ŽIDOVI - KRŠĆANI - MUSLIMANI Lib29 Autor: Karl-Josef Kuschel Nakladnik: FMC Svjetlo riječi Knjiga govori o potrebi međureligijskog dijaloga, o dodirnim točkama triju monoteističkih religija, njihovu zajedničkom izvoru – praocu Abrahamu, te u njemu i svetim spisima pronalazi mogućnost i poticaj na zajedničko postojanje i dijalog u budućnosti... PODACIAutorKarl-Josef KuschelIzdavačFMC Svjetlo riječiGodina2011UveztvrdiBroj stranica754Format21 x 14,5 cmISBN978-9958-24-004-1JezikHrvatskiVIŠE INFORMACIJA Knjiga govori o potrebi međureligijskog dijaloga, o dodirnim točkama triju monoteističkih religija, njihovu zajedničkom izvoru – praocu Abrahamu, te u njemu i svetim spisima pronalazi mogućnost i poticaj na zajedničko postojanje i dijalog u budućnosti. Autor razvija osnovne crte trijaloga, otvara drugačiju perspektivu religijskog pluralizma, od isključivosti i neuvažavanja do otvorenosti i iskoraka prema drugome i drugačijem, u potrazi za odgovorom na pitanje koje je mjesto drugog pored mene, je li religijski pluralizam tek puka slučajnost ili dio Božjeg stvarateljskog plana. Činjenica da istinski međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini još uvijek nije zaživio u punom smislu riječi te da među pripadnicima različitih religijskih zajednica još uvijek postoji antagonizam, ova knjiga pridonosi zasigurno boljem međusobnom poznavanju i uvažavanju bogatstva religijskih identiteta naše domovine.

Židovi - kršćani - muslimani Autor:Karl-Josef Kuschel Nakladnik: FMC Svjetlo riječi ISBN: 9789958240041 Stanje: Novi proizvod Knjiga govori o potrebi međureligijskog dijaloga, o dodirnim točkama triju monoteističkih religija, njihovu zajedničkom izvoru – praocu Abrahamu, te u njemu i svetim spisima pronalazi mogućnost i poticaj na zajedničko postojanje i dijalog u budućnosti... PodaciAutorKarl-Josef KuschelIzdavačFMC Svjetlo riječiGodina2011UveztvrdiBroj stranica754Format21 x 14,5 cmISBN978-9958-24-004-1JezikHrvatskiViše informacija Knjiga govori o potrebi međureligijskog dijaloga, o dodirnim točkama triju monoteističkih religija, njihovu zajedničkom izvoru – praocu Abrahamu, te u njemu i svetim spisima pronalazi mogućnost i poticaj na zajedničko postojanje i dijalog u budućnosti. Autor razvija osnovne crte trijaloga, otvara drugačiju perspektivu religijskog pluralizma, od isključivosti i neuvažavanja do otvorenosti i iskoraka prema drugome i drugačijem, u potrazi za odgovorom na pitanje koje je mjesto drugog pored mene, je li religijski pluralizam tek puka slučajnost ili dio Božjeg stvarateljskog plana. Činjenica da istinski međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini još uvijek nije zaživio u punom smislu riječi te da među pripadnicima različitih religijskih zajednica još uvijek postoji antagonizam, ova knjiga pridonosi zasigurno boljem međusobnom poznavanju i uvažavanju bogatstva religijskih identiteta naše domovine

A course of colloid chemistry,zaštitni omot pocepan,knjiga nekorištena. Autor:D.A.Fridrikhsberg. Izdavač: Mir Publishers,Moskva 1986. Format:22cm x 14,5cm. Broj Strana:424 strane,ilustrovana,zaštitni omot,tvrd povez. Antykwariat i Księgarnia Tezeusz.pl 0 KONTAKT MENU Tytuł, Autor, Wydawnictwo, Opis, ID, TIN, EAN, ISBN WIOSENNA BURZA PromocjI: 25 zł od Tezeusz.pl i darmowa dostawa dla zamówień od 225 PLN, w koszyku użyj kod WBURZ23 wróć Książki obcojęzyczne > Po angielsku > Naukowe i popularnonaukowe A course in colloid chemistry D.A. Fridrikhsberg brak ocen A course in colloid chemistry Rok wydania: 1986 Wydawnictwo: MIR Publishers Stan: Używana Rodzaj okładki: Twarda Wymiar: 12x20cm Ilość stron: 424 Waga: 0.35 kg TIN: T01061464 Brzegi stron zakurzone, Oprawa lekko wytarta, Strony trochę pożółkłe. Produkt niedostępny Powiadom mnie o dostępności tego produktu email Zapisz dodaj do listy życzeń Opis In chemistry, a colloid is a mixture in which one substance of microscopically dispersed insoluble particles is suspended throughout another substance. Sometimes the dispersed substance alone is called the colloid; the term colloidal suspension refers unambiguously to the overall mixture (although a narrower sense of the word suspension is distinguished from colloids by larger particle size). Unlike a solution, whose solute and solvent constitute only one phase, a colloid has a dispersed phase (the suspended particles) and a continuous phase (the medium of suspension). To qualify as a colloid, the mixture must be one that does not settle or would take a very long time to settle appreciably.

BRANKA BOGAVAC RAZGOVORI SA DADOM Predgovor - Olga Perović i Jasna Jovanov Izdavač - Narodni muzej Crne Gore, Cetinje Godina - 2013 298 strana 24 cm ISBN - 978-86-85567-33-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: OLGA PEROVIĆ - Slikarstvo je oblik pobune JASNA JOVANOV - Duel riječi i slike BRANKA BOGAVAC - RAZGOVORI SA DADOM Ja te slike čupam iz Crne Gore A smrt i život su sigurno nešt stoto od onoga što ljudi misle Nema načina kako se pravi slika Za mene je san djelić stvarnosti Slika se ne pravi od promaje TREBA SUMNJATI DA BI ČOVIJEK NAPREDOVAO Praviti slike ili oslobodite se svog demona Ja sam oduvijek bio glumac Sve je uticalo na moje slikarstvo SLIKARSTVO JE ZA MENE OBLIK POBUNE Slikarstvo je za mene oblik pobune Pariz slavi Dada Svijetlo je jedino remek-djelo Samoća kao viši stepen egoizma Čovjek u ogledalu OSTVARENO SAVRŠENSTVO Dado - slikar egzistencijalne strepnje kao Goja ili Bejkon Meni je moje slikarstvo važnije od mog života Poezija u slikarstvu je važnija od slikarstva Moderna umjetnost je beskrvna, ispražnjena STALNO SLIKAM PREKO VEĆ SLIKANOG Stalno slikam preko već slikanog Lica na mojim slikama su moji superpotreti Rođen naopako Ponekad se pitam da li stvarno živim DADOVIH ČETRDESET PARISKIH GODINA Dadovih četrdeset pariskih godina Nije meni do zabave Goli odrani čovjek Svuda tamene sirotinju Raspad Jugoslavije je moja tragedija DADO NA VRHU PIRAMIDE Dado i Lorka - dva velika pjesnika Ja slikam stvarnost sa lupom Solista posebnog dara Dado u Boburu na vrhu piramide U središtu čovječanstva koje krvari Genijalna ruka velikog majstora Mitsko biće evropske umjetničke scene Kako su nastale Irenine ptice, Pjer Naon Tragična vizija čovjekovog života Izložba skulptura Zlatka Glamočaka u Dadovoj kapeli u Žizoru Dado je veliki umjetnik, lijepo je biti okružen njegovim djelima VLADIMIR VELIČKOVIĆ - Omaž Dadu Đuriću Svijet Neprestane Metamorfoze ALEN MARGARON - Dado je od onih slikara za koje slikati znači disati Stvarnost života i smrti Omaž velikom crnogorsko francuskom slikaru Dadu Đuriću u Boburu SAVREMENICI O DADOVOM DJELU GAETAN PIKON - Treba gledati bez prestanka ALEN BOSKE - Umnožene parabole sa hiljadu interpretacija FRANSOAZ ŠOE - Dado s one strane priče MAJKL PEPIAT - Dado ŽAN-FRANSOA ŽEŽER -Dado ALEN ŽUFROA - Dado ili plemenitost jutra FRANSOA MATEJ - Dadov svijet ANRI-ALEKSIS BAČ - Živalj sa ledine BERNAR NOEL - Multiplikator KRISTIAN DERUE - Draženje linije PJER BETANKUR - Preparirani Bifon PJER BARUS - Pakao bez milosti DANIJEL KORDIJE - Užas je moj komfor PATRIK VADBERG - Dadov zanos HENRI GALI-KARL - Ogromna umjetnikova nježnost prema čovječanstvu ALEN BOSKE - Dado je najveći slikar poslije Boša i Manjaska ŽOAHIM ABERBAH - Možda je to san ŽAK ADLEN BRITARI - Između tragičnog i komićnog MIŠEL FOŠE - Dadovo djelo je šamansko MARIJA PAULA FERANDI - Grafička traganja ŽAN-LUI FERIJE - Jedan od slikara - visionara PJER NAON - Dado je vrhunski umjetnik SVJEDOČENJA O DADU MILO PAVLOVIĆ - Dado je vrhunska slikarska ličnost Leonid Šejka - Medijala Dadova domovina je slikarstvo Bio je prvi budilnik Dado se suprotstavio nemogućem TATJANA PEJOVIĆ - Sve je to čista i snažna umjetnost FRAGMENTI O DADU BORA ĆOSIĆ - Dado DEJAN ĆORIĆ - Fenomenologija duhovnosti DRAGAN JOVANOVIČ - Kosmološki simbolizam na slikama Dada Ðurića MIODRAG PROTIĆ - Figure strave išarane cvijećem PREDRAG GOLUBOVIĆ - Vidim Crnu Goru na Dadovim slikama OLGA PEROVIĆ - Simboli trezvenog oka JEZDIMIR RADENOVIĆ - O crtežima Dada Đurića UMJESTO BIOGRAFIJE BRANKA BOGAVAC - Odlomak iz dnevnika BRANKA BOGAVAC - O razgovorima sa Dadom i kako su nastali Zahvalnica Biografija Dada Đurića `Dado Đurić je rođen 4. oktobra 1933. godine, na Cetinju. RTV CG podseća da ga je godine 1944, kada je umrla njegova majka, prihvatio ujak, takođe slikar, da je život nastavio u Sloveniji, u Ljubljani. Umetničku školu je završio u Herceg Novom 1952. godine, a potom Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Čelebonovića. Prvi put izlagao je u Rijeci, sa francuskim slikarima 1958. godine. Po doprinosu nadrealizmu neki ga porede s Dalijem i Šagalom. Kako piše Miodrag B. Protić, Dado Đurić, jedan od najizrazitijih predstavnika današnje figuracije, potekao je u krugu Mediale uz Vladimira Veličkovića, 1935, Ljubu Popovića, 1934, (svi u Parizu), i Radomira Reljića, 1938. Dado je bio deo beogradske mitologije šezdesetih, po talentu, po pripadanju grupi Medala i po boemskom životu. Hronike kažu da su godine 1953. u Domu omladine, koji se tada nalazio na Obilićevom vencu u Beogradu, na izložbi o Le Korbizjeu – studenata arhitekture Leonida Šejke i Siniše Vukovića – došli slikari Dado Đurić i Uroš Tošković, i neki to smatraju prvim kontaktom članova buduće grupe Mediala jer oni, tu, na samoj izložbi odmah nalaze zajednički jezik. Jezgro grupe se polako širi kada se, 1957. godine formira društvo prijatelja Baltazar, koje pored Dada Đurića sačinjavaju Leonid Šejka, Siniša Vuković, Miro Glavurtić, Mišel Kontić, Uroš Tošković, Vukota Vukotić, Peđa Ristić i Olja Ivanjicki. Prvi zajednički nastup grupa je imala na izložbi pod nazivom – Medijalna istraživanja. Marko Čelebanović mu pomaže da ode u Pariz sredinom pedesetih godina i od tada Dado je živeo u Francuskoj, u mestu Šamon an Veksan blizu Pariza, gde je imao atelje. Boravio je kratko u Njujorku, a potom u Centralnoj Africi. Prvu samostalnu izložbu u Francuskoj imao je u Galeriji `Danijel Kordije`. Izložbom Dada Đurića `Zorzi elegije` u Palati `Zorzi` u Veneciji, otvoren je paviljon Crne Gore na 53. Bijenalu savremene umetnosti. Pre desetak godina ugledni istoričar umetnosti Alan Boske o njegovom delu objavio je monografiju `Dado, univerzum bez odmora`, a nedavno mu je posvećen i jedan dokumentarni film. U avgustu ove godine dodeljena mu je Trinaestojulska nagrada za životno delo, najveće državno priznanje Crne Gore, a izložba njegovih slika organizovana je od 15. septembra do 31. oktobra u Paviljonu Crne Gore, na Svetskoj izložbi u Šangaju. U Beogradu je poslednji put izlagao juna ove godine u Galeriji Haos, kada je Dado Đurić ustupio svoje skicen blokove i seriju `Trente têtes couronnés` (`Trideset krunisanih glava`), njegovih najrecentnijih crtačkih intervencija bojom na štampanim portretima slavnih naučnika, vladalaca, mislilaca, koji predstavljaju umetnikov izbor trideset ličnosti koje su na ovaj ili onaj način bile `krunisane glave svoje epohe`. Predmet Đurićevih kreativnih intervencija na toj izložbi su Henri VIII, Kopernik, Marija Mediči, Papa Lav X, Ana od Austrije, Martin Luter… Tada su bili izloženi i Đurićevi najraniji crteži, blokovi i sveske sa crtežima iz različitih faza, neka dela iz osamdesetih, kao i nekoliko kolaža rađenih u saradnji sa umetnicom fotografije Ev Morkret (Eve Morcrette). Pre toga 2005. izložba `Medijala` u galeriji NIS slike Dada Đurića bile su izložene uz slike Olje Ivanjicki, Leonida Šejke, Milića od Mačve, Uroša Toškovića, Vladimira Veličkovića, Ljube Popovića, Koste Bradića, Vladana Radovanovića, Siniše Vukovića, Mira Glavurtića, Svetozara Samurovića, Milovana Vidaka. Pre toga retrospektivna izložba Mediale u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorićbila je kulturni događaj u Beogradu 1981. Pored ulja i crteža, Dado je radio grafike, kolaž, instalacije, asamblaž, a njegova dela se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Alain Gaëtan Picon Alain Bosquet Françoise Choay Michael Peppiatt Jean-François Jaeger Alain Jouffroy François Mattei Henri-Alexis Baatsch Bernard Noël Christian Derouet Pierre Bettencourt Daniel Cordier Patrick Waldberg Michel Foucher Jean-Louis Ferrier Pierre Naon

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) u četiri toma koje obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. Dr Dragutin Furunović: ISTORIJA I ESTETIKA KNJIGE I–IV Izdanje autora, Beograd, 1999 tvrde korice, platno, prošiveno, 17 x 24,5 cm, ilustrovano, 3035str. + 608 str. s tablama I tom: 599 str., 256 str. s tablama II tom: 600–1294 str., 257–416 str. s tablama III tom: 1295–2159 str., 417–528 str. s tablama IV tom: 2160–3035 str., 529–608 str. s tablama Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu a preminuo 2009. godine u Beogradu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. Stvaralaštvo U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju („Književno delo Gustava Krkleca“) 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991–1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, feljtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u „Politici“, „Borbi“, „Večernjim novostima“, „Frontu“, „Vojnoistorijskom glasniku“, te u „Raskovniku“, „Mostovima“, „Vencu“, „Obeležjima“, „Književnosti“, u „Grafičkom radu“, „Štampi i papiru“, „Školskom grafičaru“, „Grafoimpleksu“, „Jedinstvu“, „Beogradskom školstvu“ i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet „Kultura štampe“ koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao „Školski grafičar“, a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju „Mala školska biblioteka“ u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju „Ceste Gustava Krkleca“, a od 1991. delo „Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu“ i „Prepiska Gustava Krkleca“. U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: „Književno delo Gustava Krkleca“, „Tipografska čitanka“, „Istorija i estetika knjige“, „Tipografski velikani“ i još neka druge. Citat U Enciklopediji štamparstva napisao je: „Mojim najdražim: Saši, Mariji, Nadeždi i Uglješi, njihovoj plemenitoj ljubavi Uvidevši da sve je na ovom svetu prolazno i skovano od zavera, domislih da sastavim ovakvu jednu knjigu, moj skromni doprinos pokoljenjima na dar. Godine teške su mi za to bile potrebne, godine pune prijatelja ali, izgleda, i mnogo neprijatelja koji govorahu: ’Onaj ko je brži, gubi’. Pošto su neprijatelji moji umrli odavno i u mom snu, odnevši pamćenje sa sobom, ostaje mi da se okrenem prijateljima, onima koji pomagahu i koji pomogoše, sa više ili manje znanja i volje, da knjiga ova ugleda svetlost dana. Oni su svedoci moje moći, ali i moje nemoći, one molitve nemoći koja prati sve mučenike hranjene vatrom duha, pa i mene, mene, ranjivog od svakojake varke što život ispreda, govoreći: ’Na sreću sve istine su pogrešne.’ Svi moji prijatelji, pomogači, su tu, na dohvat ruke, urezani duboko u moje pamćenje, sada i u redove ove knjige, ulepšavane njihovom pomoći. Čuvam svoju misao zahvalnosti, glasno izgovarajući njihova imena. Blagorazumije očekujem i od onih koji, bez zlih namera, bespomoćnošću pamćenja svog zaboravih da istaknem. I njima i svima ostalim hristoljubivo i otačastvoljubivo poručujem: Onaj ko hoće prelistati, pročitati ili koristiti knjigu ovu, molim da bude milostiv i da me ne kune zbog nemoći uma mojega i drugog nedostatka što iskazah u njoj. Podložan svemu čovečanskome, od Boga i ljudi dobrijeh milosti ištem, ja, obični, grešni i duhom klonuli u ovom nevoljnim vremenima Velikog Zla i svakojakih oskudica Dragutin Furunović, čiji moto života oduvek beše: ’Stupi stepenicu više i nađi sebi prijatelja.’ Zime Gospodnje 1993. kada ne beše ni papira ni ostaloga – za knjigu ovu, mukom i znojem hranjenu. Nekoliko godina kasnije mrak je vejao na sve strane, a psi, kao i ranije: najpre ujedali pa onda lajali. Đavolski haos i pomračina mržnje. Gozba poraženih, a svi behu poraženi, i oda zlima. Nepotrebni krvavi rat je odjezdio da se nekom drugom prilikom ponovo javi. Sreća silazak, sa mučnim usponom u nadanju, da se umanje muke i bolovi. Da mi umanje bolove i muke šalju mi noći u kojima moram da sanjam. I ja sanjam: kako se penjem, bolestan od radosti, nebeskim lestvicama, stariji za više od jednog veka. I kako me knjiga ova, ispisana na vlastitoj koži, prateći me u stopu, kori, govoreći: ’Bolovao si od neobične bolesti: reč ti beše brža od ćutanja!’ Da je umilostivim rekoh: ’Razlika između dva čoveka, koji sebe smatraju prijateljima, može biti mnogo veća nego između prijatelja i neprijatelja.’ ’Sve je na svetu zagonetka. Strašno mnogo tajni ima. Suviše mnogo zagonetki ugnjetavaju na Zemlji čoveka! Širok je čovek – suviše širok – ja bih ga suzio’, reče mi ona, pozivajući se na misao Dostojevskog, a odobravajući moju. Mrak je za to vreme i dalje vejao na sve strane, iako je od ovog zapisa protekao čitav jedan vek. Šejtanska posla!, glasno rekoh, a onda, budući da (ne)bejah u milosti slova na koži svojoj ispisana, istrgoh parče kože na onom delu, na kome se, kao na pergamentu, jasno razaznavala rečenica (koju će mi ukrasti jevanđelisti Matej, Marko, Luka i Jovan): ’Jer, ko mene voli’ – reče Gospod – ’i ja ću njega zavoleti’. Ona me i sada prati, a pratiće me, znam, i do izdihanija mojega. Leta Gospodnjeg 1996. kada već beše papira i drugog (sem dinara kod mene), ali ne i dovoljno iskrenih i pravih prijatelja“ – Dragutin Furunović. MG (L)

CIGANI SVETA KOLEKCIONARSKI PRIMERAK EXTRA OČUVANO Jugoslovenska revija Beograd, 1988. godine, 288 strana, veliki format 35 x 30 cm, tvrd povez, zaštitni omot, bogati ilustrovano. Knjiga je izvanredno očuvana, nova. Sasvim sitni, neznatni tragovi vremena. Unutrašnjost besprekorna. Knjiga nosi posvetu Zvezdinoj zvezdi, jednom od najboljih i najuspešnijih fudbalera, DRAGOSLAVU ŠEKULARCU, 1989. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK KAD SAM BIO GARAV Miroslav Mika Antić (Kao ilustracija za svu romsku decu sveta) U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu. Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem». Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas». I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. # 71

37233) ODGONETANJE SRBSKOG JEZIKA 1 -6 komplet , Slaviša Miljković , Autorovo izdanje Niš 2011 / 2013 , Našem zvaničnom jezikoslovlju nametnuto je mišljenje (naredba!) da je srbski jezik mlad jezik koji je na Stablu jezika smešten/prikazan među grančice. Naš jezik gotovo da nema sopstvenih reči jer je prepun grčkog, latinskog, nemačkog, albanskog, turskog… uticaja. Ovo nenaučno, nakazno, bolesno i zlonamerno viđenje sopstvenog jezika i celokupnog kolektivnog pamćenja, dovelo je do strahovitog razaranja srbskog nacionalnog (materijalnog i duhovnog) bića. Ako ovome dodamo ničim dokazanu tvrdnju zvaničnih istoričara da smo na Balkan/Helm došli u sedmom veku kao divlja i nepismena rulja genocidno raspoložena prema starosedeocima, jasno je odakle potiče stav da „civilizovani“ i „umni“ narodi (Grci, Latini, Nemci, Mađari, Turci, Šiptari…) imaju pravo da na ovoj teritoriji slobodno odstreljuju Srbe koji su, jadni i nikakvi, još od klasika marksizma proglašeni za neistorijski narod. Najveća pošast koja je ikada zadesila srbski narod jeste delovanje naših (da li naših?) istoričara i lingvista unutar Srpske akademije nauka! Od osnivanja Akademije do danas, unutar istoriografije i jezika, zvanično deluju isključivo ljudi koji su u Akademiju došli krajnjom negativnom selekcijom i mogu se opisati kao: visoko obrazovane neznalice, kukavički karijeristi-podrepaši, ljudi bez časti i zlonamernici prema srbskom kolektivnom pamćenju i srbskoj kolektivnoj budućnosti. Nasuprot njima stoji veličanstvena srbska istina koju ja u ovom delu prikazujem samo kroz jezik. U svom trećem, šestotomnom, delu („Odgonetanje srbskog jezika“) krenuo sam sistemski. Najpre sam utvrdio značenje svakog srbskog slova; potom sam, poštujući redosled slova iz stare srbske pismenosti, utvrdio značenje odrednica tipa suglasnik + samogasnik. Primer: utvrdio sam značenje odrednice ab, ali sam odmah utvrdio i značenje odrednice ba (levo-desno čitanje) i njihove uzročno-posledične veze (videti tabelu koja sledi). Broj ovih odrednica jeste 200. Ovo je stalo u prvi tom Odgonetanja. Potom sam krenuo u odgonetanje suglasničkih odrednica opet poštujući redosled starog srbskog pisma. Primer: utvrdio sam značenje odrednice bg, ali sam odmah utvrdio i značenje odrednice gb (levo-desno čitanje); potom sam između suglasnika ubacivao samoglasnike a, e, i, o, u i tako stvorene troslovne odrednice sagledavao u paru, tj. bag/gab, beg/geb, big/gib, bog/gob, bug/gub, tj. sagledavao ih u levom-desnom (uzročno-posledičnom) čitanju. Broj ovako obrađenih dvoslovnih suglasničkih odrednica jeste 360; broj obrađenih troslovnih odrednica nastalih od suglasničkih odrednica umetanjem samoglasnika jeste 1800. Ova građa smeštena je u pet narednih tomova. Šesti tom dopunjen je troslovnim odrednicama koje se isto čitaju iz oba smera. Dao sam značenja odrednica/reči koje se jednako čitaju iz oba smera. Sledeći redosled slova stare srbske pismenosti dao sam parove takvih odrednica. Primer: aba/bab, ebe/beb, obo/bob, ubu/bub; aga/gag… – i tako do zadnjeg slova. Broj ovako obrađenih odrednica jeste 200. Ukupan broj naslovljenih pojmova u delu „Odgonetanje srbskog jezika“ jeste: 32 (slova) + 200 (dvoslovne samoglasničke odrednice) + 360 (dvoslovne suglasničke odrednice) + 1800 (troslovne odrednice) + 200 (troslovne odrednice koje se jednako čitaju iz oba smera) = 2592 srbske odrednice. U ovaj broj nisu ušle mnogobrojne druge obrađene odrednice koje nisu obuhvaćene pomenutim sistemom. Odgonetajući srbski jezik kroz ovaj sistem odrednica, trudio sam se da koristim reči iz što više meni dostupnih jezika. Ipak, u dokazivanju da je srbski jezik Majka Jezik svih jezika, pored reči iz srbskog jezika, trudio sam se da najviše primera budu iz sledećih jezika: sanskrt, starogrčki, latinski, jevrejski, kineski, japanski. Smatrao sam: ako se srbska jezička matrica pokaže kao primarna u ovim jezicima, srbski jezik jeste Majka Jezik svih jezika! Svako ko pročita moje knjige shvatiće da sam dokazni postupak izveo do kraja! 6 knjiga , mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica, na prvom tomu potpis i posveta autora, malotiražna izdanja, 200 –300 primeraka po knjizi , ilustracije, grafički prikazi , ukupno 254 + 370 +370 + 381 + 356 + 274 strane ,

Srce u kamenu Saša Savović krajputaši i usamljeni nadgrobnici rudničko-takovskog kraja Saša Savović (autor) Izdavač: Službeni glasnik,2009; ćirilica; 29 cm; 392 str.; 978-86-82877-29-5; NOVA KNJIGA Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.

BRANKO VUČIĆEVIĆ CELOKUPNA DELA 1-5 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2022 24 cm Edicija - Branko Vučićević: celokupna dela Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Urednici - Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović, Borut Vild 284 str ISBN - 978-86-7227-109-6 SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Uvodnik KNJIŽEVNE NOVINE (1956-1958) Sinemaskop i magija filma Posle Pravila igre (1939: Osvajanje filmskog prostora) Nastajanje posebnog sveta Kaput novog kroja / Gogolj i Latuada Lažni Monte Karlo Mali katalog novina - uz filmove A. Kurosave FILM CULTURE (1957) Jugoslovenski film dospeva do zrelosti FILMSKA KULTURA (1957-1958) Prostor u filmu Savetovanje o filmskoj kulturi Eksperimenti Filmovi Andžeja Vajde DELO (1958, 1961) O metodi (definicije i pojmovi) Izjava ravnodušnosti FILM DANAS (1958-1959) Ka teoriji prividne imitacije. Obaveze genija / French cancan (Žan Renoar, 1995) Put saznanja vodi u vrt / Legenda o Ugetsu (Kendzi Micoguči, 1953) Dokaz nadmoćnosti / Elena i muškarci (Žan Renoar, 1956) Samo za odrasle! / Umetnici i modeli (Frenk Tešlin, 1955) Vragolanka (Mišel Boaron, 1955) Stenli Kubrik Podzemlje gospodari ekranom Forma i sadržina / H-8 (Nikola Tanhofer, 1958) Da li ste ZA sinemaskop... ili PROTIV Smrt velikog kritičara Poljski eksperimentalisti, Borovčik, Lenica i ostali Posledice preterivanja / Veštice iz Salema (Rejmon Rulo, 1957) Najzad sagledana istina / Noć i magla (Alen Rene, 1955) Mala tešlinologija za početnike Razgovor sa Žakom Rivetom Jedan od zaista velikih (Senso, Lukino Viskonti, 1954) Zašto niste spalili filmove Grete Garbo? (Mata Hari, Džordž Ficmoris, 1932) Kabirijine vrline (Kabirijine noći, Federiko Felini, 1957) Izuzeci su pravilo (Lift za gubilište, Luj Mal, 1957) Moderna režija (Potamneli anđeli, Daglas Sirk, 1958) DANAS (1961-1963) Džin Keli umesto Sadula Serjoža (Talankin i Danelija, 1960) Mačka na usijanom limenom krovu (Ričard Bruks, 1958) Pevajmo na kiši (Stenli Donen i Džin Keli, 1952) Da li će Marsovci pravilno shvatiti? Betonska saksija Najbolje od svega (Žan Negulesko, 1959) Coćara (Vitorio De Sika, 1960) Nagrade, nagradjeni i oni koji su nagrađivani Crveni Žideks Lastavica (Grigorij Lipšic) i Crveno lišće (V.Korš-Sablin) Skrivena tvrđava (Akira Kurosava, 1958) Mladi lavovi (Edvard Dmitrik, 1958) Sumrak idealizma Nirnberški proces (Feliks fon Podmanicki, 1961) Kauboj (Delmer Dejvs, 1958) Onaj koji mora da umre (Žil Dasen, 1957) Možda niste gledali Prva ljubav (Rangel Vlčanov, 1960) Predgovor za Pulu Vasiona kao boravište ideologije Planeta smrti (Kurt Mecig, 1960) Christmas Carol Veliki poslovi (Lio Mek Keri, 1929) Pouke (Razne) Zrikava sreća (Andžej Munk, 1960) Pouka o ljubavi (Ingmar Bergman, 1954) Prijatno je pusto loviti Tigar iz Ešnapura i Indijski nadgrobni spomenik (Fric Lang, 1958, 1959) Berkovičijevi pokrovitelji Ivičin prst Mein Kampf (Ervin Lajzer, 1960) Gospodin Hanibal (Zoltan Fabri, 1956) Amerikanci zbogom! Žiži (Vinsent Mineli, 1958) Kako da uredimo svoj kavez udaraca (Fransoa Trifo, 1959) Vaskrsenje Čisto nebo (Gregorij Čuhraj, 1961) Trifo tragom Limijera Federi su bili prvoklasni Dnevnik Ane Frank (Džordž Stivens, 1959) Slatki život (Federiko Felini, 1960) Sreća u torbi (Radivoje Đukić, 1961) Filmovi, kritičari itd. Nadirodijada Dvostruki obrtaj (Klod Šabrol, 1960) Abeceda straha (Fadil Hadžić, 1961) Moderato kantabile (Piter Bruk, 1960) Naivne devojke (Klod Šabrol, 1960) Velika turneja (Žorž Skrigin, 1961) `Bratskom ljubavlju budite jedan drugom ljubazni` Roko i njegova braća (Lukino Viskonti, 1960) Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961) Prozvan je i V/3... (Milenko Štrbac, 1961) Godarorama Noć (Mikelanđelo Antonioni, 1961) Prekobrojna (Branko Bauer, 1962) Jednostavne stvari Viridijana (Luis Bunjuel, 1961) Hirošimo, ljubavi moja (Alen Rene, 1959) Čudna devojka (Jovan Živanović, 1962) Dr (Soja Jovanović, 1962) Kako je lepo živeti (Rene Kleman, 1960) Ne živi crtež... već animirana fotografija Govorimo o Puli Majka Jovana andjeoska (Ježi Kavalerovič, 1961) Beli šeik (Federiko Felini, 1951) `Zamak` i konclager Koliko su nove `Filmske novosti` Alamo (Džon Vejn, 1960) Definicija Demaskirani De Sika Samson (Andžej Vajda, 1961) Saša (Radenko Ostojić, 1962) Gde je istina? Najmiliji učenik (Džordž Siton, 1957) Maratonska bitka (Žak Turner, 1959) Izbor Nazarećanin (Luis Bunjuel, 1958) lli-ili, Kako da postanete voštana figura u dvanaest pristupačnih lekcija Subotom uveče, nedeljom ujutru (Karel Rajš, 1960) Kritičari su odabrali filmove, izaberite svog kritičara! Zadušnice (Dragoslav Lazić, 1963) Apartman (Bili Vilder, 1960) Razgovor sa Bressonom Rimska robinja (Serdo Grieko, 1958) ROK (1969) Mane Ranih radova 1971-2013 Branko Vučićević (ZMKS), 38. LEVI FRONT, FEST, 1971. Avangardni film viden iz 1999. 6. međunarodni festival autorskog filma 1999. Napomene uz napomene, home movies = Vukica Djilas, Reč, 2003. Predgovor za II tom Beogradski filmski kritičarski krug Ranka Munitića Najkraća filmska kritika, Mediantrop, 2013. Biografija Indeks imena ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 348 str ISBN - 978-86-7227-110-2 SADRŽAJ: Boris Miljković - Pisati film SCENARIJI Splav Meduze, 1978 Šumanović (Choumanovitch), 1982 Umetni raj, 1986 Benjamin u Moskvi, 2015 FILMOGRAFIJA Scenarist Koscenarist Pomoćnik reditelja Dokumentarni filmovi Prilozi za istoriju filma i politpornografiju Nerealizovani projekti Ostalo Biografija PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 396 str ISBN - 978-86-7227-119-5 SADRŽAJ: B. V. - Dada-flaneur JOVAN ČEKIĆ - Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače) AVANGARDNI FILM III Istorija avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače Avangarda i alternativna estetika Amerika posle Drugog svetskog rata, Maja Deren Novi američki film Film nema budućnosti Nemački avangardni film Život i smrt nadrealističnog filma Život i smrt nadrealističkog filma (Poučna priča) Moj pogled na avangardni film Kako popuniti rupu u istoriji? Pismo iz 1925. i komentari Splav Meduze, 1980, Sinopsis Čovek iz senke Razgovor o knjizi Avangardni film 1895-1939. PAPER MOVIES Stvar kojom sam vrlo zadovoljan Papirni film iz Mixed media Šta to čita gospođica? Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje Serbian Cutting Uloga maketa u autorovoj biografiji (Odlomak) Ovo je vreme vesele nauke Spajanje činjenica Inventar Veštačkog raja Činjenice su početak... sve ostalo je izmišljotina Sa filmovima je... kao sa ljubavlju Film počinje: Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika Razgovor o knjizi Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika FLUKSUS I FILM O fluxus filmu Pisamce Džordžu Makjunasu, 1967. Dim koji izlazi iz cigarete Fluxus kutije EKSPERIMENTALNI FILM Eksperimentalni filmovi Bogougodni razgovor Dramolet Branka Vučićevića CRNI TALAS 1968. itd. Aktivizam oko filma Precizni posmatrač Iz razgovora sa Brankom Vučićevićem Polemika oko filma Jutro Puriše Đorđevića 1967. Crveno nasleđe Razgovor o uticaju 1968. na jugoslovenski film BV. 1968. Mene će da uhapse! Neće te uhapsiti! Mi njima šljagu... oni nama šljagu... Zabranjeni bez zabrane Šta hoće ti ludaci? Osvajanje slobode Serija Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Želimir Žilnik, Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Karpo Godina, Ram za nekoliko poza Misterija Makavejev Kao mehur od sapunice Raspad Jugoslavije na filmu ALTERNATIVNI FILM Alternative Film/Video, Miodrag Miša Milošević Alternative Film 1983. Ka novoj percepciji, razgovor Alternative Film 1983. Razgovori o filmovima Alternative Film 1984. Razgovor članova žirija EKSCENTRIČNI FILM Srpski ekscentrični film Mač za bludnike, Dejan Ilić Mene pojava ovakvih filmova obraduje Srpski ekscentrični film, u čast Branka Vučićevića Ja sam zadovoljan čovjek Godišnja Nagrada BV BV - biografija Errata Zahvalnost izdavača RADNJA MEŠOVITE ROBE 562 str ISBN - 978-86-7227-121-8 SADRŽAJ: DEJAN SRETENOVIĆ - Čovek koji (ni)je bio fluksus FLUKSUS Prepiska Maciunas - BV Flux Year Box (01, 02) Maciunas finds Asylum in Serbia? Fluxus East Spatial Poems 1-9, Mieko Shiomi Prepiska Friedman - BV Fluxus performans BV u filmu Home Movies Vukice Dilas Performansi-vežbe protiv mucanja: BV i Tom Gotovac ROK br. 1, 1969. BV Povodom smrti Emmeta Williamsa Zainteresovani posmatrač Rezanje i mišljenje, Branko Dimitrijević UMETNIČKI PROJEKTI Ilija Dimić Projekat Ilija Dimić, Biografija i kataloške anotacije 1990. Scene iz života lažova, 2003. O projektu Ilija Dimić Oko Dimića 1895-1938, Hronologija, 2015. O zenitizmu O Dadi Benjamin u Beogradu, 1994. Pretty Woman, 1996. DESIGN Američki nezavisni film - Filmske sveske br. 7, 1969. Rani radovi, ROK br. 3, 1969. Mixed Media, 1970. New Moment, Jovan Čekić ID: Ideologija dizajna, 2009, Zoran Pantelić O dizajnu II izdanje Mixed Media, 1970-2010, Vladimir Arsenijević Lančani efekti VIZUELNE UMETNOSTI Pismo Branka Vučićevića (Mixed Media, Bora Ćosić, 1970) TEKSTOVI O FOTOGRAFIJI I KOLAŽU Ovo je Atge Trijumf mrtve prirode Sve(s)t u malom Žena sa kamerom (Goranka Matić, 1995) Iz memoara makaza (Jelena Trpković, 2000) Zvezda je rođena (Snežana Ristić, 2002) Idila na plaži (Vesna Pavlović, 2002) Boje u tekstu (Jelena Trpković, 2003) Guerrilla Girls (Olivera Batajić i Jana Oršolić, 2008) Tzv. pitanja (Ivan Šijak, 2015) KNJIŽEVNOST I KOMENTARI Lepi ljudi u lepim pejzažima Četrdeset peta, četrdeset šesta Lepo je biti lep Poezija danas Napast reči Nesuđena muza Vladavina predmeta Kad kiša pokvari praznik Šta je čiji posao Gheldeprode i `Pantagleize` Pisanje kao hobi Samoglasnici Velika obmana: Henri Ford? Američki dramatičari realisti Pokajnik Kao u priči 1942, 1952, 1962 Dickens umesto,,Baedekera` Kraj legende Demanti 2 x 5.000 = 10.000 Happy Birthday! Birs ili pesimistička mašina Pismo Mari Ristić, 9. maj 1995. Hronika debakla (lli: Otkud sad Dnevnik M.R.) 2000. Ostavi sve i čitaj CURIOSE / POLEMIKE / REAKCIJE / KOMENTARI Predlog terapije Kritika kritike Fin-de-siècle Razumeti Boru Ćosića ili Kobna greška Curiosa Danto među Srbima Džek Trbosek: Ars longa vita brevis A=A Pažnja! Ovaj tekst je besmislen! Pošast savremene umetnosti Srpski nadrealizam Nelagodnost avangardi u politici Krleža je bio dadaist Srpske lepe umetnosti Razgovor - Radio Beograd 2 Razgovor - Akademski filmski centar Srpske lepe umetnosti, godišnje izložbe u čast BV AKTIVIZAM 1968, 1969, 1970... 21. avgust 1968, Protest ispred Češke ambsade. 16. septembar 1968, Malograđani na Bitefu Ruski tenk-Padinjak-CZ, Bojana Makavejev Razgovori Socijalizam i kultura, 26. novembar i 3. decembar 1969. Fragment stenograma sa Skupštine studenata BU 1969, 1970. AKTIVIZAM 90-TIH I POČETAK 2000-IH... Mrtav Srbin govori Razumeti Miru Marković Šta ste radili u ratu Hvala na pitanju - uklonili smo brešu Pogibelji glume Hepening na zgarištu, Milena Dragićević Šešić Vreme uživanja Pokvarena roba Podmazivanje razgovora Od uranka do uranka BILO, PA NIJE PROŠLOV Prijatelji, 17. maj 1991. Sudbina svega, 3.11. 2015 Biografija Zahvalnost izdavača MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO 374 str ISBN - 978-86-7227-126-3 SADRŽAJ: SAŠA RADOJEVIĆ - Predgovor PREPISKE Fransoa Trifo - BV, 1958-1961 Gi Debor - BV, 1964-1966 Maciunas - BV, 1966-1975 Bora Ćosić - BV, kraj 60-ih-do kraja 80-ih Dušan Makavejev - BV, 1966-2006 Dušan Otašević - BV, 1989 Milorad Miša Milošević - BV, 1990 Milutin Petrović - BV, 2000 Anet Majklson - Pavle Levi - BV, 2000-2003 Karpo Godina - BV, 2010-2016 Dejan Kršić - BV, 2011-2015 Svebor Midžić - BV, 2015 Razglednice Biografija Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

solidno očuvano Jedino knjiga br 1 nešto lošija sa podvlačenjem knjiga 01. Marion Marč - Džoan Mekevers: ASTROLOGIJA : OSNOVNA NAČELA - ASTROLOGIJA knjiga I, mek povez - udžbenički format, 215 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac, ima podvlačenja (ne puno) i ponegde zapisa (sve kulturno) knjiga 02. Marion Marč - Džoan Mekevers: ASTROLOGIJA : MATEMATIČKE METODE I TEHNIKE TUMAČENJA - ASTROLOGIJA knjiga II, mek povez - udžbenički format, 229 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 03. Marion Marč - Džoan Mekevers: ANALIZIRANJE HOROSKOPA - ASTROLOGIJA knjiga III, mek povez - udžbenički format, 208 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac, podvučeno par rečenica?! knjiga 04. Marion Marč - Džoan Mekevers: PRORICANJE BUDUĆNOSTI - ASTROLOGIJA knjiga IV, mek povez - udžbenički format, 223 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 05. Rajnhold Ebertin: TRANZITI : KOJI JE MOJ POVOLJAN DAN? - ASTROLOGIJA knjiga V, mek povez - udžbenički format, 73 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 06. Vivian Robson: FIKSNE ZVEZDE I SAZVEŽĐA U ASTROLOGIJI - ASTROLOGIJA knjiga VI, mek povez - udžbenički format, 135 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 07. Robert de Lus: ISCRPAN METOD PREDSKAZIVANJA ZASNOVAN NA NATALNOJ ASTROLOGIJI PREMA ZAPADNIM SISTEMIMA - ASTROLOGIJA knjiga VII, mek povez - udžbenički format, 224 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 08. Džejms A. Ešelman: TUMAČENJE SOLARNOG POVRATKA - ASTROLOGIJA knjiga VIII, mek povez - udžbenički format, 166 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 09. Robert Pelitje: PLANETE U KUĆAMA : DOŽIVLJAVANJE SVOJE OKOLINE - ASTROLOGIJA knjiga IX, mek povez - udžbenički format, 366 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 10. Ronald Dejvison: SINASTRIJA : RAZUMEVANJE LJUDSKIH ODNOSA KROZ ASTROLOGIJU - ASTROLOGIJA knjiga X, mek povez - udžbenički format, 241 strana, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 11. Margaret Milard: ASTROMEDICINA : BELEŽNICA LEKARA ASTROLOGA - ASTROLOGIJA knjiga XI, mek povez - udžbenički format, 134 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 12. Rajnhold Ebertin: : KOMBINACIJA ZVEZDANIH UTICAJA - ASTROLOGIJA knjiga XII, mek povez - udžbenički format, 242 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 13. Mišel Goklen: : UTICAJ KOSMOSA NA LJUDSKO PONAŠANJE - ASTROLOGIJA knjiga XIII, mek povez - udžbenički format, 184 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac knjiga 14. TABELA KUĆA PLASIDUS, mek povez - udžbenički format, 235 strane, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Astrologija (grč. αστρολογία – nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία – pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e. koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120–175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astromedicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd. MG Ć (L)