Otkrivanje vasione - istorija astronomije do 19. veka Nenad Jankovic Откривање васионе - историја астрономије до 19. века, Ненад Јанковић, наш највећи познавалац историје астрономије и писац неколико изузетних књига из те области. Ова књига је предата за штампу у његовим позним годинама - у њој је зао- кружио цео свој истраживачки рад. Она је више од историје науке, и штета је што не постоји њен превод на енглески, што би пратиле и квалитетне илустрације.. Таква књига би засигу- рно била у самом врху, међу сличним. Књига је прилично велика (кажу и `обимна` они који нису чу- ли за полисемију), на 904 стране са индексом. astronomija svemir vasiona kosmos astronom svemirsk vasionsk kosmick nauka nauke fizika teleskop njutn kopernik kepler sunce zvezde mesec

Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648 Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um... Povez : tvrd Strana : 690 Format : 210mm x 290mm Pismo : ćirilica

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Isak Njutn i Njutnova principija - Prof. Dr Milutin Milanković, inž. Slavko Bokšan Oblast: Nauka Opis: Beograd 1946, meki povez, str. 95, cirilica Izdavač: Društvo `Nikola Tesla` Autor: Milutin Milanković Težina: 1.0 kg Matematički principi prirodne filozofije[1] (lat. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica ili samo lat. Principia) je delo u tri toma ser Isaka Njutna, koje je prvi put objavljeno 5. jula 1687.[2][3] Njutn je osim toga objavio dva naknadna izdanja, 1713. i 1726. godine.[4] U ovom delu Njutn je izneo svoje zakone kretanja čime je udario temelje klasičnoj mehanici, kao i Njutnov zakon opšte gravitacije, i izvođenje Keplerovih zakona planetarnog kretanja (koje je Kepler otkrio empirijski). Principia se „s pravom smatra jednim od najvažnijih dela u istoriji nauke“.[5] Francuski matematički fizičar Aleksis Klero 1747. godine izjavio: „Čuvena knjiga o matematičkim principima prirodne filozofije je označila epohu velike revolucije u fizici. Metod koji je koristio njen blistavi autor ser Njutn ... obasjao je svetlom matematike nauku koja je sve do tad ležala u tami pretpostavki i hipoteza.“[6] Jedna novija analiza je pokazala da iako prihvatanje Njutnovih teorija nije bilo trenutno, do kraja veka nakon objavljivanja 1687, „niko nije mogao da porekne“ (da je iz `Principia`) „proistekla nauka koja je, bar u određenim pogledima, za daleko prevazišla sve šta je postojalo ranije i da je jedinstvena kao ultimativni egzemplar nauke uopšte.“[7] U formulisanju svojih fizičkih teorija, Njutn je razvio i koristio matematičke metode koje danas spadaju u oblast matematičke analize. Međutim, rečnik matematičke analize kakav je danas poznat u velikoj meri nije bio prisutan u delu Principia; Njutn je mnoge svoje dokaze dao u geometrijskom obliku infinitezimalne analize, bazirane na limesima malih geometrijskih veličina Isak Njutn (engl. Sir Isaac Newton, /ˈaɪzək ˈnjuːtən/; Linkolnšir, 4. januar 1643 — London, 31. mart 1727)[1] je bio engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Linkolnširu, a preminuo je 31. marta 1727. u Londonu[1]. Njegova studija Matematički principi prirodne filozofije (lat. Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma. U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop[traži se izvor] i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove. Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf: Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost; Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost. (Nature and nature`s laws lay hid in night; God said `Let Newton be` and all was light.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Staracke pegice na bocnim stranama tabaka, sve ostalo uredno! Fototipsko izdanje iz 1890 Knjiga `Stara Srbija i Makedonija` autora Spiridona Gopčevića predstavlja detaljan opis stanovništva i običaja tog područja koje obuhvata teritoriju od Skoplja do Soluna, od Prištine do Verije. Autor nam donosi putopisne beleške, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara, kao i druge zanimljive detalje o životu i kulturi srpskog naroda u tom području. Drugi deo knjige se bavi srpsko-bugarskim sporom o Makedoniji i Staroj Srbiji, gde je izložena istorija njihovog suparništva, jezik Makedonaca i Staro-Srbijanaca, običaji, način života, narodne pesme i druge karakteristike ovog prostora. Autor takođe analizira procese islamizacije, pojelinjenja, bugarizacije i albanizacije u regionu. Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (nem. Leo Brenner; 9. jul[1] 1855, Trst – 1928) bio je srpski istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac. Poreklo Potiče iz srpske porodice (obitelji - po Dositeju) iz Trsta, koja se onamo doselila iz Herceg-Novog u vreme kada je taj grad bio duhovni centar Srba. Bili su iz bokeljskog mesta Podi.[2] Gopčević je porodica `crnogorska` koja je od strane `venecijanaca` u 17. veku na stepen grofstva `uzvišena`. Tu se kod tršćanskog milionera, grofa Gopčevića u Trstu u gostima rado bavio i veliki Njegoš, njegov srodnik.[3] Novosadski časopis `Danica` je objavio Njegoševu pesmu pod nazivom `Pirovanje`, za koju stoji u napomeni da je nastala `U Trijestu, 7. dekembrija 1850. kod g. Spiridona Gopčevića`.[4] Spiro je rođen je u leto 1855. godine u `Gopčevića palati` na Velikom kanalu u Trstu.[5] Otac Spiridon bio je `prvi` trgovac (velikokupac[6])u Trstu, a majka Lujza rodom Emanova bila je Bečlijka. Bez oca je mali Spiridon ostao kad mu je bilo šest godina, a bez majke u osamnaestoj. Otac imenjak `prvi pritežilac lađa` i veliki trgovac austrijski - propao je tokom jednog velikog špekulantskog poduhvata. On je nakon finansijskog sloma iz 1856. godine, kada su mu tokom rata stradale 32 lađe sa kupljenom hranom (žitom) u Azovskom moru[7], poludeo i u bečkom sanatorijumu izvršio samoubistvo. Mladi Špiro je završio gimnaziju u Melku, a u Beču trgovačku školu i konzervatorijum. Zatim se za svoju dušu privatno školovao - `odao istorijskim, geografskim, militarskim (vojnim) i nautičkim (vojno-pomorskim) studijama`. Afinitet pokazuje i prema lingvistici; navodno je učio 28 jezika, od kojih je taj poliglota govorio 13. Između 1872-1892. godine putovao je neprekidno; prošao je celu Evropu, Severnu Ameriku, Malu Aziju, bio u Siriji, Palestini, Misiru, Sibiriji itd. Veliki neumorni avanturist duha i tela bio je po mnogo čemu neprevaziđen. Godine 1892. živeo je on u Celju u Štajerskoj; bio je to mali predah pred pohod u Dalmaciju.[8] Astronom Život je u mladosti proveo burno kao ratni izveštač i novinar sa Balkanskih ratišta. U braku će dobiti novi polet ka drugačijim aktivnostima. Bio je oženjen austrijskom plemkinjom Fani Manora Plasković iz Moravske, te uz podršku njene porodice otvara 1893. godine privatnu (`zvezdarnicu`) opservatoriju, na ostrvu Mali Lošinj (po Dositeju: ostrvu Malom Lošinju) koju naziva po njoj Manora.[9] Lošinj je izabran za lokaciju zbog izvanrednih klimatskih odlika koje uslovljavaju posebno vedro nebo nad tim ostrvskim mestom, što pogoduje opservaciji. Gopčević je bio upravnik te zvezdarnice u periodu 1893-1909. godine. Imala je ta ustanova najveći teleskop na Balkanu, koji se sačuvao. Pod pseudonimom „Leo Brener“ objavljuje mnoštvo opažanja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera te Saturna. Kao priznanje za obiman posao jedan krater na Mesecu dobija ime po njemu Leo Brener. Špiro je propagirao astronomiju i tom cilju izdavao i svoj list sa tom tematikom `Astronomische Rundschau`. Stvaralaštvo Spiridon je bio izuzetno plodan pisac, koji je za kratko vreme ispisao obimno i interesantno štivo. Prvo delo mu je objavljeno u Lajpcigu 1877. godine i to na nemačkom jeziku: `Montenegro und die Montenegriner`. Knjigu je posvetio Darinki, udovici crnogorskog kneza Danila.[10] U tom spisu je inače kritikovao crnogorskog vladara kneza Nikolu Petrovića, sa kojim je bio u sukobu. Ubrzo je objavio istoriju crnogorsko-turskog ratovanja 1876-1878. godine. Posle bavljenja u Crnoj Gori, veliki avanturista je slično prošao među Albancima pa Bugarima. Nakon dolaska u sukob sa vladajućim krugovima tih zemalja, Gopčević bi ih pisanjem razobličavao. Usledila su zatim druga u dobroj meri intrigantna dela o Albancima i Bugarima, poput: `Oberalbanien und seine Liga` (Lajpcig 1881) i `Bulgarien und Ostrumelien` (Lajpcig 1886). U Beču je 1889-1890. godine izdavao jedan časopis i jedan dnevni list (Wiener Tagespost).[5] Za petnaest godina Gopčević je objavio dvadeset opsežnih dela i brošura (poput `Istina o Makedoniji`[11] iz 1890), jedan roman (`Beata`), šest novela, 250 `militantnih i maritimskih` članaka, 30 naučnih radova, 85 beletrističnih članaka, te 1350 političkih i rasprava u čak 76 raznih časopisa.[12] Ostali rad Etnografska karta „Stara Srbija i Makedonija“. Nakon `razlaza` sa Bugarima, zbog pisanja o bugarskim zločinima u Pirotu, Spiridon se najzad okreće svom srpskom rodu. Od tada on je sa strašću kakva se retko sreće, ispisao mnogo sjajnih stranica braneći srpstvo, naročito u Makedoniji. Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih `ćeri, organizaciju, koja je finansirana s`polja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je `Stara Srbija i Makedonija`. Napisao je i knjigu `Crna Gora i Crnogorci`, koju je žestoko kritikovao Bernhard Švarc zbog navodne pristrasnosti na štetu Crnogoraca. Iako u Trstu, Spiridonu je uvek bilo blisko Srpstvo, Crna Gora i Srbija, njegova je porodica bila veliki dobrotvor srpskog naroda, te ga je pomagala u ustancima.

Izdavač: Metaphysica, Beograd Biblioteka Agarta Prevod: Aleksandar Dramićanin Povez: tvrd Broj strana: 328 Pečatirana, veoma dobro očuvana. Novi pogled na svet, koji se zasniva na duhovnim učenjima mističke filozofije istoka i zapada. Ono što se, kao crvena nit, provlači kroz sva učenja svih vremena, jeste duhovno jedinstvo individue i celine, čoveka i Boga. Delo koje nas inspiriše. PHILOSOPHIA PERENNIS je fraza koju je skovao Lajbnic. Međutim, ona je drevna i sveopšta metafizika koja prepoznaje božansku stvarnost, suštinsku za sav postojeći svet; psihologija koja u duši nalazi nešto slično ili čak istovetno njoj; etika koja kao konačni cilj postavlja čoveku poznavanje jedne imanentne i transcendentne suštine sveg postojanja. Začeci večne filozofije mogu se naći u tradicionalnom znanju primitivnih naroda svih delova sveta, a u svojim razvijenim oblicima ima mesto u svakoj organizovanoj religiji. Jedna verzija najvišeg zajedničkog činioca za sve prethodne i potonje teologije prvi put je bila zapisana pre više od dvadeset i četiri veka i od tog vremena ta neiscrpna tema se uvek iznova razmatra sa stanovišta svake verske tradicije i na svim glavnim jezicima Azije i Evrope. Na stranicama koje slede sakupio sam izabrane delove tih spisa, izabrane uglavnom zbog njihovog značaja – jer delotvorno ilustruju određenu tačku u opštem sistemu večne filozofije – ali i zbog njihove suštinske lepote i znamenitosti. Raspoređeni su po raznim poglavljima i uklopljeni, takoreći, u moj komentar, koji ima za cilj da ilustruje, poveže, razvije i, tamo gde je to neophodno, osvetli. Znanje je funkcija bića. Kad postoji promena u biću saznavaoca, postoji i odgovarajuća promena u prirodi i kvantumu znanja. Na primer, biće deteta se rastom i obrazovanjem menja u biće čoveka; među rezultatima te promene prisutna je i revolucionarna promena u načinu, kvantitetu i karakteru saznavanja. Kako jedinka raste njeno znanje postaje konceptualnije i sistematičnije po obliku, a njen činjenični, utilitarni sadržaj značajno se povećava. Ali protivtežu tim dobicima čini izvesno opadanje sposobnosti neposrednog shvatanja – što se ispoljava u otupljivanju i gubitku intuitivne moći. Obratite takođe pažnju na promenu koju naučnik može da proizvede u svom biću mehanički, to jest upotrebom alatki. Opremljen spektroskopom i teleskopom od petnaest santima, astronom, kad je u pitanju vid, postaje nadljudsko stvorenje, te, kako bismo i očekivali, znanje koje ima to nadljudsko stvorenje vrlo je različito po kvalitetu i kvantitetu od znanja koje može steći naučnik što gleda u zvezde nemodifikovanim, običnim ljudskim očima. Na čovekovo znanje ne utiču samo promene u fiziološkom ili intelektualnom biću. Ono što znamo zavisi i od našeg izbora da li ćemo se izgraditi kao moralna bića. „Praksa“, po rečima Vilijama Džejmsa, „može da promeni naš teorijski horizont na dvostruki način: vodiće nas u nove svetove i obezbediće nam nove moći. Znanje koje nikad nećemo steći ako ostanemo kakvi jesmo može nam biti dostižno kao posledica viših moći i uzvišenijeg života, a to možemo ostvariti samo putem morala.“ Sažetije rečeno: „Blaženi koji su čistog srca, jer će Boga videti“. Istu ideju izrazio je i sufi pesnik Džalaludin Rumi, upotrebom naučne metafore: „Astrolab tajni Božjih je Bog“. Ova knjiga je, ponavljam, antologija večne filozofije. Ali iako je antologija, ona sadrži malo izvoda iz spisa profesionalnih ljudi od pera. Takođe, mada ilustruje određenu filozofiju, jedva da sadrži poneku misao profesionalnih filozofa. Razlog tome je vrlo prost, večna filozofija se bavi pre svega božanskom stvarnošću, suštinskom za mnogostrukost postojećeg sveta, ali priroda ove stvarnosti je takva da je mogu neposredno shvatiti samo ljudi koji su izabrali da ispune izvesne uslove, čineći sebe punim ljubavi, čistog srca i siromašnim duhom. Zašto bi trebalo da bude tako? Ne znamo. To je prosto jedna od onih činjenica koju moramo da prihvatimo, sviđala nam se ili ne, ma koliko nam mogla izgledati neverovatno. Tako, recimo, u svakodnevnom iskustvu ne postoji nijedan razlog za pretpostavku da se voda sastoji od vodonika i kiseonika, a, ipak, kad je podvrgnemo izvesnim, prilično drastičnim tretmanima, priroda njenih sastavnih delova nam postaje očigledna. Slično tome, u svakodnevnom iskustvu nema mnogo razloga za pretpostavku da um prosečnog čoveka, kao jedan od svojih sastojaka, poseduje ono što nalikuje, ili je istovetno stvarnosti koja je suštinska za sav raznoliki svet; ipak, kad se taj um podvrgne izvesnim, prilično drastičnim tretmanima, božanski element, od koga se bar delimično sastoji, postaje očigledan ne samo tom umu, već svojim odrazom u spoljašnjem svetu i drugim umovima. (K-121)