Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tkanje je tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem (pod pravim kutem) od najmanje dva sistema niti, od kojih jedan ide uzduž tkanine (osnova), a drugi po širini tkanine (potka). Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda, struktura i veličine. Načelno postoje tri osnovne forme tkanja; platno, keper i saten. Za maštovita tkanja kao što su, baršun, žakard, dobi, leno, potrebni su kompliciraniji razboji sa specijalnim dodatcima.[1] Način na koji se niti upleću određuje vrstu tkanja. Neki efekti postižu se izborom niti ili kombinacijom pređe.[1] Shematski prikaz osove i potke Tehnika tkanja s vremenom se mijenjala i razvijala, ali je u osnovi princip rad i a takozvanih - listovnih razboja ostao isti. Određeni broj niti pređe osnove namotan je na valjak (vratilo osnove), sa kojeg se niti dovode u horizontalni položaj pa se zatim u skladu s uzorkom provlače kroz rupice najmanje dva žičana okvira – listova (uvođenje osnove). Tako se za izradu tkanine u platnenom vezu na razboju sa dva lista, svaka neparna nit naizmjenično uvodi u prvi list, a svaka parna u drugi. Takvim preplitanjem se uz istovremeno spuštanje jednog i podizanje drugoga lista, po cijeloj širini osnove formirao - zijev (tunel).[2] Za razliku od tog na jednostavnom horizontalnom razboju, se to izvodi naizmjeničnim pritiskom lijeve i desne noge na pedalu, dok se na modernim industrijskim razbojima - podizanje i spuštanje listova izvodi jako brzo automatskim sklopovima, iako se koristi veći broj listova. U zijev se po čitavoj širini unosi nit potke namotana na čunak; promjenom položaja listova potkina se nit poveže i stvori se novi zijev. Prije prepletanja nove potkine niti istkana potka se stisne grebenom, da se osigura jednolika gustoća tkanine.[2] Opisani proces se kontinuirano ponavlja i u suštini je jednak kod ručnog i mašinskog tkanja. Razlike postoje u brzini, automatizaciji procesa, tehnici i načinu prepletanja potke kao i strukturi dezena. Tkanjem na mašinama s većim brojem listova, uz korištenje raznobojnih pređa i uvođenjem osnove u skladu sa odgovarajućim uzorcima mogu se proizvoditi dezenirane tkanine jednostavnijih šara, ravnocrtnih kontura i geometrijskih oblika.[2] Žakardov razboj kog je 1808. konstruirao Joseph Marie Jacquard, omogućio je izradu složenijih šara i dezena, korištenjem raznobojnih niti osnove i potke u procesu tkanja. Za razliku od načina kako se zijev formira kod listovnoga razboja, na žakardnom razboju se moglo podići i spuštati željeni broj pojedinačnih niti osnove (nezavisno od drugih) i prepletati ih nitima potke u skladu sa zadanim uzorkom. Novost je bila i to, da je sam proces prepletanja (usklađen s dezenom) upravljan bušenim karticama[3], on se danas odvija uz pomoć kompjutora.[2] Originalno Jacquardovo rješenje omogućavalo je izradu fino strukturiranih šara velike površine, a ne samo jednostavne geometrijske forme. Ali je ono zbog dizanja i spuštanja pojedinačnih niti osnove bilo komplicirano i sporo, za razliku od tog na današnjim listovnim razbojima moguće je kombinirati i do 2688 niti.[2] Žakardno tkanje uključuju i brokat i damast.[1] Na modernim industrijskim razbojima tkanine se proizvode velikim brzinama, pa su niti pređe (naročito osnove) izložene velikim dinamičkim i mehaničkim opterećenjima i naprezanjima. Razboj radi potpuno automatski, upravljan kompjutorom i pokretan složenim mehanizmima.[2] Radnici uglavnom samo nadgledaju i intervniraju u slučaju kidanja niti, jer se tad mašina automatski zaustavlja, tako da jedan radnik može posluživati i do 40 razboja. Kako bi se tkanje odvijalo bez čestih kidanja niti i dobila kvalitetna tkanina što jednoličnije strukture, potrebno je dobro pripremiti pređu za osnovu i potku. Zato se pređa za osnovu dodatno škrobi i vošti, dok je priprema pređe za potku jednostavnija i uglavnom se svodi na pripremu odgovarajućih kalema pređe.[2] Danas se tkanjem na listovnim razbojima, proizvode tkanine različitih širina, od nekoliko desetaka cm do 5 metara), pa se one zavisno o radnoj širini, izvode na jednofaznim i višefaznim razbojima. Kod tkanja na jednofaznim mašinama se nit potke prepleće kroz cijelu širinu osnove u jednoj fazi radnog ciklusa, što se radi ili s pomoću čunka (čunkovni razboj) ili uz pomoć hvatača potki, ili zračnim i vodenim mlazom (beščunkovni razboj). Na višefaznim razbojima izrađuju se vrlo široke tkanine pa se jedan radni ciklus odvija istovremenim tkanjem više dijelova osnove, pri čemu se ti dijelovi procesa ne moraju odvijati u istoj fazi.[2] Historija Najjednostavnija i najraširenija stara tehnika tkanja bila je na vertikalnim ručnim razbojima, zvana - klječanje. Između niti osnove napete na okvir, - potka se prepletala prstima, uz pomoć drvenog šiljka ili igle, te nabijala drvenim češljem.[2] Razboj se koristio već u prahistoriji i to prije 5000 godina pne..[3] Dokaz za to su tkanine iz švicarskih sojenica koje se danas čuvaju u Britanskom muzeju.

RATIBOR RAJKO M. ĐURĐEVIĆ NAŠ ŽIVOT BOŽJE TKANJE Meki povez

Тамара Михайловна Соснина - Макраме. Художественное плетение ---------------------- Tamara Mihajlovna Sosnina - Makrame. Umetničko tkanje ---------------------- Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. ..... Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. Autor knjige u pristupačnom obliku otkriva tehnologiju makramea, pokazuje kako od jednostavnih, pristupačnih materijala, koristeći jednostavne tehnike pletenja čvorova, napraviti elegantne stvari koje nam pomažu da ukrasimo život. В книге рассказывается о древнем искусстве узелкового плетения - макраме. Сегодня это старинное искусство переживает второе рождение. Настенные панно, скатерти, коврики, кашпо, газетницы, всевозможные детали одежды и другие изделия, выполненные в технике макраме, пользуются большой популярностью. Автор книги в доступной форме раскрывает технологию макраме, показывает, как из простых, доступных материалов, используя несложные приемы узелкового плетения, изготовить изящные вещи, помогающие украсить наш быт. Т. М. Соснина Макраме Художественное плетение Лениздат 1985 Соснина Т. М. С58 Макраме: Художественное плетение. - Л.: Лениздат, 1985. - 192 с., ил. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- D1

Ratibor Đurđević Naš život Božje tkanjeMeki povezIskustvena studija o Božijoj promisli u ljudskom životuIhtus, Hrišćanska knjiga, 2000.343 strane.11/6

SVE O RUČNIM RADOVIMA NEKORIŠĆENO NOVO ENCIKLOPEDIJSKO IZDANJE!!!! Pletenje, kukičanje, vez, šivenje, krojenje, tkanje, čvoričanje - svi ručni radovi i sve o ručnim radovima. Knjiga je bogato i izvanredno ilustrovana, izvanredna štampa, pun kolor, tvrd povez, format veliki 30,5 x 21,5 cm, 320 strana. Ćirilica. Knjiga je nova, nekorišćena. moda, pletenje, kukičanje, ručni rad, vuna, tkanje, odeća, kape, šalovi, šivenje, kukičanje, vez # 33

Enciklopedijsko izdanje, izuzetnog sadrzaja, u odlicnom stanju. A4, pun kolor sa preko 600 kolor fotografija, semama i detaljnim objasnjenjima - pletenje, heklanje, vez, sivenje, tkanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bratislava Idvorean - Stefanovic Dvojezicno izdanje! Ova monografija daje jedinstven i sveobuhvatan prikaz tehnika tkanja koje je autorka uspela da ustanovi kod etničkih grupa koje žive na prostoru Vojvodine. Detaljni opisi svake pojedinačne tkačke tehnike uz ilustraciju načina preplitanja niti čine ovu knjigu svojevrsnim priručnikom o zaboravljenim tehnikama tkanja u Vojvodini. Iz tog razloga je ova publikacija značajan izvor znanja koji može poslužiti, kako muzejskim radnicima za tumačenje svojih tekstilnih zbirki, tako i ljubiteljima rukotvorina i tkaljama koje ovo umetničko znanje iz prošlosti pretaču u savremene tekstilije čineći da ova nematerijalna baština još uvek traje.

59371) ENCIKLOPEDIJA RUČNIH RADOVA , Judy Brittain , Mladost Zagreb 1980 ,sadržaj : Pletenje , Kačkanje , Uzlanje i tkanje , Vezenje , Goblen , Patchwork , Prošiv i aplikacija , Krojenje i šivanje , tvrd povez, format 22 x 28,5 cm , ilustrovano, latinica, 512 strana

Grozdana Komadinić TKAČKA LEKSIKA DRAGAČEVA Autor: Grozdana Komadinić Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Godina izdanja: 1992 Broj strana: 102 Format: 23,5 x 16,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, ilustrovano, dobro očuvano Tags: Etnologija Lingvistika Tkanje Razboj Ručni rad Dragačevo 16.07.2023.

Bratislava Idvorean - Stefanović ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (29 cm), 228 strana. Sadržaj: Uvod Predgovor Tekstilni materijali Kudelja Uzgoj, ubiranje i izdvajanje vlakna Prerada vlakna i pribor za rad Grebenanje Vuna Predenje niti Prepredanje Premotavanje pređe - priprema za snovanje Snovanje, navijanje osnutka i uvođenje osnove u niti i brdo Razboji za tkanje Domaći, uzani razboj Delovi razboja Radionički, širok ćilimarski razboj Opis tradicionalnog procesa tkanja ćilima Tehnika tkanja Čunkanje Analiza odabranih primeraka ćilimova iz kolekcije Muzeja Vojvodine Motivi figuralne ornamentike Tipologija varijanata prepletaja Zaključak Ilustracije Spisak ilustracija na tablama Poreklo ilustracija Rečnik Korišćena literatura

Tvrd povez, velikog formata. Izdanje Mladinska knjiga, Beograd, 2007. godine. Automobili, Crtanje, Kućni ljubimci, Vezenje, Sobno bilje, Golf, Zimnica, Zidanje, Prva pomoć, Uklanjanje mrlja, Kartanje, Šivenje, Putovanje, Zaštita od provale, Joga, Orezivanje, Električna bušilica, Zeleni čaj, Dojenje, Fotografisanje, Furnir, Kampovanje, Pozivnice, Tkanje, Šah, Bubašvabe, Bubuljice. Nekorišćena knjiga, kao nova, 696. strana. vera, vuleta kačarevića, 2023.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Autor izložbe i stručna koordinacija Jelka Radauš Ribarić, Izdavač: Muzejsko-galerijski centar, Zagreb, 1988. god. Broširan povez, 28 cm. 278 str. Kunstrduk, crno-bele i kolor ilustracije Izložba Čarolija niti, Vještina narodnog tkanja u Jugoslaviji je održana od 30. juna - 28. avgusta 1988. god.

Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Autori: Milovan Čogurić, Gordana Jevtić, Mitar Dumanović, Vlajo Čogurić Povez: broširan Broj strana: 528 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Manji obrisi tečnosti na ćoškovima pojedinih listova (bez posledica). Mestimično poneka žućkasta fleka, lepo očuvana. S A D R Ž A J: TEHNOLOGIJA PREDENJA - Predenje pamuka i hemijskih vlakana pamučnog tipa - Otvaranje i čišćenje pamuka - Kardiranje pamuka - Dubliranje i razvlačenje traka - Pripremanje predpređe - Predenje - Tehnološki proces predenja pamuka po sistemu češljanja - Predenje vune i hemijskih vlakana vunenog tipa - Predenje vune postupkom vlačenja - Izrada pređe, vune i hemijskih vlakana postupkom češljanja TEHNOLOGIJA TKANJA - Pripremni radovi za tkanje - Izrada tkanine - tkanje - Projektovanje tkanina - Prepletaji tkanina TEHNOLOGIJA PLETENJA - Vrste pletećih igala - Brave i njihovo funkcionisanje - Vrste platina, presa, vodiča i njihovo funkcionisanje - Sastav i vrsta iglenica ravnih mašina - Radna središta ravnih mašina - Karakteristike i osnovni prepletaji desno-levih pletenina - Desno-desni prepletaj - Kružni radovi i valovite pletenine u jednoj i više boja - Osobine pletenine - Proračun broja redova i nizova petlji na ravnim pletećim mašinama - Karakteristike kružno pletećih mašina - Interlok mašina - Čaraparski automati - Interlok pletenina - Levo-leva pletenina - Proizvodnja kružnih mašina za pletenje - Proizvodnja automata za izradu čarapa - Greške u radu ravnih i kružnih mašina - Osnovopletaće mašine - Uređaji za uzorkovanje kod osnovoprepletaćih mašina - Snovanje i postavljanje osnove na mašini - Prepletaji osnovoprepletaćih mašina - Kombinovani prepletaji - Odnos utroška osnove TEHNOLOGIJA OPLEMENJIVANJA TEKSTILA - Priprema materijala za bojenje ili štampanje - Bojenje tekstilnog materijala - Štampanje tekstila (K-134)

odlično očuvana grž

TOŠTEJN STIGLER SEJM LAVIRINTI BALKANA Prevod - Ratka Krsmanović-Isailović, Anđela Đokić i Miloš Belčević Izdavač - Kovačnica priča, Zlatibor Godina - 2018 192 strana 21 cm Edicija - Norden ISBN - 978-86-80766-08-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Igra senki Tkanje bez konca Ptice od papira Koštana skela Apokatastaza Bekstvo Bokser Jagode u snegu Smeh Belo svetlo Opkoljen Konji iz Hrvatske Spisak korišćene literature O knjizi O piscu `Kako je Sejm živeo i radio u Beogradu, okružen `nama` kao `drugima` koje u svojoj knjizi predstavlja, stekao je `umeće“ da nas sagleda drugačije. Kao insajder koji je tokom godina prisvojio i „naš“ pogled, on je razvio sposobnost da oseti i pojmi Srbiju i ostale zemlje bivše Jugoslavije i tekstualno ih predstavi na način koji se udaljava od jednosmernog, čisto negativnog, ili pak čisto pozitivnog, stereotipnog prikazivanja. Čitamo o istoriji, književnosti, ideologijama, kulturi, o putovanjima, bekstvima, patnjama, radostima, sitnicama... O svemu onome što čini ljudski život.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Torstein Stiegler Seim Balkavlabyrinten

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monografija RUMUNI U BANATU nastala je kao rezultat sistematskog rada na etnološkom istraživanju Rumuna u Banatu, koje je vršeno u okviru redovne delatnosti Etnološkog odeljenja Vojvođanskog muzeja. Sređeni su i komentarisani podaci prikupljeni terenskim radom u periodu 1954—1984. godine. 
Autor
 
Sadržaj: 
RUMUNI U BANATU 
Uvodna reč , Skraćenice 
BANAT 
Reljef, klima; Istorija, Srpska i rumunska pravoslavna crkva, sekte, Prosveta i kultura
PREGLED LITERATURE RELEVANTNE ZA PROBLEM ISPITIVANJA ETNOLOŠKIH KARAKTERISTIKA RUMUNA U BANATU 
I. Stariji period; II. Period između dva svetska rata; 
III. Radovi objavljeni posle 1944. ; Literatura iz SR Rumunije
TERENSKA ISPITIVANJA
RUMUNI U BANATU - MIGRACIONE STRUJE 
Banaćani; Erdeljci; Oltenci; Noviji nazivi pojedinih grupa; I Karta rasprostranjenja pojedinih grupa Rumuna u jugoslovenskom Banatu
II Karta migracionih kretanja Rumuna iz jugoslovenskog Banata. 
RUMUNI U VOJVODINI - SADAŠNJE STANJE 
Koegzistencija Rumuna sa pripadnicima ostalih etničkih zajednica u Banatu; Istorijat naselja u kojima žive Rumuni; Broj Rumuna u pojedinim mestima prema popisima stanovnika iz 1921, 1948. i 1971. godine
ETNOLOŠKI ASPEKTI ŽIVOTA U RUMUNSKOM SELU, POSMATRAN U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI 
Naselja; Arhitektura; Enterijer; Način građenja kuća, Nabijače, Cigla, Krov, Kućni placevi; Stambena zgrada, Soba, Osvetljenje, Paljenje vatre; Ekonomske zgrade; Zgrade izvan naselja; Običaji oko gradnje kuće
PRIVREDA 
Zemljoradnja, Poljoprivredni proizvodi, Obrada zemlje, Plugovi, Jarmovi, Konjska oprema, Oranje, Sejanje pšenice, Oruđa za obradu zemlje, Kosidba — žetva, Srp, vile, grabulje, Kosidba — seno, Kosidba — žito (žetva), Vršidba, Običaji; Vinogradarstvo; Stočarstvo, Živina, Svinje, Goveda, Konji, Plaćanje pastira, Običaji i verovanja; Ovčarstvo, Pašnjaci, Seoba na pašnjak, Čobani, Izlazak ovaca na pašu i merenje mleka, Salaši, Prerada mleka, Obeležavanje ovaca, Đubrenje; Ribolov; Pčelarstvo 
ISHRANA 
Pšenica i kukuruz u ishrani, Hleb, Pogača, Proja i kačamak, Pšenična testa, Jela od testa, Skrob, Peciva i kolači; Mleko u ishrani; Meso — konzerviranje; Pića; Običaji 
NOŠNJA 
Osnovne karakteristike narodne nošnje Rumuna u Banatu; Ženska nošnje, Nošnja Banaćana, Nošnja Krišano-Erdeljaca i Oltenaca, Povezivanje žena; Muška nošnja; Suknena i krznena odeća 
TKANJE I VEZ, PRIBOR ZA TKANJE 
Razboj; Karakteristična tkanja; Običaji 
PORODICA, BRAK, SRODNIČKI ODNOSI 
Imovinski odnosi, Domazet, Stepeni srodstva, Veštačko srodstvo, Kumstvo, Ponašanje u porodici 
OBIČAJI I VEROVANJA 
Značenje nekih brojeva, Vatra, Voda, Hleb, kolač, pogača, Jabuka, Bosiljak, Živo biće, Marama, Pojas; Svadbeni običaji, Prosidba, Svadba; Deca, običaji oko novorođenčeta, Verovanja i običaji; Pogrebni običaji, Predznaci smrti, Smrt i predskazivanje vremena, Oglašavanje smrti, Pokojnik u kući, Zapevanje za mrtvima, Sahrana, Pomeni, Kopanje grobova, spomenici, prenošenje mrtvaca, Nošnja u žalosti; Godišnji običaji, Badnji dan i Badnje veče, Božić, Ophodi u ciklusu božićnih praznika, Korinđaši, koledari, Zvezdaši, Irod, Nova godina, Ophodi sa plugom, Sorkova, Bogojavljenje; Uskrs, Poklade i uskršnji post, Uskrs u Glogonju i Ovči; Mali Uskrs; Đurđevdan; Duhovi; Ivandan; Petrovdan; Sveti Ilija; Mala Gospojina; Krstovdan; Božićne poklade; Slava, Kućna slava, Crkvena slava, Dodole Svakodnevna dokolica i komuniciranje; Zabave — skupovi Etnologija etnografija istorija rumuna u vojvodini ...

Irena Fileki, Martina Fuks - Kosovski i sarkoski vez Kulturne paralele Etnografski muzej, Beograd, 2018. Tekst na srpskom, madjarskom i engleskom jeziku. Mek povez, 153 strane, posveta jedne od autorki. RETKO! Izložba „Kosovski i šarkoski vez“ u Etnografskom muzeju u Beogradu U fokusu istraživanja je tekstilna radinost i kulturno nasleđe oblasti Šarkoz u Mađarskoj i Kosovo na Kosovu i Metohiji i vez kao jedna od njihovih osobenosti.Krenulo se od sličnosti (boje, oblici, raspored) kosovskog veza i veza iz Šarkoza, i pokušaja istraživanja porekla tih vezova ne bi li se pronašle tačke podudaranja i mogućeg preuzimanja određenih kulturnih elemenata.Imajući u vidu u međuvremenu nastale promene, s vremenom je istraživanje prošireno i na istoriju tih vezova. Uočeno je nekoliko paralela: stalno obnavljanje kosovskog veza i veza iz Šarkoza, njihova slična funkcija u obadruštva i opstanak do danas. Vrednosti kosovskog narodnog stvaralaštva i narodnog stvaralaštva iz Šarkoza – u ovom slučaju veza –bilesu izdignute iz sopstvenog društvenog sistema i ugrađene u sistem nacionalne kulture u odgovarajućim ideološkim, kulturnim, ekonomskim i društvenim okolnostima. Tokom tog procesa vez iz Šarkoza je po pitanju motiva, njihov rasporeda, boje i tehnike ostao nepromenjen,dok je kosovski vez prošao kroz korenite promene. Kao sastavni deo gradske kulture oba veza su pretrpela funkcionalne promene, što im je omogućilo opstanak do današnjih dana. U poređenju mađarske i srpske narodne umetnosti postoji značajna razlika.U Srbiji jeu izgradnji nacionalnog identiteta važnu ulogu imalo narodno stvaralaštvo i vez s Kosova, dok je vez iz Šarkoza bio samo jedan u mnoštvu istaknutih etničkih grupa sa teritorije Mađarske. Kosovski vez je i danas sastavni deo gradske kulture širom Srbije, dokje vez iz Šarkoza uglavnom zastupljen u okviru lokalne sredine. Dalji podsticaj očuvanju kosovskog i šarkoskog veza datje 2012. godine kadaje pod nazivom “Narodno stvaralaštvo Šarkoza” vez, tkanje, vezenje, nizanje bisera i šivenje narodnih nošnji stavljeno na nacionalnu listu Nematerijalne kulturne baštine Mađarske, a kosovski vez upisan na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije kao zasebni kulturni element koji u sebi objedinjuje tradicionalni kosovski vez i varijantu veza praktikovanu u gradovima između dva svetska rata.

Jedan čovek. Dva moguća života. Lenjingrad, Rusija, 1968. Od ranog detinjstva je bilo jasno da je Aleksandar Karpenko predodređen za velike stvari. Ali kad njegovog oca ubije KGB zbog pokušaja sindikalnog organizovanja, Aleksandar i njegova majka moraju da pobegnu iz Rusije ako žele da prežive. Kad stignu u luku u dogovoreni čas, nađu se pred nepovratnim izborom: ukrcati se ili na teretni brod za Ameriku, ili na teretni brod za Veliku Britaniju. Aleksandar taj izbor prepušta bacanju novčića. Pismo ili glava... U jednom trenutku, dvostruki obrt će odlučiti Aleksandrovu budućnost. U epskoj priči, koja se proteže preko dva kontinenta i kroz trideset godina, pratimo mladog Karpenka kroz njegove pobede i poraze, kako teku dva moguća života koja je mogao odabrati: kao Aleks u Njujorku i kao Saša u Londonu. U ovom jedinstvenom pripovedačkom tkanju, obojica će shvatiti da ih ispunjavanje sopstvene sudbine neumitno vraća u prošlost, gde će se Aleksandar naći oči u oči sa onim što je davno ostavio za sobom u Rusiji. Sa završnicom koja će zaprepastiti čak i najvatrenije ljubitelje Džefrija Arčera, ovo je njegovo najambicioznije i najkreativnije delo od Kaina i Avelja. „Samo Džefri Arčer ume da zavrti priču romana oko sveta, protegne je na nekoliko decenija, goni je sudbinom od Lenjingrada do Londona i Njujorka, i da sačuva konačni neverovatan obrt za njegovu poslednju stranicu.“ - Mejl on sandej „Arčer svakako ume da isplete priču. Protrčaćete kroz njegovu poslednju knjigu za tren oka. Fenomenalno čitalačko iskustvo.“ - San „Briljantno smišljeno... stil pisanja i karakterizacija likova su izvanredni... Izvrstan roman, koji u sebi sadrži jednu od Arčerovih najveštije ispričanih priča.“ - Buklist „Elegantno, promućurno i nadasve zabavno.“ - Tajms „Da postoji Nobelova nagrada za pripovedanje, Arčer bi je svakako dobio.“ - Dejli telegraf „Naslednik Henrija Džejmsa.“ -Sandej tajms „Pripovedač ravan jednom Aleksandru Dimi.“ - Vašington post „Verovatno najveći pripovedač našeg vremena.“ -Mejl on sandej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tapiserija, Kragujevac, 1982. 155 strana + skoro 60 zasebnih šema za izradu tapiserija, udžbenički format. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Kao na slikama Retko Published by Universe Books (1978) 256 str. numerous bw plates. Great articles with wonderful illustrations of weaving devices and tools. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Odlično stanje Beograd 1963, mek povez, 20x22 cm, 80 strana, težina oko 230 gr Muzej primenjene umetnosti Таписерија је специфична грана сликарска техника. Таписерија је врста тканог ћилима окачена је на зид и представља тепих са сликом који служи за украшавање ентеријера и од тапете се разликује у материјалу – преовлађује вуна и разликује се по томе што је слободно окачен за разлику од лепљене тапете. Између нити основе провлаче се нити потке које обликују мотиве. Провучене нити притискују се „чешљем“ и тако настају густи, једнолични, паралелни радови. Гоблен[уреди | уреди извор] Гоблен (франц. goblén) је чест назив за тканину са сликом (у Француској познат као таписерија) односно за зидни украс са утканим сликовним сценама. Назив је изведен из назива радионице Manufacture des Gobelins коју је основала истоимена породица фарбара. Она се од 1662. налазила у краљевом власништву Луја XIV под именом Manufacture royale des gobelins (краљевска мануфактура гоблена) и под уметничким надзором сликара Шарла Ле Брена. Била је један од најпознатијих произвођача таписерија у Европи. Нацрте за гоблене израђивали су и познати сликари Рафаел, Франсоа Буше и Гоја. Историја[уреди | уреди извор] Окачене таписерије су у прошлости присутне од старога века.[1] У Европи се најстарија оваква дела налазе од 11. века у Енглеској а у Немачкој у 12. веку. У доба цветања готике и ренесансе су таписерије познате у Француској. У Паризу. Од 16. века таписерије имитирају окачене слике својом тематиком и често су били рађени на основу картона сликара као Гоја или Рафаел.[1] У 19. веку долази до застоја у овој уметности. У савременој уметности се таписерија употребљава за украшавање просторија репрезентативног карактера. Таписерији је основа у лепоти линије и боје које су по материјалном саставу вунене или свилене. Таписер из природе тих материјала извлачи специјалну лепоту меких контура и још мекших површина боје. Сродна таписерији је техника под називом гоблен. Таписерија као специфична граана ликовних умјетности у себе укључује више умјетничких дјелатности. Она је спој класичне умјетности и примијењене. Умјетник који изводи таписерије је свестран. Он је и сликар, дизајнер, архитекта, вајар, сценограф, илустратор, цртач и свакако мајстор у технологији и познавању материјала које обрађује. Данас је таписерија отишла много даље од обичног ткања па је тако и таписерија данас дизајнерско и архитектонско дело, скулптура, сценографија, илустрација, цртеж и прича. Tapiserije Lazar Ličenoski Mladen Srbinović istorija srpske umetnost xx vek jesa denegri sezdesete srpska umetnost avangarda slikarstvo umetnici

Lepo očuvano SAVREMENA TAPISERIJA U SRBIJI Mr Mirjana Teofanović Muzej primenjene umetnosti Beograd, 1984. 122 strane, mek povez. У уметничком стваралаштву Србије, од педесетих година XX века, своје место заузима и таписерија. Њена се појава може непосредно довести у везу с европском таписеријом која је, после више векова декаденције и таворења у сенци сликарства, управо тада доживела своју ренесансу. Несумњиво је да су и наши први таписеристи градили своја визуелна искуства и на делима старих као и савремених европских мајстора. Како истиче проф. др Јерко Денегри… „др Мирјана Теофановић излаже и суштину свог поимања специфичности медија таписерије као уметности структуриране нити, која је носилац ликовних вредности и најсуптилнији елемент њене композиције. Ауторка се залаже и за становиште по којему је таписерија пуноправна самостална уметничка дисциплина, а нипошто тек једна од подврста примењене уметности“. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. istorija jugoslovenske umetnosti xx veka jugoslovenska jugoslaviji

LEPOTA I TUGA Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund pečat privatna biblioteka Lepota i tuga Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund Prevela sa švedskog Spasa Ratković Godina izdanja: 2014 Format (cm): 24 cm Broj Strana: 500 Povez: Tvrd ISBN: 978-86-6145-151-5 O KNJIZI AUTOR VAŠI KOMENTARI Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“. Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Veliki rat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije. Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama. Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje. Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice. Milan Ristović “Ovo je knjiga o Prvom svetskom ratu. Ona međutim ne govori šta je taj rat bio – ne objašnjava njegove uzroke, tok, završetak i posledice; jer već postoji mnoštvo izuzetnih dela koja se bave baš time – ona govori kako je bilo… Ovo delo je u izvesnom smislu antiistorija, jer mi je cilj bio da ovaj, na svaki način epohalan događaj, svedem na njegovu najsitniju, atomsku česticu, naime na pojedinačno ljudsko biće i njegove doživljaje.” Peter Englund Iz Predgovora srpskom izdanju Peter Englund je stalni sekretar Švedske akademije (najpre poznate po dodeljivanju Nobelove nagrade za književnost). Knjiga Lepota i tuga – Intimna istorija Prvog svetskog rata do sada je prevedena na više od dvadeset jezika. Knjiga je N O V A ---------------------------- 10

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.