Novo Nekorišćeno Ručno tkanje priručnik - 144 strane veći format 630 grama KDD

Pokrenimo niti naučimo tkati, Mirjana Marković Ručno tkanje u 13 lekcija Mek povez, ilustrovano, A4 format Ima posv etu autora M o 3 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naučite kako da pravite ručno rađene prostirke - ćilimi sa čvorovima, ćilimi na kuke, tkanje, pleteni ćilimi, pleteni, heklani, šivani, brzi i jednostavni ćilimi i šivenje, čišćenje i popravka ćilima... Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika.[1] Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[2] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[3] ili Jermenskog gorja.[4] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[5] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[6][7] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[8] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[4] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede...

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Kao na slikama Lepo očuvano Retko u ponudi Title: Five Centuries of Tapestry. From the Fine ... Publisher: Charles E. Tuttle., Rutland. Publication Date: 1976 Prvo izdanje Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. Tags: Istorija umetnosti janson dizajn tepisi tepiha tapiserije tapiserija turski pletenje ručni radovi

Odlično stanje Retko u ponudi SAVREMENA TAPISERIJA U SRBIJI Mr Mirjana Teofanović Muzej primenjene umetnosti Beograd, 1984. 122 strane, mek povez. У уметничком стваралаштву Србије, од педесетих година XX века, своје место заузима и таписерија. Њена се појава може непосредно довести у везу с европском таписеријом која је, после више векова декаденције и таворења у сенци сликарства, управо тада доживела своју ренесансу. Несумњиво је да су и наши први таписеристи градили своја визуелна искуства и на делима старих као и савремених европских мајстора. Како истиче проф. др Јерко Денегри… „др Мирјана Теофановић излаже и суштину свог поимања специфичности медија таписерије као уметности структуриране нити, која је носилац ликовних вредности и најсуптилнији елемент њене композиције. Ауторка се залаже и за становиште по којему је таписерија пуноправна самостална уметничка дисциплина, а нипошто тек једна од подврста примењене уметности“. Tapiserija je specifična grana slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima okačena je na zid i predstavlja tepih sa slikom koji služi za ukrašavanje enterijera i od tapete se razlikuje u materijalu – preovlađuje vuna i razlikuje se po tome što je slobodno okačen za razliku od lepljene tapete. Između niti osnove provlače se niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskuju se „češljem“ i tako nastaju gusti, jednolični, paralelni radovi. Goblen[uredi | uredi izvor] Goblen (franc. goblén) je čest naziv za tkaninu sa slikom (u Francuskoj poznat kao tapiserija) odnosno za zidni ukras sa utkanim slikovnim scenama. Naziv je izveden iz naziva radionice Manufacture des Gobelins koju je osnovala istoimena porodica farbara. Ona se od 1662. nalazila u kraljevom vlasništvu Luja XIV pod imenom Manufacture royale des gobelins (kraljevska manufaktura goblena) i pod umetničkim nadzorom slikara Šarla Le Brena. Bila je jedan od najpoznatijih proizvođača tapiserija u Evropi. Nacrte za goblene izrađivali su i poznati slikari Rafael, Fransoa Buše i Goja. Istorija[uredi | uredi izvor] Okačene tapiserije su u prošlosti prisutne od staroga veka.[1] U Evropi se najstarija ovakva dela nalaze od 11. veka u Engleskoj a u Nemačkoj u 12. veku. U doba cvetanja gotike i renesanse su tapiserije poznate u Francuskoj. U Parizu. Od 16. veka tapiserije imitiraju okačene slike svojom tematikom i često su bili rađeni na osnovu kartona slikara kao Goja ili Rafael.[1] U 19. veku dolazi do zastoja u ovoj umetnosti. U savremenoj umetnosti se tapiserija upotrebljava za ukrašavanje prostorija reprezentativnog karaktera. Tapiseriji je osnova u lepoti linije i boje koje su po materijalnom sastavu vunene ili svilene. Tapiser iz prirode tih materijala izvlači specijalnu lepotu mekih kontura i još mekših površina boje. Srodna tapiseriji je tehnika pod nazivom goblen. Tapiserija kao specifična graana likovnih umjetnosti u sebe uključuje više umjetničkih djelatnosti. Ona je spoj klasične umjetnosti i primijenjene. Umjetnik koji izvodi tapiserije je svestran. On je i slikar, dizajner, arhitekta, vajar, scenograf, ilustrator, crtač i svakako majstor u tehnologiji i poznavanju materijala koje obrađuje. Danas je tapiserija otišla mnogo dalje od običnog tkanja pa je tako i tapiserija danas dizajnersko i arhitektonsko delo, skulptura, scenografija, ilustracija, crtež i priča. istorija jugoslovenske umetnosti xx veka jugoslovenska jugoslaviji