EUGEN BERGER 44 MJESECA U JASENOVCU Predgovor - Ivo Frol Izdavač - Spomen - područje, Jasenovac Godina - 1978 104 strana 20 cm Edicija - Poruke Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst podlvačen hemijskom olovkom na nekoliko stranica SADRŽAJ: IVO FROL - Zapis o Jasenovcu 1. Hapšenje 2. Jasenovac II 3. Veliki nasip 4. Luburičev govor 5. Mali nasip 6. 14. novembar 7. Ljubo Miloš pita me za brata 8. 16 preživjelih 9. Grobar 10. Moj prijatelj Pišta 11. Doček novih zatočenika 12. Slučaj Marton 13. Užasi groblja 14. Otac i najstariji brat 15. Zakopao sam oca 16. Brat ubijen 17. Međunarodna komisija 18. Krštenje djece 19. Kožara 20. Pjegavac 21. `Tri C` 22. Zadnji dani logorovanja 23. Priprema za pobunu `Nema jače i vjerodostojnije građe od one koja se rađa iz vlastitog iskustva, iz vlastitih doživljaja, iz zabilježenog prisustva. Očevici i neposredni učesnici zbivanja mogu ne samo da nam pruže na jedinstven način podatke činjenica, nego da nam sugeriraju ili obnove pred nama dah atmosfere, onaj sublimni ljudski momenat koji se uvijek, i specifičan, nalazi u svim stvarima i u svim događajima u kojima djeluju ljudi. Pa bio on infernalan kao što su strahote kroz koje su prolazili zatočenici Jasenovca ili satansko sadistički kao što su djela njihovih mučitelja. Od stotinu hiljada jedan, i bukvalno jedan to je konačni bilans logora Jasenovac u njegovoj stravičnoj egzistenciji od 4 godine, to su relativi u njegovoj klackalici živih i mrtvih: stotine hiljada mrtvih jedan živi. I eto pred nama svjedoka koji je smogao snage da se sjećanjem vrati na mjesta torture, da raskine psihičke barijere zaboravi i da nas korak po korak vodi košmarom koji svojim stravičnim pulsiranjem prelazi svaku predodžbu užasa. Od početka do kraja Jasenovca Egon Berger je prisutan jednom divljanju bez mjere, i više od toga: on ga doživljava na sebi. Jedan od stotine hiljada koji je ostao živ, jedini koji nam to saopćava. Presurov je to materijal da se obradi nekom posebnom literarnom formom, i Berger to ne pokušava. On ne dramatizira zbivanja, on nam ne pruža književno djelo samo zapis o Jasenovcu, o četrdeset i četiri mjeseca svog logoraškog života, jednostavno, običnim riječima. Zapis - i dovoljno. Zapis - i pred našim očima iskrsavaju takvi prizori da i nehotice uzdrhtimo: »Zar je to moguće?« Čak i ja, čak i svi koji smo tamo bili i još, čudom, živimo. Da, moguće je. I stvarno, i istinito. Jedan užas diže se pred nama iz zaborava. I ne treba ga zaboraviti. Pa gdje bilo da se pojave nasljednici prošlosti, pa gdje bilo da se ukaže njihov idejni trag — pružiti im ovaj zapis! (Ivo Frol)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jasenovca Jasenovcu Nezavisna Država Hrvatska Nezavisne Države Hrvatske Ustaša Ustaše

DŽONATAN HAJT HIPOTEZA SREĆE Prevod - Goran Skrobonja Izdavač - Čarobna knjiga, Beograd Godina - 2021 304 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Širom otvorenih očiju ISBN - 978-86-7702-855-8 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod 1. Podeljeno sopstvo 2. Kako da promenite svoj um 3. Žestoka uzajamnost 4. Tudi nedostaci 5. Potraga za srećom 6. Ljubav i afektivno vezivanje 7. Upotreba nevolja 8. Radost vrline 9. Božansko sa Bogom ili bez Njega 10. Sreća potiče iz međuprostora 11. Zaključak: O ravnoteži Izjave zahvalnosti Napomene Reference Indeks `O sreći se priča od pamtiveka. Kako živeti život tako da bude ispunjen srećom pitanje je kojim su se bavili i filozofi i religiozni mislioci, a narodske izreke, kako drevne tako i moderne, obiluju savetima na tu temu. Ali da li su ove „istine” zaista istinite? U Hipotezi sreće, psiholog Džonatan Hajt izlaže uvrežene mudrosti oštrom oku nauke, pružajući nam neočekivane uvide. Hipoteza sreće je knjiga koja duboko razmatra odnos između filozofskih ideja i savremenih naučnih otkrića i ukazuje nam na to gde se njihovi zaključci slažu, a gde su u međusobnom sukobu. Najvažnije, pruža nam način da premostimo jaz između ovih naizgled oprečnih disciplina, kao i putokaz ka boljem razumevanju života i sreće. „Fantastična knjiga... Mislim da nikad nisam pročitao knjigu koja je savremeno razumevanje ljudskog stanja prikazala s više smisla i konciznosti.” – The Guardian „Sa izuzetnim žarom, Hajt upoređuje deset ’velikih ideja’ s modernim psihološkim i naučnim istraživanjima... Svaki čitalac trebalo bi da se upozna sa ovom brižljivom demistifikacijom života.” – Library Journal „Hajt u Hipotezi sreće pokazuje da moderna nauka i istorija i te kako imaju dosta da nauče jedna od druge.” – The Washington Post Biblioteka Širom otvorenih očiju posvećena je najvažnijim temama ljudskog postojanja, kao što su sreća, smisao života, odnos prema smrti i slično. U njoj se nalaze dela istaknutih svetskih autora, naučnika i istraživača, napisana iz ugla struke, ali jezikom koji je jasan i prijemčiv za širu publiku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jonathan Haidt The Happiness Hypothesis Afektivno Vezivanje Agape Altruizam Marko Aurelije Autonomija Aron Bek Bhagavad Gita Bogatstvo Buda Budizam Džordž Buš Mihalj Čiksentmihalji Depresija Emil Durkhajm Dirkem Emocija Formula Sreće Bendžamin Frenklin Sigmund Frojd Grupna Selekcija Hari Harlou Hinduizam Igre Teorija Igara Indija Isus Izbor Jake Strane Jezik Karakter Kognitivna Terapija Koherentnost Konfučije Kultura Licemerje Ličnost Ljubav Den Makadams Abraham Maslou Meditiranje Metafora Mencije Moral Motivacija Nauka Nevolja Novi Zavet Odvratnost Pavle Platon Posttraumatski Stresni Poremećaj Ptsp Pozitivna Psihologija Pravda Princip Napretka Priroda Prirodna Selekcija Pristrasnost Pronalaženje Smisla Proučavanje Mozga Raznovrsnot Razum Rezonovanje Azvoj Detata Pol Rozin Samokontrola Saradnja Seksualnost Martin Seligman Slutnja Sopstvo Sreća Stari Zavet Struktura Mozga Svrha Vilijam Šekspir Ričard Šveder Ultradruštvenost Upadljiva Potrošnja Uspeh Uzajamnost Vrlina Zadovoljstvo Zadovoljenje Životne Priče

Dr Ana Gifing Kako najlakše pojesti sopstveno zdravlje Bolje sprečiti nego lečiti Meki povez Knjiga koja će potpuno promeniti vaš pogled na navike koje imate u ishrani! Zamislite da se na svakom pakovanju namirnica nalazi upozorenje „Opasno po zdravlje“. Prilično nezamislivo, zar ne? Hrana koju svakodnevno konzumiramo, može biti istovremeno štetna i korisna, zato treba da upoznate sve efekte koje na vas ima, a zatim donesete odluku kakav život želite da vodite i u skladu sa tim birate najbolje za sebe. Dr Gifing će vas upoznati sa svim ritmovima koje naše telo ima i podsetiti da nijedan lekar ne može toliko brinuti o svim segmentima vašeg zdravlja, koliko vi sami. Promena počinje od vas, moć odluke je u vašim rukama, odvažite se na život u kome vi i vaši organi ostajete zdravi! Knjiga Kako najlakše pojesti sopstveno zdravlje vam pruža pregrš informacija o hormonskoj ravnoteži i kako je postići, rezultate istraživanja Centra Dr Gifing, kao i najvažnije poruke sa svih svetskih kongresa lekara, iskustva pacijenata i savete kako adekvatno uspostaviti balans crevne flore. Biti zdrav nije tabu tema, sva znanja su pred vama! Nakon diplomiranja na Medicinskom Fakultetu u Beogradu, 1984. godine, Ana Gifing je radila na Univerzitetskoj dečjoj klinici i Institutu za majku i dete u Beogradu. Na Vojnomedicinskoj akademiji specijalizirala je anesteziologiju sa reanimatologijom, a potom nastavila profesionalni rad u Kliničkom centru Srbije. Godine 2003. opredeljuje se za preventivnu medicinu i 2006. godine polaže evropski ispit iz Antiejdžing medicine u Beču. Njen mentor je bio profesor dr Alfred Volf iz Štutgarta, predsednik udruženja za menopauzu Nemačke. Aktivni je član američke Akademije za antiejdžing medicinu. Ana Gifing je unuka doktora Branka Manojlovića koji je Medicinski fakultet i specijalizaciju iz preventivne medicine završio u Gracu u Austriji, a još pre Drugog svetskog rata u Novom Sadu pokrenuo je prvu kliniku preventivne medicine. Dr Branko Manojlović je i jedan od osnivača Crevnog krsta Vojvodine. Sarađivao je sa britanskim Kraljevskim udruženjem lekara i time ostvario veliku dobrobit u preventivnoj medicini. Otac joj je austrijskog porekla i zadržala je njegovo prezime, poslednja u generaciji familije Gifing (Giefing). On je bio rudarski inženjer, kao i njegov otac. Majka je zbog rešenja jednog od geoloških problema dobila mesto u knjizi Ko je ko u svetu. Godine 2003. dr Ana Gifing pokreće privatnu preventivnu praksu u Beogradu. Autorka je jedinstvenog programa Hrono ishrana dr Gifing, koji je postao popularan i van granica Srbije za veoma kratko vreme, tako da trenutno postoji dvanaest centara u Evropi i Americi koji su licencirani da primenjuju ovaj program (uz najsavremeniju dijagnostiku na američkim i nemačkim dijagnostičkim aparatima i individualnu suplementaciju, koja je proizvod višegodišnje prakse). Dr Ana Gifing je autorka izuzetno popularnih knjiga: Alhemija mladosti, Kako usporiti starenje, Fiziologija za početnike, Hrono kuvar, Porcija zdravlja, istine i zablude, Geni svađalice, Bizarna medicina, Kako najlakše pojesti svoje zdravlje, Bolje sprečiti nego lečiti; kao i brojnih tekstova u novinama i časopisima o zdravlju.

Dr Ana GifingKako najlakše pojesti sopstveno zdravljeBolje sprečiti nego lečitiMeki povezKnjiga koja će potpuno promeniti vaš pogled na navike koje imate u ishrani!Zamislite da se na svakom pakovanju namirnica nalazi upozorenje „ Opasno po zdravlje“ . Prilično nezamislivo, zar ne?Hrana koju svakodnevno konzumiramo, može biti istovremeno štetna i korisna, zato treba da upoznate sve efekte koje na vas ima, a zatim donesete odluku kakav život želite da vodite i u skladu sa tim birate najbolje za sebe.Dr Gifing će vas upoznati sa svim ritmovima koje naše telo ima i podsetiti da nijedan lekar ne može toliko brinuti o svim segmentima vašeg zdravlja, koliko vi sami. Promena počinje od vas, moć odluke je u vašim rukama, odvažite se na život u kome vi i vaši organi ostajete zdravi!Knjiga Kako najlakše pojesti sopstveno zdravlje vam pruža pregrš informacija o hormonskoj ravnoteži i kako je postići, rezultate istraživanja Centra Dr Gifing, kao i najvažnije poruke sa svih svetskih kongresa lekara, iskustva pacijenata i savete kako adekvatno uspostaviti balans crevne flore.Biti zdrav nije tabu tema, sva znanja su pred vama!Nakon diplomiranja na Medicinskom Fakultetu u Beogradu, 1984. godine, Ana Gifing je radila na Univerzitetskoj dečjoj klinici i Institutu za majku i dete u Beogradu. Na Vojnomedicinskoj akademiji specijalizirala je anesteziologiju sa reanimatologijom, a potom nastavila profesionalni rad u Kliničkom centru Srbije.Godine 2003. opredeljuje se za preventivnu medicinu i 2006. godine polaže evropski ispit iz Antiejdžing medicine u Beču. Njen mentor je bio profesor dr Alfred Volf iz Štutgarta, predsednik udruženja za menopauzu Nemačke. Aktivni je član američke Akademije za antiejdžing medicinu.Ana Gifing je unuka doktora Branka Manojlovića koji je Medicinski fakultet i specijalizaciju iz preventivne medicine završio u Gracu u Austriji, a još pre Drugog svetskog rata u Novom Sadu pokrenuo je prvu kliniku preventivne medicine. Dr Branko Manojlović je i jedan od osnivača Crevnog krsta Vojvodine. Sarađivao je sa britanskim Kraljevskim udruženjem lekara i time ostvario veliku dobrobit u preventivnoj medicini.Otac joj je austrijskog porekla i zadržala je njegovo prezime, poslednja u generaciji familije Gifing (Giefing). On je bio rudarski inženjer, kao i njegov otac. Majka je zbog rešenja jednog od geoloških problema dobila mesto u knjizi Ko je ko u svetu.Godine 2003. dr Ana Gifing pokreće privatnu preventivnu praksu u Beogradu.Autorka je jedinstvenog programa Hrono ishrana dr Gifing, koji je postao popularan i van granica Srbije za veoma kratko vreme, tako da trenutno postoji dvanaest centara u Evropi i Americi koji su licencirani da primenjuju ovaj program (uz najsavremeniju dijagnostiku na američkim i nemačkim dijagnostičkim aparatima i individualnu suplementaciju, koja je proizvod višegodišnje prakse).Dr Ana Gifing je autorka izuzetno popularnih knjiga: Alhemija mladosti, Kako usporiti starenje, Fiziologija za početnike, Hrono kuvar, Porcija zdravlja, istine i zablude, Geni svađalice, Bizarna medicina, Kako najlakše pojesti svoje zdravlje, Bolje sprečiti nego lečiti; kao i brojnih tekstova u novinama i časopisima o zdravlju.12/21

Odlično stanje Kao na slikama Miloš Ćirić (Despotovo, 1931. – Beograd, 1999) bio je srpski likovni umetnik i profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu čije su oblasti interesovanja bile slobodna grafika, grafička identifikacija, pismo, oglašavanje, grafika knjige, grafička animacija, prostorna grafika i heraldika.[1] Miloš Ćirić Lični podaci Datum rođenja 1931. Mesto rođenja Despotovo, Srbija, Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 1999. Mesto smrti Beograd, Srbija, SRJ Savezna Republika Jugoslavija Umetnički rad Polje grafika, tipografija, grafički dizajn, heraldika Najvažnija dela Grafički znak i simbol;Letopis simbola Suprug Ide Ćirić, otac Rastka i Vukana Ćirića.[2] Biografija Uredi Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1954. a magistrirao 1959. kod prof. Mihaila S. Petrova. Bio je član ULUPUDS od 1959, a ULUS od 1962. godine. Autor izuzetno obimnog dela: projektovao je više od 1000 zaštitnih znakova, desetak gradskih grbova, oko 20 bibliofilskih i unikatnih knjiga i isto toliko autorskih projekata pisama, veliki broj plakata i drugih radova iz oblasti grafičkog dizajna. Najvažniji radovi: Izložba „Robija — škola revolucionara“, Beograd — Sremska Mitrovica, 1963: Studija pisma: „Ćirićica“, Beograd, 1970/72; Grafičke komunikacije VMA, Beograd, 1976/77; Povelja posvećena Svetosavskom hramu, 1985. Vrhunac njegovih istraživanja je „Letopis simbola“ 1–5, petotomni hronološki leksikon vizuelnih simbola sa tla Balkana, na 2500 strana i sa više od 10.000 ilustrovanih priloga (2009). Bio je redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, atelje Grafički dizajn. Osnivač i profesor predmeta Grafičke komunikacije. Na FPU od 1964. do 1997. Šef Katedre od 1974. do 1975. Godine 1999, na Fakultetu primenjenih umetnosti ustanovljena je nagrada „Fonda Miloš Ćirić“ za najboljeg studenta u oblasti grafičkog dizajna. Od 2004. na FPU se krajem oktobra meseca održava manifestacija „Ćirini Dani“ Milošu Ćiriću u čast. Glavne monografije Uredi Grafička identifikacija 1961–1981, SKZ, Beograd, 1982; Grafičke komunikacije 1954–1984, „Vajat”, Beograd, 1986; Heraldika 1, udžbenik, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1983. (drugo izdanje 1988); Grb grada Beograda, „Cicero”, Beograd, 1991; Grafički znak i simbol (posthumno), „Prometej” i FPU, 2001; Letopis simbola 1–5, Univerzitet umetnosti, 2009. Bibilofilske i unikatne knjige Uredi Spomenici, 1961, 10 drvoreza, tiraž 10 Kornjače, 1961, linorezi i ofset otisci, tiraž 10 Imena, 1961, 10 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Devet triptihona, 1962, 10 linoreza, tiraž 36 Beli teror, 1963, 9 drvoreza i linoreza, tiraž 10 Žar ptica velegrada, 1965, 8 linoreza, tiraž 20 Rodoslov, 1968, 12 strana, tempera, 20x41 cm Vojnici, 1969, tempera, 6 strana, 29x36 cm Ratnik, 1970, tempera,10 strana Ni crno ni belo ni jeste ni nije, 1971, tuš i tempera Pečati, 1972, 10 linoreza, tiraž 12 Samostalne izložbe Uredi Beograd, 1961, 1965, 1968, 1971, 1982, 1986; Zrenjanin, 1964, 1969; Subotica, 1964; Bol na Braču, 1967; Novi Sad, 1967; Skoplje, 1972; Priboj, 1977; Stolac, 1981. Nagrade i priznanja (izbor) Uredi Zlatno pero Beograda, 1964; Velika plaketa Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1983; Velika nagrada Republičke zajednice za kulturu, 1987; Nagrada za životno delo, ULUPUDS, Beograd, 1998. Dizajn logoi logo izrada logoa logotipi logoa

Autor - osoba Bošković, Božidar, 1937- = Bošković, Božidar, 1937- Naslov Božidar Bošković : slike, zapisi, studije, prikazi / [tekst] Kosta Vasiljković, Ratko Božović, Miro Vuksanović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1997 (Novi Sad : Sprint) Fizički opis 302 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Vasiljković, Kosta, 1936- = Vasiljković, Kosta, 1936- Božović, Ratko R., 1941-2016 = Božović, Ratko R., 1941-2016 Vuksanović, Miro, 1944- = Vuksanović, Miro, 1944- Zbirka Savremeni slikari (karton sa omotom) Napomene Autorove slike i reprodukcije njegovih dela. Biografska beleška: str. 289-294. Bibliografija: str. 297-302. Predmetne odrednice Bošković, Božidar, 1935- Slikarstvo Božidara Boškovića imalo je logičan razvoj sa sjajnom poentom: od herojskog monumentalizma, prožetog i onom univerzalnom melanholijom Weltschmertz-a, senkom Apokalipse i eshatologije, velikom moralno napregnutom i utopijskom energijom stremljenja, onim faustovskim streben (na tragu određenja čoveka kao mogućnosti – sein-können, od egzistencijalističkih filozofa), preko naziranja opskurnosti, teskobe i bede života u predominantnom štimungu egzistencijalne melanholije, do egzodusa u ozareni, cvetni milje srećnih prostora jedne pastoralne Arkadije! To je, dakle, katarza – slična onoj Šumanovićevoj u potresnoj iskrenosti belih šidskih pejzaža sa lirskim fantazmima anđeoskih kupačica. Tragičnoj slici sveta (kojom milenijumima zlokobno odjekuje topot jarosnih apokaliptičkih konjanika) Bošković je suprotstavio Lepotu; onu koja kao večito fascinirajući estetski fenomen poseduje samo sebi svojstvenu, imanentnu svrhovitost; i onu koja je, kao „sjajenje ideje u čulnom“ (Hegel), hipostazirana duhovnost: Lepotu koja (da još jednom naglasim) sve transcendira, sve prevashodi! Slikar Božidar Bošković je prevazišao nihilizam. A prevazilazeći nihilizam – profetski apeluje tragični Alber Kami u Pobunjenom čoveku – mi svi, među ruševinama, pripremamo jedan preporod. Euforični bruj života Boškovićevih srećnih prostora jeste, zar ne – uzbuđeno „dozivanje himere” (jezikom luksuznim, skupocenim) tog, Kamijevog, preporoda. Najzad, da kažem i nešto ex cathedra. U burnim umetničkim događajima posle enformela pojavio se Boškovi, slikar imponujućeg Weltanschauung-a, sa svojom poetikom koja je neoromantičarski izdanak takozvane nove narativne figuracije šezdesetih godina, prožetom herojskim patosom antičke mitologije i Biblije, i onom filozofskom, etički napregnutom „odgovornošću za celinu”. U Boškovićevoj duši, u fokusu reflektora njegove opservacije, jarko osvetljena, jeste sudbina ljudskog bića, na tragu one Protagorine sintagme homo mensura (čovek je mera svih stvari) i renesansne Mikelanđelove glorifikacije čoveka koji, po njemu, „ima vrednost Boga i najplemenitiji je subjekt za slikanje”. Sav u intuiciji lirsko-fantastične i magične imaginacije (kojom, katkad, zašumi nota ljupke naivnosti, kao – poput Šumanovića! – znak moralne plemenitosti i čednosti), taj svet kao da nam dolazi iz lelujave koprene sna, presvučen u luksuzni slikarski ornat virtuozne fakture i sjajnoga kolorita. Slikarstvo Boškovićevo zaista se vinulo u astralne prostore najviših vrednosti tog poetičkog sazvežđa jugoslovenske umetnosti. Božidar Bošković je slikar koji je izlagao širom sveta, a u Beču svoje slike prikazao je poslednji put tokom 80-ih godina. Za svoje radove dobio je najbolje kritike mnogih svetskih umetničkih časopisa. Ovaj umetnik, rođen u Crnoj Gori, studirao je u Beogradu i gotovo kompletno stvaralaštvo ostvario je u Novom Sadu, gde živi. U svojim radovima Božidar koristi slike iz svakodnevnog života i stare mitologije. MG45 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik: srpski, engleski, francuski, nemački, rumunski, ruski Vrsta: stručni rečnik, naftaški rečnik Tip: Višejezični REČ AUTORA Dve su činjenice bile presudne da se prihvatim složenog i obimnog posla prikupljanja grade za Naftaški rečnik i prevođenja blizu 9.000 reči, stručnih izraza i sinonima sa engleskog na srpski, nemački, francuski, rumunski i ruski jezik. Ceo svoj radni vek proveo sam radeći na različitim stručnim poslovima u naftnoj industriji. U godinama kada je jugoslovenska naftna industrija činila prve korake, često smo se susretali sa gotovo nerešivim problemima. Istraživačka radoznalost nagnala me je da izlaz tražim u stručnoj literaturi koja je najčešće bila štampana na engleskom i drugim svetskim jezicima. Istovremeno sam postao pasionirani skupljač stručne literature, stručnih reči i izraza. Kasnije su na red došla studijska i službena putovanja, koja su svima nama pomogla da i u ličnom kontaktu sa svetskim stručnjacima, lakše rešavamo mnoge probleme. Tako smo dolazili do važnih saznanja, kojima su rezultati domaće naftne industrije uzdignuti na savremen – svetski nivo. Svoju želju da izradim ovaj rečnik ostvario sam zahvaljujući interesu i razumevanju Izdavača i materijalnoj pomoći Naftne industrije Srbije. Posebno sam zahvalan onima koji su mi pomagali u radu i čija se imena nalaze u impresumu Rečnika. Na kraju, pozivam sve one koji u Rečniku uoče propuste, greške, ili imaju korisne predloge za njegovu dopunu, u novom izdanju, da se obrate na adresu stručnih izdavača. Franja Cevc, dipl. ing. PREDGOVOR „Naftaški rečnik`, autora Franje Cevca, diplomiranog inženjera rudarstva, jedinstveno je i kapitalno delo, kakvo je mogao da ostvari samo iskusan i vrstan stručnjak i poliglota, koji je čitav svoj radni vek posvetio naftaškom pozivu. On se nije zadovoljio onim što je naučio na fakultetu i stručnim usavršavanjem u neposrednom okruženju. Neprekidno se interesovao za sve što je savremeno u domaćoj i svetskoj naftnoj privredi. Pri tom se, sa žarom i upornošću karakterističnim za istinske istraživače-hobiste, bavio i sistematskim prikupljanjem stručnih reči i izraza (termina) koji se koriste u naftnoj privredi. Koristeći već postojeće rečnike iz ove oblasti, autor je, tako, sastavio ovaj uporedni šestojezični naftaški rečnik (englesko – srpsko – nemačko – francusko – rumunsko – ruski). U njemu ima preko 9.000 reči i izraza koji se koriste pri istraživanju i proizvodnji, nafte i gasa preradi, prometu i potrošnji derivata. Rečnik će, prvenstveno, biti koristan radnicima i stručnjacima neposredno angažovanim na istraživanju, proizvodnji i preradi nafte i gasa. Dragocena pomoć biće i onima koji su makar samo indirektno i povremeno, upućeni na ovu privrednu oblast: proizvođačima opreme i reprodukcionih materijala, trgovcima i zanatlijama najrazličitijih profila. S obzirom da su u njemu četiri svetska jezika, Rečnik će od naročitog značaja biti za studente i naučne radnike, upućene na inostranu stručnu literaturu i raznovrsne kontakte sa stručnjacima širom sveta. Posebno treba istaći doprinos ovoga rečnika sređivanju srpske naftaške terminologije. Ovo je dosad najsadržajniji rečnik ove vrste u našem jeziku, veliki doprinos izradi sveobuhvatnog, naučnog, srpskog naftaškog rečnika. Srboljub Stankovic, dipl. ing.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac ,,Svetog i dobrog Starca zaista je, uza sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja, kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećao, a zatim i osećao, po daru Duha Svetoga, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću telefonom budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao, i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine… Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednog dana, i to uskoro (a ovo je sve govoreno još u vreme dok je „plame naše“ duhovno spavalo „snom mrtvijem“!) „iznenada nagrnuti“ u Crkvu.` Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Biografija Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. [1][2] Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori.

Autor - osoba Bošković, Božidar, 1937- = Bošković, Božidar, 1937- Naslov Božidar Bošković : slike, zapisi, studije, prikazi / [tekst] Kosta Vasiljković, Ratko Božović, Miro Vuksanović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1997 (Novi Sad : Sprint) Fizički opis 302 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Vasiljković, Kosta, 1936- = Vasiljković, Kosta, 1936- Božović, Ratko R., 1941-2016 = Božović, Ratko R., 1941-2016 Vuksanović, Miro, 1944- = Vuksanović, Miro, 1944- Zbirka Savremeni slikari (karton sa omotom) Napomene Autorove slike i reprodukcije njegovih dela. Biografska beleška: str. 289-294. Bibliografija: str. 297-302. Predmetne odrednice Bošković, Božidar, 1935- Slikarstvo Božidara Boškovića imalo je logičan razvoj sa sjajnom poentom: od herojskog monumentalizma, prožetog i onom univerzalnom melanholijom Weltschmertz-a, senkom Apokalipse i eshatologije, velikom moralno napregnutom i utopijskom energijom stremljenja, onim faustovskim streben (na tragu određenja čoveka kao mogućnosti – sein-können, od egzistencijalističkih filozofa), preko naziranja opskurnosti, teskobe i bede života u predominantnom štimungu egzistencijalne melanholije, do egzodusa u ozareni, cvetni milje srećnih prostora jedne pastoralne Arkadije! To je, dakle, katarza – slična onoj Šumanovićevoj u potresnoj iskrenosti belih šidskih pejzaža sa lirskim fantazmima anđeoskih kupačica. Tragičnoj slici sveta (kojom milenijumima zlokobno odjekuje topot jarosnih apokaliptičkih konjanika) Bošković je suprotstavio Lepotu; onu koja kao večito fascinirajući estetski fenomen poseduje samo sebi svojstvenu, imanentnu svrhovitost; i onu koja je, kao „sjajenje ideje u čulnom“ (Hegel), hipostazirana duhovnost: Lepotu koja (da još jednom naglasim) sve transcendira, sve prevashodi! Slikar Božidar Bošković je prevazišao nihilizam. A prevazilazeći nihilizam – profetski apeluje tragični Alber Kami u Pobunjenom čoveku – mi svi, među ruševinama, pripremamo jedan preporod. Euforični bruj života Boškovićevih srećnih prostora jeste, zar ne – uzbuđeno „dozivanje himere” (jezikom luksuznim, skupocenim) tog, Kamijevog, preporoda. Najzad, da kažem i nešto ex cathedra. U burnim umetničkim događajima posle enformela pojavio se Boškovi, slikar imponujućeg Weltanschauung-a, sa svojom poetikom koja je neoromantičarski izdanak takozvane nove narativne figuracije šezdesetih godina, prožetom herojskim patosom antičke mitologije i Biblije, i onom filozofskom, etički napregnutom „odgovornošću za celinu”. U Boškovićevoj duši, u fokusu reflektora njegove opservacije, jarko osvetljena, jeste sudbina ljudskog bića, na tragu one Protagorine sintagme homo mensura (čovek je mera svih stvari) i renesansne Mikelanđelove glorifikacije čoveka koji, po njemu, „ima vrednost Boga i najplemenitiji je subjekt za slikanje”. Sav u intuiciji lirsko-fantastične i magične imaginacije (kojom, katkad, zašumi nota ljupke naivnosti, kao – poput Šumanovića! – znak moralne plemenitosti i čednosti), taj svet kao da nam dolazi iz lelujave koprene sna, presvučen u luksuzni slikarski ornat virtuozne fakture i sjajnoga kolorita. Slikarstvo Boškovićevo zaista se vinulo u astralne prostore najviših vrednosti tog poetičkog sazvežđa jugoslovenske umetnosti. Božidar Bošković je slikar koji je izlagao širom sveta, a u Beču svoje slike prikazao je poslednji put tokom 80-ih godina. Za svoje radove dobio je najbolje kritike mnogih svetskih umetničkih časopisa. Ovaj umetnik, rođen u Crnoj Gori, studirao je u Beogradu i gotovo kompletno stvaralaštvo ostvario je u Novom Sadu, gde živi. U svojim radovima Božidar koristi slike iz svakodnevnog života i stare mitologije. MG45 (L)

Podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac ,,Svetog i dobrog Starca zaista je, uza sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja, kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećao, a zatim i osećao, po daru Duha Svetoga, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću telefonom budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao, i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine… Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednog dana, i to uskoro (a ovo je sve govoreno još u vreme dok je „plame naše“ duhovno spavalo „snom mrtvijem“!) „iznenada nagrnuti“ u Crkvu.` Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Biografija Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. [1][2] Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori.

Душекорисна књига о непрестаном пречишћавању Светим Христовим тајнама ГЛАВА 1 – О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа ГЛАВА 2 – О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама ГЛАВА 3 – О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1: Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник. ПРИГОВОР 2: Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога ПРИГОВОР 3: Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује ПРИГОВОР 4: Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети ПРИГОВОР 5: Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски ПРИГОВОР 6: Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16). ПРИГОВОР 7: Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују ПРИГОВОР 8: Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?” ПРИГОВОР 9: У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили ПРИГОВОР 10: Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње ПРИГОВОР 11: Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати ПРИГОВОР 12: Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17). ПРИГОВОР 13: Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]” 100 стр.

Kao na slikama unutra lepo očuvano, korice su oštećene u vrhu kao što se vidi Zagreb 1976, tvrdi povez 364 strane 19. vek[uredi | uredi izvor] Viktor Igo Verlen i Rembo sa prijateljima, slika Anri Fanten-Latura Sve do 1830. trajao je period dominacije francuske romantične književnosti, započet krajem 18. veka. Posle toga, usledio je period realizma u književnosti, koji je trajao sve do 1880-ih. Razvojem Industrijske revolucije nastala je klasna podela na buržoaziju i proletarijat. Buržoazija i njen sistem vrednosti, postali su jedna od najvažnijih tema u književnosti. Književnost romantizma bila je najzastupljeniji književni stil ovoga doba. Najznačajnija književna imena francuskog romantizma su Viktor Igo, Rene de Šatobrijan, Lamartin, Alfred de Vinji i Aleksandar Dima otac. Čuveni romanopisci ovoga vremena bili su Stendal, Flober, Merime i Balzak. Floberov roman Gospođa Bovari iz 1856. označio je trijumf realizma u književnosti. Među pesnicima, pojavljuje se Parnasovska škola, čiji preteča je Teofil Gotje, a glavni predstavnik Lekont de Lil. Od 1875-1900 postojala su dva jaka književna pravca. Jedan je naturalizam, čiji je postulat bio da je čovek prozvod svoje genetike i okoline u kojoj stasava. Iz ove literature je proistekla društvena kritika. Kao najznačajniji pisci ovog pravca smatraju se Emil Zola i Gi de Mopasan. Drugi važan pravac u književnosti 19. veka bio je simbolizam. Ove pisce je inspirisala atmosfera, snovi i svet fantastičnog. Stvarnost je reprezentovana simbolima i alegorijama. Bodler, Verlen i Rembo su bili najznačajniji pisci Simbolizma. 20. vek[uredi | uredi izvor] Marsel Prust U dvadesetom veku u francuskoj literaturi pojavilo se više značajnih književnih pravaca. Od oko 1900. do 1935. popularan je bio Dadaizam, ekspresionizam i nadrealizam. Teme su bile: opčinjenost bogatstvom, anonimnost velikih gradova, ali i religija. Naročito je bilo prisutno eksperimentisanje novim stilovima i formama i negiranje konvencija u književnosti. Značajni pisci ovoga vremena su bili nadrealisti Gijom Apoliner, Pol Elijar i Andre Breton, prozni pisci Marsel Prust i Andre Žid, i pisci pozorišnih komada Pol Klodel, Alfred Žari i Žan Kokto. Najpoznatiji predstavnici francuske književnosti u periodu 1932-1950 su Luj-Ferdinand Selin, Antoan de Sent Egziperi i pisci pokreta egzistencijalizma. Među njima su najpoznatiji Sartr i Kami. Drugi svetski rat je izmenio francusku književnu scenu, i u novonastaloj posleratnoj situaciji neki autori su stekli prestiž, dok su drugi odbačeni, u zavisnosti od moralnih i političkih manifestacija njihovih dela. Za vreme nacističke okupacije Francuske, Žan Pol Sartr je nastavio da istražuje pitanja slobode i ljudskih potreba, kao i veze između individualnih i kolektivnih odgovornosti za učinjena dela. Kritika stanja društva bila je najznačajnija tema književnih autora u periodu 1950-1975. Kritikovano je potrošačko društvo, propast porodica i život ljudi sa dna društvene lestvice. Književnost se bavila psihologijom i sociologijom. Ponovo su značajni autori Sartr i Kami, kao i lirski pesnik Žak Prever. Poseban oblik kritike društva bio je teatar apsurda. Kao pisci ove forme pozorišnih komada istakli su se Semjuel Beket i Ežen Jonesko. Najviše godišnje priznanje za proznu književnost u Francuskoj je nagrada Gonkur, koja se dodeljuje od 1903. žan pol sartr alber kami egzistencijalizam simon de bovoar drugi pol

Kao na sliksma Istorija francuske književnosti 3/I 3 deo prvi tom Zagreb 1976, tvrdi povez 19. vek[uredi | uredi izvor] Viktor Igo Verlen i Rembo sa prijateljima, slika Anri Fanten-Latura Sve do 1830. trajao je period dominacije francuske romantične književnosti, započet krajem 18. veka. Posle toga, usledio je period realizma u književnosti, koji je trajao sve do 1880-ih. Razvojem Industrijske revolucije nastala je klasna podela na buržoaziju i proletarijat. Buržoazija i njen sistem vrednosti, postali su jedna od najvažnijih tema u književnosti. Književnost romantizma bila je najzastupljeniji književni stil ovoga doba. Najznačajnija književna imena francuskog romantizma su Viktor Igo, Rene de Šatobrijan, Lamartin, Alfred de Vinji i Aleksandar Dima otac. Čuveni romanopisci ovoga vremena bili su Stendal, Flober, Merime i Balzak. Floberov roman Gospođa Bovari iz 1856. označio je trijumf realizma u književnosti. Među pesnicima, pojavljuje se Parnasovska škola, čiji preteča je Teofil Gotje, a glavni predstavnik Lekont de Lil. Od 1875-1900 postojala su dva jaka književna pravca. Jedan je naturalizam, čiji je postulat bio da je čovek prozvod svoje genetike i okoline u kojoj stasava. Iz ove literature je proistekla društvena kritika. Kao najznačajniji pisci ovog pravca smatraju se Emil Zola i Gi de Mopasan. Drugi važan pravac u književnosti 19. veka bio je simbolizam. Ove pisce je inspirisala atmosfera, snovi i svet fantastičnog. Stvarnost je reprezentovana simbolima i alegorijama. Bodler, Verlen i Rembo su bili najznačajniji pisci Simbolizma. 20. vek[uredi | uredi izvor] Marsel Prust U dvadesetom veku u francuskoj literaturi pojavilo se više značajnih književnih pravaca. Od oko 1900. do 1935. popularan je bio Dadaizam, ekspresionizam i nadrealizam. Teme su bile: opčinjenost bogatstvom, anonimnost velikih gradova, ali i religija. Naročito je bilo prisutno eksperimentisanje novim stilovima i formama i negiranje konvencija u književnosti. Značajni pisci ovoga vremena su bili nadrealisti Gijom Apoliner, Pol Elijar i Andre Breton, prozni pisci Marsel Prust i Andre Žid, i pisci pozorišnih komada Pol Klodel, Alfred Žari i Žan Kokto. Najpoznatiji predstavnici francuske književnosti u periodu 1932-1950 su Luj-Ferdinand Selin, Antoan de Sent Egziperi i pisci pokreta egzistencijalizma. Među njima su najpoznatiji Sartr i Kami. Drugi svetski rat je izmenio francusku književnu scenu, i u novonastaloj posleratnoj situaciji neki autori su stekli prestiž, dok su drugi odbačeni, u zavisnosti od moralnih i političkih manifestacija njihovih dela. Za vreme nacističke okupacije Francuske, Žan Pol Sartr je nastavio da istražuje pitanja slobode i ljudskih potreba, kao i veze između individualnih i kolektivnih odgovornosti za učinjena dela. Kritika stanja društva bila je najznačajnija tema književnih autora u periodu 1950-1975. Kritikovano je potrošačko društvo, propast porodica i život ljudi sa dna društvene lestvice. Književnost se bavila psihologijom i sociologijom. Ponovo su značajni autori Sartr i Kami, kao i lirski pesnik Žak Prever. Poseban oblik kritike društva bio je teatar apsurda. Kao pisci ove forme pozorišnih komada istakli su se Semjuel Beket i Ežen Jonesko. Najviše godišnje priznanje za proznu književnost u Francuskoj je nagrada Gonkur, koja se dodeljuje od 1903. žan pol sartr alber kami egzistencijalizam simon de bovoar drugi pol Modernizam simbolizam Šarl Bodler Artur Rembo Malarme

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Aleksandrovič Blok (rus. Александр Александрович Блок; Sankt Peterburg, 16. novembar 1880 — Petrograd, 7. avgust 1921) je bio ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma. Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898 — 1904.) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom. Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života. Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije. Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije. Blok je rođen u Sankt Petersburgu, u sofisticiranoj i intelektualnoj porodici. Neki od njegovih rođaka bili su književnici, otac je bio profesor prava u Varšavi, a deda po majci rektor Petrogradskog univerziteta. Nakon razvoda njegovih roditelja, Blok je živeo sa rođacima u selu Šahmatovu blizu Moskve, gde je otkrio filozofiju Vladimira Solovjeva i pesme tada nejasnih pesnika 19. veka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. Ovi uticaji će se odraziti na njegova rana dela, kasnije sakupljena u knjizi Ante Lucem. Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Kasnije on zbog nje ulazi u svađu sa svojim kolegom Andrejem Belijem, koja se umalo nije završila dvobojem. Ljubi je posvetio ciklus poezije, po kome je i postao poznat, Stihovi prekrasnoj dami (1904). Pod uticajem Solovjeve doktrine, Blok je imao nejasne apokaliptične strahove i često oklevao između nade i očaja. „Osećam da veliki događaj dolazi, ali šta je tačno nisam otkrio“, napisao je u svom dnevniku tokom leta 1917. godine. Blok je, sasvim neočekivano za većinu njegovih poštovalaca, prihvatio Oktobarsku revoluciju kao konačno rešenje ove apokaliptične čežnje. Do 1921. godine, Blok je postao razočaran Ruskom revolucijom. Nije napisao nikakvu poeziju u poslednje tri godine. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. On je objasnio svom prijatelju Korneju Čukovskom zašto više nije mogao da piše poeziju: “Svi zvuci su prestali. Zar ne čuješ da nema više zvukova?”[1] U roku od nekoliko dana Blok se razboleo. Njegovi lekari zatražili su da bude poslat na lečenje u inostranstvo, ali mu nije bilo dozvoljeno da napusti zemlju. Gorki je zatražio vizu za njega. Dana 29. maja 1921. on je napisao Anatoliju Lunačarskom: “Blok je najbolji pesnik Rusije. Ako mu zabranjujete da ode u inostranstvo, i umre, vi i vaši drugovi ćete biti krivi za njegovu smrt!” Blok je dobio dozvolu tek 10. avgusta, nakon smrti.[1] Umro je 7. avgusta 1921. godine u svom stanu od zapaljenja srčanih zalistaka. Sahranjen je na Volkovom groblju Sankt-Peterburga.

„Према сeби је био строг, а према другима благ.“ Ове речи ћемо често пронаћи у житијима преподобних отаца – савршених монаха. Ови богоносни оци и изабрани сасуди Духа, имајући свагда на уму да ће сваки од нас дати Богу одговор за себе(Рим 14,12), избегавали су широк пут осуђивања – који води у пропаст, а ишли су тесним путем самоукоревања – који их је одвео у живот (уп. Мт 7,13–14). Овај њихов избор служи као добар пример свим поколењима монахујућих, до скончања века.Али и поред тога, многи од нас, због духовног немара(Блажени Теофилакт Охридски,Тумачење Светог Еванђеља од Матеја), показали смо се као они људи који поспаше –из јеванђелске приче (Мт 13, 25) – па се по пшеници монаштва, често, као неки кукољ,појављује осуђивање. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?(Јак 3,11) Као наследник Светог Саве и других преподобних мужева на игуманском трону свете Студенице, отац Тихон заједно са Праведником поручује: „Не ваља, браћо моја, да ово тако бива(Јак 3,10). Усадивши дубоко у своме срцу Савине речи:„Ум наш, дакле, нека буде на Небесима...“отац Тихон и нас позива на духовне висине, како би „...наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем“, храбро ступили на подвиг испу- њавања јеванђелских заповести и светоотачких поука. Игуман Тихон, као искусан монах, добро зна да „ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека од благодати и доводи до остављења од Бога, као што је то оговарање,осуђивање и омаловажавање ближњег“. Истовремено, исправно примећује да „навика осуђивања и оговарања (његовог родитеља) неретко остаје непримећена како код оног ко осуђује тако и код оног ко слуша“, па је решио да нам јасно укаже на овог општег непријатеља спасења. Он се речима:`будимо храбри и рецимо свакоме, ма како харизматичан изгледао: немој да осуђујеш,ниси свише постављен за судију васељени,бави се оним на шта си се заветовао“, уподољава оном Преподобном који је заповедио:„Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ʽСтани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе; па како могу да га осуђујем?ʼ“ На крају, отац Тихон је искрен, да би и нама помогао да будемо искрени према себи: „Јесте тачно да у самима себи наилазимо на ову страст. Немало пута смо се опекли не само због сувишних речи, већ и због најобичније шале која често не бива без последица. Али на ову страст упозоравамо, не као лицемери, већ због тога што се са тим пороком не миримо, већ упорно понављамо – „избави нас од злога“ (Мт 6,13). Трудимо се да према овом проблему не останемо равнодушни.“ И није остао равнодушан! Најбољи доказ је ова његова књига која је, на први поглед превасходно намењена монасима, али која је корисна за сваку хришћанску душу, јер знамо да истих „осам страсти искушавају сав род људски, премда не нападају све на исти начин“. А шта да кажемо о самима себи? Мислили смо да нисмо превише склони овом греху и да ова страст нема много удела у нама, али загледавши пажљиво у дубину свога срца – побуђени на то поукама игумана Тихона, схватили смо да нас ова зла навика свакодневно побеђује.Али сад је најпогодније вријеме (2 Кор 6,2) – налазећи се на прагу Великог поста потрудимо се да речи молитве преподобног Јефрема: „...даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога...“постану начело нашег живота, уздајући се не у своје снаге већ у неодољиву силу Оног који је „..благословен у векове векова.“ У Хиландару Недеља митара и фарисеја, 2014. г. Господње Игуман Свете царске српске лавре Хиландара Архимaндрит Методије 220 стр.

Ugledni klasičar Moses I. Finley objavio je 1973. prvu verziju svoje knjige Antička ekonomija, koju je kasnije doradio i dopunio u izdanju iz 1985. godine. Prilično je mnogo vremena prošlo od tada, i sada čitaoci napokon imaju priliku da upoznaju taj studiozni rad na hrvatskom jeziku. Odavno su se pojavili i prevodi na drugim jezicima: francuskom, nemačkom, španskom, italijanskom, itd. Već 1987. godine, knjiga se pojavila i na slovenačkom jeziku, a zatim 1999. za novi naraštaj čitaoca sledilo je štampanje drugog engleskog izdanja, s predgovorom Iana Morisa. Upravo to izdanje vam je sada dostupno na hrvatskom jeziku i uključuje Morisov vrlo informativni predgovor. On sažeto opisuje Finlijev misaoni razvoj i život, i na kraju, današnju važnost Antičke ekonomije, kao i pojedine nedostatke Finlijevih pozicija u svetlu novih spoznaja. Finli nas uči da je ekonomija tek deo života, i da “upravljanje privredom” (grč. oἰκονομία), koje je svakako vrlo važno, ne treba staviti uvek ispred zajednice ili društva, države, pa i pojedinca i ljudskih međuodnosa. Svakako, ekonomija je važna – i u današnjem svetu moramo školovati dobre ekonomske stručnjake, ali pogled na antiku ili uopšte na prošlost, koji nam Finli nudi, bez obzira koliko bi trebalo ispraviti neke njegove zaključke s obzirom na nova istraživanja, podseća nas na posebnost naših pozicija. Ne smemo analizirati antičku ekonomiju smatrajući da su naši ekonomski pogledi Bogom dani, i da su uvek bili takvi za sve ljude. Uostalom, ima li tržišta bez Boga, bez časti, bez morala ili bez ljubavi (bez obzira kako to definišemo). I ako postoji takvo tržište, zar bismo hteli sebe podrediti njegovom delovanju? Finlijeva Antička ekonomija korisno je delo, ne samo za klasičare i istoričare, ili za ekonomske istoričare, nego i za današnje preduzetnike, poslovne ljude, menadžere i druge koji nam u moderno doba osiguravaju “ekonomiju”. Što više shvate “uklopljenost” svoga delovanja u život uopšte, imaće i veće uspehe u svom specifičnom radu. “Antička ekonomija stoji na ponosnom mestu među šačicom zaista uticajnih radova o antičkoj istoriji. Ona odražava Finlija na vrhuncu njegovih čudesnih moći i u njegovoj najboljoj ulozi ikonoklasta istorije i intelektualnog izazivača. Trebalo bi da bude obavezna literatura za svakog studenta predmodernih načina proizvodnje, razmene i potrošnje.“ - JOSIAH OBER, autor dela Political Dissent in Democratic Athens “Finli povezuje značajne zaključke i uvide… i predstavlja ih lucidnošću, britkim stilom i ispitivačkom analizom, što je zaštitni znak njegovog rada… Zaista, sav naboj Finlijeve knjige leži u tome da nedvosmisleno razjašnjava kako su u antičkim vremenima i ljudi i države mislili pre svega u političkim, društvenim i psihološkim okvirima, a tek kasnije u ekonomskim… Važna i izazovna knjiga.“ - LIONEL CASSON, American Historical Review “Sjajan doprinos ekonomskoj istoriji klasične antike. Prisiljava čitaoca na prepoznavanje dubine transformacije od antičke potrošačke ekonomije zasnovane na robovskom i kmetskom radu do moderne kapitalističke, investicijske, proizvodne i profitne ekonomije. “ - FLOYD SEWER LEAR, Business History Review Kratak sadržaj: Predgovor ažuriranom izdanju, Ian Morris Uvod Neki orijentacijski datumi Zemljovid: Rimsko Carstvo u drugom stoljeću n.e. Ljudi antike i njihova ekonomija Redovi i status Gospodari i robovi Zemljovlasnici i seljaci Grad i selo Država i ekonomija Daljnje misli (1984.) Sir MOSES I. FINLEY, koji je umro 1986. godine, bio je profesor antičke istorije na Darvinovom koledžu Univerziteta u Kembridžu. Ian Morris bio je profesor klasike “Jean i Rebecca Willard” i upravnik Odseka za klasiku na Univerzitetu Stanford. Autor je knjige Death-Ritual and Social Structure in Classical Antiquity i urednik zbornika Classical Greece: Ancient Histories and Modern Archaeologies.

Vito Marković Mrvice usamljenostiTvrdi povezMožda stari spor između poezije i filozofije ima svoj razlog u njihovoj iskonskoj bliskosti i srodnosti. Zato o odnosu poezije i filozofije postoje najrazličitija mišljenja: prema jednima, one su nespojive, prema drugima, one su jednostavno različite, prema trećima, one se slažu najbolje na svetu.Pri tom ne treba zaboraviti da ni Niče ni Kjerkegor, ni Igo ni Njegoš nisu pravi filozofi u strogom smislu reči. Njihovi iskazi pružaju slab otpor logičkoj analizi, a njihova argumentacija je suviše krhka da bi tu analizu mogla izdržati. Pa ipak, malo je dela koja, kao njihova, imaju tako snažan i toliko prodoran filozofski miris. Iako heterogene u svojoj suštini, poezija i filozofija se izmiruju u delima koja su našla svoju nenadmašivu mogućnost umetničkog kazivanja filozofskih ideja.Fragment je veoma pogodna forma izmirenja poezije i filozofije, koje ovde idu zajedno i jedna drugu snaže i podupiru. Čežnja za istinom, za zemljom rođenja ideja, navela je Heraklita i Ničea da koriste formu fragmenta u njihovom nastojanju da se približe skrivenim i suštinskim regijama ovoga sveta. Ista čežnja vodi našeg pesnika-filozofa Vitu Markovića, koji nam nudi svoju novu knjigu poetsko-filozofskih fragmenata pod naslovom `Mrvice usamljenosti`.Uveren da zarad istine moramo postati indiferentni prema biću stvarnosti, autor se kreće na granici izricanja svega predmetnog i opredmećenog, da bi dao reč želji za istinom, za obuhvatnim obiljem života bez granica, za poniranjem u tajanstvo i dubinu vremena. Samo tako može doći do reči velika i neodoljiva strast za izvlačenjem kraja samog beskraja. Ovde su sve slike, sve metafore, svi simboli, izrasli iz metafizičkog vrela. Kako bi se inače priroda drugačije mogla prisiliti da otkrije svoje tajne ako ne uz njihovu pomoć! Zar u nama još ne deluje dvosmislena opasnost istine i saznanja?Jedino su još pesnici ozareni duhom Helade, čak i bez lektire. U tom duhu, heraklitovskom u pravom smislu reči, Vito Marković piše svoje poetsko-filozofske fragmente, da bi dospeo u medij istine i tako nas uveo u zemlju rađanja ideja. Takav način govora karakteriše mudrog i iskusnog čoveka, jer mudar i iskusan čovek zna da kaže i pogodi ono što je ispravno upravo tamo gde nema više jasnih pravila. Uveren u mogućnost takvog govora, autor piše u predgovoru koji nosi naslov `Put u bitno`:`Ne mora se, dugo i daleko, ići da bi se govorilo bitno, nepobitno.I daleko je blizu za onoga ko snovima dolazi do cilja`.To znači da on na poseban način raspolaže onom moći suđenja koja se pokazuje kao suština danas već zaboravljene mudrosti. Glas mudrosti nalaže da napustimo neprestano guranje glave u pogrešnom pravcu, kako bismo dali šansu ideji da spontano iskoči iz haosa ili slučaja. To je sadržano u samoj ideji filozofije, koja je od početka podrazumevala mogućnost spoznaje središta iz kojeg sve nastaje. Tako, na primer, u staroj Kini znanje je označavano karakterom koji ima dva dela: sliku `strele` i sliku `otvora/mete`. Zajedno slikaju strelu koja pogađa središte mete. Tako se na simboličan način želi reći da pravo znanje, gotovo uvek, podrazumeva ciljanje u središte mete da bi se pogodilo ono središnje i suštastveno.Jedno vreme ovaj karakter je bio sinonim za filozofiju. Filozofija cilja u središte stvari, pa joj je potreban snažan izraz koji je sposoban da probije tamu u kojoj živimo i umiremo. Jezik fragmenta je takvo sredstvo za filozofiju, koje joj omogućuje da se spusti u dubine o kojima dan ništa ne zna. To potvrđuju i poetsko-filozofski fragmenti sabrani u ovoj knjizi, jer ništa ne promašuju, već sve pogađaju u samo središte, kao precizne strele misli.3/15

BERTOLT BREHT DIJALEKTIKA U TEATRU Izbor i prevod - Darko Suvin Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1966 298 strana 19 cm Edicija - Sazvežđa Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DARKO SUVIN - Praksa i teorija Brechta PREVLADATI STARI TEATAR (1918-1931) Zanovijetanje ili udaranje o zid Više dobrog sporta! Teatarska situacija 1917–1927. Ne bismo li likvidirali estetiku? Marx kao gledalac mojih komada Upotreba nauka za umjetnička djela Dijalog uz Bert Brechtov komad `Čovjek je čovjek` Neke primjedbe uz Operu za tri groša i Uspon i pad grada Mahagonnyja. -Čitanje drama -Natpisi i table -O pjevanju songova -Zašto dva hapšenja Macheatha a ne jedno? -Opera - ali novine! O kulinarskoj kritici Reakcionarna i revolucionarna stanovišta pri prosuđivanju drama i tema za dramu Protiv organske slave - za organizaciju Zadaci nove sociološke kritike O NEARISTOTELSKOJ DRAMATICI (1933—1944) Razum i umjetnost O aristotelskoj dramatici uživljavanja O racionalnom i emocionalnom stanovištu Teze o zadatku uživljavanja u teatarskoj umjetnosti Zbivanja iza zbivanja Umjetnost da se svijet pokaže kao savladiv Pismo radničkom teatru Theatre Union u New Yorku o komadu Matic Zabavni ili didaktički teatar? Isplati li se govoriti o amaterskom teatru? Ulični prizor O teatralici fašizma Je li kritički stav neumjetnički? Kratak pregled za mog prijatelja Maxa Gorelika O GLUMI I POZORNICI (1929–1947) Dijalog o glumi O mjerilima za ocjenjivanje glumačke umjetnosti Stari šešir Govor danskim glumcima-radnicima o umjetnosti posmatranja Kratak opis nove tehnike glumačke umjetnosti koja proizvodi efekt začudnosti Dodaci Dijalektika i začudnost Epski teatar, začudnost Magija i praznovjerje Teatar, poprište snova Studij uloge Pokazivanje valja pokazati O izgradnji pozornice nearistotelske dramatike Mjesto radnje kao društveni odnos među ljudima Pogreb glumca Umjetnička čudesnost: jedna samokritika PREISPITIVANJE PRETPOSTAVKI ESTETIKE (1934-1940) Pet teškoća pri pisanju istine Pitanja radnika-čitača Pučkost i realizam Širina i mnogolikost realističnog načina pisanja 183 Primjedbe uz pučki komad KUPNJA MJEDI (1937–1951) Likovi Kupnje mjedi i Prva noć O kineskom teatru -Stil i priroda -O jednom detalju kineskog teatra -Dvostruko pokazivanje -O umjetnosti gledanja -Efekti začudnosti u kineskoj glumačkoj umjetnosti Pjesme i fragmenti uz Kupnju mjedi -Pjesma pisca komada -Lakoća -`Nauka na svim područjima traži` -`Mi glumci potpuno ovisimo` -`Zar ne vidite da se on boji` -`On nije gledalac` -`Tko je sa čuđenjem promatrao` -`Ti razumu pripisuješ vrlo veliku ulogu` -Osvjetljenje -Razgrađivanje iluzije i uživljavanja -Mišljenje -`Znači li isključivanje uživljavanja` -`Mi smo sada` -`Protivnici proletarijata nisu` -`Pisac komada je sasvim tačno razlikovao` -Definicija umjetnosti -`Tako je umjetnost samosvojna` -`Mrzim sve to govorenje o umjetnosti` -Gledalište državnika -`U estetskoj sferi` MALI ORGANON ZA TEATAR (1948–1954) Predgovor Dodaci uz Mali organon KA DIJALEKTIČKOM TEATRU (1948-1956) Otvoreno pismo njemačkim umjetnicima i piscima Bilješke uz Stanislavskog -Obredni karakter sistema Stanislavskog -Izdajnički rječnik -Stanislavski i naturalizam Šta se međuinim može naučiti od teatra Stanslavskog -Razvoj lika Razgovor o nasilnom uživljavanju Epski teatar Politika u teatru Osobitosti Berliner Ensemblea Iz pisma jednom glumcu Pitanja o radu redatelja Je li kod nas, nakon protjerivanja veleposjednika, još aktuelan komad kao Gospodin Puntila i njegov sluga Matti? Zastrašivanje klasičnošću Bilješke o dijalektici u teatru Epski i dijalektički teatar Neke zablude o načinu igre Berliner Ensemblea Nekoliko riječi na kraju Zadaci teatra Može li teatar reproducirati današnji svijet? Bibliografski vodič A. Brechtov opus B. Bibliografija C. Literatura o Brechtu D. Nešto o Brechtu u Jugoslaviji Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bertold Brecht

Autor - osoba Cevc, Franja = Cevc, Franja Naslov Naftaški rečnik : 6 jezika = Petroleum dictionary : [6] languages = Erdölwörterbuch : [6] Sprachen = Dictionnaire de pétrole : [6] langues = Dicţionar de terminologie petrolierǎ : [6] limbi = Neftepromыslovый slovarЬ : [6] яzыkov / [autor Franja Cevc] Vrsta građe rečnik Jezik srpski, engleski, nemački, francuski, rumunski Godina [1995] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Alfa-omega inženjering, [1995] (Novi Sad : Fleš ofset atelje) Fizički opis 600 str. : tabele ; 22 x 30 cm Drugi autori - osoba Stanković, Srboljub J. = Stanković, Srboljub J. (Karton s omotom) Napomene Podatak o autoru preuzet iz kolofona Str. 3: Predgovor ; Preface / Srboljub Stanković Registri. Bibliografija: str.601. Predmetne odrednice Naftna industrija -- Rečnici, višejezički REČ AUTORA Dve su činjenice bile presudne da se prihvatim složenog i obimnog posla prikupljanja grade za Naftaški rečnik i prevođenja blizu 9.000 reči, stručnih izraza i sinonima sa engleskog na srpski, nemački, francuski, rumunski i ruski jezik. Ceo svoj radni vek proveo sam radeći na različitim stručnim poslovima u naftnoj industriji. U godinama kada je jugoslovenska naftna industrija činila prve korake, često smo se susretali sa gotovo nerešivim problemima. Istraživačka radoznalost nagnala me je da izlaz tražim u stručnoj literaturi koja je najčešće bila štampana na engleskom i drugim svetskim jezicima. Istovremeno sam postao pasionirani skupljač stručne literature, stručnih reči i izraza. Kasnije su na red došla studijska i službena putovanja, koja su svima nama pomogla da i u ličnom kontaktu sa svetskim stručnjacima, lakše rešavamo mnoge probleme. Tako smo dolazili do važnih saznanja, kojima su rezultati domaće naftne industrije uzdignuti na savremen – svetski nivo. Svoju želju da izradim ovaj rečnik ostvario sam zahvaljujući interesu i razumevanju Izdavača i materijalnoj pomoći Naftne industrije Srbije. Posebno sam zahvalan onima koji su mi pomagali u radu i čija se imena nalaze u impresumu Rečnika. Na kraju, pozivam sve one koji u Rečniku uoče propuste, greške, ili imaju korisne predloge za njegovu dopunu, u novom izdanju, da se obrate na adresu stručnih izdavača. Franja Cevc, dipl. ing. PREDGOVOR „Naftaški rečnik`, autora Franje Cevca, diplomiranog inženjera rudarstva, jedinstveno je i kapitalno delo, kakvo je mogao da ostvari samo iskusan i vrstan stručnjak i poliglota, koji je čitav svoj radni vek posvetio naftaškom pozivu. On se nije zadovoljio onim što je naučio na fakultetu i stručnim usavršavanjem u neposrednom okruženju. Neprekidno se interesovao za sve što je savremeno u domaćoj i svetskoj naftnoj privredi. Pri tom se, sa žarom i upornošću karakterističnim za istinske istraživače-hobiste, bavio i sistematskim prikupljanjem stručnih reči i izraza (termina) koji se koriste u naftnoj privredi. Koristeći već postojeće rečnike iz ove oblasti, autor je, tako, sastavio ovaj uporedni šestojezični naftaški rečnik (englesko – srpsko – nemačko – francusko – rumunsko – ruski). U njemu ima preko 9.000 reči i izraza koji se koriste pri istraživanju i proizvodnji, nafte i gasa preradi, prometu i potrošnji derivata. Rečnik će, prvenstveno, biti koristan radnicima i stručnjacima neposredno angažovanim na istraživanju, proizvodnji i preradi nafte i gasa. Dragocena pomoć biće i onima koji su makar samo indirektno i povremeno, upućeni na ovu privrednu oblast: proizvođačima opreme i reprodukcionih materijala, trgovcima i zanatlijama najrazličitijih profila. S obzirom da su u njemu četiri svetska jezika, Rečnik će od naročitog značaja biti za studente i naučne radnike, upućene na inostranu stručnu literaturu i raznovrsne kontakte sa stručnjacima širom sveta. Posebno treba istaći doprinos ovoga rečnika sređivanju srpske naftaške terminologije. Ovo je dosad najsadržajniji rečnik ove vrste u našem jeziku, veliki doprinos izradi sveobuhvatnog, naučnog, srpskog naftaškog rečnika. Srboljub Stankovic, dipl. ing. MG133 (N)

Miroslav Timotijevic/ Petar Petrovic - Paja Jovanovic - Paul Joanowitch Stopedeset godina od rodjenja Galerija SANU, Beograd, 2009. Mek povez, 236 strana. Gornji desni ugao belog predlista bio je u dodiru s vodom, pa je minimalno naboran (2x2cm). Pavle `Paja` Jovanović (16. jun 1859 – 30. novembar 1957) je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma. Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu ali i na rodoljublje naroda. Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku „Seoba Srba“. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: „Vršački triptihon“: „Kosidba“, „Berba“, „Pijaca“, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca. Posle ovoga Paja je radio i na drugim istorijskim kompozicijama: Furor Teutonicus (Teutonski bes) ili „Bitka u Teutoburškoj šumi“, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu. Sliku „Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom“ je radio u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likovne tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferninandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji. Takovski ustanak radi po pordžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana da je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod. Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900.). Bilo je to „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“[2] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega-slikara i publike. Zatim još jedna sa sličnom temom: „Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestom bugarskog cara“, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, 1904. godine. U ovom periodu Paja se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: Sveti Sava miri braću, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Spaljivanje mošti Svetog Save. Takođe, Hristova beseda na Gori, Sveti kralj Milutin, Manastir Sopoćani, Arhiepiskop Danilo, Raspeće. Portreti Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike... Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je „portret Mihaila Pupina“, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin). Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903., na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova, „portret princeze Milice“, zatim portrete „prestolonaslednika Danila“ i „kralja Nikole“. U Beču je slikao starog cara „Franju Josifa“ i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove. Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: „slikara Simingtona“, „vajara Đoku Jovanovića“. Ali motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, jesu „ženski likovi“: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronica Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, a zatim njegove supruge Muni[3] Arhivirano 2005-01-01 na Wayback Machine-u. Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: `Veština je naći lepotu`. Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života. Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, „kraljicu Mariju Karađorđević“[4] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u) i dekoriše kapelu na Dedinju. Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu. Beograd, voljeni grad Paja je prvi put došao u Beograd 1910. godine, na poziv kralja Petra I. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je ovim rečima: `Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu`. I pored velike angažovanosti i posla na svim stranama sveta ovo je bio grad kome se uvek vraćao, na kraće ili duže vreme. Pred Drugi svetski rat, 1939. g. odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao. Neprilike sa imiovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950. g. Ali već iste te godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio `ono što bi vredelo čuvati` od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu. Tako je, 1970. godine, otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Na štafelaju stoji njegova poslednja slika: buket crvenih ruža. Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga, koja izlazi povodom trideset godina od rušenja jedne od najvećih svetinja srpskog naroda, Njegoševe kapele na Lovćenu, zaokružuje borbu Komnena Bećirovića, vođenu tokom tog perioda, prvo da se Njegoševa kapela sa vrhom Lovćena spase, a zatim, nakon njihovog razaranja 1972. od strane komunističke vlasti, da se dovede u prvobitno stanje, uklanjanjem sadašnjeg zdanja sa Lovćena. Sve što autor tvrdi, bilo donoseći negativne reakcije nekih velikih evropskih umova, kao Andrea Malroa, na anticivilizacijski poduhvat protiv Lovćena, bilo pokazujući u „Prologu za povratak Njegoševe kapele na Lovćen“, njenu neuništivost u duši srpskog naroda, bilo pak iskazujući se u svojim člancima, besjedama, obraćanjima i polemikama, nastalim od 1989. do 1991. – on to potvrđuje kroz obilje pisanih i ikonografskih dokaza. Ovima, kao i svojim zapravo propovjedničkim žarom, koji vrijeme nije nimalo zgaslo, Komnen Bećirović potpuno obara i čini besmislenom svu priču o tome kako je kralj Aleksandar, obnovivši Njegoševu zadužbinu na Lovćenu, navodno ukinuo Crnogorcima njihovu samobitnost, dok je Josip Broz, srušivši je i navalivši na Lovćen 40 hiljada tona grdila i prokletstva, tu samobitnost im tobože povratio. Naprotiv, Komnen Bećirović pokazuje sve strahotne razmjere nepočinstva na Lovćenu po prirodno, istorijsko, kulturno i uopšte duhovno nasleđe Crne Gore. Poslije knjige na francuskom jeziku „U duši Kosovo“, te „Odbrane Morače od potopa“, „Borba za Lovćen Njegošev“ je treće djelo Komnena Bećirovića u posljednju godinu i po dana na još jedno u nizu sudbinskih pitanja današnjeg Srpstva. Komnen Bećirović (5. april 1936, Ljevišta, pod samim izvorom Morače) srpski je književnik, publicista i novinar iz Crne Gore. Biografija Završio je Gimnaziju u Nikšiću. Diplomirao 1960. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (svetska književnost/francuski jezik). Kao stipendista francuske vlade magistrirao na Evropskom Univerzitetskom centru u Nansiju gde je dve godine radio kao predavač srpsko-hrvatskog jezika i književnosti na Slovenskoj katedri (uklonjen sa te pozicije od strane Komisije za kulturne veze s inostranstvom iz Beograda jer navodno nije imao njihovu saglasnost za to mesto). Zbog problema sa Udbom vraća se u Francusku gde upoznaje pesnike Žaka Prevera i Luja Aragona, filozofa Žan-Pol Sartra i otpočinje sa njima i drugim autorima (nobelovac Fransoa Morijak, Andre Malro) seriju razgovora za nedeljnik NIN. Razgovor sa Morijakom objavljen je povodom stogodišnjice Morijakovog rođenja u Mondu od 13-14. oktobra 1985. Osnovao svesrpski Odbor za obnovu lovćenskog vrha i svetilišta. Odbor nije uspeo zbog raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili (opisano u knjizi Borba za Lovćen Njegošev, 2002). Objavljivao pisma iz srpskih svetiliša u Mondu. Još 1990. člankom u Mondu Justice pour les Serbes (Pravda za Srbe) započeo svoje angažovanje za istinu o srpskom narodu, posebno za Kosovo i Metohiju. Pod pritiskom Mond ubrzo prestaje da objavljuje njegove apele. Objavljuje u Le Quotidien de Paris, Pariski dnevnik, od 1992-1994, niz članaka kojima nastavlja svoju borbu (L’Occident et la rumeur anti-serbe, Zapad i antisrpska graja; Yougoslavie: le naufrage de la conscience, Jugoslavija: brodolom savjesti; Kosovo: une question de civilisation, Kosovo: pitanje civilizacije; La tentation du mal, Iskušenje zla...). U ruskoj Pravdi 13. aprila 1993. objavljuje proglas ruskom narodu pod naslovom: Rusijo, usliši našu muku! Le Quotidien de Paris prestaje da izlazi te učestvuje u osnivanju mesečnika Balkans-Infos koji zajedno sa pretplatnicima, finansiraju osnivači. Godine 1999. objavljuje u Figaru 15. marta 1999, devet dana prije bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO, proglas pod naslovom Kosovo: le patrimoine culturel, i podnaslovom Des frappes aériennes de l’Otan seraient un crime contre l’humanité et la civilisation, Kosovo: Kulturno nasleđe, Vazdušni udari Natoa bili bi zločin protiv čovječnosti i civilizacije. Proglas potpisuju pisac Vladimir Volkov i vizantolog Andre Giju. Danas objavljuje na sajtovima Mitropolije crnogorsko-primorske, IN4S, Stanje stvari... Živi i radi u Parizu, a deo godine provodi u rodnim Ljevištima.

Odlično Retko Mensur Memo Dervišević (1. januar 1928. Brčko - 17. april 1982. Tuzla) bio je bosanskohercegovački i jugoslavenski slikar. Rane godine[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Bijeljini, Nižu gimnaziju u Rogatici, Učiteljsku školu u Sarajevu. Godine 1949. odlazi u Beograd gdje je upisao Filološki fakultet, odsjek jugoslavenske književnosti, ali je njegova ljubav prema slikarstvu bila odlučujući momenat u njegovom daljem formiranju. Naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Beogradu, te nastavlja oba studija. Tokom studiranja radi na restauraciji srbijanskih manastira. Akademiju likovnih umjetnosti završio je 1954. godine u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića. Potom završava specijalizaciju iz fresko slikarstva i mozaika. Nakon diplomiranja odlazi u Sarajevo gdje živi do 1958. godine. U tom periodu primljen je u Udruženje likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine gdje je stekao status slobodnog umjetnika. [1] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Izlagao je u zemlji i inostranstvu, a imao je preko 20 samostalnih izložbi. [1] Najznačajniji dio svog stvaralačkog opusa ostvario je u Tuzli. Značajan bosanskohercegovački slikar, kolorista, u ovom gradu je ostavio niz zapaženih djela od kojih su neka i danas u vlasništvu Međunarodne galerije portreta u Tuzli. Zapaženo je i njegovo učešće u estetskom oblikovanju enterijera tuzlanskog hotela `Bristol`, kina `Mladost` i `Ekspres restorana`, gdje je radio na mozaicima i zidnim slikama: `Donju Tuzlu opasala guja`, `Kamena s ramena` i `Teferič`. Niz njegovih djela ostao je u vlasništvu tadašnjih jugoslavenskih ambasada u zemljama Afrike, Bliskog Istoka i drugdje. U svom stvaralaštvu je bio na tragu bosanske tradicije, nekad, poput Maka Dizdara u poeziji, spajajući bosansko srednjovjekovlje sa savremenošću, a često na tragu bosanske sevdalinke i lirsko-baladne tradicije, vizuelno, kao npr. na slici `Svadili se orli i sokoli`. Njegova porodična kuća je napuštena i razrušena, a atelje uništen zajedno sa historijskim vrijednostima. Načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović izjavio je kako je riječ o privatnom vlasništvu, te da se zbog toga ne može ulagati u obnovu i očuvanje objekta. [1] Kritike[uredi | uredi izvor] Prije deset godina imao sam sreću da otvorim prvu samostalnu izložbu Mensura Derviševića – Poslije deset godina otvaram, evo, desetu njegovu izložbu, tako da večeras prisustvujemo malom jubileju. (…) Slučaj Meme Derviševića pokazuje još jednu pozitivnu novinu. Snažan razvoj našeg duhovnog života, našeg stvaralaštva uopšte, nije više ograničen na uže centre, već je omogućen svugdje gdje postoji dobra volja i gdje je talentovanim ljudima pružen makar i minimum uslova. Meša Selimović, 1968. Možda bi Memo, čovjek s dva zvanična i hiljadu životnih fakulteta, svjetski putnik bez kofera i nonkonformist svjetskog ranga, dosegnuo ove svoje današnje umjetničke visine i da se posvetio književnosti i muzici. Ne znam. Ali, dovoljno je velik kao slikar svakoj našoj enciklopediji i historiji umjetnosti. Derviš Sušić, 1981. Skromno, gotovo stidljivo, ali sa zamjetnim uzbuđenjem kojeg čine događaji natopljeni izvjesnom dozom dugo potiskivanog građanskog kulturnog ekskluziviteta, obilježena je nedavno u foajeu tuzlanskog Narodnog pozorišta dvadeseta godišnjica od smrti slikara Mensura Meme Derviševića. Bilo je to veče, za kulturnu historiju Tuzle… Šta je tog svjetskog putnika, poliglotu i putopisca navelo da se nastani u ovom gradu, teško je sa sigurnošću reći, ali je u svakom slučaju izvjesno da je upravo u ovom gradu, takvom kakav jeste, odnosno kakav je tada bio, umjetnik našao utočište za svoj kosmopolitski duh i raskošan slikarski dar. Aleksandar Adamović, 2002. Tokom 1980. i 1981., u fazi pune ljudske i stvaralačke zrelosti, Dervišević je slikao punim žarom, kao nikada ranije. U to vrijeme uslijedilo je najznačajnije i najkompleksnije retrospektivno predstavljanje likovnog stvaralaštva ovog umjetnika, pa se i priređivanje ove izložbe i štampanje uzornog kataloga dogodilo u znaku skoro bukvalnog otimanja od smrti – Dervišević je iznenada umro ravno pet mjeseci od dana otvaranja izložbe. (U Međunarodnoj galeriji portreta prije dvije godine je priređena izložba „Oteto od zaborava”, s ciljem podsjećanja na likovno stvaralaštvo Meme Derviševića.) Nijaz Alispahić, 1990. [2]

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: IP Naša priča plus - Beograd, 2011. god. Tvrd povez, 31 cm. 512 str. Kunstdruk, ilustrovano Knjiga Evropska Srbija i svet prof. dr Slobodana Brankovića plod je desetogodišnjeg istraživanja autora i bavi se jednim od najznačajnijih problema iz vremena Velike istočne krize, obuhvatajući vreme od Hercegovačko-bosanskog ustanka do Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti Srbije. Delo je zasnovano na opsežnom opusu domaćih i stranih izvora, od kojih se neki prvi put objavljuju i svedoče o komunikaciji učesnika događaja na više od 20 jezika. Vreme Velike istočne krize, vreme pada i podele Osmanskog carstva, jedno je od najkompleksnijih perioda u istoriji sveta. Kako je kraljica Viktorija rekla, prekorevajući Dizraelija, nije se radilo samo o o Istočnom konfliktu, nego o tome ko će vladati svetom u budućnosti! Sloveni ili Britanci? Kako su igre velikih sila i njihovi interesi za podelom interesnih sfera uticali na položaj Srbije? U zategnutim odnosima između velikih sila, Hercegovački ustanak bio je varnica koja je zapalila svet. Srbija je prva otpočela svoj samooslobodilački poduhvat, a velike sile su trgovale njenim granicama onako kako je kojoj i kada odgovaralo. Kako je svojom veštom diplomatijom, uprkos početnim tajnim dogovorima velikih sila Srbija dobila svoju nezavisnost? Kakva je bila vojna taktika srpskih snaga? Kako je i od koga proglašeno nezavisno kraljestvo na Moravi? Da li je ruski general Černjajev, glavnokomandujući na Moravskom frontu svojevoljno došao u Srbiju, ili ga je zapravno tajno poslao ruski prestolonaslednik? Saznajte gde je i zašto veliki kancelar Bizmark uzviknuo: „Dobro, zar će mir sveta zavisiti od Srba!“ Šta su stranci pisali o Srbima i srpskom narodu? Kakvi su bili odnosi Srbije i Crne Gore? Kakav je vešt diplomata bio Jovan Ristić! Zašto je Sarajevski atentat i početak Prvog svetskog rata i morao da počne baš iz Bosne i Hercegovine, kao posledica nepravednog rešenja Istočnog pitanja? Pročitajte kako su i pored zakulisnih igara velikih sila pomoć i podrška naroda Evrope i sveta stizala Srbima sa svih strana. Dok je britanska zvanična politika bila na strani Turske, kako bi sprečila Rusiju da zagospodari Carigradom i moreuzima, britanski narod je spontano održao mitinge u Londonu za pomoć i podršku braći Srbima. Upućena je i adresa srpskom narodu, čiji prevod je dat u knjizi. Još tada, 1876. godine u Londonu je objavljeno Srbija, najmlađi član evropske porodice, a iste godine je i NJujork tajms objavio tekst o Srbiji pod nazivom Najmlađa evropska država. U celoj Evropi održani su mitinzi podrške srpskom narodu, na Moravski front stizali su dobrovoljci iz celog sveta, da se rame uz rame, bore sa srpskim narodom. Posebnu draž knjizi daju originalne ilustracije – grafike iz 19.v. U vreme kada nije bilo televizije, ratni ilustratoti beležili su događaje i ličnosti s Moravskog fronta i svoje ilustracije slali redakcijama u svet. Deo tih ilustracija nalazi se i u knjizi. Jedna od njih je i ona koju je nacrtao Čarls Iziart koja prikazuje kako Srbi, na vest o primirju, igraju kolo. Knjiga sadrži originalne dokumente, proklamacije kneza a potom i kralja Milana, adrese srpskom narodu, zapise učesnika-stranaca, deo Berlinskog ugovora koji se odnosi na Srbiju, odjeke Velike istočne krize u književnosti, nauci, umetnosti, beleži i sudbine idealista i pojedinaca koji su sa svih strana sveta došli u Srbiju. Velikani duha ovekovečili su sudbine ljudi iz velikog broja zemalja na srpskom tlu, užarenom komadiću Evrope, okrenutih idealima kao nikad ranije! Tolstoj se oglasio: Valja pomoći Srbima! Viktor Igo, slavni pisac, predsednik Svetskog kongresa prijatelja mira: Za Srbiju(PourLaSerbie), kao paradigmi humanog čovečanstva. Dostojevski je pisao o Srbima kako vole svoju kuću, a ne rat. Čarls Darvin je svog srpskog prijatelja uveravao o univerzalnim simpatijama engleskog naroda za Srbe. Petar Iljič Čajkovski je posvetio odvažnima u susretima i sukobima civilizacija Serbsko-ruski marš, inspirisan srpskim melodijama (Sunce jarko, Dom je ovo Srba milog...). Evropska Srbija i svet, kako je istakao autor, otkriva ono što ne bi smeli da ne znamo, a kad saznamo ne možemo da zaboravimo.

Laza Kostić O politici i umetnosti 2 3 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaLazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar.BiografijaRođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6]Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva.U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7]Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.Književni radLaza Kostić (1841–1910), srpski pisac.Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]Stih, proza, pozorišteKostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti.Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12]I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12]Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije.Privatni život i ličnostLaza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura.Lenka DunđerskiJelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute.Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16]„ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene.Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on.”Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji.Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17]Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20]„ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ”Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22]Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13]DelaBista Laze Kostića u Kulpinu.Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23]Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23]Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi;tri drame:Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143Pera Segedinac (1882)Uskokova ljuba ili Gordana (1890);estetičku raspravu:Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880),filozofski traktat:Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884),i veliku monografiju:O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24]Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]NasleđePoštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godineJedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25].Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26]O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor).Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.3/11

Laza Kostić O književnosti i jezikuTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaLazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar.BiografijaRođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6]Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva.U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7]Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.Književni radLaza Kostić (1841–1910), srpski pisac.Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]Stih, proza, pozorišteKostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti.Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12]I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12]Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije.Privatni život i ličnostLaza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura.Lenka DunđerskiJelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute.Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16]„ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene.Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on.”Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji.Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17]Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20]„ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ”Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22]Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13]DelaBista Laze Kostića u Kulpinu.Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23]Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23]Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi;tri drame:Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143Pera Segedinac (1882)Uskokova ljuba ili Gordana (1890);estetičku raspravu:Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880),filozofski traktat:Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884),i veliku monografiju:O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24]Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]NasleđePoštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godineJedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25].Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26]O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor).Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.3/31