Šifra: WTTACTZ Karakteristike: 16A 400V , 315°C 5278-O-100-1 MMG Tip: TERMOSTAT

Grejač IEGUG043 2500W S19/116 NIJE Spiralni Izvodi Na Krajevima Prečnika Za Palačinkaru Aisi 8.1 230VAC

Iz recenzije : ’’I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima? Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji! Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“ Pero Zubac Uvod Šorom, sredom pa još dvared Opet ja Šorom, sredom. E, al sad dvared. Kada sam divaiio o ovim mojim knjpgama, reko.h da bih voleo da ih budu tri. Ko one tri gracp.je. Ne moraju da budu gologuze, al nek su tri. Prva je bila „Šorom. sredom", ova je „Šorom sredom, dvared“ a nadam se i trećoj. Ona će bptp „Šorom sredom, trired". Valda već sad ziate da čstvrte u ovom iizu iema. Ima: jedared, dvared i trired. Kad bih hteo p četvrti put, to bi se kazlo: Trired p još jedared. Ko pamti prvu moju knjigu, seća je se ko prve ljubavi pl ko prve skitnje, možda. Pitanje je bilo: Što baš tuda, sredppom ulpce? Kadje kogod hteo da svi vide i čuju šta op radi, onda.je tako promovisao svoje aktivposti u gluvo doba noći. Prvo se lepo oždereu bircuzu, al’ ne preterapadase batrga, neg’ nalije tamap da bude kolko treba a da se pe stpdi i da ne marp šta će ko kastp. kad paradi šta.je naumio. E, opdak krepe iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svprcp prate. Ako su ćilabesp pravi, ondak pp pe treba da pm zapovsda, samo js važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje Op i Ovp do irve fnrapge u prednjoj sobi, a da decu muzika pe probudi. Najvažip.ja pesma u toj paradp je deo laganog bećarca ...,,Aj. šorom, sredom, svima matsr redom, a.j šorom, sredom svima mater redom... a.j pi.je svima, samo dušmappma, aj ncje svpma. samo dušmapima"... Što baš tako. kad ppače, trezne glave i ne laje mlogo a i pe oždere se navek za sve povce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tpšpna p kad mu ppko ništa peće! Svi ga čuju, svi vire iza fprapgeda vpde ko.jetaj, muziku o’ma pozna.ju, o’ma svaka kuća zpa či.jp je! Sve op njp’ onlete u bećarcu, al mu niko pe vratp.

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Knjiga je kao nova. Čovek zver - Emil Zola Izdavač: Mastilo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 323 Format: 21 cm Povez: Broširani U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost  života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

BOKS FRANCUSKI I ENGLESKI Dragomir T.Nikolajević ---------------------------- Savate ili francuski boks je izvorna borilačka veština koja se razvijala u Francuskoj još u XVI veku, da bi današnji oblik sportske borbe primenjen oko 1830. godine. Te godine učitelj savatea Charles Lecour sistematizovao je pravila borbe i tehnike, koja se upotrebljavala u savateu i tada je praktično savate postao sport. Ta prvobitna pravila su se do danas održala, uz manje izmene, čime je savate u potpunosti sačuvao svoju izvornost i autentičnost. Tokom XIX veka postojala je velika konkurencija između klasičnog (engleskog) boksa i savatea (francuskog boksa), gde je engleski boks, uvođenjem novčanih nagrada za pobede, dobio na masovnosti i preuzeo veći uticaj u sportu. Savate je nasuprot njemu čuvao duh amaterskog sporta. Internacionalna Savate Savate kao organizovani sport počeo je po&3269;etkom prošlog veka da propagira ovaj sport u svetu kao amaterski sport. Sedište Internacionalne Federacije za savate je u Parizu, Francuska. Godine 1924. godine na Olimpijskim igrama u Parizu, savate je uvršten u demonstracioni sport. Početkom drugog svetskog rata, organizovani savate se gasi, što se desilo i drugim sportovima. Savate se obnavlja u Francuskoj 1975. godine kada se dekretom ministarstva proglašava za nacionalni sport Francuske. Danas postoji jednistvena Internacionalna Savate Federacija u svetu osnovana 1985. godine a savate se organizovano trenira u 59 zemalja u Evropi, Aziji, Americi, Africi i Australiji U Srbiji savate se javlja u vojsci Srbije i Crne Gore još u XIX veku, a doneli su ga oficiri školovani u Francuskoj. Po Jugoslovenskoj enciklopediji fizičke kulture (str. 171, 182 i 188) kapetan Dragomir T. Nikolajević je u Beogradu 1905. pokrenuo francuski i engleski boks a 1914. godine napisao knjigu `Boks francuski ili engleski` u cilju propagiranja i podučavanja ovim sportom koja je u januaru 2009.godine od strane Savate Saveza Srbije ponovo objavljena kao drugo izdanje kako se istorija ovog sporta ne bi zaboravila. Posle rata savate se ponovo vežba u Jugoslaviji 1976. godine dolaskom francuskog instruktora Daniena Wehra u Zagreb. Dana 26.09.1987. u Rijeci na osnovu sporazuma o udruživanju (usvojenog 12.09.1987.) organizacioni odbor JUSO usvojio je odluku o osnivanju ove organizacije i zakazao vanrednu sednicu Konferencije. Dana 24.10.1987. na vanrednoj sednici Konferencije u Sesvetskom Kreljevecu osniva se prvi nacionalni savez u savateu Jugoslovenski savate odbor na kojem se usvaja Statut i Poslovnik o radu Izvrsnog odbora i komisija JUSO. Prvo prvenstvo Jugoslavije za juniore i seniore u kombat savateu održano je u tri kola. 1. kolo 1/8 finala održano je u Rijeci 26.09.1987. gde je održano 19 borbi, 2. kolo 1/4 i 1/2 finala održano je u sesvetskom Kraljevecu 24.10.1987. godine gde je održano 15 borbi. 3. kolo Finale održano je 22.11.1987. u Beogradu gde je održano 11 finalnih borbi. Najuspesniji klub bio je CBS `Lučki Radnik` iz Rijeke. Nakon toga svake godine održavana su prvenstva Jugoslavije u savateu. Savate se ponovo počinje vežbati u Zagrebu, Beogradu, Rijeci, Novom Sadu, Rumi, Zemunu, Kikindi, Kragujevcu, Splitu, Podgorici, Nikšiću, Peći, Borovu, Osijeku, Foči, Ptuju, Varaždinu, Derventi i drugim gradovima. Godine 1989. formira se Udruženje savate-boks klubova Jugoslavije. Ovaj savez vrlo brzo zauzeo visoko mesto i veliki uticaj u Internacionalnoj federaciji za savate i organizuje internacionalna takmičenja i zapažene nastupe na međunarodnom planu. Predstavnici ovog saveza Vuk Rajkovć, Miodrag Rakić i Zeljko Jarec zauzimaju vašna mesta u direktorijumu F.I.S.-a. Godine 1990. formira se Savez Savate Klubova Srbije koji zbog rata 1991. god. na žalost staje sa radom. 31. januara 2003. godine na predlog tadašnjeg predsednika F.I.S.-a Alexandre Walniera osniva se Savate Savez Srbije od strane predsednika Miodraga Rakića koji već 22. februara 2003. godine dobija punopravno članstvo u Internacionalnoj Federaciji za savate F.I.S. kao njena članica. Ovaj savez u 2003. godini okuplja velik broj klubova (31) i osniva još jedan savez u svom sastavu a to je Savate Savez Vojvodine osnovan 02. marta 2003. godine koji u svom članstvu 2003. godine ima 18 klubova. Oba Saveza su učlanjeni u Sportski Savez Srbije i Sportski Savez Vojvodine. Za kratko vreme u 2003. godini (prvoj godini rada) Savate Savez Srbije i Vojvodine je održao međunarodni seminar u trajanju od 11 dana u Rumi, Novom Sadu i Beogradu (55 učesnika), savezni sudijski seminar u Zemunu (18 učesnika), Prvenstvo Srbije i Vojvodine u Sremskoj Mitrovici, Prvenstvo Crbije i Crne Gore u Rumi, reviju u Apatinu, kao i demonstraciju savatea u Novom Sadu. Organizovan je rad kancelarije Saveza, kontakti sa Internacionalnom Savate Federacijom i prvi nastup reprezentacije Srbije na Evropskom Prvenstvu u assaut savateu u Italiji (kod Rima) . U 2004. godini Savate Savez Srbije nastupa na Balkanskom Prvenstvu u Ljubljani i na Svetskom Prvenstvu u Plovdivu, Bugarska od 02-04.VI 2004.godine naša reprezentacija je osvojila prvu zlatnu medalju za Srbiju (Slobodan Popov) i dve srebrene medalje (Slavko Gestić i Maja Odžić). Iste godine, od FIS-a dobija pravo organizacije Balkanskog Prvenstva u combat savateu za juniore i seniore 23-24.aprila 2005.godine. U 2005. godini osim odlične organizacije Balkanskog Prvenstva Savez dobija i prvog prvaka sveta u combat savateu /Srđana Nadrljanskog/. Osim njegove osvojeno je još 20 medalja na međunarodnim prvenstvima samo u ovoj godini što je naš Savez dovelo na 4. mesto na svetskoj rang listi. ---------------------------- 148.str.,ilustr.,21.cm Stanje knjige```10``` o

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).

Tip: zaptivka usisnog kolektora Kataloški broj: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Kataloški broj originala: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Tip rezervnih delova: originalni rezervni deo Godina proizvodnje: 2023 Lokacija: Poljska Wrocław Datum objavljivanja: više od 1 meseca Kataloški broj prodavca: AC.REGMP4 USZCZELKI The offer includes Mercedes Actros MP4 EGR gaskets OE numbers: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Suitable for exhaust gas cooler: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Bet on gaskets for Mercedes Actros MP4 Euro 6 cars by Arcoore, OE 4712030680 The cost of new components is always higher than parts that are remanufactured. Therefore, regenerated recirculators are an opportunity, e.g. for companies that have to take care of the quality and ecology of large fleets of vehicles. Regeneration consists in restoring elements to their original properties, regarding both quality and functionality. When replacing the EGR cooler, it is best to use new gaskets to ensure that the installed part works 100% efficiently. The set includes 2 gaskets Офертата включва EGR гарнитури Mercedes Actros MP4 OE номера: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Подходящ за охладител на отработените газове: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Заложете на гарнитури за автомобили Mercedes Actros MP4 Euro 6 от Arcoore, OE 4712030680 Цената на новите компоненти винаги е по-висока от частите, които се преработват. Следователно регенерираните рециркулатори са възможност, напр. за компании, които трябва да се грижат за качеството и екологията на големи автомобилни паркове. Регенерирането се състои във възстановяване на елементите до техните оригинални свойства, както по отношение на качеството, така и на функционалността. Когато сменяте EGR охладителя, най-добре е да използвате нови уплътнения, за да сте сигурни, че инсталираната част работи 100% ефективно. Комплектът включва 2 уплътнения V nabídce jsou těsnění EGR Mercedes Actros MP4 OE čísla: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Vhodné pro chladič výfukových plynů: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Vsaďte na těsnění pro vozy Mercedes Actros MP4 Euro 6 od Arcoore, OE 4712030680 Náklady na nové komponenty jsou vždy vyšší než na díly, které jsou repasovány. Příležitostí jsou proto regenerované recirkulátory, kupř. pro firmy, které se musí starat o kvalitu a ekologii velkých vozových parků. Regenerace spočívá v navrácení prvků do jejich původních vlastností jak z hlediska kvality, tak i funkčnosti. Při výměně chladiče EGR je nejlepší použít nová těsnění, aby instalovaný díl fungoval 100% efektivně. Sada obsahuje 2ks těsnění Das Angebot umfasst Mercedes Actros MP4 AGR-Dichtungen OE-Nummern: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Passend für Abgaskühler: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Wetten Sie auf Dichtungen für Mercedes Actros MP4 Euro 6-Fahrzeuge von Arcoore, OE 4712030680 Die Kosten für neue Komponenten sind immer höher als für wiederaufbereitete Teile. Daher sind regenerierte Rezirkulatoren eine Chance, z.B. für Unternehmen, die sich um die Qualität und Ökologie großer Fahrzeugflotten kümmern müssen. Bei der Regeneration geht es darum, den Elementen ihre ursprünglichen Eigenschaften in Bezug auf Qualität und Funktionalität wiederherzustellen. Beim Austausch des AGR-Kühlers ist es am besten, neue Dichtungen zu verwenden, um sicherzustellen, dass das eingebaute Teil zu 100 % effizient arbeitet. Im Set sind 2 Dichtungen enthalten Tilbuddet inkluderer Mercedes Actros MP4 EGR-pakninger OE numre: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Velegnet til udstødningsgaskøler: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Sats på pakninger til Mercedes Actros MP4 Euro 6 biler fra Arcoore, OE 4712030680 Omkostningerne til nye komponenter er altid højere end dele, der genfremstilles. Derfor er regenererede recirkulatorer en mulighed, f.eks. for virksomheder, der skal sørge for kvaliteten og økologien i store flåder af køretøjer. Regenerering består i at gendanne elementer til deres oprindelige egenskaber, både hvad angår kvalitet og funktionalitet. Ved udskiftning af EGR-køleren er det bedst at bruge nye pakninger for at sikre, at den installerede del fungerer 100 % effektivt. Sættet indeholder 2 pakninger La oferta incluye juntas Mercedes Actros MP4 EGR Números de equipo original: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Adecuado para enfriador de gases de escape: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Apuesta por juntas para coches Mercedes Actros MP4 Euro 6 de Arcoore, OE 4712030680 El coste de los componentes nuevos es siempre mayor que el de las piezas remanufacturadas. Por lo tanto, los recirculadores regenerados son una oportunidad, p. para empresas que tienen que cuidar la calidad y la ecología de grandes flotas de vehículos. La regeneración consiste en devolver los elementos a sus propiedades originales, tanto en calidad como en funcionalidad. Al reemplazar el enfriador de EGR, es mejor usar juntas nuevas para garantizar que la pieza instalada funcione de manera 100% eficiente. El juego incluye 2 juntas. L'offre comprend les joints EGR Mercedes Actros MP4 Numéros OE : 4712030680 ; 4712030780 ; A4712030680 ; A4712030780 ; Convient pour le refroidisseur de gaz d'échappement : Mercedes-Actros MP4 – MP4-2 4711404875 ; 4711404775 ; 4711406775 ; 4711406375 ; 4711406675 ; 4711407975 ; 4711408975 ; 4711409875 ; 471422209 ; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909 ; 4711421809 ; 4711406375 ; 4711406675 ; 4711407975 ; 4711408975 ; 4711409875 ; 4711405175 ; 4711405075 ; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109 ; 4711408875 ; 4711408880 ; A4711422109 ; A4711408875 ; A4711408880 ; Misez sur les joints pour voitures Mercedes Actros MP4 Euro 6 d'Arcoore, OE 4712030680 Le coût des composants neufs est toujours plus élevé que celui des pièces reconditionnées. Les recirculateurs régénérés constituent donc une opportunité, par ex. pour les entreprises qui doivent veiller à la qualité et à l’écologie des grandes flottes de véhicules. La régénération consiste à redonner aux éléments leurs propriétés d'origine, tant en termes de qualité que de fonctionnalité. Lors du remplacement du refroidisseur EGR, il est préférable d'utiliser de nouveaux joints pour garantir que la pièce installée fonctionne efficacement à 100 %. L'ensemble comprend 2 joints U ponudi su Mercedes Actros MP4 EGR brtve OE brojevi: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Prikladno za hladnjak ispušnih plinova: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Kladite se na brtve za automobile Mercedes Actros MP4 Euro 6 tvrtke Arcoore, OE 4712030680 Trošak novih komponenti uvijek je veći od dijelova koji se ponovno proizvode. Stoga su regenerirani recirkulatori prilika, npr. za tvrtke koje moraju brinuti o kvaliteti i ekologiji velikih voznih parkova. Regeneracija se sastoji u vraćanju elemenata u njihova izvorna svojstva, kako u pogledu kvalitete tako iu pogledu funkcionalnosti. Kada mijenjate EGR hladnjak, najbolje je koristiti nove brtve kako biste osigurali da ugrađeni dio radi 100% učinkovito. Set uključuje 2 brtve Az ajánlat Mercedes Actros MP4 EGR tömítéseket tartalmaz OE számok: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Alkalmas kipufogógáz-hűtőhöz: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Fogadjon a Mercedes Actros MP4 Euro 6 autók tömítéseire (Arcoore, OE 4712030680) Az új alkatrészek költsége mindig magasabb, mint az utángyártott alkatrészeké. Ezért a regenerált recirkulátorok lehetőséget jelentenek, pl. azoknak a cégeknek, amelyeknek gondoskodniuk kell a nagy járműparkok minőségéről és ökológiájáról. A regeneráció az elemek eredeti tulajdonságainak visszaállításából áll, mind a minőség, mind a funkcionalitás tekintetében. Az EGR hűtő cseréjekor célszerű új tömítéseket használni, hogy a beszerelt alkatrész 100%-ban hatékonyan működjön. A készlet 2 db tömítést tartalmaz L'offerta comprende le guarnizioni EGR Mercedes Actros MP4 Numeri OE: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Adatto per radiatore gas di scarico: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Scommetti sulle guarnizioni per auto Mercedes Actros MP4 Euro 6 di Arcoore, OE 4712030680 Il costo dei nuovi componenti è sempre più elevato rispetto ai componenti rigenerati. Pertanto, i ricircolatori rigenerati rappresentano un'opportunità, ad es. per le aziende che devono prendersi cura della qualità e dell'ecologia di grandi flotte di veicoli. La rigenerazione consiste nel riportare gli elementi alle loro proprietà originali, sia in termini di qualità che di funzionalità. Quando si sostituisce il radiatore EGR, è meglio utilizzare nuove guarnizioni per garantire che la parte installata funzioni in modo efficiente al 100%. Il set comprende 2 guarnizioni Pasiūlyme yra Mercedes Actros MP4 EGR tarpinės OE numeriai: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Tinka išmetamųjų dujų aušintuvui: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Statykite už tarpiklius Mercedes Actros MP4 Euro 6 automobiliams iš Arcoore, OE 4712030680 Naujų komponentų kaina visada yra didesnė nei dalių, kurios yra perdirbtos. Todėl regeneruoti recirkuliatoriai yra galimybė, pvz. įmonėms, kurios turi pasirūpinti didelių transporto priemonių parkų kokybe ir ekologija. Regeneracija – tai elementų pirminių savybių atkūrimas tiek kokybės, tiek funkcionalumo atžvilgiu. Keičiant EGR aušintuvą, geriausia naudoti naujas tarpines, kad sumontuota dalis veiktų 100% efektyviai. Komplekte yra 2 tarpikliai Piedāvājumā Mercedes Actros MP4 EGR blīves OE numuri: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Piemērots izplūdes gāzu dzesētājam: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Likmes uz blīvēm Mercedes Actros MP4 Euro 6 automašīnām no Arcoore, OE 4712030680 Jaunu komponentu izmaksas vienmēr ir augstākas nekā detaļām, kas tiek ražotas atkārtoti. Tāpēc reģenerētie recirkulatori ir iespēja, piem. uzņēmumiem, kuriem jārūpējas par lielu transportlīdzekļu parku kvalitāti un ekoloģiju. Reģenerācija sastāv no elementu sākotnējo īpašību atjaunošanas gan kvalitātes, gan funkcionalitātes ziņā. Nomainot EGR dzesētāju, vislabāk ir izmantot jaunas blīves, lai nodrošinātu, ka uzstādītā daļa darbojas 100% efektīvi. Komplektā ietilpst 2 blīves Tilbudet inkluderer Mercedes Actros MP4 EGR-pakninger OE-nummer: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Egnet for avgasskjøler: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Spill på pakninger til Mercedes Actros MP4 Euro 6 biler fra Arcoore, OE 4712030680 Kostnaden for nye komponenter er alltid høyere enn deler som er reprodusert. Derfor er regenererte resirkulatorer en mulighet, f.eks. for bedrifter som skal ta vare på kvaliteten og økologien til store bilflåter. Regenerering består i å gjenopprette elementer til sine opprinnelige egenskaper, både når det gjelder kvalitet og funksjonalitet. Når du skifter ut EGR-kjøleren, er det best å bruke nye pakninger for å sikre at den installerte delen fungerer 100 % effektivt. Settet inkluderer 2 pakninger W ofercie uszczelki EGR do Mercedes Actros MP4 Numery OE: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Pasuje do chłodnicy spalin: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Postaw na uszczelki do samochodów Mercedes Actros MP4 Euro 6 firmy Arcoore, OE 4712030680 Koszt nowych komponentów jest zawsze wyższy niż części regenerowanych. Dlatego regenerowane recyrkulatory są szansą m.in. dla firm, które muszą dbać o jakość i ekologię dużych flot pojazdów. Regeneracja polega na przywróceniu elementom ich pierwotnych właściwości, zarówno pod względem jakościowym, jak i funkcjonalnym. Przy wymianie chłodnicy EGR najlepiej zastosować nowe uszczelki, aby zamontowana część działała w 100% sprawnie. W zestawie znajdują się 2 uszczelki A oferta inclui juntas Mercedes Actros MP4 EGR Números originais: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Adequado para refrigerador de gases de escape: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Aposte em juntas para carros Mercedes Actros MP4 Euro 6 da Arcoore, OE 4712030680 O custo dos componentes novos é sempre superior ao das peças remanufaturadas. Portanto, os recirculadores regenerados são uma oportunidade, por ex. para empresas que têm que zelar pela qualidade e ecologia de grandes frotas de veículos. A regeneração consiste em devolver aos elementos as suas propriedades originais, tanto em termos de qualidade como de funcionalidade. Ao substituir o refrigerador EGR, é melhor usar juntas novas para garantir que a peça instalada funcione com 100% de eficiência. O conjunto inclui 2 juntas Oferta include garnituri Mercedes Actros MP4 EGR Numere OE: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Potrivit pentru răcitor de gaze de eșapament: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Pariați pe garnituri pentru mașinile Mercedes Actros MP4 Euro 6 de la Arcoore, OE 4712030680 Costul componentelor noi este întotdeauna mai mare decât al pieselor care sunt refabricate. Prin urmare, recirculatoarele regenerate sunt o oportunitate, de ex. pentru companiile care trebuie să aibă grijă de calitatea și ecologia flotelor mari de vehicule. Regenerarea constă în refacerea elementelor la proprietățile originale, atât în ceea ce privește calitatea, cât și funcționalitatea. Când înlocuiți răcitorul EGR, cel mai bine este să folosiți garnituri noi pentru a vă asigura că piesa instalată funcționează 100% eficient. Setul include 2 garnituri Ponudba zajema Mercedes Actros MP4 EGR tesnila OE številke: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Primerno za hladilnik izpušnih plinov: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Stavite na tesnila za avtomobile Mercedes Actros MP4 Euro 6 znamke Arcoore, OE 4712030680 Stroški novih komponent so vedno višji kot stroški predelanih delov. Zato so regenerirani recirkulatorji priložnost, npr. za podjetja, ki morajo skrbeti za kakovost in ekologijo velikih voznih parkov. Regeneracija je sestavljena iz povrnitve elementov v njihove prvotne lastnosti, tako glede kakovosti kot funkcionalnosti. Pri zamenjavi hladilnika EGR je najbolje uporabiti nova tesnila, da zagotovite 100-odstotno učinkovito delovanje nameščenega dela. V kompletu sta 2 tesnili V ponuke sú tesnenia EGR Mercedes Actros MP4 OE čísla: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Vhodné pre chladič výfukových plynov: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Stavte na tesnenia pre automobily Mercedes Actros MP4 Euro 6 od Arcoore, OE 4712030680 Náklady na nové komponenty sú vždy vyššie ako diely, ktoré sú repasované. Príležitosťou sú preto regenerované recirkulátory, napr. pre firmy, ktoré sa musia starať o kvalitu a ekológiu veľkých vozových parkov. Regenerácia spočíva v navrátení prvkov do ich pôvodných vlastností z hľadiska kvality aj funkčnosti. Pri výmene chladiča EGR je najlepšie použiť nové tesnenia, aby nainštalovaná časť fungovala 100% efektívne. Sada obsahuje 2 tesnenia Erbjudandet inkluderar Mercedes Actros MP4 EGR-packningar OE-nummer: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Lämplig för avgaskylare: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Satsa på packningar för Mercedes Actros MP4 Euro 6 bilar från Arcoore, OE 4712030680 Kostnaden för nya komponenter är alltid högre än delar som är omtillverkade. Därför är regenererade recirkulatorer en möjlighet, t.ex. för företag som ska ta hand om kvaliteten och ekologin i stora fordonsflottor. Regenerering består i att återställa element till sina ursprungliga egenskaper, både vad gäller kvalitet och funktionalitet. Vid byte av EGR-kylaren är det bäst att använda nya packningar för att säkerställa att den installerade delen fungerar 100 % effektivt. Setet innehåller 2 packningar У пропозиції є прокладки EGR Mercedes Actros MP4 OE номери: 4712030680; 4712030780; A4712030680; A4712030780; Підходить для охолоджувача вихлопних газів: Mercedes Actros MP4 – MP4-2 4711404875; 4711404775; 4711406775; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 471422209; Mercedes Actros MP4 – MP4-3 4711421909; 4711421809; 4711406375; 4711406675; 4711407975; 4711408975; 4711409875; 4711405175; 4711405075; Mercedes Actros MP4 – MP4-4 4711422109; 4711408875; 4711408880; A4711422109; A4711408875; A4711408880; Ставка на прокладки для автомобілів Mercedes Actros MP4 Євро 6 від Arcoore, OE 4712030680 Вартість нових компонентів завжди вища, ніж відновлених деталей. Таким чином, регенеровані рециркулятори є можливістю, напр. для компаній, які мають дбати про якість та екологію великих автопарків. Регенерація полягає у відновленні елементів до їх початкових властивостей, як щодо якості, так і функціональності. Під час заміни охолоджувача EGR найкраще використовувати нові прокладки, щоб переконатися, що встановлена частина працює на 100% ефективно. У комплекті 2 прокладки

Reč prevodioca: Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760-ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760 -ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, jer su već dugi niz godina općeprihvaćene kao »narodne mudrosti« u zapadnom mudroslovnom i moralističkom kanonu. Postale su već gotovo opće dobro, poput bezvremenskih narodnih poslovica. Jednostavno, one su tu kao nešto što postoji samo po sebi. Isto tako, ljudi se iznenade saznavši da je trebalo »izumljivati« vatrogasce ili »šparet«, jer drže da je i to nastalo samo od sebe, kao posljedica općeg zdravog razuma. Ali nije: i to je usustavio, organizirao i potom promicao pronicavi praktičar Ben Franklin, sa završenom pučkom školom. I premda iz promišljanja ubogog Richarda izbija svakidašnja pamet i pučka oštroumnost, ali često i uskogrudna, filistarska lukavost, u Franklinovim političkim i društvenim spisima (i djelovanju) nema ni traga toj uskoj sitnosti koju sugeriraju Richardovi životni recepti. Nije bio zagovaratelj ni samo svoje države (Pennsylvanije), ni nešto šire regije, nego je (mnogo prije rata za nezavisnost) želio američku uniju u cjelini. Zamijetio je važnost demografije i zahtijevao da se regulira davanje zemlje. Dva je desetljeća proveo u Londonu i Parizu u delikatnim diplomatskim misijama, nastojeći Francusku vezati uz Ameriku kako bi se ova lakše otrgla teškog engleskog kolonijalnog stiska. U Europi (osobito u Parizu), obožavali su ga kao utjelovljenje prosvjetiteljstva, a krznena kapa koju je često znao nositi davala mu je aureolu »plemenitog divljaka«. Što se tiče mudrih naputaka iz Almanaha, njih nije samo »sabrao« na jednom mjestu, već je po njima i živio. Bio je od »dobrog materijala« (i roditelji su umrli u poznoj dobi), živio je umjereno (više u piću nego u jelu), bio oduševljeni plivač, »vjernik« hladnog, svježeg zraka (predano je propovijedao »evanđelje provjetravanja«). Šarmantni kozer, lagano sarkastičan, često se koristio anegdotama kao argumentom. Imao je dvoje nezakonite djece (prije braka), zatim brak s marljivom i štedljivom, ali prilično dosadnom Deborah Reed, nepismenom i odlučno nezainteresiranom za znanost i književnost. Premda često optuživan da u svojim umotvorinama i osobito pjesmicama iznosi neskrivene mizogine stavove, Franklin se vrlo rado prepuštao ženskom društvu, pa je u svojem 16 -godišnjem udovačkom stanju održavao veze s nekoliko žena, a posljednje mu je godine – na zgražanje puritanaca – uljepšala mlada Mme Brillon, koja ga je »učila i ispravljala« francuski i prevela na katoličanstvo. Potjecao je iz tvrde protestantske (puritanske) obitelji. Nakon 20. godine prestao je odlaziti u crkvu i živio kao umjereni vjernik s geslom 13. vrline: »Ugledaj se na Isusa i Sokrata.« I u svakodnevici se držao tih svojih 13 vrlina (vidi ih na str. 106-107), pa je uza se uvijek imao notes (zvao ga je art of virtue), u koji je, poput nekog trgovca, upisivao tjedno, mjesečno i godišnje pridržavanje i brojčano ispunjavanje pojedinih vrlina. Uvjeren da je Bog izvor mudrosti, držao je da mu se u postizanju vrlina valja uporno obraćati, pa je smislio i vlastitu, svakodnevnu molitvu: »O moćna Dobroto! Darežljivi Oče! Milosrdni Savjetniče! Potakni u meni mudrost koja će mi otkriti najistinskije dobitke. Učvrsti mi odlučnost da obavim ono što ta mudrost zahtijeva. Prihvati moje najiskrenije usluge i svim Tvojim drugim plodovima, kao tek malu zahvalu kojom sam kadar uzvratiti Tvoje neprekidne milosti koje mi pružaš.« Bez sumnje, Benjamin Franklin bio je sklon pretjeranoj introspekciji, a njegovo se veliko zanimanje za podučavanje drugih iskazuje upravo i u maksimama ubogog Richarda. Često isuviše utilitarne, bile su itekako uspješne u kreiranju tradicionalističke američke, a potom i zapadnjačke »moralije«.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Darko Sarenac Marko Mrnjavčević (oko 1335 — 17. maj 1395), poznatiji kao Kraljević Marko, bio je dejure srpski kralj od 1371. do 1395. godine, dok je defakto vladao samo teritorijom u zapadnoj Makedoniji. Prestoni grad u državi kralja Marka bio je Prilep. U srpskoj narodnoj epici, u kojoj mu je posvećen jedan od ciklusa pjesama, poznat je kao Kraljević Marko. Njegov otac, kralj Vukašin, bio je savladar cara Stefana Uroša V, čija je vladavina bila obilježena slabljenjem carske vlasti i osamostaljivanjem oblasnih gospodara u Srpskom carstvu, što je pospješilo njegov raspad. Vukašinovi posjedi obuhvatali su zemlje u Makedoniji, Kosovu i Metohiji. On je 1370. ili 1371. krunisao Marka za „mladog kralja“; ova titula uključivala je mogućnost da Marko nasledi Uroša na srpskom prestolu u slučaju da Uroš ne bude imao muških potomaka. Kralj srpske države U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci Osmanlije porazili su i ubili Vukašina, a oko dva meseca kasnije umro je car Uroš. Marko je nakon toga zakonski postao kralj srpske države, ali srpski velikaši, koji su praktično postali nezavisni od centralne vlasti, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara. Neodređenog datuma nakon 1371. ušao je u vazalni odnos prema turskom sultanu. Do 1377. značajne dijelove teritorije koju je naslijedio od Vukašina razgrabili su gospodari okolnih oblasti. Kralj Marko je u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, koji je vladao relativno malim područjem u zapadnoj Makedoniji. Zadužbina mu je Manastir Svetog Dimitrija blizu Skoplja, poznat kao Markov manastir, izgrađen 1376. Poginuo je u bici na Rovinama 17. maja 1395, boreći se u Vlaškoj na strani Turaka. Iako je bio vladar relativno skromnog istorijskog značaja, Marko je tokom turske okupacije postao jedan od najpopularnijih junaka srpske narodne epike i usmene tradicije uopšte. Sličan status ima i u tradicijama drugih južnoslovenskih naroda. Bugari ga poštuju kao svog narodnog junaka pod imenom Krali Marko. Zapamćen je kao neustrašivi zaštitnik slabih i bespomoćnih, koji se borio protiv nepravde i dijelio megdane sa turskim nasilnicima. Biografija Do 1371. Marko Mrnjavčević je rođen oko 1335. godine kao najstariji sin Vukašina i njegove supruge Aljene (Alene)[1] u narodnim pesmama Jevrosime. Prema dubrovačkom istoričaru Mavru Orbinu, rodonačelnik porodice Mrnjavčević[a] bio je Mrnjava, siromašni plemić iz Zahumlja, čiji su sinovi rođeni u Livnu u zapadnoj Bosni.[3] Mrnjava se mogao tamo odseliti nakon što je Bosna anektovala Zahumlje 1326. godine.[4] Moguće je da su kasnije Mrnjavčevići, kao i drugi zahumski plemići, podržavali srpskog cara Dušana tokom njegovih priprema za pohod na Bosnu, te su se, da bi izbjegli odmazdu zbog tih aktivnosti, iselili u Srpsko carstvo pred početak sukoba.[4][5] Ove pripreme mogle su početi već dvije godine prije samog pohoda,[5] koji se dogodio 1350. Približno iz te godine potiče najraniji pisani trag o Markovom ocu Vukašinu, iz kojeg se vidi da ga je Dušan postavio za župana Prilepa.[4][6] Ovaj grad je Srbija osvojila od Vizantije 1334, skupa sa drugim dijelovima Makedonije.[7] Car Dušan je 1355. godine iznenada umro u 47. godini života.[8] Dušana je naslijedio njegov devetnaestogodišnji sin Uroš, koji je po svemu sudeći smatrao Marka Mrnjavčevića čovjekom od povjerenja. Mladi car ga je postavio na čelo svog poslanstva u Dubrovnik krajem jula 1361. godine, da bi pregovarao o miru između Carstva i Dubrovačke republike tokom sukoba koji su izbili ranije te godine.[9] Mir nije bio zaključen ovom prilikom, ali je Marko isposlovao da se puste na slobodu zarobljeni prizrenski trgovci, iako su Dubrovčani zadržali njihovu robu. Marku je takođe bilo dopušteno da podigne srebro koje je njegova porodica deponovala u tom gradu. Bilješke o ovom poslanstvu u dubrovačkim dokumentima iz te godine, sadrže prvi neosporni pisani trag o Marku Mrnjavčeviću.[10][11] U natpisu iz 1356. iznad vrata jedne crkve u Tikvešu, spominju se neki Nikola i Marko kao upravitelji u tom kraju, ali nije jasno o kojem Marku se tu radi[12] Nakon Dušanove smrti došlo je do razbuktavanja separatističkih aktivnosti u Srpskom carstvu. Jugoistočne teritorije, Epir, Tesalija i zemlje u južnoj Albaniji, ocijepile su se već do 1357.[13] Jezgro države ostalo je lojalno novom caru Urošu. Ono se sastojalo od tri glavna područja: zapadnih zemalja, uključujući Zetu, Travuniju, istočni dio Zahumlja i gornje Podrinje; središnjih srpskih zemalja; i Makedonije.[14] Ipak, velika srpska vlastela ispoljavala je sve više nezavisnosti od Uroševe vlasti čak i u tom dijelu Carstva koji je ostao srpski. Uroš je bio slab i nesposoban da u korijenu sasiječe ove separatističke težnje, postajući drugorazredan faktor u državi kojom je nominalno vladao.[15] Srpski velikaši su se i između sebe sukobljavali oko teritorija i uticaja.[16] Markov otac kralj Vukašin, freska u manastiru Psača u Severnoj Makedoniji Vukašin Mrnjavčević bio je vješt političar, i postepeno je preuzeo vodeću ulogu u Carstvu.[17] Avgusta ili septembra 1365. Uroš ga je krunisao za kralja i proglasio svojim savladarem. Do 1370. Markovo potencijalno naslijeđe je povećano, jer su se u Vukašinovom posjedu osim Prilepa našli i Prizren, Priština, Novo Brdo, Skoplje i Ohrid.[4] U povelji koju je izdao 5. aprila 1370. Vukašin je pomenuo svoju suprugu kraljicu Aljenu i sinove Marka i Andrijaša, navodeći da je Bogom postavljen za „gospodina zєmli srьbьskoi i grьkѡmь i zapadnimь stranamь“.[18] Krajem 1370. ili početkom 1371, Vukašin je krunisao Marka za „mladog kralja“.[19] Ova titula je dodjeljivana sinovima srpskih kraljeva da bi im se osigurao položaj nasljednika. Pošto Uroš nije imao djece, Marko je na ovaj način došao u poziciju da ga može naslijediti na srpskom tronu, započinjući novu—Vukašinovu—dinastiju srpskih monarha.[4] To bi predstavljalo kraj dvovjekovne vladavine Nemanjića. Većina srpskih velikaša nije bila zadovoljna ovom situacijom, što je samo ojačalo njihove težnje ka nezavisnosti od centralne vlasti.[19] Vukašin je nastojao da obezbijedi suprugu sa dobrim vezama za svog najstarijeg sina Marka. Djevojka iz dalmatinske plemićke porodice Šubić bila je poslana od strane oca Grgura na dvor njihovog rođaka bosanskog bana Tvrtka I, sa namjerom da je odgoji i dobro uda banova majka Jelena. Ona je bila ćerka Juraja II Šubića, čiji je djed po majci bio srpski kralj Dragutin Nemanjić. Pošto su Tvrtko i Jelena odobravali Vukašinovu ideju da se mlada Šubićeva uda za Marka, vjenčanje je bilo na pomolu.[20][21] Međutim, aprila 1370. rimski papa Urban V šalje pismo Tvrtku u kojem mu izričito zabranjuje da uda katoličku plemkinju za „sina njegovog veličanstva kralja Srbije, šizmatika“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).[21] Papa je o ovoj „uvredi za hrišćansku vjeru“ pisao i ugarskom kralju Lajošu I,[22] nominalno nadređenom Tvrtku, tako da od tog vjenčanja nije bilo ništa.[20] Marko se oženio Jelenom, ćerkom Radoslava Hlapena, gospodara Bera i Vodena, srpskog vladara južne Makedonije. U proljeće 1371. Marko je učestvovao u pripremama za vojni pohod protiv Nikole Altomanovića, glavnog srpskog velikaša u zapadnom dijelu Carstva. Pohod su združeno pripremali kralj Vukašin i gospodar Zete Đurađ I Balšić, koji je bio oženjen kraljevom ćerkom Oliverom. Jula te godine, Vukašin i Marko su logorovali sa svojom vojskom na Balšićevoj teritoriji kraj Skadra, spremni da naprave proboj u Altomanovićevu zemlju u pravcu Onogošta. Ovaj napad se nije dogodio, pošto su Osmanlije zaprijetile gospodaru Sera despotu Jovanu Uglješi, mlađem kraljevom bratu koji je vladao istočnom Makedonijom. Vojne snage Mrnjavčevića brzo su preusmjerene ka istoku.[24][25] Nakon bezuspješnog pokušaja da nađu saveznike, dva brata su samostalno prodrla sa svojim trupama u teritoriju pod osmanskom kontrolom. U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci su potpuno uništili srpsku vojsku; čak ni tijela Vukašina i Uglješe nisu pronađena. Mjesto borbe, u blizini sela Ormenio na istoku današnje Grčke, Turci i danas nazivaju Sırp Sındığı „srpska pogibija“. Ishod ove bitke imao je ozbiljne posljedice: vrata Balkana bila su širom otvorena za dalje tursko napredovanje.[26][11] Nakon 1371. Približne granice područja kojim je vladao kralj Marko nakon 1377. godine (tamno zeleno) Poslije očeve smrti „mladi kralj“ Marko krunisan je za kralja i savladara cara Uroša. Nedugo nakon toga ugašena je dinastija Nemanjića Uroševom smrću 2. ili 4. decembra, čime je Marko formalno postao kralj srpske države. Srpski velikaši, međutim, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara, pri čemu je njihov separatizam još više porastao.[26] Pogibijom dva brata i uništenjem njihove vojske Mrnjavčevići su ostali bez stvarne moći, te su okolni oblasni gospodari prigrabili znatne dijelove teritorije koju je Marko naslijedio od svog oca. Do 1372. Đurađ I Balšić zauzeo je Prizren i Peć, a knez Lazar Hrebeljanović Prištinu. Do 1377. Vuk Branković osvojio je Skoplje, a vlastelin albanskog porijekla župan Andrija Gropa osamostalio se u Ohridu. Moguće je da je ovaj drugi ostao vazal Marku kao što je bio Vukašinu. Gropin zet bio je Markov srodnik Ostoja Rajaković od plemena Ugarčića iz Travunije. On je vjerovatno bio jedan od srpskih plemića iz Zahumlja i Travunije kojima je car Dušan dodijelio zemlje u novoosvojenim područjima Makedonije. Markove Kule, ostaci Markove tvrđave na brdu sjeverno od Prilepa Jedini značajni grad koji je Marko zadržao bio je Prilep. Tako je kralj Marko u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, vladar relativno male teritorije u zapadnoj Makedoniji, koja se na sjeveru prostirala do Šar-planine i Skoplja, na istoku do Vardara i Crne Reke, a na zapadu do Ohrida. Nije jasno gdje su bile južne granice ove teritorije. Marko nije sam vladao ni u ovoj oblasti, jer ju je dijelio sa mlađim bratom Andrijašem, koji je držao vlast nad jednom podoblašću u njoj. Njihova majka kraljica Aljena zamonašila se nakon Vukašinove pogibije, uzevši monaško ime Jelisaveta, ali je tokom nekoliko godina nakon 1371. bila Andrijašev savladar. Najmlađi brat Dmitar boravio je na teritoriji kojom je upravljao Andrijaš. Imali su još jednog brata koji se zvao Ivaniš, međutim o njemu je sačuvano veoma malo podataka.[30] Nejasno je kada je tačno Marko postao turski vazal, ali to se najvjerovatnije nije desilo odmah nakon Maričke bitke. Marko se jednom rastao sa svojom ženom Jelenom, te je živio sa Todorom koja je bila udata za nekog Grgura. Jelena se vratila u Ber svome ocu velmoži Radoslavu Hlapenu. Marko je kasnije tražio da se pomiri sa njom, ali da bi mu se supruga vratila, prethodno je Todoru morao da preda Hlapenu. Pošto se Markova oblast na jugu graničila sa Hlapenovom oblašću, ovo pomirenje moglo je biti motivisano činjenicom da Marku nije bio potreban neprijatelj na jugu nakon svih onih teritorijalnih gubitaka na sjeveru. Ova bračna epizoda je poznata zahvaljujući pisaru Dobri, Markovom podaniku. Dobre je prepisivao crkvenu knjigu trebnik za crkvu u selu Kaluđerec[b] i kad je završio sa poslom ostavio je zapis u knjizi koji počinje ovako: Slava sьvršitєlю bogѹ vь vѣkы, aminь, a҃mnь, a҃m. Pыsa sє siꙗ kniga ѹ Porѣči, ѹ sєlѣ zovomь Kalѹgєrєcь, vь dьnы blagovѣrnago kralꙗ Marka, ѥgda ѿdadє Ѳodoru Grьgѹrovѹ žєnѹ Hlapєnѹ, a ѹzє žєnѹ svoю prьvovѣnčanѹ Ѥlєnѹ, Hlapєnovѹ dьщєrє. Slava Savršitelju Bogu u vijeke, amin, amin, amin. Pisa se ova knjiga u Porečju, u selu zvanom Kaluđerec, u dane blagovjernog kralja Marka, kada predade Todoru Grgurovu ženu Hlapenu, a uze ženu svoju prvovjenčanu Jelenu, Hlapenovu ćerku. Freska iznad južnog ulaza u crkvu Markovog manastira. Kompozicija prikazuje kralja Marka (lijevo) i kralja Vukašina (desno) povezane polukrugom od sedam svetačkih poprsja, koji svi skupa uokviruju portret Svetog Dimitrija Markova tvrđava nalazila se na jednom brdu sjeverno od Prilepa. Njeni ostaci, djelimično dobro očuvani, poznati su pod imenom Markove Kule. Ispod tvrđave leži selo Varoš, gdje se u Srednjem vijeku prostirao grad Prilep. U selu je smješten Manastir Svetog Arhanđela Mihaila kojeg su obnovili Marko i Vukašin, čiji su portreti oslikani u manastirskoj crkvi.[23] Marko je bio ktitor Crkve Svete Nedelje u Prizrenu izgrađene 1371, nedugo pred Maričku bitku. U natpisu iznad njenih ulaznih vrata on je oslovljen titulom „mladi kralj“. Manastir Svetog Dimitrija, poznatiji kao Markov manastir, nalazi se u selu Markova Sušica u blizini Skoplja. Građen je od oko 1345. do 1376. ili 1377. Kraljevi Marko i Vukašin, njegovi ktitori, oslikani su iznad južnog ulaza u manastirsku crkvu. Marko je prikazan kao čovjek ozbiljnog lika i strogog pogleda, odjeven u purpurnu odjeću; na glavi mu je kruna ukrašena bisernim niskama. Lijevom rukom drži svitak na kojem tekst počinje riječima: „A(zь) vь H(rist)a B(og)a bla(govѣ)rьni kral(ь) Marko sьz(ь)dah(ь) i pop(i)s(a)hь (sы) božestvni hram(ь)“ (Ja, u Hrista Boga blagovjerni kralj Marko, sazidah i popisah ovaj božanstveni hram).[27] U desnoj ruci drži veliki rog koji simbolizuje rog sa uljem kojim su pomazivani starozavjetni kraljevi prilikom ustoličenja. Po jednom tumačenju, on je ovdje predstavljen kao „Božji pomazanik i izabranik u teškim prilikama Srbije posle Maričke bitke“. Marko je kovao svoj novac, kao što je činio njegov otac i drugi srpski velikaši tog doba.[34] Njegovi srebrni novčići težili su 1,11 grama, a proizvođeni su u tri osnovne vrste. Dvije na aversu imaju sljedeći tekst u pet redova: VЬHA/BABLGOV/ѢRNIKR/ALЬMA/RKO „U Hrista Boga blagovjerni kralj Marko“. Revers prikazuje Hrista—kod prve vrste na prestolu, a kod druge u mandorli. Kod treće vrste, na reversu je Hristos prikazan u mandorli, dok avers sadrži tekst u četiri reda: BLGO/VѢRNI/KRALЬ/MARKO „Blagovjerni kralj Marko“.[36] Ovu jednostavnu titulu Marko je koristio i u crkvenim natpisima. Nije u svoju titulu unosio nikakve teritorijalne odrednice, svakako jer je bio svjestan dosega svoje vlasti nakon 1371. Brat mu Andrijaš takođe je kovao svoj novac; ipak, na teritoriji kojom su braća vladala u opticaju je bilo najviše novčića kralja Vukašina i cara Uroša.[37] Procjenjuje se da se u raznim numizmatičkim zbirkama danas nalazi oko 150 komada Markovih novčića. Do 1379. gospodar Pomoravlja knez Lazar Hrebeljanović izdigao se kao prvi i najmoćniji među srpskim velikašima; potpisivao se sa titulom samodrьžcь vьsѣmь Srbьlѥmь (samodržac svih Srba). Ipak, nije bio dovoljno moćan da sve srpske zemlje ujedini pod svojom vlašću. Balšići, Mrnjavčevići, Konstantin Dragaš (Nemanjić po majci), Vuk Branković i Radoslav Hlapen, vladali su u svojim oblastima nezavisno od Kneza Lazara. Još jedan kralj pored Marka stupio je na političku scenu: Mitropolit mileševski krunisao je 1377. Tvrtka I kraljem Srba i Bosne. Ovaj rođak Nemanjića po majčinoj liniji prethodno je zauzeo jedan dio oblasti poraženog i oslijepljenog velmože Nikole Altomanovića. Dana 28. juna 1389, srpska vojska koju su predvodili knez Lazar, Vuk Branković i Tvrtkov plemić Vlatko Vuković od Zahumlja, pod vrhovnom Lazarevom komandom, sukobila se sa osmanskim trupama Sultana Murata I. Bila je to Kosovska bitka—najslavnija bitka srpske srednjovjekovne istorije. Glavnina obiju vojski bila je zbrisana; poginuli su i Lazar i Murat. Ishod bitke bio je neriješen, ali u njoj su Srbi izgubili isuviše boraca da bi mogli nastaviti sa uspješnom odbranom svojih teritorija, dok su Turci imali još mnogo trupa na istoku. Posljedično, srpske oblasti koje još nisu bile turski vazali, jedna za drugom su to postale tokom nekoliko narednih godina. Nekoliko turskih vazala na Balkanu odlučili su 1394. da raskinu svoj vazalni odnos. Marko nije bio jedan od njih, ali su njegova mlađa braća Andrijaš i Dmitar odbili da ostanu pod turskom dominacijom. U proljeće 1394. napustili su svoju zemlju i iselili se u Kraljevinu Ugarsku, stupivši u službu kralja Žigmunda. Putovali su preko Dubrovnika, gdje su se zadržali nekoliko mjeseci, dok nisu podigli dvije trećine od 96,73 kilograma srebra koje je Vukašin tamo deponovao; preostala trećina bila je namijenjena Marku. Andrijaš i Dmitar su prvi srpski plemići koji su se iselili u Ugarsku; srpske migracije prema sjeveru nastaviće se kroz čitavu osmansku okupaciju. Godine 1395. Turci su napali Vlašku da bi kaznili njenog vladara Mirču I zbog upada na njihovu teritoriju. Na turskoj strani borila su se tri vazala: kralj Marko, Konstantin Dragaš i despot Stefan Lazarević, sin i nasljednik Kneza Lazara. Bitku na Rovinama, koja se odigrala 17. maja 1395, dobili su Vlasi. Kralj Marko i Konstantin Dragaš poginuli su u njoj. Poslije njihove smrti Turci su anektovali njihove oblasti i objedinili ih u osmanski sandžak sa centrom u Ćustendilu.[43] Trideset i šest godina nakon Bitke na Rovinama Konstantin Filozof napisao je Žitije despota Stefana Lazarevića, u kojem je zabilježio predanje da je uoči bitke Marko rekao Dragašu: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Marko Kraljević i Musa Kesedžija, naslikao Vladislav Titelbah, oko 1900. Kraljević Marko je živeo u vremenima pre i malo posle bitke na Kosovu polju. Kralj Marko (vladao 1371—1395), najveća je zagonetka srpskog narodnog eposa. U Marku se sleglo vekovno istorijsko iskustvo naroda, na njega su prešle uloge i sudbine mnogih epskih junaka kako onih o kojima se pevalo pre njega tako i onih o kojima se pevalo posle njega. Iz oskudnih podataka pažnju privlače dva svedočanstva, koja nam, na gotovo neočekivan način, približavaju Marka i to više kao čoveka nego kao vladara. Prvo svedočanstvo govori o jednoj Markovoj ljubavnoj aferi. U zapisu na jednoj knjizi neki dijak Dobre bezazleno saopštava da ju je prepisao u vreme kada blagoverni kralj Marko „odade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer“ (orig. tekst ZIN, I, 1902, br. 189). Druga vest tiče se Markova učešća u bici na Rovinama, u kojoj je on, boreći se na turskoj strani, poginuo. Četrdesetak godina kasnije Konstantin Filozof (v. 1989, 90) u svom Žitiju despota Stefana piše da je Marko uoči bitke rekao Konstantinu Dejanoviću: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Prvo svedočanstvo korišćeno je u naučnoj literaturi kao objašnjenje pozadine pesme o Markovim neprilikama sa ženama. U drugom slučaju došla je do izražaja protivrečnost Markova istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda, protivrečnost koja čini jednu od glavnih poluga čitave markovske epike. Anegdota koju je ispričao Konstantin Filozof pokazuje da je istorijski kralj Marko bio svestan te protivrečnosti — on želi pobedu onih protiv kojih se mora boriti. Istu svest izražavaju mnoge pesme o Marku. „Portret“ Marka Kraljevića, naslikala Mina Karadžić Postoji, međutim, i jedna dublja, strukturalna podudarnost između Marka iz ovih zapisa i Marka iz epskih pesama zabeleženih nekoliko stotina godina kasnije. U oba slučaja pada u oči veliki unutrašnji raspon Markovog moralnog lika. Marko iz zapisa dijaka Dobre i Marko iz anegdote Konstantina Filozofa pojavljuju se u tako različitoj svetlosti da se za ta dva lika jedva mogu shvatiti da pripadaju istom čoveku. Prvi je ime u skandaloznoj hronici društva, a drugi tragični junak doveden u situaciju da svoju ličnu sudbinu odmerava prema kolektivnoj sudbini sveta kojem stvarno pripada, iako je prinuđen da se protiv njega bori. Razlika između ta dva lika ili između dve situacije u kojima su došle do izražaja dve dijametralno suprotne strane Markove ličnosti može se uporediti s razlikom koja postoji između Markova epskog lika iz pesama kakve su Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga, Marko pije uz ramazan vino i slične, na jednoj, i njegovog lika iz pesama Uroš i Mrnjavčevići, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i soko i njima bliskih, na drugoj strani. Dva navedena svedočanstva o Marku, onaj iz zapisa dijaka Dobre i onaj iz knjige Konstantina Filozofa, pokazuju da je on bio ličnost koja je još za života ušla u priču i da su se priče o njemu pamtile dugo posle njegove smrti. Konstantin Filozof na posredan način ukazuje na usmeni izvor anegdote o Markovim rečima uoči bitke na Rovinama, on tu anegdotu uvodi u tekst glagolom „kažu“, tj. priča se. Savremeni pisci ne saopštavaju ništa o tome da li se o Marku pevalo, ali iz onog što je o njemu rečeno vidi se da se o njemu pričalo, da je on bio ličnost za priču. A prirodno je da priče o ratnicima u zemlji gde postoji epska tradicija najčešće dobijaju oblik junačkih pesama. Freska svetog ratnika naoružanog šestopercom iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira Freska iznad glavnog ulaza u crkvu Markovog manastira prikazuje svetog ratnika na konju, a nastala je 1377. godine po narudžbini samog Marka Mrnjavčevića. Freska realno prikazuje vitešku opremu tog doba. Konjanik umesto mača, osnovnog oružja srednjovekovnog viteza, pomalo neočekivano u desnoj ruci nosi buzdovan šestoperac. Buzdovan je postao glavno oružje potonjeg epskog lika. Konj predstavljen na fresci je dlake koja odgovara vrsti šarac. Centralno mesto ove freske u crkvi ukazuje na to koliko je Marko Kraljević cenio viteške i vojničke osobine i da je doživljavao sebe kao viteza, a tako su ga i drugi doživljavali. Usled ovih razloga, smatra se da je ova freska poslužila narodu da stvori predstavu epskog Marka Kraljevića. Marko Kraljević iz narodnih pesama poslužio je kao inspiracija mnogim srpskim slikarima. Između ostalih, poznata su dela Paje Jovanovića, Novaka Radonića, Mine Karadžić, Vladislava Titelbaha i Petra Meseldžije. Kult Kraljevića Marka bio je razvijen i u Dalmaciji. Dva razdoblja u Markovom životu Kraljević Marko, Đura Jakšić, 1857. godine, Narodni muzej. U životu istorijskog kralja Marka jasno se izdvajaju dva perioda, do Maričke bitke i posle nje. U prvom je Markov životni put u stalnom usponu, samo što to nije bio njegov lični uspon nego uspon njegove porodice. U doba cara Uroša, Mrnjavčevići izbijaju na prvo mesto među oblasnim gospodarima: Markov otac Vukašin krunisan je za kralja i postao Urošev savladar, a stric mu Uglješa dobio je titulu despota i postao gospodar velike Serske oblasti. Sve do Maričke bitke, u kojoj su Mrnjavčevići neslavno završili, Marko se nalazio u senci svog oca. Očevom, a ne svojom zaslugom, on je dospeo na najviši položaj u državi: postao je „mladi kralj“ što je u političkom sistemu nemanjićke Srbije značilo da je određen za prestolonaslednika, a s obzirom na to da je Vukašin bio Urošev savladar i da Uroš nije imao naslednika, on je postao i prestolonaslednik carstva. Njegova vladavina, započevši „srpskom pogibijom“ na Marici, u celini je tekla u znaku tog poraza. Umesto da postane zakoniti vladar srpskog carstva, postao je kralj vazalne oblasti i podložnik turskog cara, a nije mogao da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Grabljivi susedi otimali su mu deo po deo teritorija tako da je, na kraju, od prostrane države kralja Vukašina ostala mala oblast oko Prilepa. Marko je najveći gubitnik među vladarima i velikašima u tom vremenu, i inače karakterističnom po velikim nacionalnim porazima. Njegova epska sudbina korespondira i ujedno je u kontrastu prema njegovoj političkoj biografiji. On se kao junak pojavljuje u obe navedene epohe, do Maričke bitke i posle nje, i na tom globalnom planu svojom pesničkom biografijom nalazi se u saglasnosti s istorijom. Međutim, epski Marko, za razliku od istorijskog, ni u jednoj ni u drugoj eposi, ni u vremenu srpskog ni u vremenu turskog carstva, ne igra sporednu i beznačajnu ulogu. Pesma ga je izvukla iz istorijske senke i učinila glavnim junakom svog doba što je on u dubljem, pesničkom smislu zaista i bio.

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Problemi prelaznog perioda starcevacke u vincansku kulturu Radovi sa naucnog skupa Narodni muzej, Zrenjanin, 2004. Tvrd povez, 240 strana, ilustrovano. Tekst na srpskom i engleskom jeziku. RETKO! Starčevačka kultura je neolitska kultura koja je u vremenu od 6200. - 5400. p.n.e obuhvatala veći dio Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po lokalitetu Starčevo, nedaleko od Pančeva u Srbiji.[1] U centralnobalkanskoj regiji ima odlike karakteristične za tu kulturu: dominacija grube keramike, rijetka pojava slikanog ukrasa, barbotin ukras i, što je najupečatljivije, jednoslojna i kratkotrajna naselja. Na periferiji matične starčevačke oblasti, zbog specifičnog položaja donjeg Podunavlja, dolazi do značaja stvaralačka snaga autohtonih populacija i djelimičnih razlika u odnosu na matičnu kulturu, pa se koriste nazivi Starčevo-Kris u Rumuniji, Starčevo-Kereš u Mađarskoj, odnosno Starčevačka-Impreso kultura u dijelovima Bosne i Albanije. Često se koristi naziv i Starčevačko-kereško-kriška kultura.[2] Obzirom da su regionalne razlike očite nije moguće napraviti sinhronizaciju nalazišta, odnosno preciznu periodizaciju, što su pokušali brojni arheolozi (Milajčić 1949, Dimitrijević 1969, Draga Garašanin 1954, Milutin Garašanin 1971, Srejović 1971, Tasić 1994). Na isti način će kasnije u kasnom neplitu, postojati jedinstvo i rezlike između Vinčanske, Lenđelske, Potiske i Sopotsko-Lenđelske kulture.[3] Zajedno sa Protosesklo kulturom u sjevernoj Grčkoj, Anzabegovo-Vršnik kulturom u Sjevernoj Makedonija i Čavdar-Kremilovci-Karanovo u Bugarskoj pripada grupi kultura pod nazivom FTN (First Temporate Neolithic), a odnosi se na najranije neolitske kulture u umjerenoj klimi Evrope.[4] Sadržaj 1 Porijeklo 2 Karakteristike keramike 3 Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini 4 Starčevačka kultura u Hrvatskoj 5 Lista neolitskih kultura u Evropi 6 Literatura 7 Vanjski linkovi 8 Reference Porijeklo Lokalitet Starčevo Grad, u neposrednoj blizini Pančeva, otkriven je još 1912. godine, kada je tokom radova na ciglani pronađen arheološki materijal. Prva iskapanja na lokalitetu, izveo je 1939. Miodrag Grbić. Sredinom pedesetih godina 20. stoljeće, istraživanja su vodili Milutin Garašanin i Draga Garašanin. Pronađene su dosta grube keramičke posude, ali i keramika s geometrijskim ornamentima, te i antropomorfne figure izrađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Milutin Garašanin, istraživač i lokaliteta Anzabegova u Makedoniji, zastupao je ideju o bliskim vezama balkanskog neolita sa kulturama anadolskog platoa. Garašaninov dobro poznati termin „balkansko-anadolski kompleks“ u osnovi naglašava visoki nivo srodnosti koji bi, po tom stanovištu, trebalo da postoji u materijalnoj i duhovnoj kulturi ova dva regiona. [5] Drugi stav iznio je Dragoslav Srejović, koji je posle otkrića kulture Lepenskog Vira težio povezivanju korjena starčevačke kulture sa mezolitskom kulturom đerdapskog prostora, dajući joj autohtoni karakter.[6] Starčevačka kultura donosi početke stalnog naseljavanja stanovništva. Naselja su bila smještena na visokim riječnim terasama ili povišenim gredama, te na blagim padinama u riječnim dolinama. Otkrivanjem većeg dijela pojedinih starčevačkih naselja, uočene su određene pravilnosti u gradnji i rasporedu objekata u njima: isključivo se podižu jamski objekti - zemunice nepravilna oblika sa šatorastom krovnom konstrukcijom; stambene i radne jame skupljene su u grupama, a radne jame grupiraju se prema vrstama obrta. U razvijenim fazama grade se nadzemne pravougaone kolibe od pruća s podnicama od nabijene zemlje. Privredna osnova bila je stacionarna poljoprivreda sa nekoliko vrsta (pšenice, ječma i prosa). Od životinja su se uzgajali govedo, manje ovce i koze te svinje. Lov i ribolov manje su bili zastupljeni, premda su na području Slavonije nađene i udice načinjene od kosti. Pokojnici su se pokapali unutar naselja, u zgrčenu položaju na boku. Oruđe i oružje izrađivalo se od različitih vrsta kamena cijepanjem i okresivanjem, glačanjem i brušenjem te od kosti i životinjskih rogova. Karakteristike keramike U ostacima materijalne kulture najzastupljenija je keramika oksidacijski pečena, tj. uz prisustvo kiseonika, što keramici daje crvenu ili oker boju. Najviše je zastupljena gruba keramika, rijetko sa slikanim ukrasima, sa nekoliko funkcionalnih oblika, od kojih se ističu zaobljeni lonci malo izvučenog ruba i zaobljenog dna, posude na nozi i zdjele. Često je ukrašavana ubadanjem urezivanjem, utiskivanjem ili plastičnim modeliranjem, a ponekad i kaneliranim barbotinom. Barbotinski način ukrašavanja je namjerno ogrubljivanje površine posude nabacivanjem razmućene gline, ponekad bez određenog plana. Najčešći oblici finog, mehanički glačanog posuđa su zdjele na ravnoj ili povišenoj nozi, ukrašavane linijskim slikanim motivima bijelom i tamnom bojom. U starčevačkoj kulturi česti su predmeti kultnog obilježja kao što su žrtvenici na četvrtastom postolju sa četiri kratke noge ili trougaoni žrtvenici s trima zoomorfno oblikovanim nogama. Antropomorfnom oblikovanju pripadaju ženski i muški likovi u stavu oranta aplicirani kao niski reljefi. Figuralnu plastiku obilježavaju jednostavni stupasti kipići s tek naznačenim pojedinostima lica i prsa te voluminozno oblikovani ženski likovi s naturalističkim detaljima (crvenokosa boginja iz Donje Branjevine).[7][8] Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini Na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, postoje dva nalazišta, koja se sa sigurnošću mogu pripisati starčevačkom kulturnom krugu: Obre I i Gornja Tuzla.[9] Arheološki lokalitet Bregovi nad Bakarama poznat je već duže od jednog vijeka i predstavlja jedan od prvih otkrivenih neolitskih lokaliteta u Bosni i Hercegovini. Ostao je neprimijećen iako se relativno često navodio podatak o njegovom postojanju u stručnoj literaturi. Lokalitet je otkrio Ćiro Truhelka. Topografija ovog lokaliteta odgovara uobičajenom izboru neolitskog staništa. Udaljen je 5 km od koncentracije starčevačkih naselja u Brodskom Posavlju i eponimnih lokaliteta Galovo i Zadubravlje.[10] Ponekad se ova nalazišta smještaju u „prelaznu zonu“ između neolita na jadranskoj obali i kontinentalnog neolita Balkana. Preplitanje dva stila ukrašavanja, dvije tradicije izrade keramike, govori o specifičnoj mješavini kultura sa prevagom starčevačkih elemenata. Alojz Benac je ovu mješavinu nazvao Starčevačka-Impresso kultura. Nalazi sa ovih nalazišta omogućavaju proučavanje razvoja starčevačke kulture, njenog odnosa s neolitskim zajednicama jadranske oblasti, kao i za određivanje granica prodiranja starčevačke kulture na zapad.[11] U Obre I, sudeći po prisustvu uređenog barbotine ukrasa i fragmenata sa krivolinijskim slikanjem radi se o relativno poznoj fazi starčevačko-impresso kulture. Tri rezultata C14 analize obrađena u laboratoriji u Los Angeles-u smještaju naalaze u Obre I u vrijeme oko 5500. p.n.e.[2] Nalazi Starčevo-impreso kulture na lokalitetu Gornja Tuzla pronađeni su u stratumu VI (5,45-4,9 m). Po raznolikosti i kombinacijama pravolinijskog ukrasa, pojave spiralnog slikanja, kao i ukrašavanja grube keramike u vidu kanelura i cik-cak barbotina, ova faza života u Gornjoj Tuzli smješta se na sam kraj Starčeva IIb. C14 analiza daje rezultate 5580. - 5475.god. p.n.e. Istovremeno starčevački stratum u Gornjoj Tuzli pokazije i sličnosti sa Sesklo i Dimini neolitskim kulturama u Tesaliji, sa donjim stratumom iz Akropotamusa u Makedoniji i nalazima sa prostora Južne Morave u Srbiji.[12] Na primjeru nalazima bogatog i dugotrajnog naseljavanja u Gornjoj Tuzli mogu se izvući zaključci o važnosti koje su naslage soli i slani izvori imali u toku naseljavanja već od perioda srednjeg neolita.[2] Starčevačka kultura u Hrvatskoj Prvi nalazi Starčevačke kulture na tlu Hrvatske potječu iz 1894. godine, a pronađeni su prilikom kopanja temelja vukovarske gimnazije.[13] Do danas je na području između Save i Drave poznato oko 100 lokaliteta starčevačke kulture, no samo na malom broju su se provodila arheološka iskopavanja, većina ih je evidentirana prilikom rekognosciranja . Najstarija naselja počinju se izgrađivati na suhim kopnenim površinama pokrivenim praporom na granici s močvarno-barskim prostorima, koji su se protezali na lijevoj obali Save u širini od 1 do 5 km prema sjeveru od njenog današnjeg korita. Smještena su na visokim terasama uz veće riječne tokove (Gradac na Vučedolu, Erdut, Vinkovci, Sarvaš, Vukovar, Galovo u Slavonskom Brodu, Ždralovi kod Bjelovara, Ciglana u Našicama), na niskim brežuljcima uz dolinu s vodotocima (Bukovlje,[14] Kneževi vinogradi, Pepelane, Podgorač, Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Sredanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Kaznica-Rutak i Virovitica) ili na blago povišenim terenima u ravnici uz manji vodotok (Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Zadubravlje). Naselja nikad nisu izolirana, odnosno daleko jedna od drugih. Pretežno su jednoslojna s jednom fazom po određenoj periodizaciji. U pravilu zauzimaju veću površinu i sastavljena su od većeg broja različitih vrsta ukopanih i/ili poluukopanih objekata koji su različito raspoređeni. Smatra se da je većina starčevačkih naselja bila naseljavana kratkotrajno, bilo da su se u njih vraćali nakon nekog vremena ili selili dalje te da zbog toga nije bilo potrebe za gradnjom kvalitetnih i izdržljivih objekata, nego su uglavnom gradili jednostavne nadzemne objekte ili objekte ukopane u zemlju, a pokrivene jednostavnim krovom od slame i pruća. Česte selidbe se mogu objasniti rotacijom. Stanovnici bi iskrčili šumu, zasadili usjeve, a kad bi zemlja počela pokazivati znakove iscrpljivanja, ponovo bi spalili, ostavili zemlju „ na ugaru“, te otišli na drugo mjesto dok se zemlja ne oporavi.[13] Zaštitnim iskopavanjima u Vinkovcima otkriveni su ostaci prve nadzemne kuće starčevačke kulture u i uopšte na lokalitetima istočne Hrvatske. Svi do tada otkriveni objekti bile su zemunice, a njihovo podizanje u okviru starčevačke kulture tumači se jakom mezolitičkom tradicijom i udaljenošću od ishodišta same kulture (Starčevo). [15]. U novije vrijeme u okolini Đakova istraženo je 5 naselja (Sredanci, Tomašanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Selci Đakovački – Kaznica-Rutak) i jedno kod Virovitice i svi pripadaju kasnijim fazama starčevačke kulture. Materijalna kultura najviše je zastupljena keramičkim posuđem pečenim oksidacijski, tj. uz prisutnost kisika, što keramici daje crvenu ili oker boju. U najvećoj mjeri zastupljeno je posuđe grube fakture s nekoliko funkcionalnih oblika od kojih se ističu zaobljeni lonci te posude na nozi i zdjele. Posuđe grube fakture često je s vanjske strane ukrašeno urezivanjem, utiskivanjem, ubadanjem ili plastičnim modeliranjem. Rezultati apsolutnog datiranja kreću se u rasponu 5930. do 4960. p.n.e.[4] Vinčanska kultura predstavlja mlađeneolitsku i ranoeneolitsku kulturu jugoistočne Evrope (između prvih vekova 5. milenijuma pre nove ere i prvih vekova 4. milenijuma pre nove ere). Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Priobalni pojas Dunava u zoni nalazišta Vinče, kod Beograda, proglašen je arheološkim parkom. Sadržaj 1 Neolit na teritoriji Balkana 1.1 Starčevačka kultura 2 Arheološka iskopavanja 3 Lokaliteti 4 Periodizacija 5 Naselja 5.1 Kuće vinčanske kulture 6 Sahranjivanje 7 Pokretni inventar 8 Figurine 8.1 Lady of Vinča 8.2 Vidovdanka 8.3 Hajd vaza 8.4 Pazarka 9 Keramika 9.1 Prosopomorfni poklopci 10 Ekonomija nosioca kulture 11 Najranija metalurgija na svetu 12 Vinčansko pismo 13 Keramičke lule 14 Lista neolitskih kultura u Evropi 15 Povezano 16 Bilješke 17 Izvori 18 Literatura 19 Spoljašnje veze Neolit na teritoriji Balkana Oko 7.000. godine p. n. e. nastaje tzv. „klimatski optimum“, tokom koga se tope ledničke mase u Evropi, pojas četinarskih šuma se pomera ka severu. Klima se menja, postaje topla i vlažna što je pogodovalo listopadnim šumama koje se šire Balkanskim poluostrvom. Ostaci flore i faune sadrže kosti sisara, ptica, riba, ljušture puževa. Na Balkanu od početka neolita do njegove najznačajnije epohe, Vinčanske kulture, prošao je ceo milenijum. Starčevačka kultura Glavni članak: Starčevačka kultura Na prostoru centralnog Balkana nosioci rano i srednje neolitske kulture pripadali su Starčevo-Kereš-Kriš kulturnom kompleksu. Ovaj naziv označava tri bliske kulture: starčevačku, kerešku i krišku koje su obuhvatale područje današnje jugoistočne Mađarske, Srbije i Rumunije. Starčevačka kultura, koja je naziv dobila po lokalitetu Starčevo, razvila se u veoma važnom periodu napretka čovečanstva, kada je počela proizvodnja hrane. Početkom neolita ljudi su još uvek živeli u grupama, koje su činili članovi porodice, prikupljali su hranu u sezonskim pohodima i polako se privikavali na život na jednom mestu. Starčevačka kultura je donela znanja koja će biti veoma značajna za naredni period. Ljudi su živeli u zemunicama i nadzemnim kućama, pravili su izuzetno kvalitetnu keramiku tankih zidova, ukrašenu geometrijskim motivima, statue stubaste forme, koje podsećaju na vinčanske figurine. Na vezu između starčevačke i vinčanske kulture upućuju oblici keramike i figurine, kao i stambeni objekti i teritorija koju su obuhvatale, iako u arheologiji postoji i druga hipoteza o nastanku vinčanske kulture, po kojoj je značajnu ulogu imao uticaj ili migracija sa jugoistočnog Balkana.[1] Arheološka iskopavanja Arheološko nalazište Vinča, 2011. Istraživanja vinčanske kulture na teritoriji Srbije počela su u Jablanici kod Aranđelovca 1901. godine, a u Transilvaniji 1875. na lokalitetu Tordoš. Vinčanska kultura je nazvana po lokalitetu Vinča - Belo brdo, koje se nalazi na desnoj obali Dunava, u selu Vinča, 11 km nizvodno od Beograda, na kome je iskopavanje započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta Miloje Vasić[α 1], na prostoru od oko 400 m². Sa manjim prekidima, radovi su trajali sve do Prvog svetskog rata. 1924. godine, obavljeno je iskopavanje ali nakratko, zbog nedostatka materijalnih sredstava.[2] Otkriveni su ostaci osam neolitskih naselja, od kojih najstarije naselje pripada periodu srednjeg neolita i starčevačkoj kulturi. Vinča tridesetih godina postaje nalazište čuveno u svetu. Miloje Vasić je 1932. i 1936. objavio četiri toma monografije „Praistorijska Vinča“, čime je završena druga faza istraživanja ovog lokaliteta. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i angažovanjem akademika Vase Čubrilovića i Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja. U početku je istraživanjima rukovodio Nikola Tasić, a od 1982. godine akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Posle završetka radova od 1986. do 1998. nije bilo sistematskih arheoloških istraživanja. Ipak, 1988. nalazište je uređeno zbog simpozijuma pod nazivom „Vinča i njen svet“ (originalni naziv - engl. Vinča and its World). Milutin Garašanin je 1998. godine okupio terensku ekipu i tako je počela treća serija iskopavanja na eponimnom nalazištu. Od 2001. uvedena je flotacija za dobijanje uzoraka makrobiotičke analize. Od 2003. započela su iskopavanja u sistemu celina („unit“), za razliku od ranijih iskopavanja u kvadratnoj mreži. U istraživanja su uključene i arheozoologija i zooarheologija, a za vođenje terenske dokumentacije počela je da se koristi računarska tehnologija. Od 2002. korišćen je elektronski daljinometar (EDM) Napravljena je baza podataka i softver ArchaeoPack (Tasić, Jevremović 2003.) koji je testiran na iskopavanjima u Vinči.[3] Lokaliteti Matična oblast Vinčanske kulture obuhvata prostor centralnog Balkana, a u trenutku kada je dostizala vrhunac podudarala se sa teritorijom koju je u mlađem i srednjem neolitu obuhvatala starčevačka kultura. Dunav je bio odlučujući uslov za nastanak naselja u Vinči, kao i Tisa, Drava, Sava, Tamiš i pritoke. Glavni pravac od severa ka jugu je Morava, koja se nizvodno uliva u Dunav. Nosioci vinčanske kulture živeli su na desnoj obali Dunava, ali treba pretpostaviti da je reka u doba osnivanja naselja bila tokom proleća usled poplava široka oko 7 km, na ovom prostoru su postojali jezero i močvare, što je pogodovalo razvoju lova, ribolova i zemljoradnje.[4] Jezgro ove kulture je Srbija, a rasprostirala se do istočne Makedonije, zatim na zapadu do severoistočne Bosne i do Vinkovaca. Eponimni lokalitet ove je Vinča - Belo brdo, a ostala nalazišta su: Gradac kod Zlokućana Aradac u Banatu Botoš u Banatu Pločnik Divostin Anzabegovo Vrdnik Jakovo Obrež Gomolava Periodizacija Kulturni sloj u Vinči debljine je oko 10,5 metara.[5] Periodizaciju su izvršili Miloje Vasić, Milutin Garašanin i Vladimir Milojčić. do 8 metara Vinča Tordoš I Vinča A 8 do 6,5 metara Vinča Tordoš II ab Vinča B1 (do 7 metara) 6,5 do 6 metara Gradačka faza Vinča b2 6 do 4,1 metar Vinča Pločnik I Vinča B2/C 4,1 metar Vinča Pločnik IIa Vinča C 3,48 metara Vinča Pločnik IIb Vinča D Svaki od nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i veliki broj drugih predmeta izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Naselja Prostiranje Vinčanske kulture Rekonstrukcija Vinčanske kuće Neolitsko naselje u Vinči udaljeno je oko 14 km od ušća Save u Dunav, što je izuzetno povoljno mesto koje je omogućilo da postane fokalna tačka prostora jugoistočne Evrope. Ovuda su prolazili putevi, ali je i izuzetno povoljno prirodno okruženje omogućavalo dugotrajno naseljavanje. Reka Bolečica, koja se uliva u Dunav neposredno ispod naselja, bila je izvor sveže vode, a bila je i veza sa Avalom, gde su nalažene važne sirovine poput cinabarita. Vinčanska naselja su pretežno višeslojna, a na samom lokalitetu Vinča konstatovano je 9 naselja. Po položaju malo se razlikuju od starčevačkih, podižu se na rečnim terasama sa padom ka reci, na osunčanim padinama ili gredama. U mlađim fazama naselja se podižu na strmim teško pristupačnim brežuljcima ili stenama (Gradac, Rt - Železnik). Neka od ovih naselja bila su utvrđena. Najstarija staništa u Vinči imaju najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude. Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime. Kuće tokom ovog perioda bile su od drveta i gline, orijentisane u pravcu jugoistok-severozapad, imale su četvorougaone osnove, vertikalne zidove i krov na dve vode. Javlja se nivelacija, podloga se stabilizuje, izoluje od vlage, a zidovi se boje. U mlađim naseljima otkrivene su velike pravougaone građevine sa većim brojem prostorija. Na dubini između 9 i 6 metara, koje se datuje u period između 4500. i 3800. godine p. n. e. kultura dominira velikim delom srednje i jugoistočne Evrope. Velika naselja tokom ovog perioda su Vinča, Potporanj, Selevac, Divostin... Specijalizovane delatnosti dovela je do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture. Nalazi otkriveni na dubinama između 6. i 2. metra kulturnog sloja Vinče, datovani u period između 3700. i 3500. godine p. n. e. pokazuju da Vinča postepeno gubi značaj i da se kultura gasi. Propast vinčanske kulture prouzrokovao je prodor novih zajednica iz pravca današnjih oblasti Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi. Kuće vinčanske kulture Gradnja u Vinči je bila veoma intenzivna. Postoje dokazi da su stari i trošni objekti rušeni da bi se izgradili novi. Ponekad je iskorišćen rov stare kuće u koje su postavljane drvene oblice. Korišćena je tehnika koja se naziva tehnika pletera i lepa, a koja se prvi put javlja tokom neolita. Kuće su građene tako što su vertikalno poboli drvene oblice. Oko njih su uplitali pruće, preko koga se nanosilo vlažno blato ili glina, pomešani sa slamom ili peskom. Do sada nisu otkriveni ostaci krovova, ali se pretpostavlja da su bili od trske. Kuće su imale peći potkovičaste osnove, koje su se ponekad nalazile u svakoj prostoriji. Pronađene su i peći za koje se pretpostavlja da su služile za preradu cinabarita.[6] Sve kuće u naselju bile su zbijene i poređane u redove, orijentacije jugoistok – severozapad, što je predstavljalo dobru zaštitu od vetra. Sahranjivanje Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, zaključeno je da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već počela da se završava, verovatno oko 4880. godine p. n. e. Iz ovog perioda potiče jedinstven nalaz u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja, koja je otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Pripadnici ove kulture su poznavali izdvojene nekropole, najčešće van naselja. U Botošu je otkrivena nekropola sa 18 grobova od kojih je jedan dvojni. Mrtvi su polagani u zgrčenom stavu, na levom ili desnom boku. Spaljivanje i sekundarne sahrane nisu pouzdano utvrđene. Pokretni inventar Figurina iz Vinče Predmeti vinčanske kulture otkriveni u Ajudu, u Rumuniji. U Fazi Vinča-Tordoš I, oko 8 m dubine u Vinči, otkriveno je: oruđe od obsidijana i to strugači, grebači i noževi, oruđe od tesanog kamena - pravi i krivi noževi, oruđe od glačanog kamena od nefrita koje procvat doživljava u fazi Vinča Tordoš II, sekire u obliku obućarskog kalupa jezičaste sekire dleta. Od nakita javljaju se bikonične perle od mramora i kosti, kameni privesci bušeni pri vrhu, nakit od spondilus (spondylus) školjke, koji se javlja kroz čitavu evoluciju kulture. U fazi Vinča Pločnik javljaju se i prva bakarna oruđa, kao što su igle, dleta, bakarne grivne rađene od veoma tanke žice. Posebno je značajna ostava bakarnog oruđa otkrivena 1928. godine na lokalitetu Pločnik. Ostava se sastoji od bakarnih dleta četvrtastog preseka i bakarnih sekira sa horizontalnim otvorom za držalje, koje su se koristile kao univerzalne alatke. Oruđa se i dalje izrađuju od kamena i kosti, najbrojniji su: šila harpuni udice spatule Od kamenih alatki dominiraju: jezičaste sekire bušene sekire kameni buzdovani sekire od mekog, belog kamena kultne namene. Figurine Vinčanske antropomorfne i zoomorfne figurine, kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Najznačajnije među njima su Lady of Vinča, Hajd vaza i Vidovdanka. Pored predmeta kultne namene, o stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“. Pretpostavke o njihovoj funkciji su mnogobrojne: da su oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...[7] Lady of Vinča Glavni članak: Lady of Vinča Lady of Vinca Jedan od najpoznatijih nalaza sa ovog lokaliteta. Lady of Vinca je otkrivena 1929. godine na dubini od 4,8 metara. Napravljena je od pečene gline, visoka je 13,2 cm. Lady of Vinca predstavlja ženu na postolju, u sedećem položaju, petougaonog lica i urezanih krupnih očiju i plastičnog dugačkog nosa. Desna ruka je savijena i položena na grudi. Na licu, rukama i temenu postoje perforacije. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Vidovdanka Glavni članak: Vidovdanka Figura poznata kao `Vidovdanka` Vidovdanka je antropomorfna figurina otkrivena na Vidovdan 1930. godine, po čemu je i dobila ime. Predstavlja vrhunac neolitske figuralne plastike. Nalazila se na dubini od 6,2 m. Napravljena je od pečene gline, a površina je polirana. Ovo je ženska figurina, bez naglašenih individualnih crta. Lice je petougaono, istaknute su krupne bademaste oči i plastičan nos, što je tipičan primer vinčanske maske. Prisutni su ostaci crvene boje. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Hajd vaza Glavni članak: Hajd vaza Hajd vaza je otkrivena tokom iskopavanja 1930. godine, na dubini od 7.05 m. Visoka je 20, 8 cm, a dužina posude iznosi 36 cm. Ovo je zapravo posuda u obliku ptice, sklopljenih krila, sa ljudskom glavom, petougaonim licem, na kome su velike oči i modelovan nos. Na glavi se nalaze dve loptaste izbočine. Vaza je glačana i ukrašena kanelurama. Smještena je u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pazarka Glinena figurina Pazarka pronađena je selu Požežina, na teritoriji Novom Pazaru, na obali Tušimljanska reke, prilikom kopanja trase gasovoda. Na tom mjestu pronađeni su i ostaci naselja iz doba neolita. Pronađena je sa ostacima jednog žrtvenika i sa jednom manjom figurinom u kontekstu jedne neolitske kuće. Stara je oko 7.000 godina i pripada najstarijoj fazi vinčanske kulture. Izrađena je od pečene gline s velikom količinom kvarca.[8] Visoka je 10 cm i 3 mm, braon i tamne boje, izraženih širokih kukova, gluteus, sa naglašenim ženskim karakteristikama. Ukrašena je trima paralelnim urezima u predelu pojasa i oko vrata, koji mogu predstavljati odeću ili nakit. U urezima su primećeni ostaci okera, što znači da je bila bojena ili samo na tim mestima , ili je samo ta boja sačuvana. Glava ima približno trougaonu formu, plastično izveden nos. Oči su prikazane rudimentarno kosim urezima, dok je vrh glave polukonusan i podeljen na dve sfere, koje najverovatnije simbolišu ovnovske rogove.[9] Smještena je u Muzeju “Ras“ u Novom Pazaru[10] Keramika U Vinči je otkriven veliki broj raznovrsnih keramičkih posuda. Tipična keramika je fina monohromna, glačana keramika, najčešće crne ili sive boje, nešto ređe crvene ili mrke. Vodeći keramički oblik je bikonična zdela sa niskim gornjim konusom, a karakteristične su i zdele sa oštrim uglastim profilom, kao i pehar na šupljoj i koničnoj nozi. Javlja se i tendencija ka zaobljavanju profila i izdvajanju vrata. Javljaju se i posude za skladištenje hrane, poput amfora i pitosa, kao i posude za pripremanje hrane - lonci i đuveči. Posebnu grupu čine posude izuzetno malih dimenzija. One imitiraju posude za svakodnevnu upotrebu, a postoji dvoumljenje oko toga šta je bila njihova uloga. Moguće je da su ovo bile igračke, posude gde su se čuvale dragocenosti ili posude koje su korišćene tokom prerade cinabarita. Ornamenti na keramici iz starijih faza najčešće su rađeni urezivanjem. Trobojne posude su luksuzne i retke. U mlađim fazama keramika je polirana pre pečenja, pomoću oblutka. Od motiva se javljaju linije, metopska polja, cik-cak linije, viseći trouglovi, a često je i kanelovanje. Kanelure se javljaju na gornjim delovima posuda. Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prosopomorfni poklopci Glavni članak: Prosopomorfni poklopci Prosopomorfni poklopci su kultni objekti jedinstvenog oblika, značenja i funkcije, koji se tokom neolita javljaju isključivo u ovoj kulturi. Prosopomorfni poklopci su keramički cilindrični ili konični poklopci u obliku ljudskog i/ili životinjskog lica. Sam naziv potiče od grč. προσωρον - lice. Na svakom poklopcu prepoznaje se lice, nos i uši i posebno izrazito i reljefno modelovane oči. Bogato su ukrašeni urezanim geometrijskim ornamentom, najgušće na licu, a teme i potiljak su ponekad bez ukrasa. Motivi su šrafirani trouglovi, cik-cak linije, meandar ispunjen ubodom i sl. Dimenzije su između 7 i 15 cm, a pošto se povezuju sa amforama, pretpostavlja se da odgovaraju onima dimenzija od 20 do 40 cm. Smisao ovih poklopaca još uvek nije u potpunosti odgonetnut.[11] Ekonomija nosioca kulture Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova. Od domaćih životinja prisutni su: goveče, svinja, ovca, koza i pas. Osim mesa, koristilo se i mleko, a pretpostavlja se da je postojala i proizvodnja sira. Od divljih životinja prisutni su jelen, vepar, divlje goveče, zec, dabar, kuna, jazavac i lisica. Lov je imao važnu ulogu, ne samo zbog ishrane, već su se tako nabavljali materijali za oruđe, poput roga jelena ili kljova divlje svinje. Blizina reke omogućila je i ribolov, a nalazi udica, harpuna i tegova za mreže dokazuje da su lovili veliku ribu. Najviše su uzgajane žitarice i to pšenica, ječam i proso, a gajili su i sočivo, grašak i lan koji je korišćen kako za dobijanje ulja, tako i za izradu tkanina. Tokom ovog perioda u okolini naselja rasle su zova, kupina, divlje grožđe, koji su predstavljali dopunu u ishrani. Najranija metalurgija na svetu Srpski arheolozi iz Beograda, Požarevca i Petrovca na Mlavi otkrili su kod lokaliteta Belovode u Velikom Laolu, kod Petrovca na Mlavi i Belolice u selu Ždrelo, kod izvorišta reke Reškovice, koji su međusobno udaljeni desetak kilometara, praistorijsko naselje koje dokazuje da je vinčanska kultura prva poznavala metalurgiju bakra u Evropi. Lokaliteti su jedinstven arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije pa do 5. veka, do kraja rimske vladavine ovim prostorima.[12] Vinčanska kultura je bila napredna neolitska kultura koja je postepeno evoluirala u eneolit. [13] Vinčanska kultura je bila najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji i datira još sa kraja 6. milenijuma pre nove ere. Vinčanska kultura poznavala je napredne tehnologije prerade metala u isto vreme kada i bliskoistočne kulture. Ove rezultate predstavio je međunarodni tim stručnjaka iz oblasti arheoloških nauka iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na svetskom kongresu arheologa, održanim u Vankuveru 2008. godine. Vinčanska kultura se sve do objavljivanja ovih rezultata smatrala uglavnom kulturom kamenog doba. Vinčansko pismo Glavni članak: Vinčanski simboli [Vinčansko pismo https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE] Tartarijske ploče pronađene u Rumuniji, koje sadrže vinčansko pismo. Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo. Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje nekog fonetskog pisma. Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Crtež vaze sa urezanim znacima Crtež vaze sa urezanim znacima Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci. Simboli su nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina je stara između 6500 i 8000 godina, što ih po mišljenju nekih naučnika čini najstarijim pismom. Keramičke lule Keramičke lule pronađene u naseljima neolitske vinčanske kulture (5.500 - 4.200 godine p.n.e.) Arheolozi su u naseljima vinčanske kulture pronašli male zemljane lulice, stare oko 7.000 godina.[14] Obzirom da je duvan stigao u Evropu tek u 15. veku sa Kolumbom, naučnici mogu samo pretpostavljati koje su trave drevni Vinčanci pušili. Neki to dovode u vezu sa korišćenjem konoplje u opojne svrhe.[14]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nulta stranica malo zacepljena, i korice se delimicno odvojile od tabaka, knjiga je i dalje kompaktna, sve ostalo uredno! Lep dizajn korica, nazalost nema podataka ko je ih je radio! Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

Ljubica D. Trajkovic Beograd, 1953 363 str. mek povez sa omotačem veoma dobro očuvano za ovaj tip knjige, za stanje korica pogledati slike veliki broj fotografija i mapa turistički vodič kroz srbiju Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. srbija, turizam, kroz srbiju, gradovi srbije, geografija, istorija, stanovništvo, umetnost, kultura, mesta... english guide yugoslavia

Serbien : Reiserführer / Ljubica D. Trajković ; aus dem Serbischen übersetzt von Hans-Otto Broecker Beograd : Turistička štampa, 1954 383 str. : ilustr. ; 21 cm kao na slikama, lepo očuvano s velikom kartom na rasklapanje RETKO U PONUDI! imamo ovu knjigu i na engleskom jeziku https://www.kupindo.com/Geografija/48301597_SERBIA-TOURIST-GUIDE-Beograd-1953-RETKO- Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. tags: turizam vodiči kulturna dobra lepote srbije vodič stari antikvarni turistički serbia srbija jugoslavija yugoslawien mape karte mapa karta istorija srba srbije geografija nemački jezik za nemce po srbiji ... german deutsch