Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Dum-dum - Pavle Zelić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 232 Povez: Mek Priče koje će spasti svetEgzotične pripovesti u ovoj zbirci vode nas u afričke prašume gde vladaju zaposednuta deca-ratnici, među smele skakače sa litica zaliva Akapulko i pod površinu kužne vode Amazona. Druge pak priče istražuju kutke alternativne prošlosti – mistični jevrejski geto srednjovekovnog Praga, tajni sovjetski Gulag za tuđine, omladinske radne akcije trebljenja nemrtvih i Veliki rat običnih, malih ljudi. Konačno, pisac smelo tumači budućnost i razne apokaliptične scenarije, uključujući i perspektivu aktuelne pandemije.Protagonisti ovih priča su neka drugačija natprirodna bića i grešni junaci. Kancerozna deca-krvopije jedne spržene Zemlje, besmrtni kafanski gosti, fudbaleri bolji od Pelea, šimpanza Sami – legenda beogradskog zoo-vrta, sablasti sa odeljenja intenzivne nege, političari koji su đavolu prodali dušu (i ne samo svoju!), kostimirani vakcinatori i petparački proroci sudnjeg dana.Stvarnosna ili fantastična, proza Pavla Zelića je uvek potcrtana verom u spas… i ljubav koja iskupljuje.„Tematski i žanrovski raznovrsne, stvarane pod uticajima različitih pisaca, od Stivena Kinga do Borislava Pekića, priče u ovoj zbirci tvore jedan neobični univerzum koji njihovog autora predstavlja u sasvim novom svetlu.“ Dejan Stojiljković„Zbirke priča se tradicionalno dele na organske i one koje to nisu. Izrazito žanrovski raznorodne, priče sakupljene u novoj zbirci Pavla Zelića na prvi pogled upućuju na njen neorganski karakter. Ali samo na prvi pogled. Nakon detaljnijih promišljanja ovog teksta lucidnom čitaocu ne može da promakne kako je ovde reč o jedinstvu u različitosti, sa zajedničkim imeniteljem – umećem raskošnog i uvek originalnog pripovedača.“ Vladimir Kecmanović

Autor - osoba Tartt, Donna Naslov Češljugar / Donna Tartt ; s engleskog prevela Nevena Erak Camaj Jedinstveni naslov ǂ The ǂgoldfinch. bosanski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Šahinpašić`, 2016 (Bihać : Grafičar) Fizički opis 628 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Erak Camaj, Nevena Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena proza (broš.) Napomene Prijevod djela: The goldfinch O autorici: str. 628. U trenutku dok trinaestogodišnji Teo sa svojom samohranom majkom uživa u obilasku njujorškog muzeja, dešava se teroristički napad. U sveopštem haosu koji nastaje posle razorne eksplozije, jedan starac na samrti ukazuje Teu na malu, ali basnoslovno vrednu sliku velikog flamanskog majstora Fabricijusa, koju je njegova majka posebno volela i koju dečak potom, iz neobjašnjivih razloga, u sveopštem metežu prisvaja. Postavši siroče, Teo se privremeno smešta kod bogate porodice svog školskog druga. Pokušava da se prilagodi novom okruženju, a čežnju za majkom jedino može da ublaži slikom malenog češljugara. S vremenom, ovo umetničko delo uvlači Tea u njemu dotad nepoznati svet dilera umetninama i kriminala. Epske širine, velike narativne snage i izbrušenog stila, Češljugar je uznemirujuća odiseja kroz savremenu Ameriku i Evropu: od bleštavila elitnog Aper ist sajda, preko mračnih antikvarnih radionica u Grinič vilidžu, do pustoši predgrađa Las Vegasa i uskih amsterdamskih kanala. Ovo je dikensovski roman o odrastanju, a ujedno i fantastična meditacija o umetnosti Češljugar je savremeni američki klasik koji je izazvao veliku polemiku kod stručne javnosti, ali i nepodeljenu naklonost čitalaca, s obzirom na to da je knjiga već doživela na stotine izdanja, prodata u neverovatnih tri miliona primeraka i prevedena na trideset i jedan jezik, dok se na listi Njujork tajmsa nalazila duže od trideset nedelja. Vrhunskim stilom, elegantnim pripovednim rešenjima, dubokom snagom naracije, Dona Tart je napisala jedan od zasigurno najvažnijih romana decenije, a verovatno i čitave epohe. „Očaravajuće... Sjajna, dikensovska knjiga, roman koji ujedinjuje sve pripovedačke talente Done Tart u neverovatnu, simfonijsku celinu...” – Mičiko Kakutani „Češljugar je pametno napisan roman koji spaja srce i um...” – Stiven King „Uzvišeno remek-delo.“ – Ron Čarls, Vašington post „Dugoočekivana, elegantna meditacija o ljubavi, sećanju i ukletoj moći umetnosti... Elokventno i uverljivo, s nezaboravnim likovima... Izuzetno i vredno čekanja.“ – Kirkus rivjuz „Očaravajuća impulsivnost naracije kojoj je nemoguće odoleti. Teo magnetiše... Češljugar je pravo čitalačko uživanje.“ – Pablišers vikli „Češljugar je knjiga o umetnosti u svim formama, i odmah na početku nam je jasno zašto toliko volimo Donu Tart: živ zaplet i elegantna proza; životni, inspirativni likovi; savršeno uhvaćen seting... Radost i tuga postoje istovremeno, i do kraja Češljugara zaposedaju naše srce.“ – Veniti fer Dona Tart je američka književnica rođena 1963. u Grinvudu, Misisipi. Slavu je stekla romanima Tajna Istorija (1992), Mali prijatelj (2002) i Češljugar (2013). Dobitnica je brojnih nagrada za svoja dela, između ostalih i Karnegijeve medalje, a za roman Češljugar dobila je Pulicerovu nagradu. Godine 2014. našla se na listi sto najuticajnijih osoba koju je sastavio časopis Tajm. MG143 (N)

„Znak Sagite“ je srpska izdavačka etiketa posvećena fantastici. Osnovana je 1985. u Beogradu sa ciljem objavljivanja i svetskih i domaćih pisaca. Jedna je od najbitnijih edicija za fantastiku na području bivše Jugoslavije. Osnivač i glavni urednik je Boban Knežević. Osim istoimene edicije knjiga, etiketa uključuje u sebe i književni časopis Znak Sagite (20 brojeva od 1993), forum istog imena (od 2002), te više srodnih projekata: almanah svetske fantastike „Monolit“ (deset tomova, od 1984), seriju antologija srpske i jugoslovenske fantastike „Tamni vilajet“ (četiri toma, od 1988), „Bibliografiju naučne fantastike na srpskom jeziku“ Miodraga Milovanovića i Kneževića itd. Edicija „Znak Sagite“ 1. Kristofer Prist, Invertirani svet (roman), 1985. 2. Antologija savremene francuske fantastike (priče), 1985. 3. Semjuel R. Dilejni, Vavilon 17 (roman), 1986. i 1990. 4. Semjuel R. Dilejni, Ajnštajnovski presek (roman), 1986. 5. Robert Silverberg, Umiranje iznutra (roman), 1987, 1988. i 1990. 6. Rodžer Zelazni, On koji oblikuje (roman), 1986, 1988. i 1991. 7. Rodžer Zelazni, Stvorenja Svetlosti i Tame (roman), 1987. i 1990. 8. Rodžer Zelazni, Zovem se Konrad (roman), 1988. i 1989. 9. Rodžer Zelazni, Ostrvo mrtvih (roman), 1988. i 1989. 10. Rodžer Zelazni, Prolaz u pesku (roman), 1989. 11. Rodžer Zelazni, Devet prinčeva Ambera (roman), 1988. 12. Filip K. Dik, Tecite suze moje, reče policajac (roman), 1988. i 1989. 13. Gregori Benford, Vremenski pejzaž (roman), 1988. i 1990. 14. Tamni vilajet 1, izbor jugoslovenske naučne fantastike (priče), 1988, drugo prošireno izdanje 1989. 15. Dragan R. Filipović, Zlatna knjiga (roman), 1988. 16. Hauard Filips Lavkraft, Stiven King i Klajv Barker, Horor (priče), 1990. 17. En Mekafri, Let zmajeva (roman), 1989. 18. Robert Silverberg, Knjiga lobanja (roman), 1990. 19. Brus Sterling, Ostrva u mreži (roman), 1996. 20. Rej Bredberi, Nešto nam se zlo privlači (roman), 1990. 21. Rodžer Zelazni, Puške Avalona • Znamenje Jednoroga / Amber 2 i 3 (roman), 1990. 22. Filip K. Dik, Tri stigmate Palmera Eldriča (roman), 1992. i 1998. 23. Dejvid Palmer, Pomaljanje (roman), 1993. 24. Klajv Barker, Knjige krvi 1 (priče), 1991. 25. Klajv Barker, Knjige krvi 2 (priče), 1991. 26. Klajv Barker, Knjige krvi 3 (priče), 1991. 27. Mile Janković Beli, Bleda mesečeva svetlost (roman), 1992. 28. Rodžer Zelazni, Oberonova ruka • Predvorje haosa / Amber 4 i 5 (roman), 1992. 29. Zoran Jakšić, Nikadorski hodočasnik (priče), 1992. 30. Tamni vilajet 2, izbor jugoslovenske naučne fantastike (priče), 1992. 31. Goran Skrobonja, Nakot (roman), 1994. 32. Tamni vilajet 3, izbor jugoslovenske naučne fantastike (priče), 1993. 33. Đorđe Mijušković, Isusova greška (roman), 1994. 34. Klajv Barker, Knjige krvi 4 (priče), 1991. 35. Klajv Barker, Knjige krvi 5 (priče), 1991. 36. Klajv Barker, Knjige krvi 6 (priče), 1991. 37. Zoran Stefanović, Slovenski Orfej i druge drame (drame), 1995. 38. Ilija Bakić, Prenatalni život ili Tata, kurva, doca i mama (roman), 1997. 39. Đorđe Mijušković, Rat bolji od seksa (roman), 1996. 40. Tamni vilajet 4: izbor srpske fantastike (priče), 1996. i 2011. 41. Rodžer Zelazni, Noć u samotnom oktobru (roman), 1997. 42. Futura: Izbor iz „Future“ (priče) 43. Nil Stivenson, Histerični sneg (roman) 44. Rodžer Zelazni, Aduti propasti / Amber 6 (roman), 1995 45. K. V. Džeter, Noć Morloka (roman), 1997. 46. Ričard Kadri, Kamikaze l`amour (roman), 1997. 47. Rej Bredberi, Marsijanske hronike 51. Rodžer Zelazni, Smrt u Italbaru (roman) 52. Uroš Petrović, Priče s one strane (priče), 2004. 53. Rodžer Zelazni, Vremedrom 54. Rodžer Zelazni, Džek iz senke 55. Filip K. Dik, Simulakrumi 56. Jelena Đurović, 30. februar (roman), 2011. 57. Zoran Stefanović, Verigaši, roman o Našima (roman), 2012. 58. Ratko Radunović, Istorija ljubavi među mikrobima (roman), 2012. 59. Slobodan Škerović, Šamanijada (roman), 2012. 61. Mina D. Todorović, Vir svetova (roman), 2012. 62. Mina D. Todorović, Gamiž (roman), 2012. 65. Predrag Vukadinović, Taj neobičan dan (roman), 2012. 69. Slobodan Škerović, Tamna strana sile (roman), 2013. Časopis „Znak Sagite“ Prvi broj časopisa Znak Sagite je izašao 1993. godine. Do 2013. je izašlo 20 brojeva. Osim lepe književnosti, časopis donosi i teorijske i publicističke tekstove posvećene fantastici u raznim vidovima: književnost, strip, film, video igre itd. Neki brojevi su tematski, poput onog posvećenog australijskoj fantastici ili pričama sa književne radionice foruma „Znaka Sagite“. MG111 (L)

Istorija ružnoće Lepo se spoznaje tek u kontrastu sa ružnim. Stoga estetika od svog postanka raspravlja o međusobnoj uslovljenosti ružnog i lepog. Prateći tu raspravu, Umberto Eko prikazuje svu složenost pojma ružnog: vezu ružnog i mudrosti u liku Sokrata, svetost ružnog i veličinu muka u Hristovoj patnji i primerima hrišćanskih svetaca, zdravorazumski Avgustinov stav po kome ništa stvoreno nije apsolutno ružno, suštinsku ružnoću modernog sveta i njegove mašinske mehanike. Eko uspeva da čisto estetsku raspravu o ružnom proširi na sve oblasti ljudskog života tako što razmatra i raznovrsne ideološke slike ružnog: večito poistovećivanje ružnog sa zlom u religioznoj literaturi od Svetog Pisma do Uismansa; ružnoću patnje u modernim totalitarističkim sistemima kroz slike Kafkinih oniričkih fantazija, alegorije Džordža Orvela, istraživanja Mišela Fukoa i Žorža Bataja; pronalaženje ružnog u drugim civilizacijama od renesansnih susreta sa kolonizovanim narodima do moderne fašističke ideologije kroz raznovrsne primere – od Šekspirovih divljaka do Musolinijevih i Hitlerovih Jevreja. Eko ne zaboravlja ni zabavni vid ružnog: karikaturu, koja počinje Homerovim Tersitom a završava holivudskim filmom dvadesetog veka; komički roman u kome blista Rableov svet divova; narodnu kulturu i njene opscene šale, pesme i skaske koje utiču na veliki broj umetnika – od Getea i Gogolja u književnosti do Brojgela Starijeg i Hijeronima Boša u slikarstvu. Bogatstvo materijala unetog u ovu studiju prevazilazi čak i „Istoriju lepote“: tu su primeri skulpture od antičkih silena do Dišanovih readymade predmeta, slikarstvo od Pompeje i Herkulanuma do Džeksona Poloka i Endija Vorhola. Najvažnija odlika je svakako detaljno prikazivanje najmodernijih umetničkih formi – instalacija, fotografije, moderne SF i horor književnosti, savremenog filma – čime Eko bira da svojim autoritetom u estetske rasprave uvede umetnike poput Vilijama Gibsona i Stivena Kinga. Eko nam pokazuje da moderna estetika ne kaska za događajima u svetu umetnosti: ružnoća je dominantna estetska sila modernog sveta, te je neophodno što brže obraditi čak i njene pojave u masovnoj umetnosti (Marilyn Manson, Pink Flamingoes). Do dvadesetog veka nije napisana ni jedna opširna estetika ružnog, mada se o ružnom itekako raspravljalo. Do Umberta Eka nijedna estetika ružnog nije pokrila toliko prostora i toliko raznih vidova umetnosti. Eko nam i ovde, kao i u „Istoriji lepote“, pokazuje zašto je trenutno najveći živi estetičar i jedna od najbitnijih mislioca kasnog dvadesetog veka: donoseći nam najmodernije primere, obrađujući veoma kontrovezne teme i obraćajući se širokoj publici nadasve zanimljivim jezikom, on pokazuje da estetika nije arhivska već veoma savremena disciplina koja danas ne pripada samo eliti već svakom od nas kao „biću kulture“. Najzad, stil i jezik „Istorije ružnoće“ pokazuju kako je čitati Ekove estetske rasprave barem isto toliko zanimljivo kao i čitati njegove bestselere. Najnovija knjiga italijanskog filosofa i pisca Umberta Eka na neki način je nastavak njegove ranije knjige Istorija lepote (2004) tako da se doima kao drugi tom istog dela. Obe knjige su pisane po istom obrascu, bogato su ilustrovane i štampane na finoj hartiji, u čvrstom povezu sa zaštitnim omotom. Iako je u evropskoj tradiciji daleko više bilo govora o lepoti, kojoj se i u svakodnevnom životu a ne samo u umetnosti i filosofiji poklanjala veća pažnja, Ekova knjiga o ružnoći je za dvadesetak stranica obimnija od one posvećene lepoti. Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! New Yorker je američki časopis za reportaže, komentare, kritike, eseje, fikciju, satiru, karikature i poeziju koji izdaje Condé Nast Publications. Počevši kao tjednik sredinom 1920-ih, časopis sada izlazi četrdeset i sedam puta godišnje, a pet od ovih izdanja pokrivaju dva tjedna. The New Yorker je američki nedeljni magazin koji sadrži novinarske članke, komentare, kritike, eseje, beletristiku, satiru, karikature i poeziju. Pokrenut kao nedeljnik 1925. godine, časopis sada izlazi 47 puta godišnje, pri čemu pet od njegovih izdanja pokriva dvonedeljne periode. Iako se njegovi pregledi i popisi događaja često fokusiraju na kulturnom životu grada Njujorka, The New Yorker ima široku publiku izvan Njujorka i čita se u internacionalno. Poznat je po svojim ilustrovanim i često aktuelnim naslovnim stranicama,[5] svojim komentarima o popularnoj kulturi i ekscentričnim američkim temama, svojoj posvećenosti modernoj fikciji uključivanjem kratkih priča i književnih recenzija, svojoj rigoroznoj proveri činjenica i uređivačkoj obradi sadržaja,[6][7] svojim novinarskim pokrićem politike i društvenih tema, kao i svojim jednopanelskim karikaturama zastupljenim u svakom izdanju. Istorija The New Yorker je osnovao Harold Ros i njegova supruga Džejn Grant, reporter Njujork tajmsa. Časopis je debitovao 21. februara 1925. godine. Ros je želeo da kreira sofistikovani humoristički magazin koji bi se razlikovao od primetno „banalnih” publikacija sa humorom, poput Sudije, gde je radio, ili starog časopisa Život. Ros je u saradnji sa preduzetnikom Raulom H. Flajšmanom (koji je osnovao Generalno pekarsko preduzeće[8]) osnovao F-R izdavačku kompaniju. Prve kancelarije časopisa bile su u 25 Vest 45. Stritu u Menhetnu. Ros je uređivao časopis do svoje smrti 1951. Tokom ranih, povremeno nesigurnih godina svog postojanja, časopis se ponosio svojom kosmopolitskom sofisticiranošću. Ros je glasovito deklarisao u prospektu iz 1925. za časopis: „Objavljeno je da ga ne uređuje stara damu u Dubjuku.”[9] Iako magazin nikada nije izgubio svoj humoristički element, ubrzo se uspostavio kao istaknuti forum za ozbiljnu fikciju, eseje i novinarstvo. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, esej Džona Hersija Hirošima ispunio je celo izdanje. U narednim decenijama časopis je objavio kratke priče mnogih od najuglednijih pisaca dvadesetog i dvadeset prvog veka, uključujući An Biti, Sali Benson, Trumana Kapota, Džona Čivera, Roalda Dala, Mejvis Galant, Džefrija Helmana, Rut Makeni, Džona Maknultija, Džozef Mičela, Alis Manro, Haruki Murakamija, Vladimira Nabokova, Džona O`Hare, Doroti Parker, Filipa Rota, Dž.D. Selindžera, Irvina Šoa, Džejmsa Tarbera, Džona Apdajka, Judore Velti, Stivena Kinga i EB Vajta. Objava Širli Džeksonove „Lutrije” privukla je više pošte nego bilo koja druga priča u istoriji časopisa.[10] Provera podataka Još četrdesetih godina prošlog veka, ugled časopisa za proveru činjenica je već bio uspostavljen.[11] Međutim, časopis je igrao ulogu u književnom skandalu i tužbi za klevetu zbog dva članka Dženet Malkolm 1990-ih, koja je pisala o nasleđu Sigmunda Frojda. Postavljena su pitanja o procesu provere činjenica u časopisu.[12] Od 2010. godine, The New Yorker zapošljava šesnaest proverača činjenica.[13] U julu 2011, časopis je tužen za klevetu pred Okružnim sudom Sjedinjenih Država zbog članka koji je napisao Dejvid Gran 12. jula 2010,[14][15] ali je slučaj po kratkom postupku odbačen.[16][17] Danas se časopis često identifikuje kao vodeća publikacija sa rigoroznom proverom činjenica.

Opis proizvoda Avanture koje prevazilaze najmaštovitije romane iz domena fantastike: borba za beg iz prošlosti, upozorenje za budućnost, pitanje istine i granica moći. „Crni Leopard, crveni Vuk“ – Marlon Džejms Knjiga godine u izboru časopisa Wall Street Journal, TIME, NPR, GQ, Vogue i Washington Post Afrička Igra prestola Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard. Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže? Služeći se afričkom istorijom i mitologijom koliko i raskošnom maštom, Marlon Džejms je napisao jedinstven roman. Koristeći se običnim, ali često neobično postavljenim rečima stvara opčinjujuću atmosferu koja opija mirisom afričkih pustinja, savana i gradova podignutih visoko među drvećem ili uklesanih u stenu. Kroz priču o ovom neobičnom svetu Džejms istražuje pitanje istine, granica moći i ljudsku potrebu da dokučimo i jedno i drugo. „Fantastičko stvaranje Afrike koje se neizbežno temelji na Tolkinu, Džordžu R. R. Martinu i Crnom Panteru, a ipak čudesno originalno. Snažnog izraza, bogate mašte, Marlon je pisac kog ne smete zaobići.“ Salman Ruždi „Sanjao sam da ću jednog dana pročitati ovakav roman i san mi se ostvario.“ Nil Gejmen „Malo mržnje“ – Džo Aberkrombi „Priča o brutalnoj sili i suptilnoj magiji na početku industrijske revolucije. Vežite pojaseve – počinje opasna vožnja.“ Robin Hob „Doba je poludelo od želje za inovacijama; i sve poslove sveta sada treba raditi po novom.“ Fabrički dimnjaci dižu se nad Adovom, i svet je prepun novih mogućnosti. Stare podele i stare mržnje, međutim, duboke su kao i pre. Na krvavim bojištima Anglanda Leo dan Brok pokušava da se ovenča slavom na bojnom polju i da porazi vojske Staura Mračnog. Nada se da će mu kruna poslati pomoć, ali sin kralja Džezala, razmaženi i bludni princ Orso, veliki je stručnjak za razočaranja. Savina dan Glokta – dama iz visokog društva, poslovna žena i kćerka najozloglašenijeg čoveka u Savezu, namerava da se popne na sam vrh društvene piramide makar gazila po mrtvima. U sirotinjskim naseljima međutim nezadovoljstvo vri i ni sav novac na svetu ne može više da ga obuzda. Doba mašina je svanulo, ali doba magije odbija da umre. Uz pomoć lude brđanke Izern-i-Fail, Rike pokušava da ovlada blagoslovom – ili prokletstvom – dugog oka. Jedno je ponekad naslutiti budućnost, ali pošto prvi među magovima i dalje vuče konce, eventualna promena budućnosti nešto je sasvim drugo... „Aberkrombi trijumfuje; ovim romanom pravi veliki iskorak. Malo mržnje je pobuna protiv pobune koja uspeva da ne postane konvencionalna. To je priča o sazrevanju koje namerno izbegava zrelost i mudrost. Pripovedanje koje je stilski pod uticajem video-igara, filma i televizije koliko i književnosti. Knjiga koja je mogla nastati samo u sadašnjem trenutku – istinska savremena fantazija čija je tema borba za beg iz prošlosti.“ www.tor.com „Prokleto veličanstveno!“ Adrijan Čajkovski „Grozničavi san“ – Džordž R. R. Martin Avantura u srce tame koja prevazilazi najmaštovitije vampirske romane. Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti. Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi. „Oduševiće čitaoce Stivena Kinga baš kao i ljubitelje Marka Tvena... Pun mračne romantike, naizmenično jeziv i uzbudljiv, melanholičan i nezaboravan. Martinov roman je fantastičan.“ Rodžer Zelazni „Vešta kombinacija istorijskog realizma, maštovitih uzleta i opsesije. Likovi će vam dugo ostati u sećanju, baš kao i lepota velikih parobroda i još veće reke.“ Locus „Odlična mešavina avanturističke književnosti, horora i precizno opisane istorijske pozadine... Izuzetno dobro. Ovo zaslužuje sve superlative.“ Science Fiction Chronicle „Cena radosti“ – Stiven Erikson Nožem u srce Od autora bestselera, Pripovesti iz Malaške knjige palih, dolazi nam priča o prvom kontaktu i upozorenje za budućnost. U Sunčev sistem je, kao predstavnik tri napredne vrste, odaslana tuđinska veštačka inteligencija. Njen zadatak je da spase Zemljin ekosistem kojem najveću pretnju predstavlja čovečanstvo. Ali istovremeno su i ljudi deo sistema, tako da veštačka inteligencija mora da bira: treba li da spase čovečanstvo ili da ga zbriše? Jesmo li vredni spasavanja? Ta veštačka inteligencija je svemoćna, poput nekog boga. Stoga ona postavlja određene uslove. Nasilje je sada onemogućeno, masovno uništenje prirodnih resursa takođe. Hrana i voda će biti obezbeđeni svima kojima su zaista potrebni. Više ne možete čak ni da maltretirate nekoga na internetu. Stari obrasci ponašanja više ne važe. Ali izvesni, na uvrede osetljivi američki predsednik i dalje je neraskidivo vezan sa poznu fazu kapitalizma. Možemo li da se prilagodimo? I da li smo spremni da se odreknemo slobodne volje zarad sveta bez nasilja? Kako biste vi postupili? Kako biste se osećali? Koja pitanja možete da postavite – koja pitanja smete da postavite – kad jedini mogući odgovori dolaze od običnog ljudskog lica koje vidite u ogledalu? „Originalna knjiga, briljantno zamišljena i besprekorno izvedena, sa fascinantnom centralnom idejom o suzbijanju ljudskog nasilja. Remek-delo.“ Robert Dž. Sojer, dobitnik nagrade Hugo „Stiven gradi svet onako kako to čini i u Malaškom serijalu ali sve to primenjuje na naše okruženje. Kao studija vrlina i mana čovečanstva, ovaj roman se ističe spojem fanastičnog i književnog.“ Black Gate Magazine „Erikson je jedan od najoštroumnijih ljudi. U Ceni radosti nam pokazuje šta vidi kada razmatra budućnost čovečanstva. On to naziva misaonim eksperimentom. Ja to nazivam važnom knjigom.“ Stiven R. Donaldson

Avanture koje prevazilaze najmaštovitije romane iz domena fantastike: borba za beg iz prošlosti, upozorenje za budućnost, pitanje istine i granica moći. „Crni Leopard, crveni Vuk“ – Marlon Džejms Knjiga godine u izboru časopisa Wall Street Journal, TIME, NPR, GQ, Vogue i Washington Post Afrička Igra prestola Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard. Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže? Služeći se afričkom istorijom i mitologijom koliko i raskošnom maštom, Marlon Džejms je napisao jedinstven roman. Koristeći se običnim, ali često neobično postavljenim rečima stvara opčinjujuću atmosferu koja opija mirisom afričkih pustinja, savana i gradova podignutih visoko među drvećem ili uklesanih u stenu. Kroz priču o ovom neobičnom svetu Džejms istražuje pitanje istine, granica moći i ljudsku potrebu da dokučimo i jedno i drugo. „Fantastičko stvaranje Afrike koje se neizbežno temelji na Tolkinu, Džordžu R. R. Martinu i Crnom Panteru, a ipak čudesno originalno. Snažnog izraza, bogate mašte, Marlon je pisac kog ne smete zaobići.“ Salman Ruždi „Sanjao sam da ću jednog dana pročitati ovakav roman i san mi se ostvario.“ Nil Gejmen „Malo mržnje“ – Džo Aberkrombi „Priča o brutalnoj sili i suptilnoj magiji na početku industrijske revolucije. Vežite pojaseve – počinje opasna vožnja.“ Robin Hob „Doba je poludelo od želje za inovacijama; i sve poslove sveta sada treba raditi po novom.“ Fabrički dimnjaci dižu se nad Adovom, i svet je prepun novih mogućnosti. Stare podele i stare mržnje, međutim, duboke su kao i pre. Na krvavim bojištima Anglanda Leo dan Brok pokušava da se ovenča slavom na bojnom polju i da porazi vojske Staura Mračnog. Nada se da će mu kruna poslati pomoć, ali sin kralja Džezala, razmaženi i bludni princ Orso, veliki je stručnjak za razočaranja. Savina dan Glokta – dama iz visokog društva, poslovna žena i kćerka najozloglašenijeg čoveka u Savezu, namerava da se popne na sam vrh društvene piramide makar gazila po mrtvima. U sirotinjskim naseljima međutim nezadovoljstvo vri i ni sav novac na svetu ne može više da ga obuzda. Doba mašina je svanulo, ali doba magije odbija da umre. Uz pomoć lude brđanke Izern-i-Fail, Rike pokušava da ovlada blagoslovom – ili prokletstvom – dugog oka. Jedno je ponekad naslutiti budućnost, ali pošto prvi među magovima i dalje vuče konce, eventualna promena budućnosti nešto je sasvim drugo... „Aberkrombi trijumfuje; ovim romanom pravi veliki iskorak. Malo mržnje je pobuna protiv pobune koja uspeva da ne postane konvencionalna. To je priča o sazrevanju koje namerno izbegava zrelost i mudrost. Pripovedanje koje je stilski pod uticajem video-igara, filma i televizije koliko i književnosti. Knjiga koja je mogla nastati samo u sadašnjem trenutku – istinska savremena fantazija čija je tema borba za beg iz prošlosti.“ www.tor.com „Prokleto veličanstveno!“ Adrijan Čajkovski „Grozničavi san“ – Džordž R. R. Martin Avantura u srce tame koja prevazilazi najmaštovitije vampirske romane. Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti. Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi. „Oduševiće čitaoce Stivena Kinga baš kao i ljubitelje Marka Tvena... Pun mračne romantike, naizmenično jeziv i uzbudljiv, melanholičan i nezaboravan. Martinov roman je fantastičan.“ Rodžer Zelazni „Vešta kombinacija istorijskog realizma, maštovitih uzleta i opsesije. Likovi će vam dugo ostati u sećanju, baš kao i lepota velikih parobroda i još veće reke.“ Locus „Odlična mešavina avanturističke književnosti, horora i precizno opisane istorijske pozadine... Izuzetno dobro. Ovo zaslužuje sve superlative.“ Science Fiction Chronicle „Cena radosti“ – Stiven Erikson Nožem u srce Od autora bestselera, Pripovesti iz Malaške knjige palih, dolazi nam priča o prvom kontaktu i upozorenje za budućnost. U Sunčev sistem je, kao predstavnik tri napredne vrste, odaslana tuđinska veštačka inteligencija. Njen zadatak je da spase Zemljin ekosistem kojem najveću pretnju predstavlja čovečanstvo. Ali istovremeno su i ljudi deo sistema, tako da veštačka inteligencija mora da bira: treba li da spase čovečanstvo ili da ga zbriše? Jesmo li vredni spasavanja? Ta veštačka inteligencija je svemoćna, poput nekog boga. Stoga ona postavlja određene uslove. Nasilje je sada onemogućeno, masovno uništenje prirodnih resursa takođe. Hrana i voda će biti obezbeđeni svima kojima su zaista potrebni. Više ne možete čak ni da maltretirate nekoga na internetu. Stari obrasci ponašanja više ne važe. Ali izvesni, na uvrede osetljivi američki predsednik i dalje je neraskidivo vezan sa poznu fazu kapitalizma. Možemo li da se prilagodimo? I da li smo spremni da se odreknemo slobodne volje zarad sveta bez nasilja? Kako biste vi postupili? Kako biste se osećali? Koja pitanja možete da postavite – koja pitanja smete da postavite – kad jedini mogući odgovori dolaze od običnog ljudskog lica koje vidite u ogledalu? „Originalna knjiga, briljantno zamišljena i besprekorno izvedena, sa fascinantnom centralnom idejom o suzbijanju ljudskog nasilja. Remek-delo.“ Robert Dž. Sojer, dobitnik nagrade Hugo „Stiven gradi svet onako kako to čini i u Malaškom serijalu ali sve to primenjuje na naše okruženje. Kao studija vrlina i mana čovečanstva, ovaj roman se ističe spojem fanastičnog i književnog.“ Black Gate Magazine „Erikson je jedan od najoštroumnijih ljudi. U Ceni radosti nam pokazuje šta vidi kada razmatra budućnost čovečanstva. On to naziva misaonim eksperimentom. Ja to nazivam važnom knjigom.“ Stiven R. Donaldson

Avanture koje prevazilaze najmaštovitije romane iz domena fantastike: borba za beg iz prošlosti, upozorenje za budućnost, pitanje istine i granica moći. „Crni Leopard, crveni Vuk“ – Marlon Džejms Knjiga godine u izboru časopisa Wall Street Journal, TIME, NPR, GQ, Vogue i Washington Post Afrička Igra prestola Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard. Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže? Služeći se afričkom istorijom i mitologijom koliko i raskošnom maštom, Marlon Džejms je napisao jedinstven roman. Koristeći se običnim, ali često neobično postavljenim rečima stvara opčinjujuću atmosferu koja opija mirisom afričkih pustinja, savana i gradova podignutih visoko među drvećem ili uklesanih u stenu. Kroz priču o ovom neobičnom svetu Džejms istražuje pitanje istine, granica moći i ljudsku potrebu da dokučimo i jedno i drugo. „Fantastičko stvaranje Afrike koje se neizbežno temelji na Tolkinu, Džordžu R. R. Martinu i Crnom Panteru, a ipak čudesno originalno. Snažnog izraza, bogate mašte, Marlon je pisac kog ne smete zaobići.“ Salman Ruždi „Sanjao sam da ću jednog dana pročitati ovakav roman i san mi se ostvario.“ Nil Gejmen Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Malo mržnje“ – Džo Aberkrombi „Priča o brutalnoj sili i suptilnoj magiji na početku industrijske revolucije. Vežite pojaseve – počinje opasna vožnja.“ Robin Hob „Doba je poludelo od želje za inovacijama; i sve poslove sveta sada treba raditi po novom.“ Fabrički dimnjaci dižu se nad Adovom, i svet je prepun novih mogućnosti. Stare podele i stare mržnje, međutim, duboke su kao i pre. Na krvavim bojištima Anglanda Leo dan Brok pokušava da se ovenča slavom na bojnom polju i da porazi vojske Staura Mračnog. Nada se da će mu kruna poslati pomoć, ali sin kralja Džezala, razmaženi i bludni princ Orso, veliki je stručnjak za razočaranja. Savina dan Glokta – dama iz visokog društva, poslovna žena i kćerka najozloglašenijeg čoveka u Savezu, namerava da se popne na sam vrh društvene piramide makar gazila po mrtvima. U sirotinjskim naseljima međutim nezadovoljstvo vri i ni sav novac na svetu ne može više da ga obuzda. Doba mašina je svanulo, ali doba magije odbija da umre. Uz pomoć lude brđanke Izern-i-Fail, Rike pokušava da ovlada blagoslovom – ili prokletstvom – dugog oka. Jedno je ponekad naslutiti budućnost, ali pošto prvi među magovima i dalje vuče konce, eventualna promena budućnosti nešto je sasvim drugo... „Aberkrombi trijumfuje; ovim romanom pravi veliki iskorak. Malo mržnje je pobuna protiv pobune koja uspeva da ne postane konvencionalna. To je priča o sazrevanju koje namerno izbegava zrelost i mudrost. Pripovedanje koje je stilski pod uticajem video-igara, filma i televizije koliko i književnosti. Knjiga koja je mogla nastati samo u sadašnjem trenutku – istinska savremena fantazija čija je tema borba za beg iz prošlosti.“ www.tor.com „Prokleto veličanstveno!“ Adrijan Čajkovski Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Grozničavi san“ – Džordž R. R. Martin Avantura u srce tame koja prevazilazi najmaštovitije vampirske romane. Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti. Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi. „Oduševiće čitaoce Stivena Kinga baš kao i ljubitelje Marka Tvena... Pun mračne romantike, naizmenično jeziv i uzbudljiv, melanholičan i nezaboravan. Martinov roman je fantastičan.“ Rodžer Zelazni „Vešta kombinacija istorijskog realizma, maštovitih uzleta i opsesije. Likovi će vam dugo ostati u sećanju, baš kao i lepota velikih parobroda i još veće reke.“ Locus „Odlična mešavina avanturističke književnosti, horora i precizno opisane istorijske pozadine... Izuzetno dobro. Ovo zaslužuje sve superlative.“ Science Fiction Chronicle Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Cena radosti“ – Stiven Erikson Nožem u srce Od autora bestselera, Pripovesti iz Malaške knjige palih, dolazi nam priča o prvom kontaktu i upozorenje za budućnost. U Sunčev sistem je, kao predstavnik tri napredne vrste, odaslana tuđinska veštačka inteligencija. Njen zadatak je da spase Zemljin ekosistem kojem najveću pretnju predstavlja čovečanstvo. Ali istovremeno su i ljudi deo sistema, tako da veštačka inteligencija mora da bira: treba li da spase čovečanstvo ili da ga zbriše? Jesmo li vredni spasavanja? Ta veštačka inteligencija je svemoćna, poput nekog boga. Stoga ona postavlja određene uslove. Nasilje je sada onemogućeno, masovno uništenje prirodnih resursa takođe. Hrana i voda će biti obezbeđeni svima kojima su zaista potrebni. Više ne možete čak ni da maltretirate nekoga na internetu. Stari obrasci ponašanja više ne važe. Ali izvesni, na uvrede osetljivi američki predsednik i dalje je neraskidivo vezan sa poznu fazu kapitalizma. Možemo li da se prilagodimo? I da li smo spremni da se odreknemo slobodne volje zarad sveta bez nasilja? Kako biste vi postupili? Kako biste se osećali? Koja pitanja možete da postavite – koja pitanja smete da postavite – kad jedini mogući odgovori dolaze od običnog ljudskog lica koje vidite u ogledalu? „Originalna knjiga, briljantno zamišljena i besprekorno izvedena, sa fascinantnom centralnom idejom o suzbijanju ljudskog nasilja. Remek-delo.“ Robert Dž. Sojer, dobitnik nagrade Hugo „Stiven gradi svet onako kako to čini i u Malaškom serijalu ali sve to primenjuje na naše okruženje. Kao studija vrlina i mana čovečanstva, ovaj roman se ističe spojem fanastičnog i književnog.“ Black Gate Magazine „Erikson je jedan od najoštroumnijih ljudi. U Ceni radosti nam pokazuje šta vidi kada razmatra budućnost čovečanstva. On to naziva misaonim eksperimentom. Ja to nazivam važnom knjigom.“ Stiven R. Donaldson Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.

Četvrti, završni deo serijala o Enderu. Veoma dobro očuvano.Autor - osoba Card, Orson Scott Naslov Deca uma. 1–2 / Orson Skot Kard ; prevod Zvezdana Šelmić Jedinstveni naslov Children of the mind Ostali naslovi Deca uma Vrsta građe (naučno)fantastična proza Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Polaris, 1999 (Beograd : Junior) Fizički opis 175 str. ; 180 ; 20 cm Drugi autori - osoba Šelmić, Zvezdana Zbirka ǂSerija naučne fantastike ǂPolaris ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Children of the mind Tiraž 250 Kard se previše trudio da Enderov serijal uokviri remek-delom koje definiše karijeru. Pored Govornika i Ksenocida nije kao da je imao šta da dokazuje. Uobičajena zamka kada piščevo stvaralaštvo postigne uspeh i popularnost, što obavezno dolazi u paketu sa prevelikim očekivanjima obožavaoca. Delo trpi, ne zbog ravnodušnosti ili nesposobnosti pisca, već zbog truda za postizanje maksimuma po svaku cenu. Kard je sa Decom uma napisao previše zapleta, previše emocija, previše svega. Moguće da je to problem sa decom, toliko su vam u umu i srcu da roditelju pada teško da se odmakne i uvidi kako su zalutala. Za razliku od Govornika i Ksenocida, Deca uma se nastavljaju tik na događaje iz predhodnika. Što stvara osećaj čvrstog kontinuiteta. Nakon dva nastavka sa velikim vremenskim razmakom u priči lepo je ne razmišljati šta je bilo pre. Ipak ova praksa se pokazala kao mač sa dve oštrice. Kao i mnogi autori Kard ubacuje „dogodilo se u predhodnom periodu“ kako bi osigurao čitaocima da budu u toku sa svim događajima. Ova tehnika je poprilično čudna kada čitate knjige u sekvenci jednu za drugom. Dodatno u Deci uma dostiže nesrećne ekstreme. Ponavljanje radnje uzima formu karaktera koji događaje koji su se upravo dogodili objašnjava drugom liku, veoma svesnom dešavanja koji mu se upravo prezentuju. Razumem potrebu sigurnosti da su čitaoci bez sumnje upoznati sa prošlim dešavanjima ali u ovoj knjizi to čini da važni karakteri deluju tupavo i neinteligentno uprkos reputaciji da brzo uče i pažljivo posmatraju. Tema Dece Uma je duša i šta ona znači za pojedinca. Pitanje šta određuje čovekove izbore je ono sa kojim se Kardovi likovi suočavaju tokom cele knjige. Dok savladavaju svoje izazove i bore sa više poteškoća nego što bi većina ljudi mogla da podnese, oni se neprestano pitaju u ko i zašto ih kontroliše. Priroda ili duša – i da li slobodna volja utiče na njihove odluke ako uopšte i postoji. Ovaj koncept pomera priču blizu granice na kojoj se susreću naučna fantastika i bajkovita fantazija. Romantična drama koju Kard uvodi je traljavo izvedena novost. Iako najslabija knjiga u serijalu priču o Enderu zapovedniku, Enderu Govorniku za mrtve i Enderu Ksenocidu dovodi do zadovoljavajućeg završetka. Orson Skot Kard (engl. Orson Scott Card; 24. avgust 1951. Ričland, Vašington) je američki pisac, kritičar, esejista i kolumnista. Pisao je različite žanrove, ali je najpoznatiji po naučnoj fantastici. Njegovi romani Enderova igra i njegov nastavak Govornik za mrtve su dobili i nagrade Hjugo i Nebjula, čime je postao jedini autor koji je dobio obe ove nagrade dve godine uzastopno. Privatni život Orson Skot Kard je dete mormonskih roditelja. Dve godine je živeo u Brazilu kao misionar Mormonske crkve. Oženjen je Kristinom Alen Kard, sa kojom ima petoro dece. Karijera Dobio je 1981. master diplomu engleskog na Juta univeriztetu, Izuzetno je plodan i i dalje aktivan autor sa preko 50 objavljenih naslova. Pored naučne fantastike pisao je i savremenu fikciju, stripove, istorijske romane, scenarije za drame i mjuzikle, a sarađivao je i u izradi video igara: Advent rajzing, Dig, Tajna majmunskog ostrva. Knjige su mu organizovane u nekoliko saga, od kojih je najpoznatija Enderova saga (Enderova igra, Govornik za mrtve, Ksenocid), zatim Senka saga, Posmatrači prošlosti i Priče o Alvinu Mejkeru. Visokobudžetna filmska adaptacija Enderove igre snimljena je 2013, ali nije dostigla uspeh knjige, dobila je slabe kritike i nije ostvarila očekivanu zaradu. Dela prevedena na srpski jezik 1985. Enderova igra (Ender`s Game) 1986. Govornik za mrtve (Speaker for the Dead) 1987. Sedmi sin (Seventh Son) 1991. Ksenocid (Xenocide) 1999. Deca uma 1 i 2 (Children of the mind) 1996. Posmatrači prošlosti: iskupljenje Kristofera Kolumba (Pastwatch: The Redemption of Christopher Columbus) 1998. Legende (Stiven King, Teri Pračet, Teri Gudkajnd, Orson Skot Kard, Robert Silverberg, Ursula L. Legvin, Tad Vilijams, Džordž R. R. Martin, En Makafri, Rejmond E. Fajst, Robert Džordan) (Legends: Short Novels by the Masters of Modern Fantasy) 2000. Sara i Avram (Sarah) 2001. Rebeka i Isak (Rebekah) 2003. Legende II: zmaj, mač i kralj (Teri Bruks, Džordž R. R. Martin, Dajana Gabaldon, Orson Skot Kard, Elizabet Hejdon) (Legends II: New Short Novels by the Masters of Modern Fantasy) Orson Skot Kard rođen je 24. avgusta 1951. godine u Ričlandu, u Vašingtonu, ali kao dete mnogo se selio, tako da je živeo u više američkih država. Dve godine je živeo u Brazilu kao misionar-volonter za Mormonsku crkvu. On je pisac neverovatno širokih interesovanja i inspiracije. To slikovito potvrđuje i broj (više od pedeset) i raznovrsnost njegovih dela. Autor je naučnofantastičnih romana, istorijskih romana, drama, mjuzikla (za koji je muziku pisao njegov rođeni brat), radijskih drama, kao i brojnih scenarija za video-igre. Napisao je i dva romana inspirisan starim pričama o duhovima, kao i jedno delo romantične sadržine. Bogatstvo umetničkog izraza, zanimljivi zapleti, složeni likovi i iznad svega uzbudljive moralne dileme koje čitaoce nagone na razmišljanje i polemiku svrstavaju ga u najintrigantnije pisce današnjice. Osim serijala o Enderu (Enderova igra, Govornik za mrtve, Ksenocid i Deca uma), postoji i paralelni serijal koji se bavi ličnostima koje su na neki način u vezi s Enderom (Enderova senka, Senka hegemona, Senka marioneta). Niko nikada nije osvojio dve najprestižnije nagrade iz oblasti naučne fantastike, Hjuga i Nebjulu, dve godine zaredom osim Orsona Skota Karda s knjigom Enderova igra i njenim nastavkom Govornik za mrtve. Doktorirao je na univerzitetima Brigam Jang i Juta. Orson Skot Kard je profesor književnosti koji povremeno drži kurseve za mlade pisce na univerzitetima Grinsboro i Juta. Napisao je i dve knjige iz ove oblasti. Kristofer Paolini, mladi autor ciklusa Nasleđe, više puta je istakao da su Kardove knjige o pisanju imale izuzetan uticaj na njegovo formiranje kao pisca. Oženjen je Kristinom, s kojom ima petoro dece. MG124 (N)

Prvobitno objavljen 1991. godine, i bio je Marilionov šesti studijski album i drugi sa Stivom Hogartom na vokalu. Vinil sadrži nove remikse albuma Stivena Tejlera iz 2022. godine. U pitanju je blistav, upečatljiv rok album, sa numerama kao što su „The Party“ i „This Town“ koji bez napora prate singlove kao što su „No-One Can“ i „Dry Land“. LP: 1-2 Holidays In Eden (2022 Re-Mix) A1 Splintering Heart A2 Cover My Eyes (Pain & Heaven) A3 The Party A4 No One Can B1 Holidays In Eden B2 Dry Land B3 Waiting To Happen B4 This Town B5 The Rake's Progress B6 100 Nights Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.1) C1 Splintering Heart C2 Dry Land C3 The King Of Sunset Town D1 Garden Party D2 The Party D3 Easter Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.2) E1 The Space ... E2 Holloway Girl E3 A Collection E4 Waiting To Happen F1 Cover My Eyes (Pain & Heaven) F2 Lords Of The Backstage F3 Blind Curve F4 The Uninvited Guest F5 No One Can Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.3) G1 This Town G2 The Rake's Progress G3 100 Nights G4 Slàinthe Mhath G5 Holidays In Eden H1 Hooks In You H2 Berlin H3 Kayleigh H4 Incommunicado Prvobitno objavljen 1991. godine, i bio je Marilionov šesti studijski album i drugi sa Stivom Hogartom na vokalu. Vinil sadrži nove remikse albuma Stivena Tejlera iz 2022. godine. U pitanju je blistav, upečatljiv rok album, sa numerama kao što su „The Party“ i „This Town“ koji bez napora prate singlove kao što su „No-One Can“ i „Dry Land“. LP: 1-2 Holidays In Eden (2022 Re-Mix) A1 Splintering Heart A2 Cover My Eyes (Pain & Heaven) A3 The Party A4 No One Can B1 Holidays In Eden B2 Dry Land B3 Waiting To Happen B4 This Town B5 The Rake's Progress B6 100 Nights Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.1) C1 Splintering Heart C2 Dry Land C3 The King Of Sunset Town D1 Garden Party D2 The Party D3 Easter Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.2) E1 The Space ... E2 Holloway Girl E3 A Collection E4 Waiting To Happen F1 Cover My Eyes (Pain & Heaven) F2 Lords Of The Backstage F3 Blind Curve F4 The Uninvited Guest F5 No One Can Live In Hammersmith 30th September 1991 (Pt.3) G1 This Town G2 The Rake's Progress G3 100 Nights G4 Slàinthe Mhath G5 Holidays In Eden H1 Hooks In You H2 Berlin H3 Kayleigh H4 Incommunicado

Autor - osoba Rebhandl, Bert, 1964- = Rebhandl, Bert, 1964- Naslov Žan-Lik Godar : permanentni revolucionar / Bert Rebhandl ; preveo s nemačkog Nikola B. Cvetković Jedinstveni naslov Jean-Luc Godard. srpski jezik Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Ultimatum.rs : Filmski centar Srbije, 2022 (Sjenica : Print House) Fizički opis 311 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Cvetković, Nikola B., 1953- = Cvetković, Nikola B., 1953- (karton) Napomene Prevod dela: Jean-Luc Godard / Bert Rebhandl Tiraž 500 Str. 311: O autoru / N. B. C. Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 279-281 Filmografija [Ž.-L. Godara]: str. 283-300 Filmografija: str. 301-305. Predmetne odrednice Godar, Žan-Lik, 1930- Ono što ovu knjigu izdvaja od drugih nije samo sagledavanje kompleksne Godarove stvaralačke ličnosti iz nemačke (distancirane) perspektive, već spisateljski metod u kome je biografija Godara data kroz filmove. Upravo vezujući se za filmove, autor trasira najbitnije segmente Godarove karijere, obogaćujući ih malo znanim kontekstima u kojima su ti filmovi nastajali. O ljudima, stvarnim ili izmišljenim, znamo samo delić onoga što oni u stvari jesu. Ovo, naravno, važi još više za umetnika kao što je Žan-Lik Godar, koji se u svom dugom životu sve više identifikovao sa svojim delom – lični doživljaji postaju sve nevažniji, dok se on, s preko sto naslova u svojoj filmografiji, pojavljuje kao neka vrsta svesvetskog duha kina. Žan-Lik Godar je figura na granici između biografije i dela, između istorije i pisanja istorije, između subjektivnosti i politike, između moderne umetnosti i digitalnog doba, ključna figura filma kao ključ za pitanja i teme 20. i 21. veka. Žan-Lik Godar (franc. Jean-Luc Godard; 3. decembra 1930 – 13. septembar 2022) bio je francusko-švajcarski filmski režiser, scenarista i filmski kritičar. Jedan od začetnika i najznačajnih predstavnika Francuskog Novog talasa i jedna od najuticajnijih ličnosti današnjeg svetskog filma. Militantni intelektualac, ideološki opredeljeni umetnik, svojim filmovima često suprotstavljen holivudskim konvencijama. Kao i njegovi savremenici Novog talasa, Godar je kritikovao redovnu „tradiciju kvaliteta“ Francuske kinematografije, više naglašavajući veštinu u inovacijama i preferirajući velika dela iz prošlosti za eksperimentisanje. Da ospore ovu tradiciju, on i istomišljeni kritičari su počeli da prave svoje filmove. Mnogi od Godarovih filmova osporavaju konvencije tradicionalnog Holivuda kao dodatak francuske kinematografije. On se često smatra najradikalnijim francuskim režiserom iz 1960-ih i 1970-ih. Nekoliko njegovih filmova izražavaju svoje političke stavove. Njegovi filmovi izražavaju svoje znanje istorije filma preko svojih referenci na starijim filmovima. Pored toga, Godarovi filmovi često navode egzistencijalizam, kao što je i sam strastveni čitalac egzistencijalne i marksističke filozofije. Njegov radikalni pristup u filmskim konvencijama, politici i filozofiji, čine ga uticajnim filmskim stvaraocem u svetu sedme umetnosti. Godarovi filmovi su inspirisali različite reditelje kao što su Martin Skorseze, Kventin Tarantino, Stiven Soderberg, D. A. Penbejker, Robert Altman, Džim Džarmuš, Vong Kar-Vai, Vim Venders, Bernardo Bertoluči i Pjer Paolo Pazolini. Detinjstvo i mladost Godar je rođen 3. decembra 1930. godine u Parizu u dobrostojećoj porodici švajcarskog psihijatra Pola Godara i Francuskinje Odile Mono, ćerke bankara. Godar je pohađao dobre škole u Švajcarskoj, a 1949. godine upisao se na studije antropologije na Sorboni, ali nastavu nikada nije pohađao. Ubrzo se priključio grupi mladih filmskih kritičara u kino-klubu koji su pokrenuli Novi talas. Za Godara i čitavu generaciju kojoj pripadaju i Fransoa Trifo, Klod Šabrol, Žak Rivet i drugi, film je bio jedna od najznačajnijih pojava u umetnosti, film je bio sve, oko filma se sve okretalo. Tako i Godar, više nego na fakultetu, vreme provodi u Kinoteci i u kino-klubu u Latinskom kvartu, a početkom pedesetih, sa ovom grupom mladih ljubitelja filma i reditelja, pokreće časopis „Filmska gazeta“, a u njemu piše kritike i kraće tekstove pod pseudonimom Hans Lukas. Tih godina povremeno i glumi, u filmovima svojih kolega, a neke i finansijski pomaže. Već 1952. počinje da piše i kritike za kasnije čuveni filmski časopis „Sveske o filmovima“ (franc. Cahiers du Cinéma), u kome se ističe svojim kritikama o holivudskim rediteljima. Rano snimanje filmova Pošto je napustio Pariz u jesen 1952, Godar se vratio u Švajcarsku i otišao da živi sa majkom u Lozani. Sprijateljivši se sa ljubavnikom svoje majke Žan-Pjer Lobšerom, koji je bio radnik na brani, obezbedio je sebi posao građevinskog radnika. Video je mogućnost pravljenja dokumentarnog filma o brani, a kada je njegov inicijalni ugovor bio završen, da bio produžio svoje mesto na brani, preselio se na mesto telefonskog operatera u centrali. Dok je bio na dužnosti u aprilu 1954. Žan-Pjer mu je javio da je njegova majka poginula u nesreći sa skuterom. Zahvaljujući švajcarskim prijateljima koji su mu pozajmili 35 mm filmsku kameru, on se našao u mogućnosti za snimanje filma. Tada pravi svoj prvi kratki film pod nazivom „Operacija beton“, koji je poslužio za propagandne svrhe kompaniji koja administrira branom. Kako je nastavio da radi za „Kaje di sinema“, snimio je Une femme coquette (1955), kratki 10-minutni film i u januaru 1956. se vratio u Pariz. Plan za film na osnovu „Izbornih afiniteta“ od Getea se pokazao previše ambiciozan i nije sproveden. Filmografija 1960 Do poslednjeg daha 1961 Žena je žena 1962 Živeti svoj život 1963 Mali vojnik 1963 Karabinjeri 1963 Prezir 1964 Neobična banda 1964 Udata žena 1965 Alfavil 1965 Ludi Pjero 1966 Muški rod, ženski rod 1966 Made in U.S.A. 1967 Two or Three Things I Know About Her 1967 La Chinoise 1967 Week-end 1968 A Film Like Any Other 1968 One Plus One (Sympathy for the Devil) 1969 Joy of Learnin 1969 British Sounds 1970 Wind from the East 1971 Struggle in Italy 1971 Vladimir et Rosa 1972 Tout va bien 1972 Letter to Jane 1975 Number Two 1976 Here and Elsewhere 1976/1978 How`s It Going? 1980 Every Man for Himself 1982 Passion 1983 First Name: Carmen 1985 Hail Mary 1985 Detective 1987 King Lear 1987 Keep Your Right Up 1990 New Wave 1991 Germany Year 90 Nine Zero 1993 The Kids Play Russian 1993 Oh Woe Is Me 1994 JLG/JLG – Self-Portrait in December 1996 For Ever Mozart 2001 In Praise of Love 2004 Notre musique 2010 Film Socialisme 2014 Goodbye to Language 2018 The Image Book MG75

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]