Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tkanje je tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem (pod pravim kutem) od najmanje dva sistema niti, od kojih jedan ide uzduž tkanine (osnova), a drugi po širini tkanine (potka). Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda, struktura i veličine. Načelno postoje tri osnovne forme tkanja; platno, keper i saten. Za maštovita tkanja kao što su, baršun, žakard, dobi, leno, potrebni su kompliciraniji razboji sa specijalnim dodatcima.[1] Način na koji se niti upleću određuje vrstu tkanja. Neki efekti postižu se izborom niti ili kombinacijom pređe.[1] Shematski prikaz osove i potke Tehnika tkanja s vremenom se mijenjala i razvijala, ali je u osnovi princip rad i a takozvanih - listovnih razboja ostao isti. Određeni broj niti pređe osnove namotan je na valjak (vratilo osnove), sa kojeg se niti dovode u horizontalni položaj pa se zatim u skladu s uzorkom provlače kroz rupice najmanje dva žičana okvira – listova (uvođenje osnove). Tako se za izradu tkanine u platnenom vezu na razboju sa dva lista, svaka neparna nit naizmjenično uvodi u prvi list, a svaka parna u drugi. Takvim preplitanjem se uz istovremeno spuštanje jednog i podizanje drugoga lista, po cijeloj širini osnove formirao - zijev (tunel).[2] Za razliku od tog na jednostavnom horizontalnom razboju, se to izvodi naizmjeničnim pritiskom lijeve i desne noge na pedalu, dok se na modernim industrijskim razbojima - podizanje i spuštanje listova izvodi jako brzo automatskim sklopovima, iako se koristi veći broj listova. U zijev se po čitavoj širini unosi nit potke namotana na čunak; promjenom položaja listova potkina se nit poveže i stvori se novi zijev. Prije prepletanja nove potkine niti istkana potka se stisne grebenom, da se osigura jednolika gustoća tkanine.[2] Opisani proces se kontinuirano ponavlja i u suštini je jednak kod ručnog i mašinskog tkanja. Razlike postoje u brzini, automatizaciji procesa, tehnici i načinu prepletanja potke kao i strukturi dezena. Tkanjem na mašinama s većim brojem listova, uz korištenje raznobojnih pređa i uvođenjem osnove u skladu sa odgovarajućim uzorcima mogu se proizvoditi dezenirane tkanine jednostavnijih šara, ravnocrtnih kontura i geometrijskih oblika.[2] Žakardov razboj kog je 1808. konstruirao Joseph Marie Jacquard, omogućio je izradu složenijih šara i dezena, korištenjem raznobojnih niti osnove i potke u procesu tkanja. Za razliku od načina kako se zijev formira kod listovnoga razboja, na žakardnom razboju se moglo podići i spuštati željeni broj pojedinačnih niti osnove (nezavisno od drugih) i prepletati ih nitima potke u skladu sa zadanim uzorkom. Novost je bila i to, da je sam proces prepletanja (usklađen s dezenom) upravljan bušenim karticama[3], on se danas odvija uz pomoć kompjutora.[2] Originalno Jacquardovo rješenje omogućavalo je izradu fino strukturiranih šara velike površine, a ne samo jednostavne geometrijske forme. Ali je ono zbog dizanja i spuštanja pojedinačnih niti osnove bilo komplicirano i sporo, za razliku od tog na današnjim listovnim razbojima moguće je kombinirati i do 2688 niti.[2] Žakardno tkanje uključuju i brokat i damast.[1] Na modernim industrijskim razbojima tkanine se proizvode velikim brzinama, pa su niti pređe (naročito osnove) izložene velikim dinamičkim i mehaničkim opterećenjima i naprezanjima. Razboj radi potpuno automatski, upravljan kompjutorom i pokretan složenim mehanizmima.[2] Radnici uglavnom samo nadgledaju i intervniraju u slučaju kidanja niti, jer se tad mašina automatski zaustavlja, tako da jedan radnik može posluživati i do 40 razboja. Kako bi se tkanje odvijalo bez čestih kidanja niti i dobila kvalitetna tkanina što jednoličnije strukture, potrebno je dobro pripremiti pređu za osnovu i potku. Zato se pređa za osnovu dodatno škrobi i vošti, dok je priprema pređe za potku jednostavnija i uglavnom se svodi na pripremu odgovarajućih kalema pređe.[2] Danas se tkanjem na listovnim razbojima, proizvode tkanine različitih širina, od nekoliko desetaka cm do 5 metara), pa se one zavisno o radnoj širini, izvode na jednofaznim i višefaznim razbojima. Kod tkanja na jednofaznim mašinama se nit potke prepleće kroz cijelu širinu osnove u jednoj fazi radnog ciklusa, što se radi ili s pomoću čunka (čunkovni razboj) ili uz pomoć hvatača potki, ili zračnim i vodenim mlazom (beščunkovni razboj). Na višefaznim razbojima izrađuju se vrlo široke tkanine pa se jedan radni ciklus odvija istovremenim tkanjem više dijelova osnove, pri čemu se ti dijelovi procesa ne moraju odvijati u istoj fazi.[2] Historija Najjednostavnija i najraširenija stara tehnika tkanja bila je na vertikalnim ručnim razbojima, zvana - klječanje. Između niti osnove napete na okvir, - potka se prepletala prstima, uz pomoć drvenog šiljka ili igle, te nabijala drvenim češljem.[2] Razboj se koristio već u prahistoriji i to prije 5000 godina pne..[3] Dokaz za to su tkanine iz švicarskih sojenica koje se danas čuvaju u Britanskom muzeju.

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 417

Weben und Spinnen Otto Maier Verlag Ravensburg nije korišćena IQ

Тамара Михайловна Соснина - Макраме. Художественное плетение ---------------------- Tamara Mihajlovna Sosnina - Makrame. Umetničko tkanje ---------------------- Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. ..... Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. Autor knjige u pristupačnom obliku otkriva tehnologiju makramea, pokazuje kako od jednostavnih, pristupačnih materijala, koristeći jednostavne tehnike pletenja čvorova, napraviti elegantne stvari koje nam pomažu da ukrasimo život. В книге рассказывается о древнем искусстве узелкового плетения - макраме. Сегодня это старинное искусство переживает второе рождение. Настенные панно, скатерти, коврики, кашпо, газетницы, всевозможные детали одежды и другие изделия, выполненные в технике макраме, пользуются большой популярностью. Автор книги в доступной форме раскрывает технологию макраме, показывает, как из простых, доступных материалов, используя несложные приемы узелкового плетения, изготовить изящные вещи, помогающие украсить наш быт. Т. М. Соснина Макраме Художественное плетение Лениздат 1985 Соснина Т. М. С58 Макраме: Художественное плетение. - Л.: Лениздат, 1985. - 192 с., ил. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- D1

SVE O RUČNIM RADOVIMA NEKORIŠĆENO NOVO ENCIKLOPEDIJSKO IZDANJE!!!! Pletenje, kukičanje, vez, šivenje, krojenje, tkanje, čvoričanje - svi ručni radovi i sve o ručnim radovima. Knjiga je bogato i izvanredno ilustrovana, izvanredna štampa, pun kolor, tvrd povez, format veliki 30,5 x 21,5 cm, 320 strana. Ćirilica. Knjiga je nova, nekorišćena. moda, pletenje, kukičanje, ručni rad, vuna, tkanje, odeća, kape, šalovi, šivenje, kukičanje, vez # 33

Novo Nekorišćeno Ručno tkanje priručnik - 144 strane veći format 630 grama

Pokrenimo niti naučimo tkati, Mirjana Marković Ručno tkanje u 13 lekcija Mek povez, ilustrovano, A4 format Ima posv etu autora M o 3 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bratislava Idvorean - Stefanovic Dvojezicno izdanje! Ova monografija daje jedinstven i sveobuhvatan prikaz tehnika tkanja koje je autorka uspela da ustanovi kod etničkih grupa koje žive na prostoru Vojvodine. Detaljni opisi svake pojedinačne tkačke tehnike uz ilustraciju načina preplitanja niti čine ovu knjigu svojevrsnim priručnikom o zaboravljenim tehnikama tkanja u Vojvodini. Iz tog razloga je ova publikacija značajan izvor znanja koji može poslužiti, kako muzejskim radnicima za tumačenje svojih tekstilnih zbirki, tako i ljubiteljima rukotvorina i tkaljama koje ovo umetničko znanje iz prošlosti pretaču u savremene tekstilije čineći da ova nematerijalna baština još uvek traje.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine ono što je vidno po slici :) okrugla goblen šema prečnika 10cm priheftana uz , ovkvir za tkanje ? - gledati sliku - plastika prečnika 24cm - sve kao novo - u odličnom stanju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

odlično očuvana grž

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez se odvojio od tabaka, sve ostalo uredno! Čipka je čipkasti tekstil napravljen pletenjem i uvrtanjem dužina konca, koji se namotaju na bobine da bi se njima upravljali. Kako posao napreduje, tkanje se drži na mestu sa iglama postavljenim u jastuk od čipke, a postavljanje igala se obično određuje šablonom ili bockanjem zakačenim na jastuk. Čipka je poznata i kao jastučna čipka, jer se obrađivala na jastuku, i koštana čipka, jer su se rani bobini pravili od kosti[1] ili slonovače. Čipka je jedna od dve glavne kategorije ručno rađenih čipki, a druga je iglana čipka, koja potiče od ranijih krojeva i retičele.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tekstil je elastični materijal sastavljen od sitnih vlakana koja čine predivo. Tekstilna industrija upotrijebljava prirodna i sintetička vlakna kako bi tkanjem ili pletenjem proizvela tkanine za odeću, namještaj ili industriju. Vlakno se čisti, sortiraa, izbjeljuje, ponekad boji, a zatim se šalje u predionice gdje se pretvara u čvrst neprekidan konac. Bojenje se bira prema kemijskim karakteristikama tekstilnog vlakna. Danas su gotovo sve boje sintetičke. Tkanina može da bude bojena i pojedinačno nakon tkanja. Vlakno se potom plete ili tka. Tkanje se odvija na razboju koji je danas automatiziran. Leteći čunak Johna Kaya i mehanički razboj bili su dva ključna izuma za napredak tekstilne industrije. Nakon tkanja, komad tkanine se pere a ponekad se priprema za štampanje(crtež) ili za postupke koji će uticati na njegov izgled ili kvalitet. U industrijskim zemljama, fabrike tekstila se suočavaju sa konkurencijom zemalja Srednjeg istoka i ostalih područja Azije.

Etno bluza sa dugačkim rukavima, deo nošnje Proizvedeno: domaća radinost Materijal: Ručno tkanje Boja: Podloga: Bež Kragna i mandžetne rukava: Čipka od drap konca Dugmeta: 4 mala bež pamučna na rukavima Veličina: procenjuje se da je 38 ili 40 Dimenzije: Ukupna dužina: 67 cm Rukavi dužina (ranglan, iz ramena): 62 cm, širina, obim: 40 cm Obim prsa ispod pazuha: 104 cm Obim ukupan po obodu: 114 cm Porub: 0,5 cm Detaljno stanje: Bluza je odlično očuvana, nema tragova protoka vremena, nema ni jedne falinke. Opis: Bluza je širokog kroja, tako da je raskošna i u kroju bluze i rukava. A kragna i mandžete rukava optočene grubom čipkom doprinose kompletnom utisku. Kragna i mandžetne su opšivene ručno pravljenom čipkom od debljeg drap konca, tj. konac je u nijansi boje cele bluze. Ispod kragne vezuju se krajevi u vidu mašne, to je način zakopčavanja bluze. Podloga je tanko, meko platno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naučite kako da pravite ručno rađene prostirke - ćilimi sa čvorovima, ćilimi na kuke, tkanje, pleteni ćilimi, pleteni, heklani, šivani, brzi i jednostavni ćilimi i šivenje, čišćenje i popravka ćilima... Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika.[1] Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[2] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[3] ili Jermenskog gorja.[4] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[5] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[6][7] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[8] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[4] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika. Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[1] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[2] ili Jermenskog gorja.[3] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[4] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[5][6] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[7] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[3] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede.[8] Jermenija U Jermeniji su iskopani različiti fragmenti tepiha koji datiraju iz 7. veka pre nove ere ili ranije. Najstariji, i jedini preživeli čvorasti tepih koji postoji je tepih Pazirik, iskopan iz smrznute grobnice u Sibiru, datiran od 5. do 3. veka p. n. e, sada u muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu. Ovaj četvrtasti čupavi tepih, gotovo savršeno netaknut, mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog porekla. Ugledni autoritet starih tepiha, Ulrih Šurman, kaže za to: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je tepih Pazirik bio deo pogrebne opreme i najverovatnije remek-delo jermenskog zanatstva“.[9] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počast, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije. Jermenski tepisi bili su poznati po strancima koji su putovali u Arcah; arapski geograf i istoričar Al-Masudi primetio je da, među ostalim umetničkim delima, nikada nije video takve tepihe bole gde drugde.[10] Istoričar umetnosti Hravard Hakobjan napominje da „arcaški tepisi zauzimaju posebno mesto u istoriji jermenske proizvodnje tepiha.“[11] Uobičajene teme i obrasci pronađeni na jermenskim tepisima bili su prikazi zmajeva i orlova. Oni su bili različitog stila, bogati bojama i ukrasnim motivima, te su čak bili i razdvojeni po kategorijama u zavisnosti od toga koje su životinje na njima prikazane, kao što su arcvagorgs (orlovski tepisi), višapagorgs (zmajevski tepisi) i ocagorgs (zmijski tepisi).[11] Tepih koji se pominje u natpisima Kaptavana sastoji se od tri luka, „prekrivena vegatativnim ukrasima”, i umetnički podseća na iluminirane rukopise proizvedene u Arcahu.[11] Umetnost tkanja tepiha je pored toga bila blisko povezana sa izradom zavesa, o čemu svedoči odlomak Kirakosa Gandžakecija, jermenskog istoričara iz 13. veka iz Arcaha, koji je pohvalio Arzu-Katun, suprugu regionalnog princa Vaktang Kačenacija, i njene ćerke za njihovu stručnost i umeće u tkanju.[12] Azerbejdžan Gultapinovo iskopavanje otkrilo je nekoliko alata za tkanje tepiha koji datiraju iz 4. do 3. milenijuma pre nove ere. Prema enciklopediji Iranika Onlajn „Glavna zona tkanja bila je u istočnom Zakavkazju južno od planina koje su presekle region po dijagonali, područje koje se sada nalazi u Azerbejdžanskoj SSR; to je domovina turskog stanovništva poznatog danas kao Azeri. Ostale etničke grupe takođe su se bavile tkanjem, neki od njih u drugim delovima Kavkaza, ali su imali manji značaj.”[13] Azerbejdžan je bio jedan od najvažnijih centara tkanja tepiha i kao rezultat toga razvilo se nekoliko različitih škola. Dok su škole tradicionalno podeljene na četiri glavne grane, svaka regija ima svoju verziju tepiha. Škole su podeljene u četiri glavne grane: Kuba-širvanska, Ganja-kazahstanska škola tkanja tepiha, Baku škola tepiha, karabaška škola tkanja tepiha.[14] Tkanje tepiha je porodična tradicija u Azerbejdžanu koja se prenosi verbalno i sa vežbanjem, a takođe je povezana sa svakodnevnim životom i običajima svog naroda. U Azerbejdžanu se proizvode različiti tipovi tepiha i prostirki, poput proizvoda od svile, vune, zlatnih i srebrnih niti, kao i, kilim, sumak, zili, verni, mafrashi i kurjun. Godine 2010, tradicionalna umetnost azerbejdžanskog tkanja tepiha dodata je na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva Uneska.[15][14] Indija Indijski tepisi poznati su po velikoj gustini čvorova. Ručno izrađeni tepisi su specijalitet i veoma su traženi na Zapadu. Industrija tepiha u Indiji uspela je u uspostavljanju društvenih poslovnih modela koji pomažu ugroženim delovima društva. Značajni primeri poduhvata društvenog preduzetništva su Džejpurski tepisi[16] i maloprodajni lanac Fabindija.[17] Persija Iran Patern Drveta života Prodavac tepiha (Đulio Rosati) Iran je takođe najveći svetski proizvođač i izvoznik ručno izrađenih tepiha, koji proizvodi tri četvrtine ukupne svetske proizvodnje i ima udeo od 30% svetskih izvoznih tržišta.[18][19] Iran je takođe proizvođač najvećeg ručno izrađenog tepiha u istoriji, površine 60.546 kvadratnih metara (što je jednako preko 5600 kvadratnih metara).[20][21] Crteži na persijskim ćilimima predstavljaju scene iz svakodnevnog života, kulturno-istorijske spomenike, drvo života i druge simbole.[22] Turska Ušački tepih (kasni 19. vek) Turski tepisi (poznati i kao anadolijski), bilo da su ručno čvorovani ili ravno tkani, jedno su od najpoznatijih i etabliranih ručno izrađenih umetničkih dela u svetu.[23] Istorijski gledano: verski, kulturni, ekološki, društveno-politički i društveno-ekonomski uslovi stvorili su široko rasprostranjenu utilitarističku potrebu i pružili umetničku inspiraciju mnogim plemenskim narodima i etničkim grupama u centralnoj Aziji i Turskoj.[24] Najstariji zapisi o ravno tkanim ćilimima potiču iz neolitske keramike u Čatal Hojuku, iz perioda oko 7000 godina pre nove ere. Jedno od najstarijih naselja koja su ikada otkrivena, Čatal Hojuk se nalazi jugoistočno od Konije u sredini Anadolijske regije.[25] Dosadašnjim iskopavanjima (samo 3% grada) pronađena je karbonizovana tkanina, kao i fragmenti ćilima naslikani na zidovima pojedinih stanova. Većina njih predstavlja geometrijske i stilizovane oblike koji su slični ili identični drugim istorijskim i savremenim dizajnima.[26] Žene svoje veštine tkanja uče u ranom uzrastu, provodeći mesece ili čak godine na izradi lepih prostirki za upotrebu u svakodnevnom životu. Kao što je tačno u većini kultura tkanja, tradicionalno i gotovo isključivo, žene i devojke su zanatlije i tkalje.

Raskošna etno vezena bluza sa dugačkim rukavima Proizvedeno: U domaćoj radinosti Materijal: Ručno tkanje Motiv: Puni vez, cvetovi raznih boja Boja: podloga: bež cvetovi – boje konca: plava, žuta, crvena, ljubičasta, zelena i crna Vezeni motiv na prednjici: Visina: 25 cm, Širina 20 cm Dugmeta: 3 pamučna Veličina: procenjuje se da je broj 38 Dimenzije: Ukupna dužina: 60 cm Rukavi dužina : Ranglan (iz ramena): 72 cm, širina, obim (ispod pazuha): 40 cm, obim na ručnom zglobu:18 cm Obim prsa ispod pazuha: 114 cm Obim ukupan po obodu: 150 cm Porub: 0,7 cm Detaljno stanje: Bluza je sačuvana potpuno. Ne postoji ni jedan feler. Opis: Bluza je širokog kroja, tako da je raskošna i u kroju i u motivima jarkih boja. Cvetni motivi izveženi su savršenim vezom, koji se zove puni bod. Puni bod se uglavnom koristio za ispunjavanje cvetnih motiva, koji se radi od ivice do ivice mustre, gusto zbijeno, tako da deluje reljefno. I na ovoj bluzi punim bodom je izveženo 25 cvetova sa plavim, žutim, crvenim, ljubičastim, zelenim i crnim koncem koji je postojanih boja. Podloga je ručno otkano tanko, meko, a opet pomalo rustično platno.

Površina za slikanje je jedna od presudnih činilaca konačnog izgleda slike. Zbog toga je važno odabrati dobru podlogu za Vaš rad koja će najbolje izaći u susret vašoj kreativnosti i zahtevima. Pored gramaže, takođe je važna i granulacija platna koja je određena načinom tkanja i korišćenim materijalom. Gramatura platna je 280g.

Površina za slikanje je jedna od presudnih činilaca konačnog izgleda slike. Zbog toga je važno odabrati dobru podlogu za Vaš rad koja će najbolje izaći u susret vašoj kreativnosti i zahtevima. Pored gramaže, takođe je važna i granulacija platna koja je određena načinom tkanja i korišćenim materijalom. Tako na primer lanena platna imaju finiju strukturu od pamučnih.

Haljina može da se nosi samostalno ili je deo narodne nošnje Proizvedeno: U domaćoj radinosti Materijal: Ručno tkanje Boja: Podloga: Bež Boja konca: braon, oranž, cigla boja, žuta Motiv: Kosovski vez, klasični ornament Dugmeta: 3 pamučna Veličina: procenjuje se da je 38 ili 40 Dimenzije: Ukupna dužina: 114 cm Rukavi dužina : 56 cm, širina, obim: 30cm Ramena: 10 cm Leđa u ramenima: 33 cm Leđa ispod pazuha: 44 cm Prednjica ispod pazuha: 44 cm Ukupan obim po obodu: 140 cm Motiv kosovskog veza na površini prednjice: 29 x 13 cm Porub: 2 cm Detaljno stanje: Haljina je sačuvana potpuno. Ne postoji ni jedan feler. Opis: Haljina je ravnog kroja, malo se širi na krajevima. Upravo, zbog takvog modela, haljina lepo pada. Znači nije strukirana, ali je sa blagim naglašenjem struka. Na prednjem delu, odmah ispod ruske kragnice nalazi se motiv vežen kosovskim vezom. Stari savršen vez, kosovski vez, kojim se ukrašavala celokupna devojačka nošnja. Veze se na ručno otkanom platnu (u ovom slučaju to je gusto tkano pamučno platno) sa kvalitetnim nemačkim koncem, koji ne “pušta” boju. Haljina se može nositi samostalno, ili sa drugim detaljima nošnje: keceljom, prslukom, jelekom… Istorija: Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pa i na listi svetske nematerijalne kulturne baštine. A kod nas, još ga u tragovima ima po nekim kućama, ili na uzorcima u muzejima.

Sveta Marija Magdalena Pokajnica, kopija slike italijanskog slikara Pompea Batonija (1708-1787) iz 1742. god, uništene u bombardovanju Drezdena 13. februara 1945. god. Majstorski rad, veće od prirodne veličine, jako staro ulje na platnu, davno skinuto sa blind rama. U vrlo dobrom stanju s obzirom na starost. Čuvano u rolni. Platno je krupnog tkanja, odlično očuvano. Vrlo velik komad, muzejski gabarit, 191x79cm, perfektno za salonski enterijer, restoran, recepciju. . . Ima sitnih oštećenja. Stanje kao na fotografijama. Pogledajte još zanimljivih predmeta: http://www.kupindo.com/Clan/xorg/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/xorg/SpisakAukcija

primenjena umetnost odlicno ocuvano omot kao na slikama minimalno pohaban u gornjem delu Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn

odlicno ocuvano, omot na jednom mestu malo zacepljen pa popravljen s unutrasnje strane krep trakom (nije selotejp) kao na slici retko u ponudi primenjena umetnost Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn tags: primenjena umetnost istorija umetnosti dizajn tradicionalna kultura etnografija narodno stvaralastvo ....

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tapiserija, Kragujevac, 1982. 155 strana + skoro 60 zasebnih šema za izradu tapiserija, udžbenički format. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča.