ventilator za ta pec,levi i desni,polovan,ispravan,koriscen.cena je po komadu.za sve informacije pitajte.

Postolje za Magnohrom TA peć 3,5 kw

Postolje za Magnohrom TA peć 2,5 kw

Detaljan opis proizvoda pogledajte na našem sajtu www.frog.rs!

Detaljan opis proizvoda pogledajte na našem sajtu www.frog.rs!

Ventilator TA peći se montira u u donjem delu termoakumulacione peći. Služi za emitovanje toplog vazduha. Tako se brzo dostiže visoka temperatura u prostorijama. Napon: 220V/50Hz Snaga: 20W Maksimalni pritisak: (Pa):56 Protok vazduha:130 m3/h Brzina:1450 o/min Dužina venitilatorskog dela (mm):183 Težina:0.9kg Namena: Magnohrom, Elind Napomena: u ponudi imamo i levi i desni ventilator. Naglasiti prilikom porudžbine koji želite, ili nas kontaktirajte putem telefona.

Originalne rešetke napravljene od niklovanog hladnog lima za Magnohrom TA peći. Dužina rešetke: 60,5cm Širina rešetke: 9cm Težina: 285 grama

Vrsimo popravke svih vrsta aparata za domacinsto (ves masina, sudo masina, frizider, sporet, klima uredjaj, rerne i ploce, bojleri, ta peci) Najjeftiniji servis u gradu pozovite nas!

TERMOSTAT TF112 Lokacija: Novi Sad (Srbija, Novi Sad) Marka: Bosch Kategorije: Električne i TA peći Garancija: Nema Stanje: Novo Tekst oglasa TERMOSTAT TF112a marke: FANAL 220 v, 6A, 1/2 PS, od( -1 do -6 ⁰C). TF112a termostat je poseban. Posebno je pogodan za hlađenje mlijeka. CENA: 1000 din.

Kovači i alhemičari / Mircea Eliade Beograd 2018. Mek povez, 235 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Zbog nekog čudnog kompleksa inferiornosti koji opterećuje evropsku kulturu, govoriti o nekoj drevnoj kulturi s »izrazima poštovanja« , prikazivati ideologiju te kulture koherentnom, isticati njenu plemenitost i humanost, a pri tome ne ukazivati i na sekundarne ili aberantne pojave u njihovoj sociologiji, ekonomiji, higijeni — znači izložiti se opasnosti da nas osumnjiče i optuže za nepouzdanost ili čak opskurantizam. Ovaj kompleks inferiornosti može se razumeti u istorijskom smislu. Bezmalo dva veka evropski naučni duh je nastojao da objasni svet radi toga da bi ga konačno osvojio i promenio. Ta pobeda naučnog duha na ideološkom planu značila je ne samo čovekovu veru u neprekidni napredak, već i izvesnost da što je »moderniji«, to je sve bliži apsolutnoj istini i sve više ljudski dostojanstven. Sadržaj: PREDGOVOR PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU METEORITI I METALURGIJA MITOLOGIJA GVOZDENOG DOBA SEKSUALIZOVANI SVET TERRA MATER. PETRA GENITRIX METALURŠKI OBREDI I MISTERIJE LJUDSKE ŽRTVE PRINOŠENE PEĆIMA VAVILONSKE METALURŠKE SIMBOLIKE I OBREDI `GOSPODARI VATRE` BOŽANSKI KOVAČI I HEROJI PROSVETITELJI KOVAČI, ISCELITELJI, MAJSTORI INICIJACIJE KINESKA ALHEMIJA INDIJSKA ALHEMIJA ALHEMIJA I INICIJACIJA ARCANA ARTIS ALHEMIJA, PRIRODNE NAUKE I TEMPORALNOST DODACI

Iz recenzija: ’’Ako prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena… … Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.’’ Petar Peca Popović ’’Predrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.’’ Prof. Ratko Božović

Iz recenzije : ’’I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima? Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji! Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“ Pero Zubac Uvod Šorom, sredom pa još dvared Opet ja Šorom, sredom. E, al sad dvared. Kada sam divaiio o ovim mojim knjpgama, reko.h da bih voleo da ih budu tri. Ko one tri gracp.je. Ne moraju da budu gologuze, al nek su tri. Prva je bila „Šorom. sredom", ova je „Šorom sredom, dvared“ a nadam se i trećoj. Ona će bptp „Šorom sredom, trired". Valda već sad ziate da čstvrte u ovom iizu iema. Ima: jedared, dvared i trired. Kad bih hteo p četvrti put, to bi se kazlo: Trired p još jedared. Ko pamti prvu moju knjigu, seća je se ko prve ljubavi pl ko prve skitnje, možda. Pitanje je bilo: Što baš tuda, sredppom ulpce? Kadje kogod hteo da svi vide i čuju šta op radi, onda.je tako promovisao svoje aktivposti u gluvo doba noći. Prvo se lepo oždereu bircuzu, al’ ne preterapadase batrga, neg’ nalije tamap da bude kolko treba a da se pe stpdi i da ne marp šta će ko kastp. kad paradi šta.je naumio. E, opdak krepe iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svprcp prate. Ako su ćilabesp pravi, ondak pp pe treba da pm zapovsda, samo js važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje Op i Ovp do irve fnrapge u prednjoj sobi, a da decu muzika pe probudi. Najvažip.ja pesma u toj paradp je deo laganog bećarca ...,,Aj. šorom, sredom, svima matsr redom, a.j šorom, sredom svima mater redom... a.j pi.je svima, samo dušmappma, aj ncje svpma. samo dušmapima"... Što baš tako. kad ppače, trezne glave i ne laje mlogo a i pe oždere se navek za sve povce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tpšpna p kad mu ppko ništa peće! Svi ga čuju, svi vire iza fprapgeda vpde ko.jetaj, muziku o’ma pozna.ju, o’ma svaka kuća zpa či.jp je! Sve op njp’ onlete u bećarcu, al mu niko pe vratp.

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mnoga jela koja su se pripremala na teritoriji Rimskog carstva iz današnje perspektive izgledala su veoma čudna za današnji ukus, Apicius, poznati kuvar prezentuje nam recepte od kuvanog noja, zatim flamingosa i puha u medu. Danas bi ta jela odbili sa gađenjem ali u ono vreme to su bili vrhunski delikatesi (puh se inače i danas jede u nekim delovima Balkanskog poluostrva). U početnom razvoju Rimske republike stanovništvo se hranilo sa kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, zatim voćem, povrćem i maslinovim uljem. Pre svakog obroka su jeli sveže voće, a začinjavali su ga medom, kimom, biberom, listovima nane, anisom... Bili su drčni i neumereni u jelu i piću ali uživanje u hrani su doveli do perfekcionizma. Kuvari su najčešće bili muškarci. Oko 200-te godine p. n. e. se otvaraju prve pekare. Čitavi kvartovi su bili namenjeni pekarskoj industriji. Iza svake pekare su se nalazili kameni žrvnji koje su okretali magarci, ali i robovi, a sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. Siromašni Rimljani se hrane pretežno kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, bobom, ribom, sočivom i voćem.Siromašni sloj stanovništva je retko sam pripremao obroke većinom se kupovala hrana u tadašnjim kioscima brze hrane - thermopolia. Meso je bilo dostupno samo za vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Kultivisali su su grašak, sočivo, bob, tikvice, rotkvu, krastavac, šargarepu, karfiol, špargle, artičoke, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode se uzimalo zelje, kopriva, pečurke i druge jestive biljke. Od voća su jeli isključivo sezonsko voće kao što su jabuke, kruške, šljive trešnje, breskve, orahe, bademe, grožđe, kesten, urme, smokve, limun, nar, dinje i lubenice. Od začina su najviše koristili biber koji je bio izuzetno skup, zatim kim, peršun, mirođiju, šafran, mentu, cimet, đumbir i pinjole. Od mesa je bila zastupljena ovčetina, jagnjetina, meso magaraca, svinjetina, govedina, žabe i puževi. Veoma se cenila vulva i punjena vimena mladih prasica, zatim kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice kao što su labudovi, ždralovi, nojevi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi. Poseban delikates je bio jezik i mozak pauna. Od divljači su konzumirali divlje svinje, srndaći i zečevi, a tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju i pripremali je sa mlekom i medom. Većina stanovništva je od riba jela sitnije slane ribe, a bogataši tunu, jesetru, mrenu, zubatca, jegulju, rakove, škampe, školjke i ostrige. Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku mast, goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su preuzeli pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba i pogača, pripremali su i raznovrsna peciva.....

Knjiga je kao nova. Čovek zver - Emil Zola Izdavač: Mastilo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 323 Format: 21 cm Povez: Broširani U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost  života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

BOKS FRANCUSKI I ENGLESKI Dragomir T.Nikolajević ---------------------------- Savate ili francuski boks je izvorna borilačka veština koja se razvijala u Francuskoj još u XVI veku, da bi današnji oblik sportske borbe primenjen oko 1830. godine. Te godine učitelj savatea Charles Lecour sistematizovao je pravila borbe i tehnike, koja se upotrebljavala u savateu i tada je praktično savate postao sport. Ta prvobitna pravila su se do danas održala, uz manje izmene, čime je savate u potpunosti sačuvao svoju izvornost i autentičnost. Tokom XIX veka postojala je velika konkurencija između klasičnog (engleskog) boksa i savatea (francuskog boksa), gde je engleski boks, uvođenjem novčanih nagrada za pobede, dobio na masovnosti i preuzeo veći uticaj u sportu. Savate je nasuprot njemu čuvao duh amaterskog sporta. Internacionalna Savate Savate kao organizovani sport počeo je po&3269;etkom prošlog veka da propagira ovaj sport u svetu kao amaterski sport. Sedište Internacionalne Federacije za savate je u Parizu, Francuska. Godine 1924. godine na Olimpijskim igrama u Parizu, savate je uvršten u demonstracioni sport. Početkom drugog svetskog rata, organizovani savate se gasi, što se desilo i drugim sportovima. Savate se obnavlja u Francuskoj 1975. godine kada se dekretom ministarstva proglašava za nacionalni sport Francuske. Danas postoji jednistvena Internacionalna Savate Federacija u svetu osnovana 1985. godine a savate se organizovano trenira u 59 zemalja u Evropi, Aziji, Americi, Africi i Australiji U Srbiji savate se javlja u vojsci Srbije i Crne Gore još u XIX veku, a doneli su ga oficiri školovani u Francuskoj. Po Jugoslovenskoj enciklopediji fizičke kulture (str. 171, 182 i 188) kapetan Dragomir T. Nikolajević je u Beogradu 1905. pokrenuo francuski i engleski boks a 1914. godine napisao knjigu `Boks francuski ili engleski` u cilju propagiranja i podučavanja ovim sportom koja je u januaru 2009.godine od strane Savate Saveza Srbije ponovo objavljena kao drugo izdanje kako se istorija ovog sporta ne bi zaboravila. Posle rata savate se ponovo vežba u Jugoslaviji 1976. godine dolaskom francuskog instruktora Daniena Wehra u Zagreb. Dana 26.09.1987. u Rijeci na osnovu sporazuma o udruživanju (usvojenog 12.09.1987.) organizacioni odbor JUSO usvojio je odluku o osnivanju ove organizacije i zakazao vanrednu sednicu Konferencije. Dana 24.10.1987. na vanrednoj sednici Konferencije u Sesvetskom Kreljevecu osniva se prvi nacionalni savez u savateu Jugoslovenski savate odbor na kojem se usvaja Statut i Poslovnik o radu Izvrsnog odbora i komisija JUSO. Prvo prvenstvo Jugoslavije za juniore i seniore u kombat savateu održano je u tri kola. 1. kolo 1/8 finala održano je u Rijeci 26.09.1987. gde je održano 19 borbi, 2. kolo 1/4 i 1/2 finala održano je u sesvetskom Kraljevecu 24.10.1987. godine gde je održano 15 borbi. 3. kolo Finale održano je 22.11.1987. u Beogradu gde je održano 11 finalnih borbi. Najuspesniji klub bio je CBS `Lučki Radnik` iz Rijeke. Nakon toga svake godine održavana su prvenstva Jugoslavije u savateu. Savate se ponovo počinje vežbati u Zagrebu, Beogradu, Rijeci, Novom Sadu, Rumi, Zemunu, Kikindi, Kragujevcu, Splitu, Podgorici, Nikšiću, Peći, Borovu, Osijeku, Foči, Ptuju, Varaždinu, Derventi i drugim gradovima. Godine 1989. formira se Udruženje savate-boks klubova Jugoslavije. Ovaj savez vrlo brzo zauzeo visoko mesto i veliki uticaj u Internacionalnoj federaciji za savate i organizuje internacionalna takmičenja i zapažene nastupe na međunarodnom planu. Predstavnici ovog saveza Vuk Rajkovć, Miodrag Rakić i Zeljko Jarec zauzimaju vašna mesta u direktorijumu F.I.S.-a. Godine 1990. formira se Savez Savate Klubova Srbije koji zbog rata 1991. god. na žalost staje sa radom. 31. januara 2003. godine na predlog tadašnjeg predsednika F.I.S.-a Alexandre Walniera osniva se Savate Savez Srbije od strane predsednika Miodraga Rakića koji već 22. februara 2003. godine dobija punopravno članstvo u Internacionalnoj Federaciji za savate F.I.S. kao njena članica. Ovaj savez u 2003. godini okuplja velik broj klubova (31) i osniva još jedan savez u svom sastavu a to je Savate Savez Vojvodine osnovan 02. marta 2003. godine koji u svom članstvu 2003. godine ima 18 klubova. Oba Saveza su učlanjeni u Sportski Savez Srbije i Sportski Savez Vojvodine. Za kratko vreme u 2003. godini (prvoj godini rada) Savate Savez Srbije i Vojvodine je održao međunarodni seminar u trajanju od 11 dana u Rumi, Novom Sadu i Beogradu (55 učesnika), savezni sudijski seminar u Zemunu (18 učesnika), Prvenstvo Srbije i Vojvodine u Sremskoj Mitrovici, Prvenstvo Crbije i Crne Gore u Rumi, reviju u Apatinu, kao i demonstraciju savatea u Novom Sadu. Organizovan je rad kancelarije Saveza, kontakti sa Internacionalnom Savate Federacijom i prvi nastup reprezentacije Srbije na Evropskom Prvenstvu u assaut savateu u Italiji (kod Rima) . U 2004. godini Savate Savez Srbije nastupa na Balkanskom Prvenstvu u Ljubljani i na Svetskom Prvenstvu u Plovdivu, Bugarska od 02-04.VI 2004.godine naša reprezentacija je osvojila prvu zlatnu medalju za Srbiju (Slobodan Popov) i dve srebrene medalje (Slavko Gestić i Maja Odžić). Iste godine, od FIS-a dobija pravo organizacije Balkanskog Prvenstva u combat savateu za juniore i seniore 23-24.aprila 2005.godine. U 2005. godini osim odlične organizacije Balkanskog Prvenstva Savez dobija i prvog prvaka sveta u combat savateu /Srđana Nadrljanskog/. Osim njegove osvojeno je još 20 medalja na međunarodnim prvenstvima samo u ovoj godini što je naš Savez dovelo na 4. mesto na svetskoj rang listi. ---------------------------- 148.str.,ilustr.,21.cm Stanje knjige```10``` o

Reč prevodioca: Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760-ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760 -ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, jer su već dugi niz godina općeprihvaćene kao »narodne mudrosti« u zapadnom mudroslovnom i moralističkom kanonu. Postale su već gotovo opće dobro, poput bezvremenskih narodnih poslovica. Jednostavno, one su tu kao nešto što postoji samo po sebi. Isto tako, ljudi se iznenade saznavši da je trebalo »izumljivati« vatrogasce ili »šparet«, jer drže da je i to nastalo samo od sebe, kao posljedica općeg zdravog razuma. Ali nije: i to je usustavio, organizirao i potom promicao pronicavi praktičar Ben Franklin, sa završenom pučkom školom. I premda iz promišljanja ubogog Richarda izbija svakidašnja pamet i pučka oštroumnost, ali često i uskogrudna, filistarska lukavost, u Franklinovim političkim i društvenim spisima (i djelovanju) nema ni traga toj uskoj sitnosti koju sugeriraju Richardovi životni recepti. Nije bio zagovaratelj ni samo svoje države (Pennsylvanije), ni nešto šire regije, nego je (mnogo prije rata za nezavisnost) želio američku uniju u cjelini. Zamijetio je važnost demografije i zahtijevao da se regulira davanje zemlje. Dva je desetljeća proveo u Londonu i Parizu u delikatnim diplomatskim misijama, nastojeći Francusku vezati uz Ameriku kako bi se ova lakše otrgla teškog engleskog kolonijalnog stiska. U Europi (osobito u Parizu), obožavali su ga kao utjelovljenje prosvjetiteljstva, a krznena kapa koju je često znao nositi davala mu je aureolu »plemenitog divljaka«. Što se tiče mudrih naputaka iz Almanaha, njih nije samo »sabrao« na jednom mjestu, već je po njima i živio. Bio je od »dobrog materijala« (i roditelji su umrli u poznoj dobi), živio je umjereno (više u piću nego u jelu), bio oduševljeni plivač, »vjernik« hladnog, svježeg zraka (predano je propovijedao »evanđelje provjetravanja«). Šarmantni kozer, lagano sarkastičan, često se koristio anegdotama kao argumentom. Imao je dvoje nezakonite djece (prije braka), zatim brak s marljivom i štedljivom, ali prilično dosadnom Deborah Reed, nepismenom i odlučno nezainteresiranom za znanost i književnost. Premda često optuživan da u svojim umotvorinama i osobito pjesmicama iznosi neskrivene mizogine stavove, Franklin se vrlo rado prepuštao ženskom društvu, pa je u svojem 16 -godišnjem udovačkom stanju održavao veze s nekoliko žena, a posljednje mu je godine – na zgražanje puritanaca – uljepšala mlada Mme Brillon, koja ga je »učila i ispravljala« francuski i prevela na katoličanstvo. Potjecao je iz tvrde protestantske (puritanske) obitelji. Nakon 20. godine prestao je odlaziti u crkvu i živio kao umjereni vjernik s geslom 13. vrline: »Ugledaj se na Isusa i Sokrata.« I u svakodnevici se držao tih svojih 13 vrlina (vidi ih na str. 106-107), pa je uza se uvijek imao notes (zvao ga je art of virtue), u koji je, poput nekog trgovca, upisivao tjedno, mjesečno i godišnje pridržavanje i brojčano ispunjavanje pojedinih vrlina. Uvjeren da je Bog izvor mudrosti, držao je da mu se u postizanju vrlina valja uporno obraćati, pa je smislio i vlastitu, svakodnevnu molitvu: »O moćna Dobroto! Darežljivi Oče! Milosrdni Savjetniče! Potakni u meni mudrost koja će mi otkriti najistinskije dobitke. Učvrsti mi odlučnost da obavim ono što ta mudrost zahtijeva. Prihvati moje najiskrenije usluge i svim Tvojim drugim plodovima, kao tek malu zahvalu kojom sam kadar uzvratiti Tvoje neprekidne milosti koje mi pružaš.« Bez sumnje, Benjamin Franklin bio je sklon pretjeranoj introspekciji, a njegovo se veliko zanimanje za podučavanje drugih iskazuje upravo i u maksimama ubogog Richarda. Često isuviše utilitarne, bile su itekako uspješne u kreiranju tradicionalističke američke, a potom i zapadnjačke »moralije«.

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā