ISPOVESTI JEDNE PSIHOTERAPEUTKINJE Tatjana Milivojevic Str 287 Povez tvrd Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi U svojim `Ispovestima...` Tatjana Milivojevic nam se, nakon romana `Nerodjen od oca`, predstavlja novim kompleksnim i suptilnim knjizevnim stivom, nastavljajuci gotovo opsesivno, iza tanane ironije I rafiniranog humora, svoju zivotnu temu, svoj Krik protiv razjedinjene porodice, svoj Krik protiv nepromisljenih veza koje ukljucuju decu. Kroz sopstvenu zivotnu pricu, kao i price pacijenata, na potki majstorskog knjizevnog tkanja, pred nasim ocima se odvija pravi `krstaski rat` za ujedinjenu porodicu, uz bespostednu kritiku savremenih psihoterapeutskih tehnika i metoda. Danasnja psiholoska vizija se potcinila materijalistickim, naucnim i tehnoloskim diktatima, postala je sterilna, dosadna, suplja, prazna, depesonalizujuca, a psiholozi postaju menadzeri mentalnog zdravlja. Zadatak psihoterapeuta je da prihvati neizvesnost, da vam ostavi proctor za razvijanje; nije njegovo da procenjuje vasu patnju, vec da je primi, prepozna, saslusa i doslovno shvati i dublje od onog izrecenog, jer je psihicki bol individualan.

primenjena umetnost odlicno ocuvano omot kao na slikama minimalno pohaban u gornjem delu Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn

odlicno ocuvano, omot na jednom mestu malo zacepljen pa popravljen s unutrasnje strane krep trakom (nije selotejp) kao na slici retko u ponudi primenjena umetnost Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn tags: primenjena umetnost istorija umetnosti dizajn tradicionalna kultura etnografija narodno stvaralastvo ....

Jedan čovek. Dva moguća života. Lenjingrad, Rusija, 1968. Od ranog detinjstva je bilo jasno da je Aleksandar Karpenko predodređen za velike stvari. Ali kad njegovog oca ubije KGB zbog pokušaja sindikalnog organizovanja, Aleksandar i njegova majka moraju da pobegnu iz Rusije ako žele da prežive. Kad stignu u luku u dogovoreni čas, nađu se pred nepovratnim izborom: ukrcati se ili na teretni brod za Ameriku, ili na teretni brod za Veliku Britaniju. Aleksandar taj izbor prepušta bacanju novčića. Pismo ili glava... U jednom trenutku, dvostruki obrt će odlučiti Aleksandrovu budućnost. U epskoj priči, koja se proteže preko dva kontinenta i kroz trideset godina, pratimo mladog Karpenka kroz njegove pobede i poraze, kako teku dva moguća života koja je mogao odabrati: kao Aleks u Njujorku i kao Saša u Londonu. U ovom jedinstvenom pripovedačkom tkanju, obojica će shvatiti da ih ispunjavanje sopstvene sudbine neumitno vraća u prošlost, gde će se Aleksandar naći oči u oči sa onim što je davno ostavio za sobom u Rusiji. Sa završnicom koja će zaprepastiti čak i najvatrenije ljubitelje Džefrija Arčera, ovo je njegovo najambicioznije i najkreativnije delo od Kaina i Avelja. „Samo Džefri Arčer ume da zavrti priču romana oko sveta, protegne je na nekoliko decenija, goni je sudbinom od Lenjingrada do Londona i Njujorka, i da sačuva konačni neverovatan obrt za njegovu poslednju stranicu.“ - Mejl on sandej „Arčer svakako ume da isplete priču. Protrčaćete kroz njegovu poslednju knjigu za tren oka. Fenomenalno čitalačko iskustvo.“ - San „Briljantno smišljeno... stil pisanja i karakterizacija likova su izvanredni... Izvrstan roman, koji u sebi sadrži jednu od Arčerovih najveštije ispričanih priča.“ - Buklist „Elegantno, promućurno i nadasve zabavno.“ - Tajms „Da postoji Nobelova nagrada za pripovedanje, Arčer bi je svakako dobio.“ - Dejli telegraf „Naslednik Henrija Džejmsa.“ -Sandej tajms „Pripovedač ravan jednom Aleksandru Dimi.“ - Vašington post „Verovatno najveći pripovedač našeg vremena.“ -Mejl on sandej

Naziv: Kritičke filozofeme arhitekture Autor: Aleksandar Milenković Godina izdanja: 1987 Izdavač: Nova31, Beograd Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Ima potpis na jednoj stranici, ostalo je čisto. Sadržaj videti na slikama. Opis: PREDGOVOR AUTORA Pisati o problemima arhitektonskog stvaralaštva, o tokovima graditeljske delatnosti u svim njenim vidovima, o zbivanjima u oblasti arhitektonskog života, o delima i njihovim autorima, o okolnostima u mnogim sferama društva koje su čvršće ili slabije povezane sa arhitekturom i urbanizmom, pisati o svemu tome pune tri decenije znači da je trebalo da se bude uvek na izvoru događaja, u struji tokova, u epicentru slučaja; trebalo je uočavati, procenjivati, razlučivati, pamtiti i razmišljati, razmišljati, ramišljati... Tragom logičke spekulacije Benedeta Kročea uspostavljamo uzročno-posledični odnos između čina kritičkog prosuđivanja i složenog procesa filozofskog mišljenja. Kritikovati znači filozofirati o fenomenima određene oblasti, u ovom slučaju arhitekture i njenih podoblasti, disciplina. Otud potiče i pobuda da odabrane skice, mini-eseje i kritičke prikaze ostvarenja i pojava uvedem u opisane okvire. Pretpostavka i uslov za odbir pojedinih napisa nalazi se u okolnosti da određena tema u većoj ili manjoj meri sadrži karakter problemskog disputa, da predstavlja ilustraciju fenomena ili primer aktuelnog sistemskog pitanja, hic et nunc, sa širim strukovnim i društvenim konotacijama. Koliko svaka od datih tema-naslova daje odgovore na postavljena pitanja ili samo osvetljava nedoumice i kontroverze u domaćoj teoriji i praksi, toliko istovremeno inicira širu raspravu čiji bi krajnji cilj bilo obogaćivanje teorijske misli. U svakom slučaju, obilje napisa poslužiće kao deo globalne memorije o arhitekturi u ovim prostorima, u ovom vremenu. Pojedini stvaraoci svojim delima inspirišu kritičara da uloži poseban napor u razmatranje ostvarenja. Tada kritički prikaz izlazi iz okvira rutinskog reagovanja dežurnog pera i postaje samostalna umetnička kreacija, esej složenih misaonih tokova i nekonvencionalnog tkanja, u stilu prema...

U dobrom stanju Sreten Ugričić : pisac, astronom, terorista : [zbornik radova] / priredili Svetlana Gavrilović i Saša Ilić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 1. izd. Beograd : Udruženje za kulturu povezivanja Most Art Jugoslavija : Links, 2021 (Beograd : Skripta internacional) Fizički opis 257 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gavrilović, Svetlana, 1952- = Gavrilović, Svetlana, 1952- Ilić, Saša, 1972- = Ilić, Saša, 1972- Edicija Internacionala / [Udruženje za kulturu povezivanja Most Art Jugoslavija, Beograd] ; knj. 5 Tiraž 500 Slika S. Ugričića Sreten Ugričić: str. 251 Beleške o autorima [i. e. priređivačima]: str. 253-257 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Ugričić, Sreten, 1961- -- Poetika -- Zbornici Narodna biblioteka Srbije (Beograd) -- 2001-2012 -- Zbornici Ovaj zbornik radova dvanaestoro autorki i autora, predstavlja ne samo pokušaj da se promisle politički događaji koji su doveli do brutalne smene direktora Narodne biblioteke Srbije januara 2012. godine, već i da se ocrtaju konture reza i osvetli tekstura ideološkog tkanja koje je namaknuto preko događaja Ugričić. U svom predgovoru za ovaj zbornik, Branislav Jakovljević je napisao: “Čin Sretena Ugričića počeo je mnogo pre afere Nikolaidis, i traje i danas. Ovaj čin nesvodiv je na jedan iskaz ili jedan predmet, ma kako užaren on bio. Pojam slučaja u smi­slu koji mu daju njegove političke, medicinske i sudske upotrebe ima svrhu da ograniči i neutralizuje onaj pojmovni sloj koji se odnosi na slučaj kao nešto što je nepredvidljivo, iznenadno i ne­zadrživo; rečju, događajno.” Za ovaj zbornik, pored Branislava Jakovljevića, pisali su: Olivera Stošić Rakić, Nevena Bojičić, Olga Manojlović Pintar, Slobodan Beljanski, Aleksej Kišjuhas, Ivan Milenković, Goran Lazičić, Davor Beganović, Nemanja Mitrović, Svetlana Gavrilović i Saša Ilić. Objavljene su fotografije Narodne biblioteke Srbije iz perioda pre i posle rekonstrukcije, autora Srđana Veljovića. Priredili Svetlana Gavrilović i Saša Ilić

Hegel - Dijalektika, Logička Nauka Nova knjiga, 940 strana, format 23cm, izdanje Talija 2020. Nalazeći se pak pred pitanjem koji tekst Hegelove logike odabrati i prevesti, nismo se dvoumili, već nastranu stavili ujedno i tzv. malu i veliku logiku i usvojili srednju logiku, koja sadrži ne samo najzreliji i najdublji, nego i relativno najjasniji izraz Hegelove misli, naročito kad se on uzme onako kako je to nama izgledalo da se mora učiniti. Sam razvoj izraza nove Hegelove logike, ili tačnije, dijalektike, nametao nam je ovakvu našu odluku. Jer, pišući 1812, 1813 i 1816 godine svoju tzv. veliku logiku, Logičku nauku (Die Wissenschaft der Logik), u dve opširne knjige, Objektivnu logiku (nauka o biću i nauka o suštini) i Subjektivnu logiku (nauka o pojmu), Hegel je još uvek tražio i svoje shvatanje i svoj izraz, te je ovo delo nužno bilo prepuno nejasnosti, neravnina i utrpanosti, kakvo je ostalo čak i u izdanju iz 1831 u kojem je Hegel pokušao da ukloni ove porođajne mane svoga prvog dela o dijalektici. - S druge strane, kad je Hegel, uviđajući neophodnost jednog drugog dela koje bi sažeto ali i oštro razgovetno razložilo sve razvojne momente dijalektike, napisao 1817. godine svoju malu logiku pod istim naslovom: Logička nauka (Die Wissenschaft der Logik), u svojim Osnovima enciklopedije filozofskih nauka, nije on ni njome mogao biti zadovoljan. Postigao je doduše znatnu razgovetnost u raščlanjavanju i dokazivanju razvoja pojedinih dijalektičkih momenata deleći svoje izlaganje na mnoga poglavlja, odeljke, pododeljke i čak paragrafe, ali je sam tekst ostao preterano sažet i apstraktan. Međutim, i ovakva, mala Hegelova logika, ima veliku prednost prema velikoj ne samo svojom jasnošću, nego i time što, ispuštajući najveći deo diskusija već zastarelih doktrina Hegelovog vremena. Otsečnija i snažnija oblikom i izrazom svojim, mala Hegelova Dijalektika, je po sadržini zrelija, jer dolazi posle opširnog glavnog dela koje je nosilo u sebi mnoge tragove istraživanja pa gdešto i lutanja. - Ali ova tzv. mala Hegelova logika neće ostati malom: i umnogome apstraktna obogatiće se najkonkretnijim i najubedljivijim razmatranjima i primerima; i po svom sadržaju zrelija, ona će dalje sazrevati. U svoja 43 semesta Hegel je u 22 semestra predavao dijalektiku po ovome delu, priredio još dva njegova izdanja (1827. i 1830. godine) i u ovima dodao mnoge primedbe koje stoje skoro uz svaki paragraf i moćno razjašnjavaju i razvijaju tešku profesorovu misao, koja je u dodiru sa mladim duhovima morala postajati pokretnijuom, lakšom, providnijom, mlađom. Tako kroz tkanje ovog dela majstorov tanani analitički skalpel i moćni i sintetički čekić prošli su 22 puta, i djalektika je u njemu dobila svoju filigransku preciznost, a ono se obimom svojim udvostručilo. Primedbama proširena i razvijena, mala logika jeste ona osnova srednje logike koju će čitalac naći u prvom delu ove knjige.- Međutim, sa svim ovim primedbama, koje je Hegel dodavao tokom svojih predavanja, živo ovo delo, koje se razvijalo istovremeno nastavničkom i mislilačkom praksom njegovom, ostaće pritisnuto teškim Hegelovim perom. Tek posmrtno izdanje ovog dela, koje su priredili najprisniji Hegelovi učenici, donoseći, pored novih Hegelovih beležaka i dodataka, i sve usmene komentare učiteljeve koje su oni brižljivo beležili, može da pruži punu sliku žive te Hegelove dijalektičke nauke takve kakva se ona mogla neposredno čuti na Berlinskom univerzitetu, živo razvijana i predavana. Ali ovo izdanje daleko je već obimom svojim od one male logike koja mu stoji u osnovi, jer pored mnogih primedbi i beležaka koje je Hegel svojom rukom ispisao, i koje su delo udvostručile, tu je sad i živa Hegelova reč, tu su sad tumačenja i dodaci ((Erläuterungen und Zusätze), čine se knjiga još jednom udvostručila, tako da, izvaredno sažetoga stila i zbijenog teksta na svoje 454 stranice, ona se svojom obuhvatnošću može potpuno meriti sa tzv. velikom logikom, koja je, međutim ostala daleko od njene zrelosti i žive konkretnosti. Sad je jasno zašto nismo uzeli ni tzv. malu niti veliku, već ovu srednju Hegelovu logiku za osnovu ove knjige.

Dijalektika: Logička nauka / Georg Vilhelm Fridrih Hegel Edicija: Karijatide - filozofska biblioteka. Beograd 1939. Tvrd povez, ćirilica, 942 strana. Knjiga je odlično očuvana. K2 Nalazeći se pak pred pitanjem koji tekst Hegelove logike odabrati i prevesti, nismo se dvoumili, već nastranu stavili ujedno i tzv. malu i veliku logiku i usvojili srednju logiku, koja sadrži ne samo najzreliji i najdublji, nego i relativno najjasniji izraz Hegelove misli, naročito kad se on uzme onako kako je to nama izgledalo da se mora učiniti. Sam razvoj izraza nove Hegelove logike, ili tačnije, dijalektike, nametao nam je ovakvu našu odluku. Jer, pišući 1812, 1813 i 1816 godine svoju tzv. veliku logiku, Logičku nauku (Die Wissenschaft der Logik), u dve opširne knjige, Objektivnu logiku (nauka o biću i nauka o suštini) i Subjektivnu logiku (nauka o pojmu), Hegel je još uvek tražio i svoje shvatanje i svoj izraz, te je ovo delo nužno bilo prepuno nejasnosti, neravnina i utrpanosti, kakvo je ostalo čak i u izdanju iz 1831 u kojem je Hegel pokušao da ukloni ove porođajne mane svoga prvog dela o dijalektici. - S druge strane, kad je Hegel, uviđajući neophodnost jednog drugog dela koje bi sažeto ali i oštro razgovetno razložilo sve razvojne momente dijalektike, napisao 1817. godine svoju malu logiku pod istim naslovom: Logička nauka (Die Wissenschaft der Logik), u svojim Osnovima enciklopedije filozofskih nauka, nije on ni njome mogao biti zadovoljan. Postigao je doduše znatnu razgovetnost u raščlanjavanju i dokazivanju razvoja pojedinih dijalektičkih momenata deleći svoje izlaganje na mnoga poglavlja, odeljke, pododeljke i čak paragrafe, ali je sam tekst ostao preterano sažet i apstraktan. Međutim, i ovakva, mala Hegelova logika, ima veliku prednost prema velikoj ne samo svojom jasnošću, nego i time što, ispuštajući najveći deo diskusija već zastarelih doktrina Hegelovog vremena. Otsečnija i snažnija oblikom i izrazom svojim, mala Hegelova Dijalektika, je po sadržini zrelija, jer dolazi posle opširnog glavnog dela koje je nosilo u sebi mnoge tragove istraživanja pa gdešto i lutanja. - Ali ova tzv. mala Hegelova logika neće ostati malom: i umnogome apstraktna obogatiće se najkonkretnijim i najubedljivijim razmatranjima i primerima; i po svom sadržaju zrelija, ona će dalje sazrevati. U svoja 43 semesta Hegel je u 22 semestra predavao dijalektiku po ovome delu, priredio još dva njegova izdanja (1827. i 1830. godine) i u ovima dodao mnoge primedbe koje stoje skoro uz svaki paragraf i moćno razjašnjavaju i razvijaju tešku profesorovu misao, koja je u dodiru sa mladim duhovima morala postajati pokretnijuom, lakšom, providnijom, mlađom. Tako kroz tkanje ovog dela majstorov tanani analitički skalpel i moćni i sintetički čekić prošli su 22 puta, i djalektika je u njemu dobila svoju filigransku preciznost, a ono se obimom svojim udvostručilo. Primedbama proširena i razvijena, mala logika jeste ona osnova srednje logike koju će čitalac naći u prvom delu ove knjige.- Međutim, sa svim ovim primedbama, koje je Hegel dodavao tokom svojih predavanja, živo ovo delo, koje se razvijalo istovremeno nastavničkom i mislilačkom praksom njegovom, ostaće pritisnuto teškim Hegelovim perom. Tek posmrtno izdanje ovog dela, koje su priredili najprisniji Hegelovi učenici, donoseći, pored novih Hegelovih beležaka i dodataka, i sve usmene komentare učiteljeve koje su oni brižljivo beležili, može da pruži punu sliku žive te Hegelove dijalektičke nauke takve kakva se ona mogla neposredno čuti na Berlinskom univerzitetu, živo razvijana i predavana. Ali ovo izdanje daleko je već obimom svojim od one male logike koja mu stoji u osnovi, jer pored mnogih primedbi i beležaka koje je Hegel svojom rukom ispisao, i koje su delo udvostručile, tu je sad i živa Hegelova reč, tu su sad tumačenja i dodaci ((Erläuterungen und Zusätze), čine se knjiga još jednom udvostručila, tako da, izvaredno sažetoga stila i zbijenog teksta na svoje 454 stranice, ona se svojom obuhvatnošću može potpuno meriti sa tzv. velikom logikom, koja je, međutim ostala daleko od njene zrelosti i žive konkretnosti. Sad je jasno zašto nismo uzeli ni tzv. malu niti veliku, već ovu srednju Hegelovu logiku za osnovu ove knjige.

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Плетеные изделия ,Ф. Никулин, В. Бочаров, В Железнов TEHNOLOGIJA IZRADE. /////////////// ПЛЕТЕНЫЕ ИЗДЕЛИЯ Авторы Федор Никулин, Владимир Бочаров, Виктор Железнов Плетеные изделия В книге обобщен опыт организации производства плетеных изделий из ивового прута в Ивантеевском лесном селекционном опытно-показательном питомнике. Описаны соответствующие техника и технология - от способов выращивания ивового прута на промышленных плантациях, заготовки и обработки сырья до приемов изготовления различных изделий. Рассмотрены такие важные вопросы, как разработка новых образцов изделий, организация рабочего места и производительность труда, себестоимость продукции и организация ее сбыта, рентабельность производства. Книга иллюстрирована фотографиями изделий, лучших образцов товаров народного потребления. О книге Предисловие История и современное состояние промысла Зарождение и развитие промысла Современное состояние промысла Сырьевая база Ивовое сырье Выбор и организация территории Предпосадочная обработка почвы Машины и орудия для предпосадочной обработки почвы Виды и сорта ив, рекомендуемые для закладки плантаций Способы размножения ив Заготовка и хранение черенков Время и способы посадки Уход за плантацией Заготовка, хранение и учет зеленого прута Производительность и рентабельность плантаций Очистка ивового прута от коры Сортировка, учет и хранение белого прута Выход белого прута из неокоренного зеленого Изготовление пластин, шин и лент Рентабельность производства белого прута Другие виды растительного сырья Техника и технология плетения Инструменты и оборудование Виды и способы плетения Корзиночные изделия Плетеные изделия для аранжировки цветами Сувенирно-подарочные изделия из ивового прута Сувенирно-подарочные изделия из ивового прута в сочетании с берестой Плетеная мебель Виды и конструкции плетеной мебели Основные технические требования к материалу и конструкции мебели Шаблоны для изготовления гнутых деталей Мебель для взрослых Столы Кресла и стулья Диваны Кресла-качалки Детская плетеная мебель Кресла и диваны Столы Кроватки и оградки для детей Игрушки Окрашивание материалов и готовых изделий Художественное воплощение замысла Список литературы Источник: Никулин Ф.М., Бочаров В.С., Железнов В.П. `Плетеные изделия` - Москва: Лесная промышленность, 1982 - с.175 Забыть про серые рабочие будни помогут чувственные путаны со страницы prostitutkipitera.me, и клиент всегда останется доволен. ------------------------------ Вицкер роба Књига сумира искуство организовања производње врбовог дрвета из врбовог штапа у Ивантеевски Форест Елецтион Екпериментал Нурсери. Описане су одговарајуће технике и технологије - од метода повећања врбе на индустријским плантажама, припреме и прераде сировина до метода производње различитих производа. Разматрана су тако важна питања као што су развој нових узорака производа, организација радног места и продуктивност рада, трошкови производње и организација његове продаје, профитабилност производње. Књига је илустрована фотографијама производа, најбољим узорцима робе широке потрошње. О књизи Предговор Историја и садашње стање рибарства Порекло и развој рибарства Садашње стање рибарства База сировина Виллов сировине Избор и организација територије Посредовање култивације тла Машине и уређаји за узгој тла Врсте и сорте врба, препоручене за садњу Начини репродукције врба Припрема и чување сјеча Време и начини садње Брига о плантажама Набавка, складиштење и рачуноводство зеленог штапа Продуктивност и профитабилност плантажа Чишћење врбе од кора Сортирање, књиговодство и складиштење бијеле шипке Излаз бијелог штапа из зеленог корена Израда плоча, гума и трака Профитабилност производње белих шипки Друге врсте биљних сировина Техника и технологија ткања Алати и опрема Врсте и начини ткања Кошаркашки производи Вицкерворк за уређење цвијећа Сувенири и поклони од врбових врећа Сувенири и поклони од врбовог врећа у комбинацији са брезовом коре Вицкер намештај Врсте и дизајн плетеног намештаја Основни технички захтеви за материјал и дизајн намештаја Узорци за производњу савијених делова Намештај за одрасле Табеле Столице и столице Софас Столне столице Дечији плетени намјештај Фотеље и софе Табеле Дечији кревет и ограде за децу Играчке Обрада материјала и готових производа Уметничко остварење плана Референце Извор: Никулин ФМ, Боцхаров ВС, Зхелезнов ВП `Вицкерворк` - Москва: шумарство, 1982 - стр.175 Да заборавите на сиве радне дане помоћи ће вам сензуална конфузија са странице проституткипитера.ме, а клијент ће увек бити задовољни. ------------------- Обобщен опыт организации производства плетеных изделий из ивового прута в Ивантеевском лесном селекционном опытно-показательном питомнике. Описаны соответствующие техника и технология - от способов выращивания ивового прута на промышленных плантациях, заготовки и обработки сырья до приемов изготовления различных изделий. Рассмотрены также важные вопросы, как разработка новых образцов изделий, организация рабочего места и производительность труда, себестоимость продукции и организация ее сбыта, рентабельность производства. Книга иллюстрирована фотографиями изделий, лучших образцов товаров народного потребления. Для ИТР цехов товаров народного потребления лесохозяйственных предприятий. ----------------- Искуство организовања производње плетивача из врбовог штапа генерализовано је у Ивантеевском експерименталном расаднику за селекцију шума. Описане су одговарајуће технике и технологије - од метода повећања врбе на индустријским плантажама, припреме и прераде сировина до метода производње различитих производа. Разматрана су и важна питања, као што су развој нових узорака производа, организација радног места и продуктивност рада, трошкови производње и организација његове продаје, профитабилност производње. Књига је илустрована фотографијама производа, најбољим узорцима робе широке потрошње. За инжињеријско одељење продавница робе широке потрошње шумарских предузећа. Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` -----------------------⭐️ Knjiga je ,na RUSKOM jeziku L2 ovde jedna sigurno ,1k Na jednom od ova dva mesta numerisana L2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tapiserija, Kragujevac, 1982. 155 strana + skoro 60 zasebnih šema za izradu tapiserija, udžbenički format. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Kao na slikama Retko Published by Universe Books (1978) 256 str. numerous bw plates. Great articles with wonderful illustrations of weaving devices and tools. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.

Kao na slikama Lepo očuvano Retko u ponudi Title: Five Centuries of Tapestry. From the Fine ... Publisher: Charles E. Tuttle., Rutland. Publication Date: 1976 Prvo izdanje Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. Tags: Istorija umetnosti janson dizajn tepisi tepiha tapiserije tapiserija turski pletenje ručni radovi

Odlično stanje Beograd 1963, mek povez, 20x22 cm, 80 strana, težina oko 230 gr Muzej primenjene umetnosti Таписерија је специфична грана сликарска техника. Таписерија је врста тканог ћилима окачена је на зид и представља тепих са сликом који служи за украшавање ентеријера и од тапете се разликује у материјалу – преовлађује вуна и разликује се по томе што је слободно окачен за разлику од лепљене тапете. Између нити основе провлаче се нити потке које обликују мотиве. Провучене нити притискују се „чешљем“ и тако настају густи, једнолични, паралелни радови. Гоблен[уреди | уреди извор] Гоблен (франц. goblén) је чест назив за тканину са сликом (у Француској познат као таписерија) односно за зидни украс са утканим сликовним сценама. Назив је изведен из назива радионице Manufacture des Gobelins коју је основала истоимена породица фарбара. Она се од 1662. налазила у краљевом власништву Луја XIV под именом Manufacture royale des gobelins (краљевска мануфактура гоблена) и под уметничким надзором сликара Шарла Ле Брена. Била је један од најпознатијих произвођача таписерија у Европи. Нацрте за гоблене израђивали су и познати сликари Рафаел, Франсоа Буше и Гоја. Историја[уреди | уреди извор] Окачене таписерије су у прошлости присутне од старога века.[1] У Европи се најстарија оваква дела налазе од 11. века у Енглеској а у Немачкој у 12. веку. У доба цветања готике и ренесансе су таписерије познате у Француској. У Паризу. Од 16. века таписерије имитирају окачене слике својом тематиком и често су били рађени на основу картона сликара као Гоја или Рафаел.[1] У 19. веку долази до застоја у овој уметности. У савременој уметности се таписерија употребљава за украшавање просторија репрезентативног карактера. Таписерији је основа у лепоти линије и боје које су по материјалном саставу вунене или свилене. Таписер из природе тих материјала извлачи специјалну лепоту меких контура и још мекших површина боје. Сродна таписерији је техника под називом гоблен. Таписерија као специфична граана ликовних умјетности у себе укључује више умјетничких дјелатности. Она је спој класичне умјетности и примијењене. Умјетник који изводи таписерије је свестран. Он је и сликар, дизајнер, архитекта, вајар, сценограф, илустратор, цртач и свакако мајстор у технологији и познавању материјала које обрађује. Данас је таписерија отишла много даље од обичног ткања па је тако и таписерија данас дизајнерско и архитектонско дело, скулптура, сценографија, илустрација, цртеж и прича. Tapiserije Lazar Ličenoski Mladen Srbinović istorija srpske umetnost xx vek jesa denegri sezdesete srpska umetnost avangarda slikarstvo umetnici

Odlično stanje Retko u ponudi SAVREMENA TAPISERIJA U SRBIJI Mr Mirjana Teofanović Muzej primenjene umetnosti Beograd, 1984. 122 strane, mek povez. У уметничком стваралаштву Србије, од педесетих година XX века, своје место заузима и таписерија. Њена се појава може непосредно довести у везу с европском таписеријом која је, после више векова декаденције и таворења у сенци сликарства, управо тада доживела своју ренесансу. Несумњиво је да су и наши први таписеристи градили своја визуелна искуства и на делима старих као и савремених европских мајстора. Како истиче проф. др Јерко Денегри… „др Мирјана Теофановић излаже и суштину свог поимања специфичности медија таписерије као уметности структуриране нити, која је носилац ликовних вредности и најсуптилнији елемент њене композиције. Ауторка се залаже и за становиште по којему је таписерија пуноправна самостална уметничка дисциплина, а нипошто тек једна од подврста примењене уметности“. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. istorija jugoslovenske umetnosti xx veka jugoslovenska jugoslaviji

Lepo očuvano SAVREMENA TAPISERIJA U SRBIJI Mr Mirjana Teofanović Muzej primenjene umetnosti Beograd, 1984. 122 strane, mek povez. У уметничком стваралаштву Србије, од педесетих година XX века, своје место заузима и таписерија. Њена се појава може непосредно довести у везу с европском таписеријом која је, после више векова декаденције и таворења у сенци сликарства, управо тада доживела своју ренесансу. Несумњиво је да су и наши први таписеристи градили своја визуелна искуства и на делима старих као и савремених европских мајстора. Како истиче проф. др Јерко Денегри… „др Мирјана Теофановић излаже и суштину свог поимања специфичности медија таписерије као уметности структуриране нити, која је носилац ликовних вредности и најсуптилнији елемент њене композиције. Ауторка се залаже и за становиште по којему је таписерија пуноправна самостална уметничка дисциплина, а нипошто тек једна од подврста примењене уметности“. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. istorija jugoslovenske umetnosti xx veka jugoslovenska jugoslaviji

LEPOTA I TUGA Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund pečat privatna biblioteka Lepota i tuga Intimna istorija Prvog svetskog rata Peter Englund Prevela sa švedskog Spasa Ratković Godina izdanja: 2014 Format (cm): 24 cm Broj Strana: 500 Povez: Tvrd ISBN: 978-86-6145-151-5 O KNJIZI AUTOR VAŠI KOMENTARI Veliki, ili Evropski rat – kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom – doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“. Odvlačeći u istoriju četiri velika carstva i dovodeći na svome kraju na scenu nove države, Veliki rat ne samo da je menjao geografske karte Staroga sveta već je promenio i shvatanje života, patnje, ljudskih vrednosti; bio je to i veliki pakleni kotao u kojem su se iz gneva, frustracija, mržnji, amalgamisale revolucije i nove ideologije. Peter Englund sklapa razbijenu sliku rata od krhotina ljudskih sudbina: dnevnici, pisma, autobiografski zapisi, muškaraca i žena, oficira i vojnika, civila, lekara, bolničarki, dobrovoljaca i onih poslanih na bojišta bez njihove volje, mladih i onih u zrelim godinama – niti su složenog tkanja u kojem se prepliću životi i smrt, u rovovima, pozadini, vojnim lazaretima, bordelima, železničkim stanicama, evropskim metropolama i provincijskim zabitima čija imena dobijaju važnost na vojnim kartama. Englund govori o početnim iluzijama da će rat brzo (i trijumfalno) biti okončan i o brutalnom, krvavom otrežnjenju koje je Evropi donelo ratno bezumlje u rovovima i na bojištima. Prati ih na širokom prostoru od Francuske, Engleske, Nemačke, Rusije, do Srbije, Male Azije, Egipta... Devetnaest ratnih sudbina Englund ukršta tokom četiri godine Velikog rata, otkrivajući onu njegovu drugu stranu, često zapostavljenu i u senci „velike istorije“: šta se događalo sa običnim ljudima, uvučenim u vrtlog velikih političkih, ideoloških i društvenih lomova. Među njima je i mlada srpska lekarka Slavka Mihailović, koja je ratne godine provela pomažući i lečeći ranjene i bolesne, prolazila kroz agoniju trogodišnje strane okupacije i konačno dočekala oslobođenje. Peter Englund je Veliki rat tumačio izabravši humanu perspektivu: iščitavajući svedočanstva učesnika iz raznih zemalja, obeju zaraćenih strana, sklopio je upečatljivu povest o njemu, dajući njegovoj teškoj i tragičnoj istoriji jedno ljudsko, „prepoznatljivo” lice. Milan Ristović “Ovo je knjiga o Prvom svetskom ratu. Ona međutim ne govori šta je taj rat bio – ne objašnjava njegove uzroke, tok, završetak i posledice; jer već postoji mnoštvo izuzetnih dela koja se bave baš time – ona govori kako je bilo… Ovo delo je u izvesnom smislu antiistorija, jer mi je cilj bio da ovaj, na svaki način epohalan događaj, svedem na njegovu najsitniju, atomsku česticu, naime na pojedinačno ljudsko biće i njegove doživljaje.” Peter Englund Iz Predgovora srpskom izdanju Peter Englund je stalni sekretar Švedske akademije (najpre poznate po dodeljivanju Nobelove nagrade za književnost). Knjiga Lepota i tuga – Intimna istorija Prvog svetskog rata do sada je prevedena na više od dvadeset jezika. Knjiga je N O V A ---------------------------- 10

Кnjiga Napoleon, život i delo koju potpisuje Dmitrij Sergejevič Mereškovski (1866 - 1941), ruski mislilac, književnik i kritičar devet puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, predstavlja pažnje vrednu biografiju o francuskom imperatoru koja će lepotom stila i kazivanja dočarati savremenom čitaocu autentičan ambijent u kome je Napoleon Bonaparta odrastao, sazrevao i vodio odsudne životne bitke. Autentična romansirana biografija izašla iz štampe 1936. godine, činila je samo jednu od karika u nizu koje je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda objavila među biserima onovremene književne i filozofske reči. Nepotkupljive vrednosti i kulturnu misiju koju je ovaj svetionik izdavaštva nekada postavio kao visok standard, danas nastojimo da baštinimo i nastavljamo, proširujući izdavačku delatnost po meri nekadašnjih vrednosti i bogatstvu savremene reči i stvaralačke produkcije. Sudeći po godini izlaska iz štampe, mogli bismo pomisliti da pomenuta Napoleonova biografija možda i nije sasvim bliska novom vremenu i njegovim prilikama. Ona je, međutim, imajući u vidu harizmatičnost i veličinu ličnosti o kojoj govori, lako smestiva u savremeni kontekst, budući da prikazuje lice i naličje jedne ljudske figure koja je snagom volje, samopouzdanja i ambicije dostigla visove kakvi se nama danas čine nemogućim. Nameru autora, koji snažno podupire svoje tvrdnje i sudove ozbiljnim biografskim elementima, dopunjuju izvori na samom kraju knjige koje nesebično daje na uvid čitaocu. Napomenimo i to da Mereškovski o Napoleonu piše nadahnuto i sigurno, sa dosta istoričnosti i verodostojnosti, prateći njegov životni luk objektivnije i sa više faktografije u prvom delu, možemo slobodno reći prvoj knjizi, dok u drugom delu posmatra njegov lik sa psihološkog, filozofskog i religijskog stanovišta. Imperatorov život je u ovoj knjizi ispisan slikovito i živopisno, nipošto suvoparno ili monotono. Sam tekst obiluje dosetkama i doživljajima, biografskim nepoznanicama koje povremeno presecaju Napoleonove misli, iskazi i dnevničke pribeleške. Mereškovski je, podsetimo, darovit pisac i mislilac hrišćanske struje, razvijenog osećaja za pripovedanje o značajnim ličnostima. Čuvena je njegova trilogija Hristos i Antihrist nastala na fonu istorijskog romana, takođe izašla u izdanju nekadašnjeg „Narodnog dela“. Svevideće oko sveznajućeg pripovedača Napoleona prikazuje smelo, realistično, bez zazora prema veličini njegove ličnosti, tako da ona nipošto nije prepreka verističkom pripovedanju. Vidimo ga kao dopadljivog nestašnog dečaka, nepotkupljivog rodoljuba, neustrašivog oficira, svojeglavog i ambicioznog vlastodršca, upornog u nameri, nezaustavljivog u jurišu i beskrajno nežnog u razgovorima o svojoj rodnoj Кorzici: „Tamo je sve lepše no ma gde na svetu... Ja bih, i žmureći, poznao svoju postojbinu, samo po mirisu“, beleži imperator. Upravo su opisi Кorzike iz Napoleonovog pera koje Mereškovski u ovoj knjizi donosi, možda najlepši putopisni minjoni ikada o njoj napisani. Ovakvu jednu biografiju koja prati imperatorov život od obzorja do usnuća, koja odiše toplinom, piktoresknim doživljajima i patinom minulih vremena, pitku, čitljivu i magnetičnu načinom kazivanja, trebalo bi čitati iznova jer je sadržajna i dragocena. Dmitrij Sergejevič Mereškovski udahnuo joj je svojim načinom pisanja pečat neprolaznosti i trajanja, učinivši je zanimljivom u svim vremenima. Stoga je izdavačka kuća „Narodno delo“ iz Beograda danas nudi čitaocima u vidu reprinta prvog izdanja iz 1936. godine, u nadi da će uživati u njenom proznom tkanju kao primeru vrsne spisateljske veštine biografskog kova.

U dobrom stanju! Predenje je proces stvaranja niti pređe neograničene duljine uvijanjem kratkih prirodnih ili umjetnih vlakana.[1] Vlakna se prvo paraleliziraju, a zatim uvijaju uz istezanje, na taj način se postiže da su dovoljno tanka i kompaktna - međusobno povezana u pređu zadovoljavajuće čvrstoće. Od prahistorije pa sve gotovo do danas (kad se to radi industrijski), predenje se obavljalo ručno, uz pomoć samo dva alata, preslice i vretena[2] Predenje u Antičkoj Grčkoj Od toga kakva se pređa želi, zavisi i izbor sirovina, jer se one razlikuju po karakteristikama. Od biljnih prirodnih vlakana najpoznatija su pamučna, lanena i kudeljna vlakna, a nakon tog jutena, a od životinjskih su to vuna i svila. Umjetna vlakna proizvode se prilagođena po duljini, finoći i mehaničkim karakteristikama prirodnih vlakana s kojima se miješaju, te mašinama na kojima se prede. Razlikuju se kraća i finija umjetna pamučna vlakna i dulja, kovrčava i grublja vunena vlakna. Ponekad se u pređu upredaju i sekundarne sirovine dobivene iz tekstilnog otpada.[1] U tekstilnoj industriji vlasasta vlakna najčešće dolaze do predionica sprešana u bale. U njima su prirodna vlakna izmješana s kojekakvim primjesama i nečistoćama, pa ih se najprije dobro promiješa, rasčupava i očisti od nevlaknatih primjesa. Za razliku od tog vunena vlakna se peru (da ih se očisti od masti), suše i šalju na pripremu za predenje, na taj se način postiže da sirovina bude što uniformiranija.[1] Kod pamučne pređe, bitno se razlikuje ona koja je prethodno bila samo grebenana (grebenana pređa) od one koja je nakon grebenanja prošla i fazu češljanja (češljana pređa). Grebenana pređa je grublja, mekša od češljane, a prede se iz grubih, kratkih do srednje dugih vlakana. Češljana je pređa tanja, glađa, jednobraznija i čvršća, a pravi se od finijih i duljih vlakana.[1] Kod predenja pamuka, tokom grebenanja vlakanca se polažu na velikom rotirajućem bubnju u koprenu, gdje se jednolično raspoređuju, izravnavaju i paraleliziraju. Na taj način se i uklanjaju kratka vlakna, a pređa čisti od primjesa. Na izlasku iz bubnja koprena se formira u pramen koji prolazi kroz uređaj za regulaciju finoće, nakon tog se isteže i stanjuje, učvršćuje blagim uvijanjem i namata na kalem (taj postupak zove se pretpredenje). Tako dobivena pretpređa šalje se na predenje na prstenastu predilicu, gdje se i dalje isteže, uvija i konačno namata kao gotova grebenana pređa.[1] Moderniji proces rotorskoga predenja je brži i ekonomičniji jer nema pretpredenja, no vlakna nisu toliko paralelizirana, pa se tako dobivena pređa najviše koristi za proizvodnju grubljih tkanina. Kod proizvodnje češljane pređe, nakon grebenanja, se skupovi pramenova sjedinjuju uz nježno istezanje (dubliranje), zatim se češljaju i paraleliziraju, te šalju na predenje. Grebenanje vune je komplicirani proces, u kojem sirova vuna prolazi na traci kroz čitav niz grebenaljki, različite finoće.[1] Na vrlo sličan način proizvodi se i pređa od umjetnih vlakana i njihovih mješavina s vunom. Danas su razrađeni i noviji - ekonomičniji procesi za predenje umjetnih vlakana, kao i za predenje likovih i tvrdih vlakana.[1] Mašina za predenje - Spinning jenny Historija Najraniji dokazi o tkanju su iz neolita - datirani na oko 5000 godina pne., u to doba ono je bilo usko povezano s košaraštvom.[2] Od prahistorije pa sve do srednjeg vijeka, predenje je vršeno uz korištenje samo dva alata, preslice i vretena.[2] Kolovrat, koji je izumljen u Indiji, dospio je do Evrope u srednjem vijeku, on je omogućio mehaničko ubrzanje procesa, jer kolo zamjenilo vreteno. To je postignuto jednostavno pređa se držala sa ispruženom lijevom rukom, a kolo se okretalo desnom u suprotnom smjeru.[2] Važna prednost kolovrata bila je u tom da se on mogao brže okretati, pa se time dobijala ravnomjernija pređa.[2] Kolovrat se nastavio upotrebljavati sve do 19. vijeka, s tim da je značajno poboljšan u 16. vijeku, kad mu je dodano sasko kolo, koje se moglo pokretati nogom što je omogućilo kontinuirano predenje vunene i pamučne pređe. S tim povećanjem brzine, tri do pet kolovrata bila su u stanju snabdjevati jedan razboj pređom. Kad je 1733. - John Kay izumio leteći čunak kojim je značajno povećao brzinu razboja, stvorila se i potreba za bržim predećim mašinama.[2] Nakon tog je 1770. James Hargreaves patentirao mašinu za predenje - jenny (spinning jenny) koja je mogla istovremeno namatati više vretena, ali je njen nedostatak bio što je radila samo tanku pređu. - Richard Arkwright je na osnovu nje napravio je bolju mašinu, sposobnu da prede jaču pređu, ali je tek treća mašina Engleza Samuela Cromptona - Mula za predenje (Spinning mule) 1779., značajno povećala produktivnost, jer je jedan radnik mogao kontrolirati više od 1.000 vretena istovremeno, a mogla je presti kako finu, tako i grubu pređu. Uslijedilo je nekoliko daljnjih modifikacija te mašine u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, ali je ipak Cromptonova - mula, bila ta koja je efikasno riješila predenje u tekstilnoj industriji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez malo labaviji, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Naši stariji etnolozi ili etnografi, polazeći od gledišta da je etnologija nauka koja se bavi prvenstveno zaostalim etničkim grupama i samo starijim oblicima i pojavama u narodnom životu, gotovo sasvim su zanemarili Vojvodinu, budući da je to naša najnaprednija pokrajina. Posledica takvih shvatanja i držanja je ta da smo i danas veoma slabo obavešteni o etničkim odnosima u Vojvodini i o etničkim osobinama njenog stanovništva, kako srpskog tako i nesrpskog. Nema boljeg primera za to od činjenice da se ni u našoj nauci o narodu ni u javnosti uopšte nije znalo da se jedna grupa Srba u Vojvodini zove Herama. Sadržaj: D-r Milenko S. Filipović: Predgovor I KO SU BANATSKE HERE D-r Milenko S. Filipović: Ko su banatske Here II PREDEO I NASELjA BANATSKIH HERA D-r Branislav Bukurov: Okolina Bele Crkve Milorad Marčetić: Biljni i životinjski svet D-r Branislav Bukurov: Bela Crkva B. Bukurov, R. Nikolić i M. Filipović: Herska sela u Jugoslaviji B. Bukurov i M. Filipović: Herska sela u Rumuniji III PRIVREDA I TEHNOLOGIJA Rajko Nikolić: Privredne prilike Milan Milošev: Oruđa i načini rada u zemljoradnji Rajko Nikolić: Rad oko stoke Aleksandar Stefanović: Pčelarstvo M. Milošev i Z. Marković: Svilarstvo Milan Milošev: Ribolov Milan Milošev: Pletarstvo Rajko Nikolić: Pečenje cigle Zagorka Marković: Predenje i tkanje Aleksandar Stefanović: Bojenje biljnim bojama D-r Milenko S. Filipović: Ćilimarstvo Branislav Kojić: Seoska arhitektura Rajko Nikolić: Pokućstvo i posuđe Marija Stojadinović: Ishrana Bora Lungin Maksimović: Narodna nošnja IV DRUŠTVENI ŽIVOT Vera Milutinović: Ustanove i pojave društvenog života Sofija Dimitrijević: Običaji u ličnom i porodičnom životu D-r Milenko S. Filipović: Vera i crkva u životu banatskih Hera D-r Milenko S. Filipović: Slava ili svetac Sofija Dimitrijević: Običaji o praznicima preko godine Milorad Marčetić: Narodna medicina i veterina ZAVRŠNA RAZMATRANjA D-r Pavle Ivićb Mesto banatskog herskog govora među srpskim dijalektima D-r Milenko S. Filipović: Postanak i razvitak grupe banatskuv Hera Popis slika Registar Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (mali beli ormaric ,u sobi)

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

U tom Somboru... - Milan Stepanović U TOM SOMBORU… Grad u prizmi stoleća U izdanju Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“, Udruženja građana „Norma“ i Gradskog muzeja Sombor upravo je objavljena knjiga Milana Stepanovića „U tom Somboru…Grad u prizmi stoleća“. Monografija predstavlja sažet pregled prošlosti i sadašnjosti Sombora sa naglaskom na njegove kulturno-istorijske prepoznatljivosti, prirodno okruženje, tradiciju i potencijale. SOMBOR – MOGUĆNOST SNA (PREDGOVOR dr DRAŠKA REĐEPA MONOGRAFIJI “U TOM SOMBORU…”) 16/02/2020 Sombor ide u red onih magičnih i nadasve uticajnih naših imenica, pre svega zbog snažnih utisaka putnika namernika o bezmalo savršenom, a svakako završenom planimetrijskom snu. I Bogdan Bogdanović, i Ranko Radović, i potpisnik ovih rečenica, u fenomenu somborske čudesne školjke, koju je prvi uočio Marin Đurašin, a Branislav Jovin pretočio u artikulisanu urbanističku bajku, tvrdili su, veoma nespokojno u stvari, kako je grad ono poslednje i najuzvišenije čovekovo prebivalište, u antičkim vremenima nalik na državu, na čitav svet, u poznijim stolećima kampanilističko slavlje one zvonjave, koja je toliko uznemiravala putnike s istoka, i kako on u biti u svakom času, kao živ organizam, kao čovekoliko priviđenje, nestaje, umirući da bi se prepoznao i u tim poslednjim odsudnim časovima. Zna se dobro da Bačka ima četiri reprezentativna grada koji su, međutim, veoma naočiti u svojim specifičnostima. To je dakako Subotica, paorski grad, koji ne pamti tek moja generacija kao destinaciju nespokojnih, u filmu Aleksandra Petrovića „Maestro i Margarita“, sa tramvajima koji, kroz kukuruzišta, lagano pristižu na Palić. Onda je to Novi Sad, Sad zapravo, ali novi, da se ne bi uznemirila arabeska ukrštenih reči (sve je na S), apsolutno trgovački grad, podložan u tim trima legitimnim gradskim stolećima mnogobrojnim temama i nestaloženim doticajima s okruženjem. Onda je to Senta, patricijski grad, zamisao koja tone i koja se, sve s onim gospodskim fasadama na Tisi, koja je baš onde najzelenija, po meri, po uzdahu, po prošlosti. I napokon, i nikako na poslednjem mestu, to je Sombor, obično se veli varmeđijski grad, zelenilo koje je osvetilo tek tako često zaboravljan, a slavan panonski hlorofil, grad koji pamti i koji se ne pomera u određenjima one nespokojne upitanosti nad vlastitom sudbinom. Ima samo još jedan grad, u Sremu, koji je prispodobiv u svojoj isto nakinđurenoj, hajdelberški ututkanoj optici. To su Sremski Karlovci. Toliko istorije, toliko znamenitih zdanja, toliko uspomena, toliko tog magičnog osećanja za baštinu, sem u somborskoj tišini i karlovačkom utišanom žagoru, nije moguće videti niti promišljati ni na jednoj drugoj strani. Ako su dva naša grada, u dugim stolećima našeg romantizma i jektike, ali i potom, davali ton, arbitrirali ukusom i ponašanjem našeg sveta, onda su to svakako baš Sombor i Karlovci, u zatvorenom lavirintu svoje domišljatosti. Miloš Crnjanski je Karlovce, usred Srema, Banaćanin, izabrao za svoj zavičaj, napominjao kako su ljubavno predgrađe Beograda. Milan Konjović, jedna od paralelnih sudbina Crnjanskog (nikad se nisu sreli na ratištima Velikog rata na Pijavi), govorio je kako se u Somboru, oko znamenitog trga, ulice zapravo neprestano grle. Reč je, eto, i te kako o erotici koja je, uostalom, i te kako snažno utkana u somborski mali urbanizam, u jednu od nerešivih, a uznemiravajuće značajnih urbanističkih mitologema danas i ovde, i još ponegde. Kao što dobro i očajnički znamo, naši panonski gradovi su za putnike namernike, ne mislim samo na one koji stižu iz beogradske vreve, nalik na odmorište, dnevni boravak sa uobičajenom ribljom čorbom, žetvenim svečanostima, ciganskim bandama, a uz to, nije potrebna viza, sve je nalik na inostranstvo, a govori se i srpski. Tu nalickanu i u osnovi netačnu predstavu o Somboru žestoko osporava upravo ova knjiga, koja je taj drevni naš grad stavila na naš dlan, kao na nekakve superiorne odmerenosti. Niti je reč o banalnom turističkom meniju, niti su u pitanju Potemkinova sela kakvih sad u nas već ima podosta. Ovde je reč o paradigmi jednog urbanog prostora koji ima svoje guste datume, koji se i te kako prostorno identifikuju kao sama neumitnost. Ima svoje incidente, u bližoj i daljoj prošlosti, koji su svakako sa utemeljenim razlozima izdvajanja. Ima svoju zakonomernost, i ima svoje trgove i bođoše, slavne preparandiste i tornjeve, koji se nadaleko razaznaju. Ima… Početak predgovora dr Draška Ređepa * * * „U tom Somboru…“ kao jedinstvena monografija koja stiže u pravi čas da bi, i ona, otklonila mnoštvo naših ukoričenih tzv. fotomonografija, koje su polivanje, u smislu fotografskom, shvatile kao jedini način postojanja, a uglove posmatranja već odavno prepustile banalnom viđenju. Dve su neporecivo značajne osobine ove knjige. Najpre, umesto opštih mesta naših naivnih bedekera i priučenih sondi u zaborav, koji i jeste naša jedina postojbina, ona nam nudi konkretan podatak: tek se sad videlo da i neka od krucijalnih zdanja Sombora nisu lagodno, a kamoli dok si rekao britva nastajala u onim i ovim, uvek oskudnim vremenima. Poezija datuma je, sjajno, u mnogobrojnim ogledima Milana Stepanovića najpre, pokazala da je moguće iza sadašnje, recimo renovirane fasade, sagledati čitav enformel ranijih pregrada, sporova, neodlučnosti, protivljenja. Čak iza imena vlasnika ovde se krije čitava drama. Zdanja su nam preostala, a čitav jedan naseljeni svet (A. Tišma) nestao je u pogromima, holokaustu, surovoj ratnoj zbilji kada je, srećom, slavna slika Ajzenhuta bila zazidana, za svaki i za najgori slučaj. Drugi važan atribut ove knjige je njena datiranost. Autor ove knjige imao je hrabrosti da tumači epohe Sombora, ali to ne čini lagodno i bez zazora, nego baš obrnuto, naglašavajući uz urbanitet i kontinuitet vandalizma, rigidnost raznih režima i vremena ili ideološke doktrine, sve ono što je, kroz istoriju, neretko, nastojalo da niveliše i izbriše domete prethodnih kultura. Ovo je najsamerljivija lična karta Sombora, o kome je mnogo i često pisano kao o jednom od prestonih gradova srpskog severa, u smislu kulture, negovane tolerancije, drukčije pameti. Odavde su nastajali toliki nesporazumi, i ovde su se utišale moćne strasti, svakako ni slučajno samo Laze Kostića. Sombor nije destinacija. Sombor je magija tihog rovenja, oslanjanja na taj moćni zadužbinski dil, na sveta mesta pamćenja koje nije iščilelo niti je programirano, Zato ovo jeste knjiga pouzdane svesti i otvorenih mogućnosti dopisivanja, sporazumevanja, istinitosti uostalom. Putovao sam u Sombor baš svakojako, Čeze, koje u Sremu zovu gik, fijaker, bicikl, autobus, automobil, voz, šinobus… I to je bilo nezaboravno: stara železnička stanica, sve sa poznatim nekadašnjim upozorenjima kako je tu, zbog vaskolike bezbednosne situacije, s onim prekrštenim fotografskim aparatom, – snimanje strogo zabranjeno, dug, lagan hod pod senkama bođoša, sve do centra (Kog centra? zapitao je Milan Konjović dvojicu putnika namernika Momu Kapora i Boru Draškovića, i odgovorio im: Ja sam centar). Putovao sam kao klinac, kao mlad čovek, kao pripadnik trećeg doba… Sve mi se čini da sam se jedino ja menjao, da sam stario, postajao ironičniji nego ikad. Ne govori se zacelo slučajno kako su starci, kao i deca, bestidni. I da koračaju sitnim korakom. A na drugoj strani, nikako na razdaljini, već posve, posve blizu, Sombor je ostajao isti, samo u ponečem zanovljen, grad koji je u svojoj strukturi ostvaren odavno, i kome se isto može, kao ono Dubrovniku u dramama Ive Vojnovića, govoriti Vi, i pisati ga sa početnim velikim slovom: Grad. Grad se prepoznaje i uočava tek u dugim noćnim satima, i u kasnim popodnevima, kada su senke duge i nezaboravne. Sombor je najslavniji u svojim detaljima, u tom bogatom tkanju sedimenata nekolikih stoleća, nadvladavši skepsu, zaturenost, nestalu županijsku, varmeđsku moć. Kada sam pročitao raspravu Milana Stepanovića, bilo mi je drago što je zadovoljena i moja i Konjovićeva priča o prvom somborskom liftu koga više nije. Stepanović je pokazao izuzetan smisao za detalj. A pošto se i naša ukupna memorija, a osobito ona sklona zaboravu, našoj jedinoj postojbini, ogromno oslanja upravo na fragmente, koji su tako bitni i za literaturu Isidore Sekulić, somborske preparandistikinje, i za Žarka Vasiljevića, jedinstvenog hroničara Vojvodine stare, koji nije zaboravio ni somborsku majku Dafinu, koju pronose niz Čonopljanski sokak, a prate je njene mile kokoške, onda sve postaje bitnije. Kada se čita i pročita Stepanović, postaje mnogo jasnija pozadina opusa dvaju naših velikih realista, Jakova Ignjatovića i Veljka Petrovića. Čak i „Bunji“ je neophodna prethodna priprema, a čitav splet promene vlasnika čuvenih somborskih palata, vreme bankrota i zlosrećnih sudbina našeg sveta, koje je Ignjatović, srpski Balzak, dokazao i čudesno pokazao, upravo u ovim fragmentima Stepanovićevim iskazuje se kao mit. Kao kob. Kao sama suština stvari. Milan Stepanović ne posmatra i ne promišlja Sombor, tu našu moćnu istorijsku agendu, kao svoj dlan. On, zapravo, iščitava taj dlan sa meandrima i rukavcima pamćenja tog istog dlana – nepotrošenog atlasa naših uspomena. Sada se nedvosmisleno vidi da sagledavanje te istorijske barokne varoši ne bi bilo moguće bez nanovo okupljene i podozrivo osmotrene legendarne slave. Posle svega, a naročito posle narušene ravnoteže s početka prošlog veka, jedino detalji, često senzacionalni, često i naporedo postavljeni, mogu da vrate nov život nekadašnjem graždanskom, varmeđijskom sjaju. Stepanović to čini strasno, ostvarujući neponovljiv bekgraund za nastanak i razvoj mnogobrojnih uglednika i buntovnika, lidera i saputnika našeg romantizma, naše moderne takođe. Mnogo šta je posle ove knjige preglednije, jasnije, logičnije u tim famoznim ukrštenim rečima grada, koji je u najvećoj mogućoj meri, skoro savršen, najbliži planimetrijskom snu epohe. Nije u pitanju Atlantida našeg prečanskog sveta, ali je, svakako, pred nama panorama Sombora u njegovim možda poslednjim somborskim trenucima. U onima koji još umeju da prepoznaju vlastitu senku. Čitanka prošlosti, ulaznica za budućnost. Stepanovićev Sombor sad pulsira intenzivno, doživljeno, ponorno. I ne odaje i dalje svaku svoju tajnu. K.N.S.O.CRNI 0

DISKURS ANALIZA - Svenka Savić Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Filozofski fakultet : S. Savić, 1993 (Novi Sad : Futura publikacije) Fizički opis 187 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Napomene O autorki: str. 183. Bibliografija: str. 163-180 Summary Registar. Predmetne odrednice Psiholingvistika Sociolingvistika Diskurs analiza vrlo dobro ocuvana PREDGOVOR Studenti koji studiraju jezike na filozofskim i/ili filološkim fakultetima u Srbiji najčešće imaju posebna predavanja iz predmeta koji predstavljaju lingvističke poddiscipline (fonologija, morfologija, sintaksa) u okviru kojih se proučavaju jezičke jedinice kao što su foneme, morfeme i rečenice. Diskurs analiza se bavi većim jedinicama od rečenice u pisanom ili govorenom mediju. U takvoj analizi se proučava upotreba jezika, nužno u sprezi sa kontekstom i neverbalnim elementima jezičke komunikacije. Ovakvu analizu ne interesuje autonomnost jezičkog sistema, a onda ni lingvistike koja se bavi takvim sistemom kao svojim predmetom. Ona je zainteresovana da objasni povezivanje različitih elemenata prirode razgovora u celinu, zbog čega je proizvod nekolikih naučnih disciplina zainteresovanih da objasne jezičku delatnost (psihologija, sociologija, filozofija, antropologija) ili disciplina koje su se već tokom poslednjih 40 godina „udružile“ sa lingvistikom (psiholingvistika, sociolingvistika, antropološka lingvistika). Govori se o jednom od interdisciplinarnih pristupa izučavanja upotrebe većih jezičkih celina s vođenjem računa o kontekstu. U svetskoj literaturi danas postoji veliki broj empirijskih podataka i objavljenih radova iz ove oblasti kao i nekoliko udžbenika (samo deo je uključen u popis literature na kraju knjige). Međutim, ni jedan od udžbenika se ne bi mogao direktno koristiti u nastavi na našim fakultetima. Sadržaj udžbenika je tako organizovan da se nakon uvodnog delà i osnovnih pojmova o diskurs analizi (poglavlja 1.0–3.0), detaljnije objašnjavaju osnovne teorije uz koje se navode primeri primene tih teorija u našem jeziku. Smisao je ovakve organizacije da se studenti osposobe za primenu usvojenih teorija u budućem neposrednom istraživačkom radu. Način izlaganja sadržaja prilagođen je potrebama studenata i potencijalnih čitalaca koji nemaju odgovarajuće predznanje u disciplinama zainteresovanim za diskurs: psihologija, filozofija, sociologija, antropologija, ali koje se može proširiti čitanjem literature date na kraju knjige. U tekstu i vežbanjima daju se primeri iz prikupljenog korpusa podataka našeg jezika koji postoje u Institutu za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (poznat pod nazivom „novosadski korpus“). Svenka Savić: Diskurs analiza. - Novi Sad: Filozofski fakultet i autor, 1993. - 188 str. Monografija Diskurs analiza sadrži četiri poglavlja; u prvom, autorka se osvrće na lingvistiku i njene discipline, ukazujući na svrhu interdisciplinarnog pristupa jezičkom fenomenu. Sama analiza diskursa razmatra se u drugom poglavlju, gde se najpre ističe dvodelnost diskurs-tekst. „Metodološka pitanja“ obuhvataju osnovne pojmove koji se koriste u analizi; u ovom (trećem) poglavlju data je definicija komunikacije, ukazano je na njene „delove“, kao i na segmente neverbalnog opštenja. Isto nam se tako pruža definicija pisanog i govornog diskursa, te je izvesna pažnja posvećena pojmu izvornog govornika. „Teorije u diskurs analizi“ naslov je četvrtog poglavlja. Ovde se u obzir uzima Austinovo shvatanje jezika, razgovorne implikature Gricea, kao i Searlov doprinos teoriji govornih činova. Opsežnije je predstavljena Chafeova kognitivna teorija. Svoje mesto ovde nalazi i teorija govornih žanrova Mihaila Bahtina; „Konverzaciona teorija Šeglova [Schegloff]“ takođe i, napokon, lingvistička teorija obeleženosti koju zastupa Fleischman. „Makrolingvistički“ pristup zacelo omogućava iscrpnije, produbljenije objašnjenje lingvističkog fenomena. Jezik je pri tom shvaćen kao deo opšte ljudske delatnostu - u ukupnom kontekstu svoje realizacije. Zato je ovde bilo neophodno ustanoviti interdisciplinarni spreg, tj. istaći saradnju različitih naučnih grana i specifično njihovo uzajamno dejstvo. Svenka Savić nam u svojoj knjizi ukazuje na činjenicu da je jezik integralni deo procesa u kakvom najpre dolazi do uzajamnog dejstva psiholoških i sociokulturnih činilaca. Na jezik svakako gleda (i) kao na instrument koji nam služi da informaciju organizujemo, preinačimo i prenesemo. U središtu pažnje ovde je relacija između jezika i saznanja, odnosno mišljenja i spoznaje. Fenomen ljudskog uma, društva i kulture, sagledava se tako što se ističe kognitivna nauka. Pojednostavljena, krajnje sažeta definicija analize diskursa nahodi se u formuli: nadrečenična jedinica i njena upotreba u kontekstu. Posmatra se, dakle, konkretna realizacija „nadrečenične jedinice“, koju obavljaju stvarni sagovornici. Takođe se razmatra pisana reč, ali (opet) u određenom kontekstu. Da bismo ljudsko opštenje odn. jezičko ponašanje sagladali obuhvatnije, neminovno pribegavamo raznorodnim naučnim granama, koje imaju sopstvene, heterogene predmete zanimanja. Van Dijk [Deik], na kojeg se poziva i autorka, sklon je utisku da je jedna takva interdisciplinarnost u značajnoj meri već obavljena. Ovde se takođe skreće pažnja na aktuelno, a nerešeno pitanje: da li je moguće doći do nekog globalnog modela ukupne ljudske interakcije? U okviru odeljka u kojem se razmatraju metodološka, pojmovna i terminološka pitanja, autorka nastoji i na tome da preciznije odedi razliku između pisanog i govornog jezika. Jedinice diskursa koje su nam tu predočene pripadaju razlučenim pristupima u okviru diskurs analize (DA). Razvrstavši ih prema tom merilu, u prilici smo da preciznije odredimo delokrug njihove upotrebe. Tako je tonska jedinica odn. jedinica „ideje“ iz okvira kognitivnog pristupa; jezička razmena i red (govorenja) svoje mesto imaju u analizi konverzacije. Klauza svoju primenu nalazi u raščlanjivanju narativnog toka, dok je iskaz - inače termin u širokoj upotrebe - pre svega jedinica razgovornog jezika. Navodi se i propozicija (koju, u analizi konverzacije, vezujemo za pitanje predmeta razgovora), te govorni čin - karakterističan za pragmatsku ravan u ispitivanju jezika. Najzad, skreće se pažnja i na razgovorni pasus (koji se pre svega smatra pogodnim za jedinicu tekstualne lingvistike). Savić se (u četvrtom, glavnom poglavlju svoje knjige) usmerava na pojedinačne, istaknute teorije DA, opredelivši se za naučnike koji su na ovom polju imali i imaju naglašenog udela i značaja. Tako su Austin, Grice i Searle prestavnici „filozofije običnog jezika“; Bahtin se obično svrstava među „književne kritičare“, mada je on sam sebe radije smatrao „filozofom jezika“. W. Chafe se posebno ističa kao psiholingvista. Etnometodološki pristup razgovornom jeziku ovde zastupa E. Schegloff; Fleischman se pak bavi lingvističkim ispitivanjem teksta. Značenje iskaza i njegovo razumevanje razmatra se tako što se naročita pažnja obraća na govornikove namere, tj. na podrazumevano značenje (iskaza). DA svakako uzima u obzir govornu delatnost odn. „činjenje“ putem reči. Posvećujući zasluženu pažnju upravo ključnim činjenicama iz svoje oblasti, Svenka Savić napominje i da je ukupna naša govorna delatnost u biti „kooperativna transakcija“ - jezička razmena koja se obavlja u skladu sa načelom saradnje. Taj je princip glavni uslov za delotvornu, svrhovitu konverzaciju - takvu kakva bi trebalo da bude idealan obrazac našeg verbalnog opštenja. Mentalni procesi govornika predmet su izučavanja psiholingvistike. Pokazujući posebno zanimanje za oblast kognitivne nauke, autorka ispituje uzajamno dejstvo jezika i saznajnih činilaca. Iističe doprinos Chafea, koji pokazuje kako svest ima svoj fokus i „periferiju“: fokus treba shvatiti kao „maksimalno aktiviranu svest“, dok je na periferiji ona slabije užižena. Kognitivno organizovanje govorne delatnosti najpre se obavlja uz pomoć fokusa ili „teme“; ona se u razgovoru gradi zajednički, i to je jedna od osnovnih strategija kojima se služe učesnici interakcije. Tema se uspostavlja, održava i pridužava. Sagovornici se kreću od jednog fokusa pažnje ka drugom, pri čemu povremeno zapažamo i kako se sukobljavaju. Fokus se pomera, te ga možemo (digresijom, na primer) i napustiti, ali mu se po pravilu vraćamo. Jedno od osnovnih pitanja u DA je način na koji se jedinice diskursa povezuju, kako se (najpre kohezijom) uspostavlja relacija delova diskursa, tj. postiže njegova koherentnost. A sve su to pitanja kakva se konkretno, suštinski vezuju i za analizu konverzacije, na primer. Kada je pak reč o postupku naracije, Chafe je objašnjava imajući pre svega u vidu mentalna događanja u govornika. Tako izmene u glavnoj liniji narativnog toka odražavaju misaone procese pripovedača. Okvir priče ili „okruženje“ Chafe određuje kao informaciju nižeg stepena „aktivizacije“; vrednosni sudovi govornika jedna su od funkcija njegove „idejne“ jedinice. Obe funkcije, međutim, dovodimo u neposrednu vezu sa modelom narative koji daje Labov, tj. sa orijentacijom odn. procenom (evaluacijom). Na razliku između pisanja i govorenja navodi nas Chafeov zaključak da govorena naracija protiče u „prostom“ ulančavanju klauza, a da je pisana višeg stepena integracije; u tom slučaju, naime, dolazi do uklapanja jedne strukture u drugu. Ali, kada je reč o takvoj vrsti razmatranja, gledišta su nekada krajnje suprostvaljena. Savić u okviru psiholingvistike ostaje duže nego inače, mada u njemu ne ostaje. Štaviše, naglašava kako se u procesu opštenja prepliću i jezički i sociokulturni, i kognitivni i individualni činioci. Fleischman u svom doprinosu primenjuje lingvističku teoriju obeleženosti. Vremena upotrebljena u (književnoj) naraciji određuje kao „ne/obeležena“; daju se obeležja „prototipa priče“, koja ima svoj narativni vrhunac. (Za Labova je to pak evaluacija – glavni, neizostavni činilac narative.) Vrhunac priče se jezički naglašava smenom vremena. Analizi vremena u pričanju svoj doprinos daje i Savić, uzevši u obir kako govorenu, tako i pisanu građu. Pri tom ističe značajno pitanje: kako se pomera norma pripovedanja. M. Bahtin, svojom „dijaloškom teorijom“ znatno utuče i na istraživače iz oblasti analize diskursa. U svojoj teoriji govornih žanrova, zastupa stanovište da je svaka naš iskaz prožet, „izbrazdan“ iskazom drugih. Jedna takva slojevitost iskaza rezultat je uzajamnog delovanja učesnika interakcije. S. Savić i u ovom slučaju pridodaje sopstveni doprinos: posluživši se analizom diskursa homilija, pokazuje kako u propovedi preovlada „tuđa reč“. Data je teorija ovde primenjena najpre na opis „monološkog“ diskursa - naučnog ili religijskog, na primer – u kojima se u „autorski govor“ karakteristično utiskuje govorenje drugih. A opšte je poznata činjenica da je „novog“ i „svežeg“ (tj. autorskog) govora malo i u našem svakodnevnom opštenju. Tako i pomenuta, jasna i pregledna analiza propovedi svedoči o tome koliko je u rečenom diskursu navoda, parafraza i prepričavanja. Bahtinovo tumačenje iskaza svrsishodno se uklapa u DA. Autorka nas upućuje na njegovo mišljenje da su granice iskaza označene „smenjivanjem govornih subjekata“; značajna svojstva iskaza trebalo bi da budu njegova završenost i celovitost. Međutim, upravo se u analizi konverzacije ističe u kojoj su meri te granice neodređene i „fluidne“. Kriterij na osnovu kojeg (kaže Bahtin) određujemo da je iskaz okončan jeste „mogućnost da se na njega odgovori“; tako i Bahtina sasvim neposredno vezujemo za analitičare razgovornog jezika. „Pravila za prelaz“ spominje i Chafe, kojeg Savić povezuje sa Bahtinom. Chafe, naime, klauzu definiše kao jedinicu koja se nalazi između dve pauze; „dovršena“ je i zato što ima karakterističan, prepoznatljiv intonacioni obris. (Primećujemo kako se on opet neposredno vezuje za analizu konverzacije.) U svom razmatranju teorije o govornim činovima, Savić se usredsređuje na davanje komplimenata i izvinjavanja – koji su među najčešće izvođenim govornim „akcijama“. Tako autorka pokazuje kako kompliment može zameniti različite formulaičke izraze: upućujemo ga umesto pozdrava, zahvaljivanja, izvinjavanja; pomaže nam i tako što razgovor njime otpočinjemo, te se njime koristimo umesto kritike. Prešavši na oblast analize konverzacije, Svenka Savić nam napre navodi njene osnovne jedinice i izrazita svojstva - sled, „spojene parove“, „red govorenja“ (uzimanje reči), „mesto prelaza“ (na kojem sagovornik preuzima reč); pauze, prekidanje i dopunjavanje govornika. Upućujući nas u razgovorni tok, tj. u njegove mehanizme, neizbežno nas „podseća“ na ono što svakodnevno činimo: naime, razgovarajući, mi se korigujemo - ispravljamo kako sebe, tako i drugog; neretko i oklevamo. Postajemo svesni svojih „partikula“ (pa, mh hm, a::ha), bez kojih se „spontana“ konverzacija teško može zamisliti. Teorija o govornim činovima u okviru analize diskursa opstaje i dan današnji, i pored izvesnih nedostataka: teško je, naime, ustanoviti neku njihovu valjanu, konačnu taksonomiju. „Interakcionisti“, posebno, skreću pažnju na činjenicu da su oni akontekstualni, te im funkcije mogu biti neodređene i nepouzdane. Tako oni svoje mesto i funkciju stiču tek pošto ih uklopimo u jezičku praksu, tj. u oblast razgovorne delatnosti. A interakcija se nadasve tiče upravo analize konverzacije. Autorka, međutim, upućuje na „neproblematično“ svojstvo govornih činova: navodi kako u izricanju molbe ili naredbe, na primer, različiti jezici mogu biti više ili manje „direktivni“; ističe pozdravljanje, zahvaljivanje i izvinjavanje - formule za čije nam ispitivanje nije neophodan interakcijski kontekst. Pa ipak, upravo je konverzacija ta koja u Diskurs analizi dobija svoje zasluženo, istaknuto mesto: predočava nam se kako je i kupoprodajni „susret“ podložan raznovrsnim modifikacijama. Pored „obaveznih“, zapažamo i moguće sledove - u jednoj, po pravilu, čisto rutinskoj jezičkoj razmeni. Služeći se sopstvenim, dragocenim empirijskim materijalom, Svenka Savić daje primere i kvalitativnog i kvantitativnog načina analize; predočava nam tabele, daje sopstvene modele za segmentaciju diskursa. Njena je shema diskursa iscrpno, pregledno i jasno objašnjenja. Mnogi primeri ovde nisu puka ilustracija za istaknute teorije, nego su rezultat samostalnog pregalaštva autorke. Nit vodilja ovog istraživanja jest uverenje da ljudski um, društvo i kultura duboko zadiru u oblast izučavanja diskursa i da su sa njim u nerazlučivom spregu. Pošto je u analizi diskursa eklekticizam neminovan, raznorodne teorije najpre izdvajamo i grupišemo. Imajući na umu reči van Dijka, primećujemo kako je interdisciplinarnost ovde i te kako uspešno realizovana. U šarolikom tkanju ove knjige najpre povlačimo neke paralele; uočavamo kako se povezuju naizgled nespojive teorije, te da je pred nama jedna izrazito koherentna studija. Tako je rezultat ovog rada obuhvatan, generalni pristup, koji nam sasvim neposredno ukazuje na ostvarenu sintezu. Analiza diskursa, jedna „agresivna i ekspanzivna“ interdisciplinarna oblast - kako je to autorka jednom primetila - tokom prošlih sedamnaest godina učvrstila se i široko razgranala. O tome svedoči mnoštvo studija, knjiga, zbornika. U njima vidimo kako se (u okviru analize konverzacije) pažnja posvećuje i psihologiji diskursa, te kako se njegova kognitivna komponenta posebno neguje i razvija. Navedimo samo knjigu Neila Mercera „Words and Minds“ (London and New York: Routlledge, 2001), čiji je podnaslov i geslo: How we use language to think together. Narativa se i dalje, intenzivno, svestrano izučava; S. Savić je i u toj oblasti dala znatnog doprinosa, napisavši (i) dve posebno zapažene knjige. Kritička analiza diskursa se u ovom našem „društvenom trenutku“ nalazi na plodnom tlu; van Dijk je danas jedan od vodećih lingvista na tom području, kao i Norman Fairclough - koji se bavi pitanjem zemalja „u tranziji“. U Rusiji su (najzad) štampana sva Bahtinova dela - Bahtina, koji se danas izučava i u Finskoj i u Kini i u Australiji... Schegloff svom ogromnom opusu neprestano pridodaje nove jedinice. Među svim današnjim pristupima, Diskurs analiza, zahvaljujući znalačkoj pronicljivosti autorke, zauzima časno mesto. Svenka Savić ovde čini što u svom delanju i inače radi – nudeći spremna pitanja, daje nam mnoštvo putokaza. Tako je ova inspirativna knjiga bila, opstala i ostala pouzdana, aktuelna informacija i dragocen podsticaj. Slobodan Stević Savić, Svenka (1940, Gospođinci), redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na predmetima Analiza diskursa, Psiholingvistika i Uvod u lingvistiku. Dugi niz godina je bila predsednica Društva za srpski jezik i književnost. Pored rada na Univerzitetu, u poslednjih deset godina intenzivno je radila u afirmisanju NVO rada u različitim domenima civilnog društva. Osnovala je Srednjoškolski debatni program, zajedno sa grupom entuzijasta, najpre u Novom Sadu, a nakon nekoliko godina i mrežu takvih programa u Vojvodini. Osnivačica je Letnje škole srpskog jezika i kulture na Univerzitetu u Novom Sadu. Njeno osnovno interesovanje u nauci o jeziku je interdisciplinarno usmereno, pre svega na upotrebu jezika u grupama koje su manjinske ili dominirane: deca (blizanci, migranti, izbeglice, romska deca), zatim žene, stari, a u poslednje vreme se interesuje za jezičko ponašanje seksualnih manjina. Pored interesovanja za jezik već se trideset godina bavi kritikom baleta. Objavila je veliki broj radova i knjiga. (kutija 4)