Kovači i alhemičari / Mircea Eliade Beograd 2018. Mek povez, 235 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Zbog nekog čudnog kompleksa inferiornosti koji opterećuje evropsku kulturu, govoriti o nekoj drevnoj kulturi s »izrazima poštovanja« , prikazivati ideologiju te kulture koherentnom, isticati njenu plemenitost i humanost, a pri tome ne ukazivati i na sekundarne ili aberantne pojave u njihovoj sociologiji, ekonomiji, higijeni — znači izložiti se opasnosti da nas osumnjiče i optuže za nepouzdanost ili čak opskurantizam. Ovaj kompleks inferiornosti može se razumeti u istorijskom smislu. Bezmalo dva veka evropski naučni duh je nastojao da objasni svet radi toga da bi ga konačno osvojio i promenio. Ta pobeda naučnog duha na ideološkom planu značila je ne samo čovekovu veru u neprekidni napredak, već i izvesnost da što je »moderniji«, to je sve bliži apsolutnoj istini i sve više ljudski dostojanstven. Sadržaj: PREDGOVOR PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU METEORITI I METALURGIJA MITOLOGIJA GVOZDENOG DOBA SEKSUALIZOVANI SVET TERRA MATER. PETRA GENITRIX METALURŠKI OBREDI I MISTERIJE LJUDSKE ŽRTVE PRINOŠENE PEĆIMA VAVILONSKE METALURŠKE SIMBOLIKE I OBREDI `GOSPODARI VATRE` BOŽANSKI KOVAČI I HEROJI PROSVETITELJI KOVAČI, ISCELITELJI, MAJSTORI INICIJACIJE KINESKA ALHEMIJA INDIJSKA ALHEMIJA ALHEMIJA I INICIJACIJA ARCANA ARTIS ALHEMIJA, PRIRODNE NAUKE I TEMPORALNOST DODACI

Iz recenzija: ’’Ako prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena… … Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.’’ Petar Peca Popović ’’Predrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.’’ Prof. Ratko Božović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mnoga jela koja su se pripremala na teritoriji Rimskog carstva iz današnje perspektive izgledala su veoma čudna za današnji ukus, Apicius, poznati kuvar prezentuje nam recepte od kuvanog noja, zatim flamingosa i puha u medu. Danas bi ta jela odbili sa gađenjem ali u ono vreme to su bili vrhunski delikatesi (puh se inače i danas jede u nekim delovima Balkanskog poluostrva). U početnom razvoju Rimske republike stanovništvo se hranilo sa kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, zatim voćem, povrćem i maslinovim uljem. Pre svakog obroka su jeli sveže voće, a začinjavali su ga medom, kimom, biberom, listovima nane, anisom... Bili su drčni i neumereni u jelu i piću ali uživanje u hrani su doveli do perfekcionizma. Kuvari su najčešće bili muškarci. Oko 200-te godine p. n. e. se otvaraju prve pekare. Čitavi kvartovi su bili namenjeni pekarskoj industriji. Iza svake pekare su se nalazili kameni žrvnji koje su okretali magarci, ali i robovi, a sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. Siromašni Rimljani se hrane pretežno kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, bobom, ribom, sočivom i voćem.Siromašni sloj stanovništva je retko sam pripremao obroke većinom se kupovala hrana u tadašnjim kioscima brze hrane - thermopolia. Meso je bilo dostupno samo za vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Kultivisali su su grašak, sočivo, bob, tikvice, rotkvu, krastavac, šargarepu, karfiol, špargle, artičoke, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode se uzimalo zelje, kopriva, pečurke i druge jestive biljke. Od voća su jeli isključivo sezonsko voće kao što su jabuke, kruške, šljive trešnje, breskve, orahe, bademe, grožđe, kesten, urme, smokve, limun, nar, dinje i lubenice. Od začina su najviše koristili biber koji je bio izuzetno skup, zatim kim, peršun, mirođiju, šafran, mentu, cimet, đumbir i pinjole. Od mesa je bila zastupljena ovčetina, jagnjetina, meso magaraca, svinjetina, govedina, žabe i puževi. Veoma se cenila vulva i punjena vimena mladih prasica, zatim kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice kao što su labudovi, ždralovi, nojevi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi. Poseban delikates je bio jezik i mozak pauna. Od divljači su konzumirali divlje svinje, srndaći i zečevi, a tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju i pripremali je sa mlekom i medom. Većina stanovništva je od riba jela sitnije slane ribe, a bogataši tunu, jesetru, mrenu, zubatca, jegulju, rakove, škampe, školjke i ostrige. Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku mast, goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su preuzeli pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba i pogača, pripremali su i raznovrsna peciva.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

Knjige su dobro očuvane. Prosveta,1984. mek povez, strana 372+368, 20cm ,,Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao `Strah i nada` i `Sećanja i razmišljanja`, u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma.`` Oda Stvarajući poeziju, pjesnik poima zbilju zato što poezija sadrži element predviđanja budućnosti. Kad sam pokazala Ahmatovoj jednu Osipovu pjesmu u kojoj je točno predvidio što će se dogoditi, ona mi je ravnodušno rekla: — Sve su one takve. - Ona je bila proučila njegove pjesme i ničemu se više nije čudila. U Drugoj voroneškoj bilježnici ima jedan ciklus kojemu je matica bila Oda Staljinu, koju je Osip prisilio sam sebe da napiše zimi 1936/37. godine. Oda nije postigla svoju svrhu, nije mu spasila glavu, ali je iz nje nastalo mnoštvo pjesama koje ni najmanje ne nalikuju na nju i koje joj čak i protuslove. »Stiglicov« ciklus, koji je neposredno prethodio Odi, potekao je bio iz silne žudnje za životom i potvrđivanja života, ali je iz njega od sama početka izbijala slutnja nesreće, skore smrti: »Domalo ću sjesti u jorgovanske sanjke«, slutnja našeg rastanka i grozota koje su nas vrebale. Bili smo lek na »početku strahota«, a budućnost se primicala »oprezno«, »prijeteći« i neodoljivo, kao oblaci u njego­voj pjesmi o voroneškom kraju. Napokon je napisao pjesmu o ravnici po kojoj puzi onaj »o kome u snu vrištimo — budućih naroda Juda«. U tom mu je trenutku sve bilo toliko jasno da je samo bio u dilemi: ili da pasivno čeka propast, ili da se pokuša spasiti. Na dan 12. siječnja 1937. nastupio je prijeloman trenutak - završen je ciklus o štiglicu i započeo je novi, oko Ode. Čovjek kome je spjevana Oda bio je toliko zaokupio našu uobrazilju da se aluzije na njega mogu otkriti i na najneočekivani-jim mjestima. Stanovite asocijacije često odaju Osipov slijed misli. Odakle je, na primjer, iznikao »kumir« koji živi »usred gore« i sjeća se dana kad je još imao ljudski lik? Možda je posrijedi sličnost između riječi: Krcmlj, kremen, kamen... Jahontov je bio došao u Voronež sa svojom ženom Liljom, staljinisticom sentimentalnog tipa, koja je pripovijedala Osipu kako je Staljin nekad bio prekra­san mladić - neustrašiv i živahan revolucionar... U istoj toj pjesmi pojavila se i opasna riječ »mast« koja podsjeća na masne prste... Budući da smo živjeli u Asiriji, nismo mogli da ne mislimo na Asirce. Pokraj prozora u sobi, koju smo bili unajmili kod krojačice, stajao je kvadratni jedaći stol koji nam je služio za sve i sva. Osip ga je zauzeo i porazmjestio na njemu olovke i papir. Nikad ništa slično nije uradio — papir i olovke trebale su mu samo pri kraju posla. Međutim, radi Ode je odlučio da promijeni svoje navike, pa smo otada morali ručati na samom rubu stola, ili čak na prozorskoj daski. Svako jutro Osip je sjedao za stol i uzimao u ruku olovku -pravi pravcati književnik! Baš kao kakav Fedin... Još sam samo čekala da kaže: »Svaki dan barem jedan redak«, ali to nije, hvala bogu, rekao. Pošto bi sjedio oko pola sata u književničkoj pozi, odjednom bi skočio na noge i počeo proklinjati sam sebe zbog nedostatka vještine: — Eto, vidiš, Asejev je pravi majstor. On bi bez razmišljanja, začas to napisao... — Zatim bi se iznenada umirio, legao na postelju, zamolio čaja, ustao i bacao kroz otvor navrh prozora šećer susjedovu psu — za to se morao popeti na stol na kojem je bio uredno složen papir. Zatim bi se opet ushodao po sobi, razvedrio se i počeo nešto mrmljati. To je značilo da ne može ugušiti u sebi vlastite stihove koji su se sami oslobodili i nadvladali nečistu silu. Pokušaji nasilja nad samim sobom nikako nisu išli Osipu za rukom. Promišljeno zasnovana pjesma, u koju je nakanio uložiti sav materijal što je bio uzavro u njemu, postala je matica cijelog ciklusa suprotno usmjerenih, neprijateljskih pjesama. Taj ciklus počinje pjesmom Kvasac svijeta i teče sve do kraja Druge bilježnice. Formalni znak srodnosti Ode s pjesmama iz toga ciklusa jesu neke riječi i rime koje se ponavljaju. U Odi je osnovni slog »os« koji se javlja u mnogim riječima. Na primjer, jedna pjesma počinje ovako: »Oboružan vidom uskih osa što sišu os zemaljsku, os zemaljsku...« Uopće, po svim pjesmama iz tog ciklusa razbacane su rime i asonance sa slovom »s«, ali je od svih tih formalnih znakova mnogo važnija misaona suprotnost između Ode i »slobo­dnih« pjesama iz tog ciklusa. U Odi, na primjer, slikar sa suzama u očima crta vođu, a u Osama pjesnik nenadano kaže da ne zna crtati: »Nit crtam nit pjevam«. Osip se i sam začudio tom neočekivanom priznanju: - Vidiš što ne valja kod mene - ne znam crtati... Spominjanje Eshila i Prometeja u Odi dovelo je u »slobodnim« pjesmama do teme tragedije i mučeništva. Tema mučeništva javlja se i u Rembrandtu, gdje Osip otvoreno govori o sebi i o svojoj Golgoti, u kojoj nema ni tračka velebnosti. (U voroneškom muzeju, koji smo redovito posjećivali, nalazila se mala Rembrandtova slika »Golgota« i nekoliko grčkih vaza — ostaci nekadašnjeg blaga Derptskoga sveučilišta.) Kavkaz, koji se u Odi spominje kao mjesto rođenja opjevane osobe, javlja se ponovo u vezi s Tiflisom koji ne pamti moćnika, nego pjesnika izlizanih đonova. Najviši vrh Kavkaza Elbrus posta­je, pak, mjera narodnih potreba u snijegu, kruhu i pjesništvu. U prvoj pjesmi toga ciklusa. Kvascu svijeta, i u njenim varijanta­ma, Osip se otvoreno žali da se Oda nikako ne slaže s ostalim njegovim pjesmama: »Moje izravno djelo blebeće, odlazi ukoso« zato što ga je »drugo pregazilo, ismijalo, izbilo mu os«. Naš dušmanin koga su nam uselili u stan, književnik s general­skim činom, prepisivao je sam Osipove pjesme na vlastitom pisaćem stroju. Budući da je tada pisaći stroj bio rijetkost, a on se sam ponudio da nam učini tu »uslugu«, nismo ga mogli odbiti — pogotovo što bi se ionako bio domogao pjesama, pa ma ih izvukao i ispod moga jastuka. Da bi nas malo zaplašio, potcrtao je crvenom olovkom stihove o uzaludnosti pjevanja. Kad se jednom otvore arhivi, vrijedilo bi potražiti njegovu prijavu te pjesme. U pjesmama iz toga ciklusa Osip je slavio i čovjeka (»Ne sravnjuj - živi su nesravnjivi«) i posljednji put dao maha svojoj ljubavi prema životu. Oplakao je ugasle oči koje su bile »oštrije od nabrušene kose«, i koje se nisu nagledale »osamljenog mnoštva zvijezda«. I odmah je sumirao svoj život ovako: »I pratio sam ushit svemirski kao što prigušene orgulje prate glas ženski«. Govoreći tu o sebi, upotrijebio je, dakle, »neumoljivo prošlo vrijeme« — da se poslužim njegovim izrazom iz Razgovora o Danteu. Nekoliko mjeseci kasnije rekao je Ani Andrejcvnoj: — »Spreman sam za smrt... — Ona je poslije umetnula te njegove riječi u svoju Pjesmu bez junaka, a posvetu je datirala danom njegove smrti: 27. prosinca 1938. Ali, vrhunac su ciklusa ponosite riječi čovjeka osuđena na smrt, koji se, međutim, još bori za život: Zle je sreće onaj tko se. kao svoje sjene, Laveža plaši i koga vjetar kosi, I nevoljan je onaj tko, ni živ ni mrtav, Od sjene milostinju prosi. Onaj od koga su svi molili milost nazvan je ovdje sjenom, i zaista se na kraju pokazalo da je sjena. A bradati, zadihani čovjek koga je sve plašilo ali koji se ničega nije bojao, zgažen i osuđen na propast, uputio je u posljednje dane još jedan izazov diktatoru koji je imao vlast kakvu svijet do tada još nije bio poznavao. Ljudi obdareni glasom bijahu podvrgnuti najodvratnijoj od svih muka — iščupali su im jezik i zapovjedili da korijenom jezika slave vlastodršca. Nagon za samoodržanjem jest nesavladiv, i ljudi su prihvaćali i taj oblik propasti samo da produlje fizičko postojanje. Oni koji su preživjeli bili su isto onako mrtvi `kao i oni koje su pobili. Nema smisla nabrajati ih poimence, ali se može reći da ni jedan od književnika koji su u ono doba djelovali ne može više ni svjedočiti. Toliko su se zapetljali da se ne mogu više raspetljati ni bilo šta reći korijenima svojih jezika. A među njima je bilo mnogo takvih koji bi u drugim prilikama našli svoj put i svoje riječi. Osip je u posljednji čas ipak učinio ono što su od njega tražili — spjevao je hvalospjev Staljinu, ali Oda nije postigla svoju svrhu. Pa ipak, možda upravo zbog nje nisu uništili i mene, iako su u prvi mah htjeli. Obično se udovicama računalo u dobro ako su im muževi prinijeli »žrtvu«, čak ako ta žrtva i nije bila prihvaćena. I Osip je to znao. A ja sam mu spasila pjesme koje bi se inače sačuvale samo u iskrivljenim prijepisima iz 1937. godine. Molitva »Neka me ova čaša mimoiđe« može se razumjeti tek kad se zna koliko je nepodnosivo polagano i postupno primicanje propasti. Kudikamo je teže čekati hitac u leđa nego iznenada pasti pokošen na zemlju. Mi smo iščekivali svršetak cijelu posljednju godinu u Voronežu, pa onda još godinu dana, potucajući se po okolici Moskve. Da se napiše onakva Oda, valjalo je najprije ugoditi sam sebe, kao instrument, svjesno podleći općoj hipnozi i začarati sam sebe obrednim riječima koje su u ono doba bile zaglušile sve ljudske glasove. Inače, pjesnik ne bi mogao ništa. Osip je tako na početku 1937. godine izvršio čudovištan pokus na samom sebi. Udešavajući i ugađajući sam sebe za Odu, razarao je svoju psihu. Poslije je rekao Ahmatovoj: - Sad mi je jasno da je to bila bolest. - Zašto, kad god mislim na njega, vidim pred sobom same glave, brda glava? Šta radi s tim glavama? - rekao mi je jednom Osip. Prije odlaska iz Voroneža Osip je zamolio Natašu da uništi Odu. Mnogi mi sad savjetuju da je zatajim, kao da je nije ni bilo. Ali ja neću da to učinim, jer tada istina ne bi bila potpuna — dvostruki život bio je neprijeporna činjenica našeg doba i nitko je nije bio pošteđen. Samo što su drugi sastavljali takve ode u svojim stanovi­ma i ljetnikovcima i dobivali za njih nagrade. Jedino je Osip to učinio s omčom oko vrata, i Ahmatova dok su pritezali omču oko vrata njenu sinu... Tko da im što zamjeri zbog tih pjesama?! Obitelj Šklovski U Moskvi je bio samo jedan stan čija su vrata uvijek bila otvorena izopćenicima. Kad ne bismo zatekli Viktora i Vasilisu Šklovski kod kuće, istrčala bi nam u susret djeca - mala Varja, koja je vazda držala čokoladu u ruci, štrkljasta Vasja (kćerka Vasilisine sestre Natalije) i Nikita, dječak širokih gesta, ljubitelj ptica i istine. Nitko im nikad nije ništa kazao, ali su sami znali što treba da rade - u djeci se uvijek ogleda moral starijih. Vodili su nas u kuhinju, koja im je služila kao blagovaonica, pa su nas hranili, napajali i zabavljali dječjim razgovorima. Vasja je svirala violu i rado razgovarala o najnovijem koncertu - u to je vrijeme Šostako-vičeva simfonija izazvala bila senzaciju. Šklovski bi sve redom saslušao, a onda bi radosno rekao: - Šostakovič ih je sve preši-šao... - Tada su svi morali točno znati tko koje mjesto zauzima -tko je prvi, tko posljednji, tko je koga prešišao... Država je iskoristila stari običaj po kojem je svaki boljar imao svoje mjesto za carskim stolom, pa je počela sama određivati prva mjesta. Tada je Lebedev-Kumač, o kome kažu da je bio vrlo skroman čovjek bio proglašen za najboljeg pjesnika. Šklovski se također time zabav­ljao, samo što je priželjkivao »hamburški obračun«1. Osip je silno želio poslušati Šostakovičevu novu simfoniju, ali se bojao da ne zakasnimo na posljednji vlak. S Varjom smo vodili drugačije razgovore. Ona nam je pokaziva­la školski udžbenik u kojemu je, kao i drugi učenici, po nalogu učiteljice lijepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Priželjkivala je da pokrije i sliku Semaška: - Ionako ćemo ga jednom pokriti, pa onda bolje da odmah... - Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise natuknica koje je trebalo isto tako pokriti ili izrezati. To je bio Viktorov posao. Nakon svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledavale su se knjige i spaljivala njihova djela. Međutim, u novim zgradama, gdje je bilo uvedeno centralno grijanje mjesto peći, ljudi su morali zabranjene knjige, dnevnike, pisma i ostalu »prevratničku« litera­turu rezati na komadiće škarama i bacati ih u nužnik. Imali su pune ruke posla. Nikita je bio najšutljiviji od djece, ali je umio katkad svojim upadicama zaprepastiti odrasle. Viktor nam je jednom pričao kako je bio s Paustovskim kod nekog glasovitog ptičara koji je dresirao kanarince. Kanarinac bi na njegov znak izletio iz krletke, sjeo na prečku i održao koncert. Kad bi gospodar ponovo dao znak, pjevač bi se pokorno zavukao u svoju krletku. - Baš kao član Saveza književnika - kazao je Nikita i izišao iz sobe. Kad god bi tako nešto rekao, otišao bi u svoju sobu, u kojoj je držao ptice koje je bio sam ulovio. Međutim, on je lijepo postupao s njima, nije ih dresirao. Rekao nam je da se ptice uče pjevati od majstora u svojoj vrsti. U kraju oko Kurska polovili su ljudi glasovite slavuje, pa mladi slavuji nemaju od koga učiti. Tako je propala kurščanska »slavujska škola«, zbog obijesti ljudi koji su najbolje majstore zatvorili u krletke. Čim bi došla Vasilisa, smiješeći se svojim svijetloplavim očima, stupila bi u akciju. Naložila bi peć u kupaonici i donijela nam rublje. Meni je davala svoje rublje, a Osipu Viktorove košulje. Zatim bi nas natjerali da otpočinemo. Viktor je razbijao sebi glavu kako da pomogne Osipu, galamio, pričao novosti... Kasno u jesen pribavio je Osipu bundu. Bila je to ona Viktorova stara kratka bunda od psećeg krzna koju je prethodne zime bio nosio Andronikov. Kad bi god zazvonilo zvonce, sakrili bi nas u kuhinju ili u dječju sobu prije nego što bi otvorili vrata. Ako su došli prijatelji, oslobodili bi nas iz zarobljeništva vičući radosno, a ako je došao Pavlenko ili susjeda doušnica, Lelja Povolocka - ona ista koju je udarila kap kad su počeli rehabilitirati ljude - morali smo čamiti u svom skrovištu. Nikad nas nitko nije iznenadio, na što smo bili vrlo ponosni. Njihov je stan bio jedino mjesto gdje smo se osjećali kao ljudi. Svi su u toj obitelji znali kako treba postupati s ljudima osuđenim na propast. U kuhinji smo se dogovarali gdje ćemo prenoćiti, kako ćemo otići na koncert, gdje ćemo namaknuti novaca i, uopće, što ćemo raditi. Izbjegavali smo da noćimo kod Šklovskih jer su u kući bile vratarke, čistačice i žena koja je upravljala liftom. Te dobroću­dne i siromašne žene oduvijek su radile za tajnu policiju, premda nisu za taj posao bile plaćene — to im je bila dodatna funkcija. Ne sjećam se više kod koga smo noćili, ali smo na Šostakovičev koncert na kraju ipak otišli... Kad sam nakon Osipove smrti došla sama u njihovu kuću, vratarke su me upitale gdje je Osip, a kad sam im rekla daje umro, uzdahnule su i kazale: — A mi smo mislile da ćete vi prvi... - Iz toga sam izvela dva zaključka, prvo, da nam je na licima pisalo da smo osuđeni na propast, i drugo, da se ne treba bojati tih nesretnih žena, da i one imaju srca. One koje su me tada požalile ubrzo su umrle - te sirote žene umiru kao muhe jer se slabo hrane - ali od tada sam dobra s njihovim nasljednicama. Nikad me nisu prijavile miliciji da noćim kod Škiovskih, iako nisam ondje bila prijavljena. Međutim, 1937. godine bojali smo se zadržati kod Škiovskih preko noći, da ih ne uvalimo u nepriliku, te smo spadali s nogu od vječite jurnjave. Pokatkad, ipak, nije bilo druge pa smo i prespavali kod njih, Tada bi nam u spavaonici prostrli na pod madrac i prostirku od ovčjeg runa. Na šestom se katu, naravno, ne čuje kad se pred kućom zaustavi automobil, ali kad bi se po noći dizao lift, sve bismo četvoro izjurili u predsoblje i osluškivali: »Hvala bogu, stao je ispod nas«, ili »Hvala bogu, prošao je...« Oni su tako osluškivali lift svake noći, bez obzira na to jesmo li noćili kod njih ili nismo. Srećom, lift se prilično rijetko uspinjao jer je većina stanara bila u Peredelkinu ili se rano vraćala kući, a djeca im još nisu bila poodrasla. U doba strahovlade nije bilo u zemlji kuće u kojoj nisu strepili osluškujući brektanje automobilskih motora ili buku koju proizvodi lift. I dan-danas, kad noćim kod Škiovskih, trgnem se čim začujem obnoć kako se diže lift. A onu sliku — kako poluodjeveni i ukočeni stojimo pokraj ulaznih vrata da čujemo gdje će se lift zaustaviti — neću nikad zaboraviti. Nedavno, pošto je pred mojom kućom stao automobil, sanjala sam kako me Osip budi i kaže: - Oblači se... Ovaj put su došli po tebe... - Ali se nisam dala, kazala sam mu: - Neka! Neću im izlaziti u susret. Baš me briga... - I okrenula sam se na drugu stranu i ponovo zaspala. Bio je to psihički revolt protiv onoga što je također bila neka vrsta suradnje s vlastima - dolaze po tebe da te odvuku u zatvor, a ti dobrovoljno ustaješ i navlačiš haljinu uzdrhtalim rukama. Dosta! Dodijalo mi je. Neću im izići ni koraka u susret. Neka me nose na nosiljci, neka me ubiju ovdje, kod kuće... Neću! Photo: www.rbth.com Jednom, usred zime 1937. godine, Osip i ja smo odlučili da ne zlorabimo više dobrotu Šklovskih. Bojali smo se da ih ne uvalimo u nepriliku - da ih je tkogod prijavio, bilo bi i s njima svršeno... Sama pomisao da bismo mogli upropastiti Šklovskoga, a s njim i cijelu njegovu obitelj, tjerala nas je u očaj. Svečano smo im saopćili svoju odluku i, ne obazirući se na njihove prosvjede, nismo im dolazili nekoliko dana. Svaki dan bivali smo sve zdvojniji i osamljeniji. Jednom, dok smo bili kod Brunija, Osip nije mogao odoljeti da se ne javi Šklovskome telefonski. - Dođite što prije — rekao mu je Viktor. - Vasilisa tuguje, nema nigdje mira... - Nakon četvrt sata pozvonili smo na njihova vrata, a Vasilisa nas je dočekala sa suzama radosnicama u očima. I tada sam pomislila da plave oči te žene jedine postoje na svijetu. Tako mislim i dan-da­nas. Da se razumijemo - Ana Andrejevna isto mi je tako bliska, ali je tih dana bila daleko - Lenjingrad nam se činio nedostižan. Datum smrti Neki novinari iz »Pravde« — »pravdaši«, kako smo ih zvali — rekli su Šklovskome, negdje potkraj prosinca 1938. ili na početku siječnja 1939, kako su u CK pred njima govorili da protiv Mandeljštama nisu bile ni iznesene nikakve optužbe. Bilo je to neposredno nakon Ježovljeva pada i značilo je: »Eto, vidite šta je sve taj Ježov napravio...« Odatle sam izvela zaključak daje Osip umro. Nakon nekog vremena pozvali su me u poštu kod Nikitinih gradskih vrata. Tu su mi vratili paket koji sam bila poslala Osipu. -Zbog smrti naslovnika - saopćila mi je mlada poštarica. Lako je utvrditi datum povratka paketa - tog istog dana u novinama je objavljen prvi podugačak popis književnika koji su odlikovani ordenima. Moj brat Jevgenij otišao je istog dana u Lavrušensku ulicu da javi Šklovskima tužnu vijest. Viktora su pozvali odozdo, čini mi se iz Katajevljeva stana, gdje su Fadjejev i drugi »suputnici« zalijevali državnu milost. Tada je Fadjejev prolio pijanu suzu za Osipom: -Kakva smo pjesnika upropastili! - Slavljenje novih nosilaca ordena poprimilo je primjesu ilegalnih, potajnih karmina. Samo ne znam kome je od njih, osim Sklovskom, bilo dokraja jasno što znači upropastiti čovjeka. Jer, većina je njih pripadala pokoljenju koje je preispitalo vrednote i borilo se za »novo«. Upravo su oni utrli put snažnoj ličnosti, diktatoru, koji može, kako mu se prohtije, kažnjavati i pohvaljivati, postavljati ciljeve i birati sred­stva za njihovo ostvarenje. U lipnju 1940. pozvali su Osipova brata Aleksandra u prijavni ured Baumanova rajona i predali mu Osipovu smrtovnicu da je dostave meni. U njoj je bilo naznačeno da je Osipu bilo 47 godina, da je umro 27. prosinca 1938, a da je uzrok smrti bila kljenut srca. To bi se moglo ovako parafrazirati: umro je zato što je umro. I još je dometnuto: arterioskleroza. Izdavanje smrtovnice nije bilo pravilo nego izuzetak. Građanska smrt, to jest logor ili, još točnije, hapšenje jer je samo hapšenje značilo osudu i logor, odgovaralo je, praktički, fizičkoj smrti i potpunoj likvidaciji. Nitko nije obavještavao rodbinu o smrti logoraša ili zatvorenika — udovištvo i sirotanstvo počinjalo je od trenutka hapšenja. Ponekad su u javnom tužilaštvu govorili žena­ma kojima su muževi bili osuđeni na deset godina prisilnog rada: »Možete se slobodno preudati...« Nikog nije bila briga kako se može takvo Ijubezno dopuštenje uskladiti sa službenom osudom koja nije bila smrtna. Kako već rekoh, ne znam zašto su meni iskazali takvu milost - izdali mi »smrtovnicu«. Zanima me ne krije li se što iza toga. U takvim je prilikama smrt bila jedini izlaz. Kad sam doznala da je Osip umro, prestala sam sanjati one zlokobne snove. Poslije mi je rekao Kazarnovski: Dobro je šio je Osip Emiljevič umro — inače bi otišao na Kolimu. — Sam je Kazarnovski izdržao kaznu na Kolimi. a 1944. godine pojavio se u Taškentu. Živio je ondje bez dozvole boravka i bez potrošačkih karata, sakrivao se od milicije, bojao se svega i svakoga, opijao se, a kako nije imao cipela, dala sam mu malene kaljače svoje pokojne majke. Taman su mu pristajale jer nije imao prstiju na nogama - smrznuli su mu se bili u logoru pa ih je odsjekao sjekirom da ne dobije gangrenu. Kad su logoraše tjerali na kupanje, rublje im se smrzavalo na vlažnom zraku u svlačionici i zvečalo kao lim. Photo: daviscenter.fas.harvard.edu Nedavno sam čula kako se ljudi prepiru oko toga tko je prije mogao preživjeti u logoru - oni koji su radili, ili oni koji su zabušavali. Oni koji su radili umirali su od iscrpljenosti, a zabušanti od gladi. Meni koja nisam mogla govoriti iz vlastita iskustva, bilo je jasno da su umirali i jedni i drugi. Ono malo ljudi stoje preživjelo bili su iznimke. Ta me prepirka podsjetila na onu rusku bajku o junaku koji se našao na raskršću triju putova, a na svakom mu od njih prijeti pogibao. Osnovna je osobina ruske povijesti, neprolaz­na, postojana osobina, da i junaku i kukavici na svakom putu prijeti pogibao i da joj može samo slučajno izbjeći. Ali ne čudim se tome, nego se čudim kako su se neki slabi ljudi ponijeli kao pravi junaci i nisu sačuvali samo goli život, nego i bistru glavu i dobro sjećanje. Poznajem neke takve ljude i rado bih navela njihova imena, ali mislim da još nije vrijeme, pa ću stoga spomenuti samo onoga za koga već svi znamo — Solženjicina. Kazarnovski je sačuvao samo goli život i nepovezana sjećanja. U etapni je logor stigao zimi i upamtio da je to bila neka velika krčevina - osvajali su se novi prostori za silnu robijašku bujicu. Ondje nije bilo još nijednog zdanja, nijedne barake. Spavali su pod šatorima i sami sebi gradili zatvor i barake. Čula sam da su kažnjenike otpremali iz Vladivostoka na Kolimu samo morskim putem. More se u zaljevu zamrzavalo, doduše prilično kasno, ali kako je mogao Kazarnovski dospjeti na Kolimu zimi? Sigurno se tada nije moglo ploviti morem... Ili je možda najprije bio otpremljen u neki drugi logor, nedaleko od Vladivo­stoka, zato što je etapni logor bio pretrpan? To nisam uspjela izvesti načistac jer se u bolesnoj glavi Kazamovskoga bilo sve ispremiješalo. A da bih mogla ustanoviti datum Osipove smrti, morala bih znati kad je Kazarnovski napustio etapni logor. Kazarnovski je bio prvi manje-više pouzdan glasnik s onoga svijeta. Još mnogo prije nego što se pojavio, čula sam od nekih povratnika da se Kazarnovski doista nalazio u logoru s Osipom, i da mu je čak nekako i pomagao. Spavali su u istoj baraci, gotovo jedan do drugog... Eto, zato sam tri mjeseca sakrivala Kazarnovskog od milicije i polako izvlačila od njega podatke koje je donio sa sobom u Taškent. Sjećanje mu je bilo kao kakva golema užegla palačinka, u kojoj su se činjenice iz robijaškog života spekle s tlapnjama, fantazijama, legendama i izmišljotinama. Tada sam već znala da takvo bolesno pamćenje nije nikakva osebujnost nesretnoga Kazarnovskog i da tome nije kriva votka. To je bila osobina gotovo svih logoraša koje sam vidjela neposre­dno nakon izlaska na slobodu - oni nisu znali za datume i tok vremena, nisu povlačili oštru granicu između činjenica kojima su bili svjedoci i logoraških legendi. Mjesta, imena i tok događaja bili su izmiješani u sjećanju tih skršenih ljudi i nikako nisam mogla da ih razmrsim. Većina je logoraških kazivanja, kad sam ih prvi put slušala, bilo nepovezano nabrajanje prijelomnih trenutaka u koji­ma se pripovjedač nalazio na rubu propasti i ostao, ipak, nekim čudom živ. Logorski život svodio se kod njih na takve blijeske koji su im se urezali u pamćenje, i koji su imali dokazati da je bilo nemoguće iznijeti živu glavu, ali da je volja čovjekova za život takva da se ipak izvukao. I tada sam, užasnuta, govorila sama sebi da ćemo ostati bez ljudi koji bi mogli posvjedočiti kakva je bila ta naša prošlost. I u logorima i izvan njih, svi smo već izgubili pamćenje. Pa ipak. pokazalo se da ima ljudi koji su od sama početka postavili bili sebi zadatak ne samo da sačuvaju glavu nego i da svjedoče. To su nesmiljeni čuvari istine koji su se bili izgubili u robijaškoj masi, ali samo na neko vrijeme. Reklo bi se da ih se u logorima sačuvalo više nego izvan njih, gdje je previše ljudi podleglo kušnji da se pomiri sa životom i mirno dotraje svoje dane. Dakako da takvih svjedoka kojima je glava ostala bistra nema više mnogo, ali sama činjenica što ih ipak ima, najbolji je dokaz da na kraju uvijek dobro pobjeđuje zlo. Photo: News Dog Media Kazarnovski nije bio jedan od tih junaka. Iz njegovih beskrajnih priča napabirčila sam tek pokoje zrnce istine o Osipovu životu u logoru. Sastav etapnih logora neprestano se mijenjao, ali je iz početka baraka u koju su njih dvojica dospjeli bila puna intelektua­laca iz Moskve i Lenjingrada osuđenih po članu 58. Zbog toga im je bilo mnogo lakše. Kao i posvuda u tim godinama, starješine baraka bili su kriminalci, ali ne obični lopovi nego oni koji su i na slobodi radili za »organe«. Taj mladi »komandni kadar« bio je neobično okrutan i nije mučio one koji su bili osuđeni po članu 58. ništa manje nego i pravi čuvari, s kojima, uostalom, kažnjenici nisu imali toliko dodira. Osip je oduvijek bio nervozan i nemiran, pa se svako uzbuđenje očitovalo u njega hodanjem amo-tamo. Ondje, u etapnom logoru, to tumaranje i ta razdražljivost dovodili su ga vječito u neprilike i sukobe. Na dvorištu se često približavao zabranjenim zonama, ogradi i stražarima, koji su ga tjerali od sebe derući se i psujući. Nitko od desetak svjedoka s kojima sam razgovarala nije, međutim, potvrdio da su ga kriminalci pretukli. Bit će da je to legenda. Kažnjenici u etapnim logorima nisu dobivali odjeću — a i gdje je dobivaju? — pa se Osip smrzavao u svom kožnom kaputu koji se već raspadao. Doduše, Kazarnovski mi je rekao da je najžešća studen bila zavladala tek nakon Osipove smrti. I to je važan podatak za utvrđivanje datuma njegove smrti. Osip gotovo ništa nije jeo, bojao se dotaknuti jelo, kao poslije i Zoščenko. Gubio je svoj kruh, zamjenjivao porcije... Po riječima Kazarnovskog, u etapnom je logoru bila kantina u kojoj se prodavao duhan i, čini mi se, šećer. Ali odakle Osipu novci? Osim toga, strah od jela protezao se u njega na sve što je mogao ondje kupiti, pa je i šećer primao samo iz ruku Kazarnovskog. Blagoslov­ljen onaj prljavi logoraški dlan na kojem leži komadićak šećera, a Osip se još skanjiva da primi taj posljednji dar... Ali, je li Kazarnovski govorio istinu? Nije li izmislio tu pojedinost? Pored straha od jela i neprekidnog nemira, Kazarnovski je zapazio da je Osip opsjednut sumanutom idejom, koja je bila karakteristična za njega i koja nije mogla biti izmišljena - Osip se tješio nadom da će dobiti neke olakšice zato što će se Romain Rolland zauzeti za njega kod Staljina. Ta mi je sitna pojedinost dokaz da se Kazarnovski odista družio s Mandeljštamom. U Voronežu smo čitali u novinama kako je Romain Rolland doputo­vao sa suprugom u Moskvu i kako ih je primio Staljin. Osip je poznavao Maju Kudaševu, pa je uzdisao: »Maja sad sve obilazi u Moskvi. Sigurno su joj rekli za mene. Što bi njemu bilo da kaže koju riječ Staljinu pa da me puste...« Osip nije nikako mogao povjerovati da se profesionalni humanisti ne zanimaju za pojedi­načne sudbine nego samo za cijelo čovječanstvo, pa je sve nade u svom bezizlaznom položaju usredotočio na Romaina Rollanda. Istini za volju, moram dodati da je Romain Rolland, dok je bio u Moskvi, uspio, čini se, olakšati sudbinu lingvistima umiješanim u »rječničku aferu«. Tako se bar pričalo. Ali zbog toga se nije promijenilo moje mišljenje o profesionalnim humanistima. Pravi humanizam ne zna za granice i stalo mu je do svakog pojedinca. Photo: News Dog Media Evo još jedne Osipove karakteristične crte iz pričanja Kazarnovskog — Osip je bio čvrsto uvjeren da sam i ja u logoru. Molio je Kazarnovskog da me potraži ako ikad iziđe iz logora: »Zamolite Literarni fond da joj pomogne...« Sav svoj vijek Osip je bio vezan za književničke organizacije kao robijaš za tačke, nikad ništa nije zaradio bez njihova odobrenja. Ma koliko se upinjao da se oslobodi te zavisnosti, nije uspio - kod nas se tako što ne dopušta, jer to ne bi odgovaralo vlastodršcima. Stoga je mislio da se i ja mogu uzdati samo u Literarni fond. Međutim, moja je sudbina bila drugačija. U ratu su na nas zaboravili, pa sam uspjela prijeći na drugo polje rada i tako sačuvali glavu i sjećanje. Kadikad je Osip, u mirnijim trenucima, recitirao logorašima svoje pjesme, pa ih je vjerojatno ponetko i zapisivao. Imala sam priliku vidjeti »album« s njegovim pjesmama koje su kolale po logorima. Jednom mu je netko rekao da je u ćeliji osuđenika na smrt u Lefortovu bio urezan na zidu njegov stih: »Zar sam ja stvaran, zar će smrt zbilja doći?« Kad je to čuo. Osip se razveselio i nekoliko dana bio mirniji. Nisu ga tjerali na rad, pa čak ni da čisti krug. Ma koliko svi bili iscrpljeni, on se medu njima isticao svojom iscrpljenošću. Po cijele bogovetne dane šalabazao je bez posla, navlačio na sebe gnjev, prijetnje i dernjavu ljudi u čijim je rukama bio. Bio je ojađen kad su ga gotovo odmah odvojili od onih koji su odlazili na rad. Nadao se da će mu u stalnom logoru biti ipak lakše, iako su ga iskusni ljudi uvjeravali u suprotno. Jednom je Osip čuo da se u etapnom logoru nalazi čovjek koji se preziva Hazin, pa je zamolio Kazarnovskog da ga zajedno potraže, da vide nije li slučajno u rodu sa mnom. Pokazalo se da smo samo prezimenjaci. Poslije je taj Hazin, pročitavši Erenburgove memoa­re, pisao Erenburgu i tako sam se i ja s njim upoznala. Postojanje tog Hazina još je jedan dokaz da je Kazarnovski doista bio s Mandeljštamom. Sam Hazin vidio je Osipa dva puta-prvi put kad je Osip došao do njega s Kazarnovskim, a drugi put kad je odveo Osipa do logoraša koji ga je tražio. Hazin kaže da je taj Osipov sastanak s čovjekom koji ga je tražio bio vrlo dirljiv. Sjeća se da se taj čovjek zvao Hint ili tako nekako, da je bio Letonac, a po profesiji inženjer. Taj je Hint putovao iz logora u kojem je proveo nekoliko godina u Moskvu na reviziju procesa. Takve su se revizije u tim godinama obično tragično završavale. Ne znam tko je bio taj Hint. Hazin misli da je bio Lenjingrađanin i da je išao u školu s Osipom. Hint je ostao u etapnom logoru svega nekoliko dana. I Kazarnovski se sjećao da je Osip uz Hazinovu pomoć našao nekog svog starog druga. Hazin tvrdi da je Osip umro za epidemije pjegavog tifusa, a Kazarnovski nije uopće spomenuo tu epidemiju. Čula sam, među­tim, od više osoba o toj epidemiji. Trebalo bi da potražim Hinta, ali u našim prilikama to je nemoguće - ne mogu valjda dati oglas u novine da tražim tog i tog čovjeka koji je vidio u logoru moga muža... Sam je Hazin primitivan čovjek, a htio se upoznati s Erenburgom da mu ispriča svoje uspomene iz početka revolucije, u kojoj je sudjelovao sa svojom braćom, koji su, čini se, bili čekisti. Tog se razdoblja iz svog života najbolje sjećao i u razgovoru sa mnom neprestano se navraćao na svoja davna junaštva. Nego, da se vratimo na pričanja Kazarnovskog. Jednom Osip nije htio sići s prični, ma koliko ga tjerali i vikali na njega. Tih je dana studen sve jače stezala - jedino se po tome mogu ravnati u koje je to vrijeme bilo. Sve su potjerali da čiste snijeg, pa je Osip ostao sam. Nakon nekoliko dana skinuli su ga s prični i prenijeli u bolnicu. Uskoro je Kazarnovski čuo da je Osip umro i da su ga pokopali, ili, bolje reći, bacili u jamu. Pokapali su ih, dabome, bez lijesova, razgolićene, ako ne i gole, da ne propadne odjeća. Mrtvaca je uvijek bilo napretek pa su ih bacali po nekolicinu u jednu jamu, a svakom su za nogu privezali privjesak s brojem. Photo: News Dog Media Ali to još nije najgora varijanta smrti, pa vjerujem da je verzija Kazarnovskog istinita. Narbutova je smrt bila mnogo gora. Kažu da je u etapnom logoru čistio zahodske jame i da su ga s nekim drugim invalidima ukrcali na šlep koji su poslije digli u zrak. To su učinili da se oslobode ljudi nesposobnih za rad. Kažu da je bilo još takvih slučajeva... Kad sam živjela u Tarusi, nosio mi je drva i vodu neki Pavle, bivši lopov i logoraš, koji mi je sam od sebe ispričao kako je jednom čuo eksploziju koja je doprla od mora, a zatim vidio kako tone šlep na kojem su bili invalidi osuđeni po članu 58. Oni koji i dan-danas pošto-poto za sve traže opravdanje. A takvih ima mnogo među bivšim kažnjenicima, uvjeravaju me da je samo jedan šlep tako dignut u zrak, i da je zapovjednik logora koji je skrivio to nedjelo bio poslije strijeljan. To je zaista dirljiv kraj priče, ali mene nekako ne dira. Većina je mojih znanaca koji su bili otpremljeni u logore vrlo brzo pomrla. Ljudi humanističkih profesija gotovo da i nisu mogli ondje opstati, a nisu imali ni zašto. Čemu životariti kad je jedino smrt bila spas? Što bi vrijedilo nekoliko dana više Margulisa (koji je bio štićenik kriminalaca zato što im je obnoć prepričavao Dumasove romane)? On je bio u logoru sa Svjatopolkom-Mirskim koji je ubrzo umro od posvemašnje iscrpljenosti. Hvala bogu što su ljudi smrtni. Iza žice je vrijedilo živjeti samo zato da se sve upamti i jednom ispriča ljudima - ne bi li ih to spriječilo da ponove naše ludosti. Drugi je pouzdani svjedok bio biolog M. koga je Osip zamolio, ako ikad iziđe na slobodu, da potraži Erenburga i ispriča mu kako je Osip proveo posljednje dane u logoru - tada je već znao da neće preživjeti. Iznijet ću ono što mi je ispričao Erenburg, koji je do mog povratka iz Taškenta već koješta bio zaboravio i pobrkao - na primjer, nazivao je tog čovjeka agronomom zato što je, nakon puštanja iz logora, zaista radio kao agronom ne bi li zameo trag. Njegovo se kazivanje uglavnom slaže s pričanjem Kazarnovskog. On je držao da je Osip umro već prve godine, prije otvaranja plovidbe na Kolimu, to jest prije svibnja ili lipnja 1939. M. je prilično potanko prepričao svoj razgovor s liječnikom, koji je također, srećom, bio kažnjenik i poznavao je Mandeljštama po čuvenju. Liječnik je rekao da nije mogao spasiti Osipa zato stoje bio previše iscrpljen. To potvrđuje tvrdnju Kazarnovskog da se Osip bojao jesti, premda je, naravno, logorska hrana bila takva da su se ljudi pretvarali u sjene ako su je i jeli. Osip je ležao u bolnici svega nekoliko dana, a M. je razgovarao s liječnikom neposredno nakon Osipove smrti. Osip je dobro uputio M-a da ispriča Erenburgu njegove posljednje dane, jer u ono vrijeme nijedan drugi sovjetski književnik, osim Šklovskoga, ne bi primio takva izaslanika. A izaslanik se ne bi usudio sam posjetiti nekog ugroženog književnika da ga ponovo ne snađe ista sudbina. Pošto bi izdržali kazne od pet ili deset godina, što je, po našim shvaćanjima, značilo da su dobro prošli, ljudi bi obično ostali, dobrovoljno ili silom prilika, u onim dalekim krajevima gdje su bili logori. Nakon rata su mnogi po drugi put dospjeli u logor i postali »dvomotorci«. kako se to kaže u našoj nevjerojatnoj terminologiji. Eto, zato je od onih kojih su bili otpremljeni u logore 1937. i 1938. godine ostala u životu samo šačica mlađih ljudi, koji su se zarana počeli potucati po logorima. Imala sam priliku da porazgovaram samo s nekolicinom koji su se ondje sreli s Osipom. Međutim, glas o njegovoj sudbini bio se pronio po logorima na sve strane i na desetke ljudi pričali su mi logoraške legende o nesretnom pjesniku. Višeput su me pozivali i vodili ljudima koji su čuli — ili, kako su sami govorili, »pouzdano znali« — da je Osip živ, ili daje bio živ sve dorata, ili da je još u nekom logoru, ili da je pušten na slobodu. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su bili uz njega kad je umro, ali kad bih se sastala s njima, obično bi mi zbunjeno priznali da su sve čuli od drugih, koji su, dakako, sasvim pouzdani svjedoci. Osip Mandeljštam, posljedni snimci Photo: Wikipedia Neki su ljudi napisali i priče o Osipovoj smrti. Šalamov je jednostavno iznio svoje misli o tome kako je Mandeljštam umro i što je tada zacijelo osjećao. Time je jedan zlosretni umjetnik odao priznanje drugom. Ali medu tim pričama ima i takvih koje su iskićene mnoštvom tobože vjerodostojnih pojedinosti. Po jednoj od njih, Osip je umro na brodu koji je plovio na Kolimu. Tu je potanko opisano kako su ga bacili u ocean. Priče o tome kako su ga ubili kriminalci, i kako je uz logorsku vatru recitirao Petrarku, također pripadaju legendama. Mnogi su nasjeli toj posljednjoj prići o Petrarki zato što je tako »poetska«. Ima i »realističkih« priča u kojima uvijek važnu ulogu igraju obični kriminalci. Jedna je od najrazradenijih ona koju je ispričao pjesnik R. On pripovijeda kako je noću zalupao netko na vrata njihove barake i tražio »pjesnika«. R., se prepao noćnih gostiju - što hoće kriminalci od njega? Pokazalo se da gosti nemaju nikakve zle namjere, da su jedino došli da ga odvedu do jednog drugog pjesnika koji umire. R. je zatekao samrtnika, to jest Mandeljštama, kako leži na pričnama, kao da je u bunilu ili bez svijesti, ali kad je ugledao R-a, odmah se pribrao pa su cijelu noć proveli u razgovoru. Pred jutro je Osip umro. a R. mu je zaklopio oči. Dakako da se ne spominje kad je to bilo, ali je točno navedeno mjesto: »Druga Rječica«, etapni logor kod Vladivostoka. Meni je cijelu tu priču ispripovjedio Slucki i dao mi R-ovu adresu, ali mi R. na pismo nije uopće odgovorio. Svi ljudi koji su mi pričali o Osipu u logoru bili su dobronamjer­ni, osim jednoga koji mi se narugao. Bilo je to u Uljanovsku, na samu početku pedesetih godina, dok je još Staljin bio živ. Obvečer mi je dolazio kolega s književne katedre, koji je ujedno bio zamjenik direktora, neki Tjufjakov, ratni vojni invalid, sav iskićen odlikovanjima što ih je dobio za politički rad u vojsci. Rado je čitao ratne romane u kojima se opisuje strijeljanje kukavice ili dezertera pred strojem. Cijeli svoj život posvetio je »reformi visokog škol­stva« pa nije dospio završiti školovanje ni diplomirati. Bio je to vječit komsomolac iz dvadesetih godina i »nezamjenjiv radnik«. Oslobodili su ga bili nastave i povjerili mu odgovoran zadatak da pazi na idejnu čistoću u visokim školama i da najmanja zastranje-nja prijavljuje kamo treba. Premještali su ga iz jedne visoke škole u drugu da pazi na direktore koji su bili sumnjivi zbog liberalizma. Upravo je radi toga i došao u Uljanovsk na mjesto zamjenika direktora - čudnovato i počasno radno mjesto - iako formalno `nije imao prava da radi u visokoj školi. Imali smo zapravo dva takva komsomolca, Tjufjakova i još jednog, Gluhova, čije ime treba upamtiti radi potomstva — taj je bio odlikovan zbog zasluga u likvidaciji kulaka, a stekao je doktorsku titulu disertacijom o Spinozi. Radio je otvoreno i pozivao u svoj kabinet studente da ih pouči koga će i kako raskrinkati na sastanku. Tjufjakov je, međutim, radio u rukavicama. Obojica su se bavila čistkama u visokim školama od početka dvadesetih godina. Tjufjakov je »radio« sa mnom na dobrovoljnoj bazi, radi odmora i zabave. Taj mu je rad pričinjao tako reći estetsko zadovoljstvo. Svaki dan izmislio bi neku novu priču — Mandeljštam je strijeljan, Mandeljštam je bio u Sverdlovsku gdje ga je Tjufjakov posjećivao iz humanih pobuda, Mandeljštam je ubijen pri pokušaju bijega, Mandeljštam je na izdržavanju nove kazne u logoru zbog kriminala, Mandeljštama su zatukli kriminalci zato što im je ukrao komadić kruha, Mandeljštam je izišao na slobodu i živi s drugom ženom negdje na sjeveru, Mandeljštam se nedavno objesio jer se uplašio Ždanovljeva pisma koje je tek sad doprlo do logora... O svakoj od tih verzija govorio je slavodobitno kako je netom dobio te podatke u javnom tužilaštvu. Morala sam ga uvijek saslušati do kraja jer nisam smjela doušnika izbaciti iz sobe. Naš se razgovor završavao Tjufjakovljevim .književnim razmatranjima: »Najbolji je naš pjesmotvorac Dolmatovski... Ja u poeziji najviše držim do odmjerene forme... Recite što vam drago, ali bez metafore nema poezije niti će je ikad biti... Stil nije samo formalna pojava nego i ideološka - sjetite se samo što je Engels rekao... S time se čovjek mora složiti... A zar nisu do vas doprle Mandeljšta-move pjesme iz logora? On je ondje mnogo pisao...« Tjufjakov-Ijevo suhonjavo tijelo bilo je napeto kao struna, a ispod vojničkih, staljinskih brkova titrao je smiješak. Tvrdio je da je iz kremaljske bolnice nabavio pravogženšena, i da se nikakvi umjetni preparati ne mogu mjeriti s tim prirodnim sredstvom. Photo: News Dog Media Do mene su često dopirali glasovi o pjesmama koje je Osip napisao u logoru, ali se svaki put pokazalo da je to bila svjesna ili nesvjesna mistifikacija. Nedavno sam, međutim, vidjela zanimljivu zbirku Osipovih pjesama sakupljenih iz logoraških »albuma«. Riječ je o prilično iskrivljenim neobjavljenim pjesmama, od kojih nema ni jedne s jasnim političkim aluzijama, kao što je Stan. Glavni su izvor prijepisi koji su kolali u tridesetim godinama, ali su ljudi često zapisivali pjesme po sjećanju, pa ima sva sila pogrešaka. Neke su pjesme zapisane u starim, odbačenim varijantama, prim­jerice Uz njemački govor. Po neke je od njih neosporno izdiktirao sam Osip jer ih nema u prijepisima. Među njima je valjda i pjesma o raspeću koju je napisao u djetinjstvu. U tim se albumima našlo i nekoliko šaljivih pjesmica koje ja nemam, na primjer Fijakerist i Dante, ali, na žalost, u neprihvatljivu obliku. Na takve su ga izlete mogli navesti samo Lenjingrađani, kojih je ondje bilo napretek. Tu mi je zbirku pokazao Dombrovski, koji je napisao knjigu o našem životu »krvlju svoga srca«, kako se negda govorilo. U toj je knjizi razotkrivena sama srž našeg nesretnog života, premda je najčešće riječ o iskopavanjima, zmijama, arhitekturi i mladim uredskim damama. Kad se zadubi u nju, čovjek i nehotice shvati zašto su logori morali postati osnovna snaga koja je održavala ravnotežu u našoj zemlji. Dombrovski tvrdi da je vidio Mandeljštama u doba kad se vodio »čudni rat«, to jest nešto više od godinu dana nakon 27. prosinca 1938. što sam ja držala da je datum Osipove smrti. Morski je put do Kolime bio već otvoren, a čovjek za koga je Dombrovski mislio da je Osip, ili koji je zaista bio Osip, nalazio se medu kažnjenicima koji su čekali u etapnom logoru na »Drugoj Rječici« da ih otpreme na Kolimu. Dombrovski, koji je tada bio mlad, plahovit i pun života, čuo je kako se među njima nalazi čovjek koga svi zovu »pjesnik«, pa je zaželio da ga vidi. Kad ga je potražio po imenu i prezimenu - Osip Mandeljštam - taj mu se čovjek odazvao. Dombrovski je stekao dojam da je »pjesnik« duševno bolestan, ali da nije potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Porazgovarali su vrlo kratko o tome hoće li se moći prebaciti brodom na Kolimu u tim burnim ratnim danima. Tada su »pjesnika«, kome je moglo biti sedamdesetak godina, pozvali da pojede kašu, pa je otišao. Staračka vanjština tog logoraša - tobožnjeg ili pravog Mandelj-štama - ne dokazuje ništa, jer su u tamošnjim prilikama ljudi nevjerojatno brzo starili, a Osip se oduvijek doimao stariji nego što je bio. Ali, kako se sve to slaže s onim što sam prije toga čula? Može se pretpostaviti da je Mandeljštam izišao iz bolnice kad su se svi njegovi znanci bili već raspršili po raznim logorima, pa da je proživio kao sjena od čovjeka još nekoliko mjeseci ili čak i godina. Ili je pak to bio neki starac koji se također zvao Mandeljštam i koga su u logoru držali za Osipa — jer mnogi Mandeljštami imaju ista imena i slične crte lica. Imamo li osnove smatrati da je čovjek kojeg je Dombrovski sreo bio zaista Osip? Kad sam mu rekla sve što sam čula, Dombrovski se malo pokolebao u svom uvjerenju, a njegovo je kazivanje opet mene zbunilo tako da nisam više bila ni u šta sigurna. A zar je išta pouzdano u našem životu? Pomno sam odvagnula sve za i sve protiv... Photo: www.mikaelstrandberg.com Dombrovski nije osobno poznavao Osipa, samo ga je u Moskvi dva-tri puta slučajno vidio, ali uvijek kad je Osip nosio bradu, a »pjesnik« u logoru bio je bez brade. Međutim, neke su crte lica podsjetile Dombrovskog na Osipa. To, naravno, ipak nije dovoljno — čovjek se vrlo lako prevari. Dombrovski je tada doznao, međutim, za jednu važnu pojedinost, ali ne od samog »pjesnika« nego od nekog drugog - naime, da je o Osipovoj sudbini odlučilo nekakvo Buharinovo pismo. Zacijelo je u istrazi nakon drugog hapšenja, 1938. godine, isplivalo na površinu Buharinovo pismo Staljinu, koje je bilo priloženo prvom istražnom predmetu, i brojna Buharinova pisamca koja su nam bila zaplijenjena za prve preme­tačine. To je vrlo vjerojatno, a o tome je mogao znati jedino pravi Mandeljštam. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje je li o tom pismu govorio onaj tajanstveni starac koga su svi zvali »pjesnik«, ili su njemu samo pripisivali priču čovjeka koji je već bio umro i s kojim su ga zamjenjivali. Nemoguće je ustanoviti pravu istinu. Najviše me u svemu tome ipak zanima pismo — to je bio prvi i jedini glas koji je dopro do mene o istražnom postupku nakon Osipova drugog hapšenja. Dobro je Osip napisao u Četvrtoj prozi: »Moj slučaj nije završen niti će se ikad završiti...« Zbog Buharinova pisma njegov je slučaj revidiran 1934. godine, a isto tako i 1938. godine. Zatim se taj isti slučaj ponovo razmatrao 1955. godine, ali je ostao nerazjašnjen, pa se nadam da će se još razmatrati. Što zapravo potkrepljuje moje mišljenje da je Osip umro u prosincu 1938? Meni je prva vijest o njegovoj smrti bio povratak paketa »zbog smrti naslovnika«. Ali, to još nije dovoljno — znamo za tisuće slučajeva u kojima su pošiljke bile isto tako vraćane, a poslije se pokazalo da je naslovnik jednostavno bio prebačen na drugo mjesto i da zato nije dobio paket. Vraćena pošiljka bila je u svačijim mislima čvrsto vezana za smrt naslovnika, a većini je ljudi to bio jedini način da dozna za smrt voljenog čovjeka. Međutim, u onom kaosu pretrpanih logora drzoviti činovnici u vojnim unifor­mama pisali su što bi im god palo na pamet: smrt - smrt, pa šta onda? Svi koji su dospjeli onkraj bodljikave žice bili su samim time isključeni iz života, s njima se nitko više nije ženirao. I s ratišta su stizale obavijesti o smrti vojnika i oficira koji su bili samo ranjeni ili zarobljeni. Međutim, na ratištu se to činilo samo zabunom, a u logorima iz bezdušnosti. S logorašima se postupalo kao sa stokom, a zvijeri koje su raspolagale njihovim životima bile su specijalno izvježbane da gaze sva njihova ljudska prava. Povratak pošiljke ne može poslužiti kao dokaz smrti. Datum naveden u smrtovnici koju je izdao prijavni ured isto tako ništa ne dokazuje. Datumi su se u takvim dokumentima navodili često sasvim proizvoljno, a milijuni smrti namjerno su pripisane jednom određenom razdoblju, na primjer ratnom. Radi statistike je bilo zgodno spojiti žrtve logora s ratnim žrtvama... U doba rehabilitacija gotovo su se automatski navodile kao godine smrti žrtava 1942. i 1943. godina. Tko može vjerovati u istinitost datuma navedenog u smrtovnici kad se sjeti glasine, koja se pronijela u inozemstvu, da je Mandeljštam bio u logoru u vorone-škoj oblasti gdje su ga navodno ubili Nijemci? Očito je da je neki naš »napredni« književnik ili diplomat, kad su ga stjerali uza zid stranci koji zabadaju nos u tuđe poslove, kako kaže Surkov, svalio lijepo sve na Nijemce - tako je bilo najjednostavnije i najlakše... U smrtovnici piše da je Osipova smrt zavedena u registar u svibnju 1940. godine. To je možda nešto pouzdanji podatak od ostalih. Valjda ga nisu živa unijeli u popis mrtvih, iako ništa nije sto posto sigurno. Recimo da se kod Staljina zauzeo za Osipa Romain Rolland, ili netko drugi do koga je Staljin držao - bilo je slučajeva da je Staljin zapovjedio da se oslobode neki ljudi zato što se netko iz inozemstva zauzeo za njih... Staljin se mogao oglušiti na tu molbu, ili je nije mogao ispuniti zato što su Mandeljštama već bili dotukli u zatvoru... U oba slučaja najlakše je bilo proglasiti ga mrtvim i izdati meni smrtovnicu tako da razglasim tu laž vlasti. Jer, zašto su meni izdali smrtovnicu a drugima nisu? Photo: rbth.com Ako je Osip doista umro negdje prije svibnja 1940. - recimo u travnju — Dombrovski ga je mogao vidjeti, i onaj je stari pjesnik bio zaista on. Možemo li se pouzdati u svjedočenje Kazarnovskog i Hazina? Logoraši se najčešće ne sjećaju nikakvih datuma, jer su se u onom njihovom jednoličnom i košmarskom životu svi dani stopili jedan s drugim. Možda je Osip izišao iz bolnice kad je Kazarnovski bio već otpremljen dalje. Glasovi o Osipovoj smrti u bolnici isto tako ništa ne dokazuju — u logorima se živjelo od glasina. Nije utvrđeno ni kad je onaj liječnik bio s Osipom - možda je to bilo godinu-dvije kasnije... Nitko ništa ne zna. Nitko nije mogao ništa pouzdano doznati ni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom ni izvan njega. Nitko se nikad neće moći snaći u onom strašnom darmaru i krkljancu, u onaj stiješnjenosti, gdje su mrtvaci s oznakama na nogama ležali pored živih ljudi. Nitko ga nije vidio mrtva. Nitko se nije javio da mu je oprao tijelo ni da ga je položio u lijes. U grozničavu bunilu logorskih patnika izgubio se račun o vremenu, nije se razlikovala java od tlapnje. Kazivanja tih ljudi nisu ništa pouzdanija od sličnih kaziva­nja o bilo kojem križnom putu. A oni malobrojni koji su ostali svjedoci — Dombrovski je jedan od njih — nisu imali prilike da provjere svoje podatke, da na licu mjesta analiziraju sva zbivanja. Pouzdano znam samo jedno - da je Osip negdje umro. Pred smrt je zacijelo ležao na pričnama, a oko njega su se bacakali drugi samrtnici. Vjerojatno je čekao pošiljku - pošiljku koju mu nisu predali, ili koja nije stigla na vrijeme, pa su mi je vratili. Za nas je to bio znak da je Osip umro. A za njega je uzaludno iščekivanje pošiljke značilo da smo i mi propali. A sve to zato što je dobro uhranjen čovjek u vojnoj uniformi, izvježban za likvidiranje ljudi, kome je dojadilo da kopa po golemim popisima kažnjenika što su se neprestance mijenjali, i da traži nekakvo prezime koje je teško i izgovoriti, precrtao adresu i napisao u sprovodnicu ono najobičnije što mu je palo na pamet - »zbog smrti naslovnika« - i poslao paket natrag. A ja, koja sam molila Boga da smrt prekrati muke moga supruga, zaglavinjala sam pred prozorčićem kad sam doznala od poštanske službenice tu posljednju i neminovnu dobru vijest. Međutim, nakon smrti — a možda i prije nje — živio je u logoraškim legendama kao sedamdesetogodišnji ludi starac s por­cijom za kašu u ruci, starac koji je nekad davno na slobodi pisao pjesme pa su ga zato u logoru prozvali »pjesnikom«. A jedan drugi starac - ili je to bio isti? - živio je u logoru na »Drugoj Rječici« i čekao da ga otpreme brodom na Kolimu — mnogi su mislili da je to Osip Mandeljštam, ali ja ne znam tko je to bio. Eto, to je sve što znam o Mandeljštamovim posljednjim danima, bolesti i smrti. Neki drugi znaju još manje o kraju svojih milih i dragih.``

Rodoljub Čolaković 1944. Beograd Izdanje Nove Jugoslavije Dragoljub Mihailović (Ivanjica, 14/27. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946), poznat i pod nadimkom Čiča Draža, bio je srpski i jugoslovenski oficir. Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini,[1] ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.[2] U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, Mihailović je bio oficir Srpske vojske.[3] Nakon rata, obavljao je brojne dužnosti širom nove države, a jedno vreme je služio u Kraljevoj gardi. Nalazio se i u diplomatskoj službi, kao vojni ataše pri poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu. Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Odbio je da prizna kapitulaciju i sa manjom grupom oficira, podoficira i vojnika sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske, te počeo sa prikupljanjem oficira koji su izbegli zarobljeništvo, radi organizacije borbe protiv okupatora. Krajem 1941. godine, ušao je u sukob i sa partizanskim snagama, koje je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U pokušaju da izbegne napade nemačkih snaga, imao je jedan sastanak sa predstavnicima Vermahta u novembru 1941. godine u selu Divci, ali su oni zahtevali isključivo bezuslovnu predaju.[4] Usledila je velika nemačka operacija Mihailović, početkom decembra iste godine, koja je trebalo da rezultira njegovim zarobljavanjem. U januaru 1942. godine, novi predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Slobodan Jovanović je imenovao Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Na istom dužnosti je ostao i u drugoj vladi Slobodana Jovanovića, međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, odnosno do juna 1944. godine. Tokom najvećeg dela rata, u Mihailovićevom štabu su se nalazile savezničke (američke i britanske) vojne misije. General Mihailović je sa svojim snagama organizovao prihvat preko 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad neprijateljskih linija 1944. godine, te njihovu evakuaciju sa improvizovanih aerodroma u operaciji Halijard. Nakon Drugog svetskog rata, nove jugoslovenske komunističke vlasti su ga uhapsile i osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine, da bi 17. jula 1946. godine bio ubijen na tajnoj lokaciji. Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine, usvojio zahtev za njegovu rehabilitaciju i proglasio ništavnom presudu koja je donesena 69 godina ranije. Američki predsednik Hari Truman mu je 29. marta 1948. godine, posthumno dodelio Legiju za zasluge prvog stepena, kao priznanje za: „mnogi američki avijatičari spaseni i vraćeni bezbedno”. U ukazu o dodeli odlikovanja, Truman je naveo: „General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”[6] Biografija Detinjstvo i mladost Dragoljub kao učenik. Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija — majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.[7] Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.[traži se izvor] Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900. Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko”. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.[traži se izvor] Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[8][9] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.[traži se izvor] Prvi balkanski rat Vidi još: Prvi balkanski rat U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Ministarski savet Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. godine. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.[traži se izvor] Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj Kumanovskoj bici (23. — 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U bici je Draža dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Lerina su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[10] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.[traži se izvor] Drugi balkanski rat Vidi još: Drugi balkanski rat Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebalo da ustupi delove Makedonije. Stvaranje albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[11] U noćnim časovima, 29./ 30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austrougarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[9][12] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.[traži se izvor] Albanska pobuna 1913. Vidi još: Ohridsko-debarski ustanak Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja”, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja Ohridsko-debarskog ustanaka. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[3] Prvi svetski rat Vidi još: Srbija u Prvom svetskom ratu Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[13] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na pretpostavljenog austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[14] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[13] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[15] Albanska golgota Glavni članak: Albanska golgota Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicama prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren glađu i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć — Berane — Podgorica — Skadar.[14] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.[traži se izvor] Solunski front Glavni članak: Solunski front Potporučnik Dragoljub Draža Mihailović na Solunskom Frontu Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[16] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[9] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[9] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[14] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip — Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.[traži se izvor] Između dva svetska rata Kapetan II klase Draža Mihailović, 1922. Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[9][13] Dana 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[17] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[18][19] Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[9] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[9] Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[13] Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojnog.[20] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[9] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[9][21] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.[traži se izvor] Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939. Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941, na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[9] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi — na srpsku, hrvatsku i slovenačku — jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[22] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[22] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.[traži se izvor] Drugi svetski rat Aprilski rat Glavni članak: Aprilski rat Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihailovića. Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[23] Od Brčkog do Ravne Gore Glavni članak: Gorski odred Dragoljuba Mihailovića Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.[traži se izvor] Osnivanje četničkih odreda Glavni članci: Četnički odredi Jugoslovenske vojske i Jugoslovenska vojska u otadžbini Pukovnik Dragoljub M. Mihailović kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj 1937.[24] (fotografija korišćena za vreme Drugog svetskog rata) Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[25][26] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[27] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[25] Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[28] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret”.[28] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[29] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[30] Mihailović sa Dragišom Vasićem na Ravnoj gori za vreme službe o Kraljevom rođendanu, 6. septembra 1941.[31] Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić.[29] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istanbul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[32] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da organizuje pokret otpora od ostataka vojske je primljena 13. septembra.[32] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje”.[33] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[34] Sukobi sa okupatorom i partizanima Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Partizansko-četnički sukob U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[35] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[36] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[37][38] Njega je takođe zabrinjavala mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[39] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[40] Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[41][42] Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velikih razlika u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[43] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[37] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[44] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[43][45] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[46][45] Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Dvejnom „Bilom” Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[47] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[48][49][50] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[48] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[37] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima. Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra [sh] u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[51] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[52] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[49] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom za zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[38][52] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[53][54] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[54][55] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora” i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu” (Mihailović je Nemcima dao netačne podatke).[56] Na sastanku sa nemačkim predstavnicima Mihailović je predložio da mu Nemci pruže pomoć u njegovoj borbi protiv partizana i da ta saradnja ostane skrivena od srpskog naroda.[57] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[58][57][59] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[60] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[61] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[58][57] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.. U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[52][62] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[63] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [64], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[65] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[54] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[64][66] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Brigadnog generala, pukovnika Dragoljuba Mihailovića (1941). Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[62][67][68] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[67][62][69] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[37][57][68] Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kompromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[60][70] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[71] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[72]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[73] Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941. Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[74][68] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[75] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[76] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[68] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[77] Za njim je 9. decembra raspisana prva poternica,[61] koju je nemačka Vrhovna komanda u Srbiji objavila preko radija, letaka i plakata.[78] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin generalštabnog brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[79] Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Divizijskog generala, brigadnog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). 25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani. Nemački plakat iz 1942. u vreme kada su jedinice JVUO izveli veliki broj diverzija i sabotaža na železnici, uništavajući oružje, municiju i ratnu spremu koje su Nemci odvozili za svoje trupe u Africi. Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[80] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[81] U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[82] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Armijskog generala, divizijskog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[77] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radijom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[83] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[84] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije”. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat”,[85] a potom i „Akciju 800”,[86] radi hvatanja generala Mihailovića.[87] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.[88] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[89] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihailović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[90] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[91] Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[92][93] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[94][95] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[95] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[95] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omladinsku četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahtevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[96] Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik” i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[97] Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[88] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[98] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[99] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[88] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[100] Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršile zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[101] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[102] Odnosi sa Britancima Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943. Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[103] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvisling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[104] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[105] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[103] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[106] U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[107] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partizana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihailović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći koju je dobijao od Britanaca.[108] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[109] U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[110] U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidnog Albiona”, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[111][112] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[113] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretne sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[114] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[115] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[116] Poraz u bici na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske. Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počele su žestoke borbe između partizana i četnika. Krajem februara, ubrzo nakon što je održao govor u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini, koje su bile u teškoj situaciji. Do martovskih pregovora o primirju između partizana i sila Osovine, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[117] Partizanski pregovarači su, pored zahteva za primirjem i razmenom zarobljenika, izjavili „da se ne bore protiv hrvatske države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika”, te „da su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv Engleza prilikom iskrcavanja”.[118] Razmene zarobljenika su izvršene, a nezvanično primirje je bilo na snazi nekoliko sedmica dok su pregovori trajali, iako do zvaničnog primirja nije došlo.[119] Partizani su iz toga izvukli korist jer je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama u bici na Neretvi.[119] Ribentrop i Hitler su 29. marta odbacili naredbe svojih potčinjenih i budući kontakti bili su zabranjeni. Partizani su uspeli da pređu Neretvu, a četnici su nakon poraza bili u haotičnom stanju.[120] Borbe su se nastavile krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim je ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagovala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[121] Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imenom operacija Švarc[122] i razoružali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću kratkoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[119][123] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[124] Promena savezničke politike U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[125] Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje. Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[126] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[127] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[128] Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[129] Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujući i bivšu četničku „prestonicu” Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran predstavnikom pobedničkih Saveznika.[130] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkih komandanata je otvoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[131] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotaže, zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim izveštajima, da često premešta svoj štab.[132] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.[traži se izvor] Sporazumi između generala JVuO i Vermahta Glavni članak: Sporazumi između JVuO i komande Jugoistoka Zone odgovornosti Mihailovićevih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema ugovorima sa Vermahtom 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo). Do novembara i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je „najopasniji neprijatelj Tito… Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.”.[133] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihailovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, ali su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[134]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[135] U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[136] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odbio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv”.[137] Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spremniji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[138] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe „da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti.”[139] Izveštaj generala Čarlsa Armstronga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[140] Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[141] Ured za specijalne operacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove akcije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[142] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su napori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivanja prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[143] Spasavanje savezničkih pilota Glavni članak: Operacija Vazdušni most U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavskog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, [[25. januar|25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[144] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio reakcija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partiza