Čarape kralja Petra Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku

Autor: Milovan VitezovićKada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu.

Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje! Čitaj dalje

Opis proizvoda Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!

Luksuzne prirodne čarape, napravljene od 100% Total Easy Care vunenog merino prediva. Integralno termo pletivo za vrhunsku toplotu i mekoću. Sirovinski sastav : 90% fina merino vuna TEC, 10% poliamid.

Luksuzne prirodne čarape, napravljene od 100% Total Easy Care vunenog merino prediva. Integralno termo pletivo za vrhunsku toplotu i mekoću.

Naš tim ljubitelja lova dizajnirao je ove čarape za lovačke aktivnosti umerenog intenziteta, na temperaturama između 10 i 30 °C. Cena 1.999,00 RSD TOPLE STATIČKE ČARAPE ZA... Cena 749,00 RSD ČARAPE ZA LOV ACT 100 (2 PARA) Cena 1.999,00 RSD DUKS OD FLISA 100 Cena 699,00 RSD SIVE DUBOKE SPORTSKE ČARAPE... Cena 999,00 RSD TEGET VISOKE ČARAPE ZA... Cena 1.499,00 RSD DIŠLJIVE VISOKE ČARAPE ZA... Cena 1.999,00 RSD VISOKE LOVAČKE VUNENE... Cena 1.499,00 RSD TOPLE STATIČKE ČARAPE ZA... Cena 599,00 RSD ČARAPE ZA FUDBAL F500 ZA... Cena 749,00 RSD Čarape za lov ACT 100 (2 para) Cena 999,00 RSD Teget visoke čarape za... Cena 999,00 RSD Bele čarape za tenis... Cena 999,00 RSD ČARAPE ZA TENIS RS 500 PLITKE Cena 1.499,00 RSD Dišljive visoke čarape za...

Performantne duge čarape za trčanje od merino vune posebno dizajnirane za veoma zahtevne trkače. Merino vuna je prozračna, termoregulirajuća i prirodno antibakterijska, neutrališe neprijatan miris. Ovo je specijalno limitirano patriotsko izdanje čarapa ukrašenih bojama Srbije. Testirane od strane Jovice Spajića.

Performantne duge čarape za trčanje od merino vune posebno dizajnirane za veoma zahtevne trkače. Merino vuna je prozračna, termoregulirajuća i prirodno antibakterijska, neutrališe neprijatan miris. Testirane od strane Jovice Spajića.

Ova traka za glavu od merino vune pruža dodatnu toplinu tokom vaših avantura na otvorenom. Vunena vlakna prekrivena poliamidom za veću izdržljivost. Cena 1.499,00 RSD KAPA ZA TREKING MT500 OD... Cena 499,00 RSD RANAC ZA PLANINARENJE NH... Cena 699,00 RSD TEGET ČARAPE ZA TENIS RS... Cena 1.499,00 RSD PONČO ZA PLANINARENJE... Cena 499,00 RSD ČARAPE ZA TENIS RS 100... Cena 799,00 RSD SIVO-NARANČASTA PODLOGA ZA... Cena 899,00 RSD ŽENSKA MAJICA KRATKIH... Cena 1.699,00 RSD RANAC ZA PLANINARENJE NH... Cena 1.499,00 RSD ALUMINIJUMSKA BOCA 1L Cena 3.499,00 RSD HELANKE 500A ŽENSKE Cena 1.499,00 RSD Plava višenamenska vunena... Cena 649,00 RSD Crvena višenamenska marama...

Ljudi koji boluju od artritisa saglasni su sa tim da su bolovi izazvani ovim reumatskim oboljenjem zaista neprijatni i nepodnošljivi. Sve što su do sada probali nije pomoglo. Ipak, ne treba očajavati, jer rešenje zaista postoji – rukavice za artritis sa bakrom. Nudimo vam nešto do sada neviđeno kod nas, a 100 % funkcionalno i korisno. Kupovinom ovog proizvoda i sami ćete se uveriti u njegov kvalitet, a bolnim i otečenim zglobovima najzad će doći kraj. Reč je o proizvodu koji izgleda kao najobičnija rukavica, ali se od nje dosta razlikuje. Pre svega, nema nastavak / produžetak za prste, nisu debele, vunene ni pletene kao zimske rukavice. Napravljene su tako da će pružati udobnost, a vaša ruka će moći da diše u njima, jer one vrše blagu kompresiju na upaljene zglobove. Njihovo najznačajnije svojstvo jestu niti bakra kojima su prožete. Verovatno se pitate zašto baš bakar i kakva mu je uloga. Odgovor je: višestruko dejstvo bakra. Naime, poznato je da bakar poboljšava cirkulaciju. U kombinaciji sa ovim fenomenalnim rukavicama, niti bakra će pre svega uticati na poboljšavanje pokretljivosti zglobova. Ujedno će uticati na smanjenje i otklanjanje bolova i ukočensti, ali pomažu i smanjenju otoka. Zaista fenomenalno! Kako su rukavice, mekane, tanke i udobne, njihovom upotrebom nećete biti ograničeni ni uskraćeni u kućnim poslovima. Možete ih koristiti od ujutru do uveče i skidati jedino kad se kupate. Čak ih i tokom spavanja možete nositi ili prilikom nekog kućnog posla. Neće vam uopšte smetati, čak je i poželjno da ih u svim poslovima nosite, jer će vaše ruke i tada odmarati. 5 razloga za kupovinu ovih rukavica Smanjuju bolove i usporavaju napredovanje artritisa; Niti bakra pospešuju cirkulaciju i pokretljivost zglobova; Mekane su, lake, jednostavne – ne smetaju tokom nošenja; Lepog su dizajna, te ih možete nositi u svakoj prlici; Odmorne ruke su zagarantovan rezultat! Ukoliko vam se naš proizvod sa bakrom dopadne, pogledajte u našoj ponudi sličan proizvod – čarape sa bakrom.

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende