Retko sa omotom (Pavle Bihaly), stanje kao na slikama, knjiga odlično očuvana, bez pisanja. Autor - osoba Горки, Максим Naslov Život Matveja Kožemnjakina : roman. Knj. 1, Sin monahinje / Maksim Gorki ; prevli Mira Čehova, Radovan Zogović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 314 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Чехова, Мира Зоговић, Радован Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Dela Maksima Gorkog ; 1 Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 — 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------- Алексеј Максимович Пешков (rus. Алексей Максимович Пешков; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 - 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Максим Горький), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju. U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima. KC

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Dejan Medakovic - Povratak u Rakitje i druge prica Kairos, Sremski Karlovci, 1998. Mek povez, 132 strane, posveta i potpis Dejana Medakovica RETKO! Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset svezaka u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[61] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[61] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[61] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[61] Orden Vuka Karadžića I stepena[62] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[61] Sedmojulska nagrada, 1989.[61] Herderova nagrada, 1990.[61] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[64] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[65] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[66] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[61] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[66] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.