Tisak jugoslovenske štampe, Zagreb, 1925. 46 strana. Očuvana. Nerasečenih tabaka. Požutela. stan

Bezalkoholna prerada voća i grožđa Pavle S. Petković Voćni sokovi - Šira Štamparija Sv.Sava, Beograd, 1928. 16 strana, manji format. Požutela. Očuvana. stan

SVEŽE VOĆE Pavle Petković Berba, pakovanje, transport i čuvanje svežeg voća Štamparija Sv.Sava, Beograd, 1929. 30 strana, manji format. Požutela. Očuvana, nerasečenih tabaka. stan

ZAKON O SUZBIJANJU SKUPOĆE ŽIVOTNIH NAMIRNICA I NESAVESNE SPEKULACIJE I PRAVILNIK ZA IZVRŠENJE ISTOG ZAKONA Beograd, 1922. Manji format, 31 strana. Lepo očuvana, požutela, potpis na predlistu. stan

Franc Openhajmer VELIKI POSED I SOCIJALNO PITANJE Beograd, 1926. Mini format, 48 strana. Lepo očuvana, potpis i pečat na predlistu, jedna rečenica podvučena grafitnom, fotografija autora je na posebnom papiriću. stan

Sreten Dinić POD MASLINAMA NA KRFU komad u dva čina po ličnim doživljajima i utiscima Zemunska štamparija glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, Beograd - Zemun, 1926. 31 strana, manji format. Požutela. Očuvana. stan

A.N.Donskov. NAŠI VELIKANI Štamparija I.Popov, Beograd, ne mogu da pronađem godinu izdanja (oko 1930). 32 strane, manji format. Požutela. Tabaci lošije rasečeni pa u gornjem delu ima oštećenja - ništa strašno. Generalno, očuvana. stan

ZAKON O SUDSKOM POSTUPKU U GRAĐANSKIM PARNICAMA knjiga I Uvodni zakon Zagreb, 1933. Mali format, tvrd povez, 406 strana. Požutela, potpis i pečat na predlistu, povez sa sitnim manama, sem toga lepo očuvana. stan

STANA ĐURIĆ KLAJN AKORDI PROŠLOSTI PROSVETA BEOGRAD 1981 ILUSTRACIJE LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 22 CM 310 STRANICA JAKO VRLO DOBRO db90

Zakon o rasprostiranju važnosti zakona Kraljevine Srbije... Pravilnik za izvršenje odredaba... Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1922. 127 strana, tvrd povez, manji format. Spoljašnosti kao na slikama. Nema podvlačenja, zapisa... Poslednji list ima manje oštećenje u donjem delu. Požutela. stan

МЛАДИ ДАНИ СТЕВАНА МОКРАЊЦА СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ Н е г о т и н 1 9 8 1 Р е ф е р е н ц е Прва путовања Између науке и уметности У Минхену Мокрањац о Вагнеру Драматичан обрт са дипломатским размерама и прекид студија Мучни дани у Београду У вечном граду - Рим Прва, трогласна Друга, четворогласна Трећа, петогласна Четврта, петогласна Пета, четворогласна Трагом Баха и Менделсона Закључак ........................................................ Регистар Резиме на француском Резиме на енглеском Слике Нотни записи Ћирилица Печат историјског архива Крајине Цртеж 116 страница ЛЕПО

izd 1928, tvrd povez, crteži Ivan radović nema pisanih i sl stana, na jednom mestu sastavljenjo selotejpom inače u odličnom stanju

PETA ČUMA / NEUMORNI DEF ALEKSEJ REMIZOV R A D B e o g r a d 1 9 8 9 REČ I MISAO knjiga 423 ALEKSEJ REMIZOV kultni, čudesni ruski pisac, osnivač izmišljenog tajnog reda, nalik masonskom, kome su pristupili: Gorki, Blok, Kuzmin, Kaverin, Erenburg, Šklovski i drugi. Svoj bajkoliki svet, a i tamni vilajet, Remizov je prenosio iz života u literaturu. U vreme Oktobarske revolucije revolucionarni mornari upali su u njegov stan u Petrogradu i stali zapanjeni kad su videli čitavu menažeriju raznoraznih /p a p i r n i h/ đavola i đavolaka da vise po celom stanu, na zidovima i sa tavanice. Bio im je sumnjiv. Pošli su da uhapse pisca-vešca. U zlo doba pozvao se na Gorkog i tek njegova intervencija spasla je velikog pisca! Gorki je govorio da je `zatrovan` rečima, a pre bi se moglo reći da je bio `zatravljen`! Napustio je Rusiju i preko Berlina nastanio se u Parizu gde je i umro 1957. Izvršio je zajedno sa Andrejem Belim ogroman uticaj na literaturu Oktobra - od Borisa Piljnjaka i Konstantina Feđina do Venijamina Kaverina !!! (Mihajlo Grušić) ............................................................ Prevod s ruskog i pogovor: SLAVKO LEBEDINSKI Broš Latinica 168 stranica NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Izvrsno ***********

БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА 1923 / 1973 Е О Г Р А Д 1977 АУТОРИ: ЖИВОЈИН ЗДРАВКОВИЋ СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН РОКСАНДА ПЕЈОВИЋ ............................................................ НА ФОТОГРАФИЈАМА: ЈЕХУДИ МЕЊУНИН МСТИСЛАВ РОСТРОПОВИЧ АРТУР РУБИНШТАЈН ФОТОГРАФИЈЕ ЦРНО-БЕЛЕ БРОШ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 27 x 23 ЦМ 140 СТРАНИЦА СПОЛИДНО

KNJIGA O ZVEZDAMA II GOSPODAR ŠA ERIK L`OM MONO & MANANA B e o g r a d 2 O O 3 Broš Latinica 2 O 3 stranice ... Posle čudesnog putovanja u Neizvestan Svet, Gijemo odlazi u manastir Gifdu da tamo nastavi šegrtovanje. Gilda Veštaca donosi odluku da pošalje ekspediciju, sa Kadeharom na čelu, da stane na kraj pretnjama Senke, demonskog stvorenja. Ko je tajanstveni Gospodar ŠA... ??? ............................................................ NEKORIŠĆENO NEČITANO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stranice sa gornje strane jos uvek ne opsecene. 1939. g Dr Vojislav Voja Vučković (Pirot, 18. oktobar 1910 — Beograd, 24. decembar 1942) bio je muzikolog, kompozitor i dirigent. Biografija Rođen je 18. oktobra 1910. godine u Pirotu. Revolucionarnom studentskom pokretu pristupio je početkom tridesetih godina, za vreme studija u Parizu. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1933. godine. Svoju antifašističku i komunističku opredeljenost izražavao je i u muzici (simfonijske poeme „Burevestnik“, „Ozareni put“ i dr). Februara 1934. položio je doktorat iz filozofije na Karlovom univerzitetu u Pragu, s tezom `Muzika kao propagandno sredstvo`.[1] Bio je organizator studentskih recitativnih horova. U njegovom stanu, u Skadarskoj ulici, držani su ilegalni partijski sastanci. A 1938. godine u njegovom stanu se Josip Broz Tito sastao sa grupom intelektualaca-komunista. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, uključio se u Narodnooslobodilački pokret. Sredinom 1941. morao se povući u ilegalnost, jer je bio potkazan policiji, ali je i dalje nastavio, aktivno, da radi. Organizator je akcije za prikupljanje potpisa kulturnih i naučnih radnika, kao odgovor na „Apel srpskom narodu“. Uhapšen je 24. decembra 1942. godine, a sutradan je umro, od zadobijenih rana prilikom hapšenja i mučenja u Specijalnoj policiji. Osnovna muzička škola u Čačku nosi njegovo ime, kao i muzička škola u Beogradu.

ДРАГОСЛАВ АДАМОВИЋ РАЗГОВОРИ СА САВРЕМЕНИЦИМА КО ЈЕ НА ВАС ПРЕСУДНО УТИЦАО И ЗАШТО? ПРИВРЕДНА ШТАМПА БЕОГРАД 1982 ПОСЕБНА ИЗДАЊА Р е ф е р е н ц е ИВО АНДРИЋ СТОЈАН АРАЛИЦА КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ АНТУН АУГУСТИНЧИЋ ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ ДУШАН БАРАНИН МЕХМЕД БЕГОВИЋ ЈОВАН БИЈЕЛИЋ ОТО БИХАЉИ МЕРИН АЛЕКСАНДАР ВУЧО НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ МИЛАН ДЕДИНАЦ АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО РАШКО ДИМИТРИЈЕВИЋ СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН МИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKAБОЖИДАР ЈАКАЦ СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ МИЛАН КАШАНИН ХУГО КЛАЈН МИЛАН КОЊОВИЋ ПЈЕР КРИЖАНИЋ СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ДУШАН МАТИЋ ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛО МИЛУНОВИЋ ИСМЕТ МУЈЕЗИНОВИЋ СВЕТОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ ВИКТОР НОВАК ГЕОРГИЈЕ ОСТРОГОРСКИ РАША ПЛАОВИЋ СВЕТОЗАР РАДОЈЧИЋ МАРКО РИСТИЋ ПАВЛЕ САВИЋ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ МЕША СЕЛИМОВИЋ ВЛАДИМИР СТАНОЈЕВИЋ РИСТО СТИЈОВИЋ ИВАН ТАБАКОВИЋ ЕМИЛ ХАЈЕК СТЕВАН ХРИСТИЋ НИКОЛА ЦВЕЈИЋ МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ МИЛОШ ЦРЊАНСКИ КРСТОХЕГЕДУШИЋ ВАСО ЧУБРИЛОВИЋ .................................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ О М О Т 24 ЦМ 427 СТРАНИЦА СОЛИДНО дсп/1

veoma dobro stanje kao na slikama u pitanju je kompletno delo, broj dva se odnosi na poziciju knjige u okviru edicije Аутор Мургић, Божидар Наслов Život, rad i misli Dra Ante Radića / Božidar Murgić Врста грађе књига Језик хрватски Година 1937 Издавање и производња Zagreb : `Danica`, 1937 ([s. l. : s. n.]) Физички опис 242 str., [4] lista s tablama, [6] str. s tablama ; 21 cm Збирка Hrvatska politička biblioteka ; sv. 2 Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 Antun Radić rodio se u selu Desnom Trebarjevu kod Siska 1868. godine. Završivši pučku školu u Martinskoj Vesi kod Siska odlazi u Zagreb gdje nastavlja školovanje u gornjogradskoj gimnaziji, zatim je studirao slavistiku i klasičnu filologiju u Zagrebu i Beču. Doktorirao je u Zagrebu 1892. godine s temom O nekim eshatološkijem motivima u hrvatskoj književnosti. Od 1893. godine je u školskoj službi i službovao je u Osijeku, Požegi, Varaždinu i Zagrebu. Nakon izbora za Sabor 1897. godine, na zahtjev bana Khuena, otpušten je iz službe jer nije htjeo glasati za vladinog kandidata. Od 1897. do 1901. godine urednikom je Zbornika za narodni život i običaje Južnih Slavena. Od 1901. pa do 1909. godine radi kao tajnik u Matici hrvatskoj te je jedan od osnivača i uređivača Matičina časopisa Glasa Matice hrvatske. Dugo je uređivao i list Dom (kojega je osnovao 1899. godine) kojim znatno utječe na kulturni i nacionalno-politički razvoj hrvatskoga sela. Godine 1917. ponovno se zapošljava kao profesor na zagrebačkoj gornjogradskoj gimnaziji gdje ostaje sve do svoje smrti 10. februara 1919. godine. Nakom smrti Antuna Radića vlasti u novouspostavljenoj državi Kraljevini SHS nisu odobrile penziju Radićevoj udovici Vilmi pa je ona ostala bez sredstava za život, a kada je dobila sudski nalog da napusti stan zbog neplaćanja stanarine otišla je 6. jula 1919. godine na grob svoga supruga Ante i tamo popila otrov. U to vrijeme su od vlasti bili progonjeni i zatvoreni mnogi vođe HPSS-a (Stjepan Radić bio je zatvoren, bez suđenja, 339 dana, Vladko Maček i Ljudevit Kežman držani su u zatvoru 9 mjeseci, Ivan Pernar 3 mjeseca a Josip Predavec 2 mjeseca) te se mislilo da je Vilma Radić počinila samoubistvo u znak protesta protiv progona stranke njezinog pokojnoga supruga. Sahranjen je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Naučni rad Svojim etnološkim istraživanjima uticao je na političko djelovanje brata Stjepana. Antun Radić isticao je povezanost nacionalnog oslobođenja sa socijalnim, upozoravajući da se samim uklanjanjem tuđinskoga nacionalnog tlačenja ne postiže potpuna narodna sloboda. Svoje poglede iznosi s velikom privrženošću hrvatskom narodu, kojima ide u red najistaknutijih hrvatskih intelektualaca. Pored etnologije, u naučnom se radu bavio i književnoistorijskim temama te je također, prevodio djela ruske književnosti. Političko djelovanje S mlađim bratom Stjepanom 1904. godine osnovao je Hrvatsku pučku seljačku stranku (HPSS) te je sudjelovao u izradi programa stranke. Godine 1910. izabran je u Hrvatski sabor u kojemu se aktivno zalagao za reformu lokalne uprave i školstva. tags: Život, rad i misli Dr / doktora Ante Radića / Božidar Murgić hrvatska pučka seljačka stranka etnologija hrvatski nacionalizam hrvatsko oslobođenje ...

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

Jakom Michael Reinhold Lenz Zerbin oder die neuerre Philosophie Зербин или новија филозофија wikipedia Зербин или новија филозофија је прича Јакоба Мицхаел Реинхолд Ленз-а, коју је Хајнрих Кристијан Бои штампао у свом часопису Деутсцхес Мусеум у фебруару и марту 1776. [1] Мари умире из љубави према Зербину. Понекад морализујући приповедач у првом лицу свој материјал црпи из постхумних списа Зербина, магистра филозофије у Лајпцигу. Зербин, младић племените нарави, више не може поднети похлепу свог оца, берлинског каматара. Зато одлучује да од сада стане на своје ноге. Даровити Зербин отишао је у Геллерт на Универзитету у Лајпцигу, тамо се сам попео на мастер студије из математике и на крају предавао алгебру. Из своје публике придружује му се и богати млади дански гроф Алтхеим. Зербин, као грофов ментор, добија редовну новчану подршку од Данаца. Једна за другом, Зербин је у Лајпцигу упознао три младе жене. Зербинова љубав према мадемоиселле Ренатцхен Фреундлацх, сестри једног од најбогатијих банкара у Лајпцигу, једнострана је. Ренатцхен користи само несрећног Зербина да ухвати данског грофа. Ренатцхенова интрига у овом погледу је смрт пријатељства између Зербина и Алтхеима. Уплате се не извршавају. Зербин пада у финансијске тешкоће. Ренатцхен нема среће са мушкарцима. Алтхеим у дуелу убија другог ривала и бежи из Лајпцига. Господар се окреће Хортенсији, ћерки свог станодавца. Хортенсиа, озлоглашени књишки црв, не жели ни Зербину да пружи љубав, већ само жели да постане супруга магистра. У потрази за младом женом, Зербин добија хитно потребну финансијску подршку од добродушне Марие. Мари је једина ћерка богатог Валтера - Сцхулзеа у селу близу Лајпцига. Витка, весела, смешна, срнаста нога Мари је Зербинова пратитељица [2] и од свег срца воли господара. Зербин користи ово пијанство среће. Заводи невину сељанку. Током њене трудноће давао јој је лажна обећања. Сад кад је Мари дала Зербину оно што је желео, олако схвата своје брачне завете. Невјерни се колеба. Такође би желео да добије Хортенсин приличан мираз и моли Мари да сакрије трудноћу - наводно да задржи свој положај на универзитету. Зербин тражи подршку од оца и шаље знак живота у Берлин. Отац је опљачкан у Берлину, сада је осиромашен и сада му је потребна подршка. Када се приближи Маријин затвор, Зербин је оставља на миру. У безизлазној ситуацији, Мари потајно рађа своје дете. Мртво је. Откривено је тело детета. Мари је затворена. Према важећем закону, она се суочава са смртном казном. Отац посећује Мари у тамници и жели да зна име дететовог оца. Мари не открива Зербина. Несрећној жени је одсечена глава. Зербин схвата да је Мари умрла за њега. Учењак се баца са зида у опкоп. Његово тело је пронађено како лежи у води испод. oštećen hrbat

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1939 g. Dr Ivan Ribar (Vukmanić, kod Karlovca, 21. januar 1881 — Zagreb, 2. februar 1968) bio je doktor prava, hrvatski i jugoslovenski političar iz vremena Austrougarske, Kraljevine SHS i FNR Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i junak socijalističkog rada. Pravo je studirao u Beču, Pragu i Zagrebu. Tokom studija politički se angažovao među hrvatskom nacionalnom omladinom. Nakon diplomiranja, bio je jedna od osnivača Hrvatske demokratske napredne stranke, koja je bila deo Hrvatsko-srpske koalicije. Od 1907. živeo je u Đakovu gde je radio kao advokat i politički delovao. Godine 1909. je doktorirao, a 1913. je izabran za zastupnika u Hrvatskom saboru. Bio je delegat u parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti. Borio se protiv germanofilske politike i zalagao se za jedinstvo Hrvata i Srba, kao i stvaranje jugoslovenske države. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Najpre se nalazio u istočnoj Bosni, a potom u Galiciji na ruskom frontu. Od 1915. ponovo je učestvovao u radu Hrvatskog sabora. Oktobra 1918. učestvovao je u stvaranju Narodnog veće Slovenaca, Hrvata i Srba. Marta 1919. bio je izabran za potpredsednika Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine SHS. Godine 1919. pristupio je Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Nakon prvih izbora, od decembra 1920. do oktobra 1922. bio je predsednik Ustavotvorne skupštine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci podržao je Ljubu Davidovića i njegovu politiku novog „narodnog sporazuma”, a nakon uvođenja „šestojanuarske diktature” 1929. bio je u opoziciji. Aktivno se bavio advokaturom i pred sudom branio mnoge poznate komuniste. Bio je društveno aktivan i učestvovao u radu sokolskog društva. Od 1935. zalagao se za politiku narodnog fronta i vršio političku agitaciju, zbog čega je 1938. isključen iz stranke. Potom je formirao sopstvenu grupu Demokratsku levicu koja je sarađivala sa levim zemljoradnicima, republikancima i drugim opozicionim strankama i grupama, među kojima i ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), s obzirom da mu je stariji sin Ivo Lola bio komunista i sekretar Saveza komunističke omladine (SKOJ). Od 1939. bio je predsednik Društva prijatelja SSSR. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. boravio je ilegalno u Beogradu do leta 1942. kada se prebacio u Zagreb, odakle je u jesen iste godine preko prešao u Bosnu, gde je stupio u partizane. Novembra 1942. na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ) izabran je za predsednika Izvršnog odbora. Tokom 1943. učestvovao je u borbama na Neretvi i Sutjesci. Novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za njegovog predsednika. Avgusta 1945. postao je predsednik Predsedništva Privremene narodne skupštine. Od januara 1946. do januara 1953. bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (šef države). Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Objavio je četiri knjige Zapisa i tri memoarske knjige. Godine 1960. povukao se iz aktivne politike. Preminuo je u vojnoj bolnici u Zagrebu. Sahranjen je na Mirogoju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima su dva Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 1961. godine. U toku Narodnooslobodilačko rata, u jesen 1943, u razmaku od mesec dana, poginula su mu oba sina — Ivo Lola (1916—1943) i Jurica (1918—1943), a naredne godine i prva supruga Tonica (1882—1944). Rođen je u 21. januara 1881. u selu Vukmaniću, kod Karlovca. Njegov otac Andrija (1853—1940) bio je iz obližnjeg sela Ribari, gde je odrastao u velikoj porodičnoj zadruzi čiji je starešina bio njegov otac Josip. Posle završene osnovne i srednje škole, pohađao je Učiteljsku školu (preparandiju) u Petrinji, a nakon njenog završetka službovao je u Vukmaniću. Ovde se oženio Emilijom Pintar (1855—1922), zvanom Milka, ćerkom Ivana Pintara učitelja i upravitelja srednje realke u Rekovcu. U braku su izrodili četvoro dece — Andriju (1879—1951), Ivana, Maricu (1882—1952) i Milana (1894—1984). Osnovnu školu Ivan Ribar je pohađao u rodnom mestu, gde mu je učitelj bio njegov otac. Pored hrvatske dece, ovu školu pohađala su i deca iz obližnjih srpskih sela, koja su pripadala tadašnjoj opštini Vukmanić. Kako je bio projugoslovenski orijentisan, njegov otac je svoju decu, kao i učenike, učio da su Hrvati i Srbi, dva bratska naroda.[1][2] Nakon završene osnovne škole, Ivan i njegov stariji brat, pohađali su gimnaziju u Karlovcu. Kako otac Andrija nije imao sredstava da školuje svu decu, oni su tokom školovanja u Karlovcu morali sami zarađivati za život. Radili su razne fizičke poslove i davali dodatne časove slabijim učenicima, koji su bili iz bogatijih kuća. Kao učenik gimnazije, Ivan se aktivno bavio pisanjem — pisao je pesme, novele, priče i pripovetke, a interesovao se i za strane jezike. Pored pisanja, aktivno se bavio sportom i gimnastikom. Kako je dobro znao nemački jezik, preplatio se na Reklamnu biblioteku i preko nje čitao značajna dela svetske književnosti. Zajedno sa drugim učenicima, učestvovao je u osnivanju literarne i muzičke sekcije, a predavači na ovim sekcijama bili su Svetozar Pribićević, Stjepan Radić, Silvije Strahimir Kranjčević i dr. [1][2] Studije i početak političke aktivnosti U višim razredima gimnazije, Ribar je učio stenografiju, pa je nakon mature 1899. položio državni ispit iz stenografije i zaposlio se kao stenograf pri Hrvatskom saboru u Zagrebu i Dalmatinskom saboru u Zadru.[3] Rad u ovim saborima omogućio mu je da upozna najistaknutije političke ličnosti toga doba, ali i finansijsku podršku da iste godine upiše pravo na Univerzitetu u Beču, gde se priključio grupi nacionalno opredeljenih hrvatskih studenata. Iz Beča je prešao na Univerzitet u Pragu, gde je slušao predavanja profesora Tomaša Masarika, kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke. Masarik, koji je predavao sociologiju, ostavio je na njega veliki uticaj, pa je odlazio da sluša i njegova predavanja izvan fakulteta o realističnoj narodnoj politici. Iz Praga se vratio u Zagreb, gde je nastavio studije, ali i počeo sa političkom aktivnošću. Bio je jedan od agitatora realne narodne politike uperene protiv bana Kuena Hedervarija, koji je od 1883. upravljao Kraljevinom Hrvatskom i Slavonijom i sprovodio prougarsku politiku. Maja 1903. bio je učesnik masovnih demonstracija protiv bana Hedervarija u Zagrebu, nakon kojih je Hedervari premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske. Pripadao je hrvatskoj naprednoj omladini i aktivno učestvovao u svim akcijama protiv „mađarona”, ali i „frankovaca”, odnosno članova Čiste stranke prava koju je predvodio Josip Frank i koja se borila protiv ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Bio jedan od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke, koja je nastala juna 1906. ujedinjenjem Hrvatske napredne stranke iz Zagreba i Demokratske stranke iz Splita. Ova stranka bila je deo Hrvatsko-srpske koalicije, stvorene decembra 1905, koja se borila za narodno jedinstvo Hrvata i Srba i protiv vladajuće germanofilske politike.[1][3][2][4] Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1904. otišao je na odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka u austrougarsku vojsku. Služio je najpre u Beču, a potom u Rijeci. Po povratku iz vojske 1906, kao član Hrvatsko-srpske koalicije, javno je istupao pred seljacima na političkim zborovima na Kordunu i pozivao ih da glasaju za kandidate ove koalicije na izborima za sabor. Iz političkih razloga, odbio je činovničku službu u državnom aparatu Austrougarske i otišao u advokate. Nakon završenog pripravničkog staža, postao je samostalni advokat, a po nalogu Hrvatske demokratske napredne stranke, 1907. preselio se u Slavoniju. U Đakovu, sedištu Đakovačko-sremske biskupije, tada je naglo narastao klerikalizam pa je rukovodstvo stranke tamo uputilo Ribara kako bi radio na organizovanju i širenju stranke. Uprkos određenim političkim smetnjama, ubrzo je kao advokat postao popularan u Đakovu i okolini. Pored politike i advokature, bio je aktivan i na prosvetno-kulturnom polju, ali i kao sportista u Sokolu, a kasnije i starešina Sokolskog društva. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik prvog fudbalskog kluba u Đakovu. Takođe, bavio se i novinarstvom i bio glavni urednik Đakovačkih hrvatskih pučkih novina. Pravo je doktorirao je 1909. u Zagrebu.[3][4] Politička aktivnost do 1918. Ribarova politička aktivnost u Đakovu bila je veoma živa, posebno od 1910. kada je u ovde došao novi biskup Ivan Krapac, pristalica prougarske politike, koji je podržavao režim bana Nikole Tomašića i aktivno sarađivao sa političarem Lovorom Radičevićem, otvorenim zastupnikom „mađaronske” politike. U Đakovačkim pučkim novinama Ribar je oštro napadao Krapca i Radičevića kao eksponente Tomašićevog režima, zbog čega je u listu đakovačkog kapitola nazivan „bezvercem”, „bezbožnikom”, „otpadnikom od crkve” i dr. Uprkos optužbama od crkve, njegov ugled kod naroda je rastao, a njegovi zborovi su bili dobro posećeni. Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, tokom 1912. aktivno je učestvovao u borbi protiv reakcionarnog režima bana i kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, koji je odmah po dolasku na dužnost raspustio Hrvatski sabor i zaveo apsolutizam. Posle dva neuspešna atentata, Cuvaj je krajem 1912. povučen iz Zagreba, a nova činovnička vlada je raspisala izbore za Hrvatski sabor. Kako bi prilikom izbora za narodnog zastupnika pobedile vladinog kandidata, opozicione stranke u Đakovu su isticale zajedničkog kandidata. Na izborima decembra 1911, opozicioni kandidat bio je Anton Švarcmajer, ali on nije uspeo da pobedi vladinog kandidata Lovru Radičevića. Prilikom priprema za nove izbore 1913. Hrvatsko-srpska koalicija je u đakovačkom kotaru za svog kandidata predložila Ivana Ribara, a njegovu kandidaturu podržali su i lokalni odbori Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i Stranke prava. Grupa konzervativaca bila je nezadovoljna izborom zajedničkog kandidata, pa je Švarcmajer otputovao u Zagreb i od barona Vladimira Nikolića Podrinskog dobio podršku da bude zajednički kandidat udruženih opozicionih stranaka u đakovačkom srezu. Imajući podršku naroda, ali i određenih političkih krugova, posebno socijaldemokrata, Ribar se tada, uprkos protivljenju rukovodstva Hrvatsko-srpske koalicije, kandidovao kao nezavisni kandidat. Na izborima, održanim decembra 1913, osvojio je najviše glasova i pobedio i vladinog i opozicionog kandidata.[3][4] Kuća u Đakovu u kojoj je 1910—1923. stanovao Ivan Ribar sa porodicom Nakon izbora za narodnog zastupnika, rukovodstvo Hrvatsko-srpske koalicije prihvatilo je Ribara kao svog zastupnika, pa je na prvoj sednici sabora 20. decembra 1913. bio izabran za prvog sekretara predsednika Hrvatskog sabora Bogdana Medakovića. U saboru je pored funkcije zastupnika i sekretara predsednika, obavljao i dužnosti privremenog saborskog beležnika, člana Odbora za peticije i pritužbe, kao i člana deputacije za obnovu finansijske nagodbe. Zajedno sa predsednikom i potpredsednikom Hrvatskog zemaljskog sabora nalazio se početkom 1914. u audijenciji kod cara Franje Josifa.[5] Kao jedan od najmlađih zastupnika, ali i zastupnik koji je nezavisno izabran, nije se u potpunosti saglašavao sa politikom Hrvatsko-srpske koalicije, već je u određenoj dozi zadržao sopstveni politički stav pa je jedini od zastupnika stao u odbranu progonjene socijalističke štampe prilikom donošenja Zakona o štampi.[3] Kao saborski zastupnik, bio je jedan od delegata koji su Hrvatski zemaljski sabor zastupali u zajedničkom parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti, gde je sve do 1918. zastupao političku liniju Hrvatsko-srpske koalicije i jedinstva hrvatskog i srpskog naroda.[6][4] Jula 1914, mesec dana nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, čim je otpočeo Prvi svetski rat. Odmah potom, zatvoren je Hrvatski sabor, a Ivan Ribar je kao rezervni oficir (poručnik) mobilisan u Austrougarsku vojsku. Nalazio se u 78. pukovniji 13. pešačke brigade, koja se nalazila u sastavu 7. pešadijske divizije iz Osijeka, a formacijski u sastavu 13. hrvatsko-slavonskog korpusa iz Zagreba, odnosno Šeste austrougarske armije, pod komandom Oskara Poćoreka. Na početku rata nalazio se u Mrzoviću, kod Đakova, odakle je 78. pukovnija prebačena u istočnu Bosnu. Tokom napada austrougarskih snaga na Srbiju, bio je raspoređen u komandi mesta u Kalesiji, kod Zvornika. Ova komanda vodila je kontrolu o vojnim formacijama koje su odlazile na front i konvojima ranjenika evakuisanih u pozadinu, koji su prolazili putem od Brčkog ka Zvorniku i vršila kontrolu lokalnog stanovništva i okoline. Nakon propasti prve austrougarske ofanzive na Srbiju, krajem avgusta 1914, 78. pukovnija se povukla u Srem, a Ribar je tada boravio u Moroviću. Posle neuspeha druge austrougarska ofanziva na Srbiju, u jesen 1914, kao pristalica „ujedinjenja južnoslovenskih naroda i prijatelj Srbije”, kako je okarakterisan od više komande, prebačen je u jedan nemački puk i upućen na Ruski front u severnoj Galiciji. Nedugo potom, februara 1915, njegovi saborci iz 78. pukovnije, zajedno sa drugim jedinicama iz 13. hrvatsko-slavonskog korpusa, priključeni su Drugoj austrougarskoj armiji i upućeni u Galiciju, gde su vođene teške borbe sa ruskom armijom.[7][8] Austrougarske vlasti su početkom 1915. odlučile da ponovo otvore Hrvatski sabor, pa je Ribar kao zastupnik pozvan da se sa vrati sa fronta. Iz Lavova je preko Budimpešte i Beča stigao u Zagreb, gde je 1. juna 1915. prisustvovao prvom zasedanju sabora nakon duže pauze. U toku velikih bitaka Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim saborskim zastupnicima potpisao je poziv upućen svim članovima sokolskog društva da budu inicijatori i borci za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Još u Đakovu, Ribar je bio aktivan u društvu Hrvatski sokol, koje je osnovano 1906, a 1908. zajedno sa apotekarom Lujom Šimatom, bio izabran u rukovodstvo sokolskog društva (Šimat je bio predsednik, a Ribar sekretar). Nakon Šimatove smrti, 1912. njegova supruga Antonija napustila je Đakovo i sa troje male dece prešla u Zagreb, gde se avgusta 1915. udala za Ivana Ribara. Marta 1916. rodio im se prvi sin koji je na krštenju dobio ime Ivan, ali je ostao upamćen po svojim nadimcima Ivo i Lola.[6][8][9] Nakon što je 1917. definitivno demobilisan iz vojske, zajedno sa porodicom, vratio se u Đakovo, gde je obnovio advokatsku kancelariju, koju su tokom rata demolirali „frankovci” i „klerikalci” (preteče ustaša). Ovde se marta 1918. radio njegov mlađi sin Đurica, koji je ostao upamćen po nadimku Jurica.[10] Oktobra 1918, zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, učestvovao je u stvaranju Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba i bio izabran za člana njegovog Centralnog odbora. Narodno veće je 19. oktobra odbacilo manifest cara Karla I o organizaciji monarhije kao savezne trijalističke monarhije i 29. oktobra 1918. prekinulo sve odnose sa Austrougarskom, dok je Hrvatski sabor poništio odnose Kraljevine Hrvatske i Slavonije i Kraljevine Dalmacije sa Kraljevinom Ugarskom i Austrougarskom, čime je nevažećom proglašena Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. godine. U trenutku opšteg rasula Austrougarske, od pripadnika Hrvatskog domobranstva i bivših austrougarskih vojnika, kao i pripadnika raznih udruženja (najviše Hrvatskog sokola) formirane su tzv. „narodne straže”, čiji je zadatak bio da suzbiju pljačku i anarhiju „zelenokadrovaca” i civila. Kao jedan od uglednijih građana Đakova Ribar je bio komandant Narodne straže u ovom gradu.[6][8][9] Na čelu Narodne skupštine Dr Ivan Ribar kao predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS Nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra i formiranja prve Vlade, 20. decembra 1918. sazvano je februara 1919. Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, čiji je zadatak bio da kroz zakonodavni rad postavi pravne osnove prve jugoslovenske države i izvrši pripreme za izbor Ustavotvorne skupštine. Na prvoj sednici Privremenog narodnog predstavništva 1. marta 1919. izvršen je izbor njegovog rukovodstva — za predsednika je izabran dr Dragoljub Draža Pavlović, a za potpredsednike dr Franc Janković i dr Ivan Ribar. Kada aprila 1920. Pavlović umro, Ribar ga je kao prvi potpredsednik zamenjivao sve do septembra 1920. kada je za predsednika izabran Stanojlo Vukčević. Pod njegovim predsednikovanjem donet je Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.[11][8] Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije učestvovao je početkom 1919. u stvaranju Jugoslovenske demokratske stranke (JDS), u koju su pored stranaka iz Hrvatsko-srpske koalicije ušle — Samostalna radikalna stranka i Narodna napredna stranka. Bio je član Glavnog odbora, a kasnije i potpredsednik, Jugoslovenske demokratske stranke i njen kandidat za narodnog poslanika u osiječkom izbornom okrugu na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920. godine. Na prvom zasedanju Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, 23. decembra 1920. bio je izabran za prvog predsednika skupštine, dok su potpredsednike izabrani Miloš Ćosić, Halid beg Hrasnica i dr Slavko Miletić. Nakon usvajanja Ustava Kraljevine SHS, 28. juna 1921. Ustavotvorna skupština je pretvorena u vanredni saziv Narodne skupštine Kraljevine SHS, koji je funkcionisao do 20. oktobra 1922. kada je vanredni saziv pretvoren u drugi redovni saziv. Prilikom konstituisanja nove skupštine, umesto Ribara za predsednika Narodne skupštine izabran je dr Edo Lukinić.[12][13][8] U vreme dok se nalazio na čelu Privremenog narodnog predstavništva i Ustavotvorne skupštine mladu Kraljevinu potresali su brojni politički problemi — Hrvatska pučka seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem protivila se ujedinjenju i zahtevala hrvatsku autonomiju u okviru nove države; u graničnim oblastima sa Italijom, Mađarskom i Albanijom izbijali su sukobi zbog uspostavljanja novih granica; Komunistička partija borila se za bolje uslove života radnika i drugih socijalnih grupa organizujući brojne štrajkove i preteći socijalističkom revolucijom; izvršeni je atentat na regenta Aleksandra i ubijen ministar Milorad Drašković, nakon čega je zabranjen rad KPJ i dr. Ovo je uticalo da se u periodu od decembra 1920. do decembra 1922. formira ukupno devet vlada, na čijem su se čelu nalazili — Stojan Protić, Ljubomir Davidović, Milenko Vesnić i Nikola Pašić. Usled dobrog rezultata Komunističke partije i Hrvatske pučke seljačke stranke na izborima 1920, novu Vladu morala je da formira demokratsko-radikalska većina, ali zbog unutrašnjih razlika, njihova koalicija nije dugo trajala, pa su novi izbori održani marta 1923. godine. Politički problemi uticali su i na odnose u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci i stvaranje unutrašnje krize. Zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ribar je septembra 1922. prisustvovao Kongresu javnih radnika u Zagrebu na kome je tražena revizija Ustava što je izazvalo probleme u stranci. Glavni izvršni odbor JDS osudio je Davidovića i Ribara zbog prisustva Kongresu, a Ribar zbog ovoga nije bio izabran za predsednika Narodne skupštine, decembra 1922. godine.[12][8] Politička aktivnost do 1929. Kako je zbog političkih obaveza sve više vremena provodio u Beogradu, Ivan Ribar je ovde 1923. iz Đakova preselio svoju porodicu. Živeli su najpre u Fabrici šećera na Čukarici, a 1928. su se preselili u kuću u Francuskoj ulici 32.[11] U Beogradu je bio je predsednik Osmog rejona Jugoslovenske demokratske stranke, a učestvovao je i u radu drugih društvenih organizacija. Kao raniji član Hrvatskog sokola u Đakovu, nakon preseljenja u Beograd postao je član Sokolskog saveza Jugoslavije. Bio je član Uprave i jedno vreme predsednik društva „Soko I”, a kasnije u vreme sve većeg omasovljenja sokolskog pokreta, radio je na formiranju novog sokolskog društva „Soko II” u okolini Saborne crkve.[a] Novo društvo brzo je steklo popularnost i imalo preko hiljadu članova, a važilo je za jedno od najboljih u Jugoslaviji. Sokolske akademije ovog društva bile su veoma popularne, a društvo je među prvima u Beogradu pokrenulo akciju za formiranje terena tzv. „letnjeg vežbališta” na Kalemegdanu. Na čelu „Sokola II” nalazio se sve do 1934, a krajem 1929. se protivio formiranju Sokola Kraljevine Jugoslavije, koji je formiran Zakonom o Sokolu čime je izvršeno nasilno ujedinjenje slovenačkih Orlova, Hrvatskog sokola i Jugoslovenskog sokola. Sokolska organizacija na čijem se čelu nalazio okupljala je dosta studenata i radnika i bila je do te mere opoziciono raspoložena da je odbijala učešće na velikim sokolskim akcijama, kao i učešće na velikom sokolskom sletu u Pragu 1932. godine.[15] Kuća porodice Ribar u Beogradu, gde su stanovali od 1928. do 1941. U Jugoslovenskoj demokratskoj stranci Ribar je zastupao politiku „narodnog sporazuma” i saradnje sa Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS), čiji je lider bio Stjepan Radić i protivnik politike koju je vodila Narodna radikalna stranka i njen predsednik Nikola Pašić. Godine 1924. došlo je do teške unutrašnje krize u Demokratskoj stranci oko nerešenog „hrvatskog pitanja” u Jugoslaviji što je rezultiralo istupanjem iz stranke grupe Svetozara Pribićevića i formiranje Samostalne demokratske stranke. Iako je Pribićevića znao još iz Hrvatsko-srpske koalicije, Ribar je ostao u stranci i podržao Ljubu Davidovića i njegovu politiku saradnje sa Hrvatskom seljačkom strankom, smatrajući je boljom od Pribićevićeve integralne unitarističke politike. Kada je Pribićević kasnije odustao od centralizma i podržao federalističko uređenje, Ribar je među prvima pozdravio njegovu odluku i pozvao ga da se vrati u Demokratsku stranku. Davidović je jula 1924. uspeo da formira Vladu koja je bila prva „prava jugoslovenska vlada” u koju su ušli Anton Korošec i Mehmed Spaho, a podržao je Stjepan Radić. Početkom sledeće godine Radić je bio uhapšen, nakon čega se odrekao republikanizma i ušao u Vladu Nikole Pašića. Februara 1927. Radić je ponovo otišao u opoziciju, a juna 1928. je ranjen u atentatu u Narodnoj skupštini, nakon čega je preminuo. Ribar je posle atentata u skupštini zahtevao od Demokratske stranke da u znak protesta ne učestvuje u radu parlamenta. Kada je januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević suspendovao Ustav i uveo tzv. „šestojanuarsku diktaturu” kojom su suspendovane sve političke partije Ribar se našao u opoziciji u kojoj je ostao sve do Drugog svetskog rata. Usled izmene izbornih zakona, nakon ukidanja diktature, koji su išli u korist prorežimskih stranaka više nije biran za narodnog poslanika.[6][8][16] Opoziciono delovanje i saradnja sa komunistima Svega nekoliko dana nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, januara 1929. započeo je prvu odbranu pred sudom uhapšenih komunista. Kao uspešan advokat, zajedno sa Borom Prodanovićem i Vladimirom Simićem, u periodu od 1929. do 1941. pred Državnim sudom za zaštitu države branio je nekoliko desetina optuženih komunista. Neki od njegovih klijenata bili su — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Todor Vujasinović, Dušan Knežević, Ignjac Kralj, Kosta Stamenković, Svetozar Vukmanović, Luka Nenezić, Ivan Krndelj, Karlo Mrazović, Dragi Stamenković, Mladen Iveković i dr, kao i njegov sin Ivo Lola Ribar. Borio protiv policijske torture, vršene u toku istrage, a jednom prilikom je o kršenju zakona i torturi nad zatvorenicima u beogradskoj Glavnjači, razgovarao sa ministrom dvora Milanom Antićem. Bio je veoma angažovan u borbi protiv koncentracionih logora, koji su otvarani za internaciju političkih zatvorenika u Višegradu, Lepoglavi i Bileći. Pored policijskih i sudskih organa, proteste protiv postupaka i mučenja u zatvorima, slao je domaćim i inostranim listovima.[17][16] Nakon parlamentarnih izbora 1935, na kojima je usled lošeg izbornog zakona, vladina lista predvođena Bogoljubom Jevtićem osvojila 82% poslaničkih mandata, a lista udružene opozicije predvođena Vlatkom Mačekom samo 18%, Ribar je predložio Jugoslovenskoj demokratskoj stranci da preuzme inicijativu za osnivanje Narodnog fronta, po ugledu na Narodni front u Francuskoj. Kako je Demokratska stranka odbila ovaj predlog, samostalno je sa advokatima Čedom Plećevićem, iz Aranđelovca i Dragoljubom Milovanovićem Benom, iz Kragujevca otpočeo agitaciju po Srbiji za osnivanje Narodnog fronta slobode. Zajedno sa njim tada je svoje prve političke korake pravio i njegov stariji sin Ivo Lola, tada student prve godine Pravnog fakulteta.[16] Iako je rukovodstvo Demokratske stranke osudilo njihovu agitaciju, Ribar zajedno sa Plećevićem podnosi Memorandum u kome iznose potrebe za hitno osnivanje Udružene jedinstvene opozicije. Godine 1938, zajedno sa Dragoslavom Smiljanićem, bio je isključen iz Demokratske stranke. Zamereno mu je što je za vreme šestojanuarske diktature branio komuniste pred Državnim sudom za zaštitu države u Beogradu i što su mu sinovi - Ivo i Jurica bili komunisti. I pored toga jer je bio isključen iz stranke, nastavio je politički da deluje. Svoju političku grupu „Demokratska levica“, čiji je bio predsednik povezao je sa Narodnim frontom, koji je još 1937. godine bio osnovan na inicijativu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. godine, posredstvom svoga sina Lole Ribara, koji je tada bio sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a, prvi put se sastao sa generalnim sekretarom CK KPJ Josipom Brozom Titom, sa kojim je razgovarao o opasnosti od fašizma i Hitlerove agresije. Tada je ocenjeno da je potrebna hitna saradnja svih građanskih stranaka i grupa oko Narodnog fronta. Boravak u Beogradu i odlazak u partizane Nakon vojnog puča i svrgavanja Vlade Cvetković-Maček, marta 1941. Ivan Ribar je mobilisan kao rezervni kapetan Jugoslovenske vojske (JV). Ubrzo potom počinje Aprilski rat, a kapitulacija ga zatiče u Rogatici, odakle vratio u okupirani Beograd. Kako je porodična kuća u Francuskoj ulici bila oštećena u šestoaprilskom bombardovanju, porodica Ribar je iznajmila stan na Dedinju, na uglu Ulice generala Šturma i Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića (u blizini stadiona Partizana).[18] Nakon prelaska Josipa Broza Tita, iz Zagreba u Beograd, u toku maja 1941, uspostavio je kontakte sa njim i počeo da radi na uspostavljanju veza sa istaknutim predstavnicima političkih stranaka i grupa, a naročito sa grupom levo orijentisanih demokrata i na njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP).[16] Stariji sin Ivo Lola Ribar (1916—1943) Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. okupator i Specijalna policija počeli su sa hapšenjem i progonom svih ljudi koji su od pre rata bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri, zbog čega su Ivan i njegovi sinovi morali preći u ilegalnost. Lola se sklonio u kuću Vladislava Ribnikara, koja se nalazila u blizini, dok se Jurica sklonio u kuću njegove devojke Ivanke Ćuković u Rumunskoj ulici (danas Užička ulica), a kasnije u stan u obližnjoj Maglajskoj ulici.[19] Posle izbijanja oružanog ustanka u Srbiji, kao i stvaranje slobodne teritorije, tokom jula i avgusta, Lola je polovinom septembra 1941, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Milutinovićem, napustio Beograd i otišao u zapadnu Srbiju. Ubrzo nakon Lole, Beograd je početkom oktobra napustio i Jurica. Nakon odlaska njegovih sinova u partizane, postojao je plan da Ivan Ribar, u pratnji sestara Ivanke i Olivere Ćuković, napusti Beograd i ode u oslobođeno Užice, ali je ovaj plan poremetio početak Prve neprijateljske ofanzive.[20][21] Pošto mu je boravak u Beogradu, kao poznatom antifašisti bio sve teži, morao je da promeni nekoliko ilegalnih stanova. Između ostalog, boravio je bolnici Trgovačke omladine, u kući Marka Anafa, ulici Kraljevića Tomislava na Kotež Neimaru, gde se nalazilo tajno sklonište, kao i u stanu stan svoje poćerke Mire Vučković, u Ulici vojvode Dragomira na Vračaru. Uprkos svim teškoćama, održavao je kontakt sa rukovodećim ličnostima NOP-a u Beogradu, a najviše sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto su početkom 1942, oko zgrade u kojoj je stanovao, primećeni agenti Specijalne policije, morao je da napusti ovaj stan. Tada je posredstvom Neškovića, smešten u kuću u Činovničkoj koloniji, u blizini Autokomande. Ova kuća bila je vlasništvo sestre Nade Andrejević, supruge Đorđa Andrejevića Kuna i bila je stavljena na raspolaganje KPJ, radi Đorđevog skrivanja. U kući su kao zvanični stanari živeli Nadina sestra Paraskeva Jokić, sa dvoje male dece, i sestra i majka Vlajka Begovića. Kun je u suterenu kuće izgradio sklonište, koje je služilo za sakrivanje ilegalaca. Kuća je bila jedna od baza Pokrajinskog komiteta i za nju je znao samo uzak krug ljudi, a Kuna i Ribara je posećivao Blagoje Nešković, koji je stanovao u blizini. Juna 1942. Specijalna policija je tragajući za mužem Paraskeve Jokić, koji je pobegao iz zatvora u Lazarevcu, izvršila pretres kuće, ali nije uspela da otkrije sklonište u kome su se nalazili Kun i Ribar. Za vreme boravka u kući, Ribar se pripremao da napusti Beograd, pa je pustio bradu i vežbao da hramlje na jednu nogu, kako ga neko ne bi prepoznao.[22][23][24] Nakon što su obezbeđene lažne isprave, koje je izradio Đorđe Andrejević Kun, kao i organizovan prihvat i veza u Zemunu i Zagrebu, Ivan Ribar je krajem jula 1942. napustio Beograd. Do Savskog mosta, gde se nalazio granični prelaz između Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske (NDH) dopratila ga je Brana Perović, dok ga je sa druge strane sačekala Elza Meterli, kurirka Pokrajinskog komiteta, koja ga je odvela do kuće Jelice Babšek,[b] u Ulici cara Dušana u Zemunu, gde ga je čekao Lola Ribar. U Zemunu su tada, nakon odlaska iz Beograda, boravile Tonica i Božena, ali se Ribar nije susreo sa njima, zbog konspiracije.[22][23] Dan nakon prelaska u Zemun, Lola i Ivan su sa lažnim legitimacijama, izdatim od Ministarstva hrvatskog domobranstva, preko Vinkovaca otputovali u Zagreb, gde ih je sačekao Ivan Stevo Krajačić. Potom su autobusom otišli u predgrađe Vrapče, gde su se Ribari smestili u stan Anđele Kopinič, sestre Josipa Kopiniča. Ovde su boravili mesec dana, nakon čega je Krajačić, uz pomoć dvojice domobranskih oficira, koji su bili saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, organizovao njihovo prebacivanje iz okupiranog Zagreba. Početkom septembra, satnik Franjo Balon je poluteretnim kamionom prebacio Stevu Krajačića, Lolu i Ivana Ribara u Gornju Purgariju, gde su prenoćili. Potom su peške otišli u Žumberak, odakle su se u pratnji Žumberačke partizanske čete, prebacili na Kordun, u sedište Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji se nalazio u Gornjem Budačkom, kod Slunja. Ovde su se zadržali nekoliko dana i tu je Ribar imao susreo sa Vladimirom Bakarićem, političkim komesarom Glavnog štaba Hrvatske, koga je pre rata branio pred Sudom za zaštitu države. Potom su preko Plitvičkih jezera, Korenice, Plješevice i Donjeg Lapca i Drvara nastavili put za Vrhovni štab NOP i DV Jugoslavije, koji se nalazio u Mliništu, kod Mrkonjić Grada. U Vrhovni štab su stigli 26. septembra i istog dana ih je primio Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.[25][24][26] Na čelu AVNOJ-a u partizanima Ivan Ribar i Josip Broz Tito, u Bogovićima, kod Pala, juna 1943, nakon Titovog ranjavanja na Sutjesci Novembru 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na predlog Josipa Broza Tita, partijska ćelija Vrhovnog štaba, čiji je sekretar bio pop Vlada Zečević primila je Ivana Ribara u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Veselinom Maslešom i sinom Ivom učestvovao je u pripremama za konstituisanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koji je bio opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo naroda Jugoslavije koje je rukovodilo radom Narodnooslobodilačkih odbora. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a održanom u oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra 1942. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Iako je bio u starosti, imao je 62 godine, tokom 1943. godine je prošao kroz Četvrtu i Petu neprijateljsku ofanzivu. U toku Pete ofanzive, poznate i kao „bitka na Sutjesci“, nalazio se sa Sedmom banijskom divizijom, na čijem su čelu bili Pavle Jakšić i Đuro Kladarin. Posle Sutjeske, otišao je na oslobođenu teritoriju Like i tu ostaje do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Početkom oktobra je učestvovao na Kočeskom zboru, a polovinom oktobra na Drugom zasedanju ZAVNOH-a u Plaškom. Potom je, zajedno sa delegatima iz Hrvatske i Slovenije došao u Jajce. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. i 30. novembra izabran je za predsednika AVNOJ-a. Neposredno posle završetka zasedanja, Ribaru su Josip Broz Tito i Ivan Milutinović saopštili tužnu vest da su mu poginuli sinovi - Jurica i Ivo. Posle zasedanja AVNOJ-a, zajedno sa članovima Predsedništva AVNOJ-a i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) otišao je preko Like za Sloveniju, gde je ostao oko tri meseca. Prisustvovao je Prvom zasedanju SNOO, održanom 19. februara 1944. godine u Črnomlju i Trećem zasedanju ZAVNOH-a, održanom 8. i 9. maja u Topuskom. Početkom juna 1944. godine odlazi na ostrvo Vis, gde je bilo središte Vrhovnog štaba i NKOJ-a. Tamo prisustvuje razgovorima sa dr Ivanom Šubašićem i britanskim ambasadorom Stevensonom. U jesen 1944. godine avionom odlazi na oslobođenu teritoriju Srbije i boravi u Valjevu i Aranđelovcu, a krajem oktobra dolazi u oslobođeni Beograd. Tu je vršio dužnost predsednika Predsedništva AVNOJ-a, a od avgusta 1945. godine predsednik Predsedništva Privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Karijera u FNRJ Ivan Ribar na svom radnom stolu Posle rata, neprekidno je biran za poslanika u Narodnoj skupštini FNRJ i u Sabor NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. godine bio je Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Jedno vreme je bio i član Saveznog odbora SSRNJ. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Iz političkog života se povukao 1960. godine. Preminuo je 2. februara 1968. godine u Vojnoj bolnici u Zagrebu. Prema poslednjoj želji, kremiran je u Beogradu i 5. februara sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu. Porodica Detaljnije: Porodica Ribar Ivan Ribar je od 1915. godine bio u braku sa udovicom Antonijom Tonicom Šimat, koja je iz prvog braka imala troje dece — ćerke Miru i Boženu i sina Žarka. U braku sa Tonicom, dobio je dvojicu sinova — Ivu Lolu (1916) i Juricu (1918). Nakon okupacije Jugoslavije, Tonica je ostala u okupiranom Beogradu, a kasnije je prešla u Srem, gde je sa ćerkom Boženom živela ilegalno među partizanskim saradnicima. Prilikom blokade Kupinova, 8. jula 1944, Tonica i Božena su uhvaćene od strane folksdojčera, nakon čega je Tonica streljana, a Božena odvedena u Banjički logor. Odlikovanja i priznanja Za politički i državnički rad odlikovan je sa više odlikovanja, među kojima se pored odlikovanja iz Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, nalaze i strana odlikovanja — poljska, albanska i druga.[27] Među odlikovanjima FNR i SFR Jugoslavije nalaze se:[28] Orden junaka socijalističkog rada, odlikovan 1961. Orden narodnog oslobođenja, odlikovan 1945. Orden jugoslovenske zastave prvog reda (dvaput), Orden bratstva i jedinstva prvog reda, odlikovan 1947. Orden zasluge za narod prvog reda, Orden partizanske zvezde prvog reda i Orden za hrabrost Godine 1950, na predlog maršala Tita unapređen je u čin rezervnog general-majora JNA. Pre toga je u Austrougarskoj vojsci imao čin rezervnog poručnika, a u Jugoslovenskoj vojsci čin rezervnog sudskog kapetana.[29] Bio je počasni građanin Karlovca, Bihaća, Đakova, Šibenika, Glamoča i Kaknja.

Tri drame Milana Begovića Beograd, Geca Kon 1934. Božji čovek Pustolov pred vratima Bez trećeg ... Kao dramatičar, pogotovu kao prozaik, Begović ostvaruje trajnije i vrjednije rezultate. Senzibilan artist, teatarski svestrano izobražen, on poznaje suvremenu dramaturgiju i težnje modernoga kazališta, vodi računa o sklonostima publike i nastoji u svojem dramskom stvaranju slijediti aktualna strujanja prihvaćajući i pronalazeći novine u tehnici i tematici. U većini dramskih djela ostaje ipak vezan za variranje ljubavnih odnosa i lika žene. Begovićeve dramatičarske odlike najizrazitije su u dramama Pustolov pred vratima (1926) i Bez trećega (1931). Prva, u kojoj su zamjetljivi odjeci Pirandella i S. Freuda, doživljuje se kao nadahnuta igra mašte i zbilje, podsvijesti, irealnosti i tragigrotesknosti, a druga, napisana prema završnom poglavlju romana Giga Barićeva, temelji se na arhetipskoj temi Odiseja i Penelope te na intimnim psihološkim reakcijama, koje su u tekstu ostvarene iznimnom profesionalnom umješnošću. U važnije Begovićeve dramske ostvaraje valja ubrojiti i realističku dramu iz njegova zavičajnog podneblja Stana Biučića (1909), dvije do tri manje komedije (Menuet, Venus victrix, Biskupova sinovica, sakupljene u knjizi Male komedije, 1921), mistično-religioznu dramu Božji čovjek (1924) i komediju Amerikanska jahta u splitskoj luci (1930), prožetu lirskim akcentima, humornom sjetom i blagom ironijom. Begovićeve su drame uveliko prevođene i igrane u inozemstvu. Napisao je i libreto za operu Ero s onoga svijeta J. Gotovca (1936). ... Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. Три драме / Милан Беговић Београд : Г. Кон, 1934 (Београд : Драг. Грегорић) 351 стр. ; 20 cm Божји човек; Пустолов пред вратима; Без трећег.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpska knjizevna zadruga 63 Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota.[2] Stil Objavljen 1819, ovaj viteški roman ima sve odlike romantizma: slika verne i neustrašive vitezove koji rizikuju život za svoju čast, idealnu dvorsku ljubav i vernost do smrti, viteške turnire, otmice, opsade zamkova i zavere u borbi za kraljevsku krunu; jednom rečju - prikazuje izuzetne i idealizovane ličnosti u izuzetnim i fantastičnim zbivanjima. Pored izmišljenih likova, istaknutu ulogu u romanu igraju kralj Ričard Lavlje Srce i legendarni odmetnik Robin Hud. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Branko Sotra Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Branko Šotra (Kozice kod Stoca 31. januar 1906 — Stokholm 21. maj 1960) bio je srpski slikar. Bavio se slikarstvom, grafikom, primijenjenom umjetnošću i likovnom kritikom. Biografija Branko Šotra: Ručak u polju (1942/43) Freska u kući Tadića u Donjem Dubcu Slikar Branko Šotra rođen je u selu Kozice kod Stoca. Kraljevsku umjetničku školu završio je u Beogradu 1929. godine. U vreme studiranja povezao se sa Komunističkom partijom Jugoslavije, pa je zbog komunističke delatnosti bio više puta zatvaran. Službovao je u Ohridu kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Nakon dve godine prebačen je u Vršac za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Imao je suprugu Stanu.[1] Za sve vreme je slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan u vojsku a svi njegovi radovi su se zagubili u toku rata. Nakon kapituliranja Kraljevine Jugoslavije nastavio je da ratuje boreći se u redovima NOV i POJ na prostorima Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Srbije. Nakon rata radio je na formiranju Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, a kasnije je postavljen za njegovog načelnika. Bio je upravnik Vojnog muzeja u Beogradu u periodu njegove obnove. Za redovnog profesora i prvog rektora Akademije za primjenjenu umjetnost u Beogradu izabran je 1948. godine i na toj dužnosti se zadržao do 1956. godine. Umro je iznenada 21. maja 1960. godine u Stokholmu. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. U umetnički život Branko Šotra je ušao tridesetih godina dvadesetog veka i to kao slikar, da bi se kasnije kroz život sve više okretao grafici. Kada je postao profesor na Akademiji primenjenih umetnosti grafika i duborez su mu postali glavna preokupacija. Postoji Kuća sa zidnim slikama Branka Šotre.