Gramatik, 2021 U Svečanoj sali Srpske književne zadruge juče je predstavljena zbirka poezije „Stan i hrana“ Duška Babića, upravnika SKZ, u izdanju „Gramatika“. O knjizi su govorile dr Aleksandra Žeželj Kocić i dr Maja Stokin, profesorka Karlovačke gimnazije, a stihove je čitala dramska umetnica Ana Marija Serda. Gđa Žeželj Kocić je svoj prikaz započela mapiranjem Babićevog pesničkog sveta, pozivajući se na njegove ranije zbirke, koje zajedno sa ovom poslednjom potvrđuju da pesnik uvek ima na umu jednu knjigu, koju stalno piše proširujući kontekst, dok su sve pesme povezane unutrašnjim saglasjem. U širokom rasponu tema kojima se Duško Babić bavi u svojoj poeziji, dr Žeželj Kocić se naročito zadržala na jednoj, dominantnoj i u prethodnim zbirkama, a to su starost i starenje. „Starost se uvek čini dvosmislenom kategorijom, jer može biti sinonim za istrošenost ali i za mudrost koju donose godine. Od našeg obrasca zavisi kako ćemo je sagledavati, jer sa jedne strane donosi propadljivost, strah od smrti, postaje tragedija, a star čovek, bez obzira na svoja dostignuća, postaje suvišan“, istakla je gđa Žeželj Kocić. U novoj zbirci, u pesmama koje pripadaju ciklusu „Snimci starenja“, pesnik nas vraća na sam proces starenja, donosi pogled spolja, poput slika uhvaćenih foto-aparatom, ne posmatrajući samo sebe, nego i druge. Nije spreman da se preda bez borbe, jer može se i drugačije biti star, ukazuje pesnik, bodreći sebe da mirno prihvati svoje šezdesete i sve što dolazi. Međutim, najveći njegov strah je da će sve izgubiti onog trenutka kad ne bude više mogao da stvara, jer kao što potvrđuje u pesmi „Curriculum vitae“, koja je svojevrstan pesnički autoportret – on je u poeziji pronašao sebe. „Pesnik bi bez svega mogao, na sve bi pristao, osim na ponižavajući nedostatak stvaralačke snage od koje mu sam život zavisi. Sreća je po nas čitaoce što je Duško Babić svoj dom u poeziji sagradio, jer odatle i stari i mladi kradu svoja zadovoljstva i kreću na daleka putovanja“, zaključila je svoj prikaz Aleksandra Žeželj Kocić. Dr Maja Stokin je podsetila na izjavu koju je Duško Babić dao u jednom intervjuu: „Oduvek sam poeziju shvatao kao neku vrstu skloništa. Poezija je put ka onom suštinskom, glavnom“, i dodala da je u pesmama iz zbirke „Stan i hrana“ najbliži temama kojima se u svojim esejima oduvek bavio, a to su: narod, nacija, ćirilica, znameniti srpski pisci, kao i egzistencijalna dimenzija u savremenom društvu, koje je sve češće desakralizovano. Tumačeći svaki od sedam pesničkih ciklusa „Stana i hrane“ Maja Stokin se najviše zadržala na prvom – „Čitanje pisma“ – za koji i pisac predgovora Mario Paovica ističe da donosi na jedinstven način opevane osnove srpskog kulturnog identiteta, prvenstveno ćirilicu. „Pesnik u lirsko ruho zaodeva prekretničke događaje i ličnosti srpske kulture. Pokazuje da je azbuka prostor čuvanja vekovnog kolektivnog iskustva, najvećih istina i lepota postojanja, trajni otisak narodne duše, sudbine, identiteta. Azbuku je zamislio kao nerazorivu crkvu u kojoj o nama brine sa tri ruke Presveta Majka, a što nam je posebno potrebno danas“, istakla je Maja Stokin. Potom se osvrnula i na ciklus posvećen zavičaju, u kome pesnik, baveći se tragedijom napuštanja zavičaja i zemlje, nastoji da pokaže da je čovek bez susreta sa zemljom – ništa. Jer, sam si ništa – izmaglica, pena listić na vetru, repa bez korena. („Da propeva u tebi“) Pozivajući se na stihove pesme „Slovo o odlasku“: Čovek počinje tamo gde prestaje ravnodušnost. / Naše je samo ono što volimo: pesme, zvezde, ljudi…, gđa Maja Stokin je zaključila: „Kultura bez sećanja i ljubavi je mrtva, čovek bez ljubavi je mrtav i sve veliko i večno sazdano je iz srca punog ljubavi. Samo takva ljubav osvetljava čoveku njegovu prošlost, njegovu duhovnu vezu sa rodnim narodom, nacionalnom pripadnošću, duhovno i duševno okrilje na zemlji, samo iz srca punog ljubavi može se služiti dobrom cilju, a da nam je to i dobro i važno, da je to naš stan i hrana, poručuje i ova zbirka“. I ako išta može da nas sačuva to su reči ljudske, slabosti i rane, iz kojih, ponekad, božja suza padne na svet, da ga umije. („Slovo o odlasku“) Duško Babić je rođen 1959. godine u selu Skucani kod Glamoča, Bosna i Hercegovina. Završio je Grupu za jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu je doktorirao na temu: Mističko iskustvo u pesništvu srpskog romantizma. Od 1995. godine bio je zaposlen u Filološkoj gimnaziji u Beogradu kao profesor književnosti. Od decembra 2007. do decembra 2019. godine obavljao je dužnost direktora u ovoj školi. Sada je upravnik Srpske književne zadruge.

Na prvoj strani posveta. Knjiga nije citana. Tvrdi povez. dim 14x20,5cm str 125 tezina oko 230 grama izdavac Svitak Paun Petronijevic (1936—1962), rano preminuli pesnik, rođen je u Ribaševini kod Užica. Gimnaziju je učio u Užicu, ali ga je tuberkuloza prinudila da prekine školovanje i potraži leka u Užicu, Nišu i Beogradu. Opaka bolest je pobedila napore medicine i pesnikovu želju za životom. Umro je u avgustu, samo nekolliko dana pošto mu je štampana zbirka pesama `Pastir traži dno neba` (1962). Druga zbirka Petronijevicevih pesama `Dobro leto` štampana je 1974. godine. Pesme Pauna Petronijevića su najčešce ostale u prvoj verziji. Bolest i kratak život nisu mu omogućili da radi na njihovom umetničkom doterivanju. Pa ipak, njegova poezija je iskrena i neposredna; ona pleni emotivnošcu i toplinom.

Odlično očuvana tvrd povez 164 strane 380 grama stan

Kao Novo u nekorišćenom stanju tvrd povez 296 strana 375 grama stan

USPAVANKA ZA GRDODRUSA -Stana Dinić Skočajić Kraljevo 2021 god, 125 str, meki povez, u vrlo dobrom stanju. L. 1, O. 6. POL. 4

Tvrd povez. Autorsko izdanje, Kruševac, 2006. godine. Nekorišćena knjiga, 200. strana.

tvrd povez ,62 stane , knjiga u veoma dobrom stanju .

Mek povez ,131 stana ,mrljice na koricama inače unutrašnjost knjige u dobrom stanju

Dara Sekulić : BRAT MOJ TESLA, Nolit 2000, str. 64. Poezija. Očuvanost 4. Dara Sekulić, jedna od najvećih srpskih savremenih pesnikinja, preminula je 12. aprila 2021. godine, u Sarajevu, u 91. godini života. Dara Sekulić je rođena 1931. godine na Kordunu, u selu Kordunski Ljeskovac. Rodna kuća joj je spaljena kada je Dara imala nešto više od 10 godina. Kako su joj roditelji poginuli u ratu, Dara je živela po dečijim domovima i đačkim internatima. Upisala je gimnaziju na Baniji, u selu Rujevac, a zatim školovanje nastavila u Karlovcu, Zagrebu, Sisku, Splitu, kao i u Italiji, Višu školu za socijalne radnike završila je u Sarajevu, 1953. godine. U Sarajevu je Dara i nastavila da živi, osnovala porodicu, i radila, sve do rata devedesetih, kojeg je provela u izbeglištvu. U svoj stan u Sarajevu, Dara se vratila 2002. godine. Dara Sekulić je svoj poetski talenat ispoljila još tokom ranog školovanja i bila je zastupljena u mnogim antologijama u zemlji i svetu.

Cena knjige bitno smanjena Povez : tvrd Broj strana : Stanje : na četri strane pored teksta žvrljotina , nedostaje naslovna stana i 115-116 strana

RADOVAN ZOGOVIĆ - POVREMENO ZAUVIJEK IZDAVAČ. UNIVERZITETSKA RIJEČ TITOGRAD STANA. 74 MEKOG POVEZA STANJE. OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA. 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 356

Prodajem knjigu Les fleurs du mal *(cveće zla) autora Baudelaire Knjiga je na francuskom. Jako lep omot i knjiga je starog stila. Knjiga je manjeg obima i može da stane u džep :) -Stanje 9/10 u dobrom stanju. Korice su odlične. Sve je na mestu. Samo ima taj miris stare knjige. -Livre de poche, France, 1977 -Uplata na račun, slanje kao preporučena tiskovina. -Lično preuzimanje u centru Petrovca -Moguć svaki dogovor :) -Za dodatna pitanja pišite mi : )

Domaća poezija, rasprodaja, 31 knjiga za datu cenu. Uglavnom sve knjige dobro očuvane, naslovi su: Ljubiša Mitrović - Arhipelag uspomena Silvije Kranjčević - Izabrane pesme Slavomir Gvozdenović - Podvlačenje crte Nataša Bajić - Noć duža od konopca Mile Stanković - Himna za svaki dan Snom viđenju u pohode, zbornik poezije Radislav Jović - Ako bude jutro Mirko Ljubanić - Via dolorosa Mirjana Stefanović - Enca sa kredenca Svetoslav Georgijev - Bar jednom Petar Popov - Hedonistička trilogija Jefimija Ristović - Molitva za Irinu Miroslav Knežević - Čuvar osmeha Ljiljana Ninković - Žena u ime ljubavi Sofija sonja Bošković - Svetionik Svakodnevne pesme sa biografskim podacima, Radomir i Dubravka MIlojković Rade Dacić - Veliki strateg je nesreća Milija Stanić - Vezilja Svetozar Feđa Tucović - Mesečeva gozba Stana Vasiljević - Mimoze su stigle vozom Slobodan M lazić - Hronika o komodoru Slavka Popović - Reka života Radislav Jović - Knjiga lepih želja Rade Dacić - Kakav da sam Svetislav Georgijev, na stranom jeziku

KSČ19) SVJETSKI PJESNICI/ Prevod, predgovor, komentari Slobodan BLAGOJEVIĆ, Grafička oprema Bogdan KRŠIĆ, 269 str, 1988. Konstantin Kavafi (grč. Κωνσταντίνος Π. Καβάφης; 29. april 1863 — 29. april 1933) je bio grčki pesnik koji je živeo u Aleksandriji i radio kao novinar i državni službenik. Objavio je 154 pesme; još desetine su ostale nedovršene ili u obliku skice. Svoje najvažnije pesme napisao je posle četrdesetog rođendana. Konstantin Kavafi Constantine Cavafy, ca 1900.jpg Fotografija iz 1900. Datum rođenja 29. april 1863. Mesto rođenja Aleksandrija, Egipat Datum smrti 29. april 1933. (70 god.) Mesto smrti Aleksandrija, Egipat Biografija Uredi Kavafi je rođen 1863. u grčkoj porodici u Aleksandriji, i kršten je u pravoslavnoj crkvi. Otac mu je bio uspešni trgovac koji se bavio uvozom i izvozom robe, a kao mladić je živeo u Engleskoj, zahvaljujući čemu je imao britansko državljanstvo. Nakon očeve smrti 1870, Kavafi je sa porodicom jedno vreme živeo u Liverpulu u Engleskoj. Zbog finansijskih problema koji su bili uzrokovani ekonomskim statusom države, 1877. su se vratili u Aleksandriju. Kada je 1882. Aleksandriju zahvatio talas previranja, porodica Kavafi je bila primorana da se iznova, mada privremeno, preseli, ovoga puta u Carigrad. Upravo te godine u Aleksandriji je, kao najava anglo-egipatskog rata, izbila pobuna protiv anglo-francuske uprave u Egiptu. U bombardovanju Aleksandrije koje je ubrzo usledilo, porodični stan Kavafijevih je izgoreo. Tri godine kasnije, 1885, Kavafi se vratio u Aleksandriju, gde će ostati do kraja svog života. Najpre je radio kao novinar da bi zatim dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova koje je bilo pod britanskim patronatom (Egipat je bio pod britanskim protektoratom sve do 1926. godine). Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina. Svoje pesme je objavljivao u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Većina pohvala koje je dobijao stizala je od strane pripadnika grčke zajednice koji su živeli u Aleksandriji. Tek 1903. književni krugovi Grčke čuli su za Kavafija zahvaljujući pozitivnoj kritici koji je napisao Gregorios Ksenopulos. Međutim, nije privukao veliku pažnju pošto mu se stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Tek pune dve decenije kasnije, nakon grčkog poraza u grčko-turskom ratu, nova generacija skoro nihilističkih pesnika poput Kariotakisa naći će inspiraciju u Kavafijevoj poeziji.

Vislava Šimborska : KRAJ I POČETAK / Pesme с пољског превела Бисерка Рајчић Вршац : Књижевна општина Вршац, 1996, Fizički opis 51 стр. ; 19 cm С а д р ж а ј: Небо (7-8); Може да буде без наслова (9-10); Неки воле поезију (11); Почетак и крај (12-13); Мржња (14-15); Стварност захтева (16-17); Јава (18-19); Елегична рачуница (20-21); Мачка у празном стану (22-23); Опроштај с панорамом (24-25); Сеанса (26-27); Љубав на први поглед (28-29); 16. мај 1973. године (30-31); Можда се све то (32-33); Комедијице (34-35); Ништа поклоњено (36-37); Верзија догађаја (38-41); Велика је то срећа (42-43). Шимборска или радост читања / Бисерка Рајчић (44-50). Превод дела: Koniec i początek / Wisława Szymborska Белешка о аутору и делу на пресавитку корица Стр. 44-50: Шимборска или радост читања / Бисерка Рајчић. Шимборска, Вислава, 1923-2012 = Szymborska, Wisłava, 1923-2012 Očuvanost 4; na prvoj beloj strani ima nalepljen isečak iz novina sa slikom autorke. Na zadnoj strani ima štambilj sponzora izdanja ove knjige.

Knjiga odlično očuvana G1 FRIDRIH HELDERLIN HLEB I VINO IZABRANE PESME SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 3 FRIDRIH HELDERLIN (1770-1843) genijalni nemački pesnik. Godine 1790-1791 živi za/Jedno sa vršnjakom i dalekim rođakom, filozofom /H e g e l o m/ i s` nešto mlađim, pesnikom /Š e l i n g o m/, u augustinskoj sobi tibingenskog Seminara `u opštoj zajednici`. Хелдерлинова јединствена људска и песничка судбина трагична је и потресна. Vrhunac stvaralaštva dostiže sa trideset pet godina i povlači se u odricanje... Umire u Tibingenu 35 godina posle po/Mračenja uma, /i z o l o v a n!/ od sveta i života... (Mihajlo Grušić) ......................................................... Među pesnicima Helderlin danas stoji u prvom redu. ********* Zašto? Savršena je i /d i v n a/ lepota njegovih pesama, a kroz njegovo delo i njegovo biće /o b j a v lj u j e/ se sama esencija pesništva !!! HLEB I VINO Hajneu I Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica i zubljama ukrašena šumno proHuje kola. Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi, a razborita glava odmerava dobit i štetu zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća i tvorevina ruku, počiva radeni trg. Al zvuče st/Rune negde daleko u vrtovima; možda neko za/Ljubljen svira tamo, il Usamljenik na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme u stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju. Mirno od/Jekne zvona zvuk su/Mračnim vazduhom, a noćobdija prati časove, uz/Vikne broj. Evo i povetarca, po/Kreće vršike gaja, gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec po/Tajno stiže sad; sanjarska stiže noć, puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima, tužna i krasna gore nad brdskim visovima.... ............................................. G R O B LJ E Pre/Tiho mesto, zeleno od trave, gde leže muž i žena i gde krstovi stoje, kud ispraćaju prijatelje moje, gde prozorska se svetla sjaje. Kad te u podne neba svetiljka obaSJAva, kada proleće često onde nađe stan, kad oblak duhovni, siv, vLažan, proHITAva i zaJedno s lepotom proMiče blago dan! Kako je tiho kraj sive ograde duge, nad kojom drvo teško od roda je nadneseno; plodovi crni, rosni, lišće pre/Puno tuge, ali veoma lepo voće je zbijeno. Onde u crkvi tišine tamne ima i oltar je u ovoj noći mali, još su unutra neke lepe stvari, a leti cvRčci glase se poljima. Kad onde neko sluša paroha, dok veran krug prijatelja uNaokolo stoji, uz PokoJnika, kakav tu sopstven život poStoji i koji duh, dok svak je neOmetano smeran. .................................................. ЗА МНОМ СУ ВЕЋ ЛЕПОТЕ... За мном су већ лепоте овог света, весеље младо мину још пре толико лета! Април и мај и јул давно се скрише; шта сам сад? - ништа; не живи ми се више! V r s a n prevod sa nemačkog/ V r s n i prevodioci/ BRANIMIR ŽIVOJINOVIĆ i IVAN V. LALIĆ Predgovor: PJER BERTO Napomene: MIRKO KRIVOKAPIĆ КЊИГА ИЗ ЛЕГЕНДАРНОГ ПЛАВОГ КОЛА СКЗ ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 295 СТРАНИЦА БЕЗ ШТАМПАРСКИХ ГРЕШАКА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПЕЧАТА КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК из 1993. ********

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvih deset godina je najteže Bora Đorđević Prvih deset godina je najteže: sve pesme Riblje Čorbe i malo više Izdavač: Knjižara Mika Alas, Beograd, Bora Đorđević i Miroslav Dereta, 1988. Mek povez, latinica, 159 strana ilustrovano, 20 cm. Borisav Bora Đorđević, poznat i kao Bora Čorba (Čačak, 1. novembar 1952) srpski je rok muzičar i pesnik. Đorđević je glavni vokal i tekstopisac rok grupe Riblja čorba od njenog osnivanja 1978. godine. Pre toga je bio član muzičkih grupa Suncokret i Rani mraz. Bora Čorba je jedan od najpoznatijih muzičara srpske i jugoslovenske rok scene, sa velikim brojem obožavatelja, kao i upečatljiva i uticajna javna ličnost. Biografija Đorđević tokom koncerta 2009. Bio je član brojnih čačanskih i beogradskih pop i rok grupa tokom 1970-ih kao što su Zajedno, Suncokret i Rani mraz (sa Đorđem Balaševićem). Godine 1972. u Ateljeu 212 učestvovao je izvođenju rok opere „Isus hrist superstar“ , muzička adaptacija Saša Radojčić, prepev Jovan Ćirilov, gde su zapažene uloge imali: Zlatko Pejaković, Zlatko Golubović, Azra Halilović i Branko Milićević.[1] U Beogradu je upisao V beogradsku gimnaziju, potom i Pravni fakultet. Nakon dve godine je shvatio da ta profesija nije za njega, pa je pokušao da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Pošto nije primljen na glumu, upisao je pozorišnu organizaciju na FDU. Od tada je apsolvent.[2] Dana 15. avgusta 1978. osnovao je grupu Riblja čorba, koja je postala vrlo popularna tokom sledećih nekoliko meseci. Popularnost grupe se takođe počela manifestovati u Borinom alkoholizmu, što je, zajedno sa provokativnim društveno-orijentisanim pesmama, prouzrokovalo da on postane jedan od najkontroverznijih muzičara u Jugoslaviji. Po izdanju albuma „Koza nostra“, 1990. godine, bio je optužen za „vređanje radničke klase Jugoslavije“, ali su optužbe odbačene. Pred početak raspada SFRJ, o Miloševiću je mislio sve najbolje: „Sad će i ovoga sjajnog čoveka koji zna šta hoće i koji to ume da uradi pokušati umiriti i sjebati...“[3] Nakon početka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Đorđević je bio pristalica srpskih vojnika u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Sa razvojem ratnih događanja, postaje veliki protivnik vlasti Slobodana Miloševića, i taj svoj stav je izrazio albumom „Njihovi dani“ koji je izdao samo pod svojim imenom, bez etikete „Riblja čorba“. U nekim kasnijim intervjuima, Đorđević je govorio da su zbog pesme „Baba Jula“ Miloševići naručili njegovo ubistvo.[4][5] Bio je član Gradskog odbora DSS-a u Beogradu. Nakon političkih promena u Srbiji, bio je neko vreme na poziciji savetnika ministra kulture u Vladi Srbije 2004, ali je već sledeće godine bio prinuđen da podnese ostavku, nakon što je novinare televizije B92 optužio i nazvao „izdajničkom stokom“.[6] Bio je oženjen Draganom Đorđević, sa kojom ima sina Borisa, a sa njima je živela i Tamara, Draganina kćerka iz prethodnog braka. Borisav i Dragana su se sporazumno razveli 5. februara 2007, a Borisav joj je ostavio stan u kojem su živeli. Dragana Đorđević je izvršila samoubistvo 23. marta 2007.[7] Po drugi put se oženio dvadeset šest (neki izvori kažu dvadeset osam[8]) godina mlađom rudničankom Aleksandrom. Venčanje je obavljeno na Rudniku, 18. novembra 2009.[9] Aleksandru je upoznao tokom turneje po SAD. Nakon četiri godine je i ovaj brak okončan.[8] U četvrtak 27. septembra 2012. dobio je titulu četničkog vojvode.[10] Dana 14. septembra 2021. godine je prisustvovao političkom skupu koju je predvodio pokret Levijatan.

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

vrlo dobro stanje kao na slikama retko u ponudi ANDRE BRETON FATA MORGANA - pesme i poeme Prevod - Nikola Trajković Izdavač - Bagdala, Kruševac Godina - 1965 71 strana 17 cm Edicija - Mala biblioteka - Poezija u prevodu Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PESME I večno pokret Uvek kao prvi put Kažu mi Bdenje Jednog divnog sutona Zavesa zavesa Nepriličan brak Raj nije sasvim izgubljen Rat POEME I-V Fata Morgana Oda Šarlu Furijeu Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... Fatamorgana nadrealizam nađa dadaizam avangarda avangardna poezija francuski nadrealizam filip supo istorija nadrealizma ...

Autor: Aleksandar Blok Izdavač: BIGZ Broj strana: 355 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Aleksandar Aleksandrovič Blok (rus. Aleksandr Aleksandrovič Blok; Sankt Peterburg, 16. novembar 1880 — Petrograd, 7. avgust 1921) bio je ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma. Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898 — 1904) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom. Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života. Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije. Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije. Do 1921. godine, Blok je postao razočaran Ruskom revolucijom. Nije napisao nikakvu poeziju u poslednje tri godine. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. On je objasnio svom prijatelju Korneju Čukovskom zašto više nije mogao da piše poeziju: “Svi zvuci su prestali. Zar ne čuješ da nema više zvukova?”[1] U roku od nekoliko dana Blok se razboleo. Njegovi lekari zatražili su da bude poslat na lečenje u inostranstvo, ali mu nije bilo dozvoljeno da napusti zemlju. Gorki je zatražio vizu za njega. Dana 29. maja 1921. on je napisao Anatoliju Lunačarskom: “Blok je najbolji pesnik Rusije. Ako mu zabranjujete da ode u inostranstvo, i umre, vi i vaši drugovi ćete biti krivi za njegovu smrt!” Blok je dobio dozvolu tek 10. avgusta, nakon smrti.[1] Umro je 7. avgusta 1921. godine u svom stanu od zapaljenja srčanih zalistaka. Sahranjen je na Volkovom groblju Sankt-Peterburga. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde plitko cepnute ili ponegde iskrzane po ivicama. Unutrašnjost knjige u odličnom stanju. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

U dobrom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Rainer Maria Rilke (Prag, 4. decembar 1875. - Valmont, Švicarska, 29. decembar 1926.) je bio austrijski pjesnik. Studirao je historiju umjetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Münchenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i sjetna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prijelomu, svjetova između Istoka i Zapada i posebne mješavine slavenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog. Djela `Soneti Orfeju` (1923) `Nove pjesme` `Knjiga slika` (1902) Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Kolja Micevic Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Ljubiša Jocić : KOLIKO JE SATI , Slovo ljubve 1976, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima posvetu (videti sliku) Ljubiša Jocić (Ub, 1910 – Beograd, 1978), srpski pesnik, slikar, romansijer, novinar, režiser i scenarista, rođen je u uglednoj građanskoj porodici. Rano je ostao bez oca, koji je umro od tifusa kao lekar u Prvom svetskom ratu. Porodica ga šalje u Pariz na studije 1928. godine, gde upisuje vajarsku školu i dolazi u dodir sa nadrealistima i avangardnim piscima Bretonom, Elijarom, Aragonom, Mišoom. Počinje da objavljuje pesme i eseje u časopisu „50 u Evropi“ i drugim avangardnim listovima u Jugoslaviji, kao i u pariskom časopisu „Commune“. Zbirka pesama „San ili biljka“ izlazi mu 1930, „Ljubav i sloboda“ 1934. i na francuskom knjiga „Poesies et Contes (Un essai vers le noveau realisme)“ 1937. Tokom tridesetih godina XX veka zbližava se sa beogradskim nadrealistima Dušanom Matićem, Aleksandrom Vučom, Markom Ristićem, Кočom Popovićem, Oskarom Davičom, ali sebe smatra samo njihovim saputnikom i odbija da zvanično pristupi nadrealističkom pokretu. Po povratku iz Pariza u Beograd 1938. objavljuje zbirke pesama „Pesme“ (1938) i „Sumorna pitanja“ (1940), zbirku priča „Proletnji san“ (1940), kao i svoj prvi roman „Polomljena kola“ (1940). Pored književnog rada bavio se i slikarstvom i vajarstvom, pedesetih godina izlagaće svoje slike u Кlubu umetnika u Beogradu i Galeriji de Bon u Parizu. O njegovim slikarskim delima povoljnu kritiku objavio je francuski pisac Anri Mišo. Levičar i antifašista koji je u svom stanu krio komuniste ilegalce, blizak predratnim levim intelektualcima Đilasu i Zogoviću, Jocić počinje da objavljuje i u levičarskim časopisima „Naša stvarnost“, „Mlada kultura“, sarajevskom „Pregledu“ i dr., pa je po izbijanju rata prokazan kao „belosvetski vetropir, skitnica i anacionalni element“ i prisiljen da se za vreme okupacije uz pomoć prijatelja psihijatra najpre skloni u psihijatrijsku bolnicu u Toponici, da bi kao potporučnik u rezervi u kraljevskoj vojsci izbegao regrutaciju, a zatim zajedno sa majkom nekoliko godina u Opštu državnu bolnicu na Guberevcu u Beogradu. Po oslobođenju Beograda uputio se u Rušanj, prišao partizanima i „malo se prošetao“ po ratištima, da bi se najzad po završetku rata 1945. zaposlio kao novinar u listu „Borba“. Slede knjiga pesama „Ogledalo“ (1945), ljubavni roman „I s tobom sama“ (1954), fantazmagorična poetska proza o fenomenu zla „U zemlji Arastrata“ (1955), roman napisan pre rata zajedno sa Milojem Čiplićem „Tamnice“ (1956) i istorijski roman „Draga Mašin“ (1959). Za života je objavio još sedam zbirki pesama: „Ogledalo“ (1951), „Кrilato korenje“ (1952), „Skriveni svetovi“ (1960), „Кurir na prozoru“ (1963), „Sve devojke treba da putuju“ (1972), „Кoliko je sati“ (1976), „Mesečina u tetrapaku“ (1975). Jocić se od 1947. ogledao i na filmu: režirao je blizu dvadeset kratkih dokumentarnih i igranih filmova, i jedan dugometražni („Devojčica i njena lutka Crvenkapa“, 1951), napisao je scenario za prvi srpski animirani film „Pionir i dvojka“ (1949), koji je režirala njegova tadašnja supruga Vera Jocić i koji je osvojio Gran-pri na filmskom festivalu u Veneciji. Sredinom sedamdesetih se priklonio signalizmu, avangardnom stvaralačkom pokretu čiji je osnivač pesnik Miroljub Todorović, i napisao niz tekstova o ovom pravcu koji su objavljeni posthumno („Ogledi o signalizmu“, 1994).

MIODRAG PAVLOVIĆ SRBIJA DO KRAJA VEKA - izabrane pesme 1969-1989 Izdavač - Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd; Narodna biblioteka Srbije, Beograd; Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1997 220 strana 21 cm Edicija - Nagrada Desanka Maksimović ISBN - 86-7035-064-5 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, IMA PEČAT ZADUŽBINE DESANKE MASKIMOVIĆ, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: VELIKA SKITIJA Sloveni pod Parnasom Epitaf slovenskog prapesnika Lov Tužbalica ratnika Nahod U samoći tužba Čudo s razbojnicima Hoć Bogumilska pesma Slepi kralj u izgnanstvu Povratak hodočasnika Dušan pred Carigradom Duh se ruga Carigradu Pauni Pozna hilandarska molitva Govor knežev uoči bitke Razgovor na bojnom polju Kći kneževa veze Kneževa večera Posečen knez se seća Oplakivanje Smedereva Balkanski putopis Početak pesme Glas pod kamenom Putnik Čovek u samotnoj kući Verenik Jutarnji zapis NOVA SKITIJA Vasilije drugi bugaroubica Izvidnik Solunska braća Perunov odlazak Načelnik se žali na jeretike Kosovo Opet to Noćna šetnja Dečanskog Kavge Pevačev povratak na zemlju SVETOGORSKI DANI I NOĆI Svetogorski dani i noći (Pođoh uzbrdo od ruske Lavre) (... ovde će me sigurno zmija ujesti) (O da sam se rodio u drugo vreme) (Ljudi trkom silaze na obalu) (Neko udara na vrata) Karejska ćelija (Razdaljine između čoveka i Tvorca) (Traganje za znacima i jezikom tvorca) (Ne postoji ništa više) Večera tajna (... Izmakao pogledu ptica) (Stražba vidovita i prečudna) (Postim. Gledam zaliv) (Hrana počinje da ima jake mirise) (Bolnome bolnica treba) Simeonu mirotočivom (Od prirode nema veće zablude) (Tu i tamo je padala neka crkva) (Da li to Slovo živi u tebi) (Zar se neko spasao vatrom) (Uzdaj se u bez-stanje) (Imena su ti mnoga i dobra) (... da se duša vrati u telo) (Slovo nek ostane u slovljenju) (Svet koji je svet) (...stvoreni svet postoji još jednom) Iz Danila pećkog (Onda Sava stane pred mene kaže: ko si) KNJIGA STAROSLOVNA (Izgiboše Srblji na Goliju) Strava Sinait u Gornjaku (Knez Lazar se po gorama šeta) Na stavama Save i Dunava Stefan i Vuk u Ravanici (Ima jedan most koji se pokreće) Nad Manasijom (Sa bele tačke trga dobro se vide) Kantakuzin Inok Isaija (Od belog kamena do carskog drena) (Ne može Agaren ni odstupnik da brani) Sava na lomači Raspodela (Svedok treba da se probije) (Spusti se niže od svojih usta) (...svedok smanjivanja svega sveta). (Ima jedan ne-svet, i jedan sve-svet) (Što dalje od stvora plotskog) (Čak i da se smanjim) (Otkrivanje smisla je kraj stvaranja) (Ko je taj što govori neistinom) (Ponekad imamo nejasno osećanje istine) (Ista je istina sa sobom) (Drevna reč il nova) (Osećaj svetosti je samo naličje) (Ko je rešio da deli vremena) O duhu 1. (Duha da spazim dok vri i preobražava tvar) 2. (Da li će duh još nekog da izumi) 3. (Možda su izmišljeni Duh i Svetost) (Nestvarnost ne može da bude) (Voda je od svih počela) (Jesi li nevidljivom sličan) (Jer i u bogu i u smrti smo jednaki) (I kada se svetlost učini gluvom) (Nema više našeg, ni tuđeg) MOLITVA ZA SVETOGORSKE MONAHE 1. (Mora se preduzeti taj izlet do podnožja) 2. (Vest o tebi je jutro što otkriva sužnje) 3. (Ime ti je neznano, štedro širinom sveta) 4. (Molim se za one što se tebi mole) 5. (Molim pomozi onima što sebe nište) BEKSTVA PO SRBIJI Bekstva po Srbiji APOKALIPSA Apokalipsa ili uža Srbija TO SLOVO 1. (Dok ide ispred nas dlan koji nas vodi) 2. (Nismo ni videli) 3. (Glavna su zbivanja na suncu) 4. (Kada čoveku svaka plata) 5. (Posle predsoblja i amblema) SLOVO ZA DESANKU Slovo za Desanku Beleška o piscu Bibliografija Miodraga Pavlovića Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ PESMA TIŠINE - ima POSVETU autora Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1981 208 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog DETINJSTVA Na marginama detinjstva І (ARIJE) Put Arije Blizine Ratni septembar Jutro Poslednji pogled sa padina II (HRONIKA O BOLNICI) Hronika o bolnici Jabuka III (DAVNA ULICA) Gazimo po lišću Leta na Tisi Davna ulica Beskraj PESMA TIŠINE Zapisi uz zbirku Pesma tišine І (ISPOVEST NA POVRATKU) Mir Ispovest na povratku Na davnim vodama Daleki sluh Kiše Bliski život Na kraju krajeva Gledam u breg Septembar II (CRNI SLUGA PTICA) Crni sluga ptica Livada Posle kiše Tako je dobro biti sam Život III (STVARI I MESEČINA) Stvari i mesečina Pesnici Pesma o odlasku Nebo Tišina Slučajno pitanje Najtiša Nije svršeno Camoha Ptica Saznanje u jesen Molitva ili epitaf Spavači Tihi sat Daleko IV (DALEKO OSAMLJENO DRVO) Daleko osamljeno drvo Uteha lišća Slušam svoj tamni glas izgovoren pod lišćem Budan san Dok čekaš moj povratak Posle ljubavi V (NEŠTO KAO VODE) Devojka Odlazak Vojnikova reminiscencija Povratak Nešto kao vode VI (OTVORI U NOĆ VRATA) Vreme je stati Ni prekasno ti ne rekoh Otvori u noć vrata VII (HVALA SUNCU, ZEMLJI, TRAVI) Neću više da te rastužujem Bez naslova Umesto pisma Pismo Drugo pismo Hvala suncu, zemlji, travi Dve strofe TRINAEST RAZNIH PESAMA Tek nekoliko reči uz Trinaest raznih pesama Krug nežnosti Nemir Zlatiborska pesma Kiša Vraćam se do svojih vrata Rasturanje ili lepa smrt Iz velikog hladnog doma Čuvari Nejasna priča posle dvadeset godina Nas nekoliko na broju U srcu noći cveta nepoznato Slučaj u oktobru Kao nikada više BAPKE Pesnikove napomene uz Varke U parku kraj železničke stanice (Evo glava ko pećina ječi) Noć je naša (Neće mi se ništa od onoga desiti) (O noć je bila tako pusta) (Izvaljenog: neka me puste niz reku) (Kraj spuštene žaluzine) (Ono što smo voleli mi) (Ko manastir, srušen, s nebom mesto freske) (Toplo je sad u Nici) (Taj što kraj mene mirno sedi (Od zvezdane prašine prašan) (Zgađen na hladno vreme) Proleće (Kad dođem reci: reka stane) (Pod svakom granom visokom) (Svuda je celac: gde su puti) (U ovoj noći po tvrdom tlu) (Sa planine iz daleka) (Kao kad počinje proleće) (Ja bacam reč, ko kamen, u moj mrak) Rub NEZAVRŠENI CIKLUS Beleška uz Nezavršeni ciklus (Onaj bled tvoj dečak, majko, koji krete) (Žeže me u grlu strašna reč: još živim) (Školjku zaborava otvaram ko špilju) (Zeleni svete, postrojene vlati) Umesto epiloga `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.