Kad sam 2012. godine iz ljubavi prema suprugu Saši počela peći kruh s domaćim kvasom, nisam ni pomislila kamo bi me mogla odvesti ta jednostavna fermentirana mješavina brašna i vode. I dogodilo se sljedeće: više od 40 milijuna pregleda na društvenim mrežama, brojne radionice diljem svijeta, međunarodni projekt The Quest for Sourdough, prvi slovenski kvas, moj Rudl, u svjetskoj knjižnici kvasa u Belgiji, četiri izdanja Kvasomanije u Sloveniji, prijevodi na strane jezike te, napokon, i ovaj dugo očekivani nastavak moje prve knjige. Ali kada vas vode predanost, strast, ljubav i želja da pomažete drugima, čini se da sve to dođe samo od sebe. Dosad sam s Rudlom proputovala dvanaestak zemalja i održala stotinjak radionica o pečenju s kvasom za više od 1300 nadahnutih polaznika. Kad vidim njihovu radost, strast i ljubav, znam da sam bliže ostvarenju Sašove i svoje zajedničke misije – potaknuti što više ljudi na pečenje s kvasom kako bismo jeli što bolji kruh! Autorka

Knjiga I- Romansirana biografija Knjiga II - Fotomonografija Sarajevo 2006. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (26 cm), 290 + 232 strane. Knjige su, bukvalno, kao nove. `Indexi - U inat godinama` je biografija grupe Indexi, koju je u septembru 2006. godine objavila izdavačka kuća Quattro Media Sarajevo. Objavljena je u dvije knjige: kao romansirana biografija Indexa i kao fotomonografija. Kroz romansiranu biografiju Indexa, autor Josip Dujmović priča o Indexima i njihovom (našem) dobu iz druge polovine 20. vijeka, kroz scene sa snimanja, tajne o nastanku pjesama, radosne i tužne slike iz života članova grupe. Sve se to od početka do kraja knjige prepliće s ljubavnom pričom koju pripovijeda mlada žena, koja je odnekud iz Dalmacije stigla u Sarajevo, u potrazi za tajnama svoje prošlosti na kojima će graditi budućnost. Njena je strast i sanjana ljubav rođena, pa onda još nadahnuta muzikom koju su Indexi stvarali četrdeset godina. Istoimena fotomonografija na oko 250 stranica sadrži više od 300 fotografija od prvih do posljednjih dana grupe Indexi, među kojima je većina prvi put dostupna javnosti. Posebni prilog fotomonografije su slike članova grupe danas, kao i pregled cjelokupne diskografije Indexa, sa ilustracijama omota svih ploča. Knjiga U inat godinama panoramskog je uvida u najznačajnije periode, obogaćena iskazima aktera i ljudi vezanih za Indexe, istovremeno je koliko pouzdano štivo toliko i sentimentalno putovanje kroz jedno neponovljivo vreme. U Dujmovićevom rukopisu između romantike i analitike ima bezbroj novih činjenica, ali i mnogo detalja koji će poslužiti kao građa za uspostavljanje sveobuhvatnije i tačnije slike ne samo o Sarajevskoj pop školi već i o fenomenu Sarajeva. U 20. vijeku ni jedan grad u kontinentalnoj Evropi, slobodan sam da kažem, nije ponudio više referentnih muzičkih stvaralaca ili nosioca preokreta u tokovima popularne muzike u okviru jezika u kojem je nastajao. Dujmovićev tekst je široko koncipiran autorski napor da se ne zaborave, pre svega, pojave i sadržaji tog sarajevskog kulturnog miljea koji je omogućio Indexe a preko njih i klimu čije su muzičke reperkusije neizbrisive na prostoru jednog, srećom, još neizumrlog sećanja. Neretko je ta prošlost pisana kao marš ka utopijskim momentima ili preturanje laika po arheološkom blagu. Josip Dujmović je, s druge strane, autor posvećene ruke, pamćenja koje voli da bude provereno i selekcije koja nije samo subjektivnog kriterijuma. Suočen sa ogromnim zadatkom da sebe ne obruka, niti umanji značaj teme koju ne samo da otvara već teži da zaokruži, on piše pouzdanošću znalca, istovremeno, ne želeći da izda sopstveno srce. Danas pripadamo brojnim državama ali, još uvek, jednoj nevelikoj u mnogome zajedničkoj kulturi koja mora sebe da preispita upravo ako želi dobro svima koji baštine deo tog nasleđa. Josipov rukopis je doprinos tom procesu koji budi zanimanje ne samo generacija koje pripadaju epohi Indexa već i radoznalaca digitalnog uzrasta, koje muči kako se po njihovim pesmama više ništa ni ne meri, još manje pamti. Za kraj, nešto sasvim lično: Indexi možda nisu bili najbolji sastav Sarajeva. Vjerovatno nisu najpopularniji ansambl. Siguran sam da nisu najtiražnija grupa koju je Grad dao. Nisu bili najveća koncertna atrakcija iz Sarajeva, niti su se ikada bavili onim što se sada zove marketing. Ali, ima li Sarajevo svoju veću i svoju voljeniju i svoju važniju grupu? Knjiga U inat godinama će pomoći da se shvati o čemu to govorim. Petar Peca Popović

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

SPOMENICA proslave tridesetpedogodišnjice ČETNIČKOG POKRETA U JUŽNOJ SRBIJI 1938 Kao na slikama Extra retko Pod terminom četnici (od reči četa, četovanje) do kraja 19. veka su se podrazumevali gerilski borci svrstani u male borbene jedinice — čete. U srpskim pesmama često se za hajduke i uskoke koristi termin četnik. Od kraja 19. veka za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su nastale krajem 19. veka i koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu vezuje se naziv četnik. Paralelno s terminom četnik, do Prvog balkanskog rata figurira i izraz komita kao termin za pripadnika revolucionarnog-četničkog komiteta. Izraz „komita“ je primljen od pripadnika Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i od članova srpske četničke organizacije, dok su se grčki revolucionari-gerilci nazivali andartima.[1] U Drugom svetskom ratu naziv četnici se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca. Poreklo Glavni članak: Komiti Na Balkanu su četničku akciju prvi otpočeli Bugari. Godine 1893, i 1894. u Solunu osnovana je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) s ciljem da oružanom gerilskom rukom obezbedi Bugarskoj prisajedinjenje Makedonije i Trakije. Grčki četnici, andarti, delovali su u spornim slovensko-grčkim oblastima protiv četa bugarskih organizacija od 1902.[2] Srpski četnici ili komite su prvobitno, od 1903. svoje akcije usmeravali na zaštitu Srba u Osmanskom carstvu od terora muslimanskih bandi i četa VMROa. Na početku Balkanskih ratova postojalo je 110 bugarskih (VMRO), 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu. Komitske borbe u Makedoniji Glavni članci: Borba za Makedoniju i Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija Četnici u Makedoniji Od ukidanja Pećke patrijaršije svi pravoslavci su bili podređeni Carigradskoj patrijaršiji koja je zastupala grčke interese, negirajući postojanje drugih nacija pod svojom upravom, što u velikoj meri izaziva revolt balkanskih Slovena, u prvom redu Srba i Bugara. Godine 1872, bugarska crkva dobija samostalnost i počinje sa osnivanjem škola, crkvenih opština i biblioteka. Oni koji nisu hteli da prihvate ova nastojanja, ostajali su pod upravom carigradske patrijaršije. Srbija 1885. godine počinje sa prosvetnom i kulturnom akcijom, u isto vreme tražeći da se postavljaju srpske vladike u krajevima gde su Srbi većina. Tome su se Grci žestoko protivili. Za to vreme, Bugari, pošto su imali nacionalnu crkvu koja je osnivala škole, ostvaruju svoj uticaj, naročito u gradovima. Da bi pojačali svoj uticaj Bugari se odlučuju na oružanu akciju. Počinju da šalju čete u Makedoniju i Staru Srbiju i dižu bunu u oblasti Strume. Pripadnici ovih četa kasnije se nazivaju komitama. Jedna grupa osniva organizaciju VMRO sa ciljem da se izbori za autonomiju Makedonije. Čitavu teritoriju dele na rejone kojima su na čelo postavljali vojvode. Ljudstvo je organizovano po desetinama na taj način da nijedan komita nije znao imena ostalih devet. U početku u ovu organizaciju ulaze i mnogi Srbi čiji je cilj bio oslobođenje od Turske. Kasnije, glavni uticaj u ovoj organizaciji preuzima Vrhovni komitet sastavljen od visokih bugarskih oficira, čiji je cilj bio priključenje Makedonije Bugarskoj. Zbog toga sve više dolazi do sukoba između Srba i Bugara. Bugari sve više pritiskaju Srbe kako bi ih naveli da napuste carigradsku patrijaršiju i priključe se njihovoj crkvi često koristeći ubistva kao metod ubeđivanja. Na udaru su bili naročito sveštenici, učitelji i školski nastojnici. Od 1897. do 1903. godine takve akcije ne daju očekivani uspeh. VMRO je zato želela akciju koja će privući pažnju Evrope i ubrzati ostvarenje ciljeva. Zato na Svetog Iliju 1903. godine dižu ustanak u Kruševu (tzv. Ilindanski ustanak) gde su većinu stanovništva činili Vlasi. Zbog loše organizacije ustanak je propao, a najviše je stradalo lokalno stanovništvo, dok su se čete iz Bugarske povukle. Tada je počeo još veći teror Bugara prema Srbima što je navelo Srbe da se sami organizuju. Srpski komiti u Makedoniji Veleški vojvoda Jovan Babunski Prva srpska četa je formirana u Beogradu 29. maja 1903, imala je 8 četnika, a komandant je bio Ilija Slave, Srbin iz Makedonije. U septembru 1903. godine osnovana je u Beogradu «Srpska revolucionarna organizacija» i njen Centralni odbor. Za predsednika je izabran dr Milorad Gođevac, a za članove Vasa Jovanović, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković, Ljubomir Davidović, Golub Janić i akademik Ljubomir Stojanović.[3] Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafajlović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju. U to vreme, zbog sve većeg nasilja VMRO-a, Srbi u Staroj Srbiji i Makedoniji su se i samostalno organizovali. Micko Krstić u Poreču, Čiča Pavle Mladenović i Jovan Stanojković-Dovezenski u Kumanovskoj kazi osnovali su čete u svojim krajevima i prvi pružili organizovani otpor Bugarima. Četa vojvode Krste Kovačevića 1905. U Skoplju 1905. godine Srbi stvaraju udruženje Srpska odbrana koje je počelo sa organizovanjem četa na terenu, najpre sastavljenih od meštana koji su bili pod uticajem viđenijih ljudi i učitelja, a kasnije su čete formirane i u Srbiji i prebacivane preko granice. Čete su bile različite jačine, a vođa je imao titulu vojvode. Formirana su dva Gorska štaba za teritorije istočno i zapadno od Vardara. U početku je to više bila stvar privatne inicijative, jer zvanično Srbija nije podržavala ovu akciju zbog protivljenja velikih sila. Kasnije, sve jači je bio uticaj srpskih oficira, a od 1905. godine rukovođenje je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova. Do 1907. godine Srbi su stvorili dobru vojnu organizaciju[traži se izvor], čija je najveća aktivnost bila izražena na području Skopskog i Bitoljskog vilajeta. U više borbi četnici su uspeli da potisnu bugarske čete, tako da su ovi zadržali uporišta uglavnom u gradovima, jer tamo zbog prisustva turske vojske nije smelo da bude oružanih sukoba. Ipak, odigralo se i više borbi sa turskom vojskom i naoružanim grupama Albanaca, tako da su srpske čete i pored velikih žrtava[traži se izvor], uspele da stave pod kontrolu veći deo teritorije današnje Makedonije[traži se izvor]. U ovim borbama istaklo se više vojvoda. Među njima najpoznatiji su bili: Micko Krstić, Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vasilije Trbić, Jovan Dolgač, Anđelko Aleksić, Krsta Trgoviški, Ilija Jovanović — Pčinjski, Lazar Kujundžić, Savatije Milošević, Kosta Pećanac, Vanđel Dimitrijević, Todor Krstić-Algunjski, Sreten Rajković-Rudnički, Đorđe Ristić Skopljanče, Vojin Popović — Vuk, Vojislav Tankosić, Cene Marković, Rade Radivojević-Dušan Vardarski, Trenko Rujanović, Zafir Premčević, Josif Mihailović, Pavle Blažarić, Emilio Milutinović, Mihailo Josifović i Boško Virjanac. Krajem 1907. godine došlo je do razmimoilaženja u četničkom pokretu. Jedna grupa je htela da se akcijom rukovodi iz Beograda, a druga je bila za prvenstvo Skoplja. Centralni odbor je poslao kapetana Alimpija Marjanovića. Godine 1908, u Turskoj se desila Mladoturska revolucija, čije su vođe propagirale jednakost svih stanovnika bez obzira na veru. Zbog toga, pod pritiskom velikih sila, došlo je do obustave četničke akcije – do raspuštanja četa na terenu. U to vreme je došlo do krize zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Pošto se očekivao rat stvoreni su četnički odredi i raspoređeni duž Drine. Njima su komandovali Vojislav Tankosić, Vojin Popović — Vuk i Jovan Babunski. Tada je stvorena i organizacija Narodna odbrana sa ciljem da prikuplja dobrovoljce i sredstva za pomoć Srbima u Bosni i Hercegovini, ali je ubrzo pod pritiskom evropskih sila, njena aktivnost morala da bude obustavljena a Srbija je bila primorana da prihvati aneksiju. U južnoj Srbiji i Makedoniji, Bugari i Albanci su ponovo počeli da vrše nasilje nad Srbima. U to vreme ubijeni su i vojvode Micko Krstić i Gligor Sokolović. Stanje je bilo takvo da je 1911. godine ponovo počelo slanje četa i prenos oružja, da bi se ojačale lokalne čete. Pred početak Prvog balkanskog rata Gorski štab je stavljen pod komandu štaba Prve armije. Četnici na terenu su organizovani da bi izazivali pometnju u pozadini turske vojske.[traži se izvor] Na granici, čete su okupljene u odrede pod komandom vojvoda Božina Simića, Vojislava Tankosića i Vojina Popovića — Vuka. Prve borbe i zauzimanje karaula izveli su četnici. Kozjački odred vojvode Vuka je učestvovao u Kumanovskoj bici i imao je ozbiljne gubitke. Prvi je stigao u srednje Povardarje i u Azotu (oblast između Velesa i Prilepa) se spojio sa odredom Vasilija Trbića. Prekovardarski odred je učestvovao u borbama između Debra i Kičeva, u okolini Ohrida i u Bitoljskoj bici. Nakon završetka rata četnički odredi iz Srbije su raspušteni, a lokalne čete su i dalje vodile borbe sa Albancima i bugarskim četama. Četnici Vasilija Trbića su imali značajnu ulogu u gušenju pobune Albanaca 1913. godine na području Debra. Četnička zakletva „Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin! Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga: Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u krst ovaj, zaklinjem se na nož ovaj i revolver, da ću tačno i svesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa Majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta. Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!” Četnička zakletva prvi put je izgovorena u Beogradu 28. aprila 1904. godine. Komitet u zakletvi odnosi se na Srpski revolucionarni komitet koji je osnovan 1903. godine.[4] Novi krajevi posle Balkanskih ratova Koliko je Vlada Kraljevine polagala na pitanje bezbednosti u novim krajevima, može se videti i po tome što je pored vojske i policije odlučila da formira i četiri bataljona dobrovoljaca četnika za ove krajeve. Mišljenje je bilo da su ovi bataljoni neophodni, pa je odobreno Inspektoratu policije da izvrši njihovu organizaciju. Tim povodom, načelnik Štaba Vrhovne komande, đeneral Živojin Mišić je u Skoplju potpisao naredbu o obrazovanju četiri bataljona dobrovoljaca četnika sa privremenim sedištima i to – Prvi bataljon u Sv. Nikoli (Kliseli), Drugi u Prištini, Treći u Đevđeliji i Četvrti u Negotinu na Vardaru. Bilo je predviđeno da se popunjavanje ovih bataljona vrši iz redova stanovništva novih krajeva. Pored bivših četnika hrišćana iz ovih okruga, bilo je predviđeno da se u dobrovoljačke bataljone primaju prvenstveno Turci i Arnauti koji su služili u turskoj vojsci, tako što bi zadržali činove koje su imali. U ove bataljone su mogli biti primljeni čak i bivši turski oficiri, ukoliko su za tako nešto izrazili želju. Svi primljeni dobrovoljci su bili obavezni da polože zakletvu kralju Petru po obredima dotične veroispovesti, posle čega su potpadali pod zaštitu srpskih vojnih zakona i Uredbe o vojnoj disciplini.[5] Četnici u Prvom svetskom ratu Četa Stojana Vukovića. Snimio Arčibald Rajs Pred Prvi svetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su delovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva. Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gde je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu. Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Delovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspele da se održe, kao na severu u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica. Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci. Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vreme, njegov zadatak je bio da spreči prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju na jugu Srbije.[6][7][8] Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13.000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih[traži se izvor]. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora[9], tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi.[10] Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti. U vreme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici. Toplički ustanak Glavni članak: Toplički ustanak U vreme povlačenja, u jesen 1915. godine, mnogo srpskih vojnika ostalo je iza neprijateljskog fronta. Oni nisu bili obučeni da stvaraju organizaciju. Jedino su mogli da deluju primerom, kao usamljeni odmetnici. Jedan od njih, Kosta Vojinović, postaće vođa gerile. Odred koji je on formirao snažno je uticao na stanovništvo i glas o njemu brzo se prenosio. Postao je sabirno središte za mnoge ljude. Mreža otpora sve više se širila i krajem 1916. godine, zahvatila je južne krajeve austrougarskog i bugarskog okupacionog područja u Srbiji. Dolaskom izaslanika vrhovne komande Koste Pećanca krajem 1916. godine, ustanički pokret se širi. Na sastanku u Obiliću, kod Bojnika, ustaničke vođe donele su i odluku da se 11. februara 1917. godine objavi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko-austrougarske okupacije. Početkom 1917. godine, komitskim (četničkim) odredima obuhvaćen je prostor oko reka Jablanice, Toplice i Puste Reke. Sve više se priča o podizanju ustanka. U narodu se razgorela nada o pobuni, mada je gerilskim vođama bilo jasno da je neki veći uspeh nemoguće ostvariti. Tek stasali mladići prosto su se slivali u šume. Prvi veliki sukob odigrao se u blizini sela Blaževa, na Kopaoniku. Komite pod komandom Koste Vojinovića sukobljavaju se sa jednom austrougarskom patrolom iz Kruševca. Komitovanje je uzimalo sve više maha, a posebno kada je bugarska Vlada, početkom februara 1917. godine, naredila mobilizaciju srpskih mladića u bugarsku vojsku. To je izazvalo otvorenu pobunu. Pod pritiskom naroda, gerilske vođe 24. februara pokreću ustanak koji se širi na sve strane. Ustanici su oslobodili Kuršumliju, Prokuplje, Lebane, celu Pustu Reku (Bojnik sa okolinom), deo niškog, vranjskog i raškog okruga. Odmah se pokazalo da nema dovoljno oružja za opremanje iole veće ustaničke vojske. Okupator u pobunjenu Toplicu i Jablanicu šalje tri divizije, koje su ustanak surovo ugušile. Spaljivana su sela i od prekih sudova izricane smrtne presude (samo u selu Razbojni ubijeno je oko 2.000 ljudi). U martu je ustanak ugušen, Kosta Vojinović je poginuo, a Kosta Pećanac je nastavio četovanje, provalivši do Bosilegrada (tada u Bugarskoj), koga je spalio. U ovom ustanku nastradalo je oko 20.000 srpskih civila. Međuratni period Četnici na paradi u Beogradu 1920. Četnici su se pri stvaranju Kraljevine SHS države pojavili kao jedna od vodećih srpskih patriotskih grupacija.[11] Četnički veterani su 1921. godine osnovali Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine, čiji je cilj bilo širenje patriotskih ideja i pružanje pomoći udovicama i siročadi palih četnika.[11] Četnička udruženja predstavljala su se kao organizacije bez stranačkog obeležja, mada su se faktički nalazila u stranačkoj službi.[12] Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine je bilo pod uticajem Demokratske stranke, pa je rivalska Radikalna stranka počela osnivati suparničke organizacije.[11] Proradikalski, velikosrpski članovi su se otcepili su se od matičnog udruženja i 1924. osnovali »Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu« i »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić«.[13][12] Te dve organizacije su se 1925. ujedinile u »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić za Kralja i Otadžbinu«. Vođa tog udruženja sve do 1928. bio je Puniša Račić. Udruženje »Petar Mrkonjić« mučile su razmirice u vođstvu i prestalo je sa radom oko 1928, da bi 1929, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature bilo raspušteno.[13] Osim prema simpatija za Demokratsku ili Radikalnu stranku, vodeći četnici su se delili i po tome da li su simpatisali Crnu ili Belu ruku. To je podsticalo žestoku političku borbu za vlast u obe frakcije. Od 1929. do 1932. predsednik četničkog udruženja bio je Ilija Trifunović-Birčanin, a 1934. predsednik udruženja je postao Kosta Pećanac. Pećanac je težio širenju organizacije, ali se primanju novog članstva odupirali četnički veterani, jer su se novi članovi u četnička udruženja uključivali iz koristoljublja. Stoga su Trifunović-Birčanin i drugi četnički veterani osnovali suparničko Udruženje starih četnika, koje nikada nije postalo ozbiljan rival udruženju iz kojeg je poticalo.[13] Nasuprot tome, udruženje koje je vodio Pećanac širilo se na veliko: 1938. imalo je prema godišnjem izveštaju više od hiljadu odbora po celoj zemlji sa oko petsto hiljada članova, od ljudi iz srpskog malograđanstva i seljaštva. Udruženje nikada nije uključivala veći broj intelektualaca, i delomično zahvaljujući tome nikad nije bilo u stanju razviti sopstveni politički privlačan program.[13] Udruženja četnika su 1920-ih godina svoju ideologiju posuđivali od Organizacije jugoslovenskih nacionalista ili radikalske Srpske nacionalističke omladine. Zbog svoje vezanosti za režim, udruženja četnika su takođe postala poznata zbog svojih antidemokratskih, antiliberalnih i antikomunističkih stavova.[14] Udruženja četnika su u suštini su bili pomoćna, poluvojna snaga režima i njegovog prinudnog aparata (vojske, žandarmerije, policije) za razračunavanje sa političkim protivnicima velikosrpske, odnosno integralne jugoslovenske ideologije. Četnici su služili za borbu protiv probugarskih komita, protiv štrajkača i demonstranata i za rasturanje političkih zborova uoči izbora.[12] Međutim, kako je rukovodstvo organizacije bilo skoro uvek korumpirano, a deo članstva učlanjen iz koristoljublja nije ni u kom pogledu bio odan idealima i ciljevima organizacije, pa njen uticaj nije nikad bio srazmeran brojnosti članstva.[14] Četnici u Drugom svetskom ratu Teritorija pod kontrolom Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) 1942. godine (`Mihailovićevo ostrvo slobode`), prema magazinu Tajm, jul 1942. Glavni članak: Jugoslovenska vojska u otadžbini Brzim slomom Kraljevine Jugoslavije, sile Osovine komadaju područje Kraljevine Jugoslavije na manja područja s direktnom upravom dodeljenom raznim saveznicima (Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji); stvaraju se nove države poput Nezavisne Države Hrvatske i Nezavisna Država Makedonija, ili se ustoličuju kolaboracijske vlade u Sloveniji, Srbiji i Crnoj Gori. Razbijenost srpskog etničkog prostora je pružila okupatorima mogućnost za brže napredovanje i osvajanje vlasti. Najteža situacija za srpski narod je bila u onim zemljama koje su ušle u marionetsku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U tim krajevima, ustaše otvoreno pomažu okupatoru i počinju sistematski genocid na srpskim življem. Dana 11. maja 1941. godine na Ravnoj Gori nastaje Komanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem. Ljudi koji su upućivani na određen teren davali su instrukcije i organizovali narod. Četnička vojna organizacija je na početku bila zasnovana defanzivnom stavu prema okupatoru, teritorijalnoj strukturi i decentralizaciji što je izazvala slabost pokreta i nedisciplinu.[15] Četnici Dragoljuba Mihailovića su imali veliki doprinos u razbijanju jedinstvenog ustaničkog fronta, što je za vrhunac imalo napad na partizane unutar oslobođene teritorije, u vreme kada i Nemci vrše ofanzivu na Užičku republiku. Nakon prelaska glavnine partizanskih snaga iz Srbije i Crne Gore u Bosnu četnici su uzeli učešće u otvorenoj kolaboraciji i napadima na partizane. Deo četničkih komandanata nakon prvih sukoba sa Nemcima i NDH sklapa ugovore sa NDH i okupatorom. Cilj ovih ugovora je bio smanjivanje represalija izazvanih napadima na Nemce i jedinice NDH, pa oni uglavnom imaju i klauzule koje je trebalo to da obezbede. Osim ovog cilja razlog za saradnju je naravno bila i borba protiv ideoloških protivnika — partizana[16]. Tako su sa Italijanima sarađivali četnici pod komandom Momčila Đujića, Dobroslava Jevđevića, Ilije Trifunovića-Birčanina, Baja Stanišića, Petra Baćovića i Pavla Đurišića.[17] Sa predstavnicima NDH sporazume su potpisivali Uroš Drenović, Lazar Tešanović, Rade Radić[18] i drugi. Sa Nemcima je još od avgusta 1941. otvoreno sarađivao Kosta Pećanac, a od kraja 1943. i četnici Draže Mihailovića su počeli da sklapaju sporazume o nenapadanju sa Nemcima, da dobijaju oružje i učestvuju u zajedničkim akcijama protiv partizana (mada su sebe i dalje smatrali članovima antihitlerovske koalicije). Krajevi gde su četnici bili nadmoćni u velikoj meri uspeli da sačuvaju stanovništvo (Kninska krajina, planina Ozren). Međutim, ova politika saradnje omogućila je koncentraciju okupatorskih i kvislinških snaga na drugim područjima koje su bili pod uticajem partizana (Kozara, Grmeč), koji su pretrpeli teška stradanja od Nemaca i NDH uz četničku pasivnost i pa čak i delimičnu saradnju. Oba pokreta otpora su pokazivala izrazitu netrpeljivost jedan prema drugom, pa se posle sloma ustanka u Srbiji 1941. godine i masovnih represalija rukovodstvo četničkog pokreta odlučuje da promeni strategiju. S obzirom da je partizane smatralo produženom rukom Staljina i Kominterne koji bespotrebno izazivaju represalije bez izgleda na ozbiljniji uspeh, donosi se odluka da se deo jedinica legalizuje kao Dobrovoljačka antikomunistička milicija na područjima pod italijanskom kontrolom, dok se u Srbiji infiltriraju u Nedićeve jedinice. Na ovaj način se htelo da se postignu dva cilja, da se uz pomoć okupatora uklone partizani kao glavni takmac i da se okupirana područja pacifikuju do povoljnog trenutka kada treba okrenuti oružje na okupatora. Ovakva politika nije mogla da prevari okupacione snage pa se sve svelo na „ljubav iz koristi“. Italijani koji su bili vojno slabiji su radije pristajali na ovu saradnju, dok je sa Nemcima ova saradnja teže funkcionisala. Hitler u svom pismu Musoliniju od 16. februara 1943 navodi sledeće: Situacija na Balkanu, Duče, me veoma brine. Koliko god bilo korisno okrenuti suprotstavljene snage jedne protiv drugih, mislim da je veoma opasno sve dok su obe strane... bezuslovno složne oko jedne stvari...: svoje bezgranične mržnje prema Italiji i Nemačkoj... Osećam posebnu opasnost, Duče... u načinu na koji se razvija Mihailovićev pokret. Velika količina poverljivih i dobro obrađenih podataka koje posedujem jasno otkriva da taj pokret, koji je valjano organizovan i energično vođen sa političke tačke gledišta, samo čeka trenutak u kome će se okrenuti protiv nas... Mihailović čeka da dobije oružje i namirnice radi realizacije ovih planova praveći se da pomaže našim trupama... Razum me poziva, Duče, da i tebe upozorim na dalji razvoj takve politike...[19] Do kraja 1943. god je i pored povremene saradnje protiv partizana dolazilo do sukoba sa Nemcima što je opet izazivalo teške represalije nad simpatizerima četničkog pokreta.[20] Godine 1943. u Teheranu na konferenciji trojice odlučeno je da se Mihailović odbaci kao saveznik zbog kolaboracije sa silama Osovine, NDH i Nedićevim režimom, te istovremeno Saveznici zvanično priznaju partizane kao savezničku vojsku. Napušteni od saveznika koji su prepustili Jugoslaviju konkurentskom pokretu otpora četnici ulaze u otvorenu saradnju sa Nemcima u pokušaju da zaustave prodor partizana u Srbiju. Deo četnika Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića se zajedno sa Nemcima povukao u Sloveniju. Na kraju rata je deo četničkih jedinica koji nije iskoristio amnestiju i stupio u partizanske jedinice stradao od partizana, jedan deo od ustaša, deo je prešao u Italiju, a značajan broj onih koji su uspeli da se povuku u Austriju su Englezi vratili u Jugoslaviju gde je veliki deo ubijen za vreme i neposredno posle rata bez suđenja.[21] Raspad Jugoslavije Glavni članak: Raspad Jugoslavije Političari kao što su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su organizovali paravojne jedinice tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ i tražili da Srbi koriste silu da bi rešili nacionalističke tenzije u Jugoslaviji i da bi osigurali da teritorije koje su naseljavali Srbi u drugim jugoslovenskim republikama ostanu sa Srbijom. Tokom jugoslovenskih ratova tokom raspada Jugoslavije, mnoge srpske paravojne jedinice su nazivale sebe četnicima, a Hrvati i Muslimani (kasnije Bošnjaci) su često u svojoj propagandi koristili ovaj izraz da diskredituju bilo svaku srpsku oružanu jedinicu, bilo regularnu ili paravojnu.[traži se izvor] Srpski istoričar Milan St. Protić smatra da se pojam četnici neopravdano vezuje za JNA i ostale paravojne formacije prilikom raspada SFRJ. Po njegovim rečima, ta vojska je isključivo partizanska i komunistička i nema veze za pravim četnicima odnosno dražinovcima, kako su pripadnici sami sebe zvali.[22] Zanimljivosti Strip `Black Cat No 1“ U SAD 1943. izdane su poštanske marke s likom Draže Mihailovića, u seriji poštanskih maraka o okupiranim zemljama. Takođe u SAD za vreme Drugog svetskog rata su vodeći izdavači stripova izdavali priče o četnicima: DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): `Liberty for the Chetniks` (Captain Marvel Jr.) Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943) Black Cat No 1 (neobjavljen) 7. sept. 1945. Snimljen je i holivudski film `Chetniks! The Fighting Guerrillas` (1943) kojeg je režirao Luis King. Galerija Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Tags: Četnici četnički pokret Draža Mihajlović

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...