Dobro očuvano sa tragovima korišćenjauglavnom na koricama oko 2 Kg Elena Primićerio - Ćiro Pođali stan

TREBNIK Prevod sa grčkog i crkvenoslovenskog : dr Emilijan Čarnić Kragujevac 1983 godine Broj strana : 506 Format: 13x17 cm Dobro očuvana (u sadržaju zaokruženi brojevi stranica na par mesta) Sadržaj: Молитва породиљи првог дана по рођењу детета, 1 Молитва за знаменовање детета, које добија име осмог дана по свом рођењу, 3 Молитва породиљи после четрдесет дана, 5 Молитва жени кад побаци, 9 Света тајна крштења и миропомазања, 10 Молитва светог крштења укратко, 33 Света тајна покајања, 35 Молитва за онога који се разрешава неке забране, 42 Света тајна брака, 43 Молитва приликом разрешавања венца осмог дана, 61 Обред венчања другобрачних, 62 Обред благосиљања супружника који немају деце, 66 Света тајна јелеосвећења, 71 Молебан за болесника, 113 Врачевске молитве за оне који страдају од нечистих духова, и код сваке немоћи, 125 Молитва светих седам младића за немоћног и онога који нема сна, 139 Молитва заклињања светог Василија Великог за оне који пате од слих духова, 141 Златоустове молитве за онога који пати од слих духова, 142 Молитва код сваке болести, 144 Молитва за болесника, 145 Молебан јектенија за немоћне, 146 Правило за хитно причешће тешког болесника, 147 Обред приликом растављања душе од тела кад се човек бори са смрћу, 151 Дечије опело, 161 Опело одраслих, 175 Опело умрлих на Ускрс или у току светле недеље, 196 Свештеничко опело, 208 Монашко опело, 242 Парастос, 266 Мало освећенје воде, 276 Велико освећенје воде, 289 Обред полаганја темеља цркве, 299 Молитвени обред приликом постављања крста на врх крова или новог звоника, или обнављања цркве, 314 Обред благосиљања и освећења звона, 317 Обред освећења храма које врши архијереј, 323 Обред благосиљања и освећења нове цркве од стране јереја, 351 Обред благосиљања и освећења катапетазме или иконостаса, 358 Обред благосиљања и освећења новог крста, 365 Обред освећења књиге Еванђеља, 372 Обред благосиљања и освећења иконе Пресвете и Живоначалне Тројице, 374 Обред благосиљања и освећења Христове иконе, 377 Обред благосиљања и освећења иконе Пресвете Богородице, 381 Обред благосиљања и освећења иконе једног од светих или многих, 384 Обред благосиљања и освећења илитона, 387 Обред благосиљања и освећења индитија, 389 Обред благосиљања и освећења црквеног барјака, 391 Обред благосиљања и освећења новог кивота, 392 Обред благосиљања и освећења нових црквених сасуда, 394 Обред благосиљања и освећења богослужбених сасуда, 396 Молитва над путиром, 398 Молитва када се посебно благосиља и освећује звездица за дискос, 399 Молитва за благосиљање и освећење кашичице намењене божанственим тајнама, 400 Молитва за благосиљање и освећење нових покривача који служе за покривање светих тајни, 401 Обред благосиљања и освећења нових свештеничких одежда, 402 Обред благосиљања и освећења црквених богослужбених књига, 405 Обред благосиљања кољива, 406 Обред благосиљања и резања колача, 407 Обред благосиљања врбе на Цвети, 410 Обред благосиљања грожђа на дан Преображења Господњег, 411 Обред благосиљања и освећења тамјана, 412 Обред благосиљања и освећења крста који се носи на прсима, 415 Молитва за благосиљање и освећење црквених свећа, 418 Обред освећења сваке ствари, 419 Обред освећења возила, 420 Обред благосиљања темеља куће, 422 Обред благосиљања нове куће-стана, 424 Mолитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, 429 Обред благосиљања и освећења надгробног крста, 430 Обред литије, 433 Обред вршења крсног хода званог литија, 438 Обред молебног пјенија које се врши у време суше, 444 Обред молебног пјенија које се врши кад нема ведра времена, 457 Обред молебног пјенија приликом почетка ђачког учења, 464 Обред призивања помоћи, благодати и дара Пресветога Духа на почетку сваког доброг дела, 470 Обред благодарења за испуњење молбе и за свако доброчинство Божије, 476 Обред молебног пјенија на Нову годину, 485 Служба за оне који су у тамници и заточеништву, 492 Молебна јектенија за умноожење љубави, 495 Молебна јектенија за путнике, 497 Молебна јектенија у време помора - за престанак напрасне смрти, 498 Молебна у почетку поста, 500 Обред благосиљања стада овчијих или друге стоке, 504 Обред благосиљања соли, 505

RLG 1 58662) GOLGOTA JEDNOGA MLADOGA LIJEČNIKA , James Monohan , Salezijanski katehetski centar Zagreb 1987 , 14. prosinca 1955, desetak osoba iz velikog uredništva američkog časopisa,,Reader`s Digest` bijaše u gostima na ručku kod stasitoga, mršavog, pristalog i mladog (28 god.) mornaričkog liječnika Toma A. Dooleya. Mladi poručnik nedavno je bio odlikovan ordenom za zasluge zbog osobite uloge u herojskoj mirnodopskoj operaciji američke mornarice u Indokini pod nazivom,,Put u slobodu`. Tom Dooley održao je toga dana svoj vatreni govor prije nego je sjeo za stol. Dva sata kasnije njegovi su slušatelji bili dirnuti kad im je ispričao svoje doživljaje u bijednim izbjegličkim logorima u Haifongu, gdje je liječio grozne slučajeve, spasavajući ljude izmučene od progonitelja kad je plima nasilja preplavila Sjeverni Vjetnam i kad je američka mornarica prevozila milijun Tonkineza na sigurnije,na jug zemlje. Urednici,,Digesta` odmah su zapazili da je Tom Dooley neobična i svojevrsna osoba s velikom životnom pričom, te je sklopljen ugovor za njeno publiciranje. Bilješke i dnevnici Toma Dooleya (ovjerovljeni zapisnicima Ministarstva mornarice) prerađeni su u knjigu „Deliver Us From Evil` (,,Oslobodi nas od zla`) koja se pojavila u proljeću 1956. Ali prije nego je knjiga bila dovršena, neumorni Tom Dooley poduzima novi pothvat. Napušta svoju zamisao da postane ortopedski kirurg i ostavlja Mornaricu. Opskrbljen novčanim sredstvima od,,Digesta`, farmaceutskom i kirurškom opremom, darovanom od tvorničara, organizira svoju samostalnu medicinsku ekipu i vraća se u Indokinu, u kraljevinu Laos, gdje su njegove usluge bile nužne. Vratio se po riječima mornaričkog bolničara Normana Bakera ljudima koji nisu bili u zavidnom položaju`. Čitatelji njegovih knjiga ..Deliver Us From Evil` i The Edge of Tomorrow` (,,Na pragu sutrašnjice`) /1958./, sa simpatijom otkrivaju duhovnu preobrazbu Toma Dooleya, razmaženog ljubitelja zabava koji je mogao postati cijenjen liječnik; dr. Toma Dooleya, idealnog i oduševljenog liječnika siromašnoga, bolesnog i potlačenog svijeta Jugoistočne Azije. Njegova treća knjiga,,The Night They Burned The Mountain` (,,Noć koja je zapalila planine`) obilježava nagli razvoj njegove male operacije pomoću aviona, u organizaciju nazvanu,,Medico` koja je postala njegova produžena sjena. Knjiga je postigla neočekivani uspjeh kad se otkrilo da Tom Dooley, u dobi od 32 godine, boluje od ozbiljne bolesti dijagnosticirane kao zloćudni malanom, rijetki, i redovito kobni oblik raka. Tako je dr. Dooley i sam postao pravi član onoga što je dr. Albert Schweitzer nazvao,,Društvom onih koji nose biljeg patnje` . Izmedu godine 1955. i 1960, Tom Dooley je postao poznata a ujedno i osporavana ličnost. Bio je cijenjen, čak obožavan od nekih, radi svoje nesebične odanosti uzvišenom pozivu i radi ustrajnosti u postizavanju svojih ciljeva, često s ograničenim novčanim sredstvima i postojano protiv,,teških tipova`. No bio je i kritiziran, preziran i čak ocrnjivan radi umišljenog, katkada pomalo i nadutog ponašanja i zbog sklonosti da stane na žulj, te da makne one koji su mu bili na putu. Suradujući s Tomom Dooleyem između 1955-1960, kao izdavač časopisa,,Digest` vidio sam mnoge strane njegove ličnosti i dobro upoznao njegove neosporivo slabe strane koje su, po mojem mišljenju, nestajale pred njegovim mnogim i neobičnim vrlinama. Dakako, nije on bio stidljiva osoba, ali nije bio ni puki sebičnjak ni lovac na publicitet, kakvim bi ga htjeli prikazati njegovi kritičari. Iskrenost njegovih motiva i privrženost njegovu djelu bijahu shvatljivi svima koji su ga dobro poznavali. Što me se najviše dojmilo, osobito tokom zadnjih petnaest mjeseci njegova života, bijaše njegova nepopustljiva poduzetnost i osjećaj žurbe koja je davala pečat njegovoj aktivnosti. Ovaj je dojam dobivao na oštrini poslije smrti Toma Dooleya. Činilo se da je bio svjestan da mu je ostalo još malo vremena, pa je odlučio dovršiti svoje djelo, ili barem srediti ustanovu,,Medico` prije nego istekne njegovo vrijeme. Tokom svojih posljednjih petnaest mjeseci Tom Dooley je bio stalno u pokretu. Posjećivao je tako brojna mjesta, pa je malo ljudi bilo u njegovoj blizini na duže vrijeme. Kad je prošlo zaprepaštenje i tuga zbog njegove smrti, palo je na pamet nekima od nas (uredništvo,,Digesta`), da bi pripovijest o posljednjim danima Toma Dooleya mogla biti sastavljena od sjećanja ljudi koji su s njime bili u raznim prigodama i u raznim mjestima. Ovo je urodilo potragom za ljudima od država Maine do Kalifornije, od Jugoistočne Azije do Indije i Afganistana. Kad ih je,,Digest` pronašao, odgovorili su vrlo rado na naše molbe. Toplina i plemenitost kojima su oni pisali, ili pripovijedali, bijahu vidljivo nadahnuti dubinom njihovih osjećaja prema Tomu kao čovjeku. Zahvalni smo im svima za svjedočanstva koja su omogućila da nastane ova knjiga. Neka su sjećanja citirana opširno, druga sažeto. Često je u pripovijedanje bilo potrebno uključiti pojedinosti iz onoga što su oni pridonijeli. Ipak duh i svrha svakog priloga su sačuvani. Ovo je dakle, pripovijest o posljednjim danima Toma Dooleya, ispričana opširno od onih koji su mu bili najbliži u opisanim događajima, počevši od pričanja očevidaca s operacije raka u kolovozu 1959, do sjećanja snimljenih na magnetofonsku traku na, snijegom pokrivenom, groblju 23. siječnja 1961. James Monahan mek povez, format 11 x 19 cm , latinica, 205 strana

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092