SVE O RUČNIM RADOVIMA NEKORIŠĆENO NOVO ENCIKLOPEDIJSKO IZDANJE!!!! Pletenje, kukičanje, vez, šivenje, krojenje, tkanje, čvoričanje - svi ručni radovi i sve o ručnim radovima. Knjiga je bogato i izvanredno ilustrovana, izvanredna štampa, pun kolor, tvrd povez, format veliki 30,5 x 21,5 cm, 320 strana. Ćirilica. Knjiga je nova, nekorišćena. moda, pletenje, kukičanje, ručni rad, vuna, tkanje, odeća, kape, šalovi, šivenje, kukičanje, vez # 33

Bratislava Idvorean - Stefanović ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (29 cm), 228 strana. Sadržaj: Uvod Predgovor Tekstilni materijali Kudelja Uzgoj, ubiranje i izdvajanje vlakna Prerada vlakna i pribor za rad Grebenanje Vuna Predenje niti Prepredanje Premotavanje pređe - priprema za snovanje Snovanje, navijanje osnutka i uvođenje osnove u niti i brdo Razboji za tkanje Domaći, uzani razboj Delovi razboja Radionički, širok ćilimarski razboj Opis tradicionalnog procesa tkanja ćilima Tehnika tkanja Čunkanje Analiza odabranih primeraka ćilimova iz kolekcije Muzeja Vojvodine Motivi figuralne ornamentike Tipologija varijanata prepletaja Zaključak Ilustracije Spisak ilustracija na tablama Poreklo ilustracija Rečnik Korišćena literatura

Polovna knjiga, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Autor izložbe i stručna koordinacija Jelka Radauš Ribarić, Izdavač: Muzejsko-galerijski centar, Zagreb, 1988. god. Broširan povez, 28 cm. 278 str. Kunstrduk, crno-bele i kolor ilustracije Izložba Čarolija niti, Vještina narodnog tkanja u Jugoslaviji je održana od 30. juna - 28. avgusta 1988. god.

Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Autori: Milovan Čogurić, Gordana Jevtić, Mitar Dumanović, Vlajo Čogurić Povez: broširan Broj strana: 528 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Manji obrisi tečnosti na ćoškovima pojedinih listova (bez posledica). Mestimično poneka žućkasta fleka, lepo očuvana. S A D R Ž A J: TEHNOLOGIJA PREDENJA - Predenje pamuka i hemijskih vlakana pamučnog tipa - Otvaranje i čišćenje pamuka - Kardiranje pamuka - Dubliranje i razvlačenje traka - Pripremanje predpređe - Predenje - Tehnološki proces predenja pamuka po sistemu češljanja - Predenje vune i hemijskih vlakana vunenog tipa - Predenje vune postupkom vlačenja - Izrada pređe, vune i hemijskih vlakana postupkom češljanja TEHNOLOGIJA TKANJA - Pripremni radovi za tkanje - Izrada tkanine - tkanje - Projektovanje tkanina - Prepletaji tkanina TEHNOLOGIJA PLETENJA - Vrste pletećih igala - Brave i njihovo funkcionisanje - Vrste platina, presa, vodiča i njihovo funkcionisanje - Sastav i vrsta iglenica ravnih mašina - Radna središta ravnih mašina - Karakteristike i osnovni prepletaji desno-levih pletenina - Desno-desni prepletaj - Kružni radovi i valovite pletenine u jednoj i više boja - Osobine pletenine - Proračun broja redova i nizova petlji na ravnim pletećim mašinama - Karakteristike kružno pletećih mašina - Interlok mašina - Čaraparski automati - Interlok pletenina - Levo-leva pletenina - Proizvodnja kružnih mašina za pletenje - Proizvodnja automata za izradu čarapa - Greške u radu ravnih i kružnih mašina - Osnovopletaće mašine - Uređaji za uzorkovanje kod osnovoprepletaćih mašina - Snovanje i postavljanje osnove na mašini - Prepletaji osnovoprepletaćih mašina - Kombinovani prepletaji - Odnos utroška osnove TEHNOLOGIJA OPLEMENJIVANJA TEKSTILA - Priprema materijala za bojenje ili štampanje - Bojenje tekstilnog materijala - Štampanje tekstila (K-134)

TOŠTEJN STIGLER SEJM LAVIRINTI BALKANA Prevod - Ratka Krsmanović-Isailović, Anđela Đokić i Miloš Belčević Izdavač - Kovačnica priča, Zlatibor Godina - 2018 192 strana 21 cm Edicija - Norden ISBN - 978-86-80766-08-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Igra senki Tkanje bez konca Ptice od papira Koštana skela Apokatastaza Bekstvo Bokser Jagode u snegu Smeh Belo svetlo Opkoljen Konji iz Hrvatske Spisak korišćene literature O knjizi O piscu `Kako je Sejm živeo i radio u Beogradu, okružen `nama` kao `drugima` koje u svojoj knjizi predstavlja, stekao je `umeće“ da nas sagleda drugačije. Kao insajder koji je tokom godina prisvojio i „naš“ pogled, on je razvio sposobnost da oseti i pojmi Srbiju i ostale zemlje bivše Jugoslavije i tekstualno ih predstavi na način koji se udaljava od jednosmernog, čisto negativnog, ili pak čisto pozitivnog, stereotipnog prikazivanja. Čitamo o istoriji, književnosti, ideologijama, kulturi, o putovanjima, bekstvima, patnjama, radostima, sitnicama... O svemu onome što čini ljudski život.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Torstein Stiegler Seim Balkavlabyrinten

Jedan čovek. Dva moguća života. Lenjingrad, Rusija, 1968. Od ranog detinjstva je bilo jasno da je Aleksandar Karpenko predodređen za velike stvari. Ali kad njegovog oca ubije KGB zbog pokušaja sindikalnog organizovanja, Aleksandar i njegova majka moraju da pobegnu iz Rusije ako žele da prežive. Kad stignu u luku u dogovoreni čas, nađu se pred nepovratnim izborom: ukrcati se ili na teretni brod za Ameriku, ili na teretni brod za Veliku Britaniju. Aleksandar taj izbor prepušta bacanju novčića. Pismo ili glava... U jednom trenutku, dvostruki obrt će odlučiti Aleksandrovu budućnost. U epskoj priči, koja se proteže preko dva kontinenta i kroz trideset godina, pratimo mladog Karpenka kroz njegove pobede i poraze, kako teku dva moguća života koja je mogao odabrati: kao Aleks u Njujorku i kao Saša u Londonu. U ovom jedinstvenom pripovedačkom tkanju, obojica će shvatiti da ih ispunjavanje sopstvene sudbine neumitno vraća u prošlost, gde će se Aleksandar naći oči u oči sa onim što je davno ostavio za sobom u Rusiji. Sa završnicom koja će zaprepastiti čak i najvatrenije ljubitelje Džefrija Arčera, ovo je njegovo najambicioznije i najkreativnije delo od Kaina i Avelja. „Samo Džefri Arčer ume da zavrti priču romana oko sveta, protegne je na nekoliko decenija, goni je sudbinom od Lenjingrada do Londona i Njujorka, i da sačuva konačni neverovatan obrt za njegovu poslednju stranicu.“ - Mejl on sandej „Arčer svakako ume da isplete priču. Protrčaćete kroz njegovu poslednju knjigu za tren oka. Fenomenalno čitalačko iskustvo.“ - San „Briljantno smišljeno... stil pisanja i karakterizacija likova su izvanredni... Izvrstan roman, koji u sebi sadrži jednu od Arčerovih najveštije ispričanih priča.“ - Buklist „Elegantno, promućurno i nadasve zabavno.“ - Tajms „Da postoji Nobelova nagrada za pripovedanje, Arčer bi je svakako dobio.“ - Dejli telegraf „Naslednik Henrija Džejmsa.“ -Sandej tajms „Pripovedač ravan jednom Aleksandru Dimi.“ - Vašington post „Verovatno najveći pripovedač našeg vremena.“ -Mejl on sandej

Kao na slikama Retko Published by Universe Books (1978) 256 str. numerous bw plates. Great articles with wonderful illustrations of weaving devices and tools. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Odlično stanje Beograd 1963, mek povez, 20x22 cm, 80 strana, težina oko 230 gr Muzej primenjene umetnosti Таписерија је специфична грана сликарска техника. Таписерија је врста тканог ћилима окачена је на зид и представља тепих са сликом који служи за украшавање ентеријера и од тапете се разликује у материјалу – преовлађује вуна и разликује се по томе што је слободно окачен за разлику од лепљене тапете. Између нити основе провлаче се нити потке које обликују мотиве. Провучене нити притискују се „чешљем“ и тако настају густи, једнолични, паралелни радови. Гоблен[уреди | уреди извор] Гоблен (франц. goblén) је чест назив за тканину са сликом (у Француској познат као таписерија) односно за зидни украс са утканим сликовним сценама. Назив је изведен из назива радионице Manufacture des Gobelins коју је основала истоимена породица фарбара. Она се од 1662. налазила у краљевом власништву Луја XIV под именом Manufacture royale des gobelins (краљевска мануфактура гоблена) и под уметничким надзором сликара Шарла Ле Брена. Била је један од најпознатијих произвођача таписерија у Европи. Нацрте за гоблене израђивали су и познати сликари Рафаел, Франсоа Буше и Гоја. Историја[уреди | уреди извор] Окачене таписерије су у прошлости присутне од старога века.[1] У Европи се најстарија оваква дела налазе од 11. века у Енглеској а у Немачкој у 12. веку. У доба цветања готике и ренесансе су таписерије познате у Француској. У Паризу. Од 16. века таписерије имитирају окачене слике својом тематиком и често су били рађени на основу картона сликара као Гоја или Рафаел.[1] У 19. веку долази до застоја у овој уметности. У савременој уметности се таписерија употребљава за украшавање просторија репрезентативног карактера. Таписерији је основа у лепоти линије и боје које су по материјалном саставу вунене или свилене. Таписер из природе тих материјала извлачи специјалну лепоту меких контура и још мекших површина боје. Сродна таписерији је техника под називом гоблен. Таписерија као специфична граана ликовних умјетности у себе укључује више умјетничких дјелатности. Она је спој класичне умјетности и примијењене. Умјетник који изводи таписерије је свестран. Он је и сликар, дизајнер, архитекта, вајар, сценограф, илустратор, цртач и свакако мајстор у технологији и познавању материјала које обрађује. Данас је таписерија отишла много даље од обичног ткања па је тако и таписерија данас дизајнерско и архитектонско дело, скулптура, сценографија, илустрација, цртеж и прича. Tapiserije Lazar Ličenoski Mladen Srbinović istorija srpske umetnost xx vek jesa denegri sezdesete srpska umetnost avangarda slikarstvo umetnici

Lepo očuvano SAVREMENA TAPISERIJA U SRBIJI Mr Mirjana Teofanović Muzej primenjene umetnosti Beograd, 1984. 122 strane, mek povez. У уметничком стваралаштву Србије, од педесетих година XX века, своје место заузима и таписерија. Њена се појава може непосредно довести у везу с европском таписеријом која је, после више векова декаденције и таворења у сенци сликарства, управо тада доживела своју ренесансу. Несумњиво је да су и наши први таписеристи градили своја визуелна искуства и на делима старих као и савремених европских мајстора. Како истиче проф. др Јерко Денегри… „др Мирјана Теофановић излаже и суштину свог поимања специфичности медија таписерије као уметности структуриране нити, која је носилац ликовних вредности и најсуптилнији елемент њене композиције. Ауторка се залаже и за становиште по којему је таписерија пуноправна самостална уметничка дисциплина, а нипошто тек једна од подврста примењене уметности“. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. istorija jugoslovenske umetnosti xx veka jugoslovenska jugoslaviji

LEPOTA I TUGA Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund pečat privatna biblioteka Lepota i tuga Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund Prevela sa švedskog Spasa Ratković Godina izdanja: 2014 Format (cm): 24 cm Broj Strana: 500 Povez: Tvrd ISBN: 978-86-6145-151-5 O KNJIZI AUTOR VAŠI KOMENTARI Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“. Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Veliki rat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije. Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama. Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje. Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice. Milan Ristović “Ovo je knjiga o Prvom svetskom ratu. Ona međutim ne govori šta je taj rat bio – ne objašnjava njegove uzroke, tok, završetak i posledice; jer već postoji mnoštvo izuzetnih dela koja se bave baš time – ona govori kako je bilo… Ovo delo je u izvesnom smislu antiistorija, jer mi je cilj bio da ovaj, na svaki način epohalan događaj, svedem na njegovu najsitniju, atomsku česticu, naime na pojedinačno ljudsko biće i njegove doživljaje.” Peter Englund Iz Predgovora srpskom izdanju Peter Englund je stalni sekretar Švedske akademije (najpre poznate po dodeljivanju Nobelove nagrade za književnost). Knjiga Lepota i tuga – Intimna istorija Prvog svetskog rata do sada je prevedena na više od dvadeset jezika. Knjiga je N O V A ---------------------------- 10

DISKURS ANALIZA - Svenka Savić Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Filozofski fakultet : S. Savić, 1993 (Novi Sad : Futura publikacije) Fizički opis 187 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Napomene O autorki: str. 183. Bibliografija: str. 163-180 Summary Registar. Predmetne odrednice Psiholingvistika Sociolingvistika Diskurs analiza vrlo dobro ocuvana PREDGOVOR Studenti koji studiraju jezike na filozofskim i/ili filološkim fakultetima u Srbiji najčešće imaju posebna predavanja iz predmeta koji predstavljaju lingvističke poddiscipline (fonologija, morfologija, sintaksa) u okviru kojih se proučavaju jezičke jedinice kao što su foneme, morfeme i rečenice. Diskurs analiza se bavi većim jedinicama od rečenice u pisanom ili govorenom mediju. U takvoj analizi se proučava upotreba jezika, nužno u sprezi sa kontekstom i neverbalnim elementima jezičke komunikacije. Ovakvu analizu ne interesuje autonomnost jezičkog sistema, a onda ni lingvistike koja se bavi takvim sistemom kao svojim predmetom. Ona je zainteresovana da objasni povezivanje različitih elemenata prirode razgovora u celinu, zbog čega je proizvod nekolikih naučnih disciplina zainteresovanih da objasne jezičku delatnost (psihologija, sociologija, filozofija, antropologija) ili disciplina koje su se već tokom poslednjih 40 godina „udružile“ sa lingvistikom (psiholingvistika, sociolingvistika, antropološka lingvistika). Govori se o jednom od interdisciplinarnih pristupa izučavanja upotrebe većih jezičkih celina s vođenjem računa o kontekstu. U svetskoj literaturi danas postoji veliki broj empirijskih podataka i objavljenih radova iz ove oblasti kao i nekoliko udžbenika (samo deo je uključen u popis literature na kraju knjige). Međutim, ni jedan od udžbenika se ne bi mogao direktno koristiti u nastavi na našim fakultetima. Sadržaj udžbenika je tako organizovan da se nakon uvodnog delà i osnovnih pojmova o diskurs analizi (poglavlja 1.0–3.0), detaljnije objašnjavaju osnovne teorije uz koje se navode primeri primene tih teorija u našem jeziku. Smisao je ovakve organizacije da se studenti osposobe za primenu usvojenih teorija u budućem neposrednom istraživačkom radu. Način izlaganja sadržaja prilagođen je potrebama studenata i potencijalnih čitalaca koji nemaju odgovarajuće predznanje u disciplinama zainteresovanim za diskurs: psihologija, filozofija, sociologija, antropologija, ali koje se može proširiti čitanjem literature date na kraju knjige. U tekstu i vežbanjima daju se primeri iz prikupljenog korpusa podataka našeg jezika koji postoje u Institutu za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (poznat pod nazivom „novosadski korpus“). Svenka Savić: Diskurs analiza. - Novi Sad: Filozofski fakultet i autor, 1993. - 188 str. Monografija Diskurs analiza sadrži četiri poglavlja; u prvom, autorka se osvrće na lingvistiku i njene discipline, ukazujući na svrhu interdisciplinarnog pristupa jezičkom fenomenu. Sama analiza diskursa razmatra se u drugom poglavlju, gde se najpre ističe dvodelnost diskurs-tekst. „Metodološka pitanja“ obuhvataju osnovne pojmove koji se koriste u analizi; u ovom (trećem) poglavlju data je definicija komunikacije, ukazano je na njene „delove“, kao i na segmente neverbalnog opštenja. Isto nam se tako pruža definicija pisanog i govornog diskursa, te je izvesna pažnja posvećena pojmu izvornog govornika. „Teorije u diskurs analizi“ naslov je četvrtog poglavlja. Ovde se u obzir uzima Austinovo shvatanje jezika, razgovorne implikature Gricea, kao i Searlov doprinos teoriji govornih činova. Opsežnije je predstavljena Chafeova kognitivna teorija. Svoje mesto ovde nalazi i teorija govornih žanrova Mihaila Bahtina; „Konverzaciona teorija Šeglova [Schegloff]“ takođe i, napokon, lingvistička teorija obeleženosti koju zastupa Fleischman. „Makrolingvistički“ pristup zacelo omogućava iscrpnije, produbljenije objašnjenje lingvističkog fenomena. Jezik je pri tom shvaćen kao deo opšte ljudske delatnostu - u ukupnom kontekstu svoje realizacije. Zato je ovde bilo neophodno ustanoviti interdisciplinarni spreg, tj. istaći saradnju različitih naučnih grana i specifično njihovo uzajamno dejstvo. Svenka Savić nam u svojoj knjizi ukazuje na činjenicu da je jezik integralni deo procesa u kakvom najpre dolazi do uzajamnog dejstva psiholoških i sociokulturnih činilaca. Na jezik svakako gleda (i) kao na instrument koji nam služi da informaciju organizujemo, preinačimo i prenesemo. U središtu pažnje ovde je relacija između jezika i saznanja, odnosno mišljenja i spoznaje. Fenomen ljudskog uma, društva i kulture, sagledava se tako što se ističe kognitivna nauka. Pojednostavljena, krajnje sažeta definicija analize diskursa nahodi se u formuli: nadrečenična jedinica i njena upotreba u kontekstu. Posmatra se, dakle, konkretna realizacija „nadrečenične jedinice“, koju obavljaju stvarni sagovornici. Takođe se razmatra pisana reč, ali (opet) u određenom kontekstu. Da bismo ljudsko opštenje odn. jezičko ponašanje sagladali obuhvatnije, neminovno pribegavamo raznorodnim naučnim granama, koje imaju sopstvene, heterogene predmete zanimanja. Van Dijk [Deik], na kojeg se poziva i autorka, sklon je utisku da je jedna takva interdisciplinarnost u značajnoj meri već obavljena. Ovde se takođe skreće pažnja na aktuelno, a nerešeno pitanje: da li je moguće doći do nekog globalnog modela ukupne ljudske interakcije? U okviru odeljka u kojem se razmatraju metodološka, pojmovna i terminološka pitanja, autorka nastoji i na tome da preciznije odedi razliku između pisanog i govornog jezika. Jedinice diskursa koje su nam tu predočene pripadaju razlučenim pristupima u okviru diskurs analize (DA). Razvrstavši ih prema tom merilu, u prilici smo da preciznije odredimo delokrug njihove upotrebe. Tako je tonska jedinica odn. jedinica „ideje“ iz okvira kognitivnog pristupa; jezička razmena i red (govorenja) svoje mesto imaju u analizi konverzacije. Klauza svoju primenu nalazi u raščlanjivanju narativnog toka, dok je iskaz - inače termin u širokoj upotrebe - pre svega jedinica razgovornog jezika. Navodi se i propozicija (koju, u analizi konverzacije, vezujemo za pitanje predmeta razgovora), te govorni čin - karakterističan za pragmatsku ravan u ispitivanju jezika. Najzad, skreće se pažnja i na razgovorni pasus (koji se pre svega smatra pogodnim za jedinicu tekstualne lingvistike). Savić se (u četvrtom, glavnom poglavlju svoje knjige) usmerava na pojedinačne, istaknute teorije DA, opredelivši se za naučnike koji su na ovom polju imali i imaju naglašenog udela i značaja. Tako su Austin, Grice i Searle prestavnici „filozofije običnog jezika“; Bahtin se obično svrstava među „književne kritičare“, mada je on sam sebe radije smatrao „filozofom jezika“. W. Chafe se posebno ističa kao psiholingvista. Etnometodološki pristup razgovornom jeziku ovde zastupa E. Schegloff; Fleischman se pak bavi lingvističkim ispitivanjem teksta. Značenje iskaza i njegovo razumevanje razmatra se tako što se naročita pažnja obraća na govornikove namere, tj. na podrazumevano značenje (iskaza). DA svakako uzima u obzir govornu delatnost odn. „činjenje“ putem reči. Posvećujući zasluženu pažnju upravo ključnim činjenicama iz svoje oblasti, Svenka Savić napominje i da je ukupna naša govorna delatnost u biti „kooperativna transakcija“ - jezička razmena koja se obavlja u skladu sa načelom saradnje. Taj je princip glavni uslov za delotvornu, svrhovitu konverzaciju - takvu kakva bi trebalo da bude idealan obrazac našeg verbalnog opštenja. Mentalni procesi govornika predmet su izučavanja psiholingvistike. Pokazujući posebno zanimanje za oblast kognitivne nauke, autorka ispituje uzajamno dejstvo jezika i saznajnih činilaca. Iističe doprinos Chafea, koji pokazuje kako svest ima svoj fokus i „periferiju“: fokus treba shvatiti kao „maksimalno aktiviranu svest“, dok je na periferiji ona slabije užižena. Kognitivno organizovanje govorne delatnosti najpre se obavlja uz pomoć fokusa ili „teme“; ona se u razgovoru gradi zajednički, i to je jedna od osnovnih strategija kojima se služe učesnici interakcije. Tema se uspostavlja, održava i pridužava. Sagovornici se kreću od jednog fokusa pažnje ka drugom, pri čemu povremeno zapažamo i kako se sukobljavaju. Fokus se pomera, te ga možemo (digresijom, na primer) i napustiti, ali mu se po pravilu vraćamo. Jedno od osnovnih pitanja u DA je način na koji se jedinice diskursa povezuju, kako se (najpre kohezijom) uspostavlja relacija delova diskursa, tj. postiže njegova koherentnost. A sve su to pitanja kakva se konkretno, suštinski vezuju i za analizu konverzacije, na primer. Kada je pak reč o postupku naracije, Chafe je objašnjava imajući pre svega u vidu mentalna događanja u govornika. Tako izmene u glavnoj liniji narativnog toka odražavaju misaone procese pripovedača. Okvir priče ili „okruženje“ Chafe određuje kao informaciju nižeg stepena „aktivizacije“; vrednosni sudovi govornika jedna su od funkcija njegove „idejne“ jedinice. Obe funkcije, međutim, dovodimo u neposrednu vezu sa modelom narative koji daje Labov, tj. sa orijentacijom odn. procenom (evaluacijom). Na razliku između pisanja i govorenja navodi nas Chafeov zaključak da govorena naracija protiče u „prostom“ ulančavanju klauza, a da je pisana višeg stepena integracije; u tom slučaju, naime, dolazi do uklapanja jedne strukture u drugu. Ali, kada je reč o takvoj vrsti razmatranja, gledišta su nekada krajnje suprostvaljena. Savić u okviru psiholingvistike ostaje duže nego inače, mada u njemu ne ostaje. Štaviše, naglašava kako se u procesu opštenja prepliću i jezički i sociokulturni, i kognitivni i individualni činioci. Fleischman u svom doprinosu primenjuje lingvističku teoriju obeleženosti. Vremena upotrebljena u (književnoj) naraciji određuje kao „ne/obeležena“; daju se obeležja „prototipa priče“, koja ima svoj narativni vrhunac. (Za Labova je to pak evaluacija – glavni, neizostavni činilac narative.) Vrhunac priče se jezički naglašava smenom vremena. Analizi vremena u pričanju svoj doprinos daje i Savić, uzevši u obir kako govorenu, tako i pisanu građu. Pri tom ističe značajno pitanje: kako se pomera norma pripovedanja. M. Bahtin, svojom „dijaloškom teorijom“ znatno utuče i na istraživače iz oblasti analize diskursa. U svojoj teoriji govornih žanrova, zastupa stanovište da je svaka naš iskaz prožet, „izbrazdan“ iskazom drugih. Jedna takva slojevitost iskaza rezultat je uzajamnog delovanja učesnika interakcije. S. Savić i u ovom slučaju pridodaje sopstveni doprinos: posluživši se analizom diskursa homilija, pokazuje kako u propovedi preovlada „tuđa reč“. Data je teorija ovde primenjena najpre na opis „monološkog“ diskursa - naučnog ili religijskog, na primer – u kojima se u „autorski govor“ karakteristično utiskuje govorenje drugih. A opšte je poznata činjenica da je „novog“ i „svežeg“ (tj. autorskog) govora malo i u našem svakodnevnom opštenju. Tako i pomenuta, jasna i pregledna analiza propovedi svedoči o tome koliko je u rečenom diskursu navoda, parafraza i prepričavanja. Bahtinovo tumačenje iskaza svrsishodno se uklapa u DA. Autorka nas upućuje na njegovo mišljenje da su granice iskaza označene „smenjivanjem govornih subjekata“; značajna svojstva iskaza trebalo bi da budu njegova završenost i celovitost. Međutim, upravo se u analizi konverzacije ističe u kojoj su meri te granice neodređene i „fluidne“. Kriterij na osnovu kojeg (kaže Bahtin) određujemo da je iskaz okončan jeste „mogućnost da se na njega odgovori“; tako i Bahtina sasvim neposredno vezujemo za analitičare razgovornog jezika. „Pravila za prelaz“ spominje i Chafe, kojeg Savić povezuje sa Bahtinom. Chafe, naime, klauzu definiše kao jedinicu koja se nalazi između dve pauze; „dovršena“ je i zato što ima karakterističan, prepoznatljiv intonacioni obris. (Primećujemo kako se on opet neposredno vezuje za analizu konverzacije.) U svom razmatranju teorije o govornim činovima, Savić se usredsređuje na davanje komplimenata i izvinjavanja – koji su među najčešće izvođenim govornim „akcijama“. Tako autorka pokazuje kako kompliment može zameniti različite formulaičke izraze: upućujemo ga umesto pozdrava, zahvaljivanja, izvinjavanja; pomaže nam i tako što razgovor njime otpočinjemo, te se njime koristimo umesto kritike. Prešavši na oblast analize konverzacije, Svenka Savić nam napre navodi njene osnovne jedinice i izrazita svojstva - sled, „spojene parove“, „red govorenja“ (uzimanje reči), „mesto prelaza“ (na kojem sagovornik preuzima reč); pauze, prekidanje i dopunjavanje govornika. Upućujući nas u razgovorni tok, tj. u njegove mehanizme, neizbežno nas „podseća“ na ono što svakodnevno činimo: naime, razgovarajući, mi se korigujemo - ispravljamo kako sebe, tako i drugog; neretko i oklevamo. Postajemo svesni svojih „partikula“ (pa, mh hm, a::ha), bez kojih se „spontana“ konverzacija teško može zamisliti. Teorija o govornim činovima u okviru analize diskursa opstaje i dan današnji, i pored izvesnih nedostataka: teško je, naime, ustanoviti neku njihovu valjanu, konačnu taksonomiju. „Interakcionisti“, posebno, skreću pažnju na činjenicu da su oni akontekstualni, te im funkcije mogu biti neodređene i nepouzdane. Tako oni svoje mesto i funkciju stiču tek pošto ih uklopimo u jezičku praksu, tj. u oblast razgovorne delatnosti. A interakcija se nadasve tiče upravo analize konverzacije. Autorka, međutim, upućuje na „neproblematično“ svojstvo govornih činova: navodi kako u izricanju molbe ili naredbe, na primer, različiti jezici mogu biti više ili manje „direktivni“; ističe pozdravljanje, zahvaljivanje i izvinjavanje - formule za čije nam ispitivanje nije neophodan interakcijski kontekst. Pa ipak, upravo je konverzacija ta koja u Diskurs analizi dobija svoje zasluženo, istaknuto mesto: predočava nam se kako je i kupoprodajni „susret“ podložan raznovrsnim modifikacijama. Pored „obaveznih“, zapažamo i moguće sledove - u jednoj, po pravilu, čisto rutinskoj jezičkoj razmeni. Služeći se sopstvenim, dragocenim empirijskim materijalom, Svenka Savić daje primere i kvalitativnog i kvantitativnog načina analize; predočava nam tabele, daje sopstvene modele za segmentaciju diskursa. Njena je shema diskursa iscrpno, pregledno i jasno objašnjenja. Mnogi primeri ovde nisu puka ilustracija za istaknute teorije, nego su rezultat samostalnog pregalaštva autorke. Nit vodilja ovog istraživanja jest uverenje da ljudski um, društvo i kultura duboko zadiru u oblast izučavanja diskursa i da su sa njim u nerazlučivom spregu. Pošto je u analizi diskursa eklekticizam neminovan, raznorodne teorije najpre izdvajamo i grupišemo. Imajući na umu reči van Dijka, primećujemo kako je interdisciplinarnost ovde i te kako uspešno realizovana. U šarolikom tkanju ove knjige najpre povlačimo neke paralele; uočavamo kako se povezuju naizgled nespojive teorije, te da je pred nama jedna izrazito koherentna studija. Tako je rezultat ovog rada obuhvatan, generalni pristup, koji nam sasvim neposredno ukazuje na ostvarenu sintezu. Analiza diskursa, jedna „agresivna i ekspanzivna“ interdisciplinarna oblast - kako je to autorka jednom primetila - tokom prošlih sedamnaest godina učvrstila se i široko razgranala. O tome svedoči mnoštvo studija, knjiga, zbornika. U njima vidimo kako se (u okviru analize konverzacije) pažnja posvećuje i psihologiji diskursa, te kako se njegova kognitivna komponenta posebno neguje i razvija. Navedimo samo knjigu Neila Mercera „Words and Minds“ (London and New York: Routlledge, 2001), čiji je podnaslov i geslo: How we use language to think together. Narativa se i dalje, intenzivno, svestrano izučava; S. Savić je i u toj oblasti dala znatnog doprinosa, napisavši (i) dve posebno zapažene knjige. Kritička analiza diskursa se u ovom našem „društvenom trenutku“ nalazi na plodnom tlu; van Dijk je danas jedan od vodećih lingvista na tom području, kao i Norman Fairclough - koji se bavi pitanjem zemalja „u tranziji“. U Rusiji su (najzad) štampana sva Bahtinova dela - Bahtina, koji se danas izučava i u Finskoj i u Kini i u Australiji... Schegloff svom ogromnom opusu neprestano pridodaje nove jedinice. Među svim današnjim pristupima, Diskurs analiza, zahvaljujući znalačkoj pronicljivosti autorke, zauzima časno mesto. Svenka Savić ovde čini što u svom delanju i inače radi – nudeći spremna pitanja, daje nam mnoštvo putokaza. Tako je ova inspirativna knjiga bila, opstala i ostala pouzdana, aktuelna informacija i dragocen podsticaj. Slobodan Stević Savić, Svenka (1940, Gospođinci), redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na predmetima Analiza diskursa, Psiholingvistika i Uvod u lingvistiku. Dugi niz godina je bila predsednica Društva za srpski jezik i književnost. Pored rada na Univerzitetu, u poslednjih deset godina intenzivno je radila u afirmisanju NVO rada u različitim domenima civilnog društva. Osnovala je Srednjoškolski debatni program, zajedno sa grupom entuzijasta, najpre u Novom Sadu, a nakon nekoliko godina i mrežu takvih programa u Vojvodini. Osnivačica je Letnje škole srpskog jezika i kulture na Univerzitetu u Novom Sadu. Njeno osnovno interesovanje u nauci o jeziku je interdisciplinarno usmereno, pre svega na upotrebu jezika u grupama koje su manjinske ili dominirane: deca (blizanci, migranti, izbeglice, romska deca), zatim žene, stari, a u poslednje vreme se interesuje za jezičko ponašanje seksualnih manjina. Pored interesovanja za jezik već se trideset godina bavi kritikom baleta. Objavila je veliki broj radova i knjiga. (kutija 4)