Potpis Mirka Damnjanovića i posveta upućena drugu Aleksandru Arnautoviću ! Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године. DETLEV FON LILIENKRON Ratne Novele / PORAZ - ADJUTANTSKI DOŽIVLJAJI - LETNJA BITKA S Nemačkog preveo: Mirko Damnjanović ` MALA BIBLIOTEKA ` Urednik: Risto Kisić Vlasnik: Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića Štamparsko umjetnički zavod Paher i Kisić - Mostar, 1906 godine -POSEBNO IZDANJE- Povez: Mek Format: 14,8 x 10 cm Broj strana: 64 -Hrbat lošiji i ima zacepljenosti i minimalnih oštećenja usled sečenja ( razdvajanja ) strana Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

Miloš Ivković (Osijek, 1880–Beograd, 1950): Nekoliko dialektoloških napomena o `Pjevanici` Sime Milutinovića Nova štamparija Davidović - Beograd, 1909 godine Format: 33,9 x 16,2 cm Broj strana: 8 ( numerisano od 39-46 ) Solidno očuvano za svoje godine, jedan ćošak malo okrnjen ... Posvećeno mladome gospodinu Aleksandru Arnautoviću, saradniku Srpskog književnog glasnika. Potpis autentičan. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, pismom ?-pitati za poštarinu... T1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice i povez slabi, sve ostalo uredno! Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari.

Izdanje knjižarnice Radomora D. Đukovića, Beograd, 1938. 202 strane. Nedostaju korice i prvih nekoliko listova izgužvano. Posveta autora i potpis prethodnog vlasnika. Povez se jedva drži ali i dalje odoleva. Nema podvlačenja, zapisa... Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској. На Растку објављено: 2007-12-30

Izuzetno retko s koricama, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina anonimnog autora, ali u stilu „Nolitovih“ izdanja koja je dizajnirao Pavle Bihaly Merin. Iskrzano po ivicama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Kukić, Stanko Naslov A život teče... : roman / Stanko Kukić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1934 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjižarnica Radomira D. Đukovića, 1934 (Beograd : Davidović) Fizički opis 186 str. ; 21 cm. Miodrag Milovanović Stanko Kukić, „Svet pod maskom“ (prikaz romana iz 1938) Koliko malo poznajemo istoriju srpske naučne fantastike najbolje pokazuje činjenica da svake godine otkrivamo bar po jedan zaboravljeni roman ili priču sa početka ovog veka kojima nas naši preci podsećaju na ono što, istina u velikoj meri zadojeni mlekom komunizma koje nije tako lako isprati iz svake ćelije tela, često zaboravljamo, da naša kultura nije počela 1945. Baš kao što nikako ne možemo da se naviknemo da računamo predratna (mislim na Drugi svetski) fudbalska prvenstva, tako smo skoro potpuno zaboravili da je pre tog istog rata postojala književnost koja se razlikovala od one realističke koju smo pomno izučavali u školama, književnost do kojoj se vraćamo čeprkajući po antikvarnicama i buvljacima u potrazi za knjigama nezabeleženim u postojećim istorijama književnosti. Svet pod maskom Stanka Kukića je jedan od takvih romana. Njegova umetnička vrednost sasvim sigurno nije na dovoljnom nivou da bi ušao u udžbenike ili istoriju književnosti jednoga naroda, ali je neshvatljivo da se, barem u krugovima koji se bave naučnom fantastikom kojoj ovaj roman nesumnjivo pripada, potpuno izgubi svaki trag romanu koji 1938. godine anticipira rat koji će uslediti samo koju godinu kasnije. Roman sam prvi put pronašao sasvim slučajno, preturajući sredinom godine po pristiglim knjigama u antikvarnici Srpske književne zadruge, a da nije preterano redak, dokaz je što sam uskoro naleteo na još jedan primerak na krajnje bizarnom mestu - kod Cigana na pijaci na Banovom Brdu, kupujući pomorandže za klinca, a kasnije se ispostavilo da je još jedan član Društva „Lazar Komarčić“, Ljuba Damnjanović, naišao na njega u istoj antikvarnici. Roman je izdala Izdavačka knjižarnica Ratomira D. Ćurkovića iz Beograda, a osim imena štamparije, Davidović, i, naravno, imena pisca i naslova romana, na unutrašnjim stranicama nema drugih podataka o knjizi. Povez je mek, a na naslovnoj strani predstavljen je kolaž sa prizorima razaranja, preko koga su crvenim pisanim slovima dati naslov romana, pisac, mesto izdanja, Beograd, i godina, 1938. Roman ima 202 stranice i štampan je ćirilicom. Pregledom kataloga Narodne biblioteke otkrio sam da je Stanko Kukić objavio samo još jedan roman, 1934. godine, pod nazivom „A život teče“, koji verovatno ne spada u žanr naučne fantastike. Na početku romana Svet pod maskom nalazi se piščev kratak uvod, koga prenosim u celini: Ovaj roman nema svoje naročito nacionalno obeležje, kao što ni materija samog dela nema granica. On je pisan jedino u želji da se pomogne napaćenim generacijama koje su prošle kroz kalvariju svetske tragedije rata. Ako bi se, ne daj Bože, ostvarilo ono o čemu se u ovom romanu govori, on bi se mogao primeniti na sve države i sve narode koji strepe za svoju nezavisnost, za mir i slobodan razvoj. Ovoga trenutka, kada se mutni oblaci gomilaju nad svodom svih kulturnih i prosvećenih naroda, fantom budućeg rata urezan je u misao čovekovu više nego ikada. Roman počinje u Beogradu, 193_, kako kaže pisac, čijim ulicama se vuče glavni junak, Stanković, knjigovođa bez posla, otac troje dece, čiju glavu pritiskaju sve veće i veće nedaće. Ekonomska je kriza, posla nema, deca su mu na ivici gladi, žena sve nervoznija, a on se vraća kući nakon još jednog dana uzaludnog obijanja pragova. Kući ga čekaju još veće nevolje. Vlasnik stana rešio je da izbaci Stankoviće jer već nekoliko meseci nisu platili kiriju i doveo je žandara da to lakše učini. Stankoviću pada mrak na oči i počinje na davi stanodavca, posle čega završava u zatvoru, a njegova porodica u podrumu na periferiji. Po izlasku iz zatvora jedna devojka, sirotica sa sela koja je došla u grad da uči školu, a zbog bede je prinuđena da telo iznajmljuje načelniku, iz prijateljstva prema njegovom poznaniku Košutiću uspeva da Stankoviću sredi zaposlenje. U trenutku kad pomisli da se stvari sređuju, dolazi katastrofa. Prvo se u novinama pojavljuju vesti o zaoštravanju odnosa na Dalekom istoku između Japana i Rusije, a zatim i o tome kako neprijatelj (do kraja knjige će ostati neprijatelj) uprkos jake odbrane uništava Brisel. Stanković vodi rasprave sa prijateljem o tome da je rat samo smicalica onih koji gospodare našom voljom. Raspinju nas bez potrebe na dve polovine: između dužnosti i ljubavi, između patriotizma i krvi... Pitaj onoga što sedi u autu od osam cilindera, gde je patriotizam, on će ti odgovoriti: u stomaku, kod ljubavnice, u novčaniku... Ni na kraj pameti mu neće biti da kaže da je patriotizam na bojištu. Ipak, Stanković je samo pion u igri života i kada dođe do mobilizacije, jer danas pre podne je naša vlada odbila uvredljive zahteve i naredila mobilizaciju. Na okup junaci!... Dignite visoko barjak slobode... Nema popuštanja... Narode koji sa pesmom umireš na usnama... Heroji prošlih dana, budni čuvari budućnosti, vi imate reč!... on odlazi u borbu na granicu. Rat je surov i nemilosrdan. Rovovi, blato, bodljikava žica, artiljerijska paljba na sve strane, raskomadana tela, bojni otrovi. Usavršena ratna tehnika prenosi se i na pozadinu. Avioni nečujni, nevidljivi, zaštićeni veštačkom maglom i jesenjim gustim neprozirnim oblacima iskrsavaju svakog dana nad gradovima, selima, sejući otrov i smrt na svakom koraku... Vreme protiče a rat se ne okončava, visoki napon struje uništava sve živo na zemlji, čelik se topi pod smrtonosnim zracima, uvode se novi avioni koji se zaustavljaju u vazduhu, ali ni neprijatelj ne miruje, neprestano bombarduje Beograd. Stankovićeva žena dobija otkaz i pritisnuta nemaštinom predaje se udvaranju njegovog kolege, grbavca Ljubića. Pisma prestaju. U jednoj akciji Stanković biva ranjen i po puštanju iz Bolnice zapućuje se vozom ka Beogradu. Grad je izmenio fizionomiju. Svuda ruševine... svuda isprepleteni podzemni hodnici, tuneli. Iznad Slavije nema podzemnih lavirinata, tu su samo stare, isprepletene, izrovane ulice sa porušenim domovima. Ulice su puste, a tek ovde-onde promakne brzo pored njega po neka senka sa gas-maskom na licu. Stanković nalazi decu kod stare Anke, gde žive u kući sa relativno sigurnim podrumom, odvojeni od majke. Tu saznaje za ženino neverstvo, a sve zagorčava činjenica da oni plivaju na parama zarađenim na fabrici bojnih otrova. Besan, polazi u potragu za njima, ali ga u gradu zatiče vazdušni napad. Neprijatelj baca bojne otrove. Stanković juri nazad do dece i zatiče najstarijeg sina mrtvog na ogradi. Izbezumljen, juri gradskim ulicama bez cilja... lud... Korača bez gas-maske i ništa ne čuje. Umor mu krši i lomi snagu. Pluća se duboko nadimaju, tražeći vazduha. Iperit polako... polako da ga ne povredi u bezmernom bolu, razara plućna tkiva, raskida mu život na sitne čestice, koje stopljene zajedno sa njegovim suzama, iskidanim srcem ulaze u novi , čistiji, plemenitiji život, gde nema zlobe, gde nema Ljubića, a gde rad zamenjuje rat kao sredstvo za sretniju budućnost čovečanstva... Prilikom iznošenja sadržaja romana trudio sam se da što više koristim reči samog pisca, ne bi li vam što vernije dočarao njegov stil, do zla boga patetičan i operisan od svakog osećaja za suptilnost. Likovi uzdišu, pitaju se: Dokle!... Dokle!... Zar ima Boga? Dijalozi su uglavnom na nivou: - Ja moram uspeti!... Razumi... Moram raditi zbog dece! - Moraš!... Moraš!... Likovi su crno-beli i prilično su karikaturalno dati, čak i fizički (i Ljubić i stanodavac koji ih isteruje iz stana su grbavci), pri čemu je jedino glavni junak, Stanković, nešto iznijansiranije (u granicama mogućnosti pisca) predstavljen. Sličnu neukost pisac pokazuje i u kompoziciji dela. Kako uvede novi lik, pisac se raspriča o njemu potpuno gubeći kontinuitet radnje. S obzirom na sve navedeno, ono što bi današnjeg čitaoca ipak moglo navesti da pročita roman Svet pod maskom Stanka Kukića očito ne leži u literarnoj ravni dela. Mene je najviše impresionirala neverovatna sličnost mojih razmišljanja o suludosti rata koji se u ovom trenutku (godine 1992) vodi, i razmišljanja pisca o ratu koji će samo koju godinu od pisanja njegovog dela uslediti. Osim toga, mnogobrojan nakot nacional-romantičara mogao bi da se uveri da ni pre rata nije sve bilo baš tako ružičasto u zemlji srpskoj. KC (K)

Stanko Kukic- Svet pod maskom Izdavcka knjizarnica Radomira D. Cukovica, Beograd, 1938. Mek povez, fotomontaza na prednjoj korici, 202 strane. SRPSKI NAUCNO-FANTASTICNI ROMAN! A da vidimo sta na ovu temu ima da kaze Miodrag Milovanovic, poznatiji kao Mica, neumorni istrazivac domace naucne fantastike i konja: Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, ostalo sve uredno! Ilustracije: Ive Kusanica 1. Izdanje !!! Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Kušanić, Ivo, hrvatski karikaturist, crtač i slikar (Zagreb, 9. V. 1924 – Beograd, 21. III. 2003). Studij slikarstva završio 1952. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Stripove i karikature objavljivao je kao srednjoškolac; nakon suradnje u partizanskim listovima za II. svjetskog rata trajno se odlučio za karikaturu. Radio u Kerempuhu (Zagreb), Ježu (Beograd), Politici (Beograd) i NIN-u (Beograd), povremeno surađujući u više drugih listova, pa se uvrstio među vodeće karikaturiste u tadašnjoj Jugoslaviji. Pretežito se bavio političkom karikaturom. Kao glavni crtač ostvario je nekoliko crtanih filmova u počecima Zagrebačke škole crtanog filma (Susret u snu, Nikola Kostelac, 1957; Strašilo, Vatroslav Mimica, 1957; Lažni kanarinac, Norbert Neugebauer, 1958), a poslije u srpskoj produkciji (Rampa, Konfekcija, oba 1967). Nakon umirovljenja 1977. objavljivao je karikature u Večernjem listu i Vjesniku te se intenzivnije bavio slikarstvom.,,,

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mislim da fali predgovor, ostalo sve u redu! Walter Scott: WAVERLEY ili U BORBI ZA OTADŽBINU historički roman iz osamnaestoga stoljeća Ilustrovano sa 16 slika Nakladnik: Knjižara St. Kugli, Zagreb Uvez: tvrdi Broj stranica: 188 Format: 14 x 20 cm Waverley je smješten tijekom jakobitskog ustanka 1745., koji je nastojao obnoviti dinastiju Stuarta u osobi Charlesa Edwarda Stuarta (ili `Bonnie Prince Charlie`). Priča o mladom sanjaru i engleskom vojniku, Edwardu Waverleyu, koji je poslan u Škotsku 1745. On putuje na sjever iz svoje aristokratske obiteljske kuće, Waverley-Honour, na jugu Engleske (navodno u obavijesti engleskog nasljeđa koja upućuje u opatiju Waverley u Surreyu) prvo u Škotsku nizinu i dom obiteljskog prijatelja baruna Bradwardinea, zatim u Highlands i srce jakobitskog ustanka 1745. i posljedica. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpska knjizevna zadruga 63 Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota.[2] Stil Objavljen 1819, ovaj viteški roman ima sve odlike romantizma: slika verne i neustrašive vitezove koji rizikuju život za svoju čast, idealnu dvorsku ljubav i vernost do smrti, viteške turnire, otmice, opsade zamkova i zavere u borbi za kraljevsku krunu; jednom rečju - prikazuje izuzetne i idealizovane ličnosti u izuzetnim i fantastičnim zbivanjima. Pored izmišljenih likova, istaknutu ulogu u romanu igraju kralj Ričard Lavlje Srce i legendarni odmetnik Robin Hud. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije, sve ostalo uredno! Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota.[2] Stil Objavljen 1819, ovaj viteški roman ima sve odlike romantizma: slika verne i neustrašive vitezove koji rizikuju život za svoju čast, idealnu dvorsku ljubav i vernost do smrti, viteške turnire, otmice, opsade zamkova i zavere u borbi za kraljevsku krunu; jednom rečju - prikazuje izuzetne i idealizovane ličnosti u izuzetnim i fantastičnim zbivanjima. Pored izmišljenih likova, istaknutu ulogu u romanu igraju kralj Ričard Lavlje Srce i legendarni odmetnik Robin Hud. Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari...

Prvo izdanje iz 1909. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 33 / urednik Kisić Risto Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1909 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića, 1909 Fizički opis 106, 45, 137 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ161-165 Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Naslov Mala biblioteka. Knj. 4 / urednik Risto Kisić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1902 Izdavanje i proizvodnja [Mostar] : Knjižarnica Pahera i Kisića, 1902 Fizički opis 77, 141, 83, 106 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Kisić, Risto Zbirka Mala biblioteka / Knjižarnica Pahera i Kisića ; ǂsv. ǂ16-20 Sadržaj Sadržaj: Pripovetke / A. P. Čehov. Crtice / Svetozar Ćorović. Humoristikon / Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Branislav Stanojević, Čiča-Ilija Stanojević, Jovan Protić, Čeda Popović. ISBN (Pl.) Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Odavić, Petar J. Naslov Novele. Sv. 1 / P. [Petar] J. Odavić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 160 str. ; 15 cm Petar J. Odavić (Beograd, 19. 6. 1866–1952). Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu, a prava u Parizu, 1887. Od 1890. do 1906. bio u državnoj službi, koju je završio kao inspektor Ministarstva unutrašnjih dela. Izdavao je i uređivao ilustrovani časopis „Život i umetnost“. Pisao je pesme, pripovetke, oglede i prikaze. Objavio je više knjiga: zbirke pesama „Pesme“ (1906), Mostar, „Suton i senke“ (1909), Beograd, Nova štamparija „Davidović“, „Putem čežnje i snova“ (1911), „Večiti motivi“ (1930); pripovetke „Novele“ (1905), „Krize mladosti“ (1910), „Srodne duše“ (1923); ogledi „Razmišljanje o Lepom“ (1907), Beograd, „O umetnosti i o umetnicima“ (1921), „Eseji“ (1923), „Skulptorska dela g. Meštrovića“ (1934), Beograd, „Politički nemoral naše najveće zlo“. 26. maja 1905. godine, u stanu Srpske književne zadruge, doneta je odluka o osnivanju Srpskog književničkog društva. Jedan od osnivača i prvi članova društva bio je Petar Odavić. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Branko Sotra Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Branko Šotra (Kozice kod Stoca 31. januar 1906 — Stokholm 21. maj 1960) bio je srpski slikar. Bavio se slikarstvom, grafikom, primijenjenom umjetnošću i likovnom kritikom. Biografija Branko Šotra: Ručak u polju (1942/43) Freska u kući Tadića u Donjem Dubcu Slikar Branko Šotra rođen je u selu Kozice kod Stoca. Kraljevsku umjetničku školu završio je u Beogradu 1929. godine. U vreme studiranja povezao se sa Komunističkom partijom Jugoslavije, pa je zbog komunističke delatnosti bio više puta zatvaran. Službovao je u Ohridu kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Nakon dve godine prebačen je u Vršac za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Imao je suprugu Stanu.[1] Za sve vreme je slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan u vojsku a svi njegovi radovi su se zagubili u toku rata. Nakon kapituliranja Kraljevine Jugoslavije nastavio je da ratuje boreći se u redovima NOV i POJ na prostorima Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Srbije. Nakon rata radio je na formiranju Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, a kasnije je postavljen za njegovog načelnika. Bio je upravnik Vojnog muzeja u Beogradu u periodu njegove obnove. Za redovnog profesora i prvog rektora Akademije za primjenjenu umjetnost u Beogradu izabran je 1948. godine i na toj dužnosti se zadržao do 1956. godine. Umro je iznenada 21. maja 1960. godine u Stokholmu. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. U umetnički život Branko Šotra je ušao tridesetih godina dvadesetog veka i to kao slikar, da bi se kasnije kroz život sve više okretao grafici. Kada je postao profesor na Akademiji primenjenih umetnosti grafika i duborez su mu postali glavna preokupacija. Postoji Kuća sa zidnim slikama Branka Šotre.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 6. str. O znacenjiu etnologije za kulturnu historiju slavenkog juga 1939. god. Dr. Zdenko Vinski Zdenko Vinski (rođen: Zdenko Weiss) (Zagreb, 3. 5. 1913 - Zagreb, 13. 10. 1996), jugoslavenski i hrvatski arheolog. Zdenko Vinski je rođen 3. 5. 1913 u Zagrebu. Potječe iz židovske porodice Otona i Štefanije Vinski. Otac mu je bio ugledni zagrebački privrednik i bankar. Sa majčine strane član je ugledne židovske porodice Aleksander, u svoje vrijeme jedna od najbogatijih porodica na području hrvatskih zemalja tokom Austro-Ugarske Monarhije i Kraljevine Jugoslavije. 1918 Ivin otac je zatražio promjenu porodičnog prezimena Weiss u Vinski.[1][2][3] Odrastao je uz mlađeg brata Ivu. U Zagrebu je završio osnovnu i srednju školu. Od 1932 do 1937 studirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, gdje je 1937 i doktorirao. Doktorsku diplomu nostrificirao je 1938 na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.[4][5] Početkom Drugog svjetskog rata tj. uspostavom Nezavisne Države Hrvatska (NDH) započelo je mučno razdoblje u životu Zdenka i njegove porodice. Režim NDH je dopustio Zdenku i njegovoj porodici, unatoč tom što su bili Židovi, da stanuju u dotadašnjem stanu. Također su bili oslobođeni nošenja znaka Davidove zvijezde i slova Ž (znak za Židov) na lijevoj nadlaktici i lijevoj strani prsa.[3] Sve to međutim nije spasilo Zdenkovog oca Otona i baku Ilku Aleksander koje su 1942 uhapsile ustaše i deportirali u koncentracijski logor Jasenovac gdje su oboje potom bili ubijeni. Zdenko, brat Ivo i majka Štefanija su samo pukom srećom izbjegli deportaciju u Jasenovac i smrt. Mnogi članovi njegove bliže i šire porodice su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Nakon rata, od 1945 do 1979, radio je Arheološkom muzeju u Zagrebu kao stručnjak-arheolog. Prvo je bio zaposlen kao kustos, a zatim u znanstvenim zvanjima: od 1951 do 1961 kao naučni suradnik, od 1961 do 1967 kao viši naučni suradnik, te kao znanstveni savjetnik od 1967 do 1979. Od 1951 do 1953 bio je direktor muzeja. 1954 prvi je počeo održavati samostalnu nastavu iz srednjovjekovne arheologije na Odsjeku za arheologiju zagrebačkoga Filozofskog fakulteta, a predavao je i na sveučilištima u Ljubljani, Zadru i njemačkom Göttingenu. Zdenko se prvenstveno bavio srednjevjekovnom arheologijom, a u mnogo manjoj mjeri prethistorijskom. Oformio je srednjevjekovnu zbirku muzeja, sustavno sredio njen depozitarij, a postavio je i nekoliko stalnih i povremenih izložaba. Vršio je niz terenskih istraživanja, među kojima se ističu dugogodišnja sistematska iskopavanja velike srednjevjekovne nekropole u Vukovaru i nekropole iz razdoblja seobe naroda u Kninu. U više navrata boravio je u inozemstvu u svrhu specijalizacije, a sudjelovao je i na mnogim znanstvenim skupovima i simpozijima međunarodnog i domaćeg karaktera: u Čehoslovačkoj, Poljskoj, Austriji, Švicarskoj, SR Njemačkoj, Francuskoj, Italiji, Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima diljem SFR Jugoslavije. Održao je niz predavanja na znanstvenim kongresima od 1958 na dalje i to: Na 5. Međunarodnom kongresu za prethistorijsku i protohistorijsku arheologiju u Hamburgu, 6. Međunarodnom kongresu u Rimu, 7. Međunarodnom kongresu u Pragu, 1. Međunarodnom kongresu za Slavensku arheologiju u Varšavi, 2. Simpoziju za arheologiju Karpata u Krakovu, jubilarnom Međunarodnom kolokviju `Kneževski grobovi ranog srednjeg vijeka u Evropi` u Mainzu i dr.[4][5] Paralelno s muzejskim stručnim i znanstvenim radom tekla je i njegova fakultetska karijera. Tako je 1954 habilitirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu kao naslovni docent, a predavao je na istom fakultetu kao honorarni nastavnik, uz manje prekide, od 1951 do 1961 godine. Od 1967 do 1971 bio je predavač za ranosrednjevjekovnu arheologiju Filozofskog fakulteta Univerze u Ljubljani, gdje je 1969 postao honorarni redovni profesor. Nakon 1971 vršio je povremeno postdiplomsku nastavu u Ljubljani i Zadru. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Gottingenu predavao je kao gost u ljetnom semestru 1963 kolegij: Izabrana poglavlja ranosrednjevjekovne arheologije Jugoistočne Evrope, sa seminarom i konzultacijama. Dr. Zdenko Vinski bio je i član mnogih redakcija časopisa, Savjeta i Društava. Bio je dopisni član Njemačkog i Austrijskog arheološkog instituta.[4] Bogata znanstvena djelatnost Dr. Zdenka Vinskog bila je usmjerena prije svega na arheologiju ranog srednjeg vijeka iako je povremeno obrađivao i pojedine prethistorijske teme, što je jasno vidljivo iz njegove bibliografije. Posebnu pažnju posvetio je problematici seobe naroda u Jugoistočnoj Evropi i kulturnom kontinuitetu, odredivši dosad znanstveno nesagledani kasnoantički-barbarizirani kulturni i etnički stratum koji je dočekao seobu Južnih Slavena. Druga znanstvena tematika s kojom se također intenzivno bavio je ranoslavenska, odnosno starohrvatska kulturna baština od 8. do 10. vijeka. Osobito je proučavao karolinški kulturni utjecaj u grobnoj ostavštini ranofeudalne hrvatske kneževine tj. u prijelaznom vremenu od kasnog 8. vijeka na 9. vijek, za kristijanizacije Hrvata. Dugogodišnji i kontinuirani stručni i znanstveni rad dr. Zdenka Vinskog u Arheološkom muzeju u Zagrebu, predstavlja bez sumnje, značajan doprinos arheološkoj znanosti u cjelini, a posebno na području arheologije ranog srednjeg vijeka.[4] Dr. Zdenko Vinski je preminuo u Zagreb 13. 10. 1996, te je pokopan na židovskom dijelu zagrebačkog groblja Mirogoj u porodičnoj grobnici porodice Aleksander..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1946. Ilustracije: Ivo Kusanic Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Prvo izdanje iz 1905. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, koje su selotejpom pričvršćene za knjižni blok (v. sliku). Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Ćorović, Svetozar Naslov Ženidba Pere Karantana / Svet. [Svetozar] Ćorović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1905 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 170 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka : posebno izdanje Svetozar Ćorović (Mostar, 29. maj 1875 – Mostar, 17. april 1919) bio je jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. Ženidba Pere Karantana je jedan od kraćih romana Svetozara Ćorovića. Prvi put je objavljen 1905. godine. I u njemu se oseća uticaj Stevana Sremca i Jakova Ignjatovića, naročito zbog toga što Ignjatović ima roman koji se zove Ženidba Ljube Čekmedžića. Ćorović piše vrlo slično drugim predstavnicima srpskog realizma u književnosti. On prikazuje tradicionalni život, malu sredinu, obične ljude, porodične i društvene odnose. U svojim delima on nije jedan od onih pisaca koji će dati idealizovanu sliku društvenog sloja, okolnosti i vremena. Svetozar Ćorović je realista, koji teži da objektivno prikaže stanje i svet o kome govori, mada u njegovim delima ima i humora. Upravo je Ženidba Pere Karantana primer romana u kom se oseća humor, doduše, vrlo osoben, ne onaj koji zatičemo u komedijama. Naravno, nije u celom romanu sve komično, naprotiv, ali neki od postupaka junaka teraju čitaoca na smeh. Može se reći i da je tema vrlo ozbiljna, jer nije mala stvar tražiti partnera za ceo život. Ovaj Pera Karantan, glavni lik, živi sam i oseća da mu nedostaje žena u kući, kako da mu da bude ostvaren i srećan sa njom, tako i da mu pomogne u kućnim poslovima. Premda je svestan toga, on je nespretan, nesnađen i to je ono što ga sputava da učini pravi izbor. Kroz Perinu sudbinu Svetozar Ćorović je želeo da navede čitaoce da se nasmeju, ali isto tako i da ih podseti da je važno razmisliti o pitanjima koje život postavlja. Pera Karantan traži nevestu, u čemu mu pomažu i prijatelji. To je glavna radnja romana Ženidba Pere Karantana, i zbog toga je odabran i ovakav naslov. Međutim, baš ne ide sve lako, on nailazi na prepreke, a taman kad mu se učini da je našao „onu pravu”, dođe do neočekivane situacije. Budući mladoženja kao da ne zna da se oslobodi i nije navikao da stvari rešava sam, već se čini da mu je potrebna podrška, što on i ne krije i direktno traži od svojih drugova da idu s njim u „prosidbu”. Prvi put, kada je išao sam, Pera se služio sitnim varanjem, jer da bi video Maru, popovu ćerku, morao je da izmišlja razloga zašto je došao i da koristi male laži da bi ga pop uopšte primio. Možda Svetozar Ćorović najviše pokazuje Perinu nesnalažljivost u slučaju kada je otišao sa Obrenom kod udovice Stake da se upozna i traži ruku njene ćerke Milke. Toliko se Pera spetljao, nije znao prave reči da kaže i postupao je tako da je on danima sedeo sa Stakom, dok se Obren za to vreme bolje upoznavao sa Milkom. U toj smetenosti Perinoj došlo je i do nesporazuma, pa se razvila ljubav između Obrena i Milke, a Staka je počela da gaji emocije prema Peri. Ovo su samo dve od bezbroj muka s kojima se Pera Karantan susreće na svom ženidbenom putu, a kako ih je rešio i da li će uspeti da se oženi, to će otkriti poslednje stranice knjige Ženidba Pere Karantana. Svetozar Ćorović rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gdje je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: Golub, Neven, Bosanska vila, Luča, Otadžbina i Brankovo kolo. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: urednik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa Zora (1896–1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista Narod (1907). Za vrijeme aneksione krize 1908. izbjegao je u Italiju. U bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine. Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svjetskog rata. Njegov brat je Vladimir Ćorović, srpski istoričar. Djela Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovjedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinačnih djela izdvajaju se romani „Majčina sultanija” (1906) s neobičnim likom palanačke kaćiperke u središtu, „Stojan Mutikaša” (1907), gdje je ispričana istorija čovjeka koji od siromašna seoskog dječaka postaje velik trgovac, zelenaš i poganac, i „Jarani” (1911), u kojima je prikazan muslimanski živalj Hercegovine u nemirna vremena uoči prestanka turske vlasti. Ćorović je vješt pripovjedač, piše lako i brzo, njegovo je pripovijedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u dužim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno vođena. Njegova najpoznatija djela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918); pripovijetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i najzad nekoliko pozorišnih komada: dvije šaljive igre „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899) i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”. Nagrada Svetozar Ćorović Nagrada „Svetozar Ćorović” se dodjeljuje u Srbiji i Republici Srpskoj, dok se u Republici Srpskoj tradicionalno održavaju „Ćorovićevi susreti pisaca“. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Lepo očuvano Retko u ponudi Ilustrovano 1863 Edinburg Valter Skot, često nepravilno kao Volter[1], (engl. Walter Scott; Edinburg, 15. avgust 1771 — Abotsford, 21. septembar 1832) bio je škotski pisac. Sakupljao je narodnu poeziju i pisao romane o junacima škotskog nacionalnog predanja. Još kao dete, voleo je da sluša pesme i bajke njegovih predaka, i bio fasciniran njima. Od njega se očekivalo da postane advokat, kao i njegov otac, i čak je je bio očev učenik neko vreme, ali je ljubav prema knjigama i istoriji prevladala. Iako su njegovi romani uglavnom bili o Škotskoj istoriji, njegov najpoznatiji roman Ajvanho govori o Engleskoj u vreme kralja Ričarda i Krstaških ratova. Godine 1826. dobio je plemićku titulu, isključivo kao nagradu za književne zasluge. Njegovi romani uključuju Rob Roj, Kventin Darvard, Talisman i druge. Ajvanho (1819) roman je koji evocira vrijeme tenzija između osvajača Normana i britanskih starosedilaca Saksonaca. Skot na jedan ubedljiv način priziva vreme viteških turnira, slave, krstaških ratova i zveketa mačeva. Poreklo[uredi | uredi izvor] Valter Skot je rođen 15. avgusta 1771, u stanu na trećem spratu na Koledž Vajndu u Starom gradu, Edinburg, uskoj uličica koja vodi od Kaugekta do kapija Univerziteta u Edinburgu (Starog koledža).[2] On je bio deveto dete (šestoro je umrlo u detinjstvu) Valtera Skota (1729–1799), člana kadetske podružnice klana Skot i pisca pečata, i njegove supruge An Raderford, sestre Daniela Raderford i potomka klana Svinton i porodice Haliberton (poreklo zbog kojeg je Valterovoj porodici dato nasledno pravo sahrane u opatiji Drajber).[3] Valter je tako bio rođak graditelja nekretnina Džejmsa Bertona (um. 1837), rođenog kao „Haliberton”, i njegovog sina arhitekte Desimusa Bertona.[4] Valter je kasnije postao član Klarens kluba, čiji su članovi bili Bertonovi.[5][6] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Skotovo detinjstvo u Sandinovsu, u senci Smajlholmske kule, upoznalo ga je u priče i folklor Škotskih granica Skotova porodična kuća na Džordž skveru u Edinburgu, od oko 1778 On je tokom detinjstva preživeo napad dečije paralize 1773. godine, što ga je učinilo hromim,[7] stanjem koje bi imalo značajan uticaj na njegov život i pisanje.[8] Da bi zalečio svoju hromost, bio je poslat 1773. godine da živi u ruralnim Škotskim granicama na farmi svog dede i babe po ocu u Sandinovsu, u blizini ruševine Smajlholmske kule, ranije porodične kuće.[9] Ovde ga je naučila da čita njegova tetka Dženi Skot, i od nje je naučio govorne obrasce i mnoge priče i legende koje su kasnije karakterisale veliki deo njegovog rada. U januaru 1775. vratio se u Edinburg, i tog leta je otišao sa svojom tetkom Dženi na banjsko lečenje u Batu u Somersetu, u južnoj Engleskoj, gde su živeli na 6 Saut Parejd.[10] U zimu 1776. vratio se u Sandinovs, sa još jednim pokušajem lečenja vodom u Prestonpansu tokom sledećeg leta.[9] Godine 1778. Skot se vratio u Edinburg na privatno obrazovanje kako bi se pripremio za školu i pridružio porodici u njihovoj novoj kući, jednoj od prvih koja izgrađenih na Džordž skveru.[2] Oktobra 1779, on je počeo da pohađa nastavu u Kraljevskoj gimnaziji u Edinburgu. Tada je već mogao da hoda i istražuje grad i okolnu prirodu. Njegovo čitanje je uključivalo viteške romanse, pesme, istoriju i putopise. Džejes Mičel mu je davao privatne časove iz aritmetike i pisanja i od njega je naučio istoriju Škotske crkve sa naglaskom na Zavetima. Godine 1783, njegovi roditelji su ga, verujući da je premašio svoju snagu, poslali da boravi šest meseci kod tetke Dženi u Kelsu u Škotskim granicama: tamo je pohađao Kelsku gimnaziju, gde je upoznao Džejmsa Balantajna i njegovog brata Džona, koji su kasnije postali njegovi poslovni partneri i štampari.[11] Radovi[uredi | uredi izvor] Ser Valter Skot, rad slikara Roberta Skota Monkrifa. Romani[uredi | uredi izvor] 1814: Waverley 1815: Guy Mannering 1816: The Antiquary 1816: The Black Dwarf i Old Mortality ili The Tale of Old Mortality – prvi nastavak iz podskupa serije, Tales of My Landlord 1817: Rob Roy 1818: The Heart of Mid-Lothian – the 2nd instalment from the subset series, Tales of My Landlord 1819: The Bride of Lammermoor i A Legend of Montrose ili A Legend of the Wars of Montrose – treći nastavak iz podskupa serije, Tales of My Landlord 1820: Ivanhoe 1820: The Monastery 1820: The Abbot 1821: Kenilworth 1822: The Pirate 1822: The Fortunes of Nigel 1822: Peveril of the Peak 1823: Quentin Durward 1824: St. Ronan`s Well ili Saint Ronan`s Well 1824: Redgauntlet 1825: The Betrothed i The Talisman – podset serije, Tales of the Crusaders 1826: Woodstock 1827: Chronicles of the Canongate — koji sadrži dve kratke priče (`The Highland Widow` and `The Two Drovers`) i roman (The Surgeon`s Daughter) 1828: The Fair Maid of Perth – drugi nastavak iz podskupa serije, Chronicles of the Canongate 1829: Anne of Geierstein 1832: Count Robert of Paris i Castle Dangerous – četvrti nastavak iz podskupa serije, Tales of My Landlord Druge novele: 1831–1832: The Siege of Malta – završen roman je posthumno objavljen 2008. 1832: Bizarro – nezavršen roman (ili novela) objavljen posthumno 2008. Poezija[uredi | uredi izvor] 1796: The Chase, and William and Helen 1800: Glenfinlas 1802–1803: Minstrelsy of the Scottish Border 1805: The Lay of the Last Minstrel 1806: Ballads and Lyrical Pieces 1808: Marmion 1810: The Lady of the Lake 1811: The Vision of Don Roderick 1813: The Bridal of Triermain 1813: Rokeby 1815: The Field of Waterloo 1815: The Lord of the Isles 1817: Harold the Dauntless Kratke priče[uredi | uredi izvor] 1827: `The Highland Widow` i `The Two Drovers` 1828: `My Aunt Margaret`s Mirror`, `The Tapestried Chamber`, i `Death of the Laird`s Jock` – iz serije The Keepsake Stories Drame[uredi | uredi izvor] 1799: Goetz of Berlichingen, with the Iron Hand: A Tragedy 1822: Halidon Hill 1823: MacDuff`s Cross 1830: The Doom of Devorgoil 1830: Auchindrane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Stari dani - Nas Bozic - Zadusnica - Njegova Belka Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike. Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883.[1], tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[2] U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao.[2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.[1] Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.[1][2] Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[3] Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao tri kćeri.[1] U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.[4][5] Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.[6][2] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog.[7] U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu.[4] Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.[7] Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[7] Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju. Književno delo Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta.[8][9] U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije.[2] Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[10] Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“[2] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[11] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[1] Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[12] Zaostavština Rad Borisava Stankovića je imao veliki uticaj na kulturu i na formiranje identiteta Vranjanaca. Mnoge institucije u gradu nose njegovo ime (npr. gimnazija, Gradska biblioteka i profesionalno pozorište), kao i jedna ulica. Njegova kuća (izgrađena 1855. godine) je pretvorena u muzej posvećen njegovom životu i stvaralaštvu. Nekadašnja fabrika obuće „Koštana“ u Vranju je nosila naziv lika iz njegove istoimene drame. Knjige Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894. Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. Božji ljudi, Novi Sad, 1902. Stari dani, Beograd, 1902. Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. Pokojnikova žena, Beograd, 1907. Nečista krv, Beograd, 1910. Njegova Belka, Beograd, 1921. Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. Pod okupacijom, Beograd, 1929. Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956. Gazda Mladen, 1928. Pripovetke Baba Stana (1907) Bekče (1901) Biljarica (1902) Copa (1902) Č`a Mihailo (1902) Đurđevdan (1898) Jovan (1902) Jovča (1901) Jovo-to (1909) Ludi Stevan (1902) Ljuba i Naza (1902) Mace (1902) Manasije (1902) Marko (1902) Menko (1902) Mitka (1902) Moj zemljak (1909) Naš Božić (1900) Nuška (1899) Njegova Belka (1920) Oni (1901) Paraputa (1902) Pokojnikova žena (1902) Rista krijumčar (1905) Stanko „Čisto brašno“ (1902) Stanoja (1898) Stari dani (1900) Stari Vasilije (1906) Stevan Čuklja (1906) Taja (1901) Tetka Zlata (1909) U noći (1899) Uvela ruža (iz dnevnika) (1899) U vinogradima (1899) Zadušnica (1902)

Prvo izdanje iz 1899. i 1900. Izuzetno retko u ponudi sa originalnim mekim koricama (druga sveska), prvoj nedostaju korice. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Omčikus, Damjan Đ. Naslov Disjecta : slike, crte i pripovijetke / D. Đ. Omčikus Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1899 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Izdanje i štampa izdavačke knjižarnice Paher i Kisića, 1899 Fizički opis 85 str. ; 15 cm : slika autora Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ1 Sadržaj Sadržaj: Šareni šljunci / Jovan Protić. Disjecta / D. Đ. Omčikus. Pripovetke / A. P. Čehov. Tri pripovijetke / Simo Matavulj. Dvije šaljive igre / Svetozar Ćorović. (Broš.) Autor - osoba Omčikus, Damjan Đ. Naslov Disjecta : slike, crte i pripovjetke. Sv. 2 / D.[Damjan] Đ. Omčikus Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1900 (Mostar : Paher i Kisić) Fizički opis 86 str. ; 17 cm U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Retko Prvo izd. 1938 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Omotač kao na slikama unutra lepo očuvana za svoje godine Retko! Prvo izd. 1939 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Prvo izdanje druge knjige priča Milutina Uskokovića iz 1908. Ekstremno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Vitae fragmenta : knjiga za umorne ljude / Milutin M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1908 Fizički opis 59 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ153 (Broš.) VITAE FRAGMENTA Bio sam mu juče. Zaključano. Ne bješe ga doma. Odavno se znamo, al odavno se ne viđesmo. Ja na vrata, al vrata od kapije ne mož viđet. Osmi sprat! Državna zgrada s liftom. Posagni se, da nijesam pobrka, kad ono, ne jedna no dvije zlatne, niklovane, kaligrafske pločice. Rad emancipacije bješe njeno ime prvo, a njegovo drugo. Ono, vazda se znalo ko đe živi, pa se po kapiji i po kući moglo poznat i ko se tu skućio. Sad, kako se živi po stanovima mož po vratima, iako je osmi sprat, viđet ko se tu stanio. Mož čak viđet i ko je ko, okle je ko i dokle je ko dospio. Dok sam se penja uz stepenice, puva sam na usta držeći se za glender, jer lift bješe pokvaren. A neko bješe ponio spisak stanara, pa sam ti gleda od vrata do vrata da nađem onoga moga. I sve pisaše o onima unutra – na vratima! Na prvome spratu uselio Marko Nikolić. S obije strane ulaza u njegov stan stajaše po velika vazna sa zelenim cvijećem. Da l bor, da l jela? Šimšir... nije, ni kunovina... Na drugome, s desne strane lifta koji bješe sav izguljen, ka da ima kakvu kožni bolest, stanili su se Ružica i Cvetko Miloduh. Ravnopravno, ali opet malo prenaglašeno ukoso ispisano njeno ime. Njegovo je bilo sitnije napisano i – niže. Vezivalo ih je samo ono `i`. Na trećem, naslonjena na zid kesa smeća, razbučena, a na vratima mašinom otkucana i zalijepljena dva prezimena. Vesna Stojić i Nidžo K. Dimitrijević. Biće da je neko od njih iz preduzeća uzeo traku, prekuca i zalijepio. U međuvremenu su se posvađali, jer su flomasterom, crtom, razdvojena imena, pa sad svako iznosi svoje smeće. A dok iznosi slučajno zakači kesu onoga drugoga... Oni iznad njih napisali su samo – Popović, a na vrata lifta zalijepili papir na kome ćirilicom, štampanim slovima pisaše `ne lupaj vratima, ljudi se odmaraju`. Dok sam vata dah, viđeh na petom su se ugnijezdili Kaufer Zoe, na staroj mesinganoj pločici, starijoj nego ova zgrada i odnekud ovđe donijeta, i rukom, na papiru na kocke, dopisan Novak Zdravković. Veza starog i novog i bez pločica bila je više nego očigledna. Oni imaju šanse. A na spratu iznad, sve bješe ispunjeno mirisom kiselog kupusa, a pred samim vratima čista i vlažna krpa. Da dolaznik obriše cipele ... Da ne povjeruješ. Na vratima samo ono što se kroz njega viri i – broj. Sigurni u sebe, znaju šta hoće i vidiš da im nije po volji da im se dođe i dolazi. A ako neko i bane – briši svoj glibež. Čisto i jasno. Ko zna i ko treba, zna i kako da uđe. A na spratu ispod onoga mojega neki naučnik, jer mu latinicom, ispisanim rukopisom pisaše i nekoliko titula i ime, na kraju malo stisnuto i savijeno nagore. Na prekidaču pored vrata, iznad, istim rukopisom pisaše `zvonce`. Kad sam dospio do onoga mojega, duša mi je bila u vrh nosa. Sjeo sam da danem i kroz kapiju, metalnu, koja bješe izgrađena od kovanoga gvožđa i pribijena ispred njegovih ulaznih vrata, vidio malu prikucanu pločicu – pas, kučak, bizin. Sa novim slovom. Digni se i pogledni. Kapija jaka, masivna i prelijepa, taman kao kod onoga mu rođaka na selo. Biće da je stavio da mu lupeži ne ponesu regal, i druge unikate. Ima, zamoga je, pa bi i da pokaže, al i da ne panu u napast... pa da mu to ne mogu ponijet. A ja, pošto viđeh da niko od njih troje ne otvara, predahnuh i polako siđoh niza stepenice. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane. Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Razlike pjesme / od Stanka Vraza Zagreb : Matica ilirska, 1866 (Zagreb : Brzotiskom Dragutina Albrechta) 287 st. ; 18 cm Dela Stanka Vraza s obzirom na godine, veoma dobro očuvano, pogledati slike Stanko Vraz (Cerovec, 30. lipnja 1810. - Zagreb, 20. svibnja 1851.), hrvatski i slovenski književnik, kritičar i prevoditelj. Stanko Vraz rodio se u slovenskom mjestu Cerovcu 1810. godine kao Jakob Frass. Godine 1836. mijenja ime u Stanko Vraz. Gimnaziju je završio u Mariboru, studij prava i filozofije pohađao je u Grazu, ali je većinu vremena provodio proučavajući književnost i starne jezike. Govorio je pet jezika. Prevodio je latinske klasike i slavenske pjesnike. Od 1839. godine živio je i radio u Zagrebu kao jedan od vodećih preporoditelja. Ranu slovensku poeziju pisao je na zavičajnom dijalektu, zbog čega ju početkom 1830-ih nije uspio objaviti u časopisu Kranjska čbelica. Po svojoj raznovrsnoj djelatnosti (pjesnik, književni kritičar, putopisac, prevoditelj te pisac članaka o jeziku i narodnim običajima) Vraz je jedan od najistaknutijih iliraca i prvi hrvatski profesionalni književnik.[1] Nakon prvoga posjeta Hrvatskoj 1833. oduševio se ilirskim pokretom. Iste je godine u Grazu upoznao Lj. Gaja; surađivao je u Danici od prvoga broja, potpisujući se isprva kao »Ilir iz Štajera«. Godine 1842. s Vukotinovićem i Rakovcem izdaje kritički časopis `Kolo`, a 1846. – 48. bio je tajnik Matice ilirske. Kao zagovornik romantičarskih ideja o značaju narodne poezije priredio je i objavio zbirku slovenskih narodnih pjesama Narodne pjesni ilirske: koje se pjevaju po Štajerskoj, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj strani Ugarske (1839). U hrvatskoj književnosti javio se prijevodom slovenske balade Stana i Marko (Danica, 1835.), a od 1837. pisao je isključivo na hrvatskom jeziku. U kritici se bori za europski kriterij i protiv diletantizma, a za književno je stvaranje tražio da se oslanja na tekovine narodne i slavenske književnosti. Najvredniji dio njegova rada jest ljubavna lirika. Kao pjesnik Đulabija i niza soneta Sanak i istina, on unosi u hrvatsku liriku svjež, lak i nepatvoren izraz, nasuprot deklamacijama i retorici, što je prevladavalo u pjesmama većine iliraca.[2] U satirama i epigramima ismijava nedostatke društvenog i književnog života, posebno utilitarizam i diletantizam patetičnih tamburaša i budničara. Njegova lirika inspirirana je romantičnom erotikom u stilu i u modi njegova doba, posvećenom imaginariom ljubavnim idealima. Godine 1840. objavio je prvu od ukupno tri za života objavljene zbirke pjesama, ljubavni kanconijer Đulabije, ljubezne ponude za Ljubicu (I–II, III. i IV. objavljeni su posmrtno), posvećen Gajevoj nećakinji Lj. Cantily. God. 1841. objavio je zbirku balada i romansi Glasi iz dubrave žeravinske, posvećenu ilirskoj »posestrimi« Dragojli Štauduar, u kojoj je nastojao ujediniti tradicije europske narodne i umjetničke balade (J. W. Goethe, A. Mickiewicz, J. L. Uhland). Posljednja zbirka poezije, Gusle i tambura (1845), sastoji se od četiriju ciklusa, elegično intoniranih Prvo lišće te Cvijeće i voće, zbirke prepjeva i parafraza europskih romantičara Iza mora te Povjestica, kao i satiričnoga dodatka Istina i šala, potpisanoga pseudonimom Jakob Rešetar s Cerovca. Napisao je i zbirku od 47 soneta Sanak i istina, posvećenu Hildegardi Karvančićevoj, djelomice tiskanu u Danici (1845) i almanahu Iskra (1846). Spjevan po uzoru na Petrarcu i Mickiewicza, taj kanconijer uz Vrazove izvorne stihove sadrži i 13 prepjevanih soneta. Ciklus od 7 gazela, kojim je Vraz taj izvorno orijentalni lirski oblik uveo u hrvatsku književnost, ubraja se među najvažnija ostvarenja hrvatske romantičarske lirike. Pisao je satire i epigrame, sabrane u ciklusima Neotesanci I i II, Komari i hobadi te Cigani, u kojima se kritički osvrtao na onodobne političke i književne prilike pa i suvremenike. Iznimno se vrijednim smatra i Vrazov bogat i raznovrstan prevoditeljski opus. Prevodio je s latinskoga, grčkoga, češkoga, ruskoga, poljskoga, slovenskoga, engleskoga, njemačkoga, francuskoga, španjolskoga i talijanskoga, ponajviše romantičarsku poeziju. U onodobnoj periodici objavljivao je putopise, dopise, bibliografske prikaze i književnokritičke članke. Zauzimao se za uvođenje strožih estetskih i profesionalnih kriterija u književnu kritiku. Uz P. Preradovića i I. Mažuranića smatra se jednim od najvažnijih pjesnika hrvatskog romantizma. Hrvatsku je književnost obogatio novim pjesničkim tipovima i oblicima, a pjesničkim, prevoditeljskim i kritičarskim radom približio ju onodobnoj matici europskih književnih strujanja. Stil U težnji da nađe što adekvatniji izraz za svoje pjesničke vizije Vraz je pronalazio različite forme: od klasičnih soneta do romance i balade, te gazele; pa je i na taj način obogatio našu književnost onoga vremena. Bilo je u tom traženju i lutanja, i slabih stihova, bilo je naročito mnogo borbe s jezikom, što nije nikakvo čudo kad je Vraz Slovenac. No usprkos svim tim slabostima Vraz je u svoju poeziju unio mnogo iskrenih, osobnih momenata koji variraju od vedrih stihova do sumornih motiva i atmosfera. Đulabije, Zagreb, 1840. Glasi iz dubrave žerovinske, Zagreb, 1841. Gusle i tambura: različite pěsni. 1. od Stanka Vraza, Prag, 1845. Posmrtno Děla Stanka Vraza. Djulabije: ljubezne ponude za Ljubicu. Dio 1., Zagreb, 1863. Děla Stanka Vraza. Glasi iz dubrave žerovinske: pověstice od Stanka Vraza. Dio 2., Zagreb, 1864. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme / [izvorne pjesme] od Stanka Vraza. Dio 3., Zagreb, 1866. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme: prevodi Stanka Vraza. Dio 4., Zagreb, 1868. Děla Stanka Vraza. Pěsme pabirci, proza i pisma Stanka Vraza. Dio 5. [predgovor Franjo Petračić]., Zagreb, 1877. Izabrane pjesme: sa slikom pjesnikovom. S uvodom Franje Markovića., Zagreb, 1880. Izabrane pjesme / Stanko Vraz. (uredio i predgovor napisao D. Grdenić), Zagreb, 1924. Đulabije, Zagreb, 1925. (pretisak izdanja iz 1863.) Stanko Vraz - Stihovi i proza, Zagreb, 1951. Slovenska djela, Zagreb, 1952. Pjesnička djela I-III, Zagreb, 1953. Poezija i proza / Stanko Vraz, (izbor i pogovor Ivan Slamnig), Zagreb, 1963. Izbor iz djela / Stanko Vraz, (prir. i predgovor napisao Ivan Martinčić), Zagreb, 1994. Izabrane pjesme / Stanko Vraz, (prir. Vinko Brešić), Zagreb, 1999. Rodno mjesto Stanka Vraza, Cerovec u slovenskoj općini Ormož, se po njemu sada zove Cerovec Stanka Vraza kako bi se razlikovalo od ostalih mjesta koja se zovu Cerovec. Vrazovo pravo ime je bilo Jakob Frass no s vremenom je književni pseudonim Stanko Vraz pretvorio u vlastito građansko ime i prezime.[3] Vraz je bio jedini Slovenac koji je prihvatio Gajevu ilirsku ideju i odrekao se, zbog `viših ciljeva`, ne samo svoje narodnosti nego i materinskog jezika a što mu je Prešeren oštro zamjerio.[3] Pisao je pod pseudonimima Jakob Rešetar s Cerovca, te Nenad Bezimenović