Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 — , 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto isped njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rudolf Steiner / Rudolf Štajner /: REINKARNACIJA I KARMA : KAKO DELUJE KARMA Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 — , 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto isped njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

U častv 60. godišnjice Saveza komunista Jugoslavije Proučavanjem, djela akademika dr Grge Novaka a posebno onih 0 prošlosti srednje Dalmacije i njenih otoka, primjerice Hvara 1 Visa, uočljivo je da on nije stigao da šire objasni mukotrpan život i rad obalnih i otočkih težaka, ribara i radnika, pogotovo u međuratnom razdoblju. Na trud njihovih predaka ukazuju količinski i dužinski neizmjerne, rukom izgrađene gomile. Pomoću njih su oni na pobrđima i po »poljima« onemogućavali prirodno-erozivno djelovanje, a da bi prokrčili tlo, odvajali zemlju od kamena, te silnim znojem zasadili terasaste vinograde maslinjake i površine pod aromatičnim biljem. Iz redova siromašnih i srednjih težaka, najčešće željnih i tvrda kruha, ponikle su mase profesionalnih i sezonskih ribara, te najamnih radnika svih vrsta. Njihovim znojem podignute su luke i najljepše zgrade u naseljima, njihovim otporom suzbijane su talijanske denacionalizatorsko-asimilatorske težnje, a njihova borba i prolivena krv doprinijeli su osnivanju nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. U monarhističkoj Jugoslaviji navedene socijalne grupacije bezdušno su iskorištavane i izigravane. Na viškom otočju, pripadnici viške težačke grupacije, usprkos žustroj i upornoj borbi, grubo su izigrani od monarhističkog režima, a sve građanske stranke i crkveni krugovi nastojali su, bez trajnijeg uspjeha, da onemoguće razvitak i djelovanje komiško-općinskog radničko-težačko- -ribarskog bloka, predvodnika siromašnih i većeg dijela srednje egzistentnih slojeva. To povijesno razdoblje između dva svjetska rata autor je obradio u djelu koje mu je omogućilo da bolje shvati kasnija lokalna i zbivanja šireg značenja koja su se na viškom otočju odigrala tijekom narodnooslobodilačke borbe (NOB-e). Međutim, novčani i drugi uvjeti omogućavaju da se sada objavi ovo djelo, koje obuhvata čitav period NOB-e, uz prethodne sažete SADRŽAJ Strana PREDGOVOR UVODNI PODACI Viško otočje u historiografiji 20. stoljeća Opći podaci geografskog karaktera Neke značajke međuratnih prilika DIO PRVI ETAPA VIŠKO-OTOCKOG ZNAČENJA (od sloma u travnju 1941. do kapitulacije Italije 9. rujna 1943) Glava I ORGANIZACIONO STANJE KPH I PROMJENE 1941. GODINE Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a Oslonac na mase Procjene predvodničkih snaga Glava II POČETAK DRUGE TALIJANSKE OKUPACIJE I ANEKSIJE Stanje do dolaska okupatora Uspostavljanje talijanske okupacije Aneksija i početne mjere Glava III ORGANIZIRANJE AKTIVNOG OTPORA I PRVE ŽRTVE Početne aktivnosti i širenje utjecaja komunista Hapšenja, prvi ilegalci i smrt Mladena Ivulić-Burela Poziv KPJ na oružani ustanak i pripreme na otočju Lik i pogibija Ante Brajčića, prvog viško-otočkog borca u NOP odredima na kopnu Glava IV AKTIVNOSTI ZA SIRENJE ORGANIZIRANOSTI NOP-a Ilegalno prevoženje dobrovoljaca ribarskim brodovima sredinom kolovoza 1941. godine Organiziranje otpora talijanskoj politici odnarođivanja Mjere za jačanje aktivnosti Paljenje tvornice sardina »Braća Mardešić« u Komiži Protutalijanske demonstracije komiških žena 10. prosinca 1941. Stanje NOP-a na viškom otočju koncem 1941. godine Glava V PRIPREME ZA UPUĆIVANJE DOBROVOLJACA U NOP ODREDE NA KOPNU Talijanska kaznena ekspedicija na otoku Visu početkom 1942. godine - 71 Jakov Radišić-Malenko žrtva talijanske zasjede . . . . . . . 74 Napori za uspostavljanje ilegalnih pomorskih kanala za prebacivanje dobrovoljaca u NOP odrede na kopnu Glava VI ORGANIZIRANOST NOP-a U 1942. GODINI Osnivanje Kotarskog komiteta KPH za viški kotar i organizaciono stanje Organizacije SKOJ-a Osnivanje i razvitak Saveza mlade generacije (SMG) Odbori narodne pomoći Osnivanje narodnooslobodilačkih odbora, masovnih i političkih organizacija Važnije aktivnosti Glava VII RAZVITAK I DJELOVANJE ORGANA NARODNE VLASTI DO KAPITULACIJE ITALIJE Opći podaci Specifičnosti u razvitku ilegalnog sistema narodne vlasti Djelatnost narodnooslobodilačkih odbora u omasovljavanju NOP-a Organizacioni oblici Ilegalna tehnika i tisak Sadržaji »Izvještaja« Ekonomske prilike i mjere Narodnooslobodilački fond Narodno sudstvo i njegove mjere Glava Vili RAZVITAK I DJELOVANJE PARTIJSKIH I MASOVNIH ORGANIZACIJA U 1943. GODINI DO OSLOBOĐENJA VIŠKOG KOTARA Strana Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a i USAOH-a Masovne organizacije NOP-a Najvažnije aktivnosti za razvitak i učvršćenje NOP-a Glava IX PROCES DOBROVOLJNOG STUPANJA U NOP ODREDE NA KOPNU I ILEGALNA PREVOŽENJA (od početka NOB-e do 8. rujna 1943) Mogućnosti i teškoće Ilegalni kanal sa Splitom i napori za povoljnija rješenja Ilegalni kanal s trogirsko-rogozničkim područjem Ilegalni kanal viško-hvarsko-biokovsko područje Zbirni rezultati Glava X DOGAĐAJI I STANJE PRED KAPITULACIJU ITALIJE Herojska smrt Nikole Marinković-Topa Osnivanje Viškog udarnog bataljona i »Leteće čete« Razoružanje posade izvidno-signalne stanice na brdu Hum Kaznena ekspedicija, represalije i strijeljanje 20 talaca Predaja posada talijanskih garnizona i stanje NOP-a DIO DRUGI ETAPA HISTORIJSKOG ZNAČENJA (od 9. rujna 1943. do 26. listopada 1944) Podjela etape Glava XI PRERASTANJE ZNAČENJA OTOKA VISA DO ODLUKE O NJEGOVOJ UPORNOJ OBRANI Mjere narodne vlasti na oslobođenom području Obrambene mjere i osnivanje novih viških jedinica —r Prvi viški bataljon — »Leteća četa«; dvije samostalne čete; Komanda otoka — Viška flotila . . — Drugi viški bataljon — Treći viški bataljon — Viški dobrovoljački bataljon Uspostavljanje prvih veza sa saveznicima u južnoj Italiji Porast značenja otoka Visa do konca njemačke jesenje ofenzive . . . 208 Kako je donijeta konačna odluka VS NOV i POJ o upornoj obrani otoka Visa Glava XII PRETVARANJE OTOKA U SNAŽNU BAZU NOVJ Uloga 26. divizije, ostalih jedinica i stanovništva u utvrđivanju otoka Razvitak Mornarice NOVJ s osloncem na otok Vis Vojno-pozadinska organizacija i zadaci Saveznički dijelovi i njihova uloga Viški aerodrom, saveznička i zračna baza NOVJ Sistem veza — Pomorsko-saobraćajni pravci i veze — Veze tehničkim sredstvima (signalne, telefonsko-telegrafske, radio-veze — Tanjugova djelatnost na otoku Visu Glava XIII ULOGA OTOKA VISA U RAZBIJANJU NJEMAČKE PREVLASTI NA JADRANU I NAPADNE AKTIVNOSTI S OTOKA Raznovrsnosti značenja otoka Visa Njemački planovi za osvajanje otoka i njihove važnije aktivnosti . . . 273 Planovi za napadne aktivnosti s otoka Visa Desantni diverzioni prepadi Desantno-prepadne operacije ograničenih razmjera —• Desantni prepad na otok Mljet — Desantno-prepadna operacija na otoku Korčuli — Desantni prepad na otok Šoltu —■ Tragedija pri potapljanju bolničkog broda »Marin II« — Desantno prepadna operacija na otok Brač Aktivnosti za neprekidno iznuravanje protivnika Desatna operacija za konačno oslobođenje otoka i obale — Pripreme do Titovog govora 12. rujna — Desant na srednjodalmatinske otoke i poluotok Pelješac . . . 288 — Desant na kopno Glava XIV RAZNOVRSNOST OPCE I VOJNE NAMJENE OTOKA VISA KAO BAZE Prihvatno-otpremni centar ranjenika, bolesnika i izbjeglica — Zbrinjavanje ranjenika i bolesnika — Zbrinjavanje izbjeglica Transportno skladišni centar Snabdjevačko i pomorsko-prometno središteSnabdijevanje — Pomorski promet Centar obuke vojno-stručnih i političkih kadrova Središte sportskih aktivnosti i jedinice NK »Hajduk-NOVJ« Glava XV SREDISTE DALMACIJE (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Razlozi boravka oblasnih rukovodstava na otoku Visu Oblasni komitet kao usmjeritelj djelatnosti Oblasni NO odbor kao organizator vlasti i poslovanja — Organiziranost ONOO-a i razvitak narodne vlasti — Rješavanje opće problematike — Poljoprivreda — Ribarstvo i industrija za preradu ribe — Unutarnja trgovina Trgovina s južnom Italijom Agitaciono-propagandna i izdavačka djelatnost na otoku Visu — Vojno-izdavačka djelatnost — Izdavačka djelatnost političkih i organa vlasti Glava XVI SREDISTE SREDNJODALMATINSKOG OTOČKOG PODRUČJA (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Organiziranost na okružnom području Djelatnost Okružnog NOO-a za SDO područje — Radne brigade i posebne radne čete Privredna i politika obnove — Vinogradarstvo i ratarstvo — Ribarstvo i zanatstvo — Narodnooslobodilački fond i procjene šteta Glava XVII KOTAR VIS I NJEGOVO STANOVNIŠTVO OD SIJEČNJA DO 20. LISTOPADA 1944. GODINE Do prestanka opasnosti njemačkog desanta Partijsko-političke organizacije i njihov rad Djelatnost organa narodne vlasti Dobra i proizvodnja na raspolaganju okupljenima na otocima Visu i Biševu SREDIŠTE NOVE JUGOSLAVIJE (od 7. lipnja 1944. do 15. listopada 1944) Prikaz prethodnih napora NOP-a za međunarodno priznanje tekovina NOB-e Dolazak VŠ NOV i POJ i centralnih rukovodstava NOP-a s maršalom Josipom Brozom Titom na čelu na otok Vis Smještaj i početni boravak maršala . Tita i članova centralnih rukovodstava NOP-a Proces i rezultati borbe za međunarodno priznanje nove Jugoslavije na otoku i s otoka Visa — Do sporazuma — Sporazum Tito-šubašić ili »Viški sporazum« — Titov posjet savezničkim predstavnicima u Italiji i rezultati 377 — Nova dostignuća Govor maršala Tita 12. rujna i njegov odlazak sa otoka Visa 18. rujna Neke od djelatnosti centralnih rukovodstava na otoku Visu — Usmjeravanje razvitka NOVJ i rukovođenje operacijama — Napori za daljnji razvitak narodne vlasti — Ugovori općeg značenja i razvitak međunarodne suradnje — Zakonodavni akti DIO TREĆI ZAVRŠNA ETAPA (od 20. listopada 1944. i do konca NOB-e) . . Glava XIX KOTAR VIS U ZAVRŠNOJ ETAPI NOB-e Borci s viškog kotara u jedinicama NOVJ Normaliziranje prilika na području viškog kotara Izbori za mjesne i seoske narodnooslobodilačke odbore Djelatnost NO odbora od rujna 1944. godine do kraja NOB-e Izbor narodnih zastupnika i povratak izbjeglica ■ 1- Glava XX REKAPITULACIJA DOPRINOSA I ŽRTAVA U NOB-i Općenito o doprinosima stanovništva i značenju otoka Visa Zbirni podaci Pregledi-spiskovi rekapitulacije — Članovi KPJ na viškom otočju polovinom travnja 1941. godine — Članovi KPJ na viškom otočju od polovine travnja 1941. do 9. rujna 1943. godine. 504 — Pregled stanja partijskih organizacija, kandidata i simpatizera KPJ od travnja 1941. do rujna 1943. godine — Organizacije SKOJ-a, SMG-e i USAOH-e do konca rujna 1943. godine — Komiški i biševski dobrovoljci pri pokušaju da 16/17. VIII 1941. ilegalnim prevoženjima stupe u NOP odrede na kopnu — Ilegalna prevoženja dobrovoljaca s viškog otočja radi stupanja u NOP odrede i NOVJ zaključno 7/8. rujna 1943. godine — Žrtve tijekom NOB-e — Nosioci »Spomenice 1941.« i važnija odlikovanja Zaključak22 PRILOZI I — Objašnjenje skraćenica II — Tablice, pregledi i pjesme III — Sheme i crteži . IZVORI I LITERATURA I — Arhivi 1. Neobjavljena građa . 2. Objavljena građa . . . . . II — Memoarska građa 1. Neobjavljena građa 2. Objavljena građa 3. Konzultirani III — Enciklopedije i zbirke IV — Literatura 1. Knjige 2. Radovi u raznim izdanjima (časopisi)8 3. Tisak 4. Tisak na otoku Visu 1943—1944 odlično očuvana NOVLI.10

Autor - osoba Steiner, Rudolf, 1861-1925 = Štajner, Rudolf, 1861-1925 Naslov Most između univerzalne spiritualnosti i fizičke konstitucije čoveka / Rudolf Štajner ; preveo [s nemačkog] Dragomir Perović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Arion, 1988 (Beograd : `Kosmos`) Fizički opis 62 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Dragomir, 1937-2021 = Perović, Dragomir, 1937-2021 Zbirka ǂBiblioteka ǂAstra. ǂkolo ǂ9 ; ǂknj. ǂ50 (broš.) Napomene Prevod dela: The Bridge Between Universal Spirituality and the Physical Constitution of Man / Rudolf Steiner. Predmetne odrednice Antropozofija Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG135 (N)

Naslov Most između univerzalne spiritualnosti i fizičke konstitucije čoveka / Rudolf Štajner ; preveo [s nemačkog] Dragomir Perović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Arion, 1988 (Beograd : `Kosmos`) Fizički opis 62 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Dragomir, 1937-2021 = Perović, Dragomir, 1937-2021 Zbirka ǂBiblioteka ǂAstra. ǂkolo ǂ9 ; ǂknj. ǂ50 (broš.) Napomene Prevod dela: The Bridge Between Universal Spirituality and the Physical Constitution of Man / Rudolf Steiner. Predmetne odrednice Antropozofija Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Rudolf Steiner – Ausgewählte Werke Rutolf Štajner – Izabrana dela na nemačkom (knjige br. 1, 2, 5 i 6) Izdavač: ‎ FISCHER Taschenbuch (1 Jan. 1985) Format: 19 x 12,5 cm Povez: Broširano 1. Die Mystik im Aufgange des neuzeitlichen Geisteslebens und ihr Verhältnis zur modernen Weltanschauung. 2. Die Philosophie der Freiheit. Grundzüge einer modernen Weltanschauung 3. Die Geheimwissenschaft im Umriss 4. Die Kernpunkte der Sozialen Frage in den Lebensnotwendigkeiten der Gegenwart und Zukunft Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG136

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Steiner, Rudolf, 1861-1925 = Štajner, Rudolf, 1861-1925 Naslov Most između univerzalne spiritualnosti i fizičke konstitucije čoveka / Rudolf Štajner ; preveo [s nemačkog] Dragomir Perović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Arion, 1988 (Beograd : `Kosmos`) Fizički opis 62 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Dragomir, 1937-2021 = Perović, Dragomir, 1937-2021 Zbirka ǂBiblioteka ǂAstra. ǂkolo ǂ9 ; ǂknj. ǂ50 (broš.) Napomene Prevod dela: The Bridge Between Universal Spirituality and the Physical Constitution of Man / Rudolf Steiner. Predmetne odrednice Antropozofija Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Štajner je upoznao Ničeovo delo 1889. Odmah fasciniran Nietszcheovim stilom i odbačen određenim patološkim aspektima njegove svesti, Steiner je prepoznao Nietzscheovu duhovnu premoć kao `borca za slobodu`. Šest godina kasnije, kao rezultat susreta sa Nietzscheovom sestrom, Steiner se susreo sa samim umirućim filozofom. Nakon toga, proveo je nekoliko nedelja u Ničeovoj arhivi. Rezultat je bila ova knjiga, bitna stepenica ka razumevanju antropozofije. Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 — , 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto isped njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam.

Плетеные изделия ,Ф. Никулин, В. Бочаров, В Железнов TEHNOLOGIJA IZRADE. /////////////// ПЛЕТЕНЫЕ ИЗДЕЛИЯ Авторы Федор Никулин, Владимир Бочаров, Виктор Железнов Плетеные изделия В книге обобщен опыт организации производства плетеных изделий из ивового прута в Ивантеевском лесном селекционном опытно-показательном питомнике. Описаны соответствующие техника и технология - от способов выращивания ивового прута на промышленных плантациях, заготовки и обработки сырья до приемов изготовления различных изделий. Рассмотрены такие важные вопросы, как разработка новых образцов изделий, организация рабочего места и производительность труда, себестоимость продукции и организация ее сбыта, рентабельность производства. Книга иллюстрирована фотографиями изделий, лучших образцов товаров народного потребления. О книге Предисловие История и современное состояние промысла Зарождение и развитие промысла Современное состояние промысла Сырьевая база Ивовое сырье Выбор и организация территории Предпосадочная обработка почвы Машины и орудия для предпосадочной обработки почвы Виды и сорта ив, рекомендуемые для закладки плантаций Способы размножения ив Заготовка и хранение черенков Время и способы посадки Уход за плантацией Заготовка, хранение и учет зеленого прута Производительность и рентабельность плантаций Очистка ивового прута от коры Сортировка, учет и хранение белого прута Выход белого прута из неокоренного зеленого Изготовление пластин, шин и лент Рентабельность производства белого прута Другие виды растительного сырья Техника и технология плетения Инструменты и оборудование Виды и способы плетения Корзиночные изделия Плетеные изделия для аранжировки цветами Сувенирно-подарочные изделия из ивового прута Сувенирно-подарочные изделия из ивового прута в сочетании с берестой Плетеная мебель Виды и конструкции плетеной мебели Основные технические требования к материалу и конструкции мебели Шаблоны для изготовления гнутых деталей Мебель для взрослых Столы Кресла и стулья Диваны Кресла-качалки Детская плетеная мебель Кресла и диваны Столы Кроватки и оградки для детей Игрушки Окрашивание материалов и готовых изделий Художественное воплощение замысла Список литературы Источник: Никулин Ф.М., Бочаров В.С., Железнов В.П. `Плетеные изделия` - Москва: Лесная промышленность, 1982 - с.175 Забыть про серые рабочие будни помогут чувственные путаны со страницы prostitutkipitera.me, и клиент всегда останется доволен. ------------------------------ Вицкер роба Књига сумира искуство организовања производње врбовог дрвета из врбовог штапа у Ивантеевски Форест Елецтион Екпериментал Нурсери. Описане су одговарајуће технике и технологије - од метода повећања врбе на индустријским плантажама, припреме и прераде сировина до метода производње различитих производа. Разматрана су тако важна питања као што су развој нових узорака производа, организација радног места и продуктивност рада, трошкови производње и организација његове продаје, профитабилност производње. Књига је илустрована фотографијама производа, најбољим узорцима робе широке потрошње. О књизи Предговор Историја и садашње стање рибарства Порекло и развој рибарства Садашње стање рибарства База сировина Виллов сировине Избор и организација територије Посредовање култивације тла Машине и уређаји за узгој тла Врсте и сорте врба, препоручене за садњу Начини репродукције врба Припрема и чување сјеча Време и начини садње Брига о плантажама Набавка, складиштење и рачуноводство зеленог штапа Продуктивност и профитабилност плантажа Чишћење врбе од кора Сортирање, књиговодство и складиштење бијеле шипке Излаз бијелог штапа из зеленог корена Израда плоча, гума и трака Профитабилност производње белих шипки Друге врсте биљних сировина Техника и технологија ткања Алати и опрема Врсте и начини ткања Кошаркашки производи Вицкерворк за уређење цвијећа Сувенири и поклони од врбових врећа Сувенири и поклони од врбовог врећа у комбинацији са брезовом коре Вицкер намештај Врсте и дизајн плетеног намештаја Основни технички захтеви за материјал и дизајн намештаја Узорци за производњу савијених делова Намештај за одрасле Табеле Столице и столице Софас Столне столице Дечији плетени намјештај Фотеље и софе Табеле Дечији кревет и ограде за децу Играчке Обрада материјала и готових производа Уметничко остварење плана Референце Извор: Никулин ФМ, Боцхаров ВС, Зхелезнов ВП `Вицкерворк` - Москва: шумарство, 1982 - стр.175 Да заборавите на сиве радне дане помоћи ће вам сензуална конфузија са странице проституткипитера.ме, а клијент ће увек бити задовољни. ------------------- Обобщен опыт организации производства плетеных изделий из ивового прута в Ивантеевском лесном селекционном опытно-показательном питомнике. Описаны соответствующие техника и технология - от способов выращивания ивового прута на промышленных плантациях, заготовки и обработки сырья до приемов изготовления различных изделий. Рассмотрены также важные вопросы, как разработка новых образцов изделий, организация рабочего места и производительность труда, себестоимость продукции и организация ее сбыта, рентабельность производства. Книга иллюстрирована фотографиями изделий, лучших образцов товаров народного потребления. Для ИТР цехов товаров народного потребления лесохозяйственных предприятий. ----------------- Искуство организовања производње плетивача из врбовог штапа генерализовано је у Ивантеевском експерименталном расаднику за селекцију шума. Описане су одговарајуће технике и технологије - од метода повећања врбе на индустријским плантажама, припреме и прераде сировина до метода производње различитих производа. Разматрана су и важна питања, као што су развој нових узорака производа, организација радног места и продуктивност рада, трошкови производње и организација његове продаје, профитабилност производње. Књига је илустрована фотографијама производа, најбољим узорцима робе широке потрошње. За инжињеријско одељење продавница робе широке потрошње шумарских предузећа. Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` -----------------------⭐️ Knjiga je ,na RUSKOM jeziku L2 ovde jedna sigurno ,1k Na jednom od ova dva mesta numerisana L2

Nova knjiga GERMAN FEDERALISM Past, Present, Future Publisher: Palgrave Macmillan, 2002 RETKO U PONUDI! Nemački federalizam This book explores the German idea of federalism denoting `diversity within unity`. Historians, linguists and political scientists examine how federalism emerged in the Holy Roman Empire, was re-shaped by nineteenth-century cultural movements, and was adopted by the unified state in 1871 and again after 1945. The myth of federalism as a safeguard against totalitarianism is tested in regard to the Third Reich and the GDR. The book concludes with an outlook on German federalism`s future in Europe. Federalizam (franc. federalisme, od lat. foedus — „dogovor”, „savez”) je osnovni princip federacije, priznavanje političkog ideala federalne organizacije države, odnosno želja da se kombinuje nekoliko pojedinačnih država u federaciju ili pretvori unitarna država u federaciju. To je složena društvena i politička struktura stvorena udruživanjem užih celina u širu zajednicu kako bi se postigli neki trajniji ciljevi. Federalisti su pristalice federalne organizacije njihove države ili svih država uopšte. Kao oblik političkog udruživanja federalizam se javlja već u antici gde su grci u cilju odbrane od Persijanaca stvarali različite oblike udruživanja i saradnje. Najstariji takav oblik udruživanja je Jonska liga, nakon koje slede Beotijski savez, Lakedemonski savez, Panhelenska liga i druge.[1] U srednjem veku takođe dolazi do stvaranja širih složenih zajednica sa istim interesima. U severnoj Italiji razvijeni gradovi stvaraju Lombardijsku ligu u 11. veku, u Nemačkoj Hansa u 13. veku, a sličnih primera je bilo i širom evrope. Federalizam je prvi put primenjen u SAD 1787. godine, a nakon toga se proširio na mnoge svetske države. Poseban oblik federalizma je bio razvijen i u SFRJ i bio je razrađen u ustavu iz 1974. godine.[1] U Evropi „federalistima“ se ponekad nazivaju oni koji se zalažu za poptune savezne vlade, rasporede vlasti na regionalni, nacionalni i nadnacionalni nivo. Evropski federalizam je nastao u posljeratnoj Evropi, a jedna od najvažnijih inicijativa u tom pravcu bio je govor Vinstona Čerčila u Cirihu 1946. godine.[2] Federalizam se razlikuje od konfederalizma, u kojem je opšti nivo vlasti podređen regionalnom nivou, i od devolucije unutar unitarne države, u kojoj je regionalni nivo vlasti podređen opštem nivou.[3] To predstavlja centralnu formu na putu regionalne integracije ili razdvajanja, ograničenu sa manje integrisane strane konfederalizmom, a sa više integrisanom devolucijom unutar unitarne države.[4][5] Pregled[uredi | uredi izvor] Put regionalne integracije ili razdvajanja Etimologija[uredi | uredi izvor] Izrazi „federalizam” i „konfederalizam” imaju koren u latinskoj reči foedus, što znači „ugovor, pakt ili sporazum”. Njihovo uobičajeno rano značenje do kasnog osamnaestog veka bilo je jednostavna liga ili međuvladin odnos među suverenim državama zasnovan na ugovoru. Stoga su u početku bili sinonimi. U tom smislu je Džejms Madison u Federalistu br. 39 pomenuo novi Ustav SAD kao „ni nacionalni ni federalni ustav, već sastav oba“ (tj. kao da ne čini ni jednu veliku unitarnu državu niti ligu/konfederaciju između nekoliko malih država, ali hibrid te dva pristupa).[6] Tokom devetnaestog veka u Sjedinjenim Državama, značenje federalizma se promenilo, ojačavajući da se jedinstveno odnosi na novu složenu političku formu ustanovljenu Filadelfijskom konvencijom, dok će značenje konfederalizma ostati na ligi država.[7] Poreklo[uredi | uredi izvor] U užem smislu, federalizam se odnosi na način na koji je političko telo jedne države organizovano iznutra, i to je značenje koje se najčešće koristi u modernim vremenima. Politikolozi ga, međutim, koriste u mnogo širem smislu, pozivajući se umesto toga na „višeslojni ili pluralistički koncept društvenog i političkog života“.[8] Prvi oblici federalizma nastali su u antičko doba, u vidu saveza između država. Neki primeri iz sedmog do drugog veka p. n. e. bili su Arhaični savez, Etolski savez, Peloponeski savez i Delski savez. Rani predak federalizma bio je Ahajski savez u helenističkoj Grčkoj. Za razliku od grčkih gradskova država klasične Grčke, od kojih je svaka insistirala na očuvanju svoje potpune nezavisnosti, promenljivi uslovi u helenističkom periodu naterali su mnoge gradske države da se udruže čak i po cenu gubitka dela svog suvereniteta. Kasniji savezi država uključivali su prvu i drugu Švajcarsku konfederaciju (1291–1798 i 1815–48), Ujedinjene provincije Holandije (1579–1795), Nemački Bund (1815–66), prvu američku uniju poznatu kao Konfederacija Sjedinjenih Američkih Država (1781–89), i druga američka unija formirana kao Sjedinjene Američke Države (1789–1865).[9] Politička teorija[uredi | uredi izvor] Savremeni federalizam je politički sistem zasnovan na demokratskim pravilima i institucijama u kojima je vlast za upravljanje podeljena između nacionalnih i pokrajinskih/državnih vlada. Termin federalista opisuje nekoliko političkih uverenja širom sveta u zavisnosti od konteksta. Pošto termin federalizacija takođe opisuje karakteristične političke procese, njegova upotreba zavisi i od konteksta.[10] U političkoj teoriji prepoznaju se dva glavna tipa federalizacije: integrativna,[11] ili agregativna federalizacija,[12] označavajući različite procese kao što su: integracija nefederativnih političkih subjekata stvaranjem nove federacije, pristupanje nefederativnih subjekata u postojeću federaciju ili transformacija konfederacije u federaciju devolutivna,[11] ili disagregativna federalizacija:[13] transformacija unitarne države u federaciju Razlozi za usvajanje[uredi | uredi izvor] Prema Danijelu Ziblatu, postoje četiri konkurentna teorijska objašnjenja u akademskoj literaturi za usvajanje federalnih sistema: Idejne teorije, koje smatraju da veća ideološka posvećenost decentralističkim idejama u društvu čini federalizam verovatnijim za usvajanje. Kulturno-istorijske teorije, koje smatraju da je veća verovatnoća da će federalne institucije biti usvojene u društvima sa kulturno ili etnički fragmentiranom populacijom. Teorije „društvenog ugovora“, koje smatraju da se federalizam pojavljuje kao pogodba između centra i periferije gde centar nije dovoljno moćan da dominira periferijom, a periferija nije dovoljno moćna da se otcepi od centra. Teorije „infrastrukturne moći“, koje smatraju da će se federalizam verovatno pojaviti kada podjedinice potencijalne federacije već imaju visoko razvijenu infrastrukturu (npr. one su već ustavne, parlamentarne i administrativno modernizovane države).[14] Imanuel Kant je primetio da „problem uspostavljanja države može da reši čak i nacija đavola“ dokle god poseduju odgovarajući ustav koji suprotstavlja suprotstavljene frakcije jedne protiv drugih uz sistem provere i ravnoteže. Često su pojedine države zahtevale federaciju kao zaštitu od mogućnosti rata.[15] Zagovornici federalnih sistema su istorijski tvrdili da podela vlasti svojstvena federalnim sistemima smanjuje unutrašnje pretnje bezbednosti, kao i strane pretnje. Federalizam omogućava državama da budu velike i raznolike, ublažavajući rizik od tiranske vlade kroz centralizaciju moći.[16][17] Evropa vs. Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor] U Evropi, „federalistički“ se ponekad koristi da opiše one koji se zalažu za zajedničku federalnu vladu, sa raspoređenom moći na regionalnom, nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Unija evropskih federalista se zalaže za ovaj razvoj unutar Evropske unije, koji na kraju vodi ka Sjedinjenim Evropskim Državama.[18] Vidi još[uredi | uredi izvor] Federacija Federalna država istorija nemačke nemačka država kroz istoriju nemci nemačkog naroda

Autor - osoba Steiner, Rudolf Naslov Četiri predavanja / Rudolf Štajner Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stilos, 1991 (Smederevo : „D. Davidović“) Fizički opis 72 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Janković, MIloš B., 1885-1984 = Janković, Miloš B., 1885-1984 Zbirka ǂEdicija ǂPosebna izdanja Sadržaj Sadržaj: Krv je sasvim osobit sok : jedno ezoterno razmišljanje ; Suština umetnosti : stenogram predavanja od 28.10.1909. godine ; Misija gneva ili Okovani Prometej : prvo predavanje iz ciklusa Metamorfoze doživljaja duše, održano u Berlinu, 21.10.1909. godine ; Oče naš / Rudolf Štajner (Broš.) Napomene Pogovor Miloš Janković Tiraž 3.000 Predmetne odrednice Antropozofija Filozofska mistika Stanje: potpis u vrhu predslista, inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Pred nama se, posle više od pola veka, ponovo nalaze stenogrami sa četiri predavanja Dr Rudolfa Štajnera. Ova predavanja, koja su tada bila publikovana u vidu zasebnih knjiga, samo su deo izdanja ANTROPOZOFSKE BIBLIOTEKE i JUGOSLOVENSKOG ANTROPOZOFSKOG DRUŠTVA. U toku te godine, 1929, 1930. i 1931, sem ovih, objavljene su još četiri knjige: „Teosofija“, „Kako se stiču saznanja viših svetova“, Reinkarnacija i karma“ i „Praktično vaspitanje mišljenja“. Kako u poslednje vreme opet oživljava interesovanje za ovu vrstu, slobodno možemo reći – nauke, i kako je jedan deo Štajnerovih predavanja kod nas prvi put preveden i obavljen – namera mi je bila da podsetim poštovaoca Štajnerovog dele i sve one koje antropozofija zanima na ove knjige, koje su svojevremeno bile „obavezna lektira“ za svakog koje sa antropozofskog stanovišta posmatra svet i čoveka. Međutim, budući da je prošlo više od pedeset godina, nužne su bile izvesne intervencije na tekstu — u smislu lekture, osuvremenjivanja jezika, drugačije organizacije, kao i njene sistematizacije i objedinjavanje u jednu knjigu. U svemu ostalom, trudio sam se da očuvam verodostojnost Štajnerove misli, nekadašnji način mišljenja, sistem vrednosti i pečat vremena. Za one koji se prvi put susreću sa antropozofijom i Štajnerom, dao bih nekoliko kratkih napomena, bez želje da ih nečemu poučim, pa čak ni da ih uputim u čitanje ove knjige: njena sadržina će to već sama učiniti. Osnovne postavke antropozofije kao nauke, antropozofske filozofije i rada Dr Rudolfa Štajnera kao njenog lučonoše, baziraju se na duhu, na onom duhovnom i duševnom u čoveku. Ono što se javlja kao rezultanta bavljenja antropozofijom (ukoliko je izraz „baviti se“ adekvatan; Možda bi ispravnije bilo reći „proučavati“, ali ni tada ne bismo sa sigurnošću mogli tvrditi da smo pronašli pravu reč), jeste razumevanje sveta kao celina. Osnovni zadatak, „ tako očigledan u svim Štajnerovim predavanjima, je pokušaj da se objasni svet i čovek u njemu sa jednog novog, drugačijeg stanovišta. Štajner kroz svoja predavanja-knjige, postavlja mnogo-brojna pitanja: kakav je smisao ljudskog življenja i delanja: postoji li život i iza smrti: kako je čovek postao: kako je nastala umetnost; kako je Zemlja nastala; odakle u čoveku tako izražene, a tako suprotstavljene oprečnosti, kao što su dobro i zlo; postoji li sudbina, i kakva Je njena uloga u ljudskom životu; može li čovek, sam, pobediti sudbinu i tome slično. Iako je ovo samo mali deo večitih nedoumica koje od postojanja čovek pokušava da reši, vidimo da one, po svo-joj važnosti, predstavljaju srž ljudskih napora kroz vekove. Štajner nam (kao najglasovitiji antropozof, a knjiga koje su pred nama mogle bi se smatrati izvesnim odabirom iz njegovog stvaralaštva), kroz svoju nauku (jer, antropozofija ima sve atribute nauke: ima svoj predmet istraživanja, svoje metode i tehnike i svoje predstavnike, naravno), kroz ove četiri, sada objedinjene knjige, daje samo neke odgovore. Kažem – daje neke odgovore – misleći pritom samo na one koje eksplicitno ovde iznosi. Ostavljam vas zato, sledstveno osnovnim postavkama antropozofije, da sami, čitajući ovu knjigu, utvrdite da li se u njoj nalaze odgovori i na neka vaša pitanja. Miloš Janković Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju — NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG92 (N)

Autor - osoba Damjanović, Aleksandar, 1964-2021 = Damjanović, Aleksandar, 1964-2021 Naslov Ka tumačenju bića : psihobiografije : kako i zašto pisati o Silviji Plat, Arturu Šopenhaueru, Kseniji Atanasijević, F. M. Dostojevskom, Čarlsu Darvinu, Francu Kafki, Jukio Mišimi, Osami bin Ladenu, Mišelu Montenju, Fridrihu Ničeu, Alfredu Hičkoku, Robertu Fišeru ... / Aleksandar Damjanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Via media, 2013 (Beograd : Fotofutura) Fizički opis 303 str. ; 25 cm (broš.) Napomene Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 287-300. Predmetne odrednice Psihologija ličnosti -- Biografski metod Znamenite ličnosti -- Psihobiografije Aleksandar Damjanović je u svojoj obimnoj studiji „Ka tumačenju bića” ostvario izuzetno naučno delo u kome je filozofski, psihološki, psihijatrijski, antropološki, religijski aspekt ukomponovao u izuzetnu naučnu postavku psihobiografije. Postoje naučna dela koja prevazilaze svoju osnovnu potku i ulaze u svet umetnosti, dobijaju dodatni impuls zanimljivosti i širine. Upravo ulazeći u prostore psihobiografije Damjanović je dosegao širinu naučno-književnog dela što daje posebnu draž njegovom pisanju, ali uspešno ostvaruje i njegovu nameru koju je nedvosmisleno naglasio na početku svoje knjige: „Pri pisanju psihobiografije ne treba se ponašati kao naučnik nego kao umetnik. Potrebna je naracija... Čitalac mora da oseti rastuću dramsku tenziju koju će razrešiti interpretacija – iznenadno otvaranje vrata, čime se otkriva pravi izvor misterije... Ako je razumevanje ljudi zaista analogno interpretaciji pesme, onda ne možemo da poreknemo ključnu veštinu psihobiografskog poduhvata.” Damjanovićeva knjiga „Ka tumačenju bića” dosegla je sklad među komponentama teorijskog uspostavljanja osno¬va psihobiografije, njenog nastanka, odlika i ekspanzije u nauci i brilijantnih eseja iz drugog dela knjige koji su u potpunosti usaglašeni sa postavljenom teorijom i njenim ciljevima: „Kako je Elms (1994.) naveo u poslednjem poglavlju svoje knjige, bavljenje psihobiografijom nije ga odvelo na stranputicu, već ‘kući’. On navodi: „Mislim da sam pronašao put u sam centar psihologije, u razumevanje ljudskih bića u njihovoj punoj složenosti. Znam da postoji mnogo puteva koji vode ka samom centru, uključujući razne staze koje sam napustio jer nisu odgovarale mojim veštinama i mojoj ličnosti. Očekujem da će mi se na putu psihobiografije pridružiti sve veći broj psihologa, sve dok to ne postane prometna avenija”. Koherentnost u izlaganju Damjanović je postigao povezujući tri aspekta: postojanje jedinstvene tematsko – problemske strukture koja počiva na povezanosti pojmova i ideja, jasnom i logičnom sledu izlaganja čiju okosnicu čine osnovne ideje i logičan tok drugog dela posvećen psihobiografijama koje kroz primere učvršćuju snagu prihvaćene i obrazložene teorije. Kroz celinu vidi se jasno podcrtana nit koja okuplja sve delove u logički zasnovanu celinu koja kao takva potvrđuje zacrtane ciljeve. Inspirativnim naučnim esejima objašnjene su veze između ideja, pojmova, po¬java, činjenica uključenih u strukturu teksta tako da je primetna uređenost sadržaja, dati fenomeni i objašnjenja, uzrok i posledice, tvrdnje i implikacije, problemi i rešenja. Razvijanjem osnovne tematske niti i kontinuiteta izlaganja svaki deo studije obogaćen je vrsnim literarnim nabojem koji doprinosi razvoju teme i ima logično mesto. U psihobiografijama postoje digresije, ali one uvek u sebi sadrže signalizaciju povratka osnovnom temat¬skom toku. Damjanović u svojoj naučnoj studiji uvodi brojne primere prilikom pisanja psihobiografija kojima objašnjava pojave, pojmove, i određene ideje. Primeri omogućuju da se apstraktni pojmovi ili fenomeni (mikro ili makro pojave) mogu približiti i konkretizovati. Primeri uspostavljaju vezu između postojećeg znanja, iskustva i onog saznajnog što donosi studija. Raznovrsnost kategorija primera postaje moćno sredstvo kojim pisac podržava proces izgradnje opštih ideja vezanih za psihobiografiju: „Možda je osnovni uzrok samoubistava pisaca u Japanu u predvidljivom odbrambenom mehanizmu, koji koriste sunarodnici razbijeni na grupe, gde pisci – usamljenici mogu da suprotstave samo svoju kreativnost. Kada piščev magijski izvor inspiracije usahne, nastupa depresija, preplavljivanje anksioznošću, stvaralačka kriza, dakle ne samo simbolički već i stvarni gubitak egzistencijalnog modaliteta bića i njegove primarne narcisoidnosti. U ovakvoj životnoj „suženosti”, suicid postaje ponekad jedini izlaz. Samo su motivi različiti.” Damjanovićev zahvat pažljivo obrazlaže razliku između činjenica i raznih interpretacija koje uvodi u svoj rad. On postupno, posebno u prvom delu studije, procenjuje iznete naučne teorije i navodi kriterijume na osnovu kojih ih vrednuje, eksplicira nužne, logički opravdane posledice, konsekvence određenog stava i problemski izlaže sadržaj koji u nauci promoviše vrednosti za različita tumačenja, izgrađivanje stava filozofske skepse, ali i opreza u donošenju stavova i sudova: „Samostalna psihologija se sagledava u okvirima imanentne filozofije, pri čemu ne čudi da su veliki psiholozi bez ikakvog zazora citirali i temeljili mnoga svoja učenja na tvorevinama velikih filozofa, smatrajući sebe njihovim vernim sledbenicima... Filozofsko znanje pomaže psihijatru takođe da prihvati čoveka kao organizmičku celinu i skladno iskoristi svoje kognitivne kapacitete da bi upoznao pravce, granice i kvalitet ljudskog življenja... I Karl Jaspers je smatrao da je filozofija neophodna psihijatriji, jer se samo kroz sintezu psihološke analize i filozofske spoznaje može stvoriti plodonosni pomak prema fundiranju naučne psihijatrije.” U drugom delu svoje impresivne studije Damjanović se bavi ličnostima iz sve¬ta nauke, književnosti, politike, filma... koje su obeležile vreme, ostavljajući dubok i neizbrisiv trag. Psihobiografija, koja „predstavlja nesigurno udruživanje biografije i psihologije”, postaje nauka uz pomoć koje naučnik prodire u duboke lavirinte odabranih ličnosti. Damjanović, psihijatar sa enciklopedijskim znanjem, pronalazi put u centar psihologije i psihijatrije, u razumevanje postupaka i ponašanja odabranih u njihovoj punoj složenosti. Pisac u svojoj studiji naslovljenoj „Ka tumačenju bića” pribegava vrsti naučnog eseja prožetog mnoštvom činjenica i svedočenja, bezbrojnim validnim dokumentima jer mu ovakav način predstavljanja činjenica omogućava sistem otvorene forme koja daje relevantnost suda, misaonu dinamiku, otmenu intelektualnu superiornost, ali i izraženu literarnu potku koja daje originalnost, zanimljivost i estetsku težinu Damjanovićevom pisanju. Naučni esej odgovara osnovama skeptičnog duha koji se stalno projektuje unapred, koji traži i sumnjom privremena rešenja dolazi do pravih otkrića. Misaona i naučna zasnovanost naučnih eseja podudara se sa literarnim uobličenjem iskustvenih, otkrivenih, zasnovanih misaonih činjenica. „Ka tumačenju bića” konsultuje mnoge autoritete na polju nauke – filozofije, psihijatrije, antropologije, medicine..., ali misaoni elan nije u potpunosti utopljen u gotove obrasce. Intelektualno-literarna i naučna aktivnost uobličava značenja i strukture koje nastaju u slobodnom i spontanom misaonom kruženju koje uključuje i beskrajne prostore imaginacije i duha: „Nedovršenost psiho-seksualnog razvoja i voajerske crte očituju želju da se ne doživi potpuni telesno-senzualni kontakt. Pornografija takođe omogućava izolovanje eksitacija i libidinozno zadovoljenje bez objekta. Svoje polne prohteve Kafka je zadovoljavao u bordelima. Ta anonimna seksualnost verovatno je deo Kafkine strategije da svoju „večitu” verenicu i ostale devojke koje su mu se sviđale izoluje od sirove seksualnosti i potencira kompleksnost žene kao dvojnog entiteta bludnice vs. device posredstvom splitinga. Romantizovana ljubav idealizuje se i ne konzumira, a ona druga, bludna, omogućava libidinozno rasterećenje i posmatra se kao objekat tog istog rasterećenja.” Naučni eseji posvećeni ličnostima Ksenije Atanasijević, junacima Dostojevskog, Čarlsu Darvinu, Francu Kafki, Jukio Mišimi, Bin Ladenu, Montenju, Ničeu, pojedinim političarima, filmskim rediteljima... odgovaraju formi naučnog eseja i u prvi plan izbacuju Damjanovićevo shvatanje teorijsko-formalnih odlika eseja kao naučno-literarnog žanra koji se podudara sa metodama njegovog na¬učnog mišljenja i zahtevima njegove tragalačke misli. Predstavu celovite i harmonične ljudske prirode koju je negovao antički mit, a potom vaskrsla renesansa o skladu kozmičkog i ljudskog, naučnici i autoriteti, koje je svoj naučni rad uveo Damjanović, su doveli u pitanje ne prihvatajući ga kao gotov obrazac. Autor, obazriv i skeptičan, sklon analizama ljudske prirode, usmerava svoj naučni duh ka prostorima slojevitosti i nepredvidljivosti ljudskog bića: „Filozofija, zapravo, ne može da upravlja telesnim supstratom, nervima, bolom. Dakle, patnja i bol znače granice i ustanovljavaju kriterijume našeg iskustva i odnosa prema bolesti. Svest o telu ‘katektiranom’ bolešću označava ono mesto gde osobe ne podležu nikakvoj drugoj nadležnosti do one kojom im priroda određuje da trpe svoju telesnu sudbinu.” Svoj kritički instrumentarij pisac ozbiljnih psihobiografija, kakav je Damjanović, prilagođava konkretnim individualnostima i manjkavostima čovekove saznajne moći, nepredvidljivim i tamnim lavirintima ljudske duše. Kao vrstan psihijatar sa snažnim literarnim talentom, Damjanović u karakterizaciji ljuske ličnosti sugeriše da je nemoguće doneti jednostrane sudove o stvarima koje se javljaju u neizmernom bogatstvu vidova i značenja. Prihvatanje sumnje kao regulativnog načela za Damjanovića se nameće kao nužnost naučnika u donošenju sudova o ličnostima kojima se bavio. MG128 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Veoma dobro očuvano! PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG100 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)

KAO NOVA KNJIGA-NEKORISCENA-STANJE(5+),RASPRODATO IZDANJE-RETKA! Objavljivanje ove knjige omogućili su Fond za otvoreno društvo-Jugoslavija i Open Society Institute Foundation-Budapest Regional Publishing Center Zahvaljujemo se Dušanu Veličkoviću na dugogodišnjem zalaganju da se ova knjiga objavi Hana Arent:IZVORI TOTALITARIZMA PREVOD:Slavica Stojanović, Aleksandra Bajazetov-Vučen Godina izdanja: 1998 ISBN: 86-901859-2-5 Jezik: Srpski Autor: Strani Hana Arent: Izvori totalitarizma Beograd: Feministička izdavačka kuća, 1998. Mek povez, latinica, 558 str. Naslov:Izvori totalitarizma Autor:Hana Arent Izdavač: Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998; tiraž: 500 primeraka; 552 strane A5 Detaljnije: mek povez, strana 552, 20cm, stanje: odlično. Godina izdanja:1998 Broj strana:552 Stanje:Kao novo Sadrzaj: -Antisemitizam -Imperijalizam -Totalitarizam PRVO POGLAVLJE: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma 3 DRUGO POGLAVLJE: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti TREĆE POGLAVLJE: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Izme_u poroka i zločina ČETVRTO POGLAVLJE: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje PETO POGLAVLJE: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala ŠESTO POGLAVLJE: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka SEDMO POGLAVLJE: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste OSMO POGLAVLJE: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret DEVETO POGLAVLJE: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina ` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava DESETO POGLAVLJE: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite JEDANAESTO POGLAVLJE: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti DVANAESTO POGLAVLJE: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija TRINAESTO POGLAVLJE: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Detaljni opis: Hronologija Sa gotovo pola veka zakašnjenja uskoro će se prvi put na srpskom jeziku pojaviti delo Hane Arent, Izvori totalitarizma. Reč je o jednoj od najznačajnijih političkih studija dvadesetog veka u kojoj je postavljen temelj za razmišljanje o ključnim društvenim i političkim fenomenima našeg doba. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma, delo koje joj je donelo ono što će je pratiti do kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Umrla je 4. oktobra 1975. godine u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha. Jedna od najupadljivijih odlika totalitarnih pokreta, ali i slave njihovih vođa, jeste zapanjujuća brzina kojom oni padaju u zaborav i lakoća sa kojom se mogu zameniti. Dok je Staljin tek posle mnogo godina ogorčene unutarpartijske borbe i velikih (mada samo nominalnih) ustupaka svom prethodniku uspeo da sebe proglasi Lenjinovim legitimnim političkim naslednikom, Staljinovi naslednici pokušali su to da izvedu i bez nominalnih ustupaka prethodniku, iako je Staljin imao trideset godina vremena, a i propagandnu mašineriju kakva je bila nepoznata u Lenjinovo vreme. Isto važi i za Hitlera, čija je privlačnost navodno bila neodoljiva, a koji je danas, poražen i mrtav, toliko pao u zaborav da jedva i igra neku ulogu čak i među neofašističkim i neonacističkim grupama u posleratnoj Nemačkoj. Ta nedoslednost očigledno ima veze sa poslovičnom nestalnošću masa, kao i sa prolaznošću same slave, ali se još više može objasniti manijom kretanja od koje boluju svi totalitarni pokreti: oni, naime, mogu da se održe sve dok se sami kreću i dok pokreću sve oko sebe. Utoliko je upravo ova nedoslednost u izvesnom smislu prilično laskava pohvala mrtvim vođama, jer su uspeli da svoje podanike zaraze specifično totalitarnim virusom; naime, ukoliko postoji nešto što bi se moglo nazvati totalitarnom ličnošću, odnosno totalitarnim mentalitetom, onda su ova izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta nesumnjivo njene najizraženije osobine. Stoga nestalnost i zaboravnost masa ne garantuju da će one moći da se izleče od totalitarne zaslepljenosti, koja se povremeno poistovećivala sa kultom Hitlerove ili Staljinove ličnosti; možda baš treba izvesti suprotan zaključak. Još bismo više pogrešili ako bismo zbog ove nedoslednosti zaboravili da se totalitarni režimi, dokle god su na vlasti, i totalitarne vođe, dokle god su žive, `oslanjaju na mase i vladaju zahvaljujući podršci masa`, sve do samog kraja. Hitlerov dolazak na vlast bio je legalan po svim pravilima demokratije; da nisu uživali poverenje masa, ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vođe širokih slojeva stanovništva, ne bi mogli da prežive mnoge unutrašnje i spoljne krize ili da prebrode brojne opasnosti nemilosrdnih borbi unutar partije. Isto tako ni do Moskovskih procesa ili do likvidiranja Remove frakcije ne bi došlo da nije bilo podrške masa. Rašireno uverenje da je Hitler bio prosto agent nemačkih industrijalaca ili da je Staljin odneo pobedu u borbi za nasledništvo posle Lenjinove smrti zahvaljujući mračnoj spletki, legende su koje se mogu opovrgnuti mnogim činjenicama, i to pre svega neospornom omiljenošću vođa, a ona se, opet, ne može pripisati samo pobedi vešte i lukave propagande nad neznanjem i glupošću. Jer propaganda totalitarnog pokreta, koji prethodi totalitarnom režimu ali ga do određenog trenutka i prati, uvek je iskrena koliko je i pritvorna, a ****lni totalitarni vladar obično započinje karijeru tako što se razmeće svojim nekadašnjim zlodelima i brižljivo planira buduća. Nacisti su bili `uvereni da zločin u naše vreme ima neku morbidnu privlačnost`, dok su tvrdnje boljševika u Rusiji i izvan nje da oni ne priznaju obične moralne norme postale okosnica komunističke propagande; iskustvo je više puta pokazalo da propagandna vrednost zločina i opšti prezir prema moralnim normama ne zavise od pukog ličnog interesa, navodno najmoćnijeg psihološkog faktora u politici. Privlačnost koju zlo i zločin imaju za mentalitet gomile nije nikakva novost. Gomila će uvek `pozdraviti nasilje, primećujući zadivljeno: možda je podlo, ali je vrlo inteligentno`. Ono što kod uspeha totalitarizma uznemiruje zapravo je istinska nesebičnost njegovih pristalica; možda je i razumljivo što uverenje nekog naciste ili boljševika ne mogu da poljuljaju zločini protiv ljudi koji ne pripadaju pokretu ili koji su čak protiv njega, ali zapanjuje to što se on isto tako neće pokolebati ni kada čudovište počne da proždire sopstvenu decu, pa čak ni kad i sam postane žrtva, kad mu montiraju proces i osude ga, izbace iz partije i pošalju na prinudni rad iliu koncentracioni logor. Naprotiv, on će, na čuđenje čitavog civilizovanog sveta, možda čak drage volje da pripomogne tužiocu i da potpiše sopstvenu smrtnu presudu, samo ako se time ne ugrožava njegova pripadnost pokretu. Bilo bi naivno kada bi se ova tvrdoglava uverenost, koja nadživljava sve stvarno iskustvo i u potpunosti ukida neposredne lične interese, smatrala tek izrazom vatrenog idealizma. Idealizam, bio on smešan ili herojski, uvek proističe iz individualne odluke i uverenja, i uvek podleže iskustvu i proveri. Fanatizam totalitarnih pokreta, za razliku od svih oblika idealizma, slama se onog trenutka kada pokret svoje fanatične sledbenike ostavi na cedilu, kada u njima ubije i poslednji trag uverenja koje bi moglo da preživi slom samog pokreta. No unutar organizacionog okvira pokreta, dok god on funkcioniše, fanatični članovi otporni su i na iskustvo i na argumente razuma; identifikacija sa pokretom i potpuni konformizam kao da su uništili svaku otvorenost za nova iskustva, čak i kada ona idu do takvih krajnosti kao što su mučenje ili strah od smrti. Cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa – dakle, ne organizovanje klasa, što su činile stare stranke interesa u kontinentalnim nacionalnim državama, ne organizovanje građana koji imaju mišljenje o pitanjima od opšteg značaja, pa i određeni interes, što su činile partije u anglosaksonskim zemljama. Dok sve ostale političke grupacije zavise od međusobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti do te mere zavise od puke sile brojeva da se totalitarni režimi čine nemogućim u zemljama sa relativno malom populacijom, čak i ako su u njima drugi uslovi povoljni. Posle Prvog svetskog rata Evropu je zapljusnuo snažan antidemokratski, prodiktatorski talas polutotalitarnih i totalitarnih pokreta; fašistički pokret proširio se iz Italije na skoro sve zemlje Srednje i Istočne Evrope (jedini značajan izuzetak je češki deo Čehoslovačke); pa ipak čak ni Musolini, kome je pojam `totalitarne države` bio tako drag, nije pokušao da uspostavi potpuno totalitaran režim, već se zadovoljio diktaturom i jednopartijskom vladavinom. Slične netotalitarne diktature nikle su i u predratnoj Rumuniji, Poljskoj, pribaltičkim državama, Mađarskoj, Portugaliji i Frankovoj Španiji. Nacisti, koji su imali nepogrešiv instinkt za nijanse, uglavnom su prezrivo komentarisali nedostatke svojih fašističkih saveznika; iskreno poštovanje koje su gajili prema boljševičkom režimu u Rusiji (i Komunističkoj partiji u Nemačkoj) moglo je da se meri samo sa njihovom mržnjom spram naroda Istočne Evrope. Jedini čovek kog je Hitler `bezrezervno poštovao` bio je `genije Staljin`; i dok u slučaju Staljina i ruskog režima ne raspolažemo (niti ćemo verovatno ikada raspolagati) dokumentarnim materijalom kakav postoji u Nemačkoj, ipak od Hruščovljevog govora na Dvadesetom kongresu znamo da je Staljin verovao samo jednom čoveku – Hitleru. Znači, u svim tim manjim evropskim zemljama su pre netotalitarnih diktatura delovali totalitarni pokreti, za koje je totalitarna vlast verovatno bila isuviše ambiciozan cilj; iako je totalitarizam, sve do osvajanja vlasti, dobro poslužio u organizovanju masa, izgleda da bi tada apsolutna veličina zemlje naterala ****lne totalitarne vladare da se priklone poznatijim modelima klasne ili partijske diktature. U stvari, ove zemlje prosto nisu imale na raspolaganju dovoljan ljudski ****l koji bi dozvolio uspostavljanje totalne dominacije i velike ljudske žrtve koje ona podrazumeva Kako nisu mogli da se nadaju da će osvojiti naseljenije teritorije, tirani u ovim državicama bili su prisiljeni na izvesnu staromodnu umerenost kako ne bi ostali i bez to malo ljudi kojima su vladali. To je ujedno i razlog zbog kog je nacizam, sve do izbijanja rata i njegovog širenja Evropom, po doslednosti i bezobzirnosti tako zaostajao za svojim ruskim parnjakom; čak ni nemački narod nije bio dovoljno brojan da bi omogućio potpun razvoj ovog najnovijeg oblika vlasti. Da je dobila rat, Nemačka bi tek tada upoznala pravi totalitarni režim, a žrtve koje bi njemu morale da prinesu ne samo `niže rase`, nego upravo i Nemci, mogu se nazreti i na osnovu planova iz Hitlerove zaostavštine. U svakom slučaju, Nemačka je istinski totalitaran režim mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon što je osvajanjem Istoka obezbeđen dovoljan broj stanovnika, a logori smrti postali mogući. I obrnuto, izgledi za uspostavljanje totalitarne vlasti zastrašujuće su dobri u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma, u Indiji i Kini: one, naime, raspolažu gotovo neiscrpnim materijalom koji može da održava moćnu i krvožednu mašineriju totalne dominacije; osim toga, tamo je osećanje suvišnosti, tipično za čoveka mase, već vekovima izraženo u preziru prema ljudskom životu. U Evropi je ovo, pak, sasvim nova pojava, nusproizvod masovne nezaposlenosti i porasta broja stanovnika u poslednjih 150 godina. Umerenost ili manje ubilački metodi vladanja teško se mogu objasniti strahom vlasti od narodne pobune: ona se mnogo više plaši depopulacije sopstvene zemlje. Samo tamo gde su mase suvišne, ili gde njihovo eliminisanje ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo je tamo totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta, uopšte i moguća. Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teže da se politički organizuju. Mase ne drži na okupu svest o zajedničkom interesu, njima nedostaje ona specifična klasna artikulisanost koja se izražava u jasnim, ograničenim i ostvarivim ciljevima. Termin `masa` može se upotrebljavati jedino kada je reč o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodušnosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integrišu ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedničkom interesu, u političku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One ****lno postoje u svakoj zemlji i čine onu većinu neutralnih, politički nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore. Za uspon nacističkog pokreta u Nemačkoj i komunističkih pokreta u Evropi posle 1930. godine karakteristično je to što su oni svoje članove regrutovali upravo iz ove mase naizgled nezainteresovanih ljudi od kojih su sve druge partije već digle ruke, smatrajući da su isuviše apatični ili isuviše glupi da bi bili dostojni njihove pažnje. Zato su većinu njihovih članova činili ljudi koji se ranije nisu pojavljivali na političkoj sceni, što je omogućilo uvođenje sasvim novih metoda u političku propagandu, ali je dovelo i do neprijemčivosti za argumente političkih protivnika; ovi pokreti ne samo da su se stavili s onu stranu partijskog sistema u celini, već su našli članstvo koje do tada nije bilo taknuto, nije bilo `iskvareno` partijskim sistemom. Zato totalitarni pokreti nisu ni morali da se obaziru na argumente protivnika, i sve vreme su radije ubijali protivnike nego što su ih ubeđivali, šireći tako pre teror nego konkretna uverenja. Oni su nesuglasice prikazivali kao nešto što neminovno potiče iz dubokih prirodnih, društvenih ili psiholoških izvora koji su izvan kontrole pojedinca, te su stoga i s onu stranu moći razuma. Ovakav stav je mogao da bude i nedostatak, da su ovi pokreti samo iskreno prihvatili konkurentsku borbu sa drugim partijama; ovako su, pak, bili sigurni da se obraćaju ljudima koji imaju dovoljno razloga da u podjednakoj meri buduogorčeni na sve stranke. značio je kraj dve iluzije koje su gajile zemlje sa demokratskim vladama, a posebno evropske nacionalne države i njihove partije. Prva je bila iluzija da narod svojim većim delom aktivno učestvuje u vlasti i da je svaki pojedinac simpatizer partije kojoj pripada ili već neke druge. Totalitarni pokreti su dokazali da, baš naprotiv, politički neutralne i nezainteresovane mase itekako mogu da čine većinu u demokratskim zemljama, te da tako demokratija može da funkcioniše u skladu sa pravilima koja aktivno priznaje samo manjina. Druga iluzija koju su totalitarni pokreti srušili bilo je uverenje da te politički nezainteresovane mase uopšte nisu važne, da su one zaista neopredeljene, da predstavljaju neku neizdiferenciranu pozadinu političkog života nacije. Sada su one pokazale nešto što nijedan drugi organ javnog mnjenja nije mogao da pokaže, naime to da demokratske vlade počivaju na prećutnom pristanku i trpeljivosti nezainteresovanih i neartikulisanih slojeva naroda isto koliko i na vidljivim i javnim institucijama i organizacijama zemlje. Zato se učinilo da su totalitarni pokreti nedosledni kada su, uprkos preziru prema parlamentarnoj vlasti, pošli u osvajanje parlamenata: uspeli su da sve ljude ubede kako su parlamentarne većine lažne i kako ne odgovaraju nužno realnom stanju stvari u zemlji, čime su podrili samopoštovanje i samopouzdanje vlada, koje su takođe pre verovale u vladavinu većine nego u svoje ustave. Često je naglašavano da totalitarni pokreti upotrebljavaju i zloupotrebljavaju demokratske slobode da bi ih konačno ukinuli. Tu nije na delu samo demonska inteligencija vođa ili detinjasta nedotupavnost masa. Demokratske slobode, doduše, jesu zasnovane na ravnopravnosti svih građana pred zakonom, ali one stiču svoj organski smisao i funkciju jedino ako ti građani pripadaju nekim grupama i ako ih one predstavljaju, ili, pak, ako građani žive unutar neke socijalne i političke hijerarhije. Raspad klasnog sistema, jedine socijalne i političke stratifikacije evropskih nacionalnih država, sigurno je bio `jedan od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji Nemačke`, a pomogao je usponu nacizma kao što je u Rusiji odsustvo socijalne stratifikacije ogromne ruralne populacije (tog `ogromnog bezobličnog tela bez ikakvog političkog obrazovanja, gotovo neprijemčivog za ideje koje bi omogućile bilo kakvu plemenitu akciju`) boljševicima pomoglo da zbace demokratsku vladu Kerenskog. Stanje u prehitlerovskoj Nemačkoj indikativno je za opasnosti koje u sebi nosi razvoj zapadnog dela sveta, posebno ako imamo u vidu da se, završetkom Drugog svetskog rata, isti dramatičan slom klasnog sistema ponovio u gotovo svim evropskim zemljama. Događaji u Rusiji, pak, jasno ukazuju na pravac kojim bi mogle da krenu neizbežne revolucionarne promene u Aziji. Praktično nije mnogo važno da li će totalitarni pokreti prihvatiti matricu nacizma ili matricu boljševizma, da li će mase organizovati u ime rase ili u ime klase, da li će se pretvarati da poštuju zakone života i prirode ili zakone dijalektike i ekonomije. Nezainteresovanost za javne poslove i neutralnost u političkim pitanjima same po sebi nisu dovoljan razlog za uspon totalitarnih pokreta. Buržoaska društva, zasnovana na konkurenciji i na sticanju dobara, dovela su do apatije, pa čak i do netrpeljivosti prema javnom životu, i to čak ne toliko kod onih eksploatisanih društvenih slojeva koji su bili isključeni iz aktivnog upravljanja zemljom, koliko u samoj buržoaziji. Posle dugog perioda lažne skromnosti, u kom se buržoazija zadovoljavala statusom dominantne klase i nije težila političkoj vlasti (nju je drage volje prepustila aristokratiji), nastupila je era imperijalizma, tokom koje je buržoazija postajala sve netolerantnija prema postojećim nacionalnim institucijama: sada je počela da polaže pravo na političku moć i da se organizovano priprema za nju. I početna apatija i kasnije monopolističko, diktatorsko usmerenje u spoljnoj politici nacije, potiču iz onog načina života i onih životnih uverenja koja su tako isključivo usmerena na uspeh ili neuspeh pojedinca u bezobzirnoj konkurenciji da se građanske dužnosti i odgovornosti osećaju kao nepotrebno traćenje ionako ograničenog vremena i energije. Takvi stavovi buržoazije veoma su korisni za one oblike diktature u kojima jedan `snažan čovek` preuzima na sebe tešku odgovornost vođenja javnih poslova; oni isto tako predstavljaju prepreku totalitarnim pokretima koji ne mogu da tolerišu buržoaski (niti bilo koji drugi) individualizam. Ma kako nespremni bili da prihvate građanske odgovornosti, pripadnici apatičnih slojeva društva u kom dominira buržoazija itekako zadržavaju svoju individualnost, pa makar i samo zato što bez nje ne bi mogli da prežive u borbi za život. Presudne razlike između organizacija gomile u devetnaestom veku i masovnih pokreta u dvadesetom lako se previđaju zato što se moderne totalitarne vođe po psihologiji i mentalitetu ne razlikuju mnogo od nekadašnjih vođa gomile, čije su moralne norme i politička sredstva veoma srodna buržoaskima. Pa ipak, ako je individualizam karakterističan za stav prema životu i buržoazije i gomile, totalitarni pokreti s pravom mogu da tvrde da su oni prvi imali istinski antiburžoasku orijentaciju; ni jedan od njihovih prethodnika iz devetnaestog veka, ni Društvo 10. decembra, koje je pomoglo Luju Napoleonu da dođe na vlast, ni koljačke brigade koje su harale Parizom za vreme Drajfusove afere, ni Crne stotke ruskih pogroma, ni pan-pokreti nisu angažovali svoje članove do tačke na kojoj se potpuno gube individualni prohtevi i ambicije, niti su i slutili da organizacija može jednom za svagda, a ne samo dok traje kolektivno junaštvo, da izbriše individualni identitet. društva i masa koje nastaju po njegovom slomu nije jednak odnosu između buržoazije i gomile, nusproizvoda kapitalističkog načina proizvodnje. Mase i gomila imaju samo jednu zajedničku crtu: i jedni i drugi nalaze se izvan svih socijalnih struktura i organa političkog predstavljanja. Mase ne preuzimaju norme i stavove vladajuće klase, kao što to čini gomila (mada na iskrivljen način), već odražavaju i na određeni način izvitoperuju norme i stavove svih klasa u vezi sa javnim poslovima. Merila čoveka mase ne određuje samo, pa čak ne ni prvenstveno, ta posebna klasa kojoj je nekada pripadao, već pre sveprisutni uticaji i ubeđenja koja su, prećutno i neodređeno, delile sve klase društva. Pripadnost klasi, mada mnogo labavija i ne tako neumoljivo određena društvenim poreklom kao u feudalnom društvu, uglavnom je bila data rođenjem, a samo su je izuzetan dar ili sreća mogli promeniti. Društveni status odlučivao je o učestvovanju pojedinca u politici, i osim u slučajevima nacionalne krize, kada je trebalo da dela kao pripadnik nacije, bez obzira na pripadnost klasi ili partiji, pojedinac se nikada nije direktno suočavao sa javnim poslovima niti se osećao direktno odgovornim za njih. Čim bi neka klasa dobila veći društveni značaj, počela bi da obučava određen broj svojih članova za politiku kao zanimanje, kao plaćen (ili, ako su ovi to sebi mogli da priušte, neplaćen) rad u vladi i telima koja dotičnu klasu predstavljaju u parlamentu. Većina ljudi, i to u svim klasama, ostajala je izvan partijskih ili drugih političkih organizacija, ali to nikome nije bilo važno. Drugim rečima, pripadnost klasi, usko ograničene obaveze klase i tradicionalno shvatanje vlasti sprečili su jačanje građanstva koje bi osećalo individualnu i ličnu odgovornost za upravljanje zemljom. Ova apolitičnost stanovnika nacionalnih država izašla je na videlo tek kad se klasni sistem slomio i u propast poveo čitav splet vidljivih i nevidljivih niti koje su ljude vezivale za političku zajednicu. Slom klasnog sistema automatski je označio i slom partijskog sistema, prvenstveno zato što partije, kao interesna udruženja, više nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile značajne za pripadnike nekadašnjih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da će ponovo pridobiti svoj stari društveni položaj, i koji su se držali jedni drugih ne zato što su i dalje imali zajedničke interese, nego zato što su se nadali da će svoje moći ponovo da ostvare. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve više koristile psihološka sredstva i ideologiju, a u političkom nastupu potencirale apologiju i nostalgičnost. Osim toga, partije su i ne primetivši izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato što su osećali da nijedna partija ne može da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog članstva, već nesposobnost partija da regrutuju članove iz mlađih generacija, ali isto tako i gubitak prećutnog pristanka i podrške neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apatičnost i krenule kud god su videle mogućnost da artikulišu svoje novo silovito neslaganje sa čitavim sistemom. Pad zaštitnih bedema između klasa preobrazio je usnule većine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozlojeđenih pojedinaca, koji nisu imali ništa zajedničko osim nejasne svesti o tome da su nade članova partije u povratak dobrih starih vremena osuđene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobavešteniji članovi društva obične budale, kao i da sva vlast nije čak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za rođenje ove nove zastrašujuće negativne solidarnosti nije bilo od posebnog značaja to što su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postojeću vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj Partiji, dok se mržnja razvlašćenih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekadašnji pripadnici srednje i viših klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nemačkoj i Austriji drastično je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uvećale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim državama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremističkih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata. Mentalitet evropskog čoveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog društva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije sprečila da sebe procenjuju prema ličnom neuspehu, niti da svet procenjuju prema već poslovičnoj nepravednosti. No, ova egocentrična gorčina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako teži da izbriše individualne razlike, nije bila spona koja bi mase držala na okupu, jer ona nije počivala na nekom zajedničkom interesu – ekonomskom, socijalnom ili političkom. Egocentričnost je, dakle, išla ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodržanjem. Nesebičnost, ali samo kao osećanje da čovek sam nije važan, kao osećanje suvišnosti, više nije bila izraz individualnog idealizma, već je postala masovni fenomen. Stara izreka da siromašni i potlačeni nemaju šta da izgube osim svojih okova više se nije mogla primeniti na čoveka mase, jer on je, prestavši da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo više od okova bede: izvor svih briga i strahova, koji čovekov život čine teškim i nespokojnim, nestao je. U poređenju sa takvim ne-materijalizmom, hrišćanski monah izgleda kao čovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, već i široke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekavši da oni nisu zainteresovani za `svakodnevne probleme`, već isključivo za `ideološka pitanja` i za `sreću što su baš oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka čiji trag ni milenijumi neće moći da izbrišu`. Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih četrdeset godina ranije, razmišljaju u kontinentima i osećaju u vekovima. Istaknuti evropski naučnici i državnici su još od početka devetnaestog veka predskazivali uspon čoveka mase i dolazak doba masa. Obimna literatura o ponašanju i psihologiji masa pokazala je i popularizovala u antici dobro poznatu mudrost o sličnosti između demokratije i diktature, između vladavine gomile i tiranije. Tako su naučnici pripremili određene politički svesne i osetljive, ako ne i preosetljive, građane Zapadne Evrope na uspon demagoga, na lakovernost, praznoverje i brutalnost. Pa ipak, iako su se mnoga od ovih predskazanja u izvesnom smislu obistinila, njihova relevantnost se smanjuje kada se u obzir uzmu neočekivane i nepredviđene pojave kao što su radikalan gubitak svesti o ličnom interesu, cinična ili dekadentna nezainteresovanost sa kojom se mase suočavaju sa smrću ili drugim ličnim nedaćama, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao životnim smernicama i uopšteni prezir čak i prema najočiglednijim pravilima zdravog razuma. rezultat sve veće ravnopravnosti i širenja opšteg obrazovanja, odnosno neminovnog snižavanja njegovog kvaliteta i popularizacije njegovih sadržaja. (Amerika, primer zemlje u kojoj postoje jednakost pred zakonom i opšte obrazovanje, sa svim svojim nedostacima, zna manje o modernoj psihologiji masa nego bilo koja druga zemlja na svetu.) Uskoro se ispostavilo da sumasovni pokreti posebno privukli visoko obrazovane slojeve, i da, načelno, izraženi individualizam i prefinjenost ne sprečavaju, već ponekad štaviše i ubrzavaju samozaborav u masi koji su nudili masovni pokreti. Pošto je očigledna istina da visok stepen individualizovanosti i kultivisanost ne sprečavaju čoveka da prihvati stavove karakteristične za mase bila tako neočekivana, krivica za to često se svaljivala na morbidnost ili nihilizam moderne inteligencije, mržnju prema sebi samom, navodno tipičnu za intelektualca, i `oprečnost duha životu` i vitalnosti. Pa ipak, tako oklevetani intelektualci bili su samo najupečatljiviji primer i najveštiji zagovornici jednog mnogo opštijeg fenomena. Društvena atomizacija i ekstremna individualizacija prethodile su masovnim pokretima, a ovi su sasvim neorganizovane, tipične `apstinente`, koji su iz individualističkih pobuda uvek odbijali da priznaju društvene spone ili obaveze, privukli mnogo lakše i mnogo ranije nego `neindividualističke`, druželjubive članove tradicionalnih partija. Zapravo su mase proizašle iz krhotina jednog već visoko atomizovanog društva, čiju je konkurentsku prirodu i prateći osećaj usamljenosti mogla da relativizuje jedino pripadnost klasi. Glavna odlika čoveka mase nije brutalnost niti nazadnost, već njegova izolovanost i odsustvo normalnih društvenih veza. Kako dolaze iz klasnog društva nacionalnih država, čije su se pukotine popunjavale vezivom nacionalističkog sentimenta, sasvim je prirodno što su te mase, u početnoj bespomoćnosti, ispoljile težnju ka posebno nasilnom nacionalizmu, pred kojim su njihove vođe popustile iz čisto demagoških razloga, oglušavajući se o svoj instinkt i svoje ciljeve. Ni plemenski nacionalizam ni pobunjenički nihilizam nisu karakteristični ili ideološki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vođe masa našeg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa. Hitlerova biografija je školski primer za to; Staljin je, pak, došao iz zavereničkog aparata boljševičke partije, koji je bio specifična mešavina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isključivo od neprilagođenih, propalica i avanturista, itekako je bila partija `naoružanih boema`, koji su bili naličje buržoaskog društva i koje je, prema tome, nemačka buržoazija po svim pravilima trebalo da uspešno upotrebi za svoje ciljeve. Međutim, nacisti su buržoaziju nasamarili koliko i Removu i Šlajherovu frakciju Rajhsvera, koja se takođe nadala da će Hitler, njen nekadašnji agent, ili SA, koji je iskoristila za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da će joj pomoći da zavede vojnu diktaturu. I ugledno društvo i vojni krugovi su nacistički pokret procenjivali u skladu sa političkom filozofijom gomile, previđajući pri tom nezavisnu, spontanu podršku koju su mase pružale novim vođama gomile, kao i pravi talenat ovih vođa da smišljaju nove vidove organizovanja. Gomila na čelu ovih masa više nije bila agent buržoazije niti bilo koga drugog - osim masa samih. Poređenje nacizma i boljševizma, koji su se u dvema zemljama pojavili pod sasvim različitim okolnostima, najbolje može da dokaže da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog društva koliko od tipičnih svojstava atomizovane i izolovane mase. Da bi Lenjinovu revolucionarnu diktaturu preobrazio u pravu totalitarnu vladavinu, Staljin je najpre morao da veštačkim putem stvori onakvo atomizovano društvo kakvo su za naciste u Nemačkoj već pripremile istorijske prilike. Iznenađujuće laka pobeda Oktobarske revolucije ostvarena je u zemlji u kojoj je despotska i centralizovana birokratija vladala bezobličnom masom; nju nisu uspeli da organizuju ni ostaci ruralnih feudalnih staleža, ni slabe urbane kapitalističke klase, tek u povoju. Kada je rekao da nigde u svetu vlast nije tako lako osvojiti, i nigde tako teško zadržati, Lenjin je bio svestan ne samo brojčane slabosti ruske radničke klase, već i anarhičnog stanja u društvu uopšte, stanja koje je omogućavalo iznenadne promene. Iako nije imao instinkt vođe masa – bio je loš govornik, a uz to je voleo i da javno priznaje i analizira sopstvene greške, što je protivno elementarnim pravilima demagogije – Lenjin se odmah uhvatio svih mogućih diferencijacija, društvenih, nacionalnih, profesionalnih, koje bi mogle da unesu ma kakvu strukturu u stanovništvo, i verovatno je smatrao da takva stratifikacija može da spase revoluciju. Legalizovao je anarhičnu eksproprijaciju zemljoposednika od strane ruralnih masa, i tako po prvi, a verovatno i poslednji put, stvorio u Rusiji onu emancipovanu klasu seljaka koja je još od Francuske revolucije bila najpouzdaniji oslonac zapadnoevropskih nacionalnih država. Pokušao je da ojača radničku klasu podržavajući nezavisne sindikate. Po završetku građanskog rata tolerisao je bojažljivo nastajanje novog srednjeg sloja, proizišlog iz NEP-a. Uveo je i dodatna merila diferencijacije organizujući, a ponekad i izmišljajući, što je više nacionalnosti mogao, podstičući nacionalnu svest i svest o istorijskim i kulturnim razlikama čak i među najprimitivnijim plemenima u Sovjetskom Savezu. Izgleda da se u ovim čisto praktičnim političkim stvarima Lenjin pre držao svog snažnog državničkog instinkta nego marksističkog ubeđenja; u svakom slučaju, njegova politika dokazuje da se on odsustva socijalne i svake druge strukture plašio više nego mogućeg razvoja centrifugalnih tendencija unutar tek emancipovanih nacionalnosti ili čak jačanja nove buržoazije u tek stvorenim srednjim i seljačkim slojevima. Lenjin je svoj najveći poraz doživeo početkom građanskog rata, kada je vrhovna vlast, koju je on prvobitno hteo da koncentriše u sovjetima, prešla u ruke partijske birokratije; međutim, čak i ovakav razvoj događaja, ma koliko tragičan bio po dalji tok revolucije, nije neminovno morao da vodi u totalitarizam. Jednopartijska diktatura je začetoj socijalnoj stratifikaciji zemlje prosto dodala još jednu klasu, naime birokratiju, koja je, po Marksovim rečima, `zaposela državu kao privatnu svojinu`. U trenutku Lenjinove smrti, mnogi su putevi još uvek bili otvoreni. Na primer, stvaranje radničke, seljačke i srednje klase nije neminovno moralo da vodi klasnoj borbi, inače karakterističnoj za evropski kapitalizam. Poljoprivreda je još uvek mogla da se razvije na kolektivnom, kooperativnom ili na privatnom osnovu, a privreda cele zemlje je još uvek mogla da se drži socijalističkog, državno-kapitalističkog ili slobodno-tržišnog obrasca. Nijedna od ovih mogućnosti nije automatski morala da znači uništavanje nove strukture zemlje. Sve te nove klase i nacionalnosti našle su se Staljinu na putu kada je počeo da priprema zemlju za totalitarnu vlast. Kako bi stvorio atomizovanu i nestrukturisanu masu, najpre je morao da likvidira ostatke moći sovjeta, koji su, kao glavni nacionalni predstavnički organ, ipak imali izvesnu ulogu, i ograničavali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Zato je Staljin najpre potkopao nacionalne sovjete uvođenjem boljševičkih ćelija, iz kojih su jedino mogli biti imenovani viši funkcioneri centralnih komiteta. Godine 1930. nestali su i poslednji tragovi nekadašnje lokalne samouprave; na njihovo mesto došla je strogo centralizovana partijska birokratija, čija se težnja ka rusifikaciji nije mnogo razlikovala od težnji carističkog režima, osim što nove birokrate više nisu zazirale od pismenosti. Boljševička vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa; iz ideoloških i propagandnih razloga započela je sa onima koje su imale nekakvo vlasništvo, naime sa novim srednjim slojem u gradovima, da bi potom prešla na seljake. Zahvaljujući brojnosti i imovini, seljaci su do tada bili ****lno najsnažnija klasa u Sovjetskom Savezu; zato je njihova likvidacija morala biti temeljnija i okrutnija nego likvidacija bilo koje druge društvene grupe, a sprovođena je stvaranjem veštačke gladi i čestim deportacijama pod izgovorom eksproprisanja kulaka i kolektivizacije. okončana je ranih tridesetih godina; oni koji se nisu našli među milionima mrtvih ili milionima deportovanih naučili su `ko je ovde vlast`, shvatili su da njihovi životi i životi njihovih porodica ne zavise od njihovih sugrađana, nego od vlasti, čijim su hirovima bili izloženi, sami, bez ikakve zaštite od strane grupe kojoj sticajem okolnosti pripadaju. Na osnovu statističkih podataka ili dokumenata ne može se tačno odrediti trenutak kada je kolektivizacija stvorila novi sloj seljaka, povezanih zajedničkim interesom, sloj koji je, zahvaljujući svojoj ključnoj brojčanoj i ekonomskoj poziciji, opet predstavljao ****lnu opasnost za totalitarnu vlast. No, oni koji znaju kako da čitaju totalitarni `materijal`, mogu da dokuče da je ovaj trenutak došao otprilike dve godine pred Staljinovu smrt, kada je ovaj predložio da se kolektivi raspuste i da se pretvore u veće organizacione jedinice. Staljin nije dočekao ostvarenje svog plana; ovaj put žrtve bi bile još veće, a haotične posledice za privredu u celini kobnije nego uništavanje prve seljačke klase – ali nema razloga da ne poverujemo da bi se i to sprovelo. Nema te klase koja se ne može uništiti ako se ubije dovoljan broj njenih pripadnika. Sledeća klasa koju je valjalo likvidirati bili su radnici. Oni su bili mnogo slabiji, i pružali su mnogo slabiji otpor nego seljaci, zato što je spontana eksproprijacija vlasnika fabrika, koju su radnici sproveli tokom revolucije (a za razliku od eksproprijacije zemljoposednika koju su sproveli seljaci), bila osujećena kada je vlada konfiskovala fabrike pod izgovorom da država ionako pripada proletarijatu. Stahanovski sistem, uveden početkom tridesetih godina, uništio je svu solidarnost i klasnu svest među radnicima, i to pre svega putem surove konkurencije, a potom i privremenim konsolidovanjem stahanovske aristokratije, koja je (u socijalnom pogledu) od običnih radnika odudarala mnogo više nego sámo rukovodstvo. Ovaj proces završen je 1938. godine, uvođenjem radne knjižice, koja je čitavu rusku radničku klasu zvanično pretvorila u gigantsku masu prinudnih radnika.