Teleskop, Carol Saltus Ključ za otkrivanje vašeg karaktera prema tipu građe tela Arion, zemun, 1987. Mek povez, dobro očuvana knjiga. 253 strane.

ok

ok

NOLIT BEOGRAD 1956.GOD TVRD POVEZ 267 STR OCUVANO, POTPIS NA PREDLISTU POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 AA

IZDAVAC ; ARION - BEOGRAD - ZEMUN 1987 GOD. 255 STR. MEKI POVEZ , IZUZETNO DOBRO OCUVANO

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Besplatna dostava podrazumeva slanje preporucene tiskovine postom nakon sto uplatite knjigu na racun koji ce vam biti dostavljen . A 151

Tvrd povez , 267 strana , dve mrljice na zadnjim koricama inače knjiga u dobrom stanju . Cena knjige smanjena

izdavac nolit 1936 brosirani povez prvi list ojacan selotejpom WQW

Liberz Haronov Teleskop Darkwood Mek povez 64 str u boji

Teleskopi, rakete, zvezde Autor - Werner Budeler Izdavac - Tehnicka knjiga, Zagreb, 1957. godine. Tvrde korice, zlatotisk, 280 strana, ilustovano i ocuvano. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1

Stanje: veoma dobro Dimenzije: 17,5 x 22 cm Izdavač: Tehnička knjiga, Zagreb Godina: 1957. Pismo: latinica Povez: tvrdi platneni Broj strana: 277

- Prosveta Beograd 1965. - Sa slovenačkog prevela Jelena Križaj - Broširano, 394 strane, ocena za stanje 3 Ivan Bratko, slovenski komunist, partizan, častnik, prvoborec, pisatelj in publicist, * 15. februar 1914, Celje, † 23. marec 2001. Bratko je leta 1941 v Ljubljani končal študij na pravni fakulteti. Od 1933 je bil član KPS in že pred 2. svetovno vojno dejaven pisec socialnogospodarskih člankov. Od 1941 je sodeloval z NOB. Iz internacije v Gonarsu je pobegnil k partizanom; bil je rezervni podpolkovnik JLA. Bratko je kot pisatelj dosegel največji uspeh z romanom Teleskop (1954) v katerem z mikavnim pisanjem o razburljivih dogodkih o usodi posameznikov in skupine popisuje pobeg iz taborišča v Gonarsu. Bratko je te dogodke (bil je med organizatorji pobega) popisal kronistično in jih povezal v zaokroženo pripoved, tako da ima delo dokumentarno in literarno vrednost. Za delo je prejel Levstikovo nagrado. Leta 1957 je izdal reportažno povest Pomlad v februarju, ki pripoveduje o likvidatorjih v Ljubljani. Povest je sicer napeta, a literarno šibka. Napisal je še zbirko novel Vroči asfalt Evrope (1962), Dekletov dnevnik (1969) in potopisa po ZDA Rakete in sekvoje (1965) ter S poti po evropskem zapadu (1950). S področja kulturnopolitične publicistike sta nastali deli Čas knjige (1972) in Okrogla miza (1977).

Beli put, Beograd, 2009. 172 strane. Odlično očuvana. Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska?

Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska? ✰Izdavač: Beli put, 2009. ✰Povez: broširan, 173 strane ✰Podvlačena: ne, ima posvetu, težina 200 grama

Nešto užasno čudno - Srebrni kovčežić Autor: Kris Mauld Broj strana: 181 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 125X175 mm Godina izdanja: Septembar, 2010 Izdavač: Beli put Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska?

Nešto užasno čudno - Srebrni kovčežić Autor: Kris Mauld Broj strana: 181 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 125X175 mm Godina izdanja: Septembar, 2010 Izdavač: Beli put Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska?

Nešto užasno čudno: Srebrni kovčežić Autor: Kris Mauld Prevodilac: Jelena Katić Živanović Naslov originala: The Silver Casket / Chris Mould Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska? Izdavač: BELI PUT Godina izdanja: 2009 Format: 19 cm Broj strana: 192 odlično očuvana knjiga

nova knjiga Nešto užasno čudno: Srebrni kovčežić Autor: Kris Mauld Prevodilac: Jelena Katić Živanović Naslov originala: The Silver Casket / Chris Mould Tamo daleko napred, obrisi Krempton Roka postaju sve jasniji kroz zamagljena stakla stotina teleskopa. Crni roj gusara nikada nije bio bliži ni spremniji za konačnu bitku. Šta je probudilo kosture iz njihovog snevanja? I kako će Stenli Bagls uspeti da pobegne iz njihovog smrtonosnog stiska? Izdavač: BELI PUT Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-85489-91-4 Format: 19 cm Broj strana: 192 POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 GA

Isaija Janakone - Galilejev prijatelj Sezam Book 2009 Broj strana: 342 Uzbudljiva epska avantura koja će Vas povesti na nezaboravno putovanje od papskog Rima sve do tajnih odaja Zabranjenog grada! Rim, praskozorje XVII veka. U palati princa Federika Čezija skupljaju se najveći umovi tog doba. U velikoj tajnosti, jer inkvizicija vreba – želi da spreči neizbežnu revoluciju. Među tim velikanima, nalazi se i slavni Galileo Galilej, sa svojim opasnim izumom, teleskopom, kao i Johan Šrek zvani Terencije, lekar neukrotivog duha, koji želi da pronikne u tajne ljudskog tela. Zajednički cilj, napredak civilizacije, zauvek će spojiti ova dva genijalna uma, iako će ih sudbina razdvojiti...

SV10 29766) ŠKOLSKI ASTRONOMSKI ATLAS , Kreativni centar Beograd 2003 , U ovom atlasu ćeš pročitati šta sve ima na nebu i od čega je Zemlja sastavljena, zatim, šta su to zvezde, crne rupe i koliko planeta ima; ma, sve o sazvežđima i galaksijama i o tome kako je nastao svemir. I o našem Suncu ćeš naći sve što ti treba, i o planetama, kometama i našem Mesecu. Pa zatim, upoznaćeš najslavnije astronome i kako su ljudi osvojili Mesec i kako rade rakete. Pa onda šta su to teleskopi i kakvi sve postoje. I, naravno, još mnogo drugog. Ovo je prava knjiga za mladog astronoma. Autor: Hose Tola , Prevodilac: Gordana Prodanović , mek povez, format 21 x 27,5 cm , ilustrovano u boji , 96 strana , potpis na naslovnoj strani , opšte stanje dobro ( 3)

S. I. Vavilov Isak Njutn Život i radMeki povezSergej Ivanovič Vavilov (ruski: Sergéj Ivánovič Vavílov (24. ožujka [OS 12. ožujka] 1891. – 25. siječnja 1951.) bio je sovjetski fizičar, predsjednik Akademije znanosti Sovjetskog Saveza od srpnja 1945. do smrti. Njegov stariji brat Nikolaj Vavilov bio je poznati ruski genetičar.Vavilov je osnovao sovjetsku školu fizičke optike, poznatu po svojim djelima u luminiscenciji. Godine 1934. suotkrio je Vavilov-Cherenkov efekt, otkriće za koje je Pavel Cherenkov dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1958. Kasha-Vavilov pravilo kvantnih prinosa luminiscencije također je nazvano po njemu.Bio je član Akademije znanosti SSSR-a od 1932., šef Instituta za fiziku Lebedev (od 1934.), glavni urednik Velike sovjetske enciklopedije, član Vrhovnog sovjeta od 1946. i dobitnik četiri Staljinove nagrade ( 1943, 1946, 1951, 1952).Pisao je o životima i djelima velikih mislilaca, kao što su Lukrecije, Galileo Galilei, Isaac Newton, Mihail Lomonosov, Michael Faraday i Pyotr Lebedev, između ostalih.OstavštinaMeteorološka postaja (kao i glečer i ledena kapa) na Otoku Listopadske revolucije, u skupini Sjeverna zemlja, nazvana je po Vavilovu. Mali planet 2862 Vavilov koji je 1977. otkrio sovjetski astronom Nikolaj Černih nazvan je po njemu i njegovom bratu Nikolaju Vavilovu.[1] Po njemu i njegovom bratu nazvan je i krater Vavilov na suprotnoj strani Mjeseca.Postoji brod nazvan po njemu, Akademik Sergej Vavilov. Ona je istraživačko plovilo koje može prevoziti oko 150 članova posade i putnika, te je ledolomac klase 1A koji redovito putuje na Antarktik i Arktik. U ljeto 2010. radila je na i oko obale Svalbarda. Također, po njemu je nazvan i avion Aeroflota, s identifikacijskim brojem VO-BHL.Isak Njutn (engl. Sir Isaac Newton, /ˈaɪzək ˈnjuːtən/; Linkolnšir, 4. januar 1643 — London, 31. mart 1727)[1] je bio engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Linkolnširu, a preminuo je 31. marta 1727. u Londonu[1].Njegova studija Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma.U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[traži se izvor] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove.Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf:6/22

jedna politička životna priča Feministička 94. 290 strana. Sem što je požutela sa strane, po boku od stajanja, veoma očuvana. Ova knjiga je više od beletristike. BEZ ALIBIJA Žurim. Ne zato što mi je jasno da sam rešila da napišem knjigu (da li je to bilo u snu kao što mnoge druge donesene odluke izgledaju ujutru?) delići mog života me opsedaju i drže budnom. Hoću da ih uhvatim pre no što nestanu ili se pretvore u anegdote, mrtvi kao slajdovi sa odmora, koji, nakon što smo ih videli nekoliko puta, više ne bude nikakve emocije. Jezik, moj problem je jezik, ovo nije moj jezik. Mogla bih da pišem u bojama ili zvucima bez reči. Delići koje nalazim između spiska za pijacu i beleški daleko su od mene, ili tako blizu da mi je neprijatno. Emocije koje deluju isuviše sentimentalno ili dramatično ako se ispišu na papiru. Ljubav. Bol. Reči koje postaju plitke, ili poslovne, ili tvrde. Pička. Vagina. Orgazam. To nije moj jezik, pa ipak, drugi nemam. Hoću da ulovim svoja iskustva. Ona iz prošlosti, ova iz sadašnjosti. Teže je opisati ono što je vremenski bliže. Značenja su se promenila. Odnosi više nisu oni koje sam imala u prošlosti. Ne znam više šta je to seksualnost. Nemam više kategorije za ljude oko sebe. Etikete su postale besmislene: moj muž, moja devojka. Razlike koje više ne odgovaraju. Radim. Sve vreme radim. Nikad nisam u stanju nerada. Druga reč za življenje. Neću da pravim kompromise. Neću da se stidim. Teško je. Kada sam pisala političkim jezikom ili jezikom ekonomije, u kompromisu koji sam napravila da bi me razumeli moji saveznici, suviše toga je otpalo zato što se nije uklapalo u teorije. Pišem da bih povratila svoju ravnotežu. Da bih izbalansirala svoj marksistički jezik kroz koji mogu da izrazim većinu stvari, ali ne sve. Mora da bude celina, mora da postane celina, ali još uvek nije. Lično je političko, ali trenutno postoji ista podvojenost u mom pisanju kao i u mojoj fragmentiranoj stvarnosti. Uspeh koji je isuviše komotan, naš bol koji se prevodi u izraze produkcije i reprodukcije. Ljudi mi prilaze da bi rekli da sada razumeju šta govorim. Dok sam sve ove godine govorila jednu te istu stvar. „Mnogo bolje pišeš nego pre nekoliko godina kada si još uvek pisala one emotivne fragmente“, kaže jedna osoba. Moj bol je ispao iz teoretskog okvira. Bolje ga razumeju bez bola. Njihovo razumevanje je isuviše jednostavno. Moram da ga uništim. Stvari nisu tako jednostavne. Čak i dok se uljuljkujem u toplini komplimenata, dok mi ego raste, opet postajem sumnjičava. Ako je prijateljstvo tako jednostavno, onda sam rekla premalo. Opet iskušenje da stvari ostavim kakve jesu. Da se uklopim. Stari drugovi koji lažu da su oduvek znali koliko će važan postati ženski pokret. Izigravaju solidarnost koju nikad nisu osetili. Kako je lako verovati im. Nema bola. Nema podvojenosti. Nema mržnje. Nož mi stoji u leđima. Čujem šaputanje: izdaja. Sara je mrtva. Žene pored mene u tramvaju ćute. Tegle torbe i decu. Proširene vene. U liftu u Biljmeru Fransin je silovana. Nedelju dana kasnije i njena prijateljica. Na daljinu, kao da gledaš s pogrešne strane teleskopa, vidim ženu praznog pogleda, s glavom punom nemogućih snova. Još nema dvadeset godina. Žena, domaćica. Ja, ali ne više ona koja jesam. Gotovo da sam je zaboravila sve dok je nisam srela u samoposluzi, stidljiva, ispustila je novac, i pocrvenela dok se saginjala da ga pokupi. Slika u ogledalu mene, onoga što sam bila, umnožena od toliko mnogo hiljada žena koje se u tišini izluđuju, iako to niko ne primećuje. Dok plaču zbog neke sentimentalne ljubavne priče. Ne shvatajući odakle potiče bol. Još uvek sam ta žena, ranjena, gorka, sumnjičava, istovremeno dok sam i jaka, kreativna, nezavisna žena koja sam takođe. Ljutnja blizu površine. Ljutnja koja sebi dozvoljava da se preobrazi u političku teoriju, u jezik koji i ne-žene mogu da pročitaju. Ali ja sam još uvek ljuta. Ne tražim alibi. Nemojte prebrzo da me shvatate. VREME RANJAVA SVA ZALEČENJA Ana, koju zovem Ana jer bih ja tako volela da se zovem. Žalim za Anom. Gotovo kao sebe volela sam je zato što je bila kao ja, osećam se sigurnije sa nekim iz sopstvene vrste. Ana koju sam sada izgubila, nikad neće biti isto, ta nevinost sestara koje se igraju sa svojim lutkama i servisom za kafu za lutke. Toplina drugarica koje rade na istom zadatku. Stomak uz koji možeš da se ušuškaš. Nikad se nećemo otarasiti brda optužbi među nama, njen strah od mene me parališe. Više ništa sa njom ne mogu. Njen muž i njena deca stoje između nas, stan, kirija, izdržavanje za decu, rođaci koji me sumnjičavo gledaju, prepreke koje ne mogu da prevaziđem. Ne prihvataju nas, Ana opet postaje samo žena svog muža, izvan mog domašaja. A šta ja imam da ponudim, razmišljam mazohistički. Brda emocija, sve moje neuroze i traume koje s njom hoću da podelim, ali bez stana, odobravanja suseda, rođaka, ili priznatog statusa. Ne mogu sigurnost da joj pružim, već samo borbu za prostor koji nam niko besplatno neće dati. Ona to ne može da podnese, ludi od dva života koja ne mogu da se uklope, i prirodno ja sam ta koja mora da ode, nemam brak od dvanaest godina na koji mogu da se pozovem, samo to da pucam, da umirem, ali kome se to danas ne dešava. Žalim za Anom, puštam ploče koje smo zajedno slušale i plačem. I čitam: Džil Džonston koja je putovala po Španiji, plačući, da bi vratila svoju ljubav. Beznadežna, nije mogla da se bori sa brakom sa muškarcem. I Kejt Milet koja plače kroz celu knjigu od ljubavi prema Siliji. Još uvek su žive, Kejt i Džil. Može se to prevazići. Sve se troši kroz vreme, ali vreme ranjava sva zalečenja, kaže Džil, i sa sposobnošću za ljubav bol raste. I onda sećanja, kao neprekidni porno film u mojoj glavi: velike mekane grudi i mekan stomačić i njena leđa veća i šira od mojih. Mirisi, njena kosa, njen pazuh koji ima drugačiji miris od ostalih parfema na njuškajućem putu nadole po njenom telu. Njen vrat, miris novorođenih mačića. Kako se smeje dok s mukom vadi kovrdže zaglavljene između zuba; prestani, ako se smejem, ne mogu da svršim. Onda dubok san, njene grudi su isprva delovale kao da će da se sudaraju sa mojim, sve četiri jednako mekane, rađale smo decu, ali sve se uklapa. Spavamo zagrljene, njena glava na mom ramenu ili moja glava na njenom sve dok se ne okrenemo u snu, moj stomak spram njenih leđa ili moja leđa spram njenog stomaka. Kad ona svršava to je pravo slavlje, nikad nisam doživela nešto tako blisko. Mogu s njom sve da osetim jer znam kako je to, mekano naduvavanje, sve je mekano, i onda brži ritam. Kada me zove i dovuče do sebe, ona proba svoj ukus na mojim usnama. Osećamo se kompletno, dok se srećne zajedno ušuškavamo zaboravljajući da popijemo viski: sledećeg jutra pošto odlazi ostavljam dve poluprazne čaše tako da manje primećujem njeno odsustvo. Noću spavam sama na jastucima koji još uvek mirišu na nju; nalazim kovrdžave dlake među čaršavima, tamne, njene. Porno film koji se neprekidno vraća. Tiho vodimo ljubav na golom podu u Londonu ne praveći buku na vrhuncu tako da ne bismo probudile ostale u sobi. I za vreme vikenda sa našom ženskom grupom, dovlačimo krevete jedan pored drugog, prekrivajući ih bez komentara našim duplim čaršavom. Mislim da nikome tu ne bi bilo ništa čudno, pa ipak se nismo usuđivale da vodimo ljubav. Zavisna od njenog tela, dok sama spavam tako je drugačije nego kad smo zajedno, dublje je, bez snova, gotovo bez pokreta. Sledećeg dana kad je vidim da mi prilazi verujem da je postala lepša, ali to je možda zato što vidim njeno jako telo pod njenom odećom. Spavati zajedno je gotovo isto toliko važno kao i razgovarati. Gunđamo zbog uskih, čednih kreveta koje smo spojile u vaspitnom institutu za odrasle. Bolje da bole leđa nego da mi nedostaje toplina njenog tela. Celo leto sam pokušavala da je izbacim iz sebe, da se oslobodim. Još je bilo nade kad je otišla, gotovo da smo se našle u našoj tuzi. Rekla je da se ne usuđuje da ide dalje, uplašena od osećanja koja su postajala sve jača, uplašena jer je postajalo sve teže rastati se, uplašena jer će u budućnosti izazvati još veću patnju u meni nego do sada. To je nemoguće, kažem, već je nemoguće osetiti veći bol, samo možemo da nastavimo. Razgovor o tome već je bio nastavak naše veze pod nekim drugim imenom. Ali ona je ipak otišla. Iščekivala sam njeno pismo u kome bi, naravno, pisalo da ne može da živi bez mene i da moramo da nastavimo bez obzira na posledice, ali kad je njeno pismo konačno stiglo bilo je to jedno brbljivo pismo sa letovanja, na distanci, o kampovanju, gde su sada, kako još uvek misli na mene, i kako je gotovo zaboravila svoju torbu u muzeju iz rasejanosti i da se nada da sam već do sada donekle prevazišla bol. Bol, bol, padam u jamu, pravim ludačke planove da odem kod nje, ubeđena da neće biti tako hladna ako me vidi, ubeđena da neće sve biti gotovo samo ako je dodirnem, ubeđena da ćemo nastaviti čak i ako kažemo jedna drugoj da je nemoguće. I zamišljala sam kako je moja i zaključavam je, ili kako se s njom bijem ili je ubijam. Kad bi samo nešto razumela od ovog bola, mislila sam, šta bih mogla da uradim da ga oseti. Ali kako govoriti o bolu nekome ko ne zna šta je to, ko nikad nije izgubio nekoga koga voli, udata dvanaest godina za istog čoveka, nikad nije izgubila dete pod tramvajem ili drugaricu koja se ubila. Ništa nije znala bez obzira što je živela duže od mene, šta je ona znala o bolu. Pisala sam grozna pisma govoreći da je mrzim što je bilo i tačno u to vreme, da je prezirem zato što je malograđanka koja je izabrala svoje malo bezbedno iskustvo i dobila odgovor da je uvređena i nesrećna. Nesrećna. Šta je ta osoba znala o bolu. Napisala sam konačno pismo, da više nikad ne želim da je vidim, da nikad nećemo moći više da budemo prijateljice. I vratila se u Amsterdam gde sam opet pala u jamu kad sam videla krevet u kome smo zajedno spavale, biljku koju mi je dala, knjige koje smo zajedno čitale, lampu sa ljubičastim slovima po njom; Ana je dušica, Anja je dušica, njenu sliku na zidu. Znala sam da je u grad... s