Detalji predmeta Stanje Polovno PUTOPISI – Halil Udžvarlić DRAGOCJENIM LJUDIMA OTVORENOG SRCA O alpinizmu se u Bosni i Hercegovini zvanično počinje govoriti od 1929. kada je na Romaniji izvršen prvi penjački uspon za čije ciljeve kažemo da su izraziti i svjesni planinarski (alpinistički). Tom prilkom je osvojena stijena poetičnog imena, Đeva (Djevojačka stijena). Romanijske stijene su za ovaj poduhvat, kao i za niz kasnijih, izabrane zbog raznovrsnosti i jednostavnog pristupa, zahvaljujući čemu su nedugo nakon toga postale i svojevrstan poligon za obuku početnika, ali i onih koji su se nadali pravim alpinističkim izazovima. Najmarkantniji masiv ovog prostora jeste Djevojačke – Velike – Bogovićke stijene i upravo na njima su penjani prvi alpinistički smjerovi. Novembra 1929. Drago Šefer i Vojo Ilić su na Djevojačkim stijenama, gotovo bez opreme, ispenjali prvi smjer u planinama Bosne i Hercegovine. Tek 1932. su dobili ono najnužnije, cepin, 30-metarsko uže, tri karabinera, čekić i penjačice što je umnogome doprinijelo i osnivanju Alpinističkog odsjeka RTD „Prijatelja prirode“. Do kraja 1938. nekoliko smjerova na Romaniji su ispenjali i Predrag Šaraba, Jakov Gaon, Josip Sigmund, Nikola Sedlar, Halid Čaušević i Jakob Krkbešević, a nešto kasnije je to uspjelo i Dragi Entrautu, Muhamedu Buturoviću i Faruku Zahiroviću. Uskoro nakon završetka Drugog svjetskog rata u sklopu Planinarskog saveza Bosne i Hercegovine formirana je alpinistička sekcija što je pokrenulo stvaranje sličnih grupa u ostalim planinarskim društvima. Zahvaljujući takvim aktivnostima, savezni alpinistički kurs (Prvi takve vrste na ovim prostorima) nije prošao bez učesnika iz Bosne i Hercegovine. Na njemu su sudjelovali Drago Entraut, Muhamed Buturović, Vlado Travner, Mijo Novaković, Sonja Feđi, Vojo Radić, Hidajet Haračić i Vjekoslav Reba. Pored Romanije kojoj pripada počasno mjesto u razvoju bosanskohercegovačkog alpinizma, ne može a da se ne spomenu Prenj, Čvrsnica, Velež i Treskavica. Godine 1936. na sjevero-istočnu stijenu Lupoglava se popeo Drago Šefer. Iste godine na Čvrsnicu su se popeli Josip Sigmund, Šefer i Predrag Šaraba. 1937. Josip Sigmund je osvojio i jedan od vrhova Treskavice. Prvi alpinistički usponi na Prenj izveden je tek 1966. Od tada su ovi hercegovački Himalaji postali glavni poligon za sticanje iskustava neophodnih za kasnije savladavanje stijena i vrhova širom svijeta. Posebno istaknuto mjesto u bosanskohercegovačkom alpinizmu pripada Sarajevskoj školi (SŠA), a u okviru te škole imenima poput Muhameda Šišića, Muhameda Gafića, Branimira Maltarića, Alije Vatrenjaka, Miodraga Rakića, Gorana Vučičevića, Muje Mulaosmanovića, Milorada Čarapića, Naima Logića, Duška Jovanovića, Slobodana Žalice, Halila Udžvarlića... (izvinjavam se svima koje zbog dužine spiska nisam navela uprkos tome što su utkani u sve bivše, a samim tim i sadašnje staze kojim kroči vascijela alpinistička kultura) Upravo ova imena (navedena i nenavedena) su bila okosnica nekih od najvećih alpinističkih poduhvata, 1972. osvojen je Matterhorn, 1974. Elbrus, 1976. Pamir, 1976. Mount Everest, 1982. Uhuru Peak (najviši vrh Afrike), 1986. Ulu Tau Čan (Kavkaz), 1986. Ande, 1991. Tjan Šan, 1994. Himalaji... Halil Udžvarlić, ili preciznije, primarijus dr. Halil Udžvarlić, u Energoinvestovoj ambulanti u kojoj je svojevremeno radio, zbog neobičnih metoda liječenja od milja prozvan Doktor Šetaj, u svojim se „Putopisima“ najviše bavi opisivanjem pojedinih naših planina i blaženstava koje nude, ali i „silvaecidom“ do kog je došlo nakon niza nedaća koje su se na ove prostore ne tako davno obrušile. Priča o ljepotama prirode često završi u dubinama sjećanja koje nisu bez sposobnosti da u savremenom čitaocu probude sjetu i žal za onim čega odavno nema. „Sjećam se da me na Prenj prvi put poveo Ferdo Žagovec u ljeto 1980. godine. Uvijek je znao animirati za neku planinu, upoznati s karakterističnim detaljima. Nakon prolaska kroz selo Bijela i napuštanja Rakovog laza (660m) pri ulasku u bukovu šumu na jednom stablu mi je pokazao glavu konja, pravu pravcatu, da bi i Mersad Berber pozavidio tom prizoru. Bavio se mišlju da tu „glavu“ odsiječe sa stabla i odnese kući. Uvijek sam ga odvraćao od te ideje u želji da se pri svakom ponovnom susretu s Prenjom divim toj igri prirode. Dobro markirana staza vodila je serpentinama kroz mješovitu – listopadnu (bukovu) i četinarsku šumu. Na Prenju su do 1.500 m listopadne (bukove) šume, a od 1.500 do 2.000 m su četinari i dalje od 2.000m travni region. Klekovina bora se nalazi na 1.600 m nadmorske visine i penje se do 1.900 m. Na nekim mjestima predstavlja gust neprohodan pojas. Na velikim površinama se susreću mješovite šume bukvi i četinara, tu nema jasnih granica. Posebno je raširen crni bor, dok je bijeli bor znatno rjeđi. Krošnje crnog bora imaju oblik kišobrana. Rasprostiru se naročito na oštrim i golim stijenama. Prvi put sam upoznao endemsku četinarsku vrstu munika koja ima karakterističnu krošnju i koru stabla koja liči na kožu krokodila. Nakon prelaska preko brojnih vododerina-točila, stiže se na Skok na nadmorskoj visini od 1.463 m, odakle se pružaju nezaboravni vidici na Rakov laz, Bijelu i Konjic. Iznad Skoka ispod Osobca pružaju se sive gromade stijena i sipara. Nakon izlaska ispod kote 1.693 staza skreže u pravcu zapada. Nailazimo na klekovinu bora i muniku na nešto zaravnjenom dijelu puta kojim stižemo do planinarske kuće „Jezerce“ (1.650 m). Nalazi se ispod Kopilica i Taraša. Ovu kuću podiglo je Planinarsko društvo Prijatelji prirode 1936. godine. Obnovljena je 1951. godine i kasnije više puta proširivana i adaptirana. U kući smo zatekli Draženku, vrijednu, robusnu domarku iz Mostara. Impresionirala nas je neustrašivost ove djevojke. Usred zime, u januaru, sama se penjala s derezama i cepinom uz ledene plohe snijega po vrletima Prenja i otvarala kuću. One sretnike koji su dolazili u kuću dočekivala je s čajem i zehirom, kako bi rekla mostraska raja. Prohujala su ta vremena.“ Znam da su mnogi od vas navikli da su putopisi zasnovani na prosuđivanjima, pa čak i nekoj vrsti suđenja. Čude se (a neki i negoduju) što toga u ovim redovima nema i što su oni uglavnom zasnovani na empatiji i nekoj vrsti srastanja sa ljudima i mestima koje ti ljudi pohađaju ili nastanjuju. Začudnost je tu, ali ništa se ne propituje, čak se i ne dovodi u pitanje... I onda, ona neizostavna dilema, da li je ovo uopšte književnost. Pa svima koji su u nedoumici odgovaram da, iako možda nije čista poezija, veoma joj je bliska, lični momenti, iskustvo i doživljaj se isprepliću sa univerzalnim, geografskim, istorijskim, kulturološkim. I odraz je nada, želja, jednostavno života jedne generacije i višeslojnog prostora nad kojim se uzdižu neslućene ljepote među kojima su, autoru posebno dragi, (osvojeni i neosvojeni) planinski vrhovi. „Odlažem ruksak, prostirem armafleks, odmaram se i objedujem na Trinjači. Žalim što se bliži zalazak sunca, uživam u panorami Prenja i obližnjeg gorja. Sve mi protiče nekako u grču, jer znam da ću vrlo brzo morati nazad niz Strmenicu, u Divu Grabovicu. Najvažnije je da prije večeri savladam oblast kamenjara – sipara. U tome uspijevam. S nastupom večeri koristim bateriju. Pri kretanju u sutonu i mraku pratim markaciju i strukturu puta ispred sebe. Jula mjeseca 1997. sišao sam do sela Diva Grabovica iste noći, a u augustu sam prenoćio na Žlijebu. Ležaj i jogi madrac su u veoma dobrom stanju. Jedini problem je bio da snopom baterijske svjetlosti iz kolibe istjeram iznenada uletjelog slijepog miša. Vrata u kolibi prislonio sam uz otvor na zidu. Dobro bi došlo pospremanje kolibe, nužne su opravke, u prvom redu zatvaranje vrata. Od carstva životinjskog svijeta Čvrsnice želim spomenuti da sam iznad Strmenice na grebenu vidio divokozu, a na Žlijebu kod kolibe zmije – šarku i, nešto niže, poskoka. Putovanje Divom Grabovicom smatrao bih nepotpunim ukoliko ne bih spomenuo srdačnost i gostoprimstvo Omera i Salihe Alić. Budući osnivači farme koza su me više puta toplo primili, okrijepili kozijim mlijekom i sirom. Na tome sam im veoma zahvalan.“ Naravno da ovo nije Šekspir, nije ni Andrić, pa ni Hemingvej, ovo je čisto poštovanje i ljubav prema svemu što je čovjeku dato da svijetom hodi uspravan i opijen. Zbog toga i još koječega što ćete čitajući knjigu i sami otkriti, od srca vam je preporučujem. I nadam se da će bar nekI od vas nastaviti tamo gdje su gromade našeg alpinizma zastale. Jer, kao što je i sam Udžvarlić nagovijestio, posla ima mnogo i rukave treba zasukati. „Molim vas sačekajte moga babu da pođe s vama, da ne bi išao sam do Podgradine.“, poručuje nam djevojka u Ljubovčićima. Sačekasmo, Mustafa Dupovac, sredovječni mladoliki majstor građevinske stolarije želi da se „ispuše“ i uzme neke mjere u planinarskoj kući Podgradina. Krećemo stazom preko bora. U šumi četinarskih vrsta dominira omorika, zatim nalazimo jeliku, u predjelu vrha Bor preovladava bor. Mada je visina snijega oko 1,5 metara, prtina je ipak prihvatljiva. Zaprepašteni smo prazninom na lokalitetu gdje je postojala koliba koju je podigao planinarski entuzijast Drago Škramić. Koliba je sasvim izgorjela, kao da je od papira. Polegao je lim koji je pripadao krovu, viri kratki prebijeni dimnjak, pored njega je mala peć. Nije jasno da li je to nehaj ili je to namjerno učinjeno. U kolibi smo se obično zadržavali kao u nekom skloništu, posebno u slučaju nevremena. Ponekad smo tu vatru naložili, popili čaj. Poslije zapaljenog i uništenog doma Šavnici Planinarskog društva Bjelašnica, kao da do neba odjekuje jecaj sagorjele kolibe. Ljudski faktor u ovim katastrofama je dominantan. Odgovornost za nedjela ničija. Drago Škramić je bio istaknuti planinarski aktivist, podigao je dvije vikendice na Šavnicima i Stanarima i planinarsku kolibu namijenjenu putnicima manjernicima. Sjećam se njegove kćerke Vesne Škramić, njenog melanholičnog osmijeha i zajedničkog, nezaboravnog uspona na vrh Nevado Pisco (5.800 m) u Peruanskim Andima 1986. godine.“

U dobrom stanju Berd, Ričard Ivlin Sam / Richard Evelyn Byrd ; [preveo Stjepan Krešić] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1952 Zagreb : Mladost, 1952 Fizički opis 177 str., [1] list s autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Biblioteka putopisa revod dela: Alone Str. 175-[178]: O piscu ove knjige / prevodilac. Predmetne odrednice Berd, Ričard Ivlin, 1888-1957 -- 1928-1947 Antartik -- Putopisi O PISCU OVE KNJIGE Richard Evelyn Byrd rodio se 25. listopađa 1888. u Winchesteru. Njegov je rod igrao za tri stoljeća znatnu ulogu u političkom životu Virginije. Brat admirala Byrda, Harry Flood Byrd, američki je senator iz Virginije, a prije toga bio je državni guverner. Richardu Byrdu bilo je petnaest godina, kad su braća Orville i Wilbur Wright, 17. prosinca 1903., prvi put uzletjeli avionom u Kittyhawku; dvadeset i jedna, kada je L. Bleriot, 25. srpnja 1909., preletio Kanal La Manche; bio je prešao dvadeset petu, kada je prvi put letio avionom, a primakao se tridesetoj, prije nego što se osposobio za avijatičara. U dobi od dvanaest godina putovao je sam oko svijeta. Od škola pohađao je Vojničku akademiju u Shenandoah Valley, bio je najmlađi učenik u Vojničkom institutu u Virginiji, od 1907. do 1908. učio je na Virginijskom sveučilištu, a godine 1912. diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji u Annapolisu. God. 1913.—14. služio je kao pomorski zastavnik. a 1917. dodijeljen je pomorskozračnom uporištu u Pensacoli, da se izobrazi za avijatičara. Pošto je god. 1918. osposobljen, promaknut je u poručnika f-regate i povjereno mu je zapovjeđništvo sjeveroameričkih pomorskozračnih uporišta u Kanadi, gdje je ostao sve do primirja nakon prvog svjetskog rata, zadobivši uz ostala odličja i odlikovanje Srebrne zvijezde. On je izvršio navigacione pripreme za prvi uspješni prekidni let preko Atlantika za američku momaricu god. 1919. Godine 1922. bilo mu je naređeno da pomaže let velikog zrakoplova ZR-2 preko Atlantika. Zrakoplov je eksplodirao u Engleskoj nad rijekom Humber, te su od četrdeset i šest ljuđi posade poginula četrdeset i dva. God. 1925. zapovijedao je zrakoplovnom jeđinicom pri MacMillanovoj polamoj ekspediciji, prvi na svijetu leteći po krajnjim arktičkim širinama. Devetoga svibnja 1926., u 0.50 sati, Byrd je, s poručnikom Floydom Bennettom kao pomoćnim pilotom, krenuo iz Kraljevskog Zaljeva na Spitzbergima, prvi put u povijesti svijeta, u 9.02 sati, preletio avionom Sjeverni pol i u 16.20 sati vratio se u svoje uporište. Tada je razgovarao s norvsškim polarnim istraživačem Amundsenom o letu na Južni pol. Po porratku s arktičke polarne ekspedicije odlikovao je Byrda predsjednik Coolidge i tada je promaknut u čin kapetana korvete. Taj svoj let opisao je u knjizi Put neba (Skyward, 1928.). Više tjedana nakon Lindbergha, 25. lipnja 1927., krenuo je Byrd s trojicom drugova avionom preko Atlantika, noseći prvu službenu zračnu poštu u neprekinutom letu. Posred kiše i oluje stigli su do Pariza, ali se nisu zbog guste magle mogli spustiti na zrakoplovnom pristanu Le Bourget, kako su bili namjerili. Vratili su se prema obali oceana, da ne bi ugrozili tuđe živote, i prisilno su se spustili u tamnom uzburkanom moru blizu svjetionika Ver-sur-Mer. Cijeli je taj let trajao 42 sata i 6 minuta, i za to su vrijeme prešli razmak od 4200 milja. Kad se vratio u New York nakon toga pothvata, koji se umalo nije završio tragično, gotovo se isključivo posvetio istraživanjima Antarktika, bijelog nenastanjenog kontinenta na dnu kugle zemaljske. Istraživanje toga kopna može se podijeliti u četiri veća razdoblja: prvo je razdoblje tunolovaca i kitolovaca (Palmera, Pendletona, Powella i drugih) dvadesetih godina prošlog stoljeća. Oni su malo što v’-še dokazali, nego samo da postoji polarni kontinent. Drugo je razdoblje dobro opremljenih vladinih ekspedicija (Wilkis, Ross, D’Urville) četrdesetih godma prošloga stoljeća. Ti su istraživači u grubim obrisima odredili obalnu crtu, koja je unesena na geografske karte. Treće je razdoblje i slavno i tragično nastojanje, da se prodre do Južnoga pola (Scott, Shackleton i Amundsen) početkom dvadesetog stoljeća. I napokon, četvrto, najuspješnije razdoblje točnijeg i detaljnijeg istraživanja avionima. U ovome potonjem, uz manje poznate istraživače: R. H. Cruzena, Sir Huberta Wilkinsa, Lincolna Ellswortha i Finna Ronnea, najviše je zasluga stekao admiral Byrd. On je dosada vodio tamo četiri velike ekspedicije i pridonio više znanju o tome kontinentu nego svi njegovi prethodnici zajedno. Skupivši dvije trećine predviđene svote od 750 tisuća dolara krenuo je Byrd u ruinu godine 1928. na prvu antarktičku ekspediciju, sa dva broda, City of New York i Eleanor Eolling, pet aviona, devedeset i pet eskimskih pasa i s velikim zalihama hrane, radio-opreme i odjeće. Ekspedicija je stigla u staro Amundsenovo uporište, Zaljev kitova, nešto po Božiću godine 1928. i udarila taborište na ledenom kopnu, što ga je Bvrd prozvao Mala Amerika. Byrd je 28. studenoea 1929., s trojicom članova posade: pilotom Berntom Balchenom, radiotelegrafistom Haroldom H. Juneom i snimateljem kapetanom Ashleyjem McKinleyiem, preletio prvi put u povijesti svijeta Južni pol. Na toj prvoj antarktičkoj Byrdovoj ekspediciji uneseno je u geografsku kartu više od četiri stotine tisuća četvornih milja bijeloga kontinenta, uključivši; Edsel Ford i Rockefellerova brda istočno od Rossova mora. Posebnom odlukom Kongresa Byrd je zbog tih svojih pothvata promaknut u čin rezervnog kontraadmirala i posebno odlikovan od predsjednika Hoovera. Rad te ekspedicije opisao je u knjizi Mala Amerika (Little America, 1930.). Godine 1933. poveo je Byrd drugu privatno financiranu i organiziranu ekspediciju, za koju je teško sakupio potrebna sređstva usred ekonomske depresije, koja je tada vladala u Americi. Na toj je ekspediciji otkrio tisuće četvornih milja dotada nepoznata prostora, goleme gorske lance i t. d., sa cijelim štabom stručnjaka obrađujući 22 znanstvene grane. Ta otkrića opisuje Byrd u knjizi Otkriće (Discovery, 1935.). U vrijeme te ekspedicije umalo Byrd da nije platio životom. Stjecajem prilika proveo je sam samcat mrklu polarnu noć u kolibici ispođ snijega, 123 milje južno od Male Amerike, na samotnoj straži »Istaknutog uporišta«, motreći vremenske prilike (pritisak zraka, temperaturu, smjer i brzinu vjetrova, oblačnost i t. d.) i prikupljajući podatke o polarnome svijetlu (.jačinu, oblik, smjer i visinu Zomiače), da bi se svi ti podaci mogli kasnije isporediti s onima, što su ih bilježili u Maloj AmericL Te se dužnosti prihvatio sam, jer nije htio da bilo kojega od svojih Ijuđi izvrgne opasnosti najmračnijeg mraka, najstuđenije studeni i najsamotnije osame polarne noći na nepristupnoj bijeloj pustinji Rossove ledene barijere. Uslijed trovanja ugljičnim monoksidom, koji su propuštali radio-generator i pećna cijev na benzinski pogon, lebdio je preko tri mjeseca o tankoj niti između života i smrti. Obrvan bolešću, izmršavio, onemogao, pri studeni, koja je dosegla minus 83 stupnja Fahren-` hedta, u mrkloj tami polarne noći, mučio se i trpio, odlučivši radije i umrijeti nego u to vrijeme moliti pomoć, i tako dovesti u pogibelj živote onih, koji bi ga pokušali spasiti u vrijeme antarktičke tame. Vukao se na nogama i rukama do radija, da može svojima javiti, kako mu je dobro. I kad je sav iscrpen od bolesti i umora padao kraj generatora na ručni pogon, javljao je u Malu Ameriku OK. Ta njegova herojska borba` protiv smrti završena je sretnim dolaskom trojice drugova u njegovo uporište. Sve te svoje patnje, raspinjanja, sumnje, unutrašnje raskole i vjerovanja iznio je književno i umjetnički u knjizi Sam (Alone, 1938.), koja je samo u Amerioi doživjela 15 izdanja, a evo sada izlazi prvi put i u hrvatskome prijevodu. Po povratku s te ekspedicije, u mjesecu svibnju godine 1935., admirala Byrda dočekao je osobno predsjednik Roosevelt na washingtonskom pristanu. To je bio prvi slučaj, da je koji američki predsjednik izišao, da službeno pozdravi jednu ličnost izvan Bijele Kuće. Američki je Kongres u toj prilici izrekao Byrdu divljenje cijele zemlje na njegovim zamjernim postignućima. Godine 1939.—40. vodio je Byrd treću ekspediciju na Antarktik, koju je financirala američka vlada. Jedno je uporište bilo u Maloj Americi, a drugo 1200 milja istočno odatle. Obavljene su opsežne izmjere tla zračnim i obalnim snimanjem. Na povratku s te ekspedicije odlikovao je Byrđa predsjeđnik Roosevelt za njegov veliki doprinos mnogim znanstvenim granama. Admiral Byrd aktivno je sudjelovao u Drugom svjetskom ratu, i na evropskom i na pacifičkom bojištu. Kako je većina njegova rada bila tajne i povjerljive prirode, cijelih pet godina nije se o njemu ništa pisalo u novinama. Taj njegov posao najbolje je okarakterizirao admiral Nimitz, u povodu četvrtog Byrdova ratnog odlikovanja, ovim riječima: »Sudeći po mnogim upitima o admiralu Byrdu vidim, da je golemo zanimanje u ovoj zemlji, šta je bilo s njime, otkako je nestao s novinskih stupaca prije šest godina, nakon posljednje ekspedicije, koja je završena god. 1940. Sada je slobodno o njemunešto reći. On je iščeznuo s vidika god. 1941., prvo, jer je njegov posao većinom `vrlo povjerljive prirode, i drugo, jer je želio i upomo zahtijevao, da se potpuno podredi skupnome radu, kako to čini svaki čestit pomorski časnik. Sretan sam, što mogu izjaviti, da je Dick Byrd obavio veličajan posao u ovome ratu, kako su od njega i očekivali njegovi sugrađani. Ovo je četvrto njegovo ratno ođličje. Cetiri je puta bio preko mora u vezi s avijacijom i drugim. Za sve ove ratne godine nije se mfznuo na Južnome polu, nego je požrtvovno služio svojoj zemlji.« Nakon drugoga svjetskog rata (u godinama 1946. i 1947.) admiralu Byrđu povjerena je četvrta antarktička ekspedicija, koja je i po grandioznosti i po rezultatima zasjenila sve ostale. Na njoj je otkrito više područja nego i na jednoj u povijesti svijeta. Sudjelovalo je u njoj trinaest velikih brodova, oko četiri tisuće časnika i momčadi s najmoder- nijoijj tehničkom opremom i spravama, što su usavršene u Mornarici za vrijeme rata. Operacioni zapovjednik bio je kontraadmiral R. H. Cruzen, koji je pratio Byrda na trećoj ekspediciji kao zapovjednik ledolomca. Za vrijeme te ekspedicije admiral Byrd preletio je drugi put preko Južnoga pola. Još. i sada, uza sav golemi odgovorni posao, sanja, kako će poći »s one strane pola«, prema Weđdellovu moru. On misli, da su još neviđena prostranstva polarne ravni nastavak istražene jednolične, valovite ravnine, premda ne isključuje mogućnost, da na neistraženom `prostorju ima velikih gorskih lanaca i bezlednih dolina, što ih zagr. java neka vrsta podzemne peći, gdje se može naći barem nekog života. To je barem san jeđnoga od najvećih sanjara svoga naraštaja, koji je večinu svojih snova i ostvario, i poslije ostvarenja ostao živ. Taj najveći živeći istraživač i jedan od najvećih istraživača svih vremena uopće, primio je za svoj znanstveni rad počasni akademski stupanj od 17 kolidža i sveučilišta, te preko 75 kolajna za doprinos napretku čovječanstva. Odlikovan je najvećim odličjem američke nacije: Kongresnom medaljomr časti. Od 25 pohvala, što ih je primio.od američke mornarice, deset je za hrabrost, uključujtići dvije za izvanredno junaštvo. Neki Byrdovi pothvati, u koje odista ide i ovaj, što ste ga čitali u ovoj knjizi, najsvjetliji su primjeri ljudskog pregalaštva i izdržljivosti. -Prevodilac

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Reč prevodioca: Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760-ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760 -ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, jer su već dugi niz godina općeprihvaćene kao »narodne mudrosti« u zapadnom mudroslovnom i moralističkom kanonu. Postale su već gotovo opće dobro, poput bezvremenskih narodnih poslovica. Jednostavno, one su tu kao nešto što postoji samo po sebi. Isto tako, ljudi se iznenade saznavši da je trebalo »izumljivati« vatrogasce ili »šparet«, jer drže da je i to nastalo samo od sebe, kao posljedica općeg zdravog razuma. Ali nije: i to je usustavio, organizirao i potom promicao pronicavi praktičar Ben Franklin, sa završenom pučkom školom. I premda iz promišljanja ubogog Richarda izbija svakidašnja pamet i pučka oštroumnost, ali često i uskogrudna, filistarska lukavost, u Franklinovim političkim i društvenim spisima (i djelovanju) nema ni traga toj uskoj sitnosti koju sugeriraju Richardovi životni recepti. Nije bio zagovaratelj ni samo svoje države (Pennsylvanije), ni nešto šire regije, nego je (mnogo prije rata za nezavisnost) želio američku uniju u cjelini. Zamijetio je važnost demografije i zahtijevao da se regulira davanje zemlje. Dva je desetljeća proveo u Londonu i Parizu u delikatnim diplomatskim misijama, nastojeći Francusku vezati uz Ameriku kako bi se ova lakše otrgla teškog engleskog kolonijalnog stiska. U Europi (osobito u Parizu), obožavali su ga kao utjelovljenje prosvjetiteljstva, a krznena kapa koju je često znao nositi davala mu je aureolu »plemenitog divljaka«. Što se tiče mudrih naputaka iz Almanaha, njih nije samo »sabrao« na jednom mjestu, već je po njima i živio. Bio je od »dobrog materijala« (i roditelji su umrli u poznoj dobi), živio je umjereno (više u piću nego u jelu), bio oduševljeni plivač, »vjernik« hladnog, svježeg zraka (predano je propovijedao »evanđelje provjetravanja«). Šarmantni kozer, lagano sarkastičan, često se koristio anegdotama kao argumentom. Imao je dvoje nezakonite djece (prije braka), zatim brak s marljivom i štedljivom, ali prilično dosadnom Deborah Reed, nepismenom i odlučno nezainteresiranom za znanost i književnost. Premda često optuživan da u svojim umotvorinama i osobito pjesmicama iznosi neskrivene mizogine stavove, Franklin se vrlo rado prepuštao ženskom društvu, pa je u svojem 16 -godišnjem udovačkom stanju održavao veze s nekoliko žena, a posljednje mu je godine – na zgražanje puritanaca – uljepšala mlada Mme Brillon, koja ga je »učila i ispravljala« francuski i prevela na katoličanstvo. Potjecao je iz tvrde protestantske (puritanske) obitelji. Nakon 20. godine prestao je odlaziti u crkvu i živio kao umjereni vjernik s geslom 13. vrline: »Ugledaj se na Isusa i Sokrata.« I u svakodnevici se držao tih svojih 13 vrlina (vidi ih na str. 106-107), pa je uza se uvijek imao notes (zvao ga je art of virtue), u koji je, poput nekog trgovca, upisivao tjedno, mjesečno i godišnje pridržavanje i brojčano ispunjavanje pojedinih vrlina. Uvjeren da je Bog izvor mudrosti, držao je da mu se u postizanju vrlina valja uporno obraćati, pa je smislio i vlastitu, svakodnevnu molitvu: »O moćna Dobroto! Darežljivi Oče! Milosrdni Savjetniče! Potakni u meni mudrost koja će mi otkriti najistinskije dobitke. Učvrsti mi odlučnost da obavim ono što ta mudrost zahtijeva. Prihvati moje najiskrenije usluge i svim Tvojim drugim plodovima, kao tek malu zahvalu kojom sam kadar uzvratiti Tvoje neprekidne milosti koje mi pružaš.« Bez sumnje, Benjamin Franklin bio je sklon pretjeranoj introspekciji, a njegovo se veliko zanimanje za podučavanje drugih iskazuje upravo i u maksimama ubogog Richarda. Često isuviše utilitarne, bile su itekako uspješne u kreiranju tradicionalističke američke, a potom i zapadnjačke »moralije«.

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Darko Sarenac Marko Mrnjavčević (oko 1335 — 17. maj 1395), poznatiji kao Kraljević Marko, bio je dejure srpski kralj od 1371. do 1395. godine, dok je defakto vladao samo teritorijom u zapadnoj Makedoniji. Prestoni grad u državi kralja Marka bio je Prilep. U srpskoj narodnoj epici, u kojoj mu je posvećen jedan od ciklusa pjesama, poznat je kao Kraljević Marko. Njegov otac, kralj Vukašin, bio je savladar cara Stefana Uroša V, čija je vladavina bila obilježena slabljenjem carske vlasti i osamostaljivanjem oblasnih gospodara u Srpskom carstvu, što je pospješilo njegov raspad. Vukašinovi posjedi obuhvatali su zemlje u Makedoniji, Kosovu i Metohiji. On je 1370. ili 1371. krunisao Marka za „mladog kralja“; ova titula uključivala je mogućnost da Marko nasledi Uroša na srpskom prestolu u slučaju da Uroš ne bude imao muških potomaka. Kralj srpske države U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci Osmanlije porazili su i ubili Vukašina, a oko dva meseca kasnije umro je car Uroš. Marko je nakon toga zakonski postao kralj srpske države, ali srpski velikaši, koji su praktično postali nezavisni od centralne vlasti, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara. Neodređenog datuma nakon 1371. ušao je u vazalni odnos prema turskom sultanu. Do 1377. značajne dijelove teritorije koju je naslijedio od Vukašina razgrabili su gospodari okolnih oblasti. Kralj Marko je u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, koji je vladao relativno malim područjem u zapadnoj Makedoniji. Zadužbina mu je Manastir Svetog Dimitrija blizu Skoplja, poznat kao Markov manastir, izgrađen 1376. Poginuo je u bici na Rovinama 17. maja 1395, boreći se u Vlaškoj na strani Turaka. Iako je bio vladar relativno skromnog istorijskog značaja, Marko je tokom turske okupacije postao jedan od najpopularnijih junaka srpske narodne epike i usmene tradicije uopšte. Sličan status ima i u tradicijama drugih južnoslovenskih naroda. Bugari ga poštuju kao svog narodnog junaka pod imenom Krali Marko. Zapamćen je kao neustrašivi zaštitnik slabih i bespomoćnih, koji se borio protiv nepravde i dijelio megdane sa turskim nasilnicima. Biografija Do 1371. Marko Mrnjavčević je rođen oko 1335. godine kao najstariji sin Vukašina i njegove supruge Aljene (Alene)[1] u narodnim pesmama Jevrosime. Prema dubrovačkom istoričaru Mavru Orbinu, rodonačelnik porodice Mrnjavčević[a] bio je Mrnjava, siromašni plemić iz Zahumlja, čiji su sinovi rođeni u Livnu u zapadnoj Bosni.[3] Mrnjava se mogao tamo odseliti nakon što je Bosna anektovala Zahumlje 1326. godine.[4] Moguće je da su kasnije Mrnjavčevići, kao i drugi zahumski plemići, podržavali srpskog cara Dušana tokom njegovih priprema za pohod na Bosnu, te su se, da bi izbjegli odmazdu zbog tih aktivnosti, iselili u Srpsko carstvo pred početak sukoba.[4][5] Ove pripreme mogle su početi već dvije godine prije samog pohoda,[5] koji se dogodio 1350. Približno iz te godine potiče najraniji pisani trag o Markovom ocu Vukašinu, iz kojeg se vidi da ga je Dušan postavio za župana Prilepa.[4][6] Ovaj grad je Srbija osvojila od Vizantije 1334, skupa sa drugim dijelovima Makedonije.[7] Car Dušan je 1355. godine iznenada umro u 47. godini života.[8] Dušana je naslijedio njegov devetnaestogodišnji sin Uroš, koji je po svemu sudeći smatrao Marka Mrnjavčevića čovjekom od povjerenja. Mladi car ga je postavio na čelo svog poslanstva u Dubrovnik krajem jula 1361. godine, da bi pregovarao o miru između Carstva i Dubrovačke republike tokom sukoba koji su izbili ranije te godine.[9] Mir nije bio zaključen ovom prilikom, ali je Marko isposlovao da se puste na slobodu zarobljeni prizrenski trgovci, iako su Dubrovčani zadržali njihovu robu. Marku je takođe bilo dopušteno da podigne srebro koje je njegova porodica deponovala u tom gradu. Bilješke o ovom poslanstvu u dubrovačkim dokumentima iz te godine, sadrže prvi neosporni pisani trag o Marku Mrnjavčeviću.[10][11] U natpisu iz 1356. iznad vrata jedne crkve u Tikvešu, spominju se neki Nikola i Marko kao upravitelji u tom kraju, ali nije jasno o kojem Marku se tu radi[12] Nakon Dušanove smrti došlo je do razbuktavanja separatističkih aktivnosti u Srpskom carstvu. Jugoistočne teritorije, Epir, Tesalija i zemlje u južnoj Albaniji, ocijepile su se već do 1357.[13] Jezgro države ostalo je lojalno novom caru Urošu. Ono se sastojalo od tri glavna područja: zapadnih zemalja, uključujući Zetu, Travuniju, istočni dio Zahumlja i gornje Podrinje; središnjih srpskih zemalja; i Makedonije.[14] Ipak, velika srpska vlastela ispoljavala je sve više nezavisnosti od Uroševe vlasti čak i u tom dijelu Carstva koji je ostao srpski. Uroš je bio slab i nesposoban da u korijenu sasiječe ove separatističke težnje, postajući drugorazredan faktor u državi kojom je nominalno vladao.[15] Srpski velikaši su se i između sebe sukobljavali oko teritorija i uticaja.[16] Markov otac kralj Vukašin, freska u manastiru Psača u Severnoj Makedoniji Vukašin Mrnjavčević bio je vješt političar, i postepeno je preuzeo vodeću ulogu u Carstvu.[17] Avgusta ili septembra 1365. Uroš ga je krunisao za kralja i proglasio svojim savladarem. Do 1370. Markovo potencijalno naslijeđe je povećano, jer su se u Vukašinovom posjedu osim Prilepa našli i Prizren, Priština, Novo Brdo, Skoplje i Ohrid.[4] U povelji koju je izdao 5. aprila 1370. Vukašin je pomenuo svoju suprugu kraljicu Aljenu i sinove Marka i Andrijaša, navodeći da je Bogom postavljen za „gospodina zєmli srьbьskoi i grьkѡmь i zapadnimь stranamь“.[18] Krajem 1370. ili početkom 1371, Vukašin je krunisao Marka za „mladog kralja“.[19] Ova titula je dodjeljivana sinovima srpskih kraljeva da bi im se osigurao položaj nasljednika. Pošto Uroš nije imao djece, Marko je na ovaj način došao u poziciju da ga može naslijediti na srpskom tronu, započinjući novu—Vukašinovu—dinastiju srpskih monarha.[4] To bi predstavljalo kraj dvovjekovne vladavine Nemanjića. Većina srpskih velikaša nije bila zadovoljna ovom situacijom, što je samo ojačalo njihove težnje ka nezavisnosti od centralne vlasti.[19] Vukašin je nastojao da obezbijedi suprugu sa dobrim vezama za svog najstarijeg sina Marka. Djevojka iz dalmatinske plemićke porodice Šubić bila je poslana od strane oca Grgura na dvor njihovog rođaka bosanskog bana Tvrtka I, sa namjerom da je odgoji i dobro uda banova majka Jelena. Ona je bila ćerka Juraja II Šubića, čiji je djed po majci bio srpski kralj Dragutin Nemanjić. Pošto su Tvrtko i Jelena odobravali Vukašinovu ideju da se mlada Šubićeva uda za Marka, vjenčanje je bilo na pomolu.[20][21] Međutim, aprila 1370. rimski papa Urban V šalje pismo Tvrtku u kojem mu izričito zabranjuje da uda katoličku plemkinju za „sina njegovog veličanstva kralja Srbije, šizmatika“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).[21] Papa je o ovoj „uvredi za hrišćansku vjeru“ pisao i ugarskom kralju Lajošu I,[22] nominalno nadređenom Tvrtku, tako da od tog vjenčanja nije bilo ništa.[20] Marko se oženio Jelenom, ćerkom Radoslava Hlapena, gospodara Bera i Vodena, srpskog vladara južne Makedonije. U proljeće 1371. Marko je učestvovao u pripremama za vojni pohod protiv Nikole Altomanovića, glavnog srpskog velikaša u zapadnom dijelu Carstva. Pohod su združeno pripremali kralj Vukašin i gospodar Zete Đurađ I Balšić, koji je bio oženjen kraljevom ćerkom Oliverom. Jula te godine, Vukašin i Marko su logorovali sa svojom vojskom na Balšićevoj teritoriji kraj Skadra, spremni da naprave proboj u Altomanovićevu zemlju u pravcu Onogošta. Ovaj napad se nije dogodio, pošto su Osmanlije zaprijetile gospodaru Sera despotu Jovanu Uglješi, mlađem kraljevom bratu koji je vladao istočnom Makedonijom. Vojne snage Mrnjavčevića brzo su preusmjerene ka istoku.[24][25] Nakon bezuspješnog pokušaja da nađu saveznike, dva brata su samostalno prodrla sa svojim trupama u teritoriju pod osmanskom kontrolom. U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci su potpuno uništili srpsku vojsku; čak ni tijela Vukašina i Uglješe nisu pronađena. Mjesto borbe, u blizini sela Ormenio na istoku današnje Grčke, Turci i danas nazivaju Sırp Sındığı „srpska pogibija“. Ishod ove bitke imao je ozbiljne posljedice: vrata Balkana bila su širom otvorena za dalje tursko napredovanje.[26][11] Nakon 1371. Približne granice područja kojim je vladao kralj Marko nakon 1377. godine (tamno zeleno) Poslije očeve smrti „mladi kralj“ Marko krunisan je za kralja i savladara cara Uroša. Nedugo nakon toga ugašena je dinastija Nemanjića Uroševom smrću 2. ili 4. decembra, čime je Marko formalno postao kralj srpske države. Srpski velikaši, međutim, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara, pri čemu je njihov separatizam još više porastao.[26] Pogibijom dva brata i uništenjem njihove vojske Mrnjavčevići su ostali bez stvarne moći, te su okolni oblasni gospodari prigrabili znatne dijelove teritorije koju je Marko naslijedio od svog oca. Do 1372. Đurađ I Balšić zauzeo je Prizren i Peć, a knez Lazar Hrebeljanović Prištinu. Do 1377. Vuk Branković osvojio je Skoplje, a vlastelin albanskog porijekla župan Andrija Gropa osamostalio se u Ohridu. Moguće je da je ovaj drugi ostao vazal Marku kao što je bio Vukašinu. Gropin zet bio je Markov srodnik Ostoja Rajaković od plemena Ugarčića iz Travunije. On je vjerovatno bio jedan od srpskih plemića iz Zahumlja i Travunije kojima je car Dušan dodijelio zemlje u novoosvojenim područjima Makedonije. Markove Kule, ostaci Markove tvrđave na brdu sjeverno od Prilepa Jedini značajni grad koji je Marko zadržao bio je Prilep. Tako je kralj Marko u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, vladar relativno male teritorije u zapadnoj Makedoniji, koja se na sjeveru prostirala do Šar-planine i Skoplja, na istoku do Vardara i Crne Reke, a na zapadu do Ohrida. Nije jasno gdje su bile južne granice ove teritorije. Marko nije sam vladao ni u ovoj oblasti, jer ju je dijelio sa mlađim bratom Andrijašem, koji je držao vlast nad jednom podoblašću u njoj. Njihova majka kraljica Aljena zamonašila se nakon Vukašinove pogibije, uzevši monaško ime Jelisaveta, ali je tokom nekoliko godina nakon 1371. bila Andrijašev savladar. Najmlađi brat Dmitar boravio je na teritoriji kojom je upravljao Andrijaš. Imali su još jednog brata koji se zvao Ivaniš, međutim o njemu je sačuvano veoma malo podataka.[30] Nejasno je kada je tačno Marko postao turski vazal, ali to se najvjerovatnije nije desilo odmah nakon Maričke bitke. Marko se jednom rastao sa svojom ženom Jelenom, te je živio sa Todorom koja je bila udata za nekog Grgura. Jelena se vratila u Ber svome ocu velmoži Radoslavu Hlapenu. Marko je kasnije tražio da se pomiri sa njom, ali da bi mu se supruga vratila, prethodno je Todoru morao da preda Hlapenu. Pošto se Markova oblast na jugu graničila sa Hlapenovom oblašću, ovo pomirenje moglo je biti motivisano činjenicom da Marku nije bio potreban neprijatelj na jugu nakon svih onih teritorijalnih gubitaka na sjeveru. Ova bračna epizoda je poznata zahvaljujući pisaru Dobri, Markovom podaniku. Dobre je prepisivao crkvenu knjigu trebnik za crkvu u selu Kaluđerec[b] i kad je završio sa poslom ostavio je zapis u knjizi koji počinje ovako: Slava sьvršitєlю bogѹ vь vѣkы, aminь, a҃mnь, a҃m. Pыsa sє siꙗ kniga ѹ Porѣči, ѹ sєlѣ zovomь Kalѹgєrєcь, vь dьnы blagovѣrnago kralꙗ Marka, ѥgda ѿdadє Ѳodoru Grьgѹrovѹ žєnѹ Hlapєnѹ, a ѹzє žєnѹ svoю prьvovѣnčanѹ Ѥlєnѹ, Hlapєnovѹ dьщєrє. Slava Savršitelju Bogu u vijeke, amin, amin, amin. Pisa se ova knjiga u Porečju, u selu zvanom Kaluđerec, u dane blagovjernog kralja Marka, kada predade Todoru Grgurovu ženu Hlapenu, a uze ženu svoju prvovjenčanu Jelenu, Hlapenovu ćerku. Freska iznad južnog ulaza u crkvu Markovog manastira. Kompozicija prikazuje kralja Marka (lijevo) i kralja Vukašina (desno) povezane polukrugom od sedam svetačkih poprsja, koji svi skupa uokviruju portret Svetog Dimitrija Markova tvrđava nalazila se na jednom brdu sjeverno od Prilepa. Njeni ostaci, djelimično dobro očuvani, poznati su pod imenom Markove Kule. Ispod tvrđave leži selo Varoš, gdje se u Srednjem vijeku prostirao grad Prilep. U selu je smješten Manastir Svetog Arhanđela Mihaila kojeg su obnovili Marko i Vukašin, čiji su portreti oslikani u manastirskoj crkvi.[23] Marko je bio ktitor Crkve Svete Nedelje u Prizrenu izgrađene 1371, nedugo pred Maričku bitku. U natpisu iznad njenih ulaznih vrata on je oslovljen titulom „mladi kralj“. Manastir Svetog Dimitrija, poznatiji kao Markov manastir, nalazi se u selu Markova Sušica u blizini Skoplja. Građen je od oko 1345. do 1376. ili 1377. Kraljevi Marko i Vukašin, njegovi ktitori, oslikani su iznad južnog ulaza u manastirsku crkvu. Marko je prikazan kao čovjek ozbiljnog lika i strogog pogleda, odjeven u purpurnu odjeću; na glavi mu je kruna ukrašena bisernim niskama. Lijevom rukom drži svitak na kojem tekst počinje riječima: „A(zь) vь H(rist)a B(og)a bla(govѣ)rьni kral(ь) Marko sьz(ь)dah(ь) i pop(i)s(a)hь (sы) božestvni hram(ь)“ (Ja, u Hrista Boga blagovjerni kralj Marko, sazidah i popisah ovaj božanstveni hram).[27] U desnoj ruci drži veliki rog koji simbolizuje rog sa uljem kojim su pomazivani starozavjetni kraljevi prilikom ustoličenja. Po jednom tumačenju, on je ovdje predstavljen kao „Božji pomazanik i izabranik u teškim prilikama Srbije posle Maričke bitke“. Marko je kovao svoj novac, kao što je činio njegov otac i drugi srpski velikaši tog doba.[34] Njegovi srebrni novčići težili su 1,11 grama, a proizvođeni su u tri osnovne vrste. Dvije na aversu imaju sljedeći tekst u pet redova: VЬHA/BABLGOV/ѢRNIKR/ALЬMA/RKO „U Hrista Boga blagovjerni kralj Marko“. Revers prikazuje Hrista—kod prve vrste na prestolu, a kod druge u mandorli. Kod treće vrste, na reversu je Hristos prikazan u mandorli, dok avers sadrži tekst u četiri reda: BLGO/VѢRNI/KRALЬ/MARKO „Blagovjerni kralj Marko“.[36] Ovu jednostavnu titulu Marko je koristio i u crkvenim natpisima. Nije u svoju titulu unosio nikakve teritorijalne odrednice, svakako jer je bio svjestan dosega svoje vlasti nakon 1371. Brat mu Andrijaš takođe je kovao svoj novac; ipak, na teritoriji kojom su braća vladala u opticaju je bilo najviše novčića kralja Vukašina i cara Uroša.[37] Procjenjuje se da se u raznim numizmatičkim zbirkama danas nalazi oko 150 komada Markovih novčića. Do 1379. gospodar Pomoravlja knez Lazar Hrebeljanović izdigao se kao prvi i najmoćniji među srpskim velikašima; potpisivao se sa titulom samodrьžcь vьsѣmь Srbьlѥmь (samodržac svih Srba). Ipak, nije bio dovoljno moćan da sve srpske zemlje ujedini pod svojom vlašću. Balšići, Mrnjavčevići, Konstantin Dragaš (Nemanjić po majci), Vuk Branković i Radoslav Hlapen, vladali su u svojim oblastima nezavisno od Kneza Lazara. Još jedan kralj pored Marka stupio je na političku scenu: Mitropolit mileševski krunisao je 1377. Tvrtka I kraljem Srba i Bosne. Ovaj rođak Nemanjića po majčinoj liniji prethodno je zauzeo jedan dio oblasti poraženog i oslijepljenog velmože Nikole Altomanovića. Dana 28. juna 1389, srpska vojska koju su predvodili knez Lazar, Vuk Branković i Tvrtkov plemić Vlatko Vuković od Zahumlja, pod vrhovnom Lazarevom komandom, sukobila se sa osmanskim trupama Sultana Murata I. Bila je to Kosovska bitka—najslavnija bitka srpske srednjovjekovne istorije. Glavnina obiju vojski bila je zbrisana; poginuli su i Lazar i Murat. Ishod bitke bio je neriješen, ali u njoj su Srbi izgubili isuviše boraca da bi mogli nastaviti sa uspješnom odbranom svojih teritorija, dok su Turci imali još mnogo trupa na istoku. Posljedično, srpske oblasti koje još nisu bile turski vazali, jedna za drugom su to postale tokom nekoliko narednih godina. Nekoliko turskih vazala na Balkanu odlučili su 1394. da raskinu svoj vazalni odnos. Marko nije bio jedan od njih, ali su njegova mlađa braća Andrijaš i Dmitar odbili da ostanu pod turskom dominacijom. U proljeće 1394. napustili su svoju zemlju i iselili se u Kraljevinu Ugarsku, stupivši u službu kralja Žigmunda. Putovali su preko Dubrovnika, gdje su se zadržali nekoliko mjeseci, dok nisu podigli dvije trećine od 96,73 kilograma srebra koje je Vukašin tamo deponovao; preostala trećina bila je namijenjena Marku. Andrijaš i Dmitar su prvi srpski plemići koji su se iselili u Ugarsku; srpske migracije prema sjeveru nastaviće se kroz čitavu osmansku okupaciju. Godine 1395. Turci su napali Vlašku da bi kaznili njenog vladara Mirču I zbog upada na njihovu teritoriju. Na turskoj strani borila su se tri vazala: kralj Marko, Konstantin Dragaš i despot Stefan Lazarević, sin i nasljednik Kneza Lazara. Bitku na Rovinama, koja se odigrala 17. maja 1395, dobili su Vlasi. Kralj Marko i Konstantin Dragaš poginuli su u njoj. Poslije njihove smrti Turci su anektovali njihove oblasti i objedinili ih u osmanski sandžak sa centrom u Ćustendilu.[43] Trideset i šest godina nakon Bitke na Rovinama Konstantin Filozof napisao je Žitije despota Stefana Lazarevića, u kojem je zabilježio predanje da je uoči bitke Marko rekao Dragašu: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Marko Kraljević i Musa Kesedžija, naslikao Vladislav Titelbah, oko 1900. Kraljević Marko je živeo u vremenima pre i malo posle bitke na Kosovu polju. Kralj Marko (vladao 1371—1395), najveća je zagonetka srpskog narodnog eposa. U Marku se sleglo vekovno istorijsko iskustvo naroda, na njega su prešle uloge i sudbine mnogih epskih junaka kako onih o kojima se pevalo pre njega tako i onih o kojima se pevalo posle njega. Iz oskudnih podataka pažnju privlače dva svedočanstva, koja nam, na gotovo neočekivan način, približavaju Marka i to više kao čoveka nego kao vladara. Prvo svedočanstvo govori o jednoj Markovoj ljubavnoj aferi. U zapisu na jednoj knjizi neki dijak Dobre bezazleno saopštava da ju je prepisao u vreme kada blagoverni kralj Marko „odade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer“ (orig. tekst ZIN, I, 1902, br. 189). Druga vest tiče se Markova učešća u bici na Rovinama, u kojoj je on, boreći se na turskoj strani, poginuo. Četrdesetak godina kasnije Konstantin Filozof (v. 1989, 90) u svom Žitiju despota Stefana piše da je Marko uoči bitke rekao Konstantinu Dejanoviću: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Prvo svedočanstvo korišćeno je u naučnoj literaturi kao objašnjenje pozadine pesme o Markovim neprilikama sa ženama. U drugom slučaju došla je do izražaja protivrečnost Markova istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda, protivrečnost koja čini jednu od glavnih poluga čitave markovske epike. Anegdota koju je ispričao Konstantin Filozof pokazuje da je istorijski kralj Marko bio svestan te protivrečnosti — on želi pobedu onih protiv kojih se mora boriti. Istu svest izražavaju mnoge pesme o Marku. „Portret“ Marka Kraljevića, naslikala Mina Karadžić Postoji, međutim, i jedna dublja, strukturalna podudarnost između Marka iz ovih zapisa i Marka iz epskih pesama zabeleženih nekoliko stotina godina kasnije. U oba slučaja pada u oči veliki unutrašnji raspon Markovog moralnog lika. Marko iz zapisa dijaka Dobre i Marko iz anegdote Konstantina Filozofa pojavljuju se u tako različitoj svetlosti da se za ta dva lika jedva mogu shvatiti da pripadaju istom čoveku. Prvi je ime u skandaloznoj hronici društva, a drugi tragični junak doveden u situaciju da svoju ličnu sudbinu odmerava prema kolektivnoj sudbini sveta kojem stvarno pripada, iako je prinuđen da se protiv njega bori. Razlika između ta dva lika ili između dve situacije u kojima su došle do izražaja dve dijametralno suprotne strane Markove ličnosti može se uporediti s razlikom koja postoji između Markova epskog lika iz pesama kakve su Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko pije uz ramazan vino i slične, na jednoj, i njegovog lika iz pesama Uroš i Mrnjavčevići, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i soko i njima bliskih, na drugoj strani. Dva navedena svedočanstva o Marku, onaj iz zapisa dijaka Dobre i onaj iz knjige Konstantina Filozofa, pokazuju da je on bio ličnost koja je još za života ušla u priču i da su se priče o njemu pamtile dugo posle njegove smrti. Konstantin Filozof na posredan način ukazuje na usmeni izvor anegdote o Markovim rečima uoči bitke na Rovinama, on tu anegdotu uvodi u tekst glagolom „kažu“, tj. priča se. Savremeni pisci ne saopštavaju ništa o tome da li se o Marku pevalo, ali iz onog što je o njemu rečeno vidi se da se o njemu pričalo, da je on bio ličnost za priču. A prirodno je da priče o ratnicima u zemlji gde postoji epska tradicija najčešće dobijaju oblik junačkih pesama. Freska svetog ratnika naoružanog šestopercom iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira Freska iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira prikazuje svetog ratnika na konju, a nastala je 1377. godine po narudžbini samog Marka Mrnjavčevića. Freska realno prikazuje vitešku opremu tog doba. Konjanik umesto mača, osnovnog oružja srednjovekovnog viteza, pomalo neočekivano u desnoj ruci nosi buzdovan šestoperac. Buzdovan je postao glavno oružje potonjeg epskog lika. Konj predstavljen na fresci je dlake koja odgovara vrsti šarac. Centralno mesto ove freske u crkvi ukazuje na to koliko je Marko Kraljević cenio viteške i vojničke osobine i da je doživljavao sebe kao viteza, a tako su ga i drugi doživljavali. Usled ovih razloga, smatra se da je ova freska poslužila narodu da stvori predstavu epskog Marka Kraljevića. Marko Kraljević iz narodnih pesama poslužio je kao inspiracija mnogim srpskim slikarima. Između ostalih, poznata su dela Paje Jovanovića, Novaka Radonića, Mine Karadžić, Vladislava Titelbaha i Petra Meseldžije. Kult Kraljevića Marka bio je razvijen i u Dalmaciji. Dva razdoblja u Markovom životu Kraljević Marko, Đura Jakšić, 1857. godine, Narodni muzej. U životu istorijskog kralja Marka jasno se izdvajaju dva perioda, do Maričke bitke i posle nje. U prvom je Markov životni put u stalnom usponu, samo što to nije bio njegov lični uspon nego uspon njegove porodice. U doba cara Uroša, Mrnjavčevići izbijaju na prvo mesto među oblasnim gospodarima: Markov otac Vukašin krunisan je za kralja i postao Urošev savladar, a stric mu Uglješa dobio je titulu despota i postao gospodar velike Serske oblasti. Sve do Maričke bitke, u kojoj su Mrnjavčevići neslavno završili, Marko se nalazio u senci svog oca. Očevom, a ne svojom zaslugom, on je dospeo na najviši položaj u državi: postao je „mladi kralj“ što je u političkom sistemu nemanjićke Srbije značilo da je određen za prestolonaslednika, a s obzirom na to da je Vukašin bio Urošev savladar i da Uroš nije imao naslednika, on je postao i prestolonaslednik carstva. Njegova vladavina, započevši „srpskom pogibijom“ na Marici, u celini je tekla u znaku tog poraza. Umesto da postane zakoniti vladar srpskog carstva, postao je kralj vazalne oblasti i podložnik turskog cara, a nije mogao da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Grabljivi susedi otimali su mu deo po deo teritorija tako da je, na kraju, od prostrane države kralja Vukašina ostala mala oblast oko Prilepa. Marko je najveći gubitnik među vladarima i velikašima u tom vremenu, i inače karakterističnom po velikim nacionalnim porazima. Njegova epska sudbina korespondira i ujedno je u kontrastu prema njegovoj političkoj biografiji. On se kao junak pojavljuje u obe navedene epohe, do Maričke bitke i posle nje, i na tom globalnom planu svojom pesničkom biografijom nalazi se u saglasnosti s istorijom. Međutim, epski Marko, za razliku od istorijskog, ni u jednoj ni u drugoj eposi, ni u vremenu srpskog ni u vremenu turskog carstva, ne igra sporednu i beznačajnu ulogu. Pesma ga je izvukla iz istorijske senke i učinila glavnim junakom svog doba što je on u dubljem, pesničkom smislu zaista i bio.

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

Knjige su dobro očuvane. Prosveta,1984. mek povez, strana 372+368, 20cm ,,Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao `Strah i nada` i `Sećanja i razmišljanja`, u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma.`` Oda Stvarajući poeziju, pjesnik poima zbilju zato što poezija sadrži element predviđanja budućnosti. Kad sam pokazala Ahmatovoj jednu Osipovu pjesmu u kojoj je točno predvidio što će se dogoditi, ona mi je ravnodušno rekla: — Sve su one takve. - Ona je bila proučila njegove pjesme i ničemu se više nije čudila. U Drugoj voroneškoj bilježnici ima jedan ciklus kojemu je matica bila Oda Staljinu, koju je Osip prisilio sam sebe da napiše zimi 1936/37. godine. Oda nije postigla svoju svrhu, nije mu spasila glavu, ali je iz nje nastalo mnoštvo pjesama koje ni najmanje ne nalikuju na nju i koje joj čak i protuslove. »Stiglicov« ciklus, koji je neposredno prethodio Odi, potekao je bio iz silne žudnje za životom i potvrđivanja života, ali je iz njega od sama početka izbijala slutnja nesreće, skore smrti: »Domalo ću sjesti u jorgovanske sanjke«, slutnja našeg rastanka i grozota koje su nas vrebale. Bili smo lek na »početku strahota«, a budućnost se primicala »oprezno«, »prijeteći« i neodoljivo, kao oblaci u njego­voj pjesmi o voroneškom kraju. Napokon je napisao pjesmu o ravnici po kojoj puzi onaj »o kome u snu vrištimo — budućih naroda Juda«. U tom mu je trenutku sve bilo toliko jasno da je samo bio u dilemi: ili da pasivno čeka propast, ili da se pokuša spasiti. Na dan 12. siječnja 1937. nastupio je prijeloman trenutak - završen je ciklus o štiglicu i započeo je novi, oko Ode. Čovjek kome je spjevana Oda bio je toliko zaokupio našu uobrazilju da se aluzije na njega mogu otkriti i na najneočekivani-jim mjestima. Stanovite asocijacije često odaju Osipov slijed misli. Odakle je, na primjer, iznikao »kumir« koji živi »usred gore« i sjeća se dana kad je još imao ljudski lik? Možda je posrijedi sličnost između riječi: Krcmlj, kremen, kamen... Jahontov je bio došao u Voronež sa svojom ženom Liljom, staljinisticom sentimentalnog tipa, koja je pripovijedala Osipu kako je Staljin nekad bio prekra­san mladić - neustrašiv i živahan revolucionar... U istoj toj pjesmi pojavila se i opasna riječ »mast« koja podsjeća na masne prste... Budući da smo živjeli u Asiriji, nismo mogli da ne mislimo na Asirce. Pokraj prozora u sobi, koju smo bili unajmili kod krojačice, stajao je kvadratni jedaći stol koji nam je služio za sve i sva. Osip ga je zauzeo i porazmjestio na njemu olovke i papir. Nikad ništa slično nije uradio — papir i olovke trebale su mu samo pri kraju posla. Međutim, radi Ode je odlučio da promijeni svoje navike, pa smo otada morali ručati na samom rubu stola, ili čak na prozorskoj daski. Svako jutro Osip je sjedao za stol i uzimao u ruku olovku -pravi pravcati književnik! Baš kao kakav Fedin... Još sam samo čekala da kaže: »Svaki dan barem jedan redak«, ali to nije, hvala bogu, rekao. Pošto bi sjedio oko pola sata u književničkoj pozi, odjednom bi skočio na noge i počeo proklinjati sam sebe zbog nedostatka vještine: — Eto, vidiš, Asejev je pravi majstor. On bi bez razmišljanja, začas to napisao... — Zatim bi se iznenada umirio, legao na postelju, zamolio čaja, ustao i bacao kroz otvor navrh prozora šećer susjedovu psu — za to se morao popeti na stol na kojem je bio uredno složen papir. Zatim bi se opet ushodao po sobi, razvedrio se i počeo nešto mrmljati. To je značilo da ne može ugušiti u sebi vlastite stihove koji su se sami oslobodili i nadvladali nečistu silu. Pokušaji nasilja nad samim sobom nikako nisu išli Osipu za rukom. Promišljeno zasnovana pjesma, u koju je nakanio uložiti sav materijal što je bio uzavro u njemu, postala je matica cijelog ciklusa suprotno usmjerenih, neprijateljskih pjesama. Taj ciklus počinje pjesmom Kvasac svijeta i teče sve do kraja Druge bilježnice. Formalni znak srodnosti Ode s pjesmama iz toga ciklusa jesu neke riječi i rime koje se ponavljaju. U Odi je osnovni slog »os« koji se javlja u mnogim riječima. Na primjer, jedna pjesma počinje ovako: »Oboružan vidom uskih osa što sišu os zemaljsku, os zemaljsku...« Uopće, po svim pjesmama iz tog ciklusa razbacane su rime i asonance sa slovom »s«, ali je od svih tih formalnih znakova mnogo važnija misaona suprotnost između Ode i »slobo­dnih« pjesama iz tog ciklusa. U Odi, na primjer, slikar sa suzama u očima crta vođu, a u Osama pjesnik nenadano kaže da ne zna crtati: »Nit crtam nit pjevam«. Osip se i sam začudio tom neočekivanom priznanju: - Vidiš što ne valja kod mene - ne znam crtati... Spominjanje Eshila i Prometeja u Odi dovelo je u »slobodnim« pjesmama do teme tragedije i mučeništva. Tema mučeništva javlja se i u Rembrandtu, gdje Osip otvoreno govori o sebi i o svojoj Golgoti, u kojoj nema ni tračka velebnosti. (U voroneškom muzeju, koji smo redovito posjećivali, nalazila se mala Rembrandtova slika »Golgota« i nekoliko grčkih vaza — ostaci nekadašnjeg blaga Derptskoga sveučilišta.) Kavkaz, koji se u Odi spominje kao mjesto rođenja opjevane osobe, javlja se ponovo u vezi s Tiflisom koji ne pamti moćnika, nego pjesnika izlizanih đonova. Najviši vrh Kavkaza Elbrus posta­je, pak, mjera narodnih potreba u snijegu, kruhu i pjesništvu. U prvoj pjesmi toga ciklusa. Kvascu svijeta, i u njenim varijanta­ma, Osip se otvoreno žali da se Oda nikako ne slaže s ostalim njegovim pjesmama: »Moje izravno djelo blebeće, odlazi ukoso« zato što ga je »drugo pregazilo, ismijalo, izbilo mu os«. Naš dušmanin koga su nam uselili u stan, književnik s general­skim činom, prepisivao je sam Osipove pjesme na vlastitom pisaćem stroju. Budući da je tada pisaći stroj bio rijetkost, a on se sam ponudio da nam učini tu »uslugu«, nismo ga mogli odbiti — pogotovo što bi se ionako bio domogao pjesama, pa ma ih izvukao i ispod moga jastuka. Da bi nas malo zaplašio, potcrtao je crvenom olovkom stihove o uzaludnosti pjevanja. Kad se jednom otvore arhivi, vrijedilo bi potražiti njegovu prijavu te pjesme. U pjesmama iz toga ciklusa Osip je slavio i čovjeka (»Ne sravnjuj - živi su nesravnjivi«) i posljednji put dao maha svojoj ljubavi prema životu. Oplakao je ugasle oči koje su bile »oštrije od nabrušene kose«, i koje se nisu nagledale »osamljenog mnoštva zvijezda«. I odmah je sumirao svoj život ovako: »I pratio sam ushit svemirski kao što prigušene orgulje prate glas ženski«. Govoreći tu o sebi, upotrijebio je, dakle, »neumoljivo prošlo vrijeme« — da se poslužim njegovim izrazom iz Razgovora o Danteu. Nekoliko mjeseci kasnije rekao je Ani Andrejcvnoj: — »Spreman sam za smrt... — Ona je poslije umetnula te njegove riječi u svoju Pjesmu bez junaka, a posvetu je datirala danom njegove smrti: 27. prosinca 1938. Ali, vrhunac su ciklusa ponosite riječi čovjeka osuđena na smrt, koji se, međutim, još bori za život: Zle je sreće onaj tko se. kao svoje sjene, Laveža plaši i koga vjetar kosi, I nevoljan je onaj tko, ni živ ni mrtav, Od sjene milostinju prosi. Onaj od koga su svi molili milost nazvan je ovdje sjenom, i zaista se na kraju pokazalo da je sjena. A bradati, zadihani čovjek koga je sve plašilo ali koji se ničega nije bojao, zgažen i osuđen na propast, uputio je u posljednje dane još jedan izazov diktatoru koji je imao vlast kakvu svijet do tada još nije bio poznavao. Ljudi obdareni glasom bijahu podvrgnuti najodvratnijoj od svih muka — iščupali su im jezik i zapovjedili da korijenom jezika slave vlastodršca. Nagon za samoodržanjem jest nesavladiv, i ljudi su prihvaćali i taj oblik propasti samo da produlje fizičko postojanje. Oni koji su preživjeli bili su isto onako mrtvi `kao i oni koje su pobili. Nema smisla nabrajati ih poimence, ali se može reći da ni jedan od književnika koji su u ono doba djelovali ne može više ni svjedočiti. Toliko su se zapetljali da se ne mogu više raspetljati ni bilo šta reći korijenima svojih jezika. A među njima je bilo mnogo takvih koji bi u drugim prilikama našli svoj put i svoje riječi. Osip je u posljednji čas ipak učinio ono što su od njega tražili — spjevao je hvalospjev Staljinu, ali Oda nije postigla svoju svrhu. Pa ipak, možda upravo zbog nje nisu uništili i mene, iako su u prvi mah htjeli. Obično se udovicama računalo u dobro ako su im muževi prinijeli »žrtvu«, čak ako ta žrtva i nije bila prihvaćena. I Osip je to znao. A ja sam mu spasila pjesme koje bi se inače sačuvale samo u iskrivljenim prijepisima iz 1937. godine. Molitva »Neka me ova čaša mimoiđe« može se razumjeti tek kad se zna koliko je nepodnosivo polagano i postupno primicanje propasti. Kudikamo je teže čekati hitac u leđa nego iznenada pasti pokošen na zemlju. Mi smo iščekivali svršetak cijelu posljednju godinu u Voronežu, pa onda još godinu dana, potucajući se po okolici Moskve. Da se napiše onakva Oda, valjalo je najprije ugoditi sam sebe, kao instrument, svjesno podleći općoj hipnozi i začarati sam sebe obrednim riječima koje su u ono doba bile zaglušile sve ljudske glasove. Inače, pjesnik ne bi mogao ništa. Osip je tako na početku 1937. godine izvršio čudovištan pokus na samom sebi. Udešavajući i ugađajući sam sebe za Odu, razarao je svoju psihu. Poslije je rekao Ahmatovoj: - Sad mi je jasno da je to bila bolest. - Zašto, kad god mislim na njega, vidim pred sobom same glave, brda glava? Šta radi s tim glavama? - rekao mi je jednom Osip. Prije odlaska iz Voroneža Osip je zamolio Natašu da uništi Odu. Mnogi mi sad savjetuju da je zatajim, kao da je nije ni bilo. Ali ja neću da to učinim, jer tada istina ne bi bila potpuna — dvostruki život bio je neprijeporna činjenica našeg doba i nitko je nije bio pošteđen. Samo što su drugi sastavljali takve ode u svojim stanovi­ma i ljetnikovcima i dobivali za njih nagrade. Jedino je Osip to učinio s omčom oko vrata, i Ahmatova dok su pritezali omču oko vrata njenu sinu... Tko da im što zamjeri zbog tih pjesama?! Obitelj Šklovski U Moskvi je bio samo jedan stan čija su vrata uvijek bila otvorena izopćenicima. Kad ne bismo zatekli Viktora i Vasilisu Šklovski kod kuće, istrčala bi nam u susret djeca - mala Varja, koja je vazda držala čokoladu u ruci, štrkljasta Vasja (kćerka Vasilisine sestre Natalije) i Nikita, dječak širokih gesta, ljubitelj ptica i istine. Nitko im nikad nije ništa kazao, ali su sami znali što treba da rade - u djeci se uvijek ogleda moral starijih. Vodili su nas u kuhinju, koja im je služila kao blagovaonica, pa su nas hranili, napajali i zabavljali dječjim razgovorima. Vasja je svirala violu i rado razgovarala o najnovijem koncertu - u to je vrijeme Šostako-vičeva simfonija izazvala bila senzaciju. Šklovski bi sve redom saslušao, a onda bi radosno rekao: - Šostakovič ih je sve preši-šao... - Tada su svi morali točno znati tko koje mjesto zauzima -tko je prvi, tko posljednji, tko je koga prešišao... Država je iskoristila stari običaj po kojem je svaki boljar imao svoje mjesto za carskim stolom, pa je počela sama određivati prva mjesta. Tada je Lebedev-Kumač, o kome kažu da je bio vrlo skroman čovjek bio proglašen za najboljeg pjesnika. Šklovski se također time zabav­ljao, samo što je priželjkivao »hamburški obračun«1. Osip je silno želio poslušati Šostakovičevu novu simfoniju, ali se bojao da ne zakasnimo na posljednji vlak. S Varjom smo vodili drugačije razgovore. Ona nam je pokaziva­la školski udžbenik u kojemu je, kao i drugi učenici, po nalogu učiteljice lijepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Priželjkivala je da pokrije i sliku Semaška: - Ionako ćemo ga jednom pokriti, pa onda bolje da odmah... - Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise natuknica koje je trebalo isto tako pokriti ili izrezati. To je bio Viktorov posao. Nakon svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledavale su se knjige i spaljivala njihova djela. Međutim, u novim zgradama, gdje je bilo uvedeno centralno grijanje mjesto peći, ljudi su morali zabranjene knjige, dnevnike, pisma i ostalu »prevratničku« litera­turu rezati na komadiće škarama i bacati ih u nužnik. Imali su pune ruke posla. Nikita je bio najšutljiviji od djece, ali je umio katkad svojim upadicama zaprepastiti odrasle. Viktor nam je jednom pričao kako je bio s Paustovskim kod nekog glasovitog ptičara koji je dresirao kanarince. Kanarinac bi na njegov znak izletio iz krletke, sjeo na prečku i održao koncert. Kad bi gospodar ponovo dao znak, pjevač bi se pokorno zavukao u svoju krletku. - Baš kao član Saveza književnika - kazao je Nikita i izišao iz sobe. Kad god bi tako nešto rekao, otišao bi u svoju sobu, u kojoj je držao ptice koje je bio sam ulovio. Međutim, on je lijepo postupao s njima, nije ih dresirao. Rekao nam je da se ptice uče pjevati od majstora u svojoj vrsti. U kraju oko Kurska polovili su ljudi glasovite slavuje, pa mladi slavuji nemaju od koga učiti. Tako je propala kurščanska »slavujska škola«, zbog obijesti ljudi koji su najbolje majstore zatvorili u krletke. Čim bi došla Vasilisa, smiješeći se svojim svijetloplavim očima, stupila bi u akciju. Naložila bi peć u kupaonici i donijela nam rublje. Meni je davala svoje rublje, a Osipu Viktorove košulje. Zatim bi nas natjerali da otpočinemo. Viktor je razbijao sebi glavu kako da pomogne Osipu, galamio, pričao novosti... Kasno u jesen pribavio je Osipu bundu. Bila je to ona Viktorova stara kratka bunda od psećeg krzna koju je prethodne zime bio nosio Andronikov. Kad bi god zazvonilo zvonce, sakrili bi nas u kuhinju ili u dječju sobu prije nego što bi otvorili vrata. Ako su došli prijatelji, oslobodili bi nas iz zarobljeništva vičući radosno, a ako je došao Pavlenko ili susjeda doušnica, Lelja Povolocka - ona ista koju je udarila kap kad su počeli rehabilitirati ljude - morali smo čamiti u svom skrovištu. Nikad nas nitko nije iznenadio, na što smo bili vrlo ponosni. Njihov je stan bio jedino mjesto gdje smo se osjećali kao ljudi. Svi su u toj obitelji znali kako treba postupati s ljudima osuđenim na propast. U kuhinji smo se dogovarali gdje ćemo prenoćiti, kako ćemo otići na koncert, gdje ćemo namaknuti novaca i, uopće, što ćemo raditi. Izbjegavali smo da noćimo kod Šklovskih jer su u kući bile vratarke, čistačice i žena koja je upravljala liftom. Te dobroću­dne i siromašne žene oduvijek su radile za tajnu policiju, premda nisu za taj posao bile plaćene — to im je bila dodatna funkcija. Ne sjećam se više kod koga smo noćili, ali smo na Šostakovičev koncert na kraju ipak otišli... Kad sam nakon Osipove smrti došla sama u njihovu kuću, vratarke su me upitale gdje je Osip, a kad sam im rekla daje umro, uzdahnule su i kazale: — A mi smo mislile da ćete vi prvi... - Iz toga sam izvela dva zaključka, prvo, da nam je na licima pisalo da smo osuđeni na propast, i drugo, da se ne treba bojati tih nesretnih žena, da i one imaju srca. One koje su me tada požalile ubrzo su umrle - te sirote žene umiru kao muhe jer se slabo hrane - ali od tada sam dobra s njihovim nasljednicama. Nikad me nisu prijavile miliciji da noćim kod Škiovskih, iako nisam ondje bila prijavljena. Međutim, 1937. godine bojali smo se zadržati kod Škiovskih preko noći, da ih ne uvalimo u nepriliku, te smo spadali s nogu od vječite jurnjave. Pokatkad, ipak, nije bilo druge pa smo i prespavali kod njih, Tada bi nam u spavaonici prostrli na pod madrac i prostirku od ovčjeg runa. Na šestom se katu, naravno, ne čuje kad se pred kućom zaustavi automobil, ali kad bi se po noći dizao lift, sve bismo četvoro izjurili u predsoblje i osluškivali: »Hvala bogu, stao je ispod nas«, ili »Hvala bogu, prošao je...« Oni su tako osluškivali lift svake noći, bez obzira na to jesmo li noćili kod njih ili nismo. Srećom, lift se prilično rijetko uspinjao jer je većina stanara bila u Peredelkinu ili se rano vraćala kući, a djeca im još nisu bila poodrasla. U doba strahovlade nije bilo u zemlji kuće u kojoj nisu strepili osluškujući brektanje automobilskih motora ili buku koju proizvodi lift. I dan-danas, kad noćim kod Škiovskih, trgnem se čim začujem obnoć kako se diže lift. A onu sliku — kako poluodjeveni i ukočeni stojimo pokraj ulaznih vrata da čujemo gdje će se lift zaustaviti — neću nikad zaboraviti. Nedavno, pošto je pred mojom kućom stao automobil, sanjala sam kako me Osip budi i kaže: - Oblači se... Ovaj put su došli po tebe... - Ali se nisam dala, kazala sam mu: - Neka! Neću im izlaziti u susret. Baš me briga... - I okrenula sam se na drugu stranu i ponovo zaspala. Bio je to psihički revolt protiv onoga što je također bila neka vrsta suradnje s vlastima - dolaze po tebe da te odvuku u zatvor, a ti dobrovoljno ustaješ i navlačiš haljinu uzdrhtalim rukama. Dosta! Dodijalo mi je. Neću im izići ni koraka u susret. Neka me nose na nosiljci, neka me ubiju ovdje, kod kuće... Neću! Photo: www.rbth.com Jednom, usred zime 1937. godine, Osip i ja smo odlučili da ne zlorabimo više dobrotu Šklovskih. Bojali smo se da ih ne uvalimo u nepriliku - da ih je tkogod prijavio, bilo bi i s njima svršeno... Sama pomisao da bismo mogli upropastiti Šklovskoga, a s njim i cijelu njegovu obitelj, tjerala nas je u očaj. Svečano smo im saopćili svoju odluku i, ne obazirući se na njihove prosvjede, nismo im dolazili nekoliko dana. Svaki dan bivali smo sve zdvojniji i osamljeniji. Jednom, dok smo bili kod Brunija, Osip nije mogao odoljeti da se ne javi Šklovskome telefonski. - Dođite što prije — rekao mu je Viktor. - Vasilisa tuguje, nema nigdje mira... - Nakon četvrt sata pozvonili smo na njihova vrata, a Vasilisa nas je dočekala sa suzama radosnicama u očima. I tada sam pomislila da plave oči te žene jedine postoje na svijetu. Tako mislim i dan-da­nas. Da se razumijemo - Ana Andrejevna isto mi je tako bliska, ali je tih dana bila daleko - Lenjingrad nam se činio nedostižan. Datum smrti Neki novinari iz »Pravde« — »pravdaši«, kako smo ih zvali — rekli su Šklovskome, negdje potkraj prosinca 1938. ili na početku siječnja 1939, kako su u CK pred njima govorili da protiv Mandeljštama nisu bile ni iznesene nikakve optužbe. Bilo je to neposredno nakon Ježovljeva pada i značilo je: »Eto, vidite šta je sve taj Ježov napravio...« Odatle sam izvela zaključak daje Osip umro. Nakon nekog vremena pozvali su me u poštu kod Nikitinih gradskih vrata. Tu su mi vratili paket koji sam bila poslala Osipu. -Zbog smrti naslovnika - saopćila mi je mlada poštarica. Lako je utvrditi datum povratka paketa - tog istog dana u novinama je objavljen prvi podugačak popis književnika koji su odlikovani ordenima. Moj brat Jevgenij otišao je istog dana u Lavrušensku ulicu da javi Šklovskima tužnu vijest. Viktora su pozvali odozdo, čini mi se iz Katajevljeva stana, gdje su Fadjejev i drugi »suputnici« zalijevali državnu milost. Tada je Fadjejev prolio pijanu suzu za Osipom: -Kakva smo pjesnika upropastili! - Slavljenje novih nosilaca ordena poprimilo je primjesu ilegalnih, potajnih karmina. Samo ne znam kome je od njih, osim Sklovskom, bilo dokraja jasno što znači upropastiti čovjeka. Jer, većina je njih pripadala pokoljenju koje je preispitalo vrednote i borilo se za »novo«. Upravo su oni utrli put snažnoj ličnosti, diktatoru, koji može, kako mu se prohtije, kažnjavati i pohvaljivati, postavljati ciljeve i birati sred­stva za njihovo ostvarenje. U lipnju 1940. pozvali su Osipova brata Aleksandra u prijavni ured Baumanova rajona i predali mu Osipovu smrtovnicu da je dostave meni. U njoj je bilo naznačeno da je Osipu bilo 47 godina, da je umro 27. prosinca 1938, a da je uzrok smrti bila kljenut srca. To bi se moglo ovako parafrazirati: umro je zato što je umro. I još je dometnuto: arterioskleroza. Izdavanje smrtovnice nije bilo pravilo nego izuzetak. Građanska smrt, to jest logor ili, još točnije, hapšenje jer je samo hapšenje značilo osudu i logor, odgovaralo je, praktički, fizičkoj smrti i potpunoj likvidaciji. Nitko nije obavještavao rodbinu o smrti logoraša ili zatvorenika — udovištvo i sirotanstvo počinjalo je od trenutka hapšenja. Ponekad su u javnom tužilaštvu govorili žena­ma kojima su muževi bili osuđeni na deset godina prisilnog rada: »Možete se slobodno preudati...« Nikog nije bila briga kako se može takvo Ijubezno dopuštenje uskladiti sa službenom osudom koja nije bila smrtna. Kako već rekoh, ne znam zašto su meni iskazali takvu milost - izdali mi »smrtovnicu«. Zanima me ne krije li se što iza toga. U takvim je prilikama smrt bila jedini izlaz. Kad sam doznala da je Osip umro, prestala sam sanjati one zlokobne snove. Poslije mi je rekao Kazarnovski: Dobro je šio je Osip Emiljevič umro — inače bi otišao na Kolimu. — Sam je Kazarnovski izdržao kaznu na Kolimi. a 1944. godine pojavio se u Taškentu. Živio je ondje bez dozvole boravka i bez potrošačkih karata, sakrivao se od milicije, bojao se svega i svakoga, opijao se, a kako nije imao cipela, dala sam mu malene kaljače svoje pokojne majke. Taman su mu pristajale jer nije imao prstiju na nogama - smrznuli su mu se bili u logoru pa ih je odsjekao sjekirom da ne dobije gangrenu. Kad su logoraše tjerali na kupanje, rublje im se smrzavalo na vlažnom zraku u svlačionici i zvečalo kao lim. Photo: daviscenter.fas.harvard.edu Nedavno sam čula kako se ljudi prepiru oko toga tko je prije mogao preživjeti u logoru - oni koji su radili, ili oni koji su zabušavali. Oni koji su radili umirali su od iscrpljenosti, a zabušanti od gladi. Meni koja nisam mogla govoriti iz vlastita iskustva, bilo je jasno da su umirali i jedni i drugi. Ono malo ljudi stoje preživjelo bili su iznimke. Ta me prepirka podsjetila na onu rusku bajku o junaku koji se našao na raskršću triju putova, a na svakom mu od njih prijeti pogibao. Osnovna je osobina ruske povijesti, neprolaz­na, postojana osobina, da i junaku i kukavici na svakom putu prijeti pogibao i da joj može samo slučajno izbjeći. Ali ne čudim se tome, nego se čudim kako su se neki slabi ljudi ponijeli kao pravi junaci i nisu sačuvali samo goli život, nego i bistru glavu i dobro sjećanje. Poznajem neke takve ljude i rado bih navela njihova imena, ali mislim da još nije vrijeme, pa ću stoga spomenuti samo onoga za koga već svi znamo — Solženjicina. Kazarnovski je sačuvao samo goli život i nepovezana sjećanja. U etapni je logor stigao zimi i upamtio da je to bila neka velika krčevina - osvajali su se novi prostori za silnu robijašku bujicu. Ondje nije bilo još nijednog zdanja, nijedne barake. Spavali su pod šatorima i sami sebi gradili zatvor i barake. Čula sam da su kažnjenike otpremali iz Vladivostoka na Kolimu samo morskim putem. More se u zaljevu zamrzavalo, doduše prilično kasno, ali kako je mogao Kazarnovski dospjeti na Kolimu zimi? Sigurno se tada nije moglo ploviti morem... Ili je možda najprije bio otpremljen u neki drugi logor, nedaleko od Vladivo­stoka, zato što je etapni logor bio pretrpan? To nisam uspjela izvesti načistac jer se u bolesnoj glavi Kazamovskoga bilo sve ispremiješalo. A da bih mogla ustanoviti datum Osipove smrti, morala bih znati kad je Kazarnovski napustio etapni logor. Kazarnovski je bio prvi manje-više pouzdan glasnik s onoga svijeta. Još mnogo prije nego što se pojavio, čula sam od nekih povratnika da se Kazarnovski doista nalazio u logoru s Osipom, i da mu je čak nekako i pomagao. Spavali su u istoj baraci, gotovo jedan do drugog... Eto, zato sam tri mjeseca sakrivala Kazarnovskog od milicije i polako izvlačila od njega podatke koje je donio sa sobom u Taškent. Sjećanje mu je bilo kao kakva golema užegla palačinka, u kojoj su se činjenice iz robijaškog života spekle s tlapnjama, fantazijama, legendama i izmišljotinama. Tada sam već znala da takvo bolesno pamćenje nije nikakva osebujnost nesretnoga Kazarnovskog i da tome nije kriva votka. To je bila osobina gotovo svih logoraša koje sam vidjela neposre­dno nakon izlaska na slobodu - oni nisu znali za datume i tok vremena, nisu povlačili oštru granicu između činjenica kojima su bili svjedoci i logoraških legendi. Mjesta, imena i tok događaja bili su izmiješani u sjećanju tih skršenih ljudi i nikako nisam mogla da ih razmrsim. Većina je logoraških kazivanja, kad sam ih prvi put slušala, bilo nepovezano nabrajanje prijelomnih trenutaka u koji­ma se pripovjedač nalazio na rubu propasti i ostao, ipak, nekim čudom živ. Logorski život svodio se kod njih na takve blijeske koji su im se urezali u pamćenje, i koji su imali dokazati da je bilo nemoguće iznijeti živu glavu, ali da je volja čovjekova za život takva da se ipak izvukao. I tada sam, užasnuta, govorila sama sebi da ćemo ostati bez ljudi koji bi mogli posvjedočiti kakva je bila ta naša prošlost. I u logorima i izvan njih, svi smo već izgubili pamćenje. Pa ipak. pokazalo se da ima ljudi koji su od sama početka postavili bili sebi zadatak ne samo da sačuvaju glavu nego i da svjedoče. To su nesmiljeni čuvari istine koji su se bili izgubili u robijaškoj masi, ali samo na neko vrijeme. Reklo bi se da ih se u logorima sačuvalo više nego izvan njih, gdje je previše ljudi podleglo kušnji da se pomiri sa životom i mirno dotraje svoje dane. Dakako da takvih svjedoka kojima je glava ostala bistra nema više mnogo, ali sama činjenica što ih ipak ima, najbolji je dokaz da na kraju uvijek dobro pobjeđuje zlo. Photo: News Dog Media Kazarnovski nije bio jedan od tih junaka. Iz njegovih beskrajnih priča napabirčila sam tek pokoje zrnce istine o Osipovu životu u logoru. Sastav etapnih logora neprestano se mijenjao, ali je iz početka baraka u koju su njih dvojica dospjeli bila puna intelektua­laca iz Moskve i Lenjingrada osuđenih po članu 58. Zbog toga im je bilo mnogo lakše. Kao i posvuda u tim godinama, starješine baraka bili su kriminalci, ali ne obični lopovi nego oni koji su i na slobodi radili za »organe«. Taj mladi »komandni kadar« bio je neobično okrutan i nije mučio one koji su bili osuđeni po članu 58. ništa manje nego i pravi čuvari, s kojima, uostalom, kažnjenici nisu imali toliko dodira. Osip je oduvijek bio nervozan i nemiran, pa se svako uzbuđenje očitovalo u njega hodanjem amo-tamo. Ondje, u etapnom logoru, to tumaranje i ta razdražljivost dovodili su ga vječito u neprilike i sukobe. Na dvorištu se često približavao zabranjenim zonama, ogradi i stražarima, koji su ga tjerali od sebe derući se i psujući. Nitko od desetak svjedoka s kojima sam razgovarala nije, međutim, potvrdio da su ga kriminalci pretukli. Bit će da je to legenda. Kažnjenici u etapnim logorima nisu dobivali odjeću — a i gdje je dobivaju? — pa se Osip smrzavao u svom kožnom kaputu koji se već raspadao. Doduše, Kazarnovski mi je rekao da je najžešća studen bila zavladala tek nakon Osipove smrti. I to je važan podatak za utvrđivanje datuma njegove smrti. Osip gotovo ništa nije jeo, bojao se dotaknuti jelo, kao poslije i Zoščenko. Gubio je svoj kruh, zamjenjivao porcije... Po riječima Kazarnovskog, u etapnom je logoru bila kantina u kojoj se prodavao duhan i, čini mi se, šećer. Ali odakle Osipu novci? Osim toga, strah od jela protezao se u njega na sve što je mogao ondje kupiti, pa je i šećer primao samo iz ruku Kazarnovskog. Blagoslov­ljen onaj prljavi logoraški dlan na kojem leži komadićak šećera, a Osip se još skanjiva da primi taj posljednji dar... Ali, je li Kazarnovski govorio istinu? Nije li izmislio tu pojedinost? Pored straha od jela i neprekidnog nemira, Kazarnovski je zapazio da je Osip opsjednut sumanutom idejom, koja je bila karakteristična za njega i koja nije mogla biti izmišljena - Osip se tješio nadom da će dobiti neke olakšice zato što će se Romain Rolland zauzeti za njega kod Staljina. Ta mi je sitna pojedinost dokaz da se Kazarnovski odista družio s Mandeljštamom. U Voronežu smo čitali u novinama kako je Romain Rolland doputo­vao sa suprugom u Moskvu i kako ih je primio Staljin. Osip je poznavao Maju Kudaševu, pa je uzdisao: »Maja sad sve obilazi u Moskvi. Sigurno su joj rekli za mene. Što bi njemu bilo da kaže koju riječ Staljinu pa da me puste...« Osip nije nikako mogao povjerovati da se profesionalni humanisti ne zanimaju za pojedi­načne sudbine nego samo za cijelo čovječanstvo, pa je sve nade u svom bezizlaznom položaju usredotočio na Romaina Rollanda. Istini za volju, moram dodati da je Romain Rolland, dok je bio u Moskvi, uspio, čini se, olakšati sudbinu lingvistima umiješanim u »rječničku aferu«. Tako se bar pričalo. Ali zbog toga se nije promijenilo moje mišljenje o profesionalnim humanistima. Pravi humanizam ne zna za granice i stalo mu je do svakog pojedinca. Photo: News Dog Media Evo još jedne Osipove karakteristične crte iz pričanja Kazarnovskog — Osip je bio čvrsto uvjeren da sam i ja u logoru. Molio je Kazarnovskog da me potraži ako ikad iziđe iz logora: »Zamolite Literarni fond da joj pomogne...« Sav svoj vijek Osip je bio vezan za književničke organizacije kao robijaš za tačke, nikad ništa nije zaradio bez njihova odobrenja. Ma koliko se upinjao da se oslobodi te zavisnosti, nije uspio - kod nas se tako što ne dopušta, jer to ne bi odgovaralo vlastodršcima. Stoga je mislio da se i ja mogu uzdati samo u Literarni fond. Međutim, moja je sudbina bila drugačija. U ratu su na nas zaboravili, pa sam uspjela prijeći na drugo polje rada i tako sačuvali glavu i sjećanje. Kadikad je Osip, u mirnijim trenucima, recitirao logorašima svoje pjesme, pa ih je vjerojatno ponetko i zapisivao. Imala sam priliku vidjeti »album« s njegovim pjesmama koje su kolale po logorima. Jednom mu je netko rekao da je u ćeliji osuđenika na smrt u Lefortovu bio urezan na zidu njegov stih: »Zar sam ja stvaran, zar će smrt zbilja doći?« Kad je to čuo. Osip se razveselio i nekoliko dana bio mirniji. Nisu ga tjerali na rad, pa čak ni da čisti krug. Ma koliko svi bili iscrpljeni, on se medu njima isticao svojom iscrpljenošću. Po cijele bogovetne dane šalabazao je bez posla, navlačio na sebe gnjev, prijetnje i dernjavu ljudi u čijim je rukama bio. Bio je ojađen kad su ga gotovo odmah odvojili od onih koji su odlazili na rad. Nadao se da će mu u stalnom logoru biti ipak lakše, iako su ga iskusni ljudi uvjeravali u suprotno. Jednom je Osip čuo da se u etapnom logoru nalazi čovjek koji se preziva Hazin, pa je zamolio Kazarnovskog da ga zajedno potraže, da vide nije li slučajno u rodu sa mnom. Pokazalo se da smo samo prezimenjaci. Poslije je taj Hazin, pročitavši Erenburgove memoa­re, pisao Erenburgu i tako sam se i ja s njim upoznala. Postojanje tog Hazina još je jedan dokaz da je Kazarnovski doista bio s Mandeljštamom. Sam Hazin vidio je Osipa dva puta-prvi put kad je Osip došao do njega s Kazarnovskim, a drugi put kad je odveo Osipa do logoraša koji ga je tražio. Hazin kaže da je taj Osipov sastanak s čovjekom koji ga je tražio bio vrlo dirljiv. Sjeća se da se taj čovjek zvao Hint ili tako nekako, da je bio Letonac, a po profesiji inženjer. Taj je Hint putovao iz logora u kojem je proveo nekoliko godina u Moskvu na reviziju procesa. Takve su se revizije u tim godinama obično tragično završavale. Ne znam tko je bio taj Hint. Hazin misli da je bio Lenjingrađanin i da je išao u školu s Osipom. Hint je ostao u etapnom logoru svega nekoliko dana. I Kazarnovski se sjećao da je Osip uz Hazinovu pomoć našao nekog svog starog druga. Hazin tvrdi da je Osip umro za epidemije pjegavog tifusa, a Kazarnovski nije uopće spomenuo tu epidemiju. Čula sam, među­tim, od više osoba o toj epidemiji. Trebalo bi da potražim Hinta, ali u našim prilikama to je nemoguće - ne mogu valjda dati oglas u novine da tražim tog i tog čovjeka koji je vidio u logoru moga muža... Sam je Hazin primitivan čovjek, a htio se upoznati s Erenburgom da mu ispriča svoje uspomene iz početka revolucije, u kojoj je sudjelovao sa svojom braćom, koji su, čini se, bili čekisti. Tog se razdoblja iz svog života najbolje sjećao i u razgovoru sa mnom neprestano se navraćao na svoja davna junaštva. Nego, da se vratimo na pričanja Kazarnovskog. Jednom Osip nije htio sići s prični, ma koliko ga tjerali i vikali na njega. Tih je dana studen sve jače stezala - jedino se po tome mogu ravnati u koje je to vrijeme bilo. Sve su potjerali da čiste snijeg, pa je Osip ostao sam. Nakon nekoliko dana skinuli su ga s prični i prenijeli u bolnicu. Uskoro je Kazarnovski čuo da je Osip umro i da su ga pokopali, ili, bolje reći, bacili u jamu. Pokapali su ih, dabome, bez lijesova, razgolićene, ako ne i gole, da ne propadne odjeća. Mrtvaca je uvijek bilo napretek pa su ih bacali po nekolicinu u jednu jamu, a svakom su za nogu privezali privjesak s brojem. Photo: News Dog Media Ali to još nije najgora varijanta smrti, pa vjerujem da je verzija Kazarnovskog istinita. Narbutova je smrt bila mnogo gora. Kažu da je u etapnom logoru čistio zahodske jame i da su ga s nekim drugim invalidima ukrcali na šlep koji su poslije digli u zrak. To su učinili da se oslobode ljudi nesposobnih za rad. Kažu da je bilo još takvih slučajeva... Kad sam živjela u Tarusi, nosio mi je drva i vodu neki Pavle, bivši lopov i logoraš, koji mi je sam od sebe ispričao kako je jednom čuo eksploziju koja je doprla od mora, a zatim vidio kako tone šlep na kojem su bili invalidi osuđeni po članu 58. Oni koji i dan-danas pošto-poto za sve traže opravdanje. A takvih ima mnogo među bivšim kažnjenicima, uvjeravaju me da je samo jedan šlep tako dignut u zrak, i da je zapovjednik logora koji je skrivio to nedjelo bio poslije strijeljan. To je zaista dirljiv kraj priče, ali mene nekako ne dira. Većina je mojih znanaca koji su bili otpremljeni u logore vrlo brzo pomrla. Ljudi humanističkih profesija gotovo da i nisu mogli ondje opstati, a nisu imali ni zašto. Čemu životariti kad je jedino smrt bila spas? Što bi vrijedilo nekoliko dana više Margulisa (koji je bio štićenik kriminalaca zato što im je obnoć prepričavao Dumasove romane)? On je bio u logoru sa Svjatopolkom-Mirskim koji je ubrzo umro od posvemašnje iscrpljenosti. Hvala bogu što su ljudi smrtni. Iza žice je vrijedilo živjeti samo zato da se sve upamti i jednom ispriča ljudima - ne bi li ih to spriječilo da ponove naše ludosti. Drugi je pouzdani svjedok bio biolog M. koga je Osip zamolio, ako ikad iziđe na slobodu, da potraži Erenburga i ispriča mu kako je Osip proveo posljednje dane u logoru - tada je već znao da neće preživjeti. Iznijet ću ono što mi je ispričao Erenburg, koji je do mog povratka iz Taškenta već koješta bio zaboravio i pobrkao - na primjer, nazivao je tog čovjeka agronomom zato što je, nakon puštanja iz logora, zaista radio kao agronom ne bi li zameo trag. Njegovo se kazivanje uglavnom slaže s pričanjem Kazarnovskog. On je držao da je Osip umro već prve godine, prije otvaranja plovidbe na Kolimu, to jest prije svibnja ili lipnja 1939. M. je prilično potanko prepričao svoj razgovor s liječnikom, koji je također, srećom, bio kažnjenik i poznavao je Mandeljštama po čuvenju. Liječnik je rekao da nije mogao spasiti Osipa zato stoje bio previše iscrpljen. To potvrđuje tvrdnju Kazarnovskog da se Osip bojao jesti, premda je, naravno, logorska hrana bila takva da su se ljudi pretvarali u sjene ako su je i jeli. Osip je ležao u bolnici svega nekoliko dana, a M. je razgovarao s liječnikom neposredno nakon Osipove smrti. Osip je dobro uputio M-a da ispriča Erenburgu njegove posljednje dane, jer u ono vrijeme nijedan drugi sovjetski književnik, osim Šklovskoga, ne bi primio takva izaslanika. A izaslanik se ne bi usudio sam posjetiti nekog ugroženog književnika da ga ponovo ne snađe ista sudbina. Pošto bi izdržali kazne od pet ili deset godina, što je, po našim shvaćanjima, značilo da su dobro prošli, ljudi bi obično ostali, dobrovoljno ili silom prilika, u onim dalekim krajevima gdje su bili logori. Nakon rata su mnogi po drugi put dospjeli u logor i postali »dvomotorci«. kako se to kaže u našoj nevjerojatnoj terminologiji. Eto, zato je od onih kojih su bili otpremljeni u logore 1937. i 1938. godine ostala u životu samo šačica mlađih ljudi, koji su se zarana počeli potucati po logorima. Imala sam priliku da porazgovaram samo s nekolicinom koji su se ondje sreli s Osipom. Međutim, glas o njegovoj sudbini bio se pronio po logorima na sve strane i na desetke ljudi pričali su mi logoraške legende o nesretnom pjesniku. Višeput su me pozivali i vodili ljudima koji su čuli — ili, kako su sami govorili, »pouzdano znali« — da je Osip živ, ili daje bio živ sve dorata, ili da je još u nekom logoru, ili da je pušten na slobodu. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su bili uz njega kad je umro, ali kad bih se sastala s njima, obično bi mi zbunjeno priznali da su sve čuli od drugih, koji su, dakako, sasvim pouzdani svjedoci. Osip Mandeljštam, posljedni snimci Photo: Wikipedia Neki su ljudi napisali i priče o Osipovoj smrti. Šalamov je jednostavno iznio svoje misli o tome kako je Mandeljštam umro i što je tada zacijelo osjećao. Time je jedan zlosretni umjetnik odao priznanje drugom. Ali medu tim pričama ima i takvih koje su iskićene mnoštvom tobože vjerodostojnih pojedinosti. Po jednoj od njih, Osip je umro na brodu koji je plovio na Kolimu. Tu je potanko opisano kako su ga bacili u ocean. Priče o tome kako su ga ubili kriminalci, i kako je uz logorsku vatru recitirao Petrarku, također pripadaju legendama. Mnogi su nasjeli toj posljednjoj prići o Petrarki zato što je tako »poetska«. Ima i »realističkih« priča u kojima uvijek važnu ulogu igraju obični kriminalci. Jedna je od najrazradenijih ona koju je ispričao pjesnik R. On pripovijeda kako je noću zalupao netko na vrata njihove barake i tražio »pjesnika«. R., se prepao noćnih gostiju - što hoće kriminalci od njega? Pokazalo se da gosti nemaju nikakve zle namjere, da su jedino došli da ga odvedu do jednog drugog pjesnika koji umire. R. je zatekao samrtnika, to jest Mandeljštama, kako leži na pričnama, kao da je u bunilu ili bez svijesti, ali kad je ugledao R-a, odmah se pribrao pa su cijelu noć proveli u razgovoru. Pred jutro je Osip umro. a R. mu je zaklopio oči. Dakako da se ne spominje kad je to bilo, ali je točno navedeno mjesto: »Druga Rječica«, etapni logor kod Vladivostoka. Meni je cijelu tu priču ispripovjedio Slucki i dao mi R-ovu adresu, ali mi R. na pismo nije uopće odgovorio. Svi ljudi koji su mi pričali o Osipu u logoru bili su dobronamjer­ni, osim jednoga koji mi se narugao. Bilo je to u Uljanovsku, na samu početku pedesetih godina, dok je još Staljin bio živ. Obvečer mi je dolazio kolega s književne katedre, koji je ujedno bio zamjenik direktora, neki Tjufjakov, ratni vojni invalid, sav iskićen odlikovanjima što ih je dobio za politički rad u vojsci. Rado je čitao ratne romane u kojima se opisuje strijeljanje kukavice ili dezertera pred strojem. Cijeli svoj život posvetio je »reformi visokog škol­stva« pa nije dospio završiti školovanje ni diplomirati. Bio je to vječit komsomolac iz dvadesetih godina i »nezamjenjiv radnik«. Oslobodili su ga bili nastave i povjerili mu odgovoran zadatak da pazi na idejnu čistoću u visokim školama i da najmanja zastranje-nja prijavljuje kamo treba. Premještali su ga iz jedne visoke škole u drugu da pazi na direktore koji su bili sumnjivi zbog liberalizma. Upravo je radi toga i došao u Uljanovsk na mjesto zamjenika direktora - čudnovato i počasno radno mjesto - iako formalno `nije imao prava da radi u visokoj školi. Imali smo zapravo dva takva komsomolca, Tjufjakova i još jednog, Gluhova, čije ime treba upamtiti radi potomstva — taj je bio odlikovan zbog zasluga u likvidaciji kulaka, a stekao je doktorsku titulu disertacijom o Spinozi. Radio je otvoreno i pozivao u svoj kabinet studente da ih pouči koga će i kako raskrinkati na sastanku. Tjufjakov je, međutim, radio u rukavicama. Obojica su se bavila čistkama u visokim školama od početka dvadesetih godina. Tjufjakov je »radio« sa mnom na dobrovoljnoj bazi, radi odmora i zabave. Taj mu je rad pričinjao tako reći estetsko zadovoljstvo. Svaki dan izmislio bi neku novu priču — Mandeljštam je strijeljan, Mandeljštam je bio u Sverdlovsku gdje ga je Tjufjakov posjećivao iz humanih pobuda, Mandeljštam je ubijen pri pokušaju bijega, Mandeljštam je na izdržavanju nove kazne u logoru zbog kriminala, Mandeljštama su zatukli kriminalci zato što im je ukrao komadić kruha, Mandeljštam je izišao na slobodu i živi s drugom ženom negdje na sjeveru, Mandeljštam se nedavno objesio jer se uplašio Ždanovljeva pisma koje je tek sad doprlo do logora... O svakoj od tih verzija govorio je slavodobitno kako je netom dobio te podatke u javnom tužilaštvu. Morala sam ga uvijek saslušati do kraja jer nisam smjela doušnika izbaciti iz sobe. Naš se razgovor završavao Tjufjakovljevim .književnim razmatranjima: »Najbolji je naš pjesmotvorac Dolmatovski... Ja u poeziji najviše držim do odmjerene forme... Recite što vam drago, ali bez metafore nema poezije niti će je ikad biti... Stil nije samo formalna pojava nego i ideološka - sjetite se samo što je Engels rekao... S time se čovjek mora složiti... A zar nisu do vas doprle Mandeljšta-move pjesme iz logora? On je ondje mnogo pisao...« Tjufjakov-Ijevo suhonjavo tijelo bilo je napeto kao struna, a ispod vojničkih, staljinskih brkova titrao je smiješak. Tvrdio je da je iz kremaljske bolnice nabavio pravogženšena, i da se nikakvi umjetni preparati ne mogu mjeriti s tim prirodnim sredstvom. Photo: News Dog Media Do mene su često dopirali glasovi o pjesmama koje je Osip napisao u logoru, ali se svaki put pokazalo da je to bila svjesna ili nesvjesna mistifikacija. Nedavno sam, međutim, vidjela zanimljivu zbirku Osipovih pjesama sakupljenih iz logoraških »albuma«. Riječ je o prilično iskrivljenim neobjavljenim pjesmama, od kojih nema ni jedne s jasnim političkim aluzijama, kao što je Stan. Glavni su izvor prijepisi koji su kolali u tridesetim godinama, ali su ljudi često zapisivali pjesme po sjećanju, pa ima sva sila pogrešaka. Neke su pjesme zapisane u starim, odbačenim varijantama, prim­jerice Uz njemački govor. Po neke je od njih neosporno izdiktirao sam Osip jer ih nema u prijepisima. Među njima je valjda i pjesma o raspeću koju je napisao u djetinjstvu. U tim se albumima našlo i nekoliko šaljivih pjesmica koje ja nemam, na primjer Fijakerist i Dante, ali, na žalost, u neprihvatljivu obliku. Na takve su ga izlete mogli navesti samo Lenjingrađani, kojih je ondje bilo napretek. Tu mi je zbirku pokazao Dombrovski, koji je napisao knjigu o našem životu »krvlju svoga srca«, kako se negda govorilo. U toj je knjizi razotkrivena sama srž našeg nesretnog života, premda je najčešće riječ o iskopavanjima, zmijama, arhitekturi i mladim uredskim damama. Kad se zadubi u nju, čovjek i nehotice shvati zašto su logori morali postati osnovna snaga koja je održavala ravnotežu u našoj zemlji. Dombrovski tvrdi da je vidio Mandeljštama u doba kad se vodio »čudni rat«, to jest nešto više od godinu dana nakon 27. prosinca 1938. što sam ja držala da je datum Osipove smrti. Morski je put do Kolime bio već otvoren, a čovjek za koga je Dombrovski mislio da je Osip, ili koji je zaista bio Osip, nalazio se medu kažnjenicima koji su čekali u etapnom logoru na »Drugoj Rječici« da ih otpreme na Kolimu. Dombrovski, koji je tada bio mlad, plahovit i pun života, čuo je kako se među njima nalazi čovjek koga svi zovu »pjesnik«, pa je zaželio da ga vidi. Kad ga je potražio po imenu i prezimenu - Osip Mandeljštam - taj mu se čovjek odazvao. Dombrovski je stekao dojam da je »pjesnik« duševno bolestan, ali da nije potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Porazgovarali su vrlo kratko o tome hoće li se moći prebaciti brodom na Kolimu u tim burnim ratnim danima. Tada su »pjesnika«, kome je moglo biti sedamdesetak godina, pozvali da pojede kašu, pa je otišao. Staračka vanjština tog logoraša - tobožnjeg ili pravog Mandelj-štama - ne dokazuje ništa, jer su u tamošnjim prilikama ljudi nevjerojatno brzo starili, a Osip se oduvijek doimao stariji nego što je bio. Ali, kako se sve to slaže s onim što sam prije toga čula? Može se pretpostaviti da je Mandeljštam izišao iz bolnice kad su se svi njegovi znanci bili već raspršili po raznim logorima, pa da je proživio kao sjena od čovjeka još nekoliko mjeseci ili čak i godina. Ili je pak to bio neki starac koji se također zvao Mandeljštam i koga su u logoru držali za Osipa — jer mnogi Mandeljštami imaju ista imena i slične crte lica. Imamo li osnove smatrati da je čovjek kojeg je Dombrovski sreo bio zaista Osip? Kad sam mu rekla sve što sam čula, Dombrovski se malo pokolebao u svom uvjerenju, a njegovo je kazivanje opet mene zbunilo tako da nisam više bila ni u šta sigurna. A zar je išta pouzdano u našem životu? Pomno sam odvagnula sve za i sve protiv... Photo: www.mikaelstrandberg.com Dombrovski nije osobno poznavao Osipa, samo ga je u Moskvi dva-tri puta slučajno vidio, ali uvijek kad je Osip nosio bradu, a »pjesnik« u logoru bio je bez brade. Međutim, neke su crte lica podsjetile Dombrovskog na Osipa. To, naravno, ipak nije dovoljno — čovjek se vrlo lako prevari. Dombrovski je tada doznao, međutim, za jednu važnu pojedinost, ali ne od samog »pjesnika« nego od nekog drugog - naime, da je o Osipovoj sudbini odlučilo nekakvo Buharinovo pismo. Zacijelo je u istrazi nakon drugog hapšenja, 1938. godine, isplivalo na površinu Buharinovo pismo Staljinu, koje je bilo priloženo prvom istražnom predmetu, i brojna Buharinova pisamca koja su nam bila zaplijenjena za prve preme­tačine. To je vrlo vjerojatno, a o tome je mogao znati jedino pravi Mandeljštam. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje je li o tom pismu govorio onaj tajanstveni starac koga su svi zvali »pjesnik«, ili su njemu samo pripisivali priču čovjeka koji je već bio umro i s kojim su ga zamjenjivali. Nemoguće je ustanoviti pravu istinu. Najviše me u svemu tome ipak zanima pismo — to je bio prvi i jedini glas koji je dopro do mene o istražnom postupku nakon Osipova drugog hapšenja. Dobro je Osip napisao u Četvrtoj prozi: »Moj slučaj nije završen niti će se ikad završiti...« Zbog Buharinova pisma njegov je slučaj revidiran 1934. godine, a isto tako i 1938. godine. Zatim se taj isti slučaj ponovo razmatrao 1955. godine, ali je ostao nerazjašnjen, pa se nadam da će se još razmatrati. Što zapravo potkrepljuje moje mišljenje da je Osip umro u prosincu 1938? Meni je prva vijest o njegovoj smrti bio povratak paketa »zbog smrti naslovnika«. Ali, to još nije dovoljno — znamo za tisuće slučajeva u kojima su pošiljke bile isto tako vraćane, a poslije se pokazalo da je naslovnik jednostavno bio prebačen na drugo mjesto i da zato nije dobio paket. Vraćena pošiljka bila je u svačijim mislima čvrsto vezana za smrt naslovnika, a većini je ljudi to bio jedini način da dozna za smrt voljenog čovjeka. Međutim, u onom kaosu pretrpanih logora drzoviti činovnici u vojnim unifor­mama pisali su što bi im god palo na pamet: smrt - smrt, pa šta onda? Svi koji su dospjeli onkraj bodljikave žice bili su samim time isključeni iz života, s njima se nitko više nije ženirao. I s ratišta su stizale obavijesti o smrti vojnika i oficira koji su bili samo ranjeni ili zarobljeni. Međutim, na ratištu se to činilo samo zabunom, a u logorima iz bezdušnosti. S logorašima se postupalo kao sa stokom, a zvijeri koje su raspolagale njihovim životima bile su specijalno izvježbane da gaze sva njihova ljudska prava. Povratak pošiljke ne može poslužiti kao dokaz smrti. Datum naveden u smrtovnici koju je izdao prijavni ured isto tako ništa ne dokazuje. Datumi su se u takvim dokumentima navodili često sasvim proizvoljno, a milijuni smrti namjerno su pripisane jednom određenom razdoblju, na primjer ratnom. Radi statistike je bilo zgodno spojiti žrtve logora s ratnim žrtvama... U doba rehabilitacija gotovo su se automatski navodile kao godine smrti žrtava 1942. i 1943. godina. Tko može vjerovati u istinitost datuma navedenog u smrtovnici kad se sjeti glasine, koja se pronijela u inozemstvu, da je Mandeljštam bio u logoru u vorone-škoj oblasti gdje su ga navodno ubili Nijemci? Očito je da je neki naš »napredni« književnik ili diplomat, kad su ga stjerali uza zid stranci koji zabadaju nos u tuđe poslove, kako kaže Surkov, svalio lijepo sve na Nijemce - tako je bilo najjednostavnije i najlakše... U smrtovnici piše da je Osipova smrt zavedena u registar u svibnju 1940. godine. To je možda nešto pouzdanji podatak od ostalih. Valjda ga nisu živa unijeli u popis mrtvih, iako ništa nije sto posto sigurno. Recimo da se kod Staljina zauzeo za Osipa Romain Rolland, ili netko drugi do koga je Staljin držao - bilo je slučajeva da je Staljin zapovjedio da se oslobode neki ljudi zato što se netko iz inozemstva zauzeo za njih... Staljin se mogao oglušiti na tu molbu, ili je nije mogao ispuniti zato što su Mandeljštama već bili dotukli u zatvoru... U oba slučaja najlakše je bilo proglasiti ga mrtvim i izdati meni smrtovnicu tako da razglasim tu laž vlasti. Jer, zašto su meni izdali smrtovnicu a drugima nisu? Photo: rbth.com Ako je Osip doista umro negdje prije svibnja 1940. - recimo u travnju — Dombrovski ga je mogao vidjeti, i onaj je stari pjesnik bio zaista on. Možemo li se pouzdati u svjedočenje Kazarnovskog i Hazina? Logoraši se najčešće ne sjećaju nikakvih datuma, jer su se u onom njihovom jednoličnom i košmarskom životu svi dani stopili jedan s drugim. Možda je Osip izišao iz bolnice kad je Kazarnovski bio već otpremljen dalje. Glasovi o Osipovoj smrti u bolnici isto tako ništa ne dokazuju — u logorima se živjelo od glasina. Nije utvrđeno ni kad je onaj liječnik bio s Osipom - možda je to bilo godinu-dvije kasnije... Nitko ništa ne zna. Nitko nije mogao ništa pouzdano doznati ni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom ni izvan njega. Nitko se nikad neće moći snaći u onom strašnom darmaru i krkljancu, u onaj stiješnjenosti, gdje su mrtvaci s oznakama na nogama ležali pored živih ljudi. Nitko ga nije vidio mrtva. Nitko se nije javio da mu je oprao tijelo ni da ga je položio u lijes. U grozničavu bunilu logorskih patnika izgubio se račun o vremenu, nije se razlikovala java od tlapnje. Kazivanja tih ljudi nisu ništa pouzdanija od sličnih kaziva­nja o bilo kojem križnom putu. A oni malobrojni koji su ostali svjedoci — Dombrovski je jedan od njih — nisu imali prilike da provjere svoje podatke, da na licu mjesta analiziraju sva zbivanja. Pouzdano znam samo jedno - da je Osip negdje umro. Pred smrt je zacijelo ležao na pričnama, a oko njega su se bacakali drugi samrtnici. Vjerojatno je čekao pošiljku - pošiljku koju mu nisu predali, ili koja nije stigla na vrijeme, pa su mi je vratili. Za nas je to bio znak da je Osip umro. A za njega je uzaludno iščekivanje pošiljke značilo da smo i mi propali. A sve to zato što je dobro uhranjen čovjek u vojnoj uniformi, izvježban za likvidiranje ljudi, kome je dojadilo da kopa po golemim popisima kažnjenika što su se neprestance mijenjali, i da traži nekakvo prezime koje je teško i izgovoriti, precrtao adresu i napisao u sprovodnicu ono najobičnije što mu je palo na pamet - »zbog smrti naslovnika« - i poslao paket natrag. A ja, koja sam molila Boga da smrt prekrati muke moga supruga, zaglavinjala sam pred prozorčićem kad sam doznala od poštanske službenice tu posljednju i neminovnu dobru vijest. Međutim, nakon smrti — a možda i prije nje — živio je u logoraškim legendama kao sedamdesetogodišnji ludi starac s por­cijom za kašu u ruci, starac koji je nekad davno na slobodi pisao pjesme pa su ga zato u logoru prozvali »pjesnikom«. A jedan drugi starac - ili je to bio isti? - živio je u logoru na »Drugoj Rječici« i čekao da ga otpreme brodom na Kolimu — mnogi su mislili da je to Osip Mandeljštam, ali ja ne znam tko je to bio. Eto, to je sve što znam o Mandeljštamovim posljednjim danima, bolesti i smrti. Neki drugi znaju još manje o kraju svojih milih i dragih.``

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

Borisav Stanković Pripovetke Tvrdi povez Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Problemi prelaznog perioda starcevacke u vincansku kulturu Radovi sa naucnog skupa Narodni muzej, Zrenjanin, 2004. Tvrd povez, 240 strana, ilustrovano. Tekst na srpskom i engleskom jeziku. RETKO! Starčevačka kultura je neolitska kultura koja je u vremenu od 6200. - 5400. p.n.e obuhvatala veći dio Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po lokalitetu Starčevo, nedaleko od Pančeva u Srbiji.[1] U centralnobalkanskoj regiji ima odlike karakteristične za tu kulturu: dominacija grube keramike, rijetka pojava slikanog ukrasa, barbotin ukras i, što je najupečatljivije, jednoslojna i kratkotrajna naselja. Na periferiji matične starčevačke oblasti, zbog specifičnog položaja donjeg Podunavlja, dolazi do značaja stvaralačka snaga autohtonih populacija i djelimičnih razlika u odnosu na matičnu kulturu, pa se koriste nazivi Starčevo-Kris u Rumuniji, Starčevo-Kereš u Mađarskoj, odnosno Starčevačka-Impreso kultura u dijelovima Bosne i Albanije. Često se koristi naziv i Starčevačko-kereško-kriška kultura.[2] Obzirom da su regionalne razlike očite nije moguće napraviti sinhronizaciju nalazišta, odnosno preciznu periodizaciju, što su pokušali brojni arheolozi (Milajčić 1949, Dimitrijević 1969, Draga Garašanin 1954, Milutin Garašanin 1971, Srejović 1971, Tasić 1994). Na isti način će kasnije u kasnom neplitu, postojati jedinstvo i rezlike između Vinčanske, Lenđelske, Potiske i Sopotsko-Lenđelske kulture.[3] Zajedno sa Protosesklo kulturom u sjevernoj Grčkoj, Anzabegovo-Vršnik kulturom u Sjevernoj Makedonija i Čavdar-Kremilovci-Karanovo u Bugarskoj pripada grupi kultura pod nazivom FTN (First Temporate Neolithic), a odnosi se na najranije neolitske kulture u umjerenoj klimi Evrope.[4] Sadržaj 1 Porijeklo 2 Karakteristike keramike 3 Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini 4 Starčevačka kultura u Hrvatskoj 5 Lista neolitskih kultura u Evropi 6 Literatura 7 Vanjski linkovi 8 Reference Porijeklo Lokalitet Starčevo Grad, u neposrednoj blizini Pančeva, otkriven je još 1912. godine, kada je tokom radova na ciglani pronađen arheološki materijal. Prva iskapanja na lokalitetu, izveo je 1939. Miodrag Grbić. Sredinom pedesetih godina 20. stoljeće, istraživanja su vodili Milutin Garašanin i Draga Garašanin. Pronađene su dosta grube keramičke posude, ali i keramika s geometrijskim ornamentima, te i antropomorfne figure izrađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Milutin Garašanin, istraživač i lokaliteta Anzabegova u Makedoniji, zastupao je ideju o bliskim vezama balkanskog neolita sa kulturama anadolskog platoa. Garašaninov dobro poznati termin „balkansko-anadolski kompleks“ u osnovi naglašava visoki nivo srodnosti koji bi, po tom stanovištu, trebalo da postoji u materijalnoj i duhovnoj kulturi ova dva regiona. [5] Drugi stav iznio je Dragoslav Srejović, koji je posle otkrića kulture Lepenskog Vira težio povezivanju korjena starčevačke kulture sa mezolitskom kulturom đerdapskog prostora, dajući joj autohtoni karakter.[6] Starčevačka kultura donosi početke stalnog naseljavanja stanovništva. Naselja su bila smještena na visokim riječnim terasama ili povišenim gredama, te na blagim padinama u riječnim dolinama. Otkrivanjem većeg dijela pojedinih starčevačkih naselja, uočene su određene pravilnosti u gradnji i rasporedu objekata u njima: isključivo se podižu jamski objekti - zemunice nepravilna oblika sa šatorastom krovnom konstrukcijom; stambene i radne jame skupljene su u grupama, a radne jame grupiraju se prema vrstama obrta. U razvijenim fazama grade se nadzemne pravougaone kolibe od pruća s podnicama od nabijene zemlje. Privredna osnova bila je stacionarna poljoprivreda sa nekoliko vrsta (pšenice, ječma i prosa). Od životinja su se uzgajali govedo, manje ovce i koze te svinje. Lov i ribolov manje su bili zastupljeni, premda su na području Slavonije nađene i udice načinjene od kosti. Pokojnici su se pokapali unutar naselja, u zgrčenu položaju na boku. Oruđe i oružje izrađivalo se od različitih vrsta kamena cijepanjem i okresivanjem, glačanjem i brušenjem te od kosti i životinjskih rogova. Karakteristike keramike U ostacima materijalne kulture najzastupljenija je keramika oksidacijski pečena, tj. uz prisustvo kiseonika, što keramici daje crvenu ili oker boju. Najviše je zastupljena gruba keramika, rijetko sa slikanim ukrasima, sa nekoliko funkcionalnih oblika, od kojih se ističu zaobljeni lonci malo izvučenog ruba i zaobljenog dna, posude na nozi i zdjele. Često je ukrašavana ubadanjem urezivanjem, utiskivanjem ili plastičnim modeliranjem, a ponekad i kaneliranim barbotinom. Barbotinski način ukrašavanja je namjerno ogrubljivanje površine posude nabacivanjem razmućene gline, ponekad bez određenog plana. Najčešći oblici finog, mehanički glačanog posuđa su zdjele na ravnoj ili povišenoj nozi, ukrašavane linijskim slikanim motivima bijelom i tamnom bojom. U starčevačkoj kulturi česti su predmeti kultnog obilježja kao što su žrtvenici na četvrtastom postolju sa četiri kratke noge ili trougaoni žrtvenici s trima zoomorfno oblikovanim nogama. Antropomorfnom oblikovanju pripadaju ženski i muški likovi u stavu oranta aplicirani kao niski reljefi. Figuralnu plastiku obilježavaju jednostavni stupasti kipići s tek naznačenim pojedinostima lica i prsa te voluminozno oblikovani ženski likovi s naturalističkim detaljima (crvenokosa boginja iz Donje Branjevine).[7][8] Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini Na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, postoje dva nalazišta, koja se sa sigurnošću mogu pripisati starčevačkom kulturnom krugu: Obre I i Gornja Tuzla.[9] Arheološki lokalitet Bregovi nad Bakarama poznat je već duže od jednog vijeka i predstavlja jedan od prvih otkrivenih neolitskih lokaliteta u Bosni i Hercegovini. Ostao je neprimijećen iako se relativno često navodio podatak o njegovom postojanju u stručnoj literaturi. Lokalitet je otkrio Ćiro Truhelka. Topografija ovog lokaliteta odgovara uobičajenom izboru neolitskog staništa. Udaljen je 5 km od koncentracije starčevačkih naselja u Brodskom Posavlju i eponimnih lokaliteta Galovo i Zadubravlje.[10] Ponekad se ova nalazišta smještaju u „prelaznu zonu“ između neolita na jadranskoj obali i kontinentalnog neolita Balkana. Preplitanje dva stila ukrašavanja, dvije tradicije izrade keramike, govori o specifičnoj mješavini kultura sa prevagom starčevačkih elemenata. Alojz Benac je ovu mješavinu nazvao Starčevačka-Impresso kultura. Nalazi sa ovih nalazišta omogućavaju proučavanje razvoja starčevačke kulture, njenog odnosa s neolitskim zajednicama jadranske oblasti, kao i za određivanje granica prodiranja starčevačke kulture na zapad.[11] U Obre I, sudeći po prisustvu uređenog barbotine ukrasa i fragmenata sa krivolinijskim slikanjem radi se o relativno poznoj fazi starčevačko-impresso kulture. Tri rezultata C14 analize obrađena u laboratoriji u Los Angeles-u smještaju naalaze u Obre I u vrijeme oko 5500. p.n.e.[2] Nalazi Starčevo-impreso kulture na lokalitetu Gornja Tuzla pronađeni su u stratumu VI (5,45-4,9 m). Po raznolikosti i kombinacijama pravolinijskog ukrasa, pojave spiralnog slikanja, kao i ukrašavanja grube keramike u vidu kanelura i cik-cak barbotina, ova faza života u Gornjoj Tuzli smješta se na sam kraj Starčeva IIb. C14 analiza daje rezultate 5580. - 5475.god. p.n.e. Istovremeno starčevački stratum u Gornjoj Tuzli pokazije i sličnosti sa Sesklo i Dimini neolitskim kulturama u Tesaliji, sa donjim stratumom iz Akropotamusa u Makedoniji i nalazima sa prostora Južne Morave u Srbiji.[12] Na primjeru nalazima bogatog i dugotrajnog naseljavanja u Gornjoj Tuzli mogu se izvući zaključci o važnosti koje su naslage soli i slani izvori imali u toku naseljavanja već od perioda srednjeg neolita.[2] Starčevačka kultura u Hrvatskoj Prvi nalazi Starčevačke kulture na tlu Hrvatske potječu iz 1894. godine, a pronađeni su prilikom kopanja temelja vukovarske gimnazije.[13] Do danas je na području između Save i Drave poznato oko 100 lokaliteta starčevačke kulture, no samo na malom broju su se provodila arheološka iskopavanja, većina ih je evidentirana prilikom rekognosciranja . Najstarija naselja počinju se izgrađivati na suhim kopnenim površinama pokrivenim praporom na granici s močvarno-barskim prostorima, koji su se protezali na lijevoj obali Save u širini od 1 do 5 km prema sjeveru od njenog današnjeg korita. Smještena su na visokim terasama uz veće riječne tokove (Gradac na Vučedolu, Erdut, Vinkovci, Sarvaš, Vukovar, Galovo u Slavonskom Brodu, Ždralovi kod Bjelovara, Ciglana u Našicama), na niskim brežuljcima uz dolinu s vodotocima (Bukovlje,[14] Kneževi vinogradi, Pepelane, Podgorač, Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Sredanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Kaznica-Rutak i Virovitica) ili na blago povišenim terenima u ravnici uz manji vodotok (Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Zadubravlje). Naselja nikad nisu izolirana, odnosno daleko jedna od drugih. Pretežno su jednoslojna s jednom fazom po određenoj periodizaciji. U pravilu zauzimaju veću površinu i sastavljena su od većeg broja različitih vrsta ukopanih i/ili poluukopanih objekata koji su različito raspoređeni. Smatra se da je većina starčevačkih naselja bila naseljavana kratkotrajno, bilo da su se u njih vraćali nakon nekog vremena ili selili dalje te da zbog toga nije bilo potrebe za gradnjom kvalitetnih i izdržljivih objekata, nego su uglavnom gradili jednostavne nadzemne objekte ili objekte ukopane u zemlju, a pokrivene jednostavnim krovom od slame i pruća. Česte selidbe se mogu objasniti rotacijom. Stanovnici bi iskrčili šumu, zasadili usjeve, a kad bi zemlja počela pokazivati znakove iscrpljivanja, ponovo bi spalili, ostavili zemlju „ na ugaru“, te otišli na drugo mjesto dok se zemlja ne oporavi.[13] Zaštitnim iskopavanjima u Vinkovcima otkriveni su ostaci prve nadzemne kuće starčevačke kulture u i uopšte na lokalitetima istočne Hrvatske. Svi do tada otkriveni objekti bile su zemunice, a njihovo podizanje u okviru starčevačke kulture tumači se jakom mezolitičkom tradicijom i udaljenošću od ishodišta same kulture (Starčevo). [15]. U novije vrijeme u okolini Đakova istraženo je 5 naselja (Sredanci, Tomašanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Selci Đakovački – Kaznica-Rutak) i jedno kod Virovitice i svi pripadaju kasnijim fazama starčevačke kulture. Materijalna kultura najviše je zastupljena keramičkim posuđem pečenim oksidacijski, tj. uz prisutnost kisika, što keramici daje crvenu ili oker boju. U najvećoj mjeri zastupljeno je posuđe grube fakture s nekoliko funkcionalnih oblika od kojih se ističu zaobljeni lonci te posude na nozi i zdjele. Posuđe grube fakture često je s vanjske strane ukrašeno urezivanjem, utiskivanjem, ubadanjem ili plastičnim modeliranjem. Rezultati apsolutnog datiranja kreću se u rasponu 5930. do 4960. p.n.e.[4] Vinčanska kultura predstavlja mlađeneolitsku i ranoeneolitsku kulturu jugoistočne Evrope (između prvih vekova 5. milenijuma pre nove ere i prvih vekova 4. milenijuma pre nove ere). Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Priobalni pojas Dunava u zoni nalazišta Vinče, kod Beograda, proglašen je arheološkim parkom. Sadržaj 1 Neolit na teritoriji Balkana 1.1 Starčevačka kultura 2 Arheološka iskopavanja 3 Lokaliteti 4 Periodizacija 5 Naselja 5.1 Kuće vinčanske kulture 6 Sahranjivanje 7 Pokretni inventar 8 Figurine 8.1 Lady of Vinča 8.2 Vidovdanka 8.3 Hajd vaza 8.4 Pazarka 9 Keramika 9.1 Prosopomorfni poklopci 10 Ekonomija nosioca kulture 11 Najranija metalurgija na svetu 12 Vinčansko pismo 13 Keramičke lule 14 Lista neolitskih kultura u Evropi 15 Povezano 16 Bilješke 17 Izvori 18 Literatura 19 Spoljašnje veze Neolit na teritoriji Balkana Oko 7.000. godine p. n. e. nastaje tzv. „klimatski optimum“, tokom koga se tope ledničke mase u Evropi, pojas četinarskih šuma se pomera ka severu. Klima se menja, postaje topla i vlažna što je pogodovalo listopadnim šumama koje se šire Balkanskim poluostrvom. Ostaci flore i faune sadrže kosti sisara, ptica, riba, ljušture puževa. Na Balkanu od početka neolita do njegove najznačajnije epohe, Vinčanske kulture, prošao je ceo milenijum. Starčevačka kultura Glavni članak: Starčevačka kultura Na prostoru centralnog Balkana nosioci rano i srednje neolitske kulture pripadali su Starčevo-Kereš-Kriš kulturnom kompleksu. Ovaj naziv označava tri bliske kulture: starčevačku, kerešku i krišku koje su obuhvatale područje današnje jugoistočne Mađarske, Srbije i Rumunije. Starčevačka kultura, koja je naziv dobila po lokalitetu Starčevo, razvila se u veoma važnom periodu napretka čovečanstva, kada je počela proizvodnja hrane. Početkom neolita ljudi su još uvek živeli u grupama, koje su činili članovi porodice, prikupljali su hranu u sezonskim pohodima i polako se privikavali na život na jednom mestu. Starčevačka kultura je donela znanja koja će biti veoma značajna za naredni period. Ljudi su živeli u zemunicama i nadzemnim kućama, pravili su izuzetno kvalitetnu keramiku tankih zidova, ukrašenu geometrijskim motivima, statue stubaste forme, koje podsećaju na vinčanske figurine. Na vezu između starčevačke i vinčanske kulture upućuju oblici keramike i figurine, kao i stambeni objekti i teritorija koju su obuhvatale, iako u arheologiji postoji i druga hipoteza o nastanku vinčanske kulture, po kojoj je značajnu ulogu imao uticaj ili migracija sa jugoistočnog Balkana.[1] Arheološka iskopavanja Arheološko nalazište Vinča, 2011. Istraživanja vinčanske kulture na teritoriji Srbije počela su u Jablanici kod Aranđelovca 1901. godine, a u Transilvaniji 1875. na lokalitetu Tordoš. Vinčanska kultura je nazvana po lokalitetu Vinča - Belo brdo, koje se nalazi na desnoj obali Dunava, u selu Vinča, 11 km nizvodno od Beograda, na kome je iskopavanje započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta Miloje Vasić[α 1], na prostoru od oko 400 m². Sa manjim prekidima, radovi su trajali sve do Prvog svetskog rata. 1924. godine, obavljeno je iskopavanje ali nakratko, zbog nedostatka materijalnih sredstava.[2] Otkriveni su ostaci osam neolitskih naselja, od kojih najstarije naselje pripada periodu srednjeg neolita i starčevačkoj kulturi. Vinča tridesetih godina postaje nalazište čuveno u svetu. Miloje Vasić je 1932. i 1936. objavio četiri toma monografije „Praistorijska Vinča“, čime je završena druga faza istraživanja ovog lokaliteta. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i angažovanjem akademika Vase Čubrilovića i Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja. U početku je istraživanjima rukovodio Nikola Tasić, a od 1982. godine akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Posle završetka radova od 1986. do 1998. nije bilo sistematskih arheoloških istraživanja. Ipak, 1988. nalazište je uređeno zbog simpozijuma pod nazivom „Vinča i njen svet“ (originalni naziv - engl. Vinča and its World). Milutin Garašanin je 1998. godine okupio terensku ekipu i tako je počela treća serija iskopavanja na eponimnom nalazištu. Od 2001. uvedena je flotacija za dobijanje uzoraka makrobiotičke analize. Od 2003. započela su iskopavanja u sistemu celina („unit“), za razliku od ranijih iskopavanja u kvadratnoj mreži. U istraživanja su uključene i arheozoologija i zooarheologija, a za vođenje terenske dokumentacije počela je da se koristi računarska tehnologija. Od 2002. korišćen je elektronski daljinometar (EDM) Napravljena je baza podataka i softver ArchaeoPack (Tasić, Jevremović 2003.) koji je testiran na iskopavanjima u Vinči.[3] Lokaliteti Matična oblast Vinčanske kulture obuhvata prostor centralnog Balkana, a u trenutku kada je dostizala vrhunac podudarala se sa teritorijom koju je u mlađem i srednjem neolitu obuhvatala starčevačka kultura. Dunav je bio odlučujući uslov za nastanak naselja u Vinči, kao i Tisa, Drava, Sava, Tamiš i pritoke. Glavni pravac od severa ka jugu je Morava, koja se nizvodno uliva u Dunav. Nosioci vinčanske kulture živeli su na desnoj obali Dunava, ali treba pretpostaviti da je reka u doba osnivanja naselja bila tokom proleća usled poplava široka oko 7 km, na ovom prostoru su postojali jezero i močvare, što je pogodovalo razvoju lova, ribolova i zemljoradnje.[4] Jezgro ove kulture je Srbija, a rasprostirala se do istočne Makedonije, zatim na zapadu do severoistočne Bosne i do Vinkovaca. Eponimni lokalitet ove je Vinča - Belo brdo, a ostala nalazišta su: Gradac kod Zlokućana Aradac u Banatu Botoš u Banatu Pločnik Divostin Anzabegovo Vrdnik Jakovo Obrež Gomolava Periodizacija Kulturni sloj u Vinči debljine je oko 10,5 metara.[5] Periodizaciju su izvršili Miloje Vasić, Milutin Garašanin i Vladimir Milojčić. do 8 metara Vinča Tordoš I Vinča A 8 do 6,5 metara Vinča Tordoš II ab Vinča B1 (do 7 metara) 6,5 do 6 metara Gradačka faza Vinča b2 6 do 4,1 metar Vinča Pločnik I Vinča B2/C 4,1 metar Vinča Pločnik IIa Vinča C 3,48 metara Vinča Pločnik IIb Vinča D Svaki od nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i veliki broj drugih predmeta izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Naselja Prostiranje Vinčanske kulture Rekonstrukcija Vinčanske kuće Neolitsko naselje u Vinči udaljeno je oko 14 km od ušća Save u Dunav, što je izuzetno povoljno mesto koje je omogućilo da postane fokalna tačka prostora jugoistočne Evrope. Ovuda su prolazili putevi, ali je i izuzetno povoljno prirodno okruženje omogućavalo dugotrajno naseljavanje. Reka Bolečica, koja se uliva u Dunav neposredno ispod naselja, bila je izvor sveže vode, a bila je i veza sa Avalom, gde su nalažene važne sirovine poput cinabarita. Vinčanska naselja su pretežno višeslojna, a na samom lokalitetu Vinča konstatovano je 9 naselja. Po položaju malo se razlikuju od starčevačkih, podižu se na rečnim terasama sa padom ka reci, na osunčanim padinama ili gredama. U mlađim fazama naselja se podižu na strmim teško pristupačnim brežuljcima ili stenama (Gradac, Rt - Železnik). Neka od ovih naselja bila su utvrđena. Najstarija staništa u Vinči imaju najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude. Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime. Kuće tokom ovog perioda bile su od drveta i gline, orijentisane u pravcu jugoistok-severozapad, imale su četvorougaone osnove, vertikalne zidove i krov na dve vode. Javlja se nivelacija, podloga se stabilizuje, izoluje od vlage, a zidovi se boje. U mlađim naseljima otkrivene su velike pravougaone građevine sa većim brojem prostorija. Na dubini između 9 i 6 metara, koje se datuje u period između 4500. i 3800. godine p. n. e. kultura dominira velikim delom srednje i jugoistočne Evrope. Velika naselja tokom ovog perioda su Vinča, Potporanj, Selevac, Divostin... Specijalizovane delatnosti dovela je do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture. Nalazi otkriveni na dubinama između 6. i 2. metra kulturnog sloja Vinče, datovani u period između 3700. i 3500. godine p. n. e. pokazuju da Vinča postepeno gubi značaj i da se kultura gasi. Propast vinčanske kulture prouzrokovao je prodor novih zajednica iz pravca današnjih oblasti Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi. Kuće vinčanske kulture Gradnja u Vinči je bila veoma intenzivna. Postoje dokazi da su stari i trošni objekti rušeni da bi se izgradili novi. Ponekad je iskorišćen rov stare kuće u koje su postavljane drvene oblice. Korišćena je tehnika koja se naziva tehnika pletera i lepa, a koja se prvi put javlja tokom neolita. Kuće su građene tako što su vertikalno poboli drvene oblice. Oko njih su uplitali pruće, preko koga se nanosilo vlažno blato ili glina, pomešani sa slamom ili peskom. Do sada nisu otkriveni ostaci krovova, ali se pretpostavlja da su bili od trske. Kuće su imale peći potkovičaste osnove, koje su se ponekad nalazile u svakoj prostoriji. Pronađene su i peći za koje se pretpostavlja da su služile za preradu cinabarita.[6] Sve kuće u naselju bile su zbijene i poređane u redove, orijentacije jugoistok – severozapad, što je predstavljalo dobru zaštitu od vetra. Sahranjivanje Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, zaključeno je da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već počela da se završava, verovatno oko 4880. godine p. n. e. Iz ovog perioda potiče jedinstven nalaz u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja, koja je otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Pripadnici ove kulture su poznavali izdvojene nekropole, najčešće van naselja. U Botošu je otkrivena nekropola sa 18 grobova od kojih je jedan dvojni. Mrtvi su polagani u zgrčenom stavu, na levom ili desnom boku. Spaljivanje i sekundarne sahrane nisu pouzdano utvrđene. Pokretni inventar Figurina iz Vinče Predmeti vinčanske kulture otkriveni u Ajudu, u Rumuniji. U Fazi Vinča-Tordoš I, oko 8 m dubine u Vinči, otkriveno je: oruđe od obsidijana i to strugači, grebači i noževi, oruđe od tesanog kamena - pravi i krivi noževi, oruđe od glačanog kamena od nefrita koje procvat doživljava u fazi Vinča Tordoš II, sekire u obliku obućarskog kalupa jezičaste sekire dleta. Od nakita javljaju se bikonične perle od mramora i kosti, kameni privesci bušeni pri vrhu, nakit od spondilus (spondylus) školjke, koji se javlja kroz čitavu evoluciju kulture. U fazi Vinča Pločnik javljaju se i prva bakarna oruđa, kao što su igle, dleta, bakarne grivne rađene od veoma tanke žice. Posebno je značajna ostava bakarnog oruđa otkrivena 1928. godine na lokalitetu Pločnik. Ostava se sastoji od bakarnih dleta četvrtastog preseka i bakarnih sekira sa horizontalnim otvorom za držalje, koje su se koristile kao univerzalne alatke. Oruđa se i dalje izrađuju od kamena i kosti, najbrojniji su: šila harpuni udice spatule Od kamenih alatki dominiraju: jezičaste sekire bušene sekire kameni buzdovani sekire od mekog, belog kamena kultne namene. Figurine Vinčanske antropomorfne i zoomorfne figurine, kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Najznačajnije među njima su Lady of Vinča, Hajd vaza i Vidovdanka. Pored predmeta kultne namene, o stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“. Pretpostavke o njihovoj funkciji su mnogobrojne: da su oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...[7] Lady of Vinča Glavni članak: Lady of Vinča Lady of Vinca Jedan od najpoznatijih nalaza sa ovog lokaliteta. Lady of Vinca je otkrivena 1929. godine na dubini od 4,8 metara. Napravljena je od pečene gline, visoka je 13,2 cm. Lady of Vinca predstavlja ženu na postolju, u sedećem položaju, petougaonog lica i urezanih krupnih očiju i plastičnog dugačkog nosa. Desna ruka je savijena i položena na grudi. Na licu, rukama i temenu postoje perforacije. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Vidovdanka Glavni članak: Vidovdanka Figura poznata kao `Vidovdanka` Vidovdanka je antropomorfna figurina otkrivena na Vidovdan 1930. godine, po čemu je i dobila ime. Predstavlja vrhunac neolitske figuralne plastike. Nalazila se na dubini od 6,2 m. Napravljena je od pečene gline, a površina je polirana. Ovo je ženska figurina, bez naglašenih individualnih crta. Lice je petougaono, istaknute su krupne bademaste oči i plastičan nos, što je tipičan primer vinčanske maske. Prisutni su ostaci crvene boje. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Hajd vaza Glavni članak: Hajd vaza Hajd vaza je otkrivena tokom iskopavanja 1930. godine, na dubini od 7.05 m. Visoka je 20, 8 cm, a dužina posude iznosi 36 cm. Ovo je zapravo posuda u obliku ptice, sklopljenih krila, sa ljudskom glavom, petougaonim licem, na kome su velike oči i modelovan nos. Na glavi se nalaze dve loptaste izbočine. Vaza je glačana i ukrašena kanelurama. Smještena je u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pazarka Glinena figurina Pazarka pronađena je selu Požežina, na teritoriji Novom Pazaru, na obali Tušimljanska reke, prilikom kopanja trase gasovoda. Na tom mjestu pronađeni su i ostaci naselja iz doba neolita. Pronađena je sa ostacima jednog žrtvenika i sa jednom manjom figurinom u kontekstu jedne neolitske kuće. Stara je oko 7.000 godina i pripada najstarijoj fazi vinčanske kulture. Izrađena je od pečene gline s velikom količinom kvarca.[8] Visoka je 10 cm i 3 mm, braon i tamne boje, izraženih širokih kukova, gluteus, sa naglašenim ženskim karakteristikama. Ukrašena je trima paralelnim urezima u predelu pojasa i oko vrata, koji mogu predstavljati odeću ili nakit. U urezima su primećeni ostaci okera, što znači da je bila bojena ili samo na tim mestima , ili je samo ta boja sačuvana. Glava ima približno trougaonu formu, plastično izveden nos. Oči su prikazane rudimentarno kosim urezima, dok je vrh glave polukonusan i podeljen na dve sfere, koje najverovatnije simbolišu ovnovske rogove.[9] Smještena je u Muzeju “Ras“ u Novom Pazaru[10] Keramika U Vinči je otkriven veliki broj raznovrsnih keramičkih posuda. Tipična keramika je fina monohromna, glačana keramika, najčešće crne ili sive boje, nešto ređe crvene ili mrke. Vodeći keramički oblik je bikonična zdela sa niskim gornjim konusom, a karakteristične su i zdele sa oštrim uglastim profilom, kao i pehar na šupljoj i koničnoj nozi. Javlja se i tendencija ka zaobljavanju profila i izdvajanju vrata. Javljaju se i posude za skladištenje hrane, poput amfora i pitosa, kao i posude za pripremanje hrane - lonci i đuveči. Posebnu grupu čine posude izuzetno malih dimenzija. One imitiraju posude za svakodnevnu upotrebu, a postoji dvoumljenje oko toga šta je bila njihova uloga. Moguće je da su ovo bile igračke, posude gde su se čuvale dragocenosti ili posude koje su korišćene tokom prerade cinabarita. Ornamenti na keramici iz starijih faza najčešće su rađeni urezivanjem. Trobojne posude su luksuzne i retke. U mlađim fazama keramika je polirana pre pečenja, pomoću oblutka. Od motiva se javljaju linije, metopska polja, cik-cak linije, viseći trouglovi, a često je i kanelovanje. Kanelure se javljaju na gornjim delovima posuda. Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prosopomorfni poklopci Glavni članak: Prosopomorfni poklopci Prosopomorfni poklopci su kultni objekti jedinstvenog oblika, značenja i funkcije, koji se tokom neolita javljaju isključivo u ovoj kulturi. Prosopomorfni poklopci su keramički cilindrični ili konični poklopci u obliku ljudskog i/ili životinjskog lica. Sam naziv potiče od grč. προσωρον - lice. Na svakom poklopcu prepoznaje se lice, nos i uši i posebno izrazito i reljefno modelovane oči. Bogato su ukrašeni urezanim geometrijskim ornamentom, najgušće na licu, a teme i potiljak su ponekad bez ukrasa. Motivi su šrafirani trouglovi, cik-cak linije, meandar ispunjen ubodom i sl. Dimenzije su između 7 i 15 cm, a pošto se povezuju sa amforama, pretpostavlja se da odgovaraju onima dimenzija od 20 do 40 cm. Smisao ovih poklopaca još uvek nije u potpunosti odgonetnut.[11] Ekonomija nosioca kulture Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova. Od domaćih životinja prisutni su: goveče, svinja, ovca, koza i pas. Osim mesa, koristilo se i mleko, a pretpostavlja se da je postojala i proizvodnja sira. Od divljih životinja prisutni su jelen, vepar, divlje goveče, zec, dabar, kuna, jazavac i lisica. Lov je imao važnu ulogu, ne samo zbog ishrane, već su se tako nabavljali materijali za oruđe, poput roga jelena ili kljova divlje svinje. Blizina reke omogućila je i ribolov, a nalazi udica, harpuna i tegova za mreže dokazuje da su lovili veliku ribu. Najviše su uzgajane žitarice i to pšenica, ječam i proso, a gajili su i sočivo, grašak i lan koji je korišćen kako za dobijanje ulja, tako i za izradu tkanina. Tokom ovog perioda u okolini naselja rasle su zova, kupina, divlje grožđe, koji su predstavljali dopunu u ishrani. Najranija metalurgija na svetu Srpski arheolozi iz Beograda, Požarevca i Petrovca na Mlavi otkrili su kod lokaliteta Belovode u Velikom Laolu, kod Petrovca na Mlavi i Belolice u selu Ždrelo, kod izvorišta reke Reškovice, koji su međusobno udaljeni desetak kilometara, praistorijsko naselje koje dokazuje da je vinčanska kultura prva poznavala metalurgiju bakra u Evropi. Lokaliteti su jedinstven arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije pa do 5. veka, do kraja rimske vladavine ovim prostorima.[12] Vinčanska kultura je bila napredna neolitska kultura koja je postepeno evoluirala u eneolit. [13] Vinčanska kultura je bila najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji i datira još sa kraja 6. milenijuma pre nove ere. Vinčanska kultura poznavala je napredne tehnologije prerade metala u isto vreme kada i bliskoistočne kulture. Ove rezultate predstavio je međunarodni tim stručnjaka iz oblasti arheoloških nauka iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na svetskom kongresu arheologa, održanim u Vankuveru 2008. godine. Vinčanska kultura se sve do objavljivanja ovih rezultata smatrala uglavnom kulturom kamenog doba. Vinčansko pismo Glavni članak: Vinčanski simboli [Vinčansko pismo https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE] Tartarijske ploče pronađene u Rumuniji, koje sadrže vinčansko pismo. Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo. Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje nekog fonetskog pisma. Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Crtež vaze sa urezanim znacima Crtež vaze sa urezanim znacima Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci. Simboli su nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina je stara između 6500 i 8000 godina, što ih po mišljenju nekih naučnika čini najstarijim pismom. Keramičke lule Keramičke lule pronađene u naseljima neolitske vinčanske kulture (5.500 - 4.200 godine p.n.e.) Arheolozi su u naseljima vinčanske kulture pronašli male zemljane lulice, stare oko 7.000 godina.[14] Obzirom da je duvan stigao u Evropu tek u 15. veku sa Kolumbom, naučnici mogu samo pretpostavljati koje su trave drevni Vinčanci pušili. Neki to dovode u vezu sa korišćenjem konoplje u opojne svrhe.[14]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj univerzalno priznatoj knjizi Elizabeth Dejvid se bavi svim aspektima mlevenja brašna, kvasca, peći za hleb i različitim vrstama hleba i brašna koji su dostupni. Recepti pokrivaju kuvanje sa kvascem svih vrsta, a mnogi ljupki, staromodni začinjeni hlebovi, lepinje, palačinke i mafini, između ostalog, su opisani sa njenom tipičnom elegancijom i znanjem bez premca. Elizabet Dejvid (rođena kao Elizabet Gvin, 26. decembar 1913 – 22. maja 1992) bila je britanska kuvarica. Sredinom 20. veka snažno je uticala na revitalizaciju engleske kuhinje u svojoj rodnoj zemlji i šire člancima i knjigama o evropskim kuhinjama i tradicionalnim britanskim jelima. Elizabet, rođena u porodici više klase, pobunila se protiv društvenih normi. Tridesetih godina 20. veka studirala je umetnost u Parizu, postala glumica i pobegla sa oženjenim čovekom s kojim je stigla do Italije. Stigli su do Grčke, gde su bili zarobljeni od nemačke invazije 1941. godine, ali su pobegli u Egipat, gde su se razišli. Potom je radila za britansku vladu, vodeći biblioteku u Kairu. Ubrzo su se ona i njen suprug rastali i potom razveli. Godine 1946. Dejvidova se vratila u Englesku, gde je na snazi ostao zakon za jedan obrok hrane dnevno nametnut tokom Drugog svetskog rata. Razorena kontrastom između loše hrane koja se poslužuje u Britaniji i jednostavne, odlične hrane na koju je navikla u Francuskoj, Grčkoj i Egiptu, počela je da piše članke iz časopisa o mediteranskom kuvanju. Privukli su povoljnu pažnju, a 1950. u 36. godini izdala je Knjigu mediteranske hrane. Njeni recepti zahtevali su sastojke poput patlidžana, bosiljka, smokava, belog luka, maslinovog ulja i šafrana, koji su u to vreme bili jedva dostupni u Britaniji. Sledile su knjige o francuskoj, italijanskoj i, kasnije, engleskoj kuhinji. Do 1960-ih Elizabet je imala veliki uticaj na britansko kuvanje. Bila je duboko neprijateljski raspoložena prema bilo čemu drugorazrednom i preterano izraženom kuvanju i lažnim zamenicama klasičnih jela i sastojaka. Godine 1965. otvorila je prodavnicu koja prodaje kuhinjsku opremu, koja je nastavila da trguje pod njenim imenom nakon što ju je napustila 1973. godine. Njena reputacija počiva na člancima i knjigama, koji su neprestano prepisivani. Između 1950. i 1984. godine objavila je osam knjiga; nakon smrti njen književni izvršilac je završio još četiri knjiga. Njen uticaj na britansko kuvanje proširio se i na profesionalne i na domaće kuvare, a kuvari kasnijih generacija poput Terensa Konrana, Simona Hopkinsona, Pru Lit, Džejmija Olivera, Toma Parkera i Rika Stajna, prepoznali su njen značaj. U SAD, kuvari i spisatelji, uključujući Džulije Čajld, Ričarda Olneja i Alis Vaters, pisali su takođe o njenom uticaju. Život i karijera Detinjstvo i mladost Dejvidova je rođena kao Elizabet Gvin, drugo od četvoro dece Ruperta Sakvila Gvina i njegove supruge, Hon Stele Gvin. Porodice oba roditelja imale su veliko bogatstvo. Preko dve porodice Dejvidova je bila engleskog, škotskog i velškog ili irskog porekla, a preko pretka s očeve strane, takođe imala i holandskog porekla. Ona i njene sestre odrasle su u dvorcu u Saseksu, dvorcu iz sedamnaestog veka. Njen otac, uprkos slabom srcu, insistirao je da nastavi zahtevnu političku karijeru, postajući konzervativni poslanik za Istburn. Prekomeran rad, u kombinaciji s njegovim burnim rekreativnim zabavama, uglavnom trkama i jahanjem, doneo je njegovu smrt 1924. godine u 51. godini.[1] Udovica Stela Gvin bila je poslušna majka, ali njeni odnosi sa ćerkama bili su više udaljeni nego ljubazni.[2][3] Elizabet i njene sestre Prisila, Dijana i Felisita poslane su u internatske škole. Nakon što je bila učenica u pripremnoj školi, Elizabet je poslata u privatnu školu za dame, koju je napustila u dobi od šesnaest godina. Devojke su odrasle ne znajući ništa o kuvanju, što je u tadašnjim domaćinstvima bilo isključiva `mešavina` porodične kuvarice i njenog kuhinjskog osoblja.[4] Kao tinejdžerka, Dejvidova je uživala u slikanju, a njena majka je mislila da se njen talenat vredi razvijati. Godine 1930. poslata je u Pariz, gde je privatno studirala slikarstvo i upisala se u Sorboni na kurs francuske civilizacije koji je pokrivao istoriju, književnost i arhitekturu. Otkrila je da su joj studije u Sorboni naporne i na mnogo načina neinspirativne, ali ostavili su je s ljubavlju prema francuskoj književnosti i tečnim jezikom koji je ostao uz nju celog života. Živela je kod pariške porodice, čija se fanatična posvećenost užicima stola predstavljala komično u delu French Provincial Cooking (Francusko provincijalno kuvanje). Ipak je priznala da je to iskustvo bilo najdragoceniji deo njenog vremena u Parizu: „Shvatila sam na koji je način porodica ispunila svoj zadatak da podstaknu francusku kulturu u bar jedan od njihovih britanskih optužbi... Ono što je zapelo bio je ukus za neku vrstu hrane, u idealnom slučaju za razliku od svega što sam ikad ranije poznavala. ` Njena majka nije bila željna ranog povratka svoje ćerke u Englesku nakon kvalifikacije za sorbonsku diplomu, pa ju je poslala iz Pariza u Minhen 1931. na učenje nemačkog jezika.[5] Gluma Nakon povratka u Englesku 1932. godine, Dejvidova je s entuzijazmom prolazila kroz društvene rituale za mlade žene viših klasa.[6] Ugledni mladi Englezi koje je upoznala nisu joj se obraćali. Njena biografkinja Lisa Šanej komentariše da bi s njenim „nežno smrknutim izgledom i njenom sramežljivošću zaštićenom hladnom i bodljikavim jezikom“ predstavljala zastrašujuću perspektivu za mlade muškarce više klase koje je susrela. Elizabet je odlučila da nije dovoljno dobra kao slikarka i da je na majčino nezadovoljstvo postala glumica. Pridružila se trupi J. B. Fagan`s company na Oksfordu 1933. godine. Njeni kolege izvođači uključuju Džoan Hikson. Posle Oksforda, ona se sledeće godine preselila u pozorište na otvorenom u Park Regenta, London. Iznajmila je sobe u velikoj kući u blizini parka, dala sebi poklon za 21. rođendan na opremanju kuhinje i naučila kuvati. Poklon njene majke „The Gentle Art of Cookery“ Hilde Lejel bila je njena prva knjiga o kuvanju. Kasnije je napisala: `Pitam se da li bih ikad naučila kuvati da nisam dobila rutinu od gospođe Biton da učim, umesto romantične gospođe Lejel sa svojim prilično divljim, maštovitim receptima.` [7] U Parku Regent, Elizabet je postigla mali profesionalni napredak. Među njenim kolegama u glumačkoj trupi bio je glumac koji je stariji devet godina, Čarls Gibon. Njegovo nepoštovanje socijalnih konvencija snažno joj se dopalo. Njegov brak nije ih zaustavio pa su započeli su aferu koja je nadmašila njenu scensku karijeru. Čejn komentariše, `Gibon je bio krajnji autsajder. Bio je radnička klasa, levo krilo, Jevrejin, glumac, džeparoš, koji je jedno vreme živeo u pećinama u Hejstingsu. Majka ga je zvala pacifistički crv. On je bio seksualno prisutan i spavao je sa svime što se kretalo. ` Njena majka nije odobravala i pokušala je da zaustavi aferu. Dogovorila je da njena ćerka provede nekoliko nedelja odmarajući se sa porodicom i prijateljima na Malti u prvoj polovini 1936. godine i u Egiptu kasnije iste godine, ali u svojoj biografiji iz 1999. godine Artemis Kuper komentariše da njeno dugo odsustvo nije uspelo da je oduzme od njenog odnosa sa Gibonom.[8] Tokom boravka na Malti, Dejvidova je mogla da provede vreme učeći od kuvarice, svoje domaćice Anđele, koja je rado predala stručnost. Iako je mogla da napravi sjajne večere kada je to bilo potrebno, najvažnija lekcija koju je učila bila je da radi iz dana u dan, sa svim raspoloživim sastojcima, pokazujući joj kako da od stare ptice ili žilavog komada mesa napravi dobro jelo. Francuska, Grčka, Egipat i Indija Nakon povratka u London početkom 1937. godine, Dejvidova je priznala da neće biti uspešna na pozornici i napustila je misli o pozorišnoj karijeri. Kasnije te godine zaposlila se kao mlađa asistentinja u modnoj kući, gde su elegantne mlade žene iz više klase bile tražene kao hostese. Otkrila je da je posluga u maloprodajnom poslu neugodna i da je podnela ostavku početkom 1938. godine. Tokom narednih nekoliko meseci provodila je vreme odmarajući se na jugu Francuske i na Korzici, gde ju je podvela priroda ljudi s kojima je boravila i jednostavna izvrsnost njihove hrane. Nakon povratka u London i razočarana životom tamo, pridružila se Gibonu kupujući mali čamac sa motorom - sa namerom da otplovi u Grčku. Prešli su Kanal u julu 1939. godine i čamcem su se uputili kroz kanalski sistem Francuske do obale Sredozemnog mora.[9] Norman Daglas, Elizabetin mentor Izbijanje Drugog svetskog rata u septembru 1939. zaustavio je njihov napredak. Nakon što su se nakratko zaustavili u Marseju, uplovili su u Antib, gde su ostali više od šest meseci jer nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak. Tamo je Elizabet upoznala i ostala pod velikim uticajem starijeg pisca Normana Daglasa o kome je kasnije opširno pisala. On je nadahnuo njenu ljubav prema Mediteranu, podstakao je interesovanje za dobru hranu i naučio je da traži najbolje: `insistirajte na tome i odbacite sve što je bilo lažno i drugorazredno `. Kuper ga opisuje kao njenog najvažnijeg mentora.[9] Par je konačno napustio Antib u maju 1940. godine, uplovili su na Korziku i potom ka Siciliji. Oni su stigli do Mesinskog tesnaca kada je Italija ušla u rat 10. juna. Oni su osumnjičeni za špijuniranje i internirani su. Posle 19 dana u pritvoru u raznim delovima Italije, dozvoljeno im je da pređu granicu u Jugoslaviju, koja je u tom trenutku ostala neutralna. Izgubili su gotovo sve što su imali - čamac, novac, rukopise, sveske i njenu zbirku recepata. Uz pomoć britanskog konzula u Zagrebu, prešli su u Grčku, a u Atinu su stigli jula 1940. godine. U to vreme Elizabet više nije bila zaljubljena u svog partnera, već je ostala s njim iz nužde. Gibon je na ostrvu Siros pronašao posao podučavanja engleskog, gde je Dejvid naučila kuvati sveže sastojke koji su dostupni lokalno. Kada su Nemci napali Grčku u aprilu 1941, par je uspeo da ode na civilni konvoj u Egipat.[10] Sposobna da odlično govori francuski i dobar nemački jezik, ona je obezbedila posao u pomorskom šifarskoj kancelariji u Kairu. Brzo je spašena iz privremenog izbegličkog smeštaja, pošto je upoznala starog prijatelja Engleza koji je imao „apsurdno grandiozan“ stan u gradu i pozvao je da čuva kuću za njega. Ona i Gibon su krenuli svojim zasebnim putevima i ona se uselila u veliki stan.[11] Angažovala je kuvara, Kirikaou, grčku izbeglicu, čije ga ekscentričnosti nisu sprečile da proizvodi veličanstvenu hranu: „Ukus te čorbe od hobotnice, bogat vinski tamni sos a miris planinskog bilja bio je nešto što se nije lako zaboravilo. `Godine 1942. uhvatila je infekciju koja je zahvatila njena stopala. Provela je nekoliko nedelja u bolnici i osećala se obaveznom da se odrekne posla u šifarskoj kancelariji. Potom se preselila u Kairo, gde je od nje zatraženo da postavi i vodi referentnu biblioteku za britansko Ministarstvo informacija. Biblioteka je bila otvorena za sve i angažovala je dosta novinara i pisaca. U svom malom stanu u gradu zaposlila je Sulejmana, sudanskog kuvara. Pisala je: Sulejman je učinio mala čuda sa dve peći Primus i pećnicom koja je bila nešto više od limene kutije. Njegovi suflei nisu nikada bili manje uspešni. ... Tri ili četiri godine živela sam uglavnom na prilično grubim, ali veoma aromatizovanim šarenim jelima od povrća, sočivom sa mlekom ili svežeg paradajza, ukusnim začinjenim pilavima, jagnjećim pljeskavicama na žaru, salatom sa hladnim jogurtovim prelivom sa aromom mente, egipatskim felaho jelo od crnog graška sa maslinovim uljem i limunom i tvrdo kuvana jaja - te stvari nisu bile samo privlačne, već i jeftine. [12] Kuper komentariše ovo razdoblje njenog života: `Njene slike tada prikazuju kvintesencijalnu bibliotekarku, obučenu u tamni kardigan preko bele košulje sa primalnim okovratnikom zapetljenim do vrata: ali noću, bila je drugačije stvorenje: pila u baru Hedjaki, jela u lokalu `P`tit Coin de France`, plesala na krovu Kontinentala, a zatim se uputila u noćni klub Madam Badi. ` Za vreme provedenog u Kairu, ona je imala niz ljubavnih afera. Uživala je u njima zbog onoga što jesu, ali samo se jednom zaljubila. To je bilo sa mladim oficirom Piterom Langom, ali veza je prestala kada je teško ranjen i vratio se u rodnu Kanadu. Nekoliko drugih njenih mladića se zaljubilo u nju; jedan od njih je bio potpukovnik Entoni Dejvid (1911—1967). Do tad sa trideset godina, odmeravala je prednosti i nedostatke ostajanja u braku do trenutka kada se idealni muž može pojaviti, i sa znatnom zabrinutošću konačno je prihvatila prosidbu Tonija Dejvida.[13] Par se venčao u Kairu 30. avgusta 1944. godine. Za godinu dana Entoni Dejvid je poslat u Indiju. Njegova supruga pratila ga je tamo u januaru 1946. godine, ali živeti kao supruga britanskog oficira je zamoran i dosadan i hrana opšte `frustrirajuća`. Kasnije u životu je više cenila kuhinju i napisala o nekoliko indijskih jela i recepata u svojim člancima i knjigama. U junu 1946. patila je od jakog sinusitisa i lekari su joj rekli da će se stanje nastaviti ako ostane u letnjoj vrućini Delhija. Umesto toga, savetovali su je da se vrati u Englesku. Ona je to uradila; Kuper primećuje, „Bila je udaljena iz Engleske šest godina, a za to vreme ona i Engleska su se promenile do neprepoznavanja.“ [14] Post-ratna Engleska Vrativši se nakon godina mediteranske toplote i pristupa bogatstvu svežih sastojaka, ona je zatekla svoju rodnu zemlju u posleratnom periodu sivu i zastrašujuću, dok su obroci hrane još uvek bili na snazi. Naišla je na užasnu hranu: `Postojala je supa od brašna i vode začinjena isključivo biberom; hleb i rižoto od zrnevlja; sušeni luk i šargarepa; proja. Ne moram dalje da nabrajam.` U Londonu je srela Džordža Lesleja, bivšeg ljubavnika iz njenih dana Kaira, a njihova afera se ponovo rasplamsala. Par je otišao u Ros-on-Vije u novembru 1946. ali su bili smešteni u gradu zbog vremenskih neprilika. Iznenađena lošom hranom koju je hotel pružao, Džordž ju je ohrabrio da stavi svoje misli na papir.[15] Jedva da sam znala šta radim ... Sela sam i počela razrađivati mučnu žudnju za Suncem i besna i revoltirana protiv te užasne vesele, bezobzirne hrane opisujući mediteranskog i bliskoistočnog kuvanja. Čak i pisanje reči poput kajsija, maslina i putera, pirinča i limuna, ulja i badema, stvorilo je uverenje. Kasnije sam shvatila da su u Engleskoj 1947. godine to bile prljave reči koje sam izlagala. [16] exterior of large terrace house Dom Elizabet Dejvid od 1947. godine pa do njene smrti Kad se njen suprug 1947. vratio iz Indije, ona se odmah odvojila od Džordža i nastavila sa ulogom supruge. Uz pomoć Stel Gvin, Elizabet i njen suprug kupili su kuću u Čelsiju, koja je ostajala njen dom do kraja života. Toni pokazao se neučinkovitim u civilnom životu, ne mogavši da nađe odgovarajući posao; imao je dugove, delom iz propalog poslovnog poduhvata. Ono što je ostalo od iskre u vezi ubrzo je umrlo, a živeli su odvojeno već od 1948. godine.[17] Veronika Nikolson, prijateljica sa vezama u izdavačkoj branši, nagovorila je Elizabet da nastavi pisati s ciljem da napiše knjigu. Ponuđen joj je ugovor, a njeno delo se počelo pojavljivati u publikaciji od marta 1949. Elizabet je rekla urednici časopisa da planira da članke objavi kao knjigu, a magazin joj je omogućio da zadrži autorska prava. Pre nego što su svi članci objavljeni, ona ih je sastavila u zborniku koji se zove A Book of Mediterranean Food (Knjiga mediteranske hrane); mnogi recepti zanemarili su ograničenja obroka u korist autentičnosti, a u nekoliko slučajeva sastojci nisu bili dostupni u britanskim prodavnicama. Dejvidova je svoj rukopis predala nizu izdavača koji su svi odbili. Elizabet se držala kratke proze i citirala od poznatih autora čiji pogled na Mediteran može imati veću težinu. Izdavač je prihvatio i pristao na avansno plaćanje u iznosu od 100 funti. Knjiga objavljena je u junu 1950.[18] Knjiga je bila dobro prihvaćena od strane recenzenata. Elizabet Nikolas, pišući za The Sunday Times, mislila je da je Dejvidova `gastronom retkog integriteta`, koji `odbija ... da napravi bilo kakve nesavesne kompromise sa brzinom`. Iako je Džon Čandos, pišući u časopisu The Observer, istakao da `Neka niko ne jede u Londonu - bez obzira na to čega mora da se odrekne - zamislite da jede mediteransku hranu u nedostatku mediteranske zemlje i vazduha`, svoj je pregled završio rekavši da je knjiga `zaslužuje da postane poznati saputnik svih koji u kuhinji traže nesputano uzbuđenje.` Uspeh knjige doveo je do ponuda za rad od magazina: The Sunday Times - za koji su joj platili predujam od 60 gvineja - Go putopisnog časopisa u vlasništvu novina, i Wine and Food. U avgustu 1950. ona i njen suprug otišli ​​su na poslednji odmor zajedno sa novcem od novih ugovora, iako su imali problema sa automobilom koji su koristili za turneju i odmor je bio neuspešan. Po povratku je pozvala sestru Felisiti, da se useli u gornji stan u njenoj kući. Ona je bila nevoljni i spretni daktilograf - preferirala je osećaj pisanja olovkom - i u zamenu za nisku kiriju Felisiti je vešto kucala članke i knjige, a kasnije je bila glavni istraživač.[19] Knjiga je bila dovoljno uspešna da je Leman naredio Elizabet da napiše nastavak i prikaže jela ruralne Francuske. Ta knjiga se zove French Country Cooking, koju je završila sa pisanjem u oktobru 1950. Minton je bio zaposlen da ilustruje delo, a ona mu je dala detaljna uputstva o vrsti crteža. Uprkos njihovoj teškoj vezi, ona je knjigu posvetila svojoj majci. Pre nego što je knjiga objavljena, ona je napustila Englesku da živi nakratko u Francuskoj. Motivisala ju je želja da stekne šire znanje o životu na francuskom selu i da napravi distancu između nje i supruga. Napustila je London marta 1951 za Menerbes u Provansi. Provela je tri meseca u Provansi; iako je vreme u početku bilo hladno i vlažno, ubrzo je postalo toplije i toliko je uživala da je razmišljala o kupovini kuće tamo. U junu 1951. godine napustila je Menerbes i otputovala na ostrvo Kapri da poseti Normana Daglasa. Kada je otišla krajem avgusta, nakratko je obišla italijansku rivijeru istražujući članak za časopise, pre nego što se vratila u London.[20] U septembru, nedugo nakon njenog povratka, objavljena je knjiga French Country Cooking. Kritičari su je toplo pregledali iako je Lusi Marion, pišući u Mančester Gardijanu, smatrala da „ne mogu misliti da je gospođa Dejvid zapravo pokušala da napravi mnoga jela za koja daje recepte“.[21] Italijanska, francuska i druge kuhinje Leman i ona složili su se da njena sledeća knjiga treba da bude o italijanskoj hrani; u to vreme se u Britaniji malo znalo o italijanskoj kuhinji, a interesovanje za tu zemlju je u porastu. Za knjigu je dobila predujam u iznosu od 300 funti. Planirala je da poseti Italiju radi istraživanja i htela je ponovo da vidi Daglasa u Kapriju, ali je u februaru 1952. dobila vest o njegovoj smrti. ELizabet je napustila London u martu, stigla je u Rim neposredno pred proslavu Uskrsa. Ona je obilazila zemlju, gledajući kuvarice kod kuće i u restoranima i pisala je o regionalnim razlikama u kuhinji. Dok je bila u Rimu, upoznala je slikara Renata Gutuzoa; duboko impresionirana njegovim radom, posebno mrtvima, upitala je da li bi on ilustrovao njenu knjigu. Na njeno iznenađenje, pristao je i, smatrajući da je honorar od 60 funti apsurdno nizak, držao se svoje reči i stvorio seriju ilustracija.[22] Vrativši se u London u oktobru 1952. godine, ona je započela vezu sa sa Peterom Higinsom, razvedenim brokerskim posrednikom; bio je to početak najsrećnijeg perioda u njenom životu. Sledećih meseci je provela pišući knjigu, rekreirajući recepte za izradu tačnih merenja. Osećala se manje emocionalno povezana s Italijom nego s Grčkom i južnom Francuskom, i napisala je da je napisano „neobično problematično“, iako „kako je izašao recept po recept… Shvatila sam koliko učim i koliko enormno ta jela uvećavaju moje obim i uživanje “. Italian Food objavljena je u novembru 1954. godine. U to vreme je u Britaniji još uvek bilo teško nabaviti mnoge sastojke koji se koriste u receptima. Gledajući davnu 1963. godine, Dejvid je napisao: U Sohu, ali gotovo nigde drugde, nije trebalo da se prave italijanske testenine, parmezan, maslinovo ulje, salama i povremeno pršut. ... Sa južnim povrćem poput patlidžana, crvene i zelene paprike, komorača, tikvicama preovladavala je ista situacija.[23] Recenzenti i javnost su toplo primili knjigu o italijanskoj hrani a prva štampa je rasprodana u roku od tri nedelje. Recenzent The Times Literary Supplement napisao je: `Ova knjiga je više od zbirke recepata čitljivija i uočljiva je disertacija o italijanskoj hrani i regionalnim jelima i njihovoj pripremi u engleskoj kuhinji.` Freja Stark, recenzirajući časopis The Observer, primetila je, „gospođa Dejvid... može se računati među dobročinitelje čovečanstva.“ Evelin Vau je u Tajmsu italijansku hranu nazvala jednom od dve knjige koje su joj 1954. pružile najviše zadovoljstvo.[24] U vreme kada je dovršila knjigu, matičnu kompaniju je zatvorila Lemanova izdavačka kuća, a ona je morala da promeni izdavača. Uopšte joj se nije dopadala nova kompanija i napisala je njeno viđenje te kompanije u članku iz 1985. godine. Ne odobravajući pristup njenim knjigama koje je preduzeće preuzelo, njen agent, Pol Skot, nagovorio je izdavača Makdonalda da se odrekne njihovih prava za sledeću knjigu. Umesto toga, ona je potpisala za n ovog izdavača za knjigu koju je izdala 1955. godine.[25] Summer Cooking ilustrovao je njen prijatelj, umetnik Adrijan Dantrej. Posetio bi je kod kuće i skicirao je u kuhinji, dok je ona spremala ručak za njih oboje. Neograničena geografskim planovima svojih prvih tri knjiga, ona je pisala o jelima iz Britanije, Indije, Mauricijusa, Rusije, Španije i Turske, kao i Francuske, Italije i Grčke. Knjiga je odražavala njeno čvrsto verovanje da jede hranu u sezoni; volela je „zadovoljstvo otkrivanja povrća svake sezone“ i smatrala je „prilično dosadnim jesti istu hranu tokom cele godine“.[26] Rekla je da joj je cilj bio da: naglasak na dva aspekta kuvanja koji se sve više zanemaruju: pogodnost određene hrane određenom godišnjem dobu i zadovoljstvo jesti povrće, voće, perad, meso ili ribu koja je u sezoni, dakle u najboljem slučaju, najbrojnija i najjeftinija. [27] Ubrzo nakon objavljivanja knjige, ona se udaljila od svoje redovne kolumne u časopisima, što joj je ponudilo više novca i više mesta u časopisima. Novi ugovor značio je da je pisala i za Vougov sestrinski magazin House & Garden. Odri Viters, urednica Vougua, želela je da ona napiše više ličnih kolumni nego što je to činila za ranije časopise i plaćala joj 20 funti mesečno za sastojke hrane, a povremeno i 100 funti za istraživačka putovanja u Francusku.[28] Dejvid je posetio nekoliko oblasti Francuske, upotpunivši istraživanje za svoju sledeću knjigu, French Provincial Cooking, koja je bila `vrhunac i sinteza decenije rada i razmišljanja`. Objavljena 1960. godine, to je, prema Oksfordovom rečniku, knjiga po kojoj bi je najbolje pamtili. Njen agent pregovarao je ugovore sa novim izdavačem, Majkl Džozefom, i novom ilustratorkom, Džulijet Reni.[29][30] Recenzije o novoj knjizi su podjednako laskave kao i kritike za njene prethodnike. Times Literary Supplement je napisao: `Francusko provincijsko kuvanje treba čitati, a ne brzo. Ono diskutuje o određenoj vrsti i poreklu jela popularnih u raznim francuskim regionima, kao i o kulinarskim terminima, travama i kuhinjskoj oprem koje se koristi u Francuskoj. Ali oni koji mogu dati dodatno vreme ovoj knjizi biće dobro vraćeni jelima kao što su La Bourride de Charles Bérot i Cassoulet Colombié. ` Posmatrač je rekao da je teško razmišljati o tome bilo koji dom koji može učiniti bez knjige i nazvao je Elizabet `vrlo posebnom vrstom genija`. Knjiga je bila posvećena Peteru Higinsu, još uvek njenom ljubavniku. Njen otuđeni muž živeo je u Španiji od 1953. godine, i na sramotu svoje supruge, imenovan je u slučaju razvoda koji je prijavljen u koloni tračeva „Dejli Ekpresa“. U intervjuu objavljenom u novinama, Toni je nju nazivao `mojom bivšom ženom`; podnela je zahtev za razvod, a postupak je okončan 1960. godine.[31] 1960 painting of a plucked duck hanging in a kitchen Slika Žan Batista Odrija za ilustraciju knjige French Provincial Cooking. Dejvid je 1960. prestala da piše za Sandej Tajms, pošto nije bila zadovoljna zbog uredničkog uplitanja u njen primerak; ubrzo posle toga takođe je napustila Voug jer promena smera časopisa nije odgovarala stilu njene kolumne. Pridružila se nedeljnim publikacijama: The Spectator, Sunday Dispatch, The Sunday Telegraph. Njene knjige su sada došle do široke javnosti, nakon što ih je izdavač masovnog tržišta Penguin Books štampao u mekom omotu, gde su prodate u više od milion primeraka između 1955. i 1985. godine. Njen rad je imao uticaja i na britansku kulturu hrane: istoričar Peter Klark smatra da „semenični uticaj francuske provincijske kuvarice Elizabet Dejvid (1960), uz njenu ogromnu prodaju knjiga zaslužuje istorijsko priznanje.“ Kuper smatra da je njena `profesionalna karijera bila na vrhuncu. Ona je bila cenjena ne samo kao vodeća spisateljica u Britaniji o hrani i kuvanju, već kao žena koja je promenila prehrambene navike Engleske srednje klase.` [32] Njen privatni život bio je manje dobar. U aprilu 1963. godine njena veza sa Higinsom završila se kada se ponovo oženio. Jedno vreme je pila previše alkohola i prečesto je pribegavala tabletama za spavanje.[33] Verovatno kao rezultat ovih faktora i prekomernog rada, Dejvid je 1963. godine, kada je imala 49 godina, doživela izliv krvi u mozgu. Vest o događaju držala je u svom bliskom krugu prijatelja - nijedan urednik publikacija za koje je radila nije bio svestan kolapsa - pošto nije želela da joj se naruši reputacija teškog radnika. Oporavila se, ali samopouzdanje joj je bilo loše poljuljano i njen osećaj ukusa privremeno je pogođen; tokom određenog vremena nije mogla da okusi so ili uticaj soli na ono što je kuvala, ali njen osećaj za miris prženja luka bio je toliko pojačan da je bio neugodan za nju. U novembru 1965. godine ona je zajedno sa četiri poslovna partnera otvorio Elizabeth David Ltd, prodavnicu kuhinjske opreme. Među njenim kupcima bili su Albert i Majkl Ru, koji su tamo kupovali opremu koju bi inače morali kupiti u Francuskoj.[34] Elizabet, koja je odabrala zalihe, bila je beskompromisna u izboru robe; uprkos velikom asortimanu kuhinjskih pomagala, prodavnica nije imala ni zidne oštrice noža ni prese za beli luk. Dejvid je napisala članak pod nazivom `Prese za beli luk potpuno su beskorisne`, odbila ih je prodati i savetovala kupce koji su tražili da idu negde drugde. Na drugom mestu, nasuprot tome, neke njene knjižice nisu štampane posebno za radnju. Neke od njih kasnije su uklopljene u zbirke njenih eseja i članaka.[35] Prodavnica je u The Observer opisana kao: ... potpuno jednostavna. Na prozoru stoje piramide francuskih šoljica za kafu i engleskih gvozdenih lonaca. ... Gvozdene police sadrže kalupe i kalupe svakog oblika, glazirane i neglazirane zemljane posude, činije i posuđe tradicionalnih boja, obične posude i tave od debelog aluminijuma, livenog gvožđa, staklastog emajla i vatroslatni porcelan, neprirodno posuđe klasičnih oblika i uredni redovi kuvarskih noževa, kašika i viljuški. [36] Dejvid je smanjila svoje obaveze pisanja da se koncentriše na vođenje radnje, ali je pridodala neke članke u časopisima i počela više da se fokusira na englesku kuhinju. Ona je još uvek uključivala mnoge recepte, ali sve je češće pisala o mestima - pijacama, farmama - i ljudima, uključujući profile poznatih kuvara i gurmana poput Marsela Bulestina i Eduara de Pomijane. U svojim kasnijim člancima izrazila je snažno stanovište o širokom rasponu tema; gnusila je reč `hrskava`, zahtevajući da zna šta je to što `hrskavo` nije; priznala je nemogućnost dopunjavanja bilo čije čaše sve dok se ne isprazni; insistirala je na tradicionalnom obliku spremanja ` Velški zec “; ona je prezirala Mišelinovim standarde. Dok je vodila prodavnicu, ona je napisala još jednu knjigu „ Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen“ (1970). Bila je to njena prva knjiga u deceniji i prva od projektovanog serijala o engleskoj kuhinji koja se zvala `englesko kuvanje, drevno i moderno`. Odlučila se da se koncentriše na to dok se oporavlja od cerebralnog krvarenja 1963. godine. Knjiga je bila odstupanje od njenih ranijih dela i sadržavala je više istorije hrane o tome što je nazivala `engleskom zaokupljenošću začinima i mirisima, voćem, arome, izvori i začine orijenta, u blizini i daleko `.[37] Posle 1970 Njena prodavnica nikada nije bila više nego skromno profitabilna, ali ona neće sniziti svoje standarde u potrazi za komercijalnim povratom. Doveden je novi menadžer koji je vodio radnju i ona se borila protiv mnogih njegovih promena, ali ona je uvek bila u manjini protiv svojih kolega direktora. Stres neslaganja oko kompanije - i smrti sestre Dijane u martu 1971. i majke u junu 1973. - doprinele su zdravstvenim problemima i patila je od hroničnog umora i natečenih nogu. Postepeno su njeni poslovni partneri smatrali da je njen komercijalni pristup neodrživ, a 1973. napustila je kompaniju. Na njenu ljutnju, radnja je i dalje trgovala pod njenim imenom, mada je periodično pokušavala da ubedi svoje bivše kolege da to promene. Njena druga knjiga o engleskoj hrani bila je English Bread and Yeast Cookery koja je provela pet godina istražujući i pišući. Rad je obuhvatio istoriju proizvodnje hleba u Engleskoj i ispitivanje svakog upotrebljenog sastojka. Ljutila se zbog standarda hleba u Britaniji i napisala: Ono što je krajnje zastrašujuće je nered koji naša briga za mlevenje i pečenje uspevaju napraviti sa dragim kupljenim zrnom pšenice. Jednostavno, troši se nacija kojoj je toliko malo stalo do kvaliteta svog hleba da je sebi dozvolio da se očara, kupujući ekvivalent osam i četvrt miliona velikih belih fabričkih hlebova svakog dana u godini.[38] Godine 1977. ona je teško povređena u saobraćajnoj nesreći - zadobila je prelom levog lakta i desnog zgloba, oštećenu kapicu kolena i slomljenu vilicu - od čega joj je trebalo dugo vremena da se oporavi. Dok je bila u bolnici, objavljena je knjiga English Bread and Yeast Cookery. Njena knjiga dobila je veliku pohvalu, a Džejn Grigson, pišući u časopisu The Times Literary Supplement, sugerisala je da kopiju knjige treba dati novopečenom bračnom paru, dok je Hilari Spurling, pregledavajući časopis The Observer, pomislila da nije samo to `grozna optužnica britanske industrije hleba`, ali jedna sa `urednošću, autoritetom, fenomenalnim opsegom i velikom pažnjom prema detaljima`.[39][40] Neke od istraživanja koje je ona preduzela za English Bread and Yeast Cookery obavljena je sa Džil Norman, njenom prijateljicom i izdavačom. Odlučile su da bi trebalo da proizvedu još knjiga, prva od dve je bila Ice and Ices i zbirku Elizabetinih ranih kolumni. Kompilacija postojećih eseja i članaka za štampu trajala je manje vremena, a 1984. godine objavljena je knjiga „Omelette and a Glass of Wine“, čiji je urednik Norman, koji je postao njen književni izvršilac i koji je uređivao dalje njene radove nakon njene smrti.[41] Smrt njene mlađe sestre Felisiti, koja je trideset godina živela na zadnjem spratu svoje kuće, bila je težak udarac za Dejvidovu. Počela je da pati od depresije i otišla je lekaru posle bolova u grudima; dijagnosticiran joj je tuberkuloza i ona je hospitalizovana. Nakon neprijatnog vremena tokom tromesečnog boravka u bolnici, gde su lekovi koji su joj prepisivali imali nuspojave koje su uticale na njenu jasnoću razmišljanja, njen prijatelj, uvoznik vina i pisac Džerald Ašer, dogovorio je da ona ostane kod njega u Kaliforniji da se oporavi.[42] Ona je bila u nekoliko poseta Kaliforniji, u čemu je veoma uživala, ali njeno zdravlje je počelo da propada. Budući da su joj noge već neko vreme bile teške i bolne, trpela je niz padova što je rezultiralo nekoliko šavova u bolnici. Postala je sve više samosvojna, ali uprkos periodima provedenih u krevetu kod kuće, nastavila je da radi na knjigama. Shvatila je da neće moći da završi posao i zamolila je Normana da je dovrši umesto nje. Objavljena je 1994. godine, pod naslovom Harvest of the Cold Months.[43] Maja 1992. ona je doživela moždani udar, pa je dva dana kasnije usledio drugi, što je bilo fatalno; umrla je u svojoj kući u Čelsiju 22. maja 1992. godine, stara 78 godina. Sahranjena je 28. maja u porodičnoj crkvi Svetog Petra u Folkingtonu. Tog septembra održana je komemoracija. Pru Lit je za njen stari kuhinjski sto platila 1.100 funti jer je tamo „kuvala svoje omlete i napisala većinu svojih knjiga“. Ukupni prilivi na aukciji bili su tri puta veći od očekivane vrednosti.[44][45] Knjige Od 1950. godine ona je bila poznata po člancima iz časopisa, a tokom 1960-ih i 70-ih, po svojoj kuhinji, ali njen ugled počivao je i dalje uglavnom leži na njenim knjigama. Prvih pet, objavljeno između 1950. i 1960, obuhvataju kuhinju kontinentalne Evrope i šire. 1970-ih Dejvid je napisala dve knjige o engleskom kuvanju. Poslednja njena knjiga objavljena u životu bila je zbirka prethodno štampanih eseja i članaka. Iz opsežnih beleški i arhiva koje je autorka ostavila, njena književna izvršiteljica, Džil Norman, uredila je i dovršila još četiri knjige koje je ona planirala da objavi. Šest drugih knjiga koje su objavljene nakon autorkine smrti bile su kompilacije izvedene iz njenih postojećih radova.[46] Po savetu svog izdavača, Dejvid je konstruirala svoje rane knjige kako bi izmeštala recepte sa odgovarajućim odlomcima putopisa i scenskih slika ranijih pisaca, a kako je samopouzdanje i reputacija rasla i sama. A Book of Mediterranean Food (1950) se bavila sa devet autora, između jedanaest odeljka recepata. Recenzenti su komentarisali da njene knjige poseduju književne zasluge, kao i praktične instrukcije.[47] Neki kritičari, naviknuti na prepisivačke pisce o kulinarstvu, smatrali su da njen pristup zahteva previše znanja od strane čitalaca. Po njenom mišljenju, „Idealni pisac o kuvanju je onaj koji čini da čitaoci žele da kuvaju, kao i da im govori kako se to radi; trebalo bi da ostave nešto, možda ne previše, ali malo: ljudi moraju da naprave svoja sopstvena otkrića, koriste sopstvenu inteligenciju, u suprotnom će im biti uskraćen deo zabave. ` U Njujork Tajmsu, Kreg Kjelborn se divio Elizabet, ali je napomenuo da je to zato što je pretpostavljala da su njeni čitaoci već poznavali osnove kuvanja bi je „više cenili od strane onih koji ozbiljno brinu za hranu nego onih koji imaju povremeni interes“. Pisac Džulijan Barns je prokomentarisao da je kao kuvar amater pronašao njene krajnje instrukcije zastrašujuće: „Prva rečenica glasi ovako:„ istopite naseckane i narezane paradajze na maslinovom ulju pola kilograma „… Rastopite? Rastopite paradajz? ... Može li biti da je i Elizabet Dejvid bila previše dobar pisac da je pisac hrane? ` Kasniji kuvar, Tom Parker Bauls, primećuje: „Ne okrećete se ka Elizabet Dejvid zbog dadilje, detaljnih uputstava ili preciznih iznosa i vremena. Pretpostavlja da znate osnove i pisac je koji nudi inspiraciju, i predivna, odvažna proza. Njeni recepti su bezvremenski, a sve njene knjige divna referentna dela (i neumorno istražena) i nudi lepa čitanja. `[48] Osam knjiga i osam brošura koje je ona objavila tokom svog života pokrivaju hranu Francuske; Italija; ostatak Mediterana i šire, u Aziju; i Englesku. Francuska Dve njene najpoznatije knjige fokusiraju se na francusku kuhinju: French Country Cooking (1951) and French Provincial Cooking (1960); Francuska se ističe, mada ne isključivo, u druge dve: A Book of Mediterranean Food (1950) and Summer Cooking (1955). Ona je postavila obrazac za svoje knjige grupišući recepte po kategorijama, sa odeljcima koji su povezani njenim odabranim odlomcima iz literature. U svojoj prvoj knjizi Mediteranska hrana Dejvid je predstavila poglavlja o supama; jaja i ručak; riba; meso; obilna jela; živina i divljač; povrće; hladna hrana i salate; slatkiši; džemovi, kanali i konzerve; i sosovi. Ona je široko sledila ovaj obrazac u svoje sledeće četiri knjige. Njen pogled na mesto francuskog kuvanja u hijerarhiji svetske kuhinje izložen je u njenom uvodu u knjizi French Country Cooking: „Francuska regionalna i seljačka kuhinja ... u najboljem slučaju je najukusnija na svetu`. Bila je čvrsta vernica tradicionalnom francuskom pristupu kupovini i pripremi hrane: Dobro kuvanje je iskreno i jednostavno, i time ne mislim da podrazumevam da ćete u ovoj ili u bilo kojoj drugoj knjizi pronaći tajnu otkrivanja prvoklasne hrane za nekoliko minuta bez problema. Dobra hrana je uvek problem i njenu pripremu treba smatrati trudom ljubavi, a ova knjiga namenjena je onima koji stvarno i pozitivno uživaju u poslu koji zabavljaju prijatelje i obezbeđuju porodicama prvoklasnu hranu. [49] Iako ne zanemaruje složena jela - posvetila je šest stranica izboru sastojaka za kuvanje pot-au-feu (kuvanje zeca) - Dejvid je smatrala jednostavno svakodnevno kuvanje kao na neki način i zahtevnijim i dala mnogo recepata za `vrstu hrane koja se često jede u štedljivim francuskim domaćinstvima i to je veoma dobro`.[50] Dejvid je naglasila važnost pažljive i oprezne kupovine sastojaka. Napisala je poglavlja o francuskim tržištima. Uprkos raširenoj percepciji da je njen pogled na hranu u osnovi mediteranski, French Provincial Cooking, daleko njena najduža knjiga do danas, istraživala je kuhinju Francuske od Normandije, kao i jug. Gledajući čitavo polje kuvarskih knjiga, Džejn Grigson je ovo shvatila kao „najbolju i najsimpatičniju od svih njenig knjiga“.[51] Italija Za razliku od svoja dva prethodnika, knjiga Italian Food (1954) izvukla je malo iz svega što je već napisala. Provela je mnogo meseci u Italiji istražujući pre nego što je započela rad na rukopisu. Dejvid je već imala dve uspešne knjige za manje promene izvoda ranijih pisaca da bi poboljšala svoju prozu i prepisala recepte sa svojim vlastitim esejima i uvodi u različite odeljke. Knjiga započinje poglavljem „Ormar italijanske prodavnice“, koji daje britanskim kuvarima, koji su u to vreme uglavnom bili nepoznati većinom italijanske kuhinje i metoda, uvid u italijansko bilje, začine, konzervirane, flaširane ili sušene sastojke uključujući inćune, tuna, fungi, pršut, i italijanski osnovni sastojci, kao što su beli luk i maslinovo ulje, oboje su retko viđeni u Britaniji ranih 1950-ih.[52] Ostatak knjige sledi osnovni obrazac ranijih dela, sa poglavljima o supi, ribi, mesu, povrću i slatkišima, sa dodatkom dodatnih predmeta relevantnih za italijansku hranu, testeninu poput raviole i njoke, takođe i pirinač i italijansko vino. Pored ove knjige, u njenim ostalim delima postoje mnogi italijanski recepti i opisi zemlje i ljudi. Prvi recept u njenoj prvoj knjizi Mediterranean Food - je đenovskog porekla. Takođe se u toj knjizi nalaze recepti za bokokos, oso buko, i nekoliko italijanskih testenina i jela od piletine. Među receptima u letnjem kuvanju je peperonata (pimentos ili slatka paprika kuvana sa paradajzom na maslinovom ulju i maslacu) koja je preispitana kao naslovni članak u kasnijoj selekciji njenih dela. U „Omletu i čaši vina“ ona je štampala italijanske recepte, uključujući supe i omlete od hmelja. Takođe se u toj knjizi nalaze značajni eseji o italijanskim ljudima i mestima. Postoji li muškatni oraščić u kući? uključuje članak sa šest stranica o jelima od povrća iz Mantue, i drugi slične dužine o varijacijama pica u Italiji i šire.[53] Druge mediteranske zemlje i šire Kada je 1950. godine objavljena njena prva knjiga, Mediterranean Food, britanska javnost je i dalje trpela restrikcije obroke hrane posle Drugog svetskog rata. Njeno evociranje svakodnevnog obilja i izvrsnosti mediteranske hrane bilo je razotkrivajuće i iako nije dosegla široku javnost sve dok sredinom pedesetih godina 20. veka nisu izašla jeftina izdanja knjiga sa mekim koricama, recenzenti su odmah uočili njenu važnost. U uvodu za ovu knjigu, ona je iznela svoju osnovnu premisu: „Kuvanje mediteranskih obala, obdareno svim prirodnim resursima, bojom i aromom Juga, spoj je tradicije i sjajne improvizacije. Latinski genij blista iz posude za kuhinju. I to je iskreno kuvanje; nijedna od sramne Grande kuhinje hotela International Palas. ` Ipak priznala je da kultura Mediterana nije isključivo grčka i cvetala je na` kopnu `. Opisala je neprestane elemente u hrani u tim zemljama kao: ... ulje, šafran, beli luk, oštra lokalna vina; aromatični parfem od ruzmarina, divljeg majorana i bosiljka u kuhinjama; sjaj pijačnih klupa nagomilanih pimentom, patlidžanima, paradajzom, maslinama, dinjama, smokvama i limetama; velike gomile sjajnih riba, srebra, vrhova ili tigrastih pruga i one duge igle ribe čije su kosti tako misteriozno ispadale zelene.[54] U svojim drugim knjigama ona daje recepte sa celog Sredozemlja, uključujući gaspačo i tortilje iz Španije; dolmades, i jaja sa skordalijom iz Grčke, ovčetine punjene patlidžanima, supu od jogurta, papriku od šargarepe i pirinča iz Turske; i sirijsko jelo od piletine s bademima i pavlakom. S druge strane, ona uključuje Mauricijansku kašu od krompira; ledena supa od krastavaca i cikle iz Rusije; perzijski patlidžan, pirinač i ovčetina; šiš kebab i garam masala iz Indije; i jermenska pica, za koje se tvrdi da je starija od italijanske verzije.[55] U istraživanju za Udruženje jezika i književnosti Australijskih univerziteta iz 2012. godine, Karodi Kulver piše, `Njen jezik, posebno njena upotreba opisa, najjače primenjuje narativan i književni kvalitet mediteranske hrane. Njene slike, anegdote i književni citati preobražavaju se njeni recepti u pričama o iskustvu i sećanju ... ... Sastojci i jela nisu samo dati kao spisak uputstava, već su predstavljeni kao deo specifične kulture. `[56] Engleska Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen (1970) i English Bread and Yeast Cookery (1977) uključuju nekoliko britanskih jela izvan Engleske, kao što su škotska dimljena zlatoperka; i patka od valijske soli. Dejvidova je, kao i mnogi iz njene generacije i klase, koristila izraze `Engleska` i `Engleski` da bi se odnosio na čitavu Britaniju.[57] Neki pisci veruju da je Dejvid zapostavila kuvanje sopstvene države u korist mediteranske kuhinje. U šaljivom časopisu Punch, Humphrey Lyttelton je smatrala da preferira „nepristupačne saksije“ nego „sjajnu kumbersku kobasicu“. Godine 2009. autor o hrani Tim Hejvard optužio ju je za `romantično široko naočeno`, preteranu usredsređenost na Francusku i Mediteran. Čejni komentariše da su, kad su 1970. godine objavljeni Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen, neki njeni najvatreniji obožavaoci ostali zaprepašćeni kada su je otkrili kako ističe britansku kulinarsku tradiciju, `u najboljem slučaju ... jednako bogatu i nagrađujuću kao i Mediteran `. Kuper piše da je, iako je promena fokusa sa francuske i mediteranske hrane na englesku iznenadila javnost, ona već neko vreme krenula ka tome.[58] Dejvid je detaljno obrađivao svoje teme iz engleskog jezika: Spices, Salt and Aromatics duži su od knjige o mediteranskoj hrani, francuske kuhinje ili letnjeg kuvanja. Zamišljala je da to bude prva u nizu od tri ili čak pet knjiga o engleskoj kuhinji: `Zavisi koliko vremena imam ... Kasnije će se sveske baviti hlebom, kvascima, kolačima, kremama, sirevima i jelima od jaja, i meso i divljač `. Nikad nisu napisani, osim knjizi o engleskom hlebu i kvascu, koji je gotovo 100 stranica najduži od svih Dejvidovih dela.[59] Dejvid je svesno sledila put Hilde Lejel i Doroti Hartli u istraživanju britanskih sastojaka i jela. Poput njih, ona se osvrnula na regionalnu istoriju kako bi pronašla ono što je videla kao „tradiciju kulture koja je ukorenjena na zemlji“, `pre pustoši industrijske revolucije`. Ona nije romantizovala britansku kulinarsku prošlost: `Radnici na farmama i u fabrikama, zanatlije i sveštenici i dalje su živeli na veoma ograničenoj ishrani ... njihovi kuhinjski prostori bili su tako primitivni, a oprema tako oskudna da su mogli postojati samo najosnovniji oblici kuvanja `. Ali, njena stalna merila su bili pošteni sastojci i nezahtevno kuvanje. Osudila je - i objasnila alternative - veštačkom, `ozloglašenom hlebu` i `svim sintetičkim pomagalima za aromatizaciju ... Niko nikada nije uspeo da otkrije zašto Englezi smatraju da se čaša vina koja se dodaje u supu ili gulaš, deluje kao bezobzirna ekstravagancija i u isto vreme troši kilograme na sosove u bocama, kocke supe, kečape i veštačke arome “.[60] Obe knjige na engleskom jeziku su u dva dela. Prvi odeljak je istorijski, stavljajući temu u kontekst savremenog čitaoca. U knjizi Spices, Salt and Aromatics, ona piše o pozadini bilja i začina koji su se koristili u britanskim kuhinjama tokom prethodnih vekova i skicira istoriju njihovog usvajanja iz Azije i kontinentalne Evrope. Književni prilog Tajmsa ovaj je deo knjige nazvao `teškim za gledanje kao dobar triler`. Pregledavajući knjigu Hilari Sparling napisala je da ona sadrži `istoriju gotovo svakog razvoja od useva i žitarica kamenog doba`.[39] Kolekcija eseja i članaka Iako je ona crtala iz svojih mnogih članaka iz časopisa za materijal u svojim ranijim knjigama, An Omelette and Glass of Wine (1984) bila je prva direktna antologija njenog rada. Sastavljen uz pomoć Džil Norman, sastoji se od njenih izbora iz njenih eseja i članaka objavljenih od 1949. godine. Članak iz kojeg knjiga nosi svoj naslov esej je o „gotovo primitivan i elementaran obrok evociranom rečima:„ Idemo samo omlet i čašu vina “ komentarisala je Elizabet svoju knjigu. Među ostalim temama su i profili ljudi, uključujući Normana Daglasa, Marsela Boulestina, gospođu Biton i `gurmana u Edvardanskom Londonu`, pukovnika Natanijela Nunjam-Dejvisa. Nekoliko odeljka posvećeno je opisima tržišta gradova u francuskim državama i nepretencioznih restorana i hotela u Francuskoj. Postoje članci o limunu, mesu iz lonca, majonezu, pici, salamurima, tartufima, kao i o kuhinjama Španije i Maroka. Za većinu članaka ona je pružila ili uvod ili napomenu ili oboje.[61] Ona je imala nameru da objavi drugu takvu brošuru i osam godina nakon njene smrti, Norman, njen književni izvršilac, objavio je nastavak, Is There a Nutmeg in the House? (2000). Kao i njegov prethodnik, on je bio izvučen iz članaka iz časopisa, eseja i drugih ranijih napisa, kojima je Norman dodao člancima koje je ona napisala u 1980-ima. Prvi deo knjige je kratak autobiografski deo, retkost od nje, koja je pažljivo čuvla njenu privatnost. Njeno interesovanje za istorijske aspekte kuhinje daje opseg u esejima o istoriji. Članci namenjeni domaćem kuvaru uključuju `Do not Despair over Rice`, `Making Ice Cream`, i jedan koji izriče pogled po kome je bila poznata: `Garlic Presses are Utterly Useless`. Njujork Tajms je knjigu nazvao `ovom vrlo privlačnom, potpuno upijajućom raznolikošću. ... Ovo je knjiga koja je dovoljno dobra za jelo - i, na neki način, možete i da je pojedete.`[62] Brošure Ona je napisala osam knjižica (brošura) na pojedinačne teme. Prve dve, The Use of Wine in Fine Cooking (1950) i The Use of Wine in Italian Cooking (1952), naručili su i objavili trgovci vinom. Ona je ponovo koristila prvo kao poglavlje u knjizi French Country Cooking.[63] Ona je za svoju prodavnicu kuhinjske opreme napisala: Dried Herbs, Aromatics and Condiments (1967); English Potted Meats and Fish Pastes (1968); The Baking of an English Loaf (1969); Syllabubs and Fruit Fools (1969), Green Pepper Berries (1972). Deo sadržaja preuzet je iz njenih ranije objavljenih članaka iz časopisa, a neki su dodatno upotrebljeni i prošireni u kasnijim knjigama.[64] Njena poslednja brošura je Cooking with Le Creuset (1989) napisana francuskim proizvođačima posuđa Le Creuset.[65] Posthumne publikacije painting of old market stall selling drinks La Belle Limonadière, 1827, slika prikazana u knjizi Harvest of the Cold Months Pored Is There a Nutmeg in the House? još tri knjige koje je ona dovršiola a koje je uredio Norman nakon što je autorka umrla. Harvest of the Cold Months (1994) nosi titl `A social history of ice and ices`. Elizabet je na njemu povremeno radila nekoliko godina pre bolesti. Knjiga prati istoriju leda u kuhinjama Evrope iz srednjovekovnih vremena, kada ga je trebalo doneti iz planina i čuvati u ledenim kućama. Nezavisni recenzent opisao je to kao `nekuvarsku knjigu, već zadivljujući podvig detektivske stipendije ... raskošan i dostojanstven`. Pregledajući knjigu u Tajmsu, Najdžela Loson je napisala da je, premda je zaslužila mesto na policama svakoga ko se brine o hrani, otkrila nestajanje autorske energije i „nedostaje joj uobičajena, živahna i žestoka, čitljivost“.[66] South Wind Through the Kitchen(1997) bio je završetak jednog od njenih projekata u kasnijim godinama na kome je radila sa Normanom: zbirka jednih svezaka najboljih njenih opsežnih radova. Norman je pozvao kuvare, pisce i njene prijatelje da odaberu svoje omiljene članke i recepte. Mnogi autori, kao što je kuvar Simon Hopkinson, dali su uvod ili prigodne reči za odabrane komade. Ekstrakti i recepti preuzeti su iz svih knjiga objavljenih 1996. godine. Postoji više od 200 recepata, organizovanih na uobičajeni način sa odeljcima o jelima i sastojcima - jaja i sir, riba i školjke, meso, živina i divljač, povrće, testenine, mahunarke i žitarice, umaci, slatka jela i kolači, konzerve i hleb - isprepleteni su, kao u Dejvidovim ranijim radovima, sa člancima i esejima. Naslov knjige potiče iz eseja objavljenog 1964. godine i repriziranog u „An Omelette and a Glass of Wine“ i referenca je na Južni vetar, najpoznatiji roman njenog mentora Normana Daglasa.[67] Poslednja od knjiga koje je ona planirala da objavi bila je Elizabeth David`s Christmas (2003). Ona i Norman razgovarali su o takvoj knjizi još tokom 1970-ih, ali rad na drugim projektima je to sprečio. Nakon njene smrti, Norman je ustanovio da njeni autorski radovi pišu i sastavljaju mnogo više materijala o božićnoj temi nego što je to iko drugi shvatio. Božićni recepti od kojih se najčešće pitala Elizabet su činili jezgro knjige. Zajedno sa nekoliko božićnih recepata iz mediteranske hrane, francuskog provincijskog kuvanja i začina, soli i aromatike u engleskoj kuhinji i revidiranih članaka objavljenih prethodnih godina u časopisima, pretvoreni su u delo na 214 stranica. Poglavlja su se bavila društvenom i istorijskom stranom Božića, prvim jelima i hladnim mesom, supovima, perutninom i divljači, mesom, povrćem i salatama, umacima, kiselim krastavcima i nadjevima, desertima, kolačima i pićima. Knjiga preispituje jednu od najcitiranijih njenih rečenica, koja je prvi put štampana u Vougu 1959. godine, a uključena je u knjizi iz 2000. godine: `Da sam se snašla - a neću - moj božićni dan je jesti i piti omlet i hladne šunku, uključujući i lepe boce vina tokom ručka i sendviča sa dimljenim lososom, uz čašu šampanjca u krevet uveče. `[68] Između 1995. i 2011. godine Penguin Books izdale su četiri publikacija iz različitih knjiga Elizabet nazvajući je: I`ll be with You in the Squeezing of a Lemon(1995), Peperonata and Other Italian Dishes (1996), Of Pageants and Picnics (2005), and A Taste of the Sun (2011) . Objavljena su još dve publikacije njenih spisa, dok je Norman bio urednik. At Elizabeth David`s Table (2010) objavljena je obeležavajući 60. godišnjice njene prve knjige. Uz priloge nekoliko uglednih britanskih kuvara, uključujući Hopkinsona, Hju Farnli-Vitingstala, Rouz Grej i Džejmija Olivera, sadrži recepte i eseje iz njenih ranije objavljenih dela. Postoji dvanaest poglavlja koja pokrivaju različite tipive večere od supa do deserta i druge teme kao što su pečenje, kuvanje `brzo i sveže` i njeni opisi francuskog i italijanskog tržišta. Elizabeth David on Vegetables (2013) crpljena je uglavnom iz knjiga o mediteranskoj hrani, italijanskoj, francuskoj pokrajinskoj kuhinji. Postoje odeljci o supama; malim jelima; salatama; testeninama; njoki i polentama; pirinču; pasulju i sočivu; glavna jela; hleb; i deserti.[69] Nagrade i pohvale Elizabet je osvojila Glenfiddich nagradu za najboljeg autora 1978. godine za knjigu English Bread and Yeast Cookery. Univerziteti u Eseksu i Bristolu su joj dali počasne doktorate, a dobila je i orden iz Francuske za postignuća u agrokulturi. Postavljena je za oficira Reda Britanskog Carstva 1976. godine, a unapređena je u komandanta Reda 1986. godine. Čast koja ju je najviše obradovala, pripalo joj je saradnikom Kraljevskog društva književnosti u 1982. kao priznanje za njenu književnost. memorial plaque bearing David`s name and dates Plava ploča engleske baštine ispred kuće u kojoj je živela Elizabet Dejvid u Čelsiju Godine 2012. na obeležavanje dijamantskog jubileja Elizabete II, Elizabet je odabrana od strane BiBiSi Radija 4 kao jednog od 60 Britanaca koji su bili najuticajniji tokom 60 godina kraljičine vladavine. Godine 2013. njen portret bio je jedan u nizu poštanskih marki prve klase izdatih u znak proslave stogodišnjice deset „velikih Britanaca“. 2016. godine podignuta je plava ploča engleske baštine na njenom bivšem domu u ulici Halsi 24 u Čelsiju, gde je živela 45 godina; ona je bila prva spisateljica hrane koja je dobila ovaj oblik priznanja.[70] Nasleđe Sećanja na Elizabet bile su tople i pune hvale za njen rad i zaostavštinu. U časopisu Gardijan, pisac hrane Kristofer Drajver nazvao ju je `najuticajnijim piscem kuvarstva i učenjakom engleskog jezika` dok je u Tajmsu pisalo: Elizabet Dejvid bila je doajen engleskih kuvarskih pisaca. Uticala je na generacije koje su dolazile za njom, bilo da su i oni nameravali da budu kulinarski stručnjaci ili su samo uzeli neku njenu knjigu s kuhinjske police za naredni dan večere. `Elizabet Dejvid kaže ...` je davala rešenja koliko začina - i koji začini - treba dodati u papriku, a koliko belog luka ubaciti u preliv. U najboljem slučaju, njena proza bila je precizna kao i njena uputstva, za razliku od nekih njenih prethodnika koji su ponekad davali savete šta da rade u kuhinji neprobojnim rečenicama. Bilo je zadovoljstvo čitati, ona je stilista istinskog razlikovanja. Možda bi je samo u Britaniji klasifikovala kao `pisca hrane`, prečesto prigušnu frazu. Elizabet Dejvid kombinovala je osećanje naučnika prema istoriji sa darom putnika-estete da prenese osećaj za mesto. [71] Njeno pisanje uticalo je na kulturni pristup Britanaca prema hrani. Prema rečima novinarke Džoane Blitman, ona je `izvršila i kulturno i gastronomsko čudo u posleratnoj Britaniji, uvodeći naciju u viziju sveže kontinentalne hrane`, dok spisateljica Rouz Prins smatra da se ona `promenila zauvek način na koji Britanci kuvaju `. Dženet Flojd, profesorka američke književnosti na Kraljevom Koledžu u Londonu, tvrdi da ona nije pokretačica promena, ali je došla da upokoji tu promenu. Istoričar književnosti Nikola Hambl primećuje da je `revolucija hrane u postu`. - ratne godine bi se verovatno desile bez Elizabet Dejvid, mada bi se u njenom odsustvu dogodilo sasvim drugačije `.[72] Flojd komentariše da je Elizabet „pokazala malo interesovanja za privlačenje publike izvan društvene elite ili povezivanje sa njim“; Kuper se posvetio istoj tački, mada naglašava pozitivnu kritiku knjige o francuskom provincijskom kuvanju u časopisu koji predstavlja Komunistička partija Velike Britanije - kao dokaz da je ona imala veći broj čitalaca nego što su ljudi mislili.[73] David se bar dva puta pojavila u izmišljenom obliku. Godine 2000, roman „Ručak sa Elizabet David“ Rodžera Vilijamsa a 2006. BiBiSi je emitovao film: Elizabet Dejvid: Život sa receptima. Godine 1998. Lisa Čejni objavila je biografiju Dejvida; novinar Pol Levi smatrao je film `brzopletim, prevarenim`, mada ga je Laura Šapiro u `Njujork Tajmsu` smatrala `sveobuhvatnim`. Sledeće godine autorka Artemis Kuper je napisala autorizovanu biografiju `Pisanje za kuhinjskim stolom`. Napisala je i zapis za Elizabet u Rečniku nacionalne biografije 2004. (ažuriran 2011). Njeni radovi nalaze se u biblioteci Šlezinger u Institutu za napredno istraživanje Radklif, Univerzitet Harvard.[74] Njena strast prema posuđima pokazala se uticajem na tadašnji stil. Konran priznaje da je njen rad „činio važan deo procesa učenja koji je doveo do staništa“, a uspeh prodajnog preduzeća sa posuđima doprineo je zahtevu za knjigu o francuskom provincijskom kuhinjom. Dejvidova se trudila da obezbedi ilustratorima njenih knjiga tačne detalje - u nacrtu uvoda za francusko provincijsko kuvanje napisala je: „Bila sam zabrinuta da se takvi detalji unesu u obzir jer su neke od ovih regionalnih lonaca već u Francuskoj je vrlo teško naći tako da crteži Džulijet Reni u neku ruku predstavljaju mali istorijski zapis.` Če Njena kampanja protiv masovne proizvodnje i standardizacije hrane bila je ispred svog vremena, iako je Čejni svoje misli opisala kao „instinktivna i neartikulisana“. Jedna od njenih strasti, premisa o kupovini lokalnih proizvoda u sezoni i jednostavnoj pripremi, je poruka koju nastavljaju Stajn, Staler i Farnli Vitingstal.[75] Kuvari i kuvari priznali su Elizabetin uticaj na njihova dela i dela svojih kolega; njena savremena Džejn Grigson napisala je 1967. `Niko ne može da napravi kuvarsku knjigu ovih dana bez dubokog uvažavanja dela Elizabet David.` Grigson je kasnije napisala: Bosiljak nije bilo više od imena neželjenih ujaka, tikvica je štampana kurzivom kao tuđa reč, a malo ko je od nas znao jesti špagete ili podeliti artičoke na delove. ... Zatim je došla Elizabet David poput sunca, pišući sa kratkom elegancijom o dobroj hrani, odnosno o dobro izmišljenoj hrani, dobro kuvanoj. Ona nam je dala do znanja da možemo bolje sa onim što imamo. [76] Rik Stajn, kuvar novijeg doba, kaže da je David na njegov rani rad toliko uticala da je koristio jednu od Mintonovih ilustracija iz knjige mediteranske hrane na svojim menijima kada je prvi put otvorio restoran. Na druge, Najdžela Slejtera, Gordona Remzija, Džejmija Olivera, Pru Lit i Klarisu Dikson Rajt, ona je uticala; Klarsa je rekla da me je David `naučila da je hrana više od kuvanja; takođe je i poezija i strast. Takođe me naučila da se nikada ne slažem sa nečim drugorazrednim`.[77] Norman citira Lit da je prilično šokiran kada je ona pitala studente na ugostiteljskom fakultetu koliko je njih pročitalo njene knjige, a nijedan student nije podigao ruku.` Njen uticaj putovao je dalje od Britanije, a Marijan Buros je u Njujork Tajmsu 1992. napisala da su `desetine mladih kuvara koji su u poslednje dve decenije doneli slavu američkom kuvanju` dužni gospođi Dejvid. ` Iste godine, novinarka Suzan Parsons napisala je u časopisu Kanbera Tajms da „svaki vodeći australijski kuvar stariji od 40 godina odaje počast Elizabet Dejvid kao veliki uticaj na njihov pristup hrani“. Moderniji australijski kuvari, poput Kili Kvong, takođe su naveli nju kao kontinuirani uticaj na njihov rad.[78] Majkl Bejtman, kritičar hrane za The Independent, smatrao je da će ona `biti upamćen kao daleko veći uticaj na englesku hranu od gospođe Biton`; pisac Oberon Vog je napisao da ako ga pita da imenuje ženu koja je dovela rod najveće poboljšanje u engleskom životu u 20. veku, „moj glas bi pripao Elizabet Dejvid.“ Njen biograf Kuper zaključuje ovako svoj članak o Nacionalnom biografskom listu Oskford: Elizabet Dejvid je bila najbolji pisac o hrani i pićima koje je ova zemlja ikada proizvela. Kada je počela da piše 1950-ih, Britanci su jedva primetili šta se na njihovim policama i u tanjirima uopšte nalazi, a možda je tako i bilo dobro. Njene knjige i članci ubedili su čitaoce da je hrana jedno od najvećih životnih zadovoljstava i da kuvanje ne bi trebalo da bude pijaca, već uzbudljiv i kreativan čin. Pri tome je inspirisala čitavu generaciju ne samo da kuva, već i da razmišlja o hrani na potpuno drugačiji način.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nulta stranica malo zacepljena, i korice se delimicno odvojile od tabaka, knjiga je i dalje kompaktna, sve ostalo uredno! Lep dizajn korica, nazalost nema podataka ko je ih je radio! Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

Rodoljub Čolaković 1944. Beograd Izdanje Nove Jugoslavije Dragoljub Mihailović (Ivanjica, 14/27. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946), poznat i pod nadimkom Čiča Draža, bio je srpski i jugoslovenski oficir. Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini,[1] ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.[2] U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, Mihailović je bio oficir Srpske vojske.[3] Nakon rata, obavljao je brojne dužnosti širom nove države, a jedno vreme je služio u Kraljevoj gardi. Nalazio se i u diplomatskoj službi, kao vojni ataše pri poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu. Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Odbio je da prizna kapitulaciju i sa manjom grupom oficira, podoficira i vojnika sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske, te počeo sa prikupljanjem oficira koji su izbegli zarobljeništvo, radi organizacije borbe protiv okupatora. Krajem 1941. godine, ušao je u sukob i sa partizanskim snagama, koje je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U pokušaju da izbegne napade nemačkih snaga, imao je jedan sastanak sa predstavnicima Vermahta u novembru 1941. godine u selu Divci, ali su oni zahtevali isključivo bezuslovnu predaju.[4] Usledila je velika nemačka operacija Mihailović, početkom decembra iste godine, koja je trebalo da rezultira njegovim zarobljavanjem. U januaru 1942. godine, novi predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Slobodan Jovanović je imenovao Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Na istom dužnosti je ostao i u drugoj vladi Slobodana Jovanovića, međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, odnosno do juna 1944. godine. Tokom najvećeg dela rata, u Mihailovićevom štabu su se nalazile savezničke (američke i britanske) vojne misije. General Mihailović je sa svojim snagama organizovao prihvat preko 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad neprijateljskih linija 1944. godine, te njihovu evakuaciju sa improvizovanih aerodroma u operaciji Halijard. Nakon Drugog svetskog rata, nove jugoslovenske komunističke vlasti su ga uhapsile i osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine, da bi 17. jula 1946. godine bio ubijen na tajnoj lokaciji. Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine, usvojio zahtev za njegovu rehabilitaciju i proglasio ništavnom presudu koja je donesena 69 godina ranije. Američki predsednik Hari Truman mu je 29. marta 1948. godine, posthumno dodelio Legiju za zasluge prvog stepena, kao priznanje za: „mnogi američki avijatičari spaseni i vraćeni bezbedno”. U ukazu o dodeli odlikovanja, Truman je naveo: „General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”[6] Biografija Detinjstvo i mladost Dragoljub kao učenik. Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija — majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.[7] Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.[traži se izvor] Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900. Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko”. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.[traži se izvor] Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[8][9] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.[traži se izvor] Prvi balkanski rat Vidi još: Prvi balkanski rat U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Ministarski savet Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. godine. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.[traži se izvor] Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj Kumanovskoj bici (23. — 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U bici je Draža dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Lerina su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[10] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.[traži se izvor] Drugi balkanski rat Vidi još: Drugi balkanski rat Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebalo da ustupi delove Makedonije. Stvaranje albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[11] U noćnim časovima, 29./ 30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austrougarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[9][12] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.[traži se izvor] Albanska pobuna 1913. Vidi još: Ohridsko-debarski ustanak Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja”, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja Ohridsko-debarskog ustanaka. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[3] Prvi svetski rat Vidi još: Srbija u Prvom svetskom ratu Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[13] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na pretpostavljenog austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[14] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[13] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[15] Albanska golgota Glavni članak: Albanska golgota Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicama prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren glađu i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć — Berane — Podgorica — Skadar.[14] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.[traži se izvor] Solunski front Glavni članak: Solunski front Potporučnik Dragoljub Draža Mihailović na Solunskom Frontu Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[16] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[9] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[9] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[14] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip — Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.[traži se izvor] Između dva svetska rata Kapetan II klase Draža Mihailović, 1922. Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[9][13] Dana 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[17] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[18][19] Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[9] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[9] Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[13] Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojnog.[20] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[9] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[9][21] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.[traži se izvor] Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939. Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941, na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[9] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi — na srpsku, hrvatsku i slovenačku — jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[22] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[22] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.[traži se izvor] Drugi svetski rat Aprilski rat Glavni članak: Aprilski rat Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihailovića. Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[23] Od Brčkog do Ravne Gore Glavni članak: Gorski odred Dragoljuba Mihailovića Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.[traži se izvor] Osnivanje četničkih odreda Glavni članci: Četnički odredi Jugoslovenske vojske i Jugoslovenska vojska u otadžbini Pukovnik Dragoljub M. Mihailović kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj 1937.[24] (fotografija korišćena za vreme Drugog svetskog rata) Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[25][26] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[27] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[25] Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[28] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret”.[28] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[29] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[30] Mihailović sa Dragišom Vasićem na Ravnoj gori za vreme službe o Kraljevom rođendanu, 6. septembra 1941.[31] Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić.[29] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istanbul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[32] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da organizuje pokret otpora od ostataka vojske je primljena 13. septembra.[32] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje”.[33] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[34] Sukobi sa okupatorom i partizanima Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Partizansko-četnički sukob U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[35] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[36] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[37][38] Njega je takođe zabrinjavala mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[39] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[40] Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[41][42] Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velikih razlika u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[43] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[37] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[44] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[43][45] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[46][45] Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Dvejnom „Bilom” Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[47] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[48][49][50] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[48] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[37] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima. Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra [sh] u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[51] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[52] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[49] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom za zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[38][52] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[53][54] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[54][55] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora” i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu” (Mihailović je Nemcima dao netačne podatke).[56] Na sastanku sa nemačkim predstavnicima Mihailović je predložio da mu Nemci pruže pomoć u njegovoj borbi protiv partizana i da ta saradnja ostane skrivena od srpskog naroda.[57] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[58][57][59] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[60] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[61] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[58][57] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.. U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[52][62] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[63] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [64], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[65] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[54] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[64][66] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Brigadnog generala, pukovnika Dragoljuba Mihailovića (1941). Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[62][67][68] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[67][62][69] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[37][57][68] Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kompromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[60][70] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[71] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[72]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[73] Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941. Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[74][68] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[75] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[76] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[68] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[77] Za njim je 9. decembra raspisana prva poternica,[61] koju je nemačka Vrhovna komanda u Srbiji objavila preko radija, letaka i plakata.[78] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin generalštabnog brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[79] Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Divizijskog generala, brigadnog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). 25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani. Nemački plakat iz 1942. u vreme kada su jedinice JVUO izveli veliki broj diverzija i sabotaža na železnici, uništavajući oružje, municiju i ratnu spremu koje su Nemci odvozili za svoje trupe u Africi. Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[80] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[81] U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[82] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Armijskog generala, divizijskog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[77] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radijom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[83] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[84] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije”. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat”,[85] a potom i „Akciju 800”,[86] radi hvatanja generala Mihailovića.[87] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.[88] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[89] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihailović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[90] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[91] Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[92][93] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[94][95] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[95] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[95] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omladinsku četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahtevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[96] Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik” i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[97] Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[88] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[98] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[99] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[88] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[100] Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršile zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[101] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[102] Odnosi sa Britancima Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943. Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[103] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvisling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[104] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[105] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[103] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[106] U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[107] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partizana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihailović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći koju je dobijao od Britanaca.[108] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[109] U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[110] U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidnog Albiona”, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[111][112] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[113] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretne sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[114] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[115] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[116] Poraz u bici na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske. Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počele su žestoke borbe između partizana i četnika. Krajem februara, ubrzo nakon što je održao govor u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini, koje su bile u teškoj situaciji. Do martovskih pregovora o primirju između partizana i sila Osovine, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[117] Partizanski pregovarači su, pored zahteva za primirjem i razmenom zarobljenika, izjavili „da se ne bore protiv hrvatske države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika”, te „da su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv Engleza prilikom iskrcavanja”.[118] Razmene zarobljenika su izvršene, a nezvanično primirje je bilo na snazi nekoliko sedmica dok su pregovori trajali, iako do zvaničnog primirja nije došlo.[119] Partizani su iz toga izvukli korist jer je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama u bici na Neretvi.[119] Ribentrop i Hitler su 29. marta odbacili naredbe svojih potčinjenih i budući kontakti bili su zabranjeni. Partizani su uspeli da pređu Neretvu, a četnici su nakon poraza bili u haotičnom stanju.[120] Borbe su se nastavile krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim je ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagovala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[121] Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imenom operacija Švarc[122] i razoružali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću kratkoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[119][123] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[124] Promena savezničke politike U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[125] Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje. Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[126] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[127] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[128] Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[129] Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujući i bivšu četničku „prestonicu” Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran predstavnikom pobedničkih Saveznika.[130] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkih komandanata je otvoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[131] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotaže, zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim izveštajima, da često premešta svoj štab.[132] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.[traži se izvor] Sporazumi između generala JVuO i Vermahta Glavni članak: Sporazumi između JVuO i komande Jugoistoka Zone odgovornosti Mihailovićevih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema ugovorima sa Vermahtom 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo). Do novembara i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je „najopasniji neprijatelj Tito… Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.”.[133] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihailovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, ali su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[134]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[135] U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[136] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odbio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv”.[137] Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spremniji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[138] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe „da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti.”[139] Izveštaj generala Čarlsa Armstronga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[140] Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[141] Ured za specijalne operacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove akcije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[142] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su napori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivanja prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[143] Spasavanje savezničkih pilota Glavni članak: Operacija Vazdušni most U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavskog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, [[25. januar|25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[144] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio reakcija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partiza

Ljubica D. Trajkovic Beograd, 1953 363 str. mek povez sa omotačem veoma dobro očuvano za ovaj tip knjige, za stanje korica pogledati slike veliki broj fotografija i mapa turistički vodič kroz srbiju Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. srbija, turizam, kroz srbiju, gradovi srbije, geografija, istorija, stanovništvo, umetnost, kultura, mesta... english guide yugoslavia

Serbien : Reiserführer / Ljubica D. Trajković ; aus dem Serbischen übersetzt von Hans-Otto Broecker Beograd : Turistička štampa, 1954 383 str. : ilustr. ; 21 cm kao na slikama, lepo očuvano s velikom kartom na rasklapanje RETKO U PONUDI! imamo ovu knjigu i na engleskom jeziku https://www.kupindo.com/Geografija/48301597_SERBIA-TOURIST-GUIDE-Beograd-1953-RETKO- Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. tags: turizam vodiči kulturna dobra lepote srbije vodič stari antikvarni turistički serbia srbija jugoslavija yugoslawien mape karte mapa karta istorija srba srbije geografija nemački jezik za nemce po srbiji ... german deutsch