903. bio je organizator nekoliko demonstracija protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega je morao da emigrira. Nakon Majskog prevrata, vratio se u Srbiju i avgusta 1903. učestvovao u osnivanju Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Tada je postao urednik stranačkog lista Radničke novine. Na Drugom kongresu Radničkog saveza i SSDS 1904. održao je referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu, nakon čega je otišao u Beč na specijalizaciju, ali se 1908. vratio u Srbiju i iste godine bio izabran za sekretara SSDS. Početkom 1910. je u Beogradu organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj je pokrenuta ideja o stvaranju Balkanske federacije. Iste godine je pokrenuo teorijski časopis Borba, čiji je bio glavni urednik. Kao predstavnik SSDP učestvovao je na mnogim međunarodnim radničkim kongresima i skupovima. Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge internacionale, a on je sarađivao sa mnogim istaknutim ličnostima poput Roze Luksemburg. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu, avgusta 1910. održao je značajan govor u kome je kritikovao socijaliste zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa austrijskim socijalistom Karlom Renerom ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske. Kao rezervni oficir tokom 1912. i 1913. učestvovao je u Prvom balkanskom ratu i vojnom pohodu u Albaniji. Svoja neslaganja sa ovom politikom izneo je u knjizi Srbija i Arbanija, gde se suprotstavio osvajačkim planovima Vlade Nikole Pašića, ocenjujući ih kao imperijalističke. Nakon povratka iz vojske ponovo se posvetio radu u radničkom pokretu, a 1914. je član Međunarodnog socijalističkog biroa. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, otišao je u Berlin sa ciljem da doktorira, ali se odmah po izbijanju rata vratio u Srbiju i stupio u Srpsku vojsku. Kao rezervni kapetan druge klase, poginuo je u toku Kolubarske bitke, na Vrače brdu u okolini Lazarevca. Nakon smrti, njegovi posmrtni ostaci su čak pet puta sahranjivani na raznim lokacijama, a 2016. su prenete u Aleju velikana na Novom groblju. Godine 1974. snimljena je televizijska serija o njegovom životu. Napisao je nekoliko brošura i zbirki reportaža, među kojima su — Za socijalnu politiku, U izbornu borbu, Porezi: jedna žalosna glava u politici srpske buržoazije, Srbija i Arbanija i dr. Pisao je za mnoge inostrane novine i časopise, a prevodio je dela Marksa, Bebela i Kauckog. Biografija Rođen je 13. maja[a] 1881. u Tucovićima, zaseoku zlatiborskog sela Gostilje, kod Čajetine, gde se danas nalazi njegova rodna kuća. U vreme njegovog rođenja, kroz ovo selo prolazio je put kojim se od Užica putovala prema Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini. Kako je mnogim putnicima bilo zgodno da zanoće upravo u ovom selu, ono je prozvano Gostilje. Kao i većina stanovništva užičkog kraja, porodica Tucović je vodila poreklo iz crnogorskih i hercegovačkih krajeva.[b] Bili su poznati kao bistri i razboriti ljudi i trudili su se da školuju svoju decu, više nego ostali Gostiljci, ali i Zlatiborci, pa su u nekoliko generacija dali veliki broj sveštenika, učitelja, pravnika i dr. Dimitrije je na rođenju dobio ime svoga dede koji je bio sveštenik, a želja njegovog oca je bila da i on kad poraste nastavi porodičnu tradiciju i bude sveštenik.[3] Dimitrijev otac Jevrem Tucović je veoma mlad završio bogosloviju, ali se nije mogao odmah zapopiti, pa je izvesno vreme radio kao učitelj u Karanu i Arilju. Nakon što se u tridesetoj godini oženio Jefimijom Cicvarić, ćerkom bogatog trgovca Jovana Cicvarića iz Nikojevića, dobio je parohiju. U periodu od 1874. do 1890, Jevrem i Jefimija su izrodili osmoro dece, pet sinova i tri kćeri — Vladimira, Maru, Jelenku, Čedomira, Dimitrija, Stevana, Kostu i Dragicu. Najmlađa ćerka Dragica je rođena u Užicu, a svi ostali u Gostilju. Dvojica od petorice braće Tucović su rano preminuli — Kosta kao trogodišnji dečak, a Čedomir kao učenik četvrtog razreda Užičke realke. Pored Dimitrija, u istoriji su ostala zabeležena i njegova dva brata, oficiri Vladimir i Stevan Tucović.[3] Školovanje u Užicu 1893—1899. Kako bi svojoj deci omogući bolje uslove za školovanje prota Jevrem se 1885. sa porodicom preselio u Užice,[v] gde je sve do 1893. honorarno radio kao veroučitelj u Užičkoj realci. Ovde je 1889. Dimitrije pošao u osnovnu školu.[g] Nasledivši od svog oca izričitu fizičku razvijenost, bio je skoro za glavu viši od svojih vršnjaka. Poznat ne samo po svojoj visini, nego i po prirodnoj bistrini, često se družio sa đacima iz starijih razreda, koji su mu bili sličniji i po uzrastu i po znanju.[3] Septembra 1893. pošao je u prvi razred Užičke realke, a kako je od ranije imao naviku da se druži sa starijim đacima, ovde se 1895. kao učenik trećeg razreda upoznao sa tri godine starijim Radovanom Dragovićem. Družeći se sa njim, upoznao se sa raznim društvenim temama, a vremenom je počeo da čita knjige, koje nisu bile u školskom programu. Vremenom je od njega saznao za socijalizam, za socijalistički i radnički pokret i dobio na čitanje prve socijalističke knjige. Uglavnom su to bile zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Nikolaja Černiševskog i dr.[7] Članovi đačke družine Napredak, 1899, u gornjem redu sleva nadesno — Radovan Dragović (drugi), Dimitrije Tucović (treći) i Stevan Tucović (treći) Ideje o socijalnoj pravdi su veoma brzo našle pristalice među učenicima Užičke realke, a tome je doprineo i određeni broj profesora, koji su ovde bili premešteni po kazni, tako da je realka u to vreme bila ispunjena đacima i profesorima, koji su bili protivnici autoritarnog režima oca i sina kralja Milana i Aleksandra Obrenovića. Propagatori prvih socijalističkih ideja u Užicu bili su Miladin Radović[d] i Dragiša Lapčević, a preko njih su učenici realke dobijali socijalističke knjige, listove Socijaldemokrat i Zanatlijski savez, kao i list Zlatibor, pokrenut 1885. godine. Kako je čitanje socijalističkih knjiga postalo masovno među užičkim gimnazijalcima, oni su uz pomoć Dragiše Lapčevića, marta 1891. osnovali literarnu družinu Napredak, koja je imala za cilj „umno i moralno usavršavanje svojih članova, a pored toga i materijalno pomaganje siromašnih učenika”.[9] Iako nije bio odličan učenik, Tucović je u petom razredu realke čitao nemačke klasike i teorijski časopis Nova era (nem. Die Neue Zeit), a u šestom razredu je objavio svoj prvi prevod sa francuskog jezika. Posebno se isticao na sednicama đačke literarne družine, gde se isticao svojim teoretskim znanjem, ali i svojim zapažanjima. Bio je strasni diskutant, koga su mlađi učenici rado slušali. Nakon odlaska Radovana Dragovića u Zagreb, 1896. Dimitrije je postao centralna ličnost đačke družine i vođa učenika-socijalista Užičke realne gimnazije. Oni su održavali veze sa užičkim radnicima, a 1897. nakon osnivanja Radničkog društva u Užicu, učenici su se uključili u pripreme za obeležavanje praznika rada. Uprava škole je učenicima zabranila da učestvuju u proslavi praznika rada, a na dan 1. maja kolona radnika je prošla pored zgrade gimnazije, kada je bila pozdravljena od strane učenika. Nakon ovoga „incidenta”, rad đačke grupe Napredak je bio zabranjen, a policija je motrila na delatnost učenika.[9] Avgusta 1896, Vlada Vladana Đorđevića je na predlog ministra prosvete i crkvenih dela Andre Nikolića u interesu štednje donela odluku o ukidanju nekoliko gimnazija u Kraljevini Srbiji, među kojima je bila i užička realka. Ova odluka je primljena sa velikim negodovanjem, a posebno u gradovima kojima su bile ukinute gimnazije. Užički učenici-socijalisti su se u znak revolta odlučili na akciju — Dimitrije Tucović, Tasa Milivojević i Sreten Vukašinović su u toku noći na krovu gimnazije okačili veliku crvenu zastavu i protestnu parolu. Pošto je Dimitrije bio poznat kao vođa učenika-socijalista, prema ranijem dogovoru, on je iste večeri otputovao u rodno Gostilje, kako bi zavarao trag pred policijom. Zalaganjem vršioca dužnosti direktora gimnazije Živka Petrovića, ovaj događaj nije shvaćen previše ozbiljno pa značajnija istraga nije ni vođena, uprkos protivljenju okružnog načelnika. Umesto ukinute državne gimnazije, u Užicu je tada osnovana privatna srednja škola „Gimnazija Vojvode Milana Obrenovića”, u kojoj je Dimitrije završio šesti razred. Kako je ova privatna gimnazija imala samo šest razreda, morao je otići iz Užica na dalje školovanje, ostavljajući iza sebe kružok učenika-socijalista među kojima su bili — Nedeljko Divac, Dušan Popović, Živko Topalović i dr.[10] Aktivnost u Beogradu 1899—1903. Pošto je Užička realna gimnazija bila zatvorena, a privatna gimnazija imala samo šest razreda, Dimitrije je morao da nastavi školovanje u nekom drugom gradu. Njegovi roditelji su odlučili da ode u Beograd, pa je on septembra 1899. upisao Treću beogradsku gimnaziju, u kojoj je završio sedmi i osmi razred. Ostao je upamćen njegov sukob sa profesorom istorije, poznatim književnikom Stevanom Sremcem, u toku osmog razreda marta 1901. godine. Sukobili su se prilikom predavanja lekcije o Francuskoj revoluciji, jer je Sremac kao konzervativan čovek osudio borbu francuskih revolucionara, a posebno Robespjera, kao jednog od njenih ideologa. Neki od maturanata nisu želeli da prihvate negativnu ocenu francuskih revolucionara, ali je jedino Dimitrije reagovao i suprotstavio se profesoru. Kao odličan učenik, bio je na kraju školske godine oslobođen polaganja usmenih ispita iz svih predmeta. Nastavljajući tradiciju druženja sa starijim drugovima, on se po dolasku u Beograd povezao sa grupom velikoškolaca-socijalista, a iste godine je u Beograd iz Graca došao njegov drug i prvi socijalistički učitelj Radovan Dragović. Marta 1901. učestvovao je na sastanku beogradskih socijalista na kome je doneta odluka da se obnovi rad Beogradskog radničkog društva i pokrene socijalistički list Napred. Iste godine je napisao i objavio svoj prvi članak Prvi maj 1901, koji je bio objavljen u Radničkom listu.[11] Nakon mature, juna 1901, Dimitrije je otišao u Užice, gde se sa roditeljima dogovarao oko izbora fakulteta koji će upisati. Njihova želja je bila da po uzoru na svog dedu-imenjaka i on pohađa bogosloviju, ali je preovladala njegova želja da studira prava, pa je septembra iste godine upisao Pravni fakultet na beogradskoj Velikoj školi. Tokom boravka u Užicu, napisao je tri članka — Besplatna radna snaga, Užice juna 1901 i Bosotinja u kojima je pisao o životu užičkih radnika-proletera. Nakon povratka u Beograd, Dimitrije je u toku leta, prema uputstvima Radovana Dragovića učestvovao u osnivanju prvih sindikalnih saveza, čime je brzo stekao zapaženo mesto u socijalističkom pokretu Beograda. Nedugo potom, došlo je do obnavljanja studentskog socijalističkog pokreta, a kada je početkom januara 1902. obnovljen rad Kluba socijalista velikoškolaca, Tucović je bio izabran za sekretara Kluba. Kako su na Velikoj školi postojali i drugi studentski klubovi, uglavnom građanske orijentacije, Dimitrije se trudio da Klub studenata socijalista očuva uticaj u radu opštestudentskog udruženja „Pobratimstvo”, osnovanog još 1867. godine. Prva knjiga objavljena u izdanju Kluba bila je Dimitrijev prevod knjige Bebelove Đaci i socijalizam, u čijem je dodatku objavljen njegov rad Đački portreti u Srbiji.[12][13] U svom radu Tucović se trudio da dođe do jače saradnje između studenata i radničkih organizacija, a pre svega radničke omladine. Par dana nakon obnavljanja rada Kluba studenata socijalista, 18. januara 1902.[đ] došlo je do obnavljanja ranije zabranjenog lista Radničke novine, u čijem su se uredništvu našli Radovan Dragović, Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović.[14] Desetak dana kasnije, 27. januara je bila održana Druga skupština Beogradskog radničkog društva na kojoj je Dimitrije bio izabran za njegovog sekretara. Na ovaj način došlo je do preuzimanja srpskog socijalističkog pokreta od strane najistaknutijih predstavnika marksističke struje. U susret dvadesetsedmoj godišnjici smrti prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića, bilo je odlučeno da se odgovarajuće komemoracije održe u Beogradu i Jagodini. Istaknuta uloga u obeležavanju ove godišnjice pripala je Dimitriju Tucoviću koji je u Beogradu održao predavanje Svetozar Marković pregled života i rada, a zatim u Jagodini položio venac na njegov grob.[13] Kapetan-Mišino zdanje U vreme Tucovićevih studija, Velika škola se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju, u kojoj su takođe bile održavane sednice Narodne skupštine i Senata Kraljevine Srbije. Nepoštovanje zakona od strane vlasti, kao i ograničavanje ličnih sloboda, bili su tada opšta pojava, pa je izglasavanje Zakona o zborovima i udruženjima u Senatu, privukao veliku pažnju velikoškolaca, koji su vodili borbu za ostvarivanje većih sloboda u društvu. Pošto je predloženi Zakon obećavao znatno veće slobode od prethodnog, u javnosti se sve više govorilo da Senat neće prihvatiti ovaj Zakon. Kako bi privoleli senatore da podrže ovaj Zakon, velikoškolci predvođeni Dimitrijem su organizovali demonstracije u kojima su pored studenata-socijalista učestvovali i drugi studenti. Prilikom demonstracija, održanih 24. marta 1902,[e] velikoškolci su poseban prekor uputili političaru Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, koji je u mladosti bio blizak saradnik Svetozara Markovića i čiji je glas u Senatu bio uticajan na donošenje odluka. Odmah po izbijanju demonstracija, došlo je do intervencije žandarmerije i policije koji su se sukobili sa velikoškolcima, ali su se morali povući iz zgrade Velike škole, zbog kršenja autonomije. Nakon sukoba, velikoškolci su održali protestni zbor i usvojili Rezoluciju kojom je zahtevano da se Kapetan-Mišino zdanje, u skladu sa željom zaveštača, koristi samo kao dom velikoškolaca. Vlasti su prihvate ovu odluku i iselile Senat iz Kapetan-Mišinog zdanja, ali ovo nije prešlo bez represalija — oko 50 studenata, među kojima i Dimitrije, bilo je kažnjeno gubitkom semestra, a Velika škola je bila zatvorena sve do jeseni.[13] Nakon zatvaranja Velike škole, Dimitrije je napustio Beograd i otišao kod roditelja u Užice, ali je u nekoliko navrata dolazio u Beograd, gde je maja 1902. postao član Centralnog odbora, najvišeg rukovodećeg foruma radničkog pokreta Srbije, čiji je zadatak bio da radi na pripremi za stvaranje partije.[12] Zajedno sa Dragovićem, koji je bio glavni organizator radničkog pokreta, Kaclerović i Tucović su predstavljali najborbeniji deo Centralnog odbora, u kome su se nalazile i pristalice drugih struja, od kojih je najjača bila grupa reformista, među kojima su bili Dragiša Lapčević, Jovan Skerlić, Ljuba Jovčić, Kosta Jovanović i dr. U toku leta, Tucović se u Užicu upoznao sa Filipom Filipovićem, koji je ovde po povratku iz Rusije provodio raspust, jer mu je otac bio direktor užičke gimnazije. U jesen 1902. Dimitrije se vratio u Beograd i nastavio sa studijama, ali i sa radom u radničkom pokretu u kome je početkom februara naredne 1903. na sednici Beogradskog radničkog društva bio izabran za njegovog sekretara.[13] Martovske demonstracije i emigracija Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića bila je obeležena brojnim nezakonitim potezima i progonima političkih protivnika, pa su pred zabrane socijalističkih listova bili zabranjeni i drugi opozicioni listovi poput Odjeka i Dnevnog lista. Marta 1903, u trenutku kada se kralj pripremao da izvrši državni udar i suspenduje Ustav iz 1901, velikoškolci su počeli da nameću diskusiju o potrebi većih političkih i javnih sloboda. Dogovorom klubova studenata socijalista i studenata nacionalista, koje su predvodili Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović, s jedne i Ljuba Jovanović Čupa, s druge strane, odlučeno je da se u nedelju 23. marta 1903.[ž] uzme učešće na već zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika i članova studentskog društva „Pobratimstvo”.[15] Aleksandar Obrenović, marta 1903. Među govornicima na velikim martovskim demonstracijama, u kojima je učestvovalo oko 5.000 ljudi[z] — radnika, đaka i studenata, bili su Kaclerović, Jovanović i Tucović. Kako je tokom zbora na Terazijama došlo do sukoba sa žandarmerijom, demonstranti su izvršili napad na redakcije prorežimskih listova Male novine i Večernje novosti, nakon čega je kolona demonstranata pošla prema Kalemegdanu, gde je Dimitrije Tucović okupljenima održao svoj govor. Kao jedan od najkorpulentnijih demonstranata, bio je lako uočljiv policajcima. Pošto su u toku demonstracija pale žrtve — poginulo je šestoro, a ranjeno 23 lica (7 demonstranata i 18 žandara) i uhapšeno 123 demonstranata, odlučeno je da se demonstracije prekinu.[15][16] Iste večeri, u stanu Dimitrija Tucovića su se radi dogovora i ocene događaja okupili Triša Kaclerović, Tasa Milivojević i Nedeljko Divac. Znajući da policija traga za vođama demonstracija odlučili su da se Dimitrije i Tasa Milivojević iste noći prebace preko Save u Austrougarsku, što su i učinili. Oni su se u Zemunu susreli sa Ljubom Čupom i nakon dva dana zajedno otišli za Peštu, a potom za Beč. Računali su na pomoć austrijskih socijaldemokrata i bili razočarani jer im oni nisu pružili ni pomoć ni razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze. Potom su otišli u Cirih, ali se ovde nisu dugo zadržali jer su im švajcarske vlasti uskratile gostoprimstvo. Nakon toga su se ponovo vratili u Beč, a odatle u Peštu, gde je Dimitrije krajem maja prisustvovao kongresu Mađarske socijaldemokratske partije. Ovde ih je prihvatilo Jugoslovensko radničko društvo, čiji su članovi prikupili sredstva kako bi im obezbedili minimum životnih potreba.[17] U toku njihovog boravka u emigraciji, istražni sudija Uprave grada Beograda je izdao poternice za kolovođama demonstracija, dok je državni tužilac Prvostepenom sudu za grad Beograd dostavio spisak od 27 najistaknutijih demonstranata, među kojima je Dimitrije Tucović bio prvi na listi optuženih. Kako je položaj Milivojevića i Jovanovića bio nešto lakši, oni su se krajem maja 1903, neposredno pred dinastički prevrat, vratili u Srbiju. Posle martovskih demonstracija, kralj Aleksandar je nastavio sa svojom autokratskom politikom, pa je samo dan kasnije u noći 24/25. marta[i] izveo državni udar tokom koga je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, postavio nove predsednike i sudije svih sudova i ukinuo nekoliko zakona, među kojima je bio i Zakon o štampi,[j] nakon čega je ponovo vratio Ustav. Ovakvi katastrofalni politički potezi, bili su dodatno opravdanje oficirima-zaverenicima da što pre izvrše svoj ranije pripremljeni plan o ubistvu kraljevskog para. U noći 28/29. maja 1903.[k] grupa oficira, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, čime je okončana vladavina dinastije Obrenović.[17] Dinastičkom smenom, svi optuženi za organizovanje martovskih demonstracija su bili oslobođeni, pa se Dimitrije krajem juna 1903, nakon tri meseca provedena u emigraciji, vratio u Srbiju i odmah otišao u Užice, gde je obišao roditelje. Njegovi drugovi Radovan Dragović i Dragiša Lapčević nalazili su se tada u Beogradu i zajedno sa drugim socijalistima i socijaldemokratima, koristeći novu političku klimu nastalu nakon promene režima, aktivno radili na organizovanju novih radničkih organizacija.[18] Osnivanje Socijaldemokratske stranke Tokom boravka u Užicu, nakon povratka u Srbiju, Dimitrije je aktivno radio na organizovanju novih radničkih organizacija, pa su njegovom zaslugom 19. jula 1903.[l] osnovane Radničke čitaonice u Užicu i Ivanjici. Članovi ovih čitaonica su izabrali svoje delegate koji je trebalo da otputuju u Beograd, na Osnivački kongres socijaldemokratske partije, a među njima je bio i Tucović. Ipak usled fizičke iznurenost, zbog tromesečnog gladovanja u emigraciji, ali i finansijskih poteškoća, Dimitrije nije prisustvovao Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) održanom 2. avgusta 1903.[lj] u Beogradu.[16] Ipak, Dimitrije je bio u stalnoj vezi sa Radovanom Dragovićem i Dragišom Lapčevićem i sa njima se dogovarao oko neposrednih priprema za održavanje Osnivačkog kongresa SSDS, na kome su Lapčević i Dragović bili izabrani za predsednika i sekretara stranke.[18] Dušan Popović i Dimitrije Tucović sa studentskom delegacijom u Sofiji, 1904. Do polovine septembra 1903, do kada je boravio u Užicu, Dimitrije je aktivno učestvovao u širenju socijalističkih ideja. Govorio je na radničkim zborovima u Užicu i Čačku, a Radnička čitaonica u Užicu je narasla na preko 100 članova čime se širenje socijalističkih ideja iz užičke realke prenelo u radničke redove, koji su aktivnije počeli da dolaze na političke zborove i da čitaju socijalističke listove i knjige. Ubrzo po formiranju socijaldemokratske stranke, u Kraljevini Srbiji su održani parlamentarni izbori, na koje je rukovodstvo stranke odlučilo da izađe. Na Tucovićev predlog u Užicu je za narodnog poslanika bio kandidovan Dragiša Lapčević, a u užičkom okrugu Dragiša Lapčević, Jevto Bondžulić, Marko Josipović, kao i profesor Ljubo Jovčić i docent Nedeljko Košanin. Usled neravnopravne agitacione borbe, tokom predizborne kampanje, Srpska socijaldemokratska stranke je u Užicu dobila svega 22, a u užičkom okrugu 602 glasa, dok je na državnom nivou dobila ukupno 2.627 glasova i osvojila jedno poslaničko mesto — dr Mihailo Ilić izabran u Kragujevcu.[19] Pojavljivanje prve radničke stranke na parlamentarnim izborima bio je značajan potez za odvikavanje radnika od navike da glasaju za već postojeće građanske i nacionalne stranke. Takođe, veliku smetnju ostvarivanju boljeg izbornog rezultata socijalista predstavljala je činjenica da su prema tada važećem izbornom zakonu pravo glasa imala samo ona lica koja su plaćala određenu visinu poreza, kao i da je među radnicima bilo dosta nepismenih. Uočavajući ove probleme, užička radnička čitaonica je pokrenula inicijativu za opismenjavanje radnika smatrajući da je pismenost osnovni korak na putu do političke akcije među radnicima.[18] Polovinom septembra Dimitrije Tucović je iz Užica došao u Beograd, gde je nastavio sa studijama prava, ali i sa partijskim radom. Ubrzo po dolasku, od rukovodstva stranke je bio zadužen da pripremi Radnički kalendar za 1904, koji je trebalo da predstavlja priručnik za radnike. Prilog za kalendar, Tucović je tražio i od Karla Kauckog, tada vodećeg nemačkog socijaldemokrate, a čitav posao je završio već krajem novembra. Takođe, u jesen iste godine je bio jedan od predavača na prvoj sindikalnoj školi, koju je formirao Radovan Dragović. Nedugo potom pokrenut je i partijski časopis Život, u čijoj se redakciji našao i Dimitrije. Početkom 1904. je bio zadužen za pripremu Majskog spisa, druge publikacije koje je izdala SSDS, a početkom aprila je bio među govornicima na skupu povodom godišnjice martovskih demonstracija. Istog meseca je kao delegat Čačanskog radničkog društva učestvovao na Drugom kongresu Radničkog saveza, kao i Drugog kongresa SSDS, na kome je između ostalog izabrana i nova redakcija Radničkih novina, koju su činili: Radovan Dragović, urednik; Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[20][21] Partijski rad 1904—1907. Tucović je vremenom sve više bio angažovan u sindikalnom i partijskom radu, radio je na organizaciji prvomajskih proslava, saradnji sa bugarskim studentima socijaldemokratama, učestvovao je na radničkim zborovima u Beogradu, Užicu, Požarevcu i dr, a oktobra 1904. je bio izabran u Sud časti pri socijaldemokratskoj stranci. Posebno priznanje za svoj rad, dobio je novembra iste godine kada je postao član Glavne partijske uprave Srpske socijaldemokratske stranke, čime je i zvanično postao jedan od čelnih ljudi radničkog pokreta Srbije. Kako se u to vreme razboleo urednik Radničkih novina Radovan Dragović, Dimitrije je zajedno sa Dragišom Lapčevićem preuzeo sve obaveze oko uredništva lista. Pored političkih događaja u Srbiji, pratio je i dešavanja u svetu, pa je januara 1905. veliku pažnju posvetio Revoluciji u Rusiji. Prilikom radničkog zbora održanog krajem istog meseca u kafani „Kolarac”, tokom koga su o predloženom Zakonu o radnjama govorili Ilija Milkić i Dragiša Lapčević, Tucović je beogradskim radnicima govorio o borbi ruskog proletarijata protiv carizma, kao i o Krvavoj nedelji.[22][21] Naslovna strana Radničkih novina iz 1897. Početkom 1905. radio je na uređivanju Majskog spisa i pripremio predlog Pravila Radničkog saveza za predstojeći Treći kongres, održan u Kragujevcu 18. i 19. juna 1905. godine.[23] Na ovom Kongresu je došlo do žučne rasprave o jedinstvu radničkog pokreta, tokom koga su marksisti, kojima je pripadao Tucović, istakli potrebu jedinstva političke i ekonomske borbe radničke klase, koji su bili u skladu sa predlozima usvojenim na međunarodnim socijalističkim kongresima. Sa razvojem bolesti Radovana Dragovića, Tucovićevog školskog druga i prvog socijalističkog učitelja, Dimitrije je sve više preuzimao njegove obaveze u Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, Beogradskom radničkom društvu i redakciji Radničkih novina, gde je nakon njegove prerane smrti 7. januara 1906.[m] preuzeo dužnost urednika. Ipak ubrzo potom je pozvan na odsluženje vojnog roka, koji je u periodu januar—decembar 1906. odslužio u Beogradu, Valjevu i Užicu. Tokom vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira i stekao čin potporučnika. Služenje vojske mu je dalo više vremena da se posveti polaganju ispita na Pravnom fakultetu, pa je oktobra 1906. diplomirao pravo.[24] Za vreme Tucovićevog boravka u vojsci, aprila 1906. održan je Četvrti kongres SSDS,[25] a novoizabrana Glavna partijska uprava računala je na njega kao na glavnog partijskog „agitatora i organizatora” čiji će zadatak biti da obilazi partijske organizacije po Srbiji i pomaže im u njihovom organizacionom i političkom jačanju. Neposredno pred povratak iz vojske, redakcija Radničkih novina ga je polovinom novembra uključila u svoj sastav, u kome su se tada nalazili Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Njima trojici bila je poverena dužnost da izvrše pripreme za pokretanje Socijalističke biblioteke, što bi značilo početak planskog objavljivanja marksističke literature. Već polovinom decembra Tucović je u Beogradu govorio na nekoliko radničkih zborova, kao i na koncertu radničke umetničke grupe „Abrašević”. Kao delegat SSDS od 23. do 26. decembra 1906. u Osijeku je prisustvovao Četvrtom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, a od 2. do 4. februara 1907. u Trstu Šestom kongresu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke.[26] U povratku iz Trsta, svratio je u Sarajevo, gde je posetio Glavni radnički savez Bosne i Hercegovine i Milana Dragovića, rođenog brata Radovana Dragovića.[27] Uprkos napornom radu u redakciji Radničkih novina, kao i pripravničkom poslu kod advokata Živote Đurkovića, Dimitrije je sredinom februara 1907. predao u štampu prevod Marksovog dela Najamni rad i kapital, koje je odlukom Glavne partijske uprave štampan u 5.000 primeraka. Od polovine februara do polovine marta 1907. u Beogradu, na Čukarici tekao je štrajk radnika u fabrikama šećera, kože i obuće. Centralni organi radničkog pokreta pružili su im podršku, a preko 500 štrajkača je postavilo straže oko fabrike šećera. Kako bi po svaku cenu ugušile štrajk, vlasti su 14. marta[n] na štrajkače poslale odred od 300 žandarma. U sukobu žandara i štrajkača poginula su četvorica, a ranjena petorica radnika. U znak protesta protiv policijske torture, sutradan je bio održan veliki radnički zbor na kome su govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[28] Ovaj tragičan događaj Dimitrije je pominjao i u kasnijim prilikama i navodio ga kao razlog zaoštravanja klasnih odnosa. Na Četvrtom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom od 5. do 7. maja,[nj] održao je referat o štrajkovima, a na Petom kongresu SSDS, održanom od 23. do 25. juna 1907.[o] održao je referat o radničkoj štampi.[29] Triša Kaclerović je u toku priprema ovog Kongresa predlagao Tucovića za sekretara partije, ali on to nije prihvatio iz razloga jer je planirao da ode na usavršavanje u inostranstvo. Polovinom jula je od Glavne partijske uprave zatražio ostavku na mesto redaktora Radničkih novina, ali pošto se razboleo morao je da odloži put, zbog čega je nastavio sa radom. Tokom bolovanja, pisao je članke na novine, kao i brošuru Zakonsko osiguranje radnika u bolestima, invalidstvu i starosti, nesretnim slučajevima u kojoj se zalagao za neka osnovna prava radnika iz oblasti osiguranja i zdravstvene zaštite. Nakon ozdravljenja, početkom septembra, napustio je redakciju Radničkih novina, gde su ga zamenili Tasa Milojević i Dušan Popović.[27] Boravak u Berlinu 1907—1908. Polovinom oktobra 1907. Dimitrije Tucović je otišao u Berlin, na usavršavanje sa namerom da pripremi i odbrani doktorat iz pravnih nauka. Pre toga, on je u Užicu posetio roditelje i sa njima se dogovorio oko odlaska u inostranstvo. Pored napornog rada na pripremanju doktorata, Dimitrije je po prethodnom dogovoru sa rukovodstvom Srpske socijaldemokratske stranke radio na upoznavanju radničkog pokreta Nemačke. Već od početka novembra, rukovodstvo partije mu je poštom slalo domaće novine, kako bi mogao da prati razvoj događaja u zemlji, a on je redakciji Radničkih novina slao svoje tekstove. Uporedo je održavao stalnu prepisku sa svojim partijskim drugovima i prijateljima — Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Đurićem, Tasom Milivojevićem, Nedeljkom Divcem i dr. Upoznavao se sa istaknutim ličnostima nemačke socijaldemokratije i radničkog pokreta, kao i sa metodama njihove borbe za ostvarivanje radničkih prava. Sa mnogima od njih, održavao je vezu još dok je bio u Beogradu, odakle je slao priloge za nemački list Novo vreme (nem. Die neue Zeit), u kojima je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim južnoslovenskim teritorijama. Pored srpskih socijalista, održavao je vezu i sa socijalistima Bosne i Hercegovine, kojima je poslao prilog sa njihov Majski spis. Poseban doživljaj tokom boravka u Berlinu, na Tucovića ostavilo je prisustvo Marksovoj večeri, marta 1908, koju je organizovao Klub Jugoslovena „Budućnost”.[30] Za vreme njegovog boravka u inostranstvu, Srpska socijaldemokratska stranka je kao brošuru objavila njegov rad Zakon o radnjama i socijalna demokratija, koji je štampan u 4.000 primeraka. Ipak, prateći srpsku radničku štampu, ali i održavajući stalnu prepisku sa Dušanom Popovićem, Milanom Stojanovićem i dr, osetio je određeni zastoj u borbi radničkog pokreta, kao i to da se njegovo rukovodstvo nije aktivno bavilo glavnim pitanjima borbe, a posebno sindikalnim oblicima borbe. Nezadovoljan vestima o stanju u radničkom pokretu, odlučio je da napusti studije i stavi se na raspolaganje Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i Radničkom savezu. Rukovodstvo SSDS mu je nakon toga jednoglasno uputilo poziv da se vrati u Srbiju, što je on i učinio sredinom aprila 1908. godine. Odlazak iz Berlina, nije samo prekinuo njegove doktorske studije, već i planove o odlasku u Ameriku i upoznavanje sa njihovim radničkim pokretom.[30] Sekretar Socijaldemokratske stranke 1908—1909. Ubrzo nakon povratka u Srbiju, Tucović je na Šestom kongresu SSDS, održanom od 26. do 28. aprila 1908,[p] zajedno sa grafičkim radnikom Nikolom Nikolićem, bio zabran za sekretara SSDS, dok su za predsednike Glavne partijske uprave bili izabrani Nedeljko Košanin i Nikola Veličković.[31] Ubrzo potom, poverena mu je i dužnost glavnog urednika Radničkih novina. Kako bi formirao redakciju lista, pozvao je u Beograd Dragišu Lapčevića, koji se tada nalazio u Nišu i Dušana Popovića, koji se nalazio u Užicu. Kako se Popović nije odazvao pozivu, Tucović je otputovao u Užice u posetu roditeljima i da Dušana lično pozove u Beograd. Pored Lapčevića i Popovića, u redakciji mu je pomagao i Ilija Milkić. Nedugo potom, objavljena je njegova brošura Zakon o radnjama i socijalna demokratija. Tokom maja 1908. učestvovao je na predizbornim skupovima SSDS u Nišu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Beogradu i Kragujevcu. Na parlamentarnim izborima održanim 31. maja 1908.[r] Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedan mandat izborom Triše Kaclerovića za narodnog poslanika u Kragujevcu.[32] Nakon izbora, sredinom godine, Tucović je odlučio da ponovo oživi partijske organizacije i osposobi što veći broj agitatora i organizatora radničkog pokreta, boreći se za uvođenje opšteg prava glasa u Kraljevini Srbiji. U ovom periodu, na njegovu inicijativu su štampane dopisnice sa likom Radovana Dragovića i dr Mihaila Ilića, kako bi se njihovi likovi što duže održali u sećanju radnika i drugih pristalica socijalističkog i radničkog pokreta.[33] Delegati Sedmog kongresa SSDS u Beogradu 1909. (Tucović i Popović skroz desno u prvom redu) Oktobra 1908. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do Aneksione krize i dodatnog narušavanja srpsko-austrougarskih odnosa. Rukovodstvo SSDS je tada zauzelo antiratni stav i osudilo ne samo zvaničnu politiku Austrougarske, već i stavove austrijskih socijaldemokrata, koji su pravdali poteze svoje vlade. Svoje proteste srpski socijaldemokrati uputili su Međunarodnom socijalističkom birou, što im je donelo određeni ugled i priznanje kod socijalističkih i socijaldemokratskih vođa, koji su takođe zauzimali antiratni stav i osuđivali imperijalističku politiku Austrougarske. Povodom aneksije, u Beogradu je 11. oktobra 1908.[s] održan masovan radnički zbor na kome je govorio Dimitrije Tucović.[32] Krajem 1908. i početkom 1909. bavio se zavođenjem reda u vođenju administracije i knjigovodstva SSDS, kao i nabavkom socijalističke literature na nemačkom i francuskom jeziku. Obilazio je partijske organizacije u Čačku, Paraćinu, Mladenovcu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim gradovima. Uprkos zauzetosti, sarađivao je u stranim socijalističkim listovima kako bi istina o radničkom pokretu u Srbiji stigla do što većeg broja socijalista u Evropi.[33] Marta 1909. zajedno sa Nedeljkom Košaninom, bio je izabran za člana Međunarodnog socijalističkog biroa. Na Petom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom aprila 1909. u Beogradu, podneo je Referat o jednoj centralnoj instanci za sve opšte, klasne akcije pokreta u kome je ukazao na potrebe za objedinjavanja interesa klasne borbe.[34] Tada je zajedno sa Dušanom Popovićem završio prevod knjige Žena i socijalizam nemačkog socijaliste Avgusta Bebela.[33] Na Sedmom kongresu SSDS, održanom od 30. maja do 1. juna 1909.[t] podneo je referat i bio ponovo izabran za sekretara stranke, dok je za predsednika izabran Dragiša Lapčević. Na ovom Kongresu usvojen je novi Statut po kome je Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS) promenila naziv u Srpska socijaldemokratska partija (SSDP).[35] Pored Lapčevića i Tucovića, u Glavnoj partijskoj upravi su se našli — Nedeljko Košanin, Aca Pavlović, Blagoje Bračinac i Dušan Popović. Uređivanje Radničkih novina i dalje je bilo povereno Tucoviću, Lapčeviću i Popoviću. Novembra 1909. u Ljubljani je prisustvovao Jugoslovenskoj socijaldemokratskoj konferenciji, na kojoj je pozdravio ideju ideju zbližavanja i saradnje među radničkim pokretima u jugoslovenskim zemljama, ali se i kritički osvrnuo na austrougarske stavove o nacionalnom pitanju.[36] Nakon Konferencije je otišao u Sofiju, gde je sa predstavnicima Bugarske socijaldemokratske radničke partije razgovarao o sazivu Prve balkanske socijalističke konferencije, koja je održana od 7. do 9. januara 1910.[ć] u Beogradu. Konferencija je predstavljala pokušaj da se malim balkanskim narodima pruži mogućnost za ujedinjenje i osnaživanje kako bi se borili protiv osvajačke politike velikih evropskih država, a prisustvovala su joj 34 delegata — 12 iz Srbije, 10 iz Bugarske, 5 iz Turske, 3 iz Hrvatske, 2 iz Slovenije i po jedan iz Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tucović je na Konferenciji podneo glavni referat Balkansko pitanje i socijalna demokratija i bio jedan od glavnih sastavljača Rezolucije kojom je balkanskim narodima ukazana potreba stvaranja saveza slobodnih balkanskih naroda putem klasne borbe.[33] Sekretar Socijaldemokratske partije 1910—1912. Značaj štampe za radnički pokret bio je veliki, što pokazuje i činjenica da su Radničke novine pokrenute još 1897, odnosno šest godina pre formiranja Srpske socijaldemokratske stranke (1903). Njen zadatak je bio da radnicima, ali i drugim građanima, tumačili osnove programa partije koja se borila — za političke slobode, opšte pravo glasa, tajno glasanje, narodnu vojsku, uvođenje samouprave, odvajanje crkve od države, besplatno pravosuđe i pravnu pomoć, zdravstveno osiguranje, kao i zaštitu radnika ograničenjem radnog vremena na osam časova, zabranu rada dece mlađe od 14 godina i dr. Kako bi se što bolje tumačili programski ciljevi partije, na Tucovićev predlog je 14. januara 1910.[u] pokrenut polumesečni časopis Borba.[f] Glavni urednik lista bio je Tucović, koji se već nalazio u redakciji Radničkih novina, a kako se on starao o sadržaju svih brojeva lista, list je nazivan Tucovićeva borba. Ovaj list je odigrao značajnu ulogu u organizovanju radničke klase, odnosno u teorijskoj izgradnji rukovodilaca radničkog pokreta. U listu su objavljivani prevodi dela iz marksizma, pre svega Karla Marksa i Fridriha Engelsa, kao i prevodi dela istaknutih teoretičara Druge internacionale — Kuckog, Lafarga, Blagoeva, Bauera, Adlera, Vendela i dr. Od domaćih socijalističkih teoretičara, pored urednika Tucovića i Popovića, bili su zatupljeni — Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Zdravko Todorović, Nedeljko Košanin i dr. Do jula 1914, kada je zbog početka Prvog svetskog rata list prestao da izlazi, izašlo je ukupno 85 brojeva.[39] Tucovićevi saradnici Triša Kaclerović i Dušan Popović U toku marta i početkom aprila 1910. SSDP je održala nekoliko predizbornih zborova, od kojih je najveći bio u Beogradu, na kome je učestvovalo 4.000 radnika. Na ovom, ali i ostalim zborovima traženo je opšte pravo glasa. Jednom od zborova, održanom polovinom marta u Beogradu, prisustvovao je i predstavnik bugarskih socijaldemokrata Vasil Kolarov, koji je zajedno sa Tucovićem bio govornik. Opštinski izbori održani su 10. aprila 1910.[h] i na njima je SSDP osvojila 20 odborničkih mesta u osam opština.[38] Nakon izbora, održan je od 19. do 21. juna 1910.[c] Osmi kongres SSDP na kome je Tucović podneo izveštaj o radu Glavne partijske uprave i referat Jedna centralna instanca za sve opšte akcije pokreta. Ubrzo nakon Kongresa osnovana je Radnička komora koja se bavila pitanjima zaštite radnika od preterane eksploatacije. Za njenog predsednik bio je izabran Luka Pavićević, a za sekretara Dimitrije Tucović. Posle kongresa, zajedno sa Dragišom Lapčevićem, otputovao je u Sofiju, gde je prisustvovao Sedamnaestom kongresu Bugarske socijaldemokratske radničke partije. Prilikom povratka u Srbiju, posetio je Niš, a potom i Skoplje, gde je obišao tamošnje socijaldemokrate. Krajem jula u Beogradu je prisustvovao radničkom zboru na kome je govorio o balkanskom pitanju i socijalnoj demokratiji. Pored njega na zboru su govorili — Lav Trocki o ruskoj revoluciji i balkanskim narodima, Bohumil Šmeral o austrijskom imperijalizmu i balkanskim narodima i V. Levinski o neoslovenstvu i potištenim narodima.[40][41] Sredinom avgusta 1910, zajedno sa Ilijom Milkićem, otputovao je u Zagreb, gde je prisustvovao Šestom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, nakon čega su preko Beča, Praga i Berlina, stigli u Kopenhagen, gde su od 28. avgusta do 3. septembra prisustvovali Osmom kongresu Druge internacionale. Tokom rada Kongresa, Tucović je kao cenjeni socijalista bio biran u svih pet kongresnih komisija, a učestvovao je i u osnovanju Međunarodne centrale socijalističkih novina. Na Kongresu je govorio O pitanju rata i mira, a u svom govoru je uputio kritiku austrijskim socijaldemokratama zbog njihove podrške imperijalističkoj politici Austrougarske i aneksije Bosne i Hercegovine. Njegovo govor bio je dobro primljen, ali je izazvao veliko iznenađenje jer austrijski socijaldemokrati nikada i ni od koga nisu bili ovako kritikovani.[41][40] Prvi balkanski rat Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko oslobađanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon Prvog balkanskog rata i vojne kampanje na Kosovu, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.[42] Veliki rat i pogibija Poginuo je kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva 20. novembra 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu na zapadnom delu Vrače brda, u rejonu sela Ćelije na desnoj obali reke Kolubare, okolina Lajkovca. `Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“ - napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Tucović je sahranjen nedaleko od mesta pogibije, na poprištu bitke, pod jednim hrastom. Sahranom je rukovodio njegov prijatelj dr Dragutin Vladisavljević.[43] Šest sahrana Spomen-crkva u Lazarevcu Mrtvog Tucovića pronašao je njegov drug Živko Topalović, tada ađutant komandanta Prvog puka Moravske divizije, koji je odmah poslao komordžiju sa konjem da njegovo telo skloni sa prve linije i potom sahrani. Za sahranu je bilo određen nekoliko vojnika — četni bolničari Adam Čitaković, Adam Čolić, Blagoje Savić i neki Jevto, a sa njima su bila još trojica vojnika. Štab Četvrtog puka putio je vojnika Vlajka Martinovića, koji je bio poznat kao socijalista, da sahrani Tucovića, pa se i ona priključio ovoj grupi. Sahrana je obavljena u podnožju Vrače brda, ispod jednog velikog hrasta, pored puta koji od Lazarevca vodi ka Rudniku. Nakon sahrane, Martinović je na hrastu urezao natpis — Ovde počiva Dimitrije Tucović socijalistički borac za narodna dela. Nakon saznanja za Tucovićevu smrt i sahranu, stolar iz Lazarevca Milenko Marković napravio je sanduk i uz pomoć meštana Šušnjara, Tucovićevo telo sahranio na seoskom groblju. Naredbom austrougarskih okupacionih vlasti svi poginuli vojnici u Kolubarskoj bici, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na vojničkom groblju u Lazarevcu. U odvojenim sanducima, sa imenima poginulih, sahranjeno je trideset poginulih oficira, među kojima je bio i Tucović, čiji je prenos posmrtnih ostataka sa groblja u Šušnjaru izvršen 1916. godine.[44][45][46] Godine 1938. počela je u Lazarevcu gradnja Hrama Svetog Dimitrija, spomen-crkve u koju su preneti posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika sa starog vojničkog groblja. Ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka počeo je jula 1939. godine. Tucovićevi posmrtni ostaci, tada su smešteni u specijalni metalni sanduk broj tri, dok su njegove lične stvari stavljene u poseban sanduk i pohranjene u kripti spomen-crkve. Obeležavajući tridesetpetu godišnjicu njegove smrti, nova komunistička vlast je novembra 1949. organizovala prenos njegovih posmrtnih ostataka iz lazarevačke spomen-crkve u Beograd, gde su sahranjene na trgu Slavija, koji je 1951. preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića.[44] Slavija sa spomenikom Dimitriju Tucoviću Odluku o prenosu Tucovićevih posmrtnih ostataka na Slaviju donela je Vlada Narodne Republike Srbije, a sam čin prenosa odigrao se od 18. do 20. novembra 1949. godine. Najpre je u petak 18. novembra u Lazarevcu organizovan ispraćaj posmrtnih ostataka, tokom koga je kovčeg sa posmrtnim ostacima bio izložen u Domu kulture, gde su mu građani Lazarevca i meštani okolnih sela odavali počast. U pratnji državno-partijskih rukovodilaca Dragog Stamenkovića, Mite Miljkovića, Živadina Simića i dr, posmrtni ostaci su u subotu 19. novembra automobilom, preko Aranđelovca i Mladenovca, preneti u Beograd, gde ih je ispred zgrade Saveza sindikata Jugoslavije sačekala masa građana i grupa visokih državno-partijskih rukovodilaca među kojima su bili — Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i dr. Iste večeri, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je svečana akademija posvećena Dimitriju Tucoviću, na kojoj je revolucionar Moša Pijade održao referat o njegovom životu i radu. Svečanoj akademiji je prisustvovao predsednik Vlade FNRJ maršal Josip Broz Tito, u pratnji Aleksandra Rankovića, Borisa Kidriča i Franca Leskošeka.[44] Grob Dimitrija Tucovića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu U nedelju 20. novembra izvršena je sahrana Tucovićevih posmrtnih ostataka, koji su iz zgrade sindikata, u pratnji Slobodana Penezića Krcuna, Ratka Dugonjića, Grge Jankesa i Desimira Jovovića, preneti na Slaviju. U pogrebnoj povorci, pored članova porodice Tucović, nalazili su se i visoki državno-partijski funkcioneri Srbije i Jugoslavije — članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković; sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić; predsednik Saveza sindikata Jugoslavije Đuro Salaj; članovi CK KPJ i Vlade FNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić; načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik Koča Popović; predsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i drugi predstavnici masovnih organizacija. Pogrebnu povorku je na Slaviji, dočekala velika masa sveta, kao i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ Ivan Ribar, sa potpredsednicima Vladom Zečevićem, Jakovom Blaževićem i Stanojem Simićem.[44] Na trgu je tada postavljena spomen-bista, autora vajara Stevana Bodnarova. Odlukom Skupštine grada Beograda, u periodu od 2004. vraćeni su stari predratni nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Dana 13. novembra 2016. počela je rekonstrukcija ovog trga i doneta odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mogla bi da se prekorici, ali moze i ovako da se koristi `Taj roman će ispuniti zalazak mog života, i neću tajne muke zločina u njemu strašno prikazati nego ću vam prosto prepričati predanja ruske porodice, ljubavi dražesne snove i običaje naše prošlosti.` Puškin. Posle okončanja rada na svom najpoznatijem delu, romanu u stihovima Evgenije Onjegin (1825-1832), Puškin je odlučio da se ponovo posveti prozi. Kapetanova kći je zamišljena kao istorijski roman inspirisan pobunom Jemeljana Pugačova, donskog kozaka koji je tokom 1773. godine, lažno se predstavljajući kao ubijeni car Pavle III, digao krvavu bunu koja će uzdrmati rusku carevinu na čijem se čelu nalazila Katarina II. Roman je nastao u periodu od 1833. do 1836, a prvi put je štampan na stranicama književnog časopisa Savremenik. Svega nekoliko meseci po okončanju rada na knjizi Puškin je nastradao u dvoboju, tako da je Kapetanova kći njegovo poslednje dovršeno delo, neplanirani epitaf jednog raskošnog književnog opusa. Od tada pa do danas, Puškinov roman je preveden na sve važne svetske jezike, doživevši neprebrojiva izdanja i dostigavši status jednog od najvoljenijih dela svetske književnosti. Popularnost i dugovečnost Kapetanove kćeri nisu slučajne. Koristeći se istorijskom građom kao polazištem, Puškin je, u maniru epohe romantizma kojoj je pripadao, publici ponudio uzbudljivu ljubavnu priču punu peripetija, opasnosti i uzbuđenja. Koristeći se metodom „pronađenog rukopisa“, u romantizmu izuzetno rasprostranjenim, Puškin svog glavnog junaka Petra Andrejiča Grinjeva pušta da nam vlastitim rečima opiše avanturu koju je doživeo kao sedamnaestogodišnji mladić, u vreme kad je kao mlad oficir započinjao vojnu karijeru u ruskoj provinciji. Grinjev se nedugo po dolasku u usamljenu Bjelogorsku tvrđavu zaljubljuje u Mariju Ivanovnu, kapetanovu kći. Ubrzo se ispostavlja da ni Maša nije ravnodušna, ali romansa dvoje mladih biva surovo prekinuta intrigom koju izaziva ljubomorni Švabin, ražalovani gardijski oficir. Želeći da odbrani Mašinu čast, Grinjev Švabina izaziva na dvoboj (dvoboji su, očigledno, bili tema o kojoj je Puškin rado pisao, i ironično je što će upravo jedan takav duel pisca koštati života) i biva ranjen. Buna koju podiže samozvanac Pugačov prenosi težište priče s pojedinačnog na opšti plan, a lik donskog kozaka koji je „želeo da postane car“ dat je iznenađujuće uverljivo i živopisno. Pugačova je najjednostavnije bilo prikazati kao pomahnitalog monstruma željnog krvi, ali je u Kapetanovoj kćeri takvo pojednostavljivanje na sreću izbegnuto, i Puškin stvara upečatljiv i intrigantan lik koji istovremeno budi prezir i sažaljenje. Ne treba smetnuti s uma da je piščevo poznavanje istorijskih okolnosti produbljeno time što je, u vreme nastanka Kapetanove kćeri, radio i na istorijskom spisu Istorija Pugačova (publikovanom 1834), tako da je imao uvid u opsežnu dokumentaciju iz državnih arhiva. Listajući stranice koje je pre gotovo dva veka napisao Puškin, postaje jasno odakle je svoju inspiraciju crpeo Boris Akunjin, jedan od najpoznatijih i najčitanijih savremenih ruskih pisaca, kada je pisao Turski gambit, drugi deo izuzetno popularne sage o Erastu Fandorinu. Kapetanova kći je izuzetno dinamično delo, koje i posle 170. godina od nastanka deluje moderno. Puškin, za razliku od realista koji će ga naslediti, ne troši puno vremena na detaljne opise likova i krajolika, već akcenat stavlja na akciju. Događaje niže u mahnitom ritmu, gotovo bez predaha. Kombinujući ozbiljan ton i komične elemente, Puškinovo uzbudljivo pripovedanje nagoni da se roman pročita u dahu, naiskap, i prosto vapi za čitalačkim preispitivanjem, ovog puta van nameta školske lektire. Rođen u Moskvi 1799. godine u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim Petrovič, koji je doveden u Rusiju kao rob. Međutim, Petar Veliki ga je usvojio kao svoje kumče. O Puškinu su se starale dadilje i učitelji, koji su ga vaspitali u francuskom duhu. Učili su ga da čita i da voli književnost i umetnost, pa je od najranijeg detinjstva provodio dane u biblioteci. Od bake je čuo mnoge ruske bajke i pesme. Ipak, najveći i najbitniji utisak na njega je ostavljala francuska književnost i dela racionalizma (Volter, Didro, Ruso). Puškin je svoju prvu pesmu objavio već sa petnaest godina, još kao dečak, u časopisu „Evropski glasnik”. Tada je počeo da piše i svoje prvo veliko delo „Ruslan i Ljudmila“, koje je izdato 1820. godine. To delo je zasnovano na bajkama koje mu je baka pričala. Njegov talenat su odmah prepoznali i književnim krugovima. Aleksandar Sergejevič Puškin je već sa osamnaest godina živeo pravim mondenskim životom i oblačio se veoma smelo, po poslednjoj modi. Po zavešetku elitne gimnazije u Carskom Selu, zaposlio se u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu. Kako je voleo da piše sarkastične i podrugljive stihove upućene svima, a naročito caru, Puškin je prognan kada je imao dvadeset i jednu godinu u južnu Rusiju, gde je bio šest godina. Njegove revolucionarne pesme su bile cenzurisane i zabranjene. Sledeće mesto izgnanstva je Odesa, gde je proveo godinu dana, ali je zbog još jedne afere, prognan u rodno selo svoje majke. U seoskom miru i tišini, Puškin se posvećuje pisanju i u tom izgnanstvu on piše jedan od svojih najlepših romana EVGENIJE ONJEGIN, a inspiraciju nalazi u Ani Kern, ženi koju je upoznao u Sankt Peterburgu, a koja je udata za ostarelog generala. Za nju je Puškin rekao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?” Po povratku u Sankt Petersburg, nastavlja sa svojim radom. Tada je upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se i venčao. Od svih žena koje su ga opčinjavale, Natalija, koja je pored toga što je bila lepa, bila i razmažena i rasipnica, uspela je da ga veže za sebe. Sa njom je dobio četvoro dece, a izdržavao je i njene dve sestre. Ubrzo je shvatio da se oženio koketom i neobrazovanom ženom, koja nije čitala knjige. Njegove muke su se vremenom povećavale i finansijski više nije mogao da ih izdržava. U gradu se, u tom periodu, pojavio izvesni francuski emigrant Žorž Dantes, koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega ismevao. Puškin mu je zakazao dvoboj, sastali su se u zoru i Dantes je prvi pucao pogodivši Puškina u stomak. Pesnik se nekako pridigao u snegu i pokušao da opali. Poslednje napore je uperio u hitac i iz ležećeg položaja pogodio Dantesa u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj i povikao: „Bravo ja!” Međutim, Dantes je bio samo ranjen i preživeo je. Puškina su odveli kući i preneli ga na divan biblioteke. Bio je smrtno ranjen i kada ga je doktor upitao da li želi da vidi svoje prijatelje Puškin mu je odgovorio: „Zbogom, prijatelji moji”, pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Dva dana je proveo u užasnim mukama pa je pomišljao da ih prekrati pištoljem, kojeg su pronašli sakrivenog ispod pokrivača. Nakon što je prošaputao svoje poslednje reči: „Životu je kraj… kraj… nešto me pritiska…”, Puškin je izdahnuo 10. februara 1837. godine. Jedan burno proživljen život, jedan pesnik i književnik koji je obeležio epohu u kojoj je živeo i nastavio, kroz svoje dela, da traje. Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.