spulne za motor ventilatora TA peci,polovne,ispravne,220v,50hz,22w.cena je po komadu.za sve informacije pitajte.

Grejač TA Šamot 1070W S209C 5224730Cm IZVODI GORE DOLE Za Trofazni KALORIFER 9KW Sa Navojnim Šipkama Ns

Grejač TA Šamot 1000W 5014 30Cm IZVODI Sa Jedne Strane Za Trofani KALORIFER 9KW Sa Navojnim Šipkama S23C -209C

Originalne rešetke napravljene od niklovanog hladnog lima za Magnohrom TA peći. Dužina rešetke: 60,5cm Širina rešetke: 9cm Težina: 285 grama

Grejač TA Šamot 833W 5013 S209C Šamot 30Cm IZVODI Sa Jedne Strane Za Trofazni KALORIFER 6KW Sa Navojnim Šipkama S209C

Grejač TA Šamot 1333W 5015 Šamot 30Cm IZVODI Sa Jedne Strane Za Trofazni KALORIFER 12KW Sa Navojnim Šipkama S23C-209C

Grejač TA Šamot 740W S209C Kalorifera Šamot 30Cm IZVODI GORE DOLE Za Trofazni KALORIFER 6KW Sa Navojnim Šipkama EP S209C Ns

Grejač TA Šamot 1000/1100W S209C 502TA005 502TA005 30Cm IZVODI Sa Jedne Strane Za Trofazni KALORIFER 9KW BEZ Navojne Šipke Er

Grejač TA Šamot Kalorifera 1380W S209C Kalorifera Šamot 30Cm IZVODI GORE DOLE Za Trofazni KALORIFER 12KW Sa Navojnim Šipkama EP S209C Ns

Grejač Kalorifera 12KW(33Oma) Za Kalor.12KW Dugi MTP S209C

Grejač Kalorifera 9KW(45Oma) Za Kalor.9KW Dugi MTP S209C

Grejač Kalorifera 1166W Šamot 20Cm 209C Za Mono KALORIFER 3-4KW Sa Navojnim Šipkama EP Grejač

Autor - osoba Morante, Elsa, 1912-1985 = Morante, Elza, 1912-1985 Naslov Istorija : sablazan koja traje već deset hiljada godina / Elza Morante ; prevod Razija Sarajlić Jedinstveni naslov ǂLa ǂStoria. srpski Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2004 (Barcelona : Industria Grafica, S. A.) Fizički opis 605 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sarajlić, Razija = Sarajlić, Razija Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; ǂ18ǂ (karton.) Napomene Prevod djela: La storia/ Elza Morante „Za Idu se ta razlika u Uzepovima očima očitavala samo u boji. Njihovo pretapanje iz tamnomodre u svijetloplavu postalo je, ukoliko je to uopšte moguće, još nedužnije, i gotovo neistraživo u svojoj dvostrukoj dubini. Jednog dana, ušavši naglo u kuhinju, zatekla gaje kako šuteći stoji uz peć, i njihova dva pogleda su se srela. Tada je, na tom susretu, u Uzepovim očima ugledala neku vrstu nemoguće spoznaje, djetinje i neizrecivo bolne, koja joj je govorila: ’Ti znaš!’ I ništa drugo, bez ikakve razmjene logičnih pitanja i odgovora. „ Elsa Morante (1912–1985) bila je italijanska pesnikinja, pisac kratkih priča i romanopisac. Rođena i odrasla u Rimu, počela je da piše u mladosti; u početku je objavljivala kratke priče u dečjim časopisima. Njen prvi roman, Kuća lažova, objavljen je 1948. godine i dobio je nagradu Viareggio. Postala je jedan od najhvaljenijih italijanskih pisaca, osvajajući dalje nagrade i komercijalni uspeh sa svoja sledeća dva romana, Arturovo ostrvo (1957) i Istorija (1974). Umrla je od srčanog udara u Rimu 1985. godine. MG149 (N)

Lagerlöf, Brlić-Mažuranić, Andersen, Dostojevski, Gogol, Gjalski, Daudet, Čehov, Brecht, Capote, Jergović Božić, jedan od najvećih kršćanskih blagdana, kalendarski je smješten tako da u sebi okuplja i puno drevnije mitološke i folklorne tradicije. U europskom kulturnom krugu, čvrsto je povezan s ugođajem snježne zime, s tmurnim kratkim danima za kojih se sunce povuklo k jugu, s dugim hladnim noćima. Otud je Božić i blagdan kućne topline, obiteljskog doma, uspomena i zajedništva, predaka i djece, a na selu i domaćih životinja. Takvim slikama tradicionalno kršćanstvo obogaćuje izvornu biblijsku priču o Kristovom rođenju. No, ta je priča samo djelomice idilična; u nju se upleće i motiv ljudske nevolje i bešćutnosti; njezinim junacima uskraćeno je, barem isprva, sve ono što tvori ugodnost Božića. Obje strane božićne svetkovine nalaze odraza i u književnosti koja govori o Božiću i iz koje su u ovoj knjizi sabrana neka od najljepših djela. Priče Selme Lagerlöf i Ivane Brlić-Mažuranić, na primjer, uokvirene su arhetipskim božićnim prizorom bake koja uz toplu peć pripovijeda djeci neku starinsku pripovijest ili legendu, ali su junaci takve pripovijesti nesretni siromasi, naizgled napušteni i zaboravljeni od sviju. Nesreća i beznađe kao da dosežu dno u slavnoj Andersenovoj priči ili pak onima Dostojevskog i Brechta. Ipak, na kraju sve obasjava čudesno i jarko božićno svjetlo. Plemenitost velikih božićnih priča sastoji se u tome što, u srcu tople idile, podsjećaju na njezino sjenovito naličje, na one ostavljene vani, u mrzloj noći. Kao što potreba za tim podsjećanjem nikada ne prestaje, tako i ponovna čitanja ovih pretežno dobro poznatih priča uvijek iznova otkrivaju još neuočene smislove. Po tome su one slične trajnosti samog Božića, koji se potkraj svake godine iznova vraća ne trošeći ništa od svježine i bogatstva svojih značenja.

Kovači i alhemičari / Mircea Eliade Beograd 2018. Mek povez, 235 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Zbog nekog čudnog kompleksa inferiornosti koji opterećuje evropsku kulturu, govoriti o nekoj drevnoj kulturi s »izrazima poštovanja« , prikazivati ideologiju te kulture koherentnom, isticati njenu plemenitost i humanost, a pri tome ne ukazivati i na sekundarne ili aberantne pojave u njihovoj sociologiji, ekonomiji, higijeni — znači izložiti se opasnosti da nas osumnjiče i optuže za nepouzdanost ili čak opskurantizam. Ovaj kompleks inferiornosti može se razumeti u istorijskom smislu. Bezmalo dva veka evropski naučni duh je nastojao da objasni svet radi toga da bi ga konačno osvojio i promenio. Ta pobeda naučnog duha na ideološkom planu značila je ne samo čovekovu veru u neprekidni napredak, već i izvesnost da što je »moderniji«, to je sve bliži apsolutnoj istini i sve više ljudski dostojanstven. Sadržaj: PREDGOVOR PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU METEORITI I METALURGIJA MITOLOGIJA GVOZDENOG DOBA SEKSUALIZOVANI SVET TERRA MATER. PETRA GENITRIX METALURŠKI OBREDI I MISTERIJE LJUDSKE ŽRTVE PRINOŠENE PEĆIMA VAVILONSKE METALURŠKE SIMBOLIKE I OBREDI `GOSPODARI VATRE` BOŽANSKI KOVAČI I HEROJI PROSVETITELJI KOVAČI, ISCELITELJI, MAJSTORI INICIJACIJE KINESKA ALHEMIJA INDIJSKA ALHEMIJA ALHEMIJA I INICIJACIJA ARCANA ARTIS ALHEMIJA, PRIRODNE NAUKE I TEMPORALNOST DODACI

`COVEK ZVER` - Emil Zola - Izdavac: Mastilo - Beograd, 2021. - Str. 323 - Mek povez - Pismo: latinica - Format: 21 cm - Knjiga je nova ali je u gornjem desnom uglu kvasena, zbog cega ima nabubrenje koje je prikazano na fotografijama (vidi fotose!). - U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ - Emil Zola, pisac je koji je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu, 1901. i 1902. godine. - Preporuka!

Iz recenzija: ’’Ako prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena… … Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.’’ Petar Peca Popović ’’Predrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.’’ Prof. Ratko Božović

Knjiga je dobro očuvana. ,,Beograd 1989. Tvrd povez, 405 strana. Tomas Kenili (Thomas Keneally), romanopisac, dramski pisac i reditelj, roden je 1935. godine u Sidneju, u Australiji gde i danas živi sa suprugom Džudit i dve kćeri. Napisao je više romana koje je kritika izvanredno primila. Medu njima su Pesma Džimija Bleksmita (The Chant of Jimmy Blacksmith), Crveno kao krv (Blood Red), Sestra Rouz (Sister Rose), Trač iz šume (Gossip from the Forest), Sezona u čistilištu (A Season in Purgatory) i Saveznici (Confederates). Da bi napisao Šindlerov kovčeg (Shindler`s Arc), Kenili je čitave dve godine proveo putujući po svetu i razgovarajući sa preživelim Shindlerjuden koji danas žive u Australiji, Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama, Poljskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Da bi upotpuni sliku o Oskaru Šindleru proveo je izvesno vreme u Jerusalimu gde je proučavao potresna svedočanstva o njegovom liku i delima koja se nalaze u Odboru za čuvanje uspomene na heroje i mučenike u Jad Vašemu. Šindler je bio Nemac, industrijalac koji je tokom II svetskog rata prilazio rešavanju „jevrejskog pitanja` na drugačiji način. On je od vlastitih sredstava pri svojoj fabrici u Krakovu izgradio pomoćni koncentracioni logor u kome je našlo spas na hiljade Jevreja. U poslednjim danima Rajha, kada je u pećima Aušvica spaljivano po 60.000 duša dnevno u ludačkom naporu da se sprovede „konačno rešenje`, Oskar Šindler je svoje Jevreje poveo sa sobom u Čehoslovačku i dao im novo utočište. Jevrejima- logorašima mesto na „Šindlerovom spisku` ulivalo je, ako ništa drugo, ono bar nadu da za njih ipak postoji neka budućnost. U toku rata Šindler je potrošio ogromno bogatstvo na podmićivanje esesovaca i kupovinu crnoberzjanske hrane lekova za svoje logoraše. Izlažući sebe životnoj opasnosti, on je sa zapanjujućom spretnošću manipulisao svojim vezama sa visokim nemačkim funkcionerima a kada ni prevara ni mito nisu pomagali, nije prezao ni od toga da na kartama, kockajući se, dobije pravo da na svoj dragoceni spisak stavi još neko ime. Oskar Šindler je, pred očima najozloglašenijeg od svih na zlu zasnovanih sistema koji su ikada postojali, pokazao da uvek postoji izbor, da se pojedinac svojom duhovnom snagom može nepogrešivo opredeliti za, kako je on sam rekao, očuvanje svetosti ljudskog života. Šindlerovi izbavljenici, koji danas žive širom Sjedinjenih Američkih Država, u Izraelu, Južnoj Americi i Australiji još uvek o sebi govore kao o Shindlerjuden — Šindlerovim Jevrejima. Tomas Kenili (Thomas Keneally), pisac poznatih romana Trač iz šume (Gossip from the Forest) i Saveznici (Confederates), je na osnovu njihovih svedočanstava vrlo uspešno sastavio i ponovo oživeo ovu zapanjujuću, na istorijskim činjenicama zasnovanu priču koja u njegovoj interpretaciji dobija i sve kvalitete romana. Niko nikada nije saznao šta je to Šindlera nagnalo da preduzme sva ta lukavstva i herojske poduhvate protiv nacista, šta ga je podstaklo da svoj život gotovo neprestano stavlja na kocku da bi spasao glave ljudi koje nije čak ni poznavao. I upravo ta misterija zajedno sa svedočanstvima o njegovim hrabrim podvizima i urodenoj saosećajnosti utisnuli su na stranice istorije ime Oskara Šindlera kao čoveka velike i retke moralne vrednosti.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mnoga jela koja su se pripremala na teritoriji Rimskog carstva iz današnje perspektive izgledala su veoma čudna za današnji ukus, Apicius, poznati kuvar prezentuje nam recepte od kuvanog noja, zatim flamingosa i puha u medu. Danas bi ta jela odbili sa gađenjem ali u ono vreme to su bili vrhunski delikatesi (puh se inače i danas jede u nekim delovima Balkanskog poluostrva). U početnom razvoju Rimske republike stanovništvo se hranilo sa kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, zatim voćem, povrćem i maslinovim uljem. Pre svakog obroka su jeli sveže voće, a začinjavali su ga medom, kimom, biberom, listovima nane, anisom... Bili su drčni i neumereni u jelu i piću ali uživanje u hrani su doveli do perfekcionizma. Kuvari su najčešće bili muškarci. Oko 200-te godine p. n. e. se otvaraju prve pekare. Čitavi kvartovi su bili namenjeni pekarskoj industriji. Iza svake pekare su se nalazili kameni žrvnji koje su okretali magarci, ali i robovi, a sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. Siromašni Rimljani se hrane pretežno kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, bobom, ribom, sočivom i voćem.Siromašni sloj stanovništva je retko sam pripremao obroke većinom se kupovala hrana u tadašnjim kioscima brze hrane - thermopolia. Meso je bilo dostupno samo za vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Kultivisali su su grašak, sočivo, bob, tikvice, rotkvu, krastavac, šargarepu, karfiol, špargle, artičoke, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode se uzimalo zelje, kopriva, pečurke i druge jestive biljke. Od voća su jeli isključivo sezonsko voće kao što su jabuke, kruške, šljive trešnje, breskve, orahe, bademe, grožđe, kesten, urme, smokve, limun, nar, dinje i lubenice. Od začina su najviše koristili biber koji je bio izuzetno skup, zatim kim, peršun, mirođiju, šafran, mentu, cimet, đumbir i pinjole. Od mesa je bila zastupljena ovčetina, jagnjetina, meso magaraca, svinjetina, govedina, žabe i puževi. Veoma se cenila vulva i punjena vimena mladih prasica, zatim kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice kao što su labudovi, ždralovi, nojevi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi. Poseban delikates je bio jezik i mozak pauna. Od divljači su konzumirali divlje svinje, srndaći i zečevi, a tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju i pripremali je sa mlekom i medom. Većina stanovništva je od riba jela sitnije slane ribe, a bogataši tunu, jesetru, mrenu, zubatca, jegulju, rakove, škampe, školjke i ostrige. Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku mast, goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su preuzeli pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba i pogača, pripremali su i raznovrsna peciva.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura