Izdavač: Sportska knjiga, Beograd Godina izdanja: 1986. Povez: Broširan Format: 24 cm Broj strana: 141 Stanje: Veoma dobro - Sportske povrede - Akutne sportske povrede - Sindromi prenaprezanja - Uzroci povredau rukometu - Biomehanička analiza bacanja lopte u rukometu - Kinematika padova i prizemljenja u rukometu - Mehanizam kontakta u rukometu - Traumatizam pojedinih mesta u rukometu - Različiti principi lečenja sportskih povreda - Prevencija sportskih povreda u rukometu - Povrede lakta u rukometaša - Sindromi prenaprezanja lakta rukometaša - Povrede kolena rukometaša...

Autor: Gretchen Reynolds Puno obećanja za jednu knjigu! Međutim, dosad dostupna istraživanja objavljena samo u specijaliziranim znanstvenim publikacijama, pretočena su u lako štivo za plažu, zanimljivo i informativno, nakon čijeg čitanja teško da ćete ostati sjediti. Odgovori na pitanja: vježbati kratko ili dugo, ujutro ili navečer, trčati ili hodati, istezati se prije treninga ili ne, ali i kako zadržati tijelo mlađahnim i zdravim, nalaze se u ovoj knjizi koju svakako pročitajte. Neki će vas dijelovi iznenaditi, a neki ne, što će reći da je ovo #cool knjiga! Svi znamo da je kretanje i vježbanje zdravo ali smo s druge strane svakodnevno suočeni s uvriježenim mišljenjima koja su često jednostavno kriva. Trkači, koji, kao i ja, trče već neko vrijeme, sigurno su čuli opće prihvaćenu teoriju da će si s vremenom “razvaliti” koljena i da puno trčanja uopće nije zdravo. Iako je doista hodanje evolucijski jedna od najboljih i najprirodnijih aktivnosti za ljude, trkači također mogu odahnuti jer: “trajno vježbanje štiti koljena, a ne djeluje destruktivno na njih”. Izdavač: EPH Media, Zagreb Povez: mek Broj strana: 272

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Data Status - Beograd, 2010. god. Broširan povez, 24 cm. 188 str. Kunstdruk, ilustrovano Saznajte šta je potrebno da trkačku snagu, brzinu i izdržljivost podignete na maksimalan nivo! Knjiga Trčanje: anatomija će vam pokazati kako da poboljšate svoja sportska postignuća time što ćete povećati snagu mišića, optimizirati efikasnost trkačkih pokreta i rizik od povreda svesti na minimum. Knjiga Trčanje: anatomija predstavlja 50 najdelotvornijih vežbi treninga snage za trkače, a svaka je jasno objašnjena, korak po korak, uz bogate anatomske ilustracije u boji koje ističu angažovane mišiće. Ali ova knjiga pruža mnogo više od vežbi – videćete i rezultate njihovog izvođenja. Knjiga Trčanje: anatomija uvodi čitaoca u izvođenje vežbi, fundamentalno povezujući svaku vežbu sa trkačkim postignućima. Videćete na koji način možete da ojačate mišiće, smanjite rizik od povreda i poboljšate efikasnost cikličnog obrasca izvođenja koraka pri trčanju da biste postigli bolje vreme i skladnije trčanje. Knjiga Trčanje: anatomija će vas pripremiti za svaki izazov na koji naiđete. Tu ćete naći vežbe za sve tipove terena i brzine trčanja, od trčanja po brdovitom terenu do trčanja na atletskoj stazi i od sprinta do maratona. Osim toga, naučićete kako da sprečite povrede i oporavite se od najčešćih sportskih povreda sa kojima se trkači suočavaju, uključujući i bolove u donjem delu leđa, bolove i tegobe u predelu kolena i rupture mišićnih vlakana i tetiva. Bez obzira na to da li trčite rekreativno i želite da bržim ili snažnijim trčanjem savladate brdski teren ili ste profesionalni takmičar koji teži da postigne dodatno poboljšanje tehnike i efikasnosti trčanja i ubrza zalet za finiš, knjiga Trčanje: anatomija će vam omogućiti da iz sebe izvučete maksimum.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Radomir Mudrić (Vršac, 1953) je univerzitetski profesor i doktor fizičke kulture. Učenik je Vladimira i Ilije Jorge, druga generacija karatista u SFR Jugoslavije i jedan od osnivača Karate saveza Beograda. Nosilac je crnog pojasa (Hanši 8. Dan u tradicionalnom Šotokan-Fudokan karateu). Izučava i usavršava se u Karate Đucu, koji i promoviše od 1995. godine. Obrazovanje i profesionalna karijera Rođen 22. jula 1953. godine u Vršcu. Diplomirao na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu 1978. godine. Na istom Fakultetu magistrirao je 1994. godine a doktorirao 1999. godine, sa temom „Varijabilitet vremenskih parametara napada u karateu”.[1] Od 1978. godine radio je kao profesor fizičkog vaspitanja u Obrazovnom grafičkom centru u Novom Beogradu, nakon toga od 1979. radi u Sportskom centru 25. maj, u Beogradu. Od 1994. godine bio je zaposlen u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu MUP Republike Srbije kao nastavnik u zvanju profesora na predmetu Specijalno fizičko obrazovanje. Od 2006. god. profesor na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu (trenerski smer).

Produktinformation Pisten-fit mit Markus Wasmeier: Skigymnastik für jedes Gelände DVD Skijanje✔️ SPORT Broschiert: 96 Seiten Verlag: -; Auflage: 1. (1. Oktober 2006) Sprache: Deutsch ISBN-10: 383540153X ISBN-13: 978-3835401532 Größe und/oder Gewicht: 16,9 x 1 x 21,9 cm Schneekristalle funkeln in der Wintersonne, prima Pulver wirbelt durch die Luft. Lockt Traumwetter, zieht es Skifahrer hinauf auf den Berg. Zum Glück verrät jetzt der erfolgreichste deutsche Rennläufer aller Zeiten, Markus Wasmeier, seine Trainingstricks und Kniffe. Wer mitmacht, dem geht auf der Piste die Puste nie aus. „Wasi“ vermittelt zunächst, auf was es grundsätzlich ankommt: Kraft, Schnelligkeit, Ausdauer, Beweglichkeit -- und Spaß. Natürlich berücksichtigt der Weltmeister, dass Einsteiger, Genussfahrer oder schneidige Carver unterschiedlich hart trainieren sollten. Gemeinsam verfolgen alle das Ziel, locker und konzentriert auch lange Abfahrten zu meistern. Herzstück des Fitness-Ratgebers ist der „Acht-Wochen-Plan“ samt Übungen. Vom Frontswing bis zur Meniskusprophylaxe wird in Wort und Bild alles bestens erklärt. Im „Wasi-Spezial“ gibt der Schlierseer nützliche Tipps. So erfahren Wintersportler, dass beim Training ein zwischen die Knie geklemmter Ball hilft, Bewegungen exakt einzuüben. Ein Extra-Teil empfiehlt Training mit Thera-Band. Mittels einer beigefügten DVD zeigt „Wasi“ in bewegten Bildern, wie die Übungen ganz genau ablaufen. Dann geht’s auf die Piste, zu guter Letzt stürzen wir uns zusammen mit dem Ski-Ass die Lauberhorn-Abfahrt in Wengen hinab. Die eindrucksvolle Kameraperspektive kennen alte Hasen von der klassischen TV-Skigymnastik mit Rosi Mittermaier und Christian Neureuther. Dieses Fitnessprogramm für Skifahrer bringt es übersichtlich und glasklar auf den Punkt. Gekonnt verbindet der Weltmeister bewährtes Wintersport-Wissen mit moderner Trainingslehre. Und wer gut vorbereitet zu Tal schwingt, vermeidet schmerzhafte Stürze, denn diese sind oft Folge mangelnder Kraft. Deshalb kann Markus Wasmeier ruhigen Gewissens versprechen: „Mit einer guten Kondition werden Sie die nächste Saison als ihren persönlichen Jahrhundertwinter auf Skiern erleben.“ Na denn, Ski heil. --Herwig Slezak ---------------------------- Snježni kristali iskre u zimskom suncu, a pravi prah kovitla se kroz zrak. Curls dreamwetter, privlači skijaše na planini. Srećom, najuspješniji njemački natjecatelj svih vremena, Markus Wasmeier, sada otkriva svoje trikove i trikove. Ako ste sudionik, nikada nećete izaći na padinama. ?? Wasi ?? Prije svega, to vam govori o čemu se radi: snaga, brzina, izdržljivost, agilnost i zabava. Naravno, svjetski prvak uzima u obzir da početnici, vozači užitka ili precizni carvers trebaju se drugačije truditi. Zajedno, svi od njih traže cilj svladavanja dugih staza u opuštenom i fokusiranom načinu. Srce fitness vodiča je osam tjedan plan? uključujući vježbe. Od prednjeg do meniskusne profilakse sve se objašnjava riječima i slikama. U Wasi Specialu? Schlierseer pruža korisne savjete. To je način na koji zimski sportaši uče da tijekom treninga, lopta stisnuta između koljena pomaže u preciznom kretanju. Dodatni dio preporučuje vježbanje s Thera bendom. S priloženim DVD emisijama? Wasi? u pokretnim slikama, kako vježbe idu vrlo dobro. Zatim idemo na padine, i napokon, zajedno s ski ascom, spuštamo Lauberhorn spust u Wengenu. Impresivna perspektiva fotoaparata poznata je na stare zečeve klasične TV-gimnastike s Rosi Mittermaierom i kršćanskim Neureutherom. Ovaj fitness program za skijaše donosi jasnu i jasnu točku. Svjetski prvak kombinira iskušane i provjerene znanje zimskih sportova s ​​modernom teorijom treninga. A tko se dobro priprema za dolinu, izbjegava bolne padove, jer to je često zbog nedostatka snage. Zato je Markus Wasmeier obećavao s čistom savješću: `S dobrom kondicijom, sljedeće sezone ćete doživjeti kao svoje osobno zimovanje skijama. Pa, iscjeljivanje skija. - Hwwig Slezak Minhen ,2007.god.,ilustrovana u boji. MARKUS VASMAJER,Skijanje.✔️ Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```+ CD✔️ 1k

T`ai Chi: povratak zdravlju, potpun pristup / Kenpo - kritički osvrt Izdavači: Tribina, Zagreb / Sportska knjiga, Beograd Povez: broširan Broj strana: 175 Ilustrovano. Format: 20 x 28 cm Tajđićuen ili taj či čuan (preko engleskog jezika) (kin. 太极拳; pinjin: tàijíquán; eng. Tai chi chuan) kineska je borilačka veština prepoznatljiva po sporim, fluidnim pokretima. Vežba se najčešće radi očuvanja i poboljšavanja zdravlja, a borilački aspekt je manje izražen. Veština se zasniva na sistemu pokreta, vežbi, formi (kombinacija pokreta), disanja, koncentracije i vizuelizacije koje imaju za cilj ovladavanje čijem u skladu sa tradicionalnim kineskim filozofskim i medicinskim principima. Tajđićuen 太极拳 Yang-single.jpg Jang Čengfu u jang stilu Zemlja porekla Kina Osnivač/i Žang Sanfeng Olimpijski sport samo kao demonstracija Naziv Tajđićuen poteče od dve reči — „Tajđi” (taiji), u kineskoj filozofiji koncept „tačke najvišeg dometa”, „polaran” ili „vrhunac uzvišenja”, nasuprot „Vuđi” (wuji) konceptu (bukvalno prevedenom kao „bez polova” ili „beskonačan”) i „Ćuen” (quan) odnosno „pesnica”, termin koji se odnosi na borilačke veštine bez upotrebe oružja. Mada se Tajđićuen često skraćeno zove Tajđi, ta dva pojma su zapravo potpuno različita. Tajđi se, kako u Taoizmu tako i u Konfučijanstvu, često pominje u vezi sa kineskom kosmologijom gde označava početak Univerzuma (što bi se moglo odnositi na nešto poput Velikog praska). U tom kontekstu, Vuđi bi označavao stanje koje je postojalo pre kosmosa a Tajđi nakon njegovog nastanka. Simbol Tajđija, taijitu, predstavljen je jedinstvom dve suprotnosti u obliku dve ribe, jedne crne a druge bele, unutar zatvorenog kruga. Drugim rečima, Tajđi u kineskoj filozofiji predstavlja jedinstvo ili međuovisnost svega što postoji.[1] Način korišćenja Tajđićuena u borbi je potpuno zasnovan na principima jin i janga i njihovoj dinamičkoj međupovezanosti. Svaka celina ima dve strane i sve u prirodi i univerzumu se menja mada naizgled miruje. Tako i telo Tajđićuen majstora koje, mada plovi polako kao reka, može da obuzda svakog ko pokuša da ga napadne koristeći snagu ili brzinu. Unutra je mir, spolja pokret. Kako se težište prabaci na jednu nogu, druga postane slobodna i laka. Dok jedan dio tela miruje, drugi se polako pokreće. Dok se jedan dio tela opusti i postane mek kao pena, drugi postane tvrd kao kamen… Gornji i donji dio tela, levo i desno, napred / nazad, pokret / mirovanje, sve se koristi u skladu sa okolinom i u cilju borbe u kojoj je ideal pobediti sa što manje truda. Ali Tajđićuen je daleko više nego samo borilačka veština jer onaj ko ovlada principima univerzuma shvati da neprijatelj zapravo uopšte i ne postoji. Načina na koji se Tajđićuen trenira ima mnogo ali se u praksi najčešće koriste sklopovi pokreta sa zamišljenim protivnicima taolu (sa ili bez oružja), vežbe dugotrajnog uspravnog stajanja sa savijenim kolenima džan džuang za veću izdržljivost tela (pogotovo nogu) i jačanje čija, te jedne vrste rvanja, tuišou, u kojoj je cilj da se protivnik izbaci iz ravnoteže guranjem (ili spreči odbranom) ali jedino korišćenjem ruku ili tela. Danas se Tajđićuen proširio već svuda po svetu. Većina mnogobrojnih modernih stilova se razvila na osnovama jednog od pet tradicionalnih stilova: čen, jang, sun, vu i drugi vu (na kineskom se pišu drugačije). Ali svi oni istorijski potiču iz sela Čenđjagou u Henan provinciji. U Kini Tajđićuen se svrstava u grupu Vudang stilova[2] koji se karakterišu korišćenjem unutrašnje sile.[3] Vudang je inače planina u Kini sa koje potiču mnogi unutrašnji / meki (neiđja) stilovi Kung fua dok, s druge strane, postoje mnogi drugi spoljni / tvrdi (vaiđja) stilovi koji su više baziarni na fizičkoj sili i brzini. Kulture Istoka Kineska alternativna narodna tradicionalna medicina

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Rukju kraljevstvo je aneksirao Japan 1879. godine. Karate je prispeo u Japan početkom 20. veka tokom vremena migracija, pošto su Rukjuanci, posebno iz Okonave, tražili posao u Japanu.[4] Ovaj sport je bio sistematski predavan u Japanu nakon Tajšove ere.[5] Godine 1922. Japansko ministarstvo obrazovanja je pozvalo Gičin Funakošija u Tokio da daje karate demonstracije. Godine 1924. je univerzitet Keio uspostavio prvi univerzitetski karate klub na Japanskoj teritoriji i do 1932. godine, glavni japanski univerziteti su imali karate klubove.[6] U toj eri eskalirajućeg japanskog militarizma,[7] ime je bilo promenjeno iz 唐手 („kineska ruka” ili „tangova ruka”`)[8] u 空手 („prazna ruka”) – oba od kojih se izgovaraju karate u japanskom – da bi se stavilo na znanje da Japanci žele da razviju borbeni oblik u japanskom stilu.[9] Nakon Drugog svetskog rata, Okonava je postala važna vojna lokacija Sjedinjenih država i karate je postao popularan među vojnim osobljem koje je bilo tamo stacionirano.[10] Filmovi o borilačkim veštinama iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka služili su velikom povećanju popularnosti borilačkih veština širom sveta, i u engleskom jeziku je reč karate počela da se koristi na generičan način kojim se obuhvataju sve na udarcima zasnovane orijentalne borilačke veštine.[11] Škole karatea su počele da se pojavljuju širom sveta, služeći onima sa prolaznim interesom, kao i onima zainteresovanim za dublje izučavanje veštine. Šigeru Egami, glavni instruktor stila Šotokan Dođo, je mišljenja da je „većina sledbenika karatea u inostranim zemljama zainteresovana za karate samo zbog njegovih borbenih tehnika ... Filmovi i televizija ... prikazuju karate kao misteriozni način borbe koji može izazvati smrt ili povredu jednim udarcem ... masovni mediji predstavljaju pseudo umetnost koja je daleko od stvarne stvari.”[12] Šošin Nagamin je izjavio, „Karate se može smatrati konfliktom u sebi ili kao životni maraton koji se može ostvariti samo kroz samodisciplinu, napornu obuku i sopstvene kreativne napore.”[13] Dana 28. septembra 2015, karate je bio u užem izboru sportova, zajedno sa bejzbolom, softbolom, skatebordomom, surfovanjem i sportskim penjanjem, koje bi trebalo uzeti u obzir za uključivanje na Letnju olimpijadu 2020. godine. Dana 1. juna 2016, izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta objavio je da podržava uključivanje svih pet sportova (računajući bejzboli i softbol kao jedan sport) u igre 2020. godine. Veb Japan (koga sponzira Japansko ministarstvo spoljnih poslova) navodi da ima preko 50 miliona karatista širom sveta,[14] dok Svetska karate federacija tvrdi da ima preko 100 miliona karatista širom sveta.... Marko Nicović (Kolašin, 10. maj 1946) srpski je advokat i bivši načelnik policije grada Beograda. Pripada drugoj generaciji karatista SFR Jugoslavije i jedan je od najboljih instruktor karatea u svetu. (Šihan 9. Dan). Biografija Marko Nicović je rođen 10. maja 1946. godine u Kolašinu kao najstarije dete oca Batrića i majke Dmitre. Nicovićevi roditelji su imali petoro sinova. Pored Marka ostala braća su Đorđe, Janko, Slobodan i Milorad. Porodica Nicović je nastala iz šireg crnogorskog bratstva Vlahovića. Nico, od koga nastaje prezime, bio je glavešina hajduka iz plemena Rovci koji su presretali turske karavane na putu od Bosne ka Carigradu. Od Markovog pretka Nica Vlahovića porodica nosi prezime Nicović. Osnovnu školu je završio u rodnom Kolašinu a gimnaziju u Peći. Nakon završene gimnazije 1964. godine dolazi na studije u Beograd gde upisuje Pravni fakultet na kome je diplomirao i magistrirao. Takođe je diplomirao je i na Međunarodnoj policijskoj akademiji FBI u SAD.[1][2] Karate Karate počinje da trenira 1966. godine u Parizu a već 1969. godine izabran je u seniorski tim karate reprezentacije Jugoslavije. Bio je višestruki šampion Jugoslavije i sveta do 1973. godine kada se povlači iz seniorskog tima a karateom je nastavio da se bavi kao instruktor. Nosilac je crnog pojasa Šihan, 9. dan u karateu i crnog pojasa 3. dan u džudou. Bio je član i predsedništva Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Značajno je doprineo razvoju karate sporta u Jugoslaviji i Srbiji. Japanski premijer Riotaro Hašimota mu je uručio 1994. godine Specijalnu nagradu za razvoj karate sporta u svetu. Danas je predsednik Svetske karate konfederacije.[3] Policija Nakon odsluženog vojnog roka zaposlio se u Beogradskoj policiji. Bio je viši inspektor u Odeljenju za krvne delikte, načelnik Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja droga a potom i načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta gradskog MUP-a. Pred kraj radne karijere bio je i specijalni savetnik pri MUP Srbije. Član je Međunarodne policijske asocijacije za borbu protiv droge.[4][2] Govori nekoliko jezika engleski, francuski i španski. Autor je tri knjige o karateu i dve knjige o narkoticima. Oženjen je i otac dvoje dece.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sakupljam knjige o borilačkim veštinama godinama. Posedujem impresivnu kolekciju knjiga ali u tom moru literature izdvojio bih svega nekoliko zaista vrednih… Jedna od vrednih knjiga koju sam nabavio pre nekoliko godina je “ Karate Do – Veliko Japansko pesničenje“ od autora Nenada Simića. Vrsno delo prepuno živih priča iz istorije stvaranja Karate veštine i stilova… Kada sam skoro video da je od istog autora izašla trilogija “ ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I,II, III “ bez razmišljanja sam naručio. I rekao sam sebi hoću ovu knjigu da promovišem na blogu jer zaslužuje svaku podršku. ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I, II,III Date: 21. oktobra 2015. Author: Иван Стефановић 0 Komentari Sakupljam knjige o borilačkim veštinama godinama. Posedujem impresivnu kolekciju knjiga ali u tom moru literature izdvojio bih svega nekoliko zaista vrednih… Jedna od vrednih knjiga koju sam nabavio pre nekoliko godina je “ Karate Do – Veliko Japansko pesničenje“ od autora Nenada Simića. Vrsno delo prepuno živih priča iz istorije stvaranja Karate veštine i stilova… Kada sam skoro video da je od istog autora izašla trilogija “ ZLATNA KNJIGA JAPANSKOG KARATEA I,II, III “ bez razmišljanja sam naručio. I rekao sam sebi hoću ovu knjigu da promovišem na blogu jer zaslužuje svaku podršku. DSCF3837 Sve tri knjige su luksuzno odštampane sa kvalitetnim povezom. Prosek stranica je 518. Knjige su prepune istorijskih podataka, intervjua i fotografija. Autor ove trilogije radio je strpljivo i temeljito što sam i očekivao od njega. Knjige su pisane pitko bez opterećujućeg stila. Podaci su jasni, priče su sažete pa se sve uklapa u jednu jasnu priču koja nas vodi u stvaranje istorije Karate veštine. Knjige obuhvataju retke intervjue sa vrhunskim karate majstorima poput: Hohan Soken, Kinđo Hiroši, Goši Jamagući, Hidetaka Nišijama, Hirokazu Kanazava, Manabu Murakami itd… Ovo je posebno značajno za mlađe karatiste koji bi trebali da pročitaju razmišljanja karate legendi. Njihove ispovesti kako se nekada treniralo, kako se odnosio učenik prema učitelju su zaista korisne i poučne priče. Od posebnog značaja je istorija Karate stilova. Autor je sjajno grupisao podneblja razvoja. Provešće vas od Kine, Okinave pa do Japana. Ono što bih preporučio mlađim karatistima je da upoznaju istoriju svoje veštine jer bez nje slabo će pronaći suštinu onoga što vežbaju. Ova zlatna trilogija će im pribiližiti bitne stvari o Karateu. Ujedno preporučujem trilogiju i Kung Fu praktičarima jer svaka poruka i mudrost starih majstora je zlata vredna bez obzira što to nije vaš stil. Na pitanje novinara D.W kojeg je uputio čuvenom majstoru Nišijami: “ Kakvo je Vaše mišljenje o mladim crnim pojasevima “?, sensei Nišijama je rekao: “ Nemam ništa protiv dok su juniori tehnički kvalifikovani, i mislim da bi trebalo da budu promovisani kao ostali. Međutim, kada napune osamnaest godina, trebalo bi da budu ponovo procenjeni kao i regularni crni pojasevi, i tek onda mogu da budu promovisani u bilo koji drugi rang koji njihovi instruktori smatraju da je za njih premeran. “ Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Rukju kraljevstvo je aneksirao Japan 1879. godine. Karate je prispeo u Japan početkom 20. veka tokom vremena migracija, pošto su Rukjuanci, posebno iz Okinave, tražili posao u Japanu.[4] Ovaj sport je bio sistematski predavan u Japanu nakon Tajšove ere.[5] Godine 1922. Japansko ministarstvo obrazovanja je pozvalo Gičin Funakošija u Tokio da daje karate demonstracije. Godine 1924. je univerzitet Keio uspostavio prvi univerzitetski karate klub na Japanskoj teritoriji i do 1932. godine, glavni japanski univerziteti su imali karate klubove.[6] U toj eri eskalirajućeg japanskog militarizma,[7] ime je bilo promenjeno iz 唐手 („kineska ruka” ili „tangova ruka”`)[8] u 空手 („prazna ruka”) – oba od kojih se izgovaraju karate u japanskom – da bi se stavilo na znanje da Japanci žele da razviju borbeni oblik u japanskom stilu.[9] Nakon Drugog svetskog rata, Okinava je postala važna vojna lokacija Sjedinjenih država i karate je postao popularan među vojnim osobljem koje je bilo tamo stacionirano.[10] Filmovi o borilačkim veštinama iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka služili su velikom povećanju popularnosti borilačkih veština širom sveta, i u engleskom jeziku je reč karate počela da se koristi na generičan način kojim se obuhvataju sve na udarcima zasnovane orijentalne borilačke veštine.[11] Škole karatea su počele da se pojavljuju širom sveta, služeći onima sa prolaznim interesom, kao i onima zainteresovanim za dublje izučavanje veštine. Šigeru Egami, glavni instruktor stila Šotokan Dođo, je mišljenja da je „većina sledbenika karatea u inostranim zemljama zainteresovana za karate samo zbog njegovih borbenih tehnika ... Filmovi i televizija ... prikazuju karate kao misteriozni način borbe koji može izazvati smrt ili povredu jednim udarcem ... masovni mediji predstavljaju pseudo umetnost koja je daleko od stvarne stvari.”[12] Šošin Nagamin je izjavio, „Karate se može smatrati konfliktom u sebi ili kao životni maraton koji se može ostvariti samo kroz samodisciplinu, napornu obuku i sopstvene kreativne napore.”[13] Dana 28. septembra 2015, karate je bio u užem izboru sportova, zajedno sa bejzbolom, softbolom, skejtbordom, surfovanjem i sportskim penjanjem, koje bi trebalo uzeti u obzir za uključivanje na Letnju olimpijadu 2020. godine. Dana 1. juna 2016, izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta objavio je da podržava uključivanje svih pet sportova (računajući bejzboli i softbol kao jedan sport) u igre 2020. godine. Veb Japan (koga sponzoriše Japansko ministarstvo spoljnih poslova) navodi da ima preko 50 miliona karatista širom sveta,[14] dok Svetska karate federacija tvrdi da ima preko 100 miliona karatista širom sveta.[15] Istorija Ime Karatedo (japanski = prazna ruka), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filozofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618. do 907. godine). Time je kinesko poreklo ove borilačke veštine bilo ispoljeno u samom imenu. Onda se u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.