Autor - osoba Morante, Elsa, 1912-1985 = Morante, Elza, 1912-1985 Naslov Istorija : sablazan koja traje već deset hiljada godina / Elza Morante ; prevod Razija Sarajlić Jedinstveni naslov ǂLa ǂStoria. srpski Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2004 (Barcelona : Industria Grafica, S. A.) Fizički opis 605 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sarajlić, Razija = Sarajlić, Razija Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; ǂ18ǂ (karton.) Napomene Prevod djela: La storia/ Elza Morante „Za Idu se ta razlika u Uzepovima očima očitavala samo u boji. Njihovo pretapanje iz tamnomodre u svijetloplavu postalo je, ukoliko je to uopšte moguće, još nedužnije, i gotovo neistraživo u svojoj dvostrukoj dubini. Jednog dana, ušavši naglo u kuhinju, zatekla gaje kako šuteći stoji uz peć, i njihova dva pogleda su se srela. Tada je, na tom susretu, u Uzepovim očima ugledala neku vrstu nemoguće spoznaje, djetinje i neizrecivo bolne, koja joj je govorila: ’Ti znaš!’ I ništa drugo, bez ikakve razmjene logičnih pitanja i odgovora. „ Elsa Morante (1912–1985) bila je italijanska pesnikinja, pisac kratkih priča i romanopisac. Rođena i odrasla u Rimu, počela je da piše u mladosti; u početku je objavljivala kratke priče u dečjim časopisima. Njen prvi roman, Kuća lažova, objavljen je 1948. godine i dobio je nagradu Viareggio. Postala je jedan od najhvaljenijih italijanskih pisaca, osvajajući dalje nagrade i komercijalni uspeh sa svoja sledeća dva romana, Arturovo ostrvo (1957) i Istorija (1974). Umrla je od srčanog udara u Rimu 1985. godine. MG149 (N)

Kovači i alhemičari / Mircea Eliade Beograd 2018. Mek povez, 235 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Zbog nekog čudnog kompleksa inferiornosti koji opterećuje evropsku kulturu, govoriti o nekoj drevnoj kulturi s »izrazima poštovanja« , prikazivati ideologiju te kulture koherentnom, isticati njenu plemenitost i humanost, a pri tome ne ukazivati i na sekundarne ili aberantne pojave u njihovoj sociologiji, ekonomiji, higijeni — znači izložiti se opasnosti da nas osumnjiče i optuže za nepouzdanost ili čak opskurantizam. Ovaj kompleks inferiornosti može se razumeti u istorijskom smislu. Bezmalo dva veka evropski naučni duh je nastojao da objasni svet radi toga da bi ga konačno osvojio i promenio. Ta pobeda naučnog duha na ideološkom planu značila je ne samo čovekovu veru u neprekidni napredak, već i izvesnost da što je »moderniji«, to je sve bliži apsolutnoj istini i sve više ljudski dostojanstven. Sadržaj: PREDGOVOR PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU METEORITI I METALURGIJA MITOLOGIJA GVOZDENOG DOBA SEKSUALIZOVANI SVET TERRA MATER. PETRA GENITRIX METALURŠKI OBREDI I MISTERIJE LJUDSKE ŽRTVE PRINOŠENE PEĆIMA VAVILONSKE METALURŠKE SIMBOLIKE I OBREDI `GOSPODARI VATRE` BOŽANSKI KOVAČI I HEROJI PROSVETITELJI KOVAČI, ISCELITELJI, MAJSTORI INICIJACIJE KINESKA ALHEMIJA INDIJSKA ALHEMIJA ALHEMIJA I INICIJACIJA ARCANA ARTIS ALHEMIJA, PRIRODNE NAUKE I TEMPORALNOST DODACI

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mnoga jela koja su se pripremala na teritoriji Rimskog carstva iz današnje perspektive izgledala su veoma čudna za današnji ukus, Apicius, poznati kuvar prezentuje nam recepte od kuvanog noja, zatim flamingosa i puha u medu. Danas bi ta jela odbili sa gađenjem ali u ono vreme to su bili vrhunski delikatesi (puh se inače i danas jede u nekim delovima Balkanskog poluostrva). U početnom razvoju Rimske republike stanovništvo se hranilo sa kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, zatim voćem, povrćem i maslinovim uljem. Pre svakog obroka su jeli sveže voće, a začinjavali su ga medom, kimom, biberom, listovima nane, anisom... Bili su drčni i neumereni u jelu i piću ali uživanje u hrani su doveli do perfekcionizma. Kuvari su najčešće bili muškarci. Oko 200-te godine p. n. e. se otvaraju prve pekare. Čitavi kvartovi su bili namenjeni pekarskoj industriji. Iza svake pekare su se nalazili kameni žrvnji koje su okretali magarci, ali i robovi, a sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. Siromašni Rimljani se hrane pretežno kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, bobom, ribom, sočivom i voćem.Siromašni sloj stanovništva je retko sam pripremao obroke većinom se kupovala hrana u tadašnjim kioscima brze hrane - thermopolia. Meso je bilo dostupno samo za vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Kultivisali su su grašak, sočivo, bob, tikvice, rotkvu, krastavac, šargarepu, karfiol, špargle, artičoke, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode se uzimalo zelje, kopriva, pečurke i druge jestive biljke. Od voća su jeli isključivo sezonsko voće kao što su jabuke, kruške, šljive trešnje, breskve, orahe, bademe, grožđe, kesten, urme, smokve, limun, nar, dinje i lubenice. Od začina su najviše koristili biber koji je bio izuzetno skup, zatim kim, peršun, mirođiju, šafran, mentu, cimet, đumbir i pinjole. Od mesa je bila zastupljena ovčetina, jagnjetina, meso magaraca, svinjetina, govedina, žabe i puževi. Veoma se cenila vulva i punjena vimena mladih prasica, zatim kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice kao što su labudovi, ždralovi, nojevi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi. Poseban delikates je bio jezik i mozak pauna. Od divljači su konzumirali divlje svinje, srndaći i zečevi, a tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju i pripremali je sa mlekom i medom. Većina stanovništva je od riba jela sitnije slane ribe, a bogataši tunu, jesetru, mrenu, zubatca, jegulju, rakove, škampe, školjke i ostrige. Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku mast, goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su preuzeli pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba i pogača, pripremali su i raznovrsna peciva.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!