Iz recenzije : ’’I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima? Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji! Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“ Pero Zubac Uvod Šorom, sredom pa još dvared Opet ja Šorom, sredom. E, al sad dvared. Kada sam divaiio o ovim mojim knjpgama, reko.h da bih voleo da ih budu tri. Ko one tri gracp.je. Ne moraju da budu gologuze, al nek su tri. Prva je bila „Šorom. sredom", ova je „Šorom sredom, dvared“ a nadam se i trećoj. Ona će bptp „Šorom sredom, trired". Valda već sad ziate da čstvrte u ovom iizu iema. Ima: jedared, dvared i trired. Kad bih hteo p četvrti put, to bi se kazlo: Trired p još jedared. Ko pamti prvu moju knjigu, seća je se ko prve ljubavi pl ko prve skitnje, možda. Pitanje je bilo: Što baš tuda, sredppom ulpce? Kadje kogod hteo da svi vide i čuju šta op radi, onda.je tako promovisao svoje aktivposti u gluvo doba noći. Prvo se lepo oždereu bircuzu, al’ ne preterapadase batrga, neg’ nalije tamap da bude kolko treba a da se pe stpdi i da ne marp šta će ko kastp. kad paradi šta.je naumio. E, opdak krepe iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svprcp prate. Ako su ćilabesp pravi, ondak pp pe treba da pm zapovsda, samo js važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje Op i Ovp do irve fnrapge u prednjoj sobi, a da decu muzika pe probudi. Najvažip.ja pesma u toj paradp je deo laganog bećarca ...,,Aj. šorom, sredom, svima matsr redom, a.j šorom, sredom svima mater redom... a.j pi.je svima, samo dušmappma, aj ncje svpma. samo dušmapima"... Što baš tako. kad ppače, trezne glave i ne laje mlogo a i pe oždere se navek za sve povce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tpšpna p kad mu ppko ništa peće! Svi ga čuju, svi vire iza fprapgeda vpde ko.jetaj, muziku o’ma pozna.ju, o’ma svaka kuća zpa či.jp je! Sve op njp’ onlete u bećarcu, al mu niko pe vratp.

Knjiga je kao nova. Čovek zver - Emil Zola Izdavač: Mastilo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 323 Format: 21 cm Povez: Broširani U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost  života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

BOKS FRANCUSKI I ENGLESKI Dragomir T.Nikolajević ---------------------------- Savate ili francuski boks je izvorna borilačka veština koja se razvijala u Francuskoj još u XVI veku, da bi današnji oblik sportske borbe primenjen oko 1830. godine. Te godine učitelj savatea Charles Lecour sistematizovao je pravila borbe i tehnike, koja se upotrebljavala u savateu i tada je praktično savate postao sport. Ta prvobitna pravila su se do danas održala, uz manje izmene, čime je savate u potpunosti sačuvao svoju izvornost i autentičnost. Tokom XIX veka postojala je velika konkurencija između klasičnog (engleskog) boksa i savatea (francuskog boksa), gde je engleski boks, uvođenjem novčanih nagrada za pobede, dobio na masovnosti i preuzeo veći uticaj u sportu. Savate je nasuprot njemu čuvao duh amaterskog sporta. Internacionalna Savate Savate kao organizovani sport počeo je po&3269;etkom prošlog veka da propagira ovaj sport u svetu kao amaterski sport. Sedište Internacionalne Federacije za savate je u Parizu, Francuska. Godine 1924. godine na Olimpijskim igrama u Parizu, savate je uvršten u demonstracioni sport. Početkom drugog svetskog rata, organizovani savate se gasi, što se desilo i drugim sportovima. Savate se obnavlja u Francuskoj 1975. godine kada se dekretom ministarstva proglašava za nacionalni sport Francuske. Danas postoji jednistvena Internacionalna Savate Federacija u svetu osnovana 1985. godine a savate se organizovano trenira u 59 zemalja u Evropi, Aziji, Americi, Africi i Australiji U Srbiji savate se javlja u vojsci Srbije i Crne Gore još u XIX veku, a doneli su ga oficiri školovani u Francuskoj. Po Jugoslovenskoj enciklopediji fizičke kulture (str. 171, 182 i 188) kapetan Dragomir T. Nikolajević je u Beogradu 1905. pokrenuo francuski i engleski boks a 1914. godine napisao knjigu `Boks francuski ili engleski` u cilju propagiranja i podučavanja ovim sportom koja je u januaru 2009.godine od strane Savate Saveza Srbije ponovo objavljena kao drugo izdanje kako se istorija ovog sporta ne bi zaboravila. Posle rata savate se ponovo vežba u Jugoslaviji 1976. godine dolaskom francuskog instruktora Daniena Wehra u Zagreb. Dana 26.09.1987. u Rijeci na osnovu sporazuma o udruživanju (usvojenog 12.09.1987.) organizacioni odbor JUSO usvojio je odluku o osnivanju ove organizacije i zakazao vanrednu sednicu Konferencije. Dana 24.10.1987. na vanrednoj sednici Konferencije u Sesvetskom Kreljevecu osniva se prvi nacionalni savez u savateu Jugoslovenski savate odbor na kojem se usvaja Statut i Poslovnik o radu Izvrsnog odbora i komisija JUSO. Prvo prvenstvo Jugoslavije za juniore i seniore u kombat savateu održano je u tri kola. 1. kolo 1/8 finala održano je u Rijeci 26.09.1987. gde je održano 19 borbi, 2. kolo 1/4 i 1/2 finala održano je u sesvetskom Kraljevecu 24.10.1987. godine gde je održano 15 borbi. 3. kolo Finale održano je 22.11.1987. u Beogradu gde je održano 11 finalnih borbi. Najuspesniji klub bio je CBS `Lučki Radnik` iz Rijeke. Nakon toga svake godine održavana su prvenstva Jugoslavije u savateu. Savate se ponovo počinje vežbati u Zagrebu, Beogradu, Rijeci, Novom Sadu, Rumi, Zemunu, Kikindi, Kragujevcu, Splitu, Podgorici, Nikšiću, Peći, Borovu, Osijeku, Foči, Ptuju, Varaždinu, Derventi i drugim gradovima. Godine 1989. formira se Udruženje savate-boks klubova Jugoslavije. Ovaj savez vrlo brzo zauzeo visoko mesto i veliki uticaj u Internacionalnoj federaciji za savate i organizuje internacionalna takmičenja i zapažene nastupe na međunarodnom planu. Predstavnici ovog saveza Vuk Rajkovć, Miodrag Rakić i Zeljko Jarec zauzimaju vašna mesta u direktorijumu F.I.S.-a. Godine 1990. formira se Savez Savate Klubova Srbije koji zbog rata 1991. god. na žalost staje sa radom. 31. januara 2003. godine na predlog tadašnjeg predsednika F.I.S.-a Alexandre Walniera osniva se Savate Savez Srbije od strane predsednika Miodraga Rakića koji već 22. februara 2003. godine dobija punopravno članstvo u Internacionalnoj Federaciji za savate F.I.S. kao njena članica. Ovaj savez u 2003. godini okuplja velik broj klubova (31) i osniva još jedan savez u svom sastavu a to je Savate Savez Vojvodine osnovan 02. marta 2003. godine koji u svom članstvu 2003. godine ima 18 klubova. Oba Saveza su učlanjeni u Sportski Savez Srbije i Sportski Savez Vojvodine. Za kratko vreme u 2003. godini (prvoj godini rada) Savate Savez Srbije i Vojvodine je održao međunarodni seminar u trajanju od 11 dana u Rumi, Novom Sadu i Beogradu (55 učesnika), savezni sudijski seminar u Zemunu (18 učesnika), Prvenstvo Srbije i Vojvodine u Sremskoj Mitrovici, Prvenstvo Crbije i Crne Gore u Rumi, reviju u Apatinu, kao i demonstraciju savatea u Novom Sadu. Organizovan je rad kancelarije Saveza, kontakti sa Internacionalnom Savate Federacijom i prvi nastup reprezentacije Srbije na Evropskom Prvenstvu u assaut savateu u Italiji (kod Rima) . U 2004. godini Savate Savez Srbije nastupa na Balkanskom Prvenstvu u Ljubljani i na Svetskom Prvenstvu u Plovdivu, Bugarska od 02-04.VI 2004.godine naša reprezentacija je osvojila prvu zlatnu medalju za Srbiju (Slobodan Popov) i dve srebrene medalje (Slavko Gestić i Maja Odžić). Iste godine, od FIS-a dobija pravo organizacije Balkanskog Prvenstva u combat savateu za juniore i seniore 23-24.aprila 2005.godine. U 2005. godini osim odlične organizacije Balkanskog Prvenstva Savez dobija i prvog prvaka sveta u combat savateu /Srđana Nadrljanskog/. Osim njegove osvojeno je još 20 medalja na međunarodnim prvenstvima samo u ovoj godini što je naš Savez dovelo na 4. mesto na svetskoj rang listi. ---------------------------- 148.str.,ilustr.,21.cm Stanje knjige```10``` o

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Darko Sarenac Marko Mrnjavčević (oko 1335 — 17. maj 1395), poznatiji kao Kraljević Marko, bio je dejure srpski kralj od 1371. do 1395. godine, dok je defakto vladao samo teritorijom u zapadnoj Makedoniji. Prestoni grad u državi kralja Marka bio je Prilep. U srpskoj narodnoj epici, u kojoj mu je posvećen jedan od ciklusa pjesama, poznat je kao Kraljević Marko. Njegov otac, kralj Vukašin, bio je savladar cara Stefana Uroša V, čija je vladavina bila obilježena slabljenjem carske vlasti i osamostaljivanjem oblasnih gospodara u Srpskom carstvu, što je pospješilo njegov raspad. Vukašinovi posjedi obuhvatali su zemlje u Makedoniji, Kosovu i Metohiji. On je 1370. ili 1371. krunisao Marka za „mladog kralja“; ova titula uključivala je mogućnost da Marko nasledi Uroša na srpskom prestolu u slučaju da Uroš ne bude imao muških potomaka. Kralj srpske države U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci Osmanlije porazili su i ubili Vukašina, a oko dva meseca kasnije umro je car Uroš. Marko je nakon toga zakonski postao kralj srpske države, ali srpski velikaši, koji su praktično postali nezavisni od centralne vlasti, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara. Neodređenog datuma nakon 1371. ušao je u vazalni odnos prema turskom sultanu. Do 1377. značajne dijelove teritorije koju je naslijedio od Vukašina razgrabili su gospodari okolnih oblasti. Kralj Marko je u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, koji je vladao relativno malim područjem u zapadnoj Makedoniji. Zadužbina mu je Manastir Svetog Dimitrija blizu Skoplja, poznat kao Markov manastir, izgrađen 1376. Poginuo je u bici na Rovinama 17. maja 1395, boreći se u Vlaškoj na strani Turaka. Iako je bio vladar relativno skromnog istorijskog značaja, Marko je tokom turske okupacije postao jedan od najpopularnijih junaka srpske narodne epike i usmene tradicije uopšte. Sličan status ima i u tradicijama drugih južnoslovenskih naroda. Bugari ga poštuju kao svog narodnog junaka pod imenom Krali Marko. Zapamćen je kao neustrašivi zaštitnik slabih i bespomoćnih, koji se borio protiv nepravde i dijelio megdane sa turskim nasilnicima. Biografija Do 1371. Marko Mrnjavčević je rođen oko 1335. godine kao najstariji sin Vukašina i njegove supruge Aljene (Alene)[1] u narodnim pesmama Jevrosime. Prema dubrovačkom istoričaru Mavru Orbinu, rodonačelnik porodice Mrnjavčević[a] bio je Mrnjava, siromašni plemić iz Zahumlja, čiji su sinovi rođeni u Livnu u zapadnoj Bosni.[3] Mrnjava se mogao tamo odseliti nakon što je Bosna anektovala Zahumlje 1326. godine.[4] Moguće je da su kasnije Mrnjavčevići, kao i drugi zahumski plemići, podržavali srpskog cara Dušana tokom njegovih priprema za pohod na Bosnu, te su se, da bi izbjegli odmazdu zbog tih aktivnosti, iselili u Srpsko carstvo pred početak sukoba.[4][5] Ove pripreme mogle su početi već dvije godine prije samog pohoda,[5] koji se dogodio 1350. Približno iz te godine potiče najraniji pisani trag o Markovom ocu Vukašinu, iz kojeg se vidi da ga je Dušan postavio za župana Prilepa.[4][6] Ovaj grad je Srbija osvojila od Vizantije 1334, skupa sa drugim dijelovima Makedonije.[7] Car Dušan je 1355. godine iznenada umro u 47. godini života.[8] Dušana je naslijedio njegov devetnaestogodišnji sin Uroš, koji je po svemu sudeći smatrao Marka Mrnjavčevića čovjekom od povjerenja. Mladi car ga je postavio na čelo svog poslanstva u Dubrovnik krajem jula 1361. godine, da bi pregovarao o miru između Carstva i Dubrovačke republike tokom sukoba koji su izbili ranije te godine.[9] Mir nije bio zaključen ovom prilikom, ali je Marko isposlovao da se puste na slobodu zarobljeni prizrenski trgovci, iako su Dubrovčani zadržali njihovu robu. Marku je takođe bilo dopušteno da podigne srebro koje je njegova porodica deponovala u tom gradu. Bilješke o ovom poslanstvu u dubrovačkim dokumentima iz te godine, sadrže prvi neosporni pisani trag o Marku Mrnjavčeviću.[10][11] U natpisu iz 1356. iznad vrata jedne crkve u Tikvešu, spominju se neki Nikola i Marko kao upravitelji u tom kraju, ali nije jasno o kojem Marku se tu radi[12] Nakon Dušanove smrti došlo je do razbuktavanja separatističkih aktivnosti u Srpskom carstvu. Jugoistočne teritorije, Epir, Tesalija i zemlje u južnoj Albaniji, ocijepile su se već do 1357.[13] Jezgro države ostalo je lojalno novom caru Urošu. Ono se sastojalo od tri glavna područja: zapadnih zemalja, uključujući Zetu, Travuniju, istočni dio Zahumlja i gornje Podrinje; središnjih srpskih zemalja; i Makedonije.[14] Ipak, velika srpska vlastela ispoljavala je sve više nezavisnosti od Uroševe vlasti čak i u tom dijelu Carstva koji je ostao srpski. Uroš je bio slab i nesposoban da u korijenu sasiječe ove separatističke težnje, postajući drugorazredan faktor u državi kojom je nominalno vladao.[15] Srpski velikaši su se i između sebe sukobljavali oko teritorija i uticaja.[16] Markov otac kralj Vukašin, freska u manastiru Psača u Severnoj Makedoniji Vukašin Mrnjavčević bio je vješt političar, i postepeno je preuzeo vodeću ulogu u Carstvu.[17] Avgusta ili septembra 1365. Uroš ga je krunisao za kralja i proglasio svojim savladarem. Do 1370. Markovo potencijalno naslijeđe je povećano, jer su se u Vukašinovom posjedu osim Prilepa našli i Prizren, Priština, Novo Brdo, Skoplje i Ohrid.[4] U povelji koju je izdao 5. aprila 1370. Vukašin je pomenuo svoju suprugu kraljicu Aljenu i sinove Marka i Andrijaša, navodeći da je Bogom postavljen za „gospodina zєmli srьbьskoi i grьkѡmь i zapadnimь stranamь“.[18] Krajem 1370. ili početkom 1371, Vukašin je krunisao Marka za „mladog kralja“.[19] Ova titula je dodjeljivana sinovima srpskih kraljeva da bi im se osigurao položaj nasljednika. Pošto Uroš nije imao djece, Marko je na ovaj način došao u poziciju da ga može naslijediti na srpskom tronu, započinjući novu—Vukašinovu—dinastiju srpskih monarha.[4] To bi predstavljalo kraj dvovjekovne vladavine Nemanjića. Većina srpskih velikaša nije bila zadovoljna ovom situacijom, što je samo ojačalo njihove težnje ka nezavisnosti od centralne vlasti.[19] Vukašin je nastojao da obezbijedi suprugu sa dobrim vezama za svog najstarijeg sina Marka. Djevojka iz dalmatinske plemićke porodice Šubić bila je poslana od strane oca Grgura na dvor njihovog rođaka bosanskog bana Tvrtka I, sa namjerom da je odgoji i dobro uda banova majka Jelena. Ona je bila ćerka Juraja II Šubića, čiji je djed po majci bio srpski kralj Dragutin Nemanjić. Pošto su Tvrtko i Jelena odobravali Vukašinovu ideju da se mlada Šubićeva uda za Marka, vjenčanje je bilo na pomolu.[20][21] Međutim, aprila 1370. rimski papa Urban V šalje pismo Tvrtku u kojem mu izričito zabranjuje da uda katoličku plemkinju za „sina njegovog veličanstva kralja Srbije, šizmatika“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).[21] Papa je o ovoj „uvredi za hrišćansku vjeru“ pisao i ugarskom kralju Lajošu I,[22] nominalno nadređenom Tvrtku, tako da od tog vjenčanja nije bilo ništa.[20] Marko se oženio Jelenom, ćerkom Radoslava Hlapena, gospodara Bera i Vodena, srpskog vladara južne Makedonije. U proljeće 1371. Marko je učestvovao u pripremama za vojni pohod protiv Nikole Altomanovića, glavnog srpskog velikaša u zapadnom dijelu Carstva. Pohod su združeno pripremali kralj Vukašin i gospodar Zete Đurađ I Balšić, koji je bio oženjen kraljevom ćerkom Oliverom. Jula te godine, Vukašin i Marko su logorovali sa svojom vojskom na Balšićevoj teritoriji kraj Skadra, spremni da naprave proboj u Altomanovićevu zemlju u pravcu Onogošta. Ovaj napad se nije dogodio, pošto su Osmanlije zaprijetile gospodaru Sera despotu Jovanu Uglješi, mlađem kraljevom bratu koji je vladao istočnom Makedonijom. Vojne snage Mrnjavčevića brzo su preusmjerene ka istoku.[24][25] Nakon bezuspješnog pokušaja da nađu saveznike, dva brata su samostalno prodrla sa svojim trupama u teritoriju pod osmanskom kontrolom. U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci su potpuno uništili srpsku vojsku; čak ni tijela Vukašina i Uglješe nisu pronađena. Mjesto borbe, u blizini sela Ormenio na istoku današnje Grčke, Turci i danas nazivaju Sırp Sındığı „srpska pogibija“. Ishod ove bitke imao je ozbiljne posljedice: vrata Balkana bila su širom otvorena za dalje tursko napredovanje.[26][11] Nakon 1371. Približne granice područja kojim je vladao kralj Marko nakon 1377. godine (tamno zeleno) Poslije očeve smrti „mladi kralj“ Marko krunisan je za kralja i savladara cara Uroša. Nedugo nakon toga ugašena je dinastija Nemanjića Uroševom smrću 2. ili 4. decembra, čime je Marko formalno postao kralj srpske države. Srpski velikaši, međutim, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara, pri čemu je njihov separatizam još više porastao.[26] Pogibijom dva brata i uništenjem njihove vojske Mrnjavčevići su ostali bez stvarne moći, te su okolni oblasni gospodari prigrabili znatne dijelove teritorije koju je Marko naslijedio od svog oca. Do 1372. Đurađ I Balšić zauzeo je Prizren i Peć, a knez Lazar Hrebeljanović Prištinu. Do 1377. Vuk Branković osvojio je Skoplje, a vlastelin albanskog porijekla župan Andrija Gropa osamostalio se u Ohridu. Moguće je da je ovaj drugi ostao vazal Marku kao što je bio Vukašinu. Gropin zet bio je Markov srodnik Ostoja Rajaković od plemena Ugarčića iz Travunije. On je vjerovatno bio jedan od srpskih plemića iz Zahumlja i Travunije kojima je car Dušan dodijelio zemlje u novoosvojenim područjima Makedonije. Markove Kule, ostaci Markove tvrđave na brdu sjeverno od Prilepa Jedini značajni grad koji je Marko zadržao bio je Prilep. Tako je kralj Marko u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, vladar relativno male teritorije u zapadnoj Makedoniji, koja se na sjeveru prostirala do Šar-planine i Skoplja, na istoku do Vardara i Crne Reke, a na zapadu do Ohrida. Nije jasno gdje su bile južne granice ove teritorije. Marko nije sam vladao ni u ovoj oblasti, jer ju je dijelio sa mlađim bratom Andrijašem, koji je držao vlast nad jednom podoblašću u njoj. Njihova majka kraljica Aljena zamonašila se nakon Vukašinove pogibije, uzevši monaško ime Jelisaveta, ali je tokom nekoliko godina nakon 1371. bila Andrijašev savladar. Najmlađi brat Dmitar boravio je na teritoriji kojom je upravljao Andrijaš. Imali su još jednog brata koji se zvao Ivaniš, međutim o njemu je sačuvano veoma malo podataka.[30] Nejasno je kada je tačno Marko postao turski vazal, ali to se najvjerovatnije nije desilo odmah nakon Maričke bitke. Marko se jednom rastao sa svojom ženom Jelenom, te je živio sa Todorom koja je bila udata za nekog Grgura. Jelena se vratila u Ber svome ocu velmoži Radoslavu Hlapenu. Marko je kasnije tražio da se pomiri sa njom, ali da bi mu se supruga vratila, prethodno je Todoru morao da preda Hlapenu. Pošto se Markova oblast na jugu graničila sa Hlapenovom oblašću, ovo pomirenje moglo je biti motivisano činjenicom da Marku nije bio potreban neprijatelj na jugu nakon svih onih teritorijalnih gubitaka na sjeveru. Ova bračna epizoda je poznata zahvaljujući pisaru Dobri, Markovom podaniku. Dobre je prepisivao crkvenu knjigu trebnik za crkvu u selu Kaluđerec[b] i kad je završio sa poslom ostavio je zapis u knjizi koji počinje ovako: Slava sьvršitєlю bogѹ vь vѣkы, aminь, a҃mnь, a҃m. Pыsa sє siꙗ kniga ѹ Porѣči, ѹ sєlѣ zovomь Kalѹgєrєcь, vь dьnы blagovѣrnago kralꙗ Marka, ѥgda ѿdadє Ѳodoru Grьgѹrovѹ žєnѹ Hlapєnѹ, a ѹzє žєnѹ svoю prьvovѣnčanѹ Ѥlєnѹ, Hlapєnovѹ dьщєrє. Slava Savršitelju Bogu u vijeke, amin, amin, amin. Pisa se ova knjiga u Porečju, u selu zvanom Kaluđerec, u dane blagovjernog kralja Marka, kada predade Todoru Grgurovu ženu Hlapenu, a uze ženu svoju prvovjenčanu Jelenu, Hlapenovu ćerku. Freska iznad južnog ulaza u crkvu Markovog manastira. Kompozicija prikazuje kralja Marka (lijevo) i kralja Vukašina (desno) povezane polukrugom od sedam svetačkih poprsja, koji svi skupa uokviruju portret Svetog Dimitrija Markova tvrđava nalazila se na jednom brdu sjeverno od Prilepa. Njeni ostaci, djelimično dobro očuvani, poznati su pod imenom Markove Kule. Ispod tvrđave leži selo Varoš, gdje se u Srednjem vijeku prostirao grad Prilep. U selu je smješten Manastir Svetog Arhanđela Mihaila kojeg su obnovili Marko i Vukašin, čiji su portreti oslikani u manastirskoj crkvi.[23] Marko je bio ktitor Crkve Svete Nedelje u Prizrenu izgrađene 1371, nedugo pred Maričku bitku. U natpisu iznad njenih ulaznih vrata on je oslovljen titulom „mladi kralj“. Manastir Svetog Dimitrija, poznatiji kao Markov manastir, nalazi se u selu Markova Sušica u blizini Skoplja. Građen je od oko 1345. do 1376. ili 1377. Kraljevi Marko i Vukašin, njegovi ktitori, oslikani su iznad južnog ulaza u manastirsku crkvu. Marko je prikazan kao čovjek ozbiljnog lika i strogog pogleda, odjeven u purpurnu odjeću; na glavi mu je kruna ukrašena bisernim niskama. Lijevom rukom drži svitak na kojem tekst počinje riječima: „A(zь) vь H(rist)a B(og)a bla(govѣ)rьni kral(ь) Marko sьz(ь)dah(ь) i pop(i)s(a)hь (sы) božestvni hram(ь)“ (Ja, u Hrista Boga blagovjerni kralj Marko, sazidah i popisah ovaj božanstveni hram).[27] U desnoj ruci drži veliki rog koji simbolizuje rog sa uljem kojim su pomazivani starozavjetni kraljevi prilikom ustoličenja. Po jednom tumačenju, on je ovdje predstavljen kao „Božji pomazanik i izabranik u teškim prilikama Srbije posle Maričke bitke“. Marko je kovao svoj novac, kao što je činio njegov otac i drugi srpski velikaši tog doba.[34] Njegovi srebrni novčići težili su 1,11 grama, a proizvođeni su u tri osnovne vrste. Dvije na aversu imaju sljedeći tekst u pet redova: VЬHA/BABLGOV/ѢRNIKR/ALЬMA/RKO „U Hrista Boga blagovjerni kralj Marko“. Revers prikazuje Hrista—kod prve vrste na prestolu, a kod druge u mandorli. Kod treće vrste, na reversu je Hristos prikazan u mandorli, dok avers sadrži tekst u četiri reda: BLGO/VѢRNI/KRALЬ/MARKO „Blagovjerni kralj Marko“.[36] Ovu jednostavnu titulu Marko je koristio i u crkvenim natpisima. Nije u svoju titulu unosio nikakve teritorijalne odrednice, svakako jer je bio svjestan dosega svoje vlasti nakon 1371. Brat mu Andrijaš takođe je kovao svoj novac; ipak, na teritoriji kojom su braća vladala u opticaju je bilo najviše novčića kralja Vukašina i cara Uroša.[37] Procjenjuje se da se u raznim numizmatičkim zbirkama danas nalazi oko 150 komada Markovih novčića. Do 1379. gospodar Pomoravlja knez Lazar Hrebeljanović izdigao se kao prvi i najmoćniji među srpskim velikašima; potpisivao se sa titulom samodrьžcь vьsѣmь Srbьlѥmь (samodržac svih Srba). Ipak, nije bio dovoljno moćan da sve srpske zemlje ujedini pod svojom vlašću. Balšići, Mrnjavčevići, Konstantin Dragaš (Nemanjić po majci), Vuk Branković i Radoslav Hlapen, vladali su u svojim oblastima nezavisno od Kneza Lazara. Još jedan kralj pored Marka stupio je na političku scenu: Mitropolit mileševski krunisao je 1377. Tvrtka I kraljem Srba i Bosne. Ovaj rođak Nemanjića po majčinoj liniji prethodno je zauzeo jedan dio oblasti poraženog i oslijepljenog velmože Nikole Altomanovića. Dana 28. juna 1389, srpska vojska koju su predvodili knez Lazar, Vuk Branković i Tvrtkov plemić Vlatko Vuković od Zahumlja, pod vrhovnom Lazarevom komandom, sukobila se sa osmanskim trupama Sultana Murata I. Bila je to Kosovska bitka—najslavnija bitka srpske srednjovjekovne istorije. Glavnina obiju vojski bila je zbrisana; poginuli su i Lazar i Murat. Ishod bitke bio je neriješen, ali u njoj su Srbi izgubili isuviše boraca da bi mogli nastaviti sa uspješnom odbranom svojih teritorija, dok su Turci imali još mnogo trupa na istoku. Posljedično, srpske oblasti koje još nisu bile turski vazali, jedna za drugom su to postale tokom nekoliko narednih godina. Nekoliko turskih vazala na Balkanu odlučili su 1394. da raskinu svoj vazalni odnos. Marko nije bio jedan od njih, ali su njegova mlađa braća Andrijaš i Dmitar odbili da ostanu pod turskom dominacijom. U proljeće 1394. napustili su svoju zemlju i iselili se u Kraljevinu Ugarsku, stupivši u službu kralja Žigmunda. Putovali su preko Dubrovnika, gdje su se zadržali nekoliko mjeseci, dok nisu podigli dvije trećine od 96,73 kilograma srebra koje je Vukašin tamo deponovao; preostala trećina bila je namijenjena Marku. Andrijaš i Dmitar su prvi srpski plemići koji su se iselili u Ugarsku; srpske migracije prema sjeveru nastaviće se kroz čitavu osmansku okupaciju. Godine 1395. Turci su napali Vlašku da bi kaznili njenog vladara Mirču I zbog upada na njihovu teritoriju. Na turskoj strani borila su se tri vazala: kralj Marko, Konstantin Dragaš i despot Stefan Lazarević, sin i nasljednik Kneza Lazara. Bitku na Rovinama, koja se odigrala 17. maja 1395, dobili su Vlasi. Kralj Marko i Konstantin Dragaš poginuli su u njoj. Poslije njihove smrti Turci su anektovali njihove oblasti i objedinili ih u osmanski sandžak sa centrom u Ćustendilu.[43] Trideset i šest godina nakon Bitke na Rovinama Konstantin Filozof napisao je Žitije despota Stefana Lazarevića, u kojem je zabilježio predanje da je uoči bitke Marko rekao Dragašu: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Marko Kraljević i Musa Kesedžija, naslikao Vladislav Titelbah, oko 1900. Kraljević Marko je živeo u vremenima pre i malo posle bitke na Kosovu polju. Kralj Marko (vladao 1371—1395), najveća je zagonetka srpskog narodnog eposa. U Marku se sleglo vekovno istorijsko iskustvo naroda, na njega su prešle uloge i sudbine mnogih epskih junaka kako onih o kojima se pevalo pre njega tako i onih o kojima se pevalo posle njega. Iz oskudnih podataka pažnju privlače dva svedočanstva, koja nam, na gotovo neočekivan način, približavaju Marka i to više kao čoveka nego kao vladara. Prvo svedočanstvo govori o jednoj Markovoj ljubavnoj aferi. U zapisu na jednoj knjizi neki dijak Dobre bezazleno saopštava da ju je prepisao u vreme kada blagoverni kralj Marko „odade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer“ (orig. tekst ZIN, I, 1902, br. 189). Druga vest tiče se Markova učešća u bici na Rovinama, u kojoj je on, boreći se na turskoj strani, poginuo. Četrdesetak godina kasnije Konstantin Filozof (v. 1989, 90) u svom Žitiju despota Stefana piše da je Marko uoči bitke rekao Konstantinu Dejanoviću: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Prvo svedočanstvo korišćeno je u naučnoj literaturi kao objašnjenje pozadine pesme o Markovim neprilikama sa ženama. U drugom slučaju došla je do izražaja protivrečnost Markova istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda, protivrečnost koja čini jednu od glavnih poluga čitave markovske epike. Anegdota koju je ispričao Konstantin Filozof pokazuje da je istorijski kralj Marko bio svestan te protivrečnosti — on želi pobedu onih protiv kojih se mora boriti. Istu svest izražavaju mnoge pesme o Marku. „Portret“ Marka Kraljevića, naslikala Mina Karadžić Postoji, međutim, i jedna dublja, strukturalna podudarnost između Marka iz ovih zapisa i Marka iz epskih pesama zabeleženih nekoliko stotina godina kasnije. U oba slučaja pada u oči veliki unutrašnji raspon Markovog moralnog lika. Marko iz zapisa dijaka Dobre i Marko iz anegdote Konstantina Filozofa pojavljuju se u tako različitoj svetlosti da se za ta dva lika jedva mogu shvatiti da pripadaju istom čoveku. Prvi je ime u skandaloznoj hronici društva, a drugi tragični junak doveden u situaciju da svoju ličnu sudbinu odmerava prema kolektivnoj sudbini sveta kojem stvarno pripada, iako je prinuđen da se protiv njega bori. Razlika između ta dva lika ili između dve situacije u kojima su došle do izražaja dve dijametralno suprotne strane Markove ličnosti može se uporediti s razlikom koja postoji između Markova epskog lika iz pesama kakve su Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko pije uz ramazan vino i slične, na jednoj, i njegovog lika iz pesama Uroš i Mrnjavčevići, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i soko i njima bliskih, na drugoj strani. Dva navedena svedočanstva o Marku, onaj iz zapisa dijaka Dobre i onaj iz knjige Konstantina Filozofa, pokazuju da je on bio ličnost koja je još za života ušla u priču i da su se priče o njemu pamtile dugo posle njegove smrti. Konstantin Filozof na posredan način ukazuje na usmeni izvor anegdote o Markovim rečima uoči bitke na Rovinama, on tu anegdotu uvodi u tekst glagolom „kažu“, tj. priča se. Savremeni pisci ne saopštavaju ništa o tome da li se o Marku pevalo, ali iz onog što je o njemu rečeno vidi se da se o njemu pričalo, da je on bio ličnost za priču. A prirodno je da priče o ratnicima u zemlji gde postoji epska tradicija najčešće dobijaju oblik junačkih pesama. Freska svetog ratnika naoružanog šestopercom iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira Freska iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira prikazuje svetog ratnika na konju, a nastala je 1377. godine po narudžbini samog Marka Mrnjavčevića. Freska realno prikazuje vitešku opremu tog doba. Konjanik umesto mača, osnovnog oružja srednjovekovnog viteza, pomalo neočekivano u desnoj ruci nosi buzdovan šestoperac. Buzdovan je postao glavno oružje potonjeg epskog lika. Konj predstavljen na fresci je dlake koja odgovara vrsti šarac. Centralno mesto ove freske u crkvi ukazuje na to koliko je Marko Kraljević cenio viteške i vojničke osobine i da je doživljavao sebe kao viteza, a tako su ga i drugi doživljavali. Usled ovih razloga, smatra se da je ova freska poslužila narodu da stvori predstavu epskog Marka Kraljevića. Marko Kraljević iz narodnih pesama poslužio je kao inspiracija mnogim srpskim slikarima. Između ostalih, poznata su dela Paje Jovanovića, Novaka Radonića, Mine Karadžić, Vladislava Titelbaha i Petra Meseldžije. Kult Kraljevića Marka bio je razvijen i u Dalmaciji. Dva razdoblja u Markovom životu Kraljević Marko, Đura Jakšić, 1857. godine, Narodni muzej. U životu istorijskog kralja Marka jasno se izdvajaju dva perioda, do Maričke bitke i posle nje. U prvom je Markov životni put u stalnom usponu, samo što to nije bio njegov lični uspon nego uspon njegove porodice. U doba cara Uroša, Mrnjavčevići izbijaju na prvo mesto među oblasnim gospodarima: Markov otac Vukašin krunisan je za kralja i postao Urošev savladar, a stric mu Uglješa dobio je titulu despota i postao gospodar velike Serske oblasti. Sve do Maričke bitke, u kojoj su Mrnjavčevići neslavno završili, Marko se nalazio u senci svog oca. Očevom, a ne svojom zaslugom, on je dospeo na najviši položaj u državi: postao je „mladi kralj“ što je u političkom sistemu nemanjićke Srbije značilo da je određen za prestolonaslednika, a s obzirom na to da je Vukašin bio Urošev savladar i da Uroš nije imao naslednika, on je postao i prestolonaslednik carstva. Njegova vladavina, započevši „srpskom pogibijom“ na Marici, u celini je tekla u znaku tog poraza. Umesto da postane zakoniti vladar srpskog carstva, postao je kralj vazalne oblasti i podložnik turskog cara, a nije mogao da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Grabljivi susedi otimali su mu deo po deo teritorija tako da je, na kraju, od prostrane države kralja Vukašina ostala mala oblast oko Prilepa. Marko je najveći gubitnik među vladarima i velikašima u tom vremenu, i inače karakterističnom po velikim nacionalnim porazima. Njegova epska sudbina korespondira i ujedno je u kontrastu prema njegovoj političkoj biografiji. On se kao junak pojavljuje u obe navedene epohe, do Maričke bitke i posle nje, i na tom globalnom planu svojom pesničkom biografijom nalazi se u saglasnosti s istorijom. Međutim, epski Marko, za razliku od istorijskog, ni u jednoj ni u drugoj eposi, ni u vremenu srpskog ni u vremenu turskog carstva, ne igra sporednu i beznačajnu ulogu. Pesma ga je izvukla iz istorijske senke i učinila glavnim junakom svog doba što je on u dubljem, pesničkom smislu zaista i bio.

Problemi prelaznog perioda starcevacke u vincansku kulturu Radovi sa naucnog skupa Narodni muzej, Zrenjanin, 2004. Tvrd povez, 240 strana, ilustrovano. Tekst na srpskom i engleskom jeziku. RETKO! Starčevačka kultura je neolitska kultura koja je u vremenu od 6200. - 5400. p.n.e obuhvatala veći dio Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po lokalitetu Starčevo, nedaleko od Pančeva u Srbiji.[1] U centralnobalkanskoj regiji ima odlike karakteristične za tu kulturu: dominacija grube keramike, rijetka pojava slikanog ukrasa, barbotin ukras i, što je najupečatljivije, jednoslojna i kratkotrajna naselja. Na periferiji matične starčevačke oblasti, zbog specifičnog položaja donjeg Podunavlja, dolazi do značaja stvaralačka snaga autohtonih populacija i djelimičnih razlika u odnosu na matičnu kulturu, pa se koriste nazivi Starčevo-Kris u Rumuniji, Starčevo-Kereš u Mađarskoj, odnosno Starčevačka-Impreso kultura u dijelovima Bosne i Albanije. Često se koristi naziv i Starčevačko-kereško-kriška kultura.[2] Obzirom da su regionalne razlike očite nije moguće napraviti sinhronizaciju nalazišta, odnosno preciznu periodizaciju, što su pokušali brojni arheolozi (Milajčić 1949, Dimitrijević 1969, Draga Garašanin 1954, Milutin Garašanin 1971, Srejović 1971, Tasić 1994). Na isti način će kasnije u kasnom neplitu, postojati jedinstvo i rezlike između Vinčanske, Lenđelske, Potiske i Sopotsko-Lenđelske kulture.[3] Zajedno sa Protosesklo kulturom u sjevernoj Grčkoj, Anzabegovo-Vršnik kulturom u Sjevernoj Makedonija i Čavdar-Kremilovci-Karanovo u Bugarskoj pripada grupi kultura pod nazivom FTN (First Temporate Neolithic), a odnosi se na najranije neolitske kulture u umjerenoj klimi Evrope.[4] Sadržaj 1 Porijeklo 2 Karakteristike keramike 3 Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini 4 Starčevačka kultura u Hrvatskoj 5 Lista neolitskih kultura u Evropi 6 Literatura 7 Vanjski linkovi 8 Reference Porijeklo Lokalitet Starčevo Grad, u neposrednoj blizini Pančeva, otkriven je još 1912. godine, kada je tokom radova na ciglani pronađen arheološki materijal. Prva iskapanja na lokalitetu, izveo je 1939. Miodrag Grbić. Sredinom pedesetih godina 20. stoljeće, istraživanja su vodili Milutin Garašanin i Draga Garašanin. Pronađene su dosta grube keramičke posude, ali i keramika s geometrijskim ornamentima, te i antropomorfne figure izrađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Milutin Garašanin, istraživač i lokaliteta Anzabegova u Makedoniji, zastupao je ideju o bliskim vezama balkanskog neolita sa kulturama anadolskog platoa. Garašaninov dobro poznati termin „balkansko-anadolski kompleks“ u osnovi naglašava visoki nivo srodnosti koji bi, po tom stanovištu, trebalo da postoji u materijalnoj i duhovnoj kulturi ova dva regiona. [5] Drugi stav iznio je Dragoslav Srejović, koji je posle otkrića kulture Lepenskog Vira težio povezivanju korjena starčevačke kulture sa mezolitskom kulturom đerdapskog prostora, dajući joj autohtoni karakter.[6] Starčevačka kultura donosi početke stalnog naseljavanja stanovništva. Naselja su bila smještena na visokim riječnim terasama ili povišenim gredama, te na blagim padinama u riječnim dolinama. Otkrivanjem većeg dijela pojedinih starčevačkih naselja, uočene su određene pravilnosti u gradnji i rasporedu objekata u njima: isključivo se podižu jamski objekti - zemunice nepravilna oblika sa šatorastom krovnom konstrukcijom; stambene i radne jame skupljene su u grupama, a radne jame grupiraju se prema vrstama obrta. U razvijenim fazama grade se nadzemne pravougaone kolibe od pruća s podnicama od nabijene zemlje. Privredna osnova bila je stacionarna poljoprivreda sa nekoliko vrsta (pšenice, ječma i prosa). Od životinja su se uzgajali govedo, manje ovce i koze te svinje. Lov i ribolov manje su bili zastupljeni, premda su na području Slavonije nađene i udice načinjene od kosti. Pokojnici su se pokapali unutar naselja, u zgrčenu položaju na boku. Oruđe i oružje izrađivalo se od različitih vrsta kamena cijepanjem i okresivanjem, glačanjem i brušenjem te od kosti i životinjskih rogova. Karakteristike keramike U ostacima materijalne kulture najzastupljenija je keramika oksidacijski pečena, tj. uz prisustvo kiseonika, što keramici daje crvenu ili oker boju. Najviše je zastupljena gruba keramika, rijetko sa slikanim ukrasima, sa nekoliko funkcionalnih oblika, od kojih se ističu zaobljeni lonci malo izvučenog ruba i zaobljenog dna, posude na nozi i zdjele. Često je ukrašavana ubadanjem urezivanjem, utiskivanjem ili plastičnim modeliranjem, a ponekad i kaneliranim barbotinom. Barbotinski način ukrašavanja je namjerno ogrubljivanje površine posude nabacivanjem razmućene gline, ponekad bez određenog plana. Najčešći oblici finog, mehanički glačanog posuđa su zdjele na ravnoj ili povišenoj nozi, ukrašavane linijskim slikanim motivima bijelom i tamnom bojom. U starčevačkoj kulturi česti su predmeti kultnog obilježja kao što su žrtvenici na četvrtastom postolju sa četiri kratke noge ili trougaoni žrtvenici s trima zoomorfno oblikovanim nogama. Antropomorfnom oblikovanju pripadaju ženski i muški likovi u stavu oranta aplicirani kao niski reljefi. Figuralnu plastiku obilježavaju jednostavni stupasti kipići s tek naznačenim pojedinostima lica i prsa te voluminozno oblikovani ženski likovi s naturalističkim detaljima (crvenokosa boginja iz Donje Branjevine).[7][8] Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini Na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, postoje dva nalazišta, koja se sa sigurnošću mogu pripisati starčevačkom kulturnom krugu: Obre I i Gornja Tuzla.[9] Arheološki lokalitet Bregovi nad Bakarama poznat je već duže od jednog vijeka i predstavlja jedan od prvih otkrivenih neolitskih lokaliteta u Bosni i Hercegovini. Ostao je neprimijećen iako se relativno često navodio podatak o njegovom postojanju u stručnoj literaturi. Lokalitet je otkrio Ćiro Truhelka. Topografija ovog lokaliteta odgovara uobičajenom izboru neolitskog staništa. Udaljen je 5 km od koncentracije starčevačkih naselja u Brodskom Posavlju i eponimnih lokaliteta Galovo i Zadubravlje.[10] Ponekad se ova nalazišta smještaju u „prelaznu zonu“ između neolita na jadranskoj obali i kontinentalnog neolita Balkana. Preplitanje dva stila ukrašavanja, dvije tradicije izrade keramike, govori o specifičnoj mješavini kultura sa prevagom starčevačkih elemenata. Alojz Benac je ovu mješavinu nazvao Starčevačka-Impresso kultura. Nalazi sa ovih nalazišta omogućavaju proučavanje razvoja starčevačke kulture, njenog odnosa s neolitskim zajednicama jadranske oblasti, kao i za određivanje granica prodiranja starčevačke kulture na zapad.[11] U Obre I, sudeći po prisustvu uređenog barbotine ukrasa i fragmenata sa krivolinijskim slikanjem radi se o relativno poznoj fazi starčevačko-impresso kulture. Tri rezultata C14 analize obrađena u laboratoriji u Los Angeles-u smještaju naalaze u Obre I u vrijeme oko 5500. p.n.e.[2] Nalazi Starčevo-impreso kulture na lokalitetu Gornja Tuzla pronađeni su u stratumu VI (5,45-4,9 m). Po raznolikosti i kombinacijama pravolinijskog ukrasa, pojave spiralnog slikanja, kao i ukrašavanja grube keramike u vidu kanelura i cik-cak barbotina, ova faza života u Gornjoj Tuzli smješta se na sam kraj Starčeva IIb. C14 analiza daje rezultate 5580. - 5475.god. p.n.e. Istovremeno starčevački stratum u Gornjoj Tuzli pokazije i sličnosti sa Sesklo i Dimini neolitskim kulturama u Tesaliji, sa donjim stratumom iz Akropotamusa u Makedoniji i nalazima sa prostora Južne Morave u Srbiji.[12] Na primjeru nalazima bogatog i dugotrajnog naseljavanja u Gornjoj Tuzli mogu se izvući zaključci o važnosti koje su naslage soli i slani izvori imali u toku naseljavanja već od perioda srednjeg neolita.[2] Starčevačka kultura u Hrvatskoj Prvi nalazi Starčevačke kulture na tlu Hrvatske potječu iz 1894. godine, a pronađeni su prilikom kopanja temelja vukovarske gimnazije.[13] Do danas je na području između Save i Drave poznato oko 100 lokaliteta starčevačke kulture, no samo na malom broju su se provodila arheološka iskopavanja, većina ih je evidentirana prilikom rekognosciranja . Najstarija naselja počinju se izgrađivati na suhim kopnenim površinama pokrivenim praporom na granici s močvarno-barskim prostorima, koji su se protezali na lijevoj obali Save u širini od 1 do 5 km prema sjeveru od njenog današnjeg korita. Smještena su na visokim terasama uz veće riječne tokove (Gradac na Vučedolu, Erdut, Vinkovci, Sarvaš, Vukovar, Galovo u Slavonskom Brodu, Ždralovi kod Bjelovara, Ciglana u Našicama), na niskim brežuljcima uz dolinu s vodotocima (Bukovlje,[14] Kneževi vinogradi, Pepelane, Podgorač, Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Sredanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Kaznica-Rutak i Virovitica) ili na blago povišenim terenima u ravnici uz manji vodotok (Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Zadubravlje). Naselja nikad nisu izolirana, odnosno daleko jedna od drugih. Pretežno su jednoslojna s jednom fazom po određenoj periodizaciji. U pravilu zauzimaju veću površinu i sastavljena su od većeg broja različitih vrsta ukopanih i/ili poluukopanih objekata koji su različito raspoređeni. Smatra se da je većina starčevačkih naselja bila naseljavana kratkotrajno, bilo da su se u njih vraćali nakon nekog vremena ili selili dalje te da zbog toga nije bilo potrebe za gradnjom kvalitetnih i izdržljivih objekata, nego su uglavnom gradili jednostavne nadzemne objekte ili objekte ukopane u zemlju, a pokrivene jednostavnim krovom od slame i pruća. Česte selidbe se mogu objasniti rotacijom. Stanovnici bi iskrčili šumu, zasadili usjeve, a kad bi zemlja počela pokazivati znakove iscrpljivanja, ponovo bi spalili, ostavili zemlju „ na ugaru“, te otišli na drugo mjesto dok se zemlja ne oporavi.[13] Zaštitnim iskopavanjima u Vinkovcima otkriveni su ostaci prve nadzemne kuće starčevačke kulture u i uopšte na lokalitetima istočne Hrvatske. Svi do tada otkriveni objekti bile su zemunice, a njihovo podizanje u okviru starčevačke kulture tumači se jakom mezolitičkom tradicijom i udaljenošću od ishodišta same kulture (Starčevo). [15]. U novije vrijeme u okolini Đakova istraženo je 5 naselja (Sredanci, Tomašanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Selci Đakovački – Kaznica-Rutak) i jedno kod Virovitice i svi pripadaju kasnijim fazama starčevačke kulture. Materijalna kultura najviše je zastupljena keramičkim posuđem pečenim oksidacijski, tj. uz prisutnost kisika, što keramici daje crvenu ili oker boju. U najvećoj mjeri zastupljeno je posuđe grube fakture s nekoliko funkcionalnih oblika od kojih se ističu zaobljeni lonci te posude na nozi i zdjele. Posuđe grube fakture često je s vanjske strane ukrašeno urezivanjem, utiskivanjem, ubadanjem ili plastičnim modeliranjem. Rezultati apsolutnog datiranja kreću se u rasponu 5930. do 4960. p.n.e.[4] Vinčanska kultura predstavlja mlađeneolitsku i ranoeneolitsku kulturu jugoistočne Evrope (između prvih vekova 5. milenijuma pre nove ere i prvih vekova 4. milenijuma pre nove ere). Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Priobalni pojas Dunava u zoni nalazišta Vinče, kod Beograda, proglašen je arheološkim parkom. Sadržaj 1 Neolit na teritoriji Balkana 1.1 Starčevačka kultura 2 Arheološka iskopavanja 3 Lokaliteti 4 Periodizacija 5 Naselja 5.1 Kuće vinčanske kulture 6 Sahranjivanje 7 Pokretni inventar 8 Figurine 8.1 Lady of Vinča 8.2 Vidovdanka 8.3 Hajd vaza 8.4 Pazarka 9 Keramika 9.1 Prosopomorfni poklopci 10 Ekonomija nosioca kulture 11 Najranija metalurgija na svetu 12 Vinčansko pismo 13 Keramičke lule 14 Lista neolitskih kultura u Evropi 15 Povezano 16 Bilješke 17 Izvori 18 Literatura 19 Spoljašnje veze Neolit na teritoriji Balkana Oko 7.000. godine p. n. e. nastaje tzv. „klimatski optimum“, tokom koga se tope ledničke mase u Evropi, pojas četinarskih šuma se pomera ka severu. Klima se menja, postaje topla i vlažna što je pogodovalo listopadnim šumama koje se šire Balkanskim poluostrvom. Ostaci flore i faune sadrže kosti sisara, ptica, riba, ljušture puževa. Na Balkanu od početka neolita do njegove najznačajnije epohe, Vinčanske kulture, prošao je ceo milenijum. Starčevačka kultura Glavni članak: Starčevačka kultura Na prostoru centralnog Balkana nosioci rano i srednje neolitske kulture pripadali su Starčevo-Kereš-Kriš kulturnom kompleksu. Ovaj naziv označava tri bliske kulture: starčevačku, kerešku i krišku koje su obuhvatale područje današnje jugoistočne Mađarske, Srbije i Rumunije. Starčevačka kultura, koja je naziv dobila po lokalitetu Starčevo, razvila se u veoma važnom periodu napretka čovečanstva, kada je počela proizvodnja hrane. Početkom neolita ljudi su još uvek živeli u grupama, koje su činili članovi porodice, prikupljali su hranu u sezonskim pohodima i polako se privikavali na život na jednom mestu. Starčevačka kultura je donela znanja koja će biti veoma značajna za naredni period. Ljudi su živeli u zemunicama i nadzemnim kućama, pravili su izuzetno kvalitetnu keramiku tankih zidova, ukrašenu geometrijskim motivima, statue stubaste forme, koje podsećaju na vinčanske figurine. Na vezu između starčevačke i vinčanske kulture upućuju oblici keramike i figurine, kao i stambeni objekti i teritorija koju su obuhvatale, iako u arheologiji postoji i druga hipoteza o nastanku vinčanske kulture, po kojoj je značajnu ulogu imao uticaj ili migracija sa jugoistočnog Balkana.[1] Arheološka iskopavanja Arheološko nalazište Vinča, 2011. Istraživanja vinčanske kulture na teritoriji Srbije počela su u Jablanici kod Aranđelovca 1901. godine, a u Transilvaniji 1875. na lokalitetu Tordoš. Vinčanska kultura je nazvana po lokalitetu Vinča - Belo brdo, koje se nalazi na desnoj obali Dunava, u selu Vinča, 11 km nizvodno od Beograda, na kome je iskopavanje započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta Miloje Vasić[α 1], na prostoru od oko 400 m². Sa manjim prekidima, radovi su trajali sve do Prvog svetskog rata. 1924. godine, obavljeno je iskopavanje ali nakratko, zbog nedostatka materijalnih sredstava.[2] Otkriveni su ostaci osam neolitskih naselja, od kojih najstarije naselje pripada periodu srednjeg neolita i starčevačkoj kulturi. Vinča tridesetih godina postaje nalazište čuveno u svetu. Miloje Vasić je 1932. i 1936. objavio četiri toma monografije „Praistorijska Vinča“, čime je završena druga faza istraživanja ovog lokaliteta. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i angažovanjem akademika Vase Čubrilovića i Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja. U početku je istraživanjima rukovodio Nikola Tasić, a od 1982. godine akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Posle završetka radova od 1986. do 1998. nije bilo sistematskih arheoloških istraživanja. Ipak, 1988. nalazište je uređeno zbog simpozijuma pod nazivom „Vinča i njen svet“ (originalni naziv - engl. Vinča and its World). Milutin Garašanin je 1998. godine okupio terensku ekipu i tako je počela treća serija iskopavanja na eponimnom nalazištu. Od 2001. uvedena je flotacija za dobijanje uzoraka makrobiotičke analize. Od 2003. započela su iskopavanja u sistemu celina („unit“), za razliku od ranijih iskopavanja u kvadratnoj mreži. U istraživanja su uključene i arheozoologija i zooarheologija, a za vođenje terenske dokumentacije počela je da se koristi računarska tehnologija. Od 2002. korišćen je elektronski daljinometar (EDM) Napravljena je baza podataka i softver ArchaeoPack (Tasić, Jevremović 2003.) koji je testiran na iskopavanjima u Vinči.[3] Lokaliteti Matična oblast Vinčanske kulture obuhvata prostor centralnog Balkana, a u trenutku kada je dostizala vrhunac podudarala se sa teritorijom koju je u mlađem i srednjem neolitu obuhvatala starčevačka kultura. Dunav je bio odlučujući uslov za nastanak naselja u Vinči, kao i Tisa, Drava, Sava, Tamiš i pritoke. Glavni pravac od severa ka jugu je Morava, koja se nizvodno uliva u Dunav. Nosioci vinčanske kulture živeli su na desnoj obali Dunava, ali treba pretpostaviti da je reka u doba osnivanja naselja bila tokom proleća usled poplava široka oko 7 km, na ovom prostoru su postojali jezero i močvare, što je pogodovalo razvoju lova, ribolova i zemljoradnje.[4] Jezgro ove kulture je Srbija, a rasprostirala se do istočne Makedonije, zatim na zapadu do severoistočne Bosne i do Vinkovaca. Eponimni lokalitet ove je Vinča - Belo brdo, a ostala nalazišta su: Gradac kod Zlokućana Aradac u Banatu Botoš u Banatu Pločnik Divostin Anzabegovo Vrdnik Jakovo Obrež Gomolava Periodizacija Kulturni sloj u Vinči debljine je oko 10,5 metara.[5] Periodizaciju su izvršili Miloje Vasić, Milutin Garašanin i Vladimir Milojčić. do 8 metara Vinča Tordoš I Vinča A 8 do 6,5 metara Vinča Tordoš II ab Vinča B1 (do 7 metara) 6,5 do 6 metara Gradačka faza Vinča b2 6 do 4,1 metar Vinča Pločnik I Vinča B2/C 4,1 metar Vinča Pločnik IIa Vinča C 3,48 metara Vinča Pločnik IIb Vinča D Svaki od nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i veliki broj drugih predmeta izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Naselja Prostiranje Vinčanske kulture Rekonstrukcija Vinčanske kuće Neolitsko naselje u Vinči udaljeno je oko 14 km od ušća Save u Dunav, što je izuzetno povoljno mesto koje je omogućilo da postane fokalna tačka prostora jugoistočne Evrope. Ovuda su prolazili putevi, ali je i izuzetno povoljno prirodno okruženje omogućavalo dugotrajno naseljavanje. Reka Bolečica, koja se uliva u Dunav neposredno ispod naselja, bila je izvor sveže vode, a bila je i veza sa Avalom, gde su nalažene važne sirovine poput cinabarita. Vinčanska naselja su pretežno višeslojna, a na samom lokalitetu Vinča konstatovano je 9 naselja. Po položaju malo se razlikuju od starčevačkih, podižu se na rečnim terasama sa padom ka reci, na osunčanim padinama ili gredama. U mlađim fazama naselja se podižu na strmim teško pristupačnim brežuljcima ili stenama (Gradac, Rt - Železnik). Neka od ovih naselja bila su utvrđena. Najstarija staništa u Vinči imaju najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude. Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime. Kuće tokom ovog perioda bile su od drveta i gline, orijentisane u pravcu jugoistok-severozapad, imale su četvorougaone osnove, vertikalne zidove i krov na dve vode. Javlja se nivelacija, podloga se stabilizuje, izoluje od vlage, a zidovi se boje. U mlađim naseljima otkrivene su velike pravougaone građevine sa većim brojem prostorija. Na dubini između 9 i 6 metara, koje se datuje u period između 4500. i 3800. godine p. n. e. kultura dominira velikim delom srednje i jugoistočne Evrope. Velika naselja tokom ovog perioda su Vinča, Potporanj, Selevac, Divostin... Specijalizovane delatnosti dovela je do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture. Nalazi otkriveni na dubinama između 6. i 2. metra kulturnog sloja Vinče, datovani u period između 3700. i 3500. godine p. n. e. pokazuju da Vinča postepeno gubi značaj i da se kultura gasi. Propast vinčanske kulture prouzrokovao je prodor novih zajednica iz pravca današnjih oblasti Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi. Kuće vinčanske kulture Gradnja u Vinči je bila veoma intenzivna. Postoje dokazi da su stari i trošni objekti rušeni da bi se izgradili novi. Ponekad je iskorišćen rov stare kuće u koje su postavljane drvene oblice. Korišćena je tehnika koja se naziva tehnika pletera i lepa, a koja se prvi put javlja tokom neolita. Kuće su građene tako što su vertikalno poboli drvene oblice. Oko njih su uplitali pruće, preko koga se nanosilo vlažno blato ili glina, pomešani sa slamom ili peskom. Do sada nisu otkriveni ostaci krovova, ali se pretpostavlja da su bili od trske. Kuće su imale peći potkovičaste osnove, koje su se ponekad nalazile u svakoj prostoriji. Pronađene su i peći za koje se pretpostavlja da su služile za preradu cinabarita.[6] Sve kuće u naselju bile su zbijene i poređane u redove, orijentacije jugoistok – severozapad, što je predstavljalo dobru zaštitu od vetra. Sahranjivanje Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, zaključeno je da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već počela da se završava, verovatno oko 4880. godine p. n. e. Iz ovog perioda potiče jedinstven nalaz u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja, koja je otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Pripadnici ove kulture su poznavali izdvojene nekropole, najčešće van naselja. U Botošu je otkrivena nekropola sa 18 grobova od kojih je jedan dvojni. Mrtvi su polagani u zgrčenom stavu, na levom ili desnom boku. Spaljivanje i sekundarne sahrane nisu pouzdano utvrđene. Pokretni inventar Figurina iz Vinče Predmeti vinčanske kulture otkriveni u Ajudu, u Rumuniji. U Fazi Vinča-Tordoš I, oko 8 m dubine u Vinči, otkriveno je: oruđe od obsidijana i to strugači, grebači i noževi, oruđe od tesanog kamena - pravi i krivi noževi, oruđe od glačanog kamena od nefrita koje procvat doživljava u fazi Vinča Tordoš II, sekire u obliku obućarskog kalupa jezičaste sekire dleta. Od nakita javljaju se bikonične perle od mramora i kosti, kameni privesci bušeni pri vrhu, nakit od spondilus (spondylus) školjke, koji se javlja kroz čitavu evoluciju kulture. U fazi Vinča Pločnik javljaju se i prva bakarna oruđa, kao što su igle, dleta, bakarne grivne rađene od veoma tanke žice. Posebno je značajna ostava bakarnog oruđa otkrivena 1928. godine na lokalitetu Pločnik. Ostava se sastoji od bakarnih dleta četvrtastog preseka i bakarnih sekira sa horizontalnim otvorom za držalje, koje su se koristile kao univerzalne alatke. Oruđa se i dalje izrađuju od kamena i kosti, najbrojniji su: šila harpuni udice spatule Od kamenih alatki dominiraju: jezičaste sekire bušene sekire kameni buzdovani sekire od mekog, belog kamena kultne namene. Figurine Vinčanske antropomorfne i zoomorfne figurine, kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Najznačajnije među njima su Lady of Vinča, Hajd vaza i Vidovdanka. Pored predmeta kultne namene, o stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“. Pretpostavke o njihovoj funkciji su mnogobrojne: da su oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...[7] Lady of Vinča Glavni članak: Lady of Vinča Lady of Vinca Jedan od najpoznatijih nalaza sa ovog lokaliteta. Lady of Vinca je otkrivena 1929. godine na dubini od 4,8 metara. Napravljena je od pečene gline, visoka je 13,2 cm. Lady of Vinca predstavlja ženu na postolju, u sedećem položaju, petougaonog lica i urezanih krupnih očiju i plastičnog dugačkog nosa. Desna ruka je savijena i položena na grudi. Na licu, rukama i temenu postoje perforacije. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Vidovdanka Glavni članak: Vidovdanka Figura poznata kao `Vidovdanka` Vidovdanka je antropomorfna figurina otkrivena na Vidovdan 1930. godine, po čemu je i dobila ime. Predstavlja vrhunac neolitske figuralne plastike. Nalazila se na dubini od 6,2 m. Napravljena je od pečene gline, a površina je polirana. Ovo je ženska figurina, bez naglašenih individualnih crta. Lice je petougaono, istaknute su krupne bademaste oči i plastičan nos, što je tipičan primer vinčanske maske. Prisutni su ostaci crvene boje. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Hajd vaza Glavni članak: Hajd vaza Hajd vaza je otkrivena tokom iskopavanja 1930. godine, na dubini od 7.05 m. Visoka je 20, 8 cm, a dužina posude iznosi 36 cm. Ovo je zapravo posuda u obliku ptice, sklopljenih krila, sa ljudskom glavom, petougaonim licem, na kome su velike oči i modelovan nos. Na glavi se nalaze dve loptaste izbočine. Vaza je glačana i ukrašena kanelurama. Smještena je u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pazarka Glinena figurina Pazarka pronađena je selu Požežina, na teritoriji Novom Pazaru, na obali Tušimljanska reke, prilikom kopanja trase gasovoda. Na tom mjestu pronađeni su i ostaci naselja iz doba neolita. Pronađena je sa ostacima jednog žrtvenika i sa jednom manjom figurinom u kontekstu jedne neolitske kuće. Stara je oko 7.000 godina i pripada najstarijoj fazi vinčanske kulture. Izrađena je od pečene gline s velikom količinom kvarca.[8] Visoka je 10 cm i 3 mm, braon i tamne boje, izraženih širokih kukova, gluteus, sa naglašenim ženskim karakteristikama. Ukrašena je trima paralelnim urezima u predelu pojasa i oko vrata, koji mogu predstavljati odeću ili nakit. U urezima su primećeni ostaci okera, što znači da je bila bojena ili samo na tim mestima , ili je samo ta boja sačuvana. Glava ima približno trougaonu formu, plastično izveden nos. Oči su prikazane rudimentarno kosim urezima, dok je vrh glave polukonusan i podeljen na dve sfere, koje najverovatnije simbolišu ovnovske rogove.[9] Smještena je u Muzeju “Ras“ u Novom Pazaru[10] Keramika U Vinči je otkriven veliki broj raznovrsnih keramičkih posuda. Tipična keramika je fina monohromna, glačana keramika, najčešće crne ili sive boje, nešto ređe crvene ili mrke. Vodeći keramički oblik je bikonična zdela sa niskim gornjim konusom, a karakteristične su i zdele sa oštrim uglastim profilom, kao i pehar na šupljoj i koničnoj nozi. Javlja se i tendencija ka zaobljavanju profila i izdvajanju vrata. Javljaju se i posude za skladištenje hrane, poput amfora i pitosa, kao i posude za pripremanje hrane - lonci i đuveči. Posebnu grupu čine posude izuzetno malih dimenzija. One imitiraju posude za svakodnevnu upotrebu, a postoji dvoumljenje oko toga šta je bila njihova uloga. Moguće je da su ovo bile igračke, posude gde su se čuvale dragocenosti ili posude koje su korišćene tokom prerade cinabarita. Ornamenti na keramici iz starijih faza najčešće su rađeni urezivanjem. Trobojne posude su luksuzne i retke. U mlađim fazama keramika je polirana pre pečenja, pomoću oblutka. Od motiva se javljaju linije, metopska polja, cik-cak linije, viseći trouglovi, a često je i kanelovanje. Kanelure se javljaju na gornjim delovima posuda. Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prosopomorfni poklopci Glavni članak: Prosopomorfni poklopci Prosopomorfni poklopci su kultni objekti jedinstvenog oblika, značenja i funkcije, koji se tokom neolita javljaju isključivo u ovoj kulturi. Prosopomorfni poklopci su keramički cilindrični ili konični poklopci u obliku ljudskog i/ili životinjskog lica. Sam naziv potiče od grč. προσωρον - lice. Na svakom poklopcu prepoznaje se lice, nos i uši i posebno izrazito i reljefno modelovane oči. Bogato su ukrašeni urezanim geometrijskim ornamentom, najgušće na licu, a teme i potiljak su ponekad bez ukrasa. Motivi su šrafirani trouglovi, cik-cak linije, meandar ispunjen ubodom i sl. Dimenzije su između 7 i 15 cm, a pošto se povezuju sa amforama, pretpostavlja se da odgovaraju onima dimenzija od 20 do 40 cm. Smisao ovih poklopaca još uvek nije u potpunosti odgonetnut.[11] Ekonomija nosioca kulture Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova. Od domaćih životinja prisutni su: goveče, svinja, ovca, koza i pas. Osim mesa, koristilo se i mleko, a pretpostavlja se da je postojala i proizvodnja sira. Od divljih životinja prisutni su jelen, vepar, divlje goveče, zec, dabar, kuna, jazavac i lisica. Lov je imao važnu ulogu, ne samo zbog ishrane, već su se tako nabavljali materijali za oruđe, poput roga jelena ili kljova divlje svinje. Blizina reke omogućila je i ribolov, a nalazi udica, harpuna i tegova za mreže dokazuje da su lovili veliku ribu. Najviše su uzgajane žitarice i to pšenica, ječam i proso, a gajili su i sočivo, grašak i lan koji je korišćen kako za dobijanje ulja, tako i za izradu tkanina. Tokom ovog perioda u okolini naselja rasle su zova, kupina, divlje grožđe, koji su predstavljali dopunu u ishrani. Najranija metalurgija na svetu Srpski arheolozi iz Beograda, Požarevca i Petrovca na Mlavi otkrili su kod lokaliteta Belovode u Velikom Laolu, kod Petrovca na Mlavi i Belolice u selu Ždrelo, kod izvorišta reke Reškovice, koji su međusobno udaljeni desetak kilometara, praistorijsko naselje koje dokazuje da je vinčanska kultura prva poznavala metalurgiju bakra u Evropi. Lokaliteti su jedinstven arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije pa do 5. veka, do kraja rimske vladavine ovim prostorima.[12] Vinčanska kultura je bila napredna neolitska kultura koja je postepeno evoluirala u eneolit. [13] Vinčanska kultura je bila najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji i datira još sa kraja 6. milenijuma pre nove ere. Vinčanska kultura poznavala je napredne tehnologije prerade metala u isto vreme kada i bliskoistočne kulture. Ove rezultate predstavio je međunarodni tim stručnjaka iz oblasti arheoloških nauka iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na svetskom kongresu arheologa, održanim u Vankuveru 2008. godine. Vinčanska kultura se sve do objavljivanja ovih rezultata smatrala uglavnom kulturom kamenog doba. Vinčansko pismo Glavni članak: Vinčanski simboli [Vinčansko pismo https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE] Tartarijske ploče pronađene u Rumuniji, koje sadrže vinčansko pismo. Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo. Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje nekog fonetskog pisma. Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Crtež vaze sa urezanim znacima Crtež vaze sa urezanim znacima Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci. Simboli su nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina je stara između 6500 i 8000 godina, što ih po mišljenju nekih naučnika čini najstarijim pismom. Keramičke lule Keramičke lule pronađene u naseljima neolitske vinčanske kulture (5.500 - 4.200 godine p.n.e.) Arheolozi su u naseljima vinčanske kulture pronašli male zemljane lulice, stare oko 7.000 godina.[14] Obzirom da je duvan stigao u Evropu tek u 15. veku sa Kolumbom, naučnici mogu samo pretpostavljati koje su trave drevni Vinčanci pušili. Neki to dovode u vezu sa korišćenjem konoplje u opojne svrhe.[14]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nulta stranica malo zacepljena, i korice se delimicno odvojile od tabaka, knjiga je i dalje kompaktna, sve ostalo uredno! Lep dizajn korica, nazalost nema podataka ko je ih je radio! Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

Ljubica D. Trajkovic Beograd, 1953 363 str. mek povez sa omotačem veoma dobro očuvano za ovaj tip knjige, za stanje korica pogledati slike veliki broj fotografija i mapa turistički vodič kroz srbiju Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. srbija, turizam, kroz srbiju, gradovi srbije, geografija, istorija, stanovništvo, umetnost, kultura, mesta... english guide yugoslavia

Serbien : Reiserführer / Ljubica D. Trajković ; aus dem Serbischen übersetzt von Hans-Otto Broecker Beograd : Turistička štampa, 1954 383 str. : ilustr. ; 21 cm kao na slikama, lepo očuvano s velikom kartom na rasklapanje RETKO U PONUDI! imamo ovu knjigu i na engleskom jeziku https://www.kupindo.com/Geografija/48301597_SERBIA-TOURIST-GUIDE-Beograd-1953-RETKO- Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. tags: turizam vodiči kulturna dobra lepote srbije vodič stari antikvarni turistički serbia srbija jugoslavija yugoslawien mape karte mapa karta istorija srba srbije geografija nemački jezik za nemce po srbiji ... german deutsch