HRVATSKE MARINE (HORVÁT MARINÁK)IZ PTIČIJE PERSPEKTIVE SA OZNAKAMA PRUŽANJA VIH USLUGA ZA NAUTIČARE U MARINI TEL.BROJEVI RADIO FREKVENCIJA ITD.MINIJATURNA KARTA SA OZNAKOM SVAKOG MESTA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Senjanović (1910. − 1982.)[1] je bio hrvatski plivač, plivački trener, športski pedagog, državni reprezentativac i rekorder te športski dužnosnik iz Splita. Životopis Rodio se je 1910. godine. Plivanje trenira od proljeća 1927. godine. Jadranove plivače trenirao je Hrvoje Macanović. Budući da je trener studirao u Zagrebu, Senjanović se pripremao sam ili ga je pripremao Srećko Čulić. Na državnom prvenstvu 1927. u Sušaku napravio je posvemašnji uspjeh, koji je praktično neponovljiv. Došao je kao anonimac, a vratio se s naslovima državnog prvaka. To su bili prvi naslovi prvaka koje je osvojio Jadran. Pobijedio je favorizirane plivače Viktorije. Senjanović je unutar 48 sati u prednatjecanju i u finalu preplivao 6,5 km i u svakoj disciplini u kojoj se je natjecao pobijedio i k tome u svakoj postavio nove jugoslavenske rekorde. Ukupno je postavio sedam rekorda, što kao pojedinac, što u štafetama. Vremena koja je isplivao bila su izvrsna i u europskim okvirima. Najvrjedniji je rezultat na 1500 m slobodno koji je te godine bio drugi u Europi, a bolji je bio samo poznati švedski švedski plivač Arne Borg. Drugi rezultat koji je onda bio izvrstan u svjetskim okvirima jest vrijeme koje je isplivao u štafeti 4 x 100 m, gdje je plivao na razini svjetskog rekorda, 0:59.8. Trenerskim se poslom bavio još dok je bio aktivni plivač. Trenirao je mnoge poznate plivače, a od 1933. pa do 1940. je u Jadranovoj upravi. Dugo je godina bio trener jugoslavenske reprezentacije. Stalno radno mjesto bilo mu je mjesto nastavnika tjelesnog odgoja. Radio je u Beogradu, a predavao je plivanje. Poslije je u športu radio u Italiji.

Nebojša Popović UVEK PRVI Slavo Stojković Košarkaški savez SCG, 2005. Košarkaška Fondacija Edicija Akademici košarke Kako je nastala jugoslovenska košarka Knjiga je u vrlo dobrom stanju Nebojša Popović (Irig, 8. februar 1923 — Beograd, 20. oktobar 2001) je bio košarkaški igrač, trener, reprezentativac i dugogodišnji funkcioner u košarkaškom sportu. Jedan je od tvoraca košarkaške sekcije Crvene zvezde i predvodnik generacije koja je osvojila 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša Popović je najzaslužniji za veliku ekspanziju košarke u bivšoj SFRJ. Svojevremeno dugogodišnji generalni sekretar FIBA Borislav Stanković rekao da je „Nebojša Popović bio pokretač svega“, a jedan od naših najboljih i najtrofejnijih trenera svih vremena Ranko Žeravica „da je Nebojša Popović otac Jugoslovenske košarke“. Jedan je od osnivača Košarkaškog kluba Crvena Zvazda sa članskom kartom br. 1. Člansku kartu sa istim brojem je preuzela njegova ćerka Zvezdana 2015. godine, nakon obnavljanja članstva. Ličnim trudom sa ostalim entuzijastima poput Bore Stankovića podigao je koševe na Malom Kalemegdanu, mestu gde će Crvena zvezda igrati dugi niz godina, a gde joj je i danas sedište. Igračka i trenerska karijera mu se isprepliću, jer je istovremeno i igrač i trener u prvim posleratnim godinama. Učestvovao je u osvajanju 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša je bio kapiten i najbolji strelac Crvene zvezde u tri sezone 1946. (65 poena na sedam utakmica), 1947. (146 poena u devet mečeva – prosek 16,2 po meču, sjajan za to vreme) i 1949. (163 poena na 18 utakmica). Za Crvenu zvezdu je odigrao 58 takmičarskih utakmica i postigao 518 poena (prosek 8,9 poena po meču). Igračku karijeru proveo je u Crvenoj zvezdi (1945—1951) a jedno vreme je nastupao i za italijansku ekipu Galatarze tokom 1952. godine. Podjednako uspešan bio je i kao trener u ženskoj konkurenciji, a sa ŽKK Crvena zvezda osvojio je sedam šampionskih titula (1946—1952), što ga sa 17 titula prvaka države svrstava u red naših najuspešnijih trenera svih vremena. Odigrao je 39 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1946—1952). Učestvovao na Svetskom prvenstvu U Buenos Ajresu 1950. Ostalo je zabeleženo da je Nebojša postigao prvi koš na Svetskim prvenstvima, a u Argentini bio i igrač i trener „plavih“. Igrao je i na Evropskom prvenstvu u Pragu 1947. Po završetku igračke i trenerske kariijere postaje generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, član je Tehničke komisije FIBA 35 godina, predsednik Komisije FIBA za međunarodna takmičenja, predsednik Košarkaškog saveza Beograda, predsednik Košarkaškog saveza Srbije (1982—1983) i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije (1985—1987). Bio je glavni i odgovorni urednik Jugoslovenske radio-televizije. Više od četiri decenije radio je kao dopisnik iz Beograda za renomirani italijanski sportski dnevnik Gazeta delo Sport. FIBA mu je 1997. uručila Orden časti, a Međunarodni olimpijski komitet ga je odlikovao prestižnom nagradom „Sportska univerzalnost“. U Alkobendasu predgrađu Madrida, Španija, 1. marta 2007. godine, otvorena je Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. Zajedno sa još 38 ličnosti bilo je i 5 košarkaških igrača, trenara, sudija i košarkaših radnika iz Srbije koji su zadužili košarkaški sport. Među njima je i Nebojša Popović

Za kolecionare i lubitelja ... Pravi kolecionarski primerak RARE Stari ZAGI privezak za ključeve, Univerzijada 1987 Zagreb Jugoslavija Vrlo vrlo redak. Nov nije korišćen bez mane. Dimenzije: širina 3 X visina 4 cm. sa alkom visina je 9 cm. Metalni boje antik bronza, ne znam da li je u osnovi od bronze ali spolja jeste. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. 14. O Univerzijadi 1987 i Plavoj veverici Zagi, maskota Univerzijade održane 1987. u Zagrebu Jugoslavija - pogledati petu fotografiju. Stariji će se setiti da su zastavu sa olimpijskim krugovima u maksimirski stadion uneli Darjan Petrič, Jelica Komnenović, Bruno Orešar, Darko Pančev, Darjan Petrič, Mirko Čulić, Slađana Božić, Ivan Šibl, Tomislav Paškvalin i Slobodanka Čolović. Ili bar nekog imena. Zašto ne i najlepše sportistkinje bivše Jugoslavije, Šibenčanke Danire Nakić. Na borilištima su carovale moćna američka sprinterka Gvendi Torens koja je osvojila zlatne medalje na sto i dvesta metara i u štafeti. Najuspešnija sportistkinja bila je Rumunka Noemi Jung sa pet zlata I dve bronze. Jugoslavija je u košarci pregazila SAD, osvojila zlato, a Dražen zabio 35 koševa. I košarkašice su osvojile turnir, Darjan Petrič dva srebra, najbolji na 800 metara bili su Slobodan Popović i Slobodanka Čolović. Sjajni sastav odbojkaša osvojio je zlatnu medalju, pobedivši u finali NR Kinu Plava veverica Zagi, maskota Univerzijade održane 1987. u Zagrebu, bila je poslednji simbol velikog međunarodnog sportskog nadmetanja u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Teško je bilo nadmašiti sarajevskog Vučka, ali se Zagreb potrudio, pomalo i dozvoljeno “prepisivao” – a pobednika će proglasiti svako od posmatrača I stanovnika države u kojoj je već tada zajedništvo postajalo upitno. Ako je “ipsilon” zamenio prvobitno “u” na idejnom rešenju zastave i “markice”, zbog pobune partizana koji su u njemu videli asocijaciju na ustaštvo, veverica je na plebiscitu u organizaciji Večernjeg lista potukla vrapca, kosa i medveda. Ideja je rođena, realizacija poverena jednom od prvaka Zagrebačke škole animiranog filma Nedeljku Dragiću koji je oblikovanje završio februara 1985. Zagijev kum bio je, prema nekim sećanjima, legendarni košarkaški trener i čovek iz Organizacionog odbora Univerzijade Mirko Novosel. Pojavio se Zagi i kao takmičar u svih 12 sportova zastupljenih na Univerzijadi. Univerzijada je, kao i sva velika takmičenja, imala prateće pričice i novinske legende; pratila ju je nezvanična “istina” da Beograd nije hteo da plamen Univerzijade zapali Cibonina zvezda i najbolji košarkaš sveta Dražen Petrović, te je kompromis nađen tako što je svečanu zakletvu položila atletičarka Slobodanka Čolović, takođe najbolja na svetu. “Zagreb je od sinoć centar svijeta. Na tisuće mladića i djevojaka iz svakoga kraja ovog našeg planeta sjatilo se na zelenom tepihu maksimirskog stadiona da se druže, raduju, vesele, da se viteški nameću u sportskim vještinama. Razigrana mladost u skladnom ritmu muzike i pokreta u neopisivu šarenilu boja okupila se sinoć pod geslom ‘Svijet mladih za svijet mira’, s jedinom željom da sutra ne bude topovska meta, nego da u miru gradi sretniji i ljepši život - svoju budućnost. Sinoćnje je veselje bilo svojevrsna proslava rođendana petmilijarditog stanovnika jedine poznate oaze u nepojmljivom beskraju svemira, naše Zemlje”. Ovako je otvaranje Univerzijade obeležio Večernji list. Pomenuti petmilijarditi Zemljanin je Matej Gašpar, beba rođena u Klinici za ženske bolesti i porode u Petrovoj ulici. Igre je inače otvorio Lazar Mojsov (1920-2011), tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, istinski gospodin među drugovima, završavajući svoj govor sloganom Univerzijade. U svečanoj loži bili su partijski funkcioner i “glavni” za Univerzijadu Josip Vrhovec, predsednik Cavezne vlade Branko Mikulić, te članovi Predsedništva Sinan Hasani i Radovan Vlajković. Začula se pesma Trešnjevačkih mališana “Zagi, Zagi, Zagi, za Zagreb za svijet/Zagi, Zagi, Zagi, za Zagreb nek se čuje…” U svakom slučaju, ocene međunarodne sportske javnosti i brojke govore najviše; dve godine se Zagreb pripremao za, ocena je učesnika, najbolju Univerzijadu u istoriji. Učestvovalo je 5.573 takmičarki i takmičara (3.904 sportista i 1.669 pratioca), iz 121 države; Jugoslavija je imala 332 predstavnika u osam disciplina. Gradovi domaćini, pored Zagreba, bili su Varaždin, Kumrovec, Čakovec, Petrinja, Sisak, Zelina, Jastrebarsko I Bjelovar. Uloženo je oko 300 milijuna evra, Zagreb je dobio Jarun, najlepše veslačko borilište u Evropi, devet dvorana, tri bazena, Cibonin toranj, preuređeni Dom sportova i Dinamov stadion, sportski kompleks na Šalati dobio je novi izgled, kao i više od 200 zgrada u centru. A Zagi se šepurio iz izloga, sa reklama (nije bilo bilborda), sa ambalaže za sve i svašta, što je bio oprobani recept za smanjenje poreza. Autor Nedeljko Dragić “priznaće” da Zagi “malo podsjeća na Disneyev obli stil, ali s manje volumena”. “Našao sam neku sredinu. Doduše, ja jesam odgojen na Disneyevu stilu, kao mali dečko drugo nisam ni vidio i počeo sam to imitirati. Poslije sam se sasvim odmakao, čak toliko da sam u Zagreb filmu odbio prvi film raditi u toj maniri pod cijenu da više nikad ništa ne napravim. Ipak, kod Zagija sam bio svjestan da mora imati malu asocijaciju na njega da bude simpatičan. Kalkulantski sam to napravio. Shvatio sam što je marketing i bio je dobar. Radeći Zagija, koristio sam se i iskustvom s Olimpijade u Sarajevu 1984. za koju sam radio sve animirane filmove i materijale vezane uz Vučka. Znao sam što radim. Danas, kad sretnem nekog mladog i kažu mu: ‘On je nacrtao Zagija’, svi ga znaju. Dakle, uspjelo je. A to je i bio cilj jer svoju sam umjetnost prodavao putem filmova i karikatura, a kod Zagija sam radio kompromise. Ali ne bezobrazno jer, što god radite s primisli da ćete nešto podvaliti, to neće proći. Sve morate raditi sa srcem “, pričao je docnije Nedeljko Dragić. Bila je to sjajna Univerzijada. Nije ostvaren “Svijet mladih za svijet mira”. Ali zato, Zagi nije zaboravljen. Detalnije možete pogledati link :Zagi maskota univerzijade

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Radomir Mudrić (Vršac, 1953) je univerzitetski profesor i doktor fizičke kulture. Učenik je Vladimira i Ilije Jorge, druga generacija karatista u SFR Jugoslavije i jedan od osnivača Karate saveza Beograda. Nosilac je crnog pojasa (Hanši 8. Dan u tradicionalnom Šotokan-Fudokan karateu). Izučava i usavršava se u Karate Đucu, koji i promoviše od 1995. godine. Obrazovanje i profesionalna karijera Rođen 22. jula 1953. godine u Vršcu. Diplomirao na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu 1978. godine. Na istom Fakultetu magistrirao je 1994. godine a doktorirao 1999. godine, sa temom „Varijabilitet vremenskih parametara napada u karateu”.[1] Od 1978. godine radio je kao profesor fizičkog vaspitanja u Obrazovnom grafičkom centru u Novom Beogradu, nakon toga od 1979. radi u Sportskom centru 25. maj, u Beogradu. Od 1994. godine bio je zaposlen u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu MUP Republike Srbije kao nastavnik u zvanju profesora na predmetu Specijalno fizičko obrazovanje. Od 2006. god. profesor na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu (trenerski smer).

60729) Joga za neupućene , Autori: Georg Feuerstein, Larry Payne , Mikro knjiga Beograd 2005 , ekada smatrana oblašću kojom su se zanimali samo istočnjački mistici, joga je zapravo praktična disciplina za um i telo koja može obogatiti svačiji život – i fizički i duhovno. Danas jogu vežbaju sportisti na treninzima, osobe koje se oporavljaju od srčanih tegoba, osobe s hroničnim bolovima u leđima, trudnice, porodilje... U knjizi Joga za neupućene otkrićete kako da: - Sastavite sopstveni program za vežbanje joge i vratite mir u svoj haotični život - pomoću joge pobedite stres - Vežbate jogu kako biste bolje podneli svakodnevne napore, PMS, trudnoću i menopauzu - Izaberete odgovarajuću odeću i rekvizite, i napravite pogodnu atmosferu za jogu - Izgledate i osećate se bolje uz samo nekoliko jednostavnih poza Sadržaj Uvod Poglavlje 1 Osnovni pojmovi o jogi: šta treba da znate Poglavlje 2 Priprema, pozor, joga! Poglavlje 3 Završne pripreme Poglavlje 4 Opušteni kao nedeljno jutro: umetnost oslobađanja od stresa Poglavlje 5 Disanje i kretanje – na lak naačin Poglavlje 6 Šta raditi i kada – značaj planiranja Poglavlje 7 Sedenje na lak način Poglavlje 8 Ispravite se Poglavlje 9 Stabilni kao hrast: veština održavanja ravnoteže Poglavlje 10 Trbušasta snaga Poglavlje 11 Posmatrajte svet naopačke Poglavlje 12 Savij se da bi se uspravio Poglavlje 13 Prednost uvrnutosti Poglavlje 14 Dinamički stav: pozdrav Suncu Poglavlje 15 Preporučeni planovi vežbi Poglavlje 16 Napravite sopstveni plan vežbi Poglavlje 17 Jednostavna pomagala – zašto i kako se koriste Poglavlje 18 U krevetu s jogom Poglavlje 19 Meditacija i viši nivo joge Poglavlje 20 Joga u posebnim situacijama Poglavlje 21 Deset saveta za kvalitetno vežbanje joge Poglavlje 22 Deset dobrih razloga za upražnjavanje joge Dodatak Dodatni izvori informacija o jogi mek povez, format 16,5 x 23 cm , latinica, ilustrovano, 320 strana ,