HRVATSKE MARINE (HORVÁT MARINÁK)IZ PTIČIJE PERSPEKTIVE SA OZNAKAMA PRUŽANJA VIH USLUGA ZA NAUTIČARE U MARINI TEL.BROJEVI RADIO FREKVENCIJA ITD.MINIJATURNA KARTA SA OZNAKOM SVAKOG MESTA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Senjanović (1910. − 1982.)[1] je bio hrvatski plivač, plivački trener, športski pedagog, državni reprezentativac i rekorder te športski dužnosnik iz Splita. Životopis Rodio se je 1910. godine. Plivanje trenira od proljeća 1927. godine. Jadranove plivače trenirao je Hrvoje Macanović. Budući da je trener studirao u Zagrebu, Senjanović se pripremao sam ili ga je pripremao Srećko Čulić. Na državnom prvenstvu 1927. u Sušaku napravio je posvemašnji uspjeh, koji je praktično neponovljiv. Došao je kao anonimac, a vratio se s naslovima državnog prvaka. To su bili prvi naslovi prvaka koje je osvojio Jadran. Pobijedio je favorizirane plivače Viktorije. Senjanović je unutar 48 sati u prednatjecanju i u finalu preplivao 6,5 km i u svakoj disciplini u kojoj se je natjecao pobijedio i k tome u svakoj postavio nove jugoslavenske rekorde. Ukupno je postavio sedam rekorda, što kao pojedinac, što u štafetama. Vremena koja je isplivao bila su izvrsna i u europskim okvirima. Najvrjedniji je rezultat na 1500 m slobodno koji je te godine bio drugi u Europi, a bolji je bio samo poznati švedski švedski plivač Arne Borg. Drugi rezultat koji je onda bio izvrstan u svjetskim okvirima jest vrijeme koje je isplivao u štafeti 4 x 100 m, gdje je plivao na razini svjetskog rekorda, 0:59.8. Trenerskim se poslom bavio još dok je bio aktivni plivač. Trenirao je mnoge poznate plivače, a od 1933. pa do 1940. je u Jadranovoj upravi. Dugo je godina bio trener jugoslavenske reprezentacije. Stalno radno mjesto bilo mu je mjesto nastavnika tjelesnog odgoja. Radio je u Beogradu, a predavao je plivanje. Poslije je u športu radio u Italiji.

Nebojša Popović UVEK PRVI Slavo Stojković Košarkaški savez SCG, 2005. Košarkaška Fondacija Edicija Akademici košarke Kako je nastala jugoslovenska košarka Knjiga je u vrlo dobrom stanju Nebojša Popović (Irig, 8. februar 1923 — Beograd, 20. oktobar 2001) je bio košarkaški igrač, trener, reprezentativac i dugogodišnji funkcioner u košarkaškom sportu. Jedan je od tvoraca košarkaške sekcije Crvene zvezde i predvodnik generacije koja je osvojila 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša Popović je najzaslužniji za veliku ekspanziju košarke u bivšoj SFRJ. Svojevremeno dugogodišnji generalni sekretar FIBA Borislav Stanković rekao da je „Nebojša Popović bio pokretač svega“, a jedan od naših najboljih i najtrofejnijih trenera svih vremena Ranko Žeravica „da je Nebojša Popović otac Jugoslovenske košarke“. Jedan je od osnivača Košarkaškog kluba Crvena Zvazda sa članskom kartom br. 1. Člansku kartu sa istim brojem je preuzela njegova ćerka Zvezdana 2015. godine, nakon obnavljanja članstva. Ličnim trudom sa ostalim entuzijastima poput Bore Stankovića podigao je koševe na Malom Kalemegdanu, mestu gde će Crvena zvezda igrati dugi niz godina, a gde joj je i danas sedište. Igračka i trenerska karijera mu se isprepliću, jer je istovremeno i igrač i trener u prvim posleratnim godinama. Učestvovao je u osvajanju 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša je bio kapiten i najbolji strelac Crvene zvezde u tri sezone 1946. (65 poena na sedam utakmica), 1947. (146 poena u devet mečeva – prosek 16,2 po meču, sjajan za to vreme) i 1949. (163 poena na 18 utakmica). Za Crvenu zvezdu je odigrao 58 takmičarskih utakmica i postigao 518 poena (prosek 8,9 poena po meču). Igračku karijeru proveo je u Crvenoj zvezdi (1945—1951) a jedno vreme je nastupao i za italijansku ekipu Galatarze tokom 1952. godine. Podjednako uspešan bio je i kao trener u ženskoj konkurenciji, a sa ŽKK Crvena zvezda osvojio je sedam šampionskih titula (1946—1952), što ga sa 17 titula prvaka države svrstava u red naših najuspešnijih trenera svih vremena. Odigrao je 39 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1946—1952). Učestvovao na Svetskom prvenstvu U Buenos Ajresu 1950. Ostalo je zabeleženo da je Nebojša postigao prvi koš na Svetskim prvenstvima, a u Argentini bio i igrač i trener „plavih“. Igrao je i na Evropskom prvenstvu u Pragu 1947. Po završetku igračke i trenerske kariijere postaje generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, član je Tehničke komisije FIBA 35 godina, predsednik Komisije FIBA za međunarodna takmičenja, predsednik Košarkaškog saveza Beograda, predsednik Košarkaškog saveza Srbije (1982—1983) i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije (1985—1987). Bio je glavni i odgovorni urednik Jugoslovenske radio-televizije. Više od četiri decenije radio je kao dopisnik iz Beograda za renomirani italijanski sportski dnevnik Gazeta delo Sport. FIBA mu je 1997. uručila Orden časti, a Međunarodni olimpijski komitet ga je odlikovao prestižnom nagradom „Sportska univerzalnost“. U Alkobendasu predgrađu Madrida, Španija, 1. marta 2007. godine, otvorena je Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. Zajedno sa još 38 ličnosti bilo je i 5 košarkaških igrača, trenara, sudija i košarkaših radnika iz Srbije koji su zadužili košarkaški sport. Među njima je i Nebojša Popović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea. Radomir Mudrić (Vršac, 1953) je univerzitetski profesor i doktor fizičke kulture. Učenik je Vladimira i Ilije Jorge, druga generacija karatista u SFR Jugoslavije i jedan od osnivača Karate saveza Beograda. Nosilac je crnog pojasa (Hanši 8. Dan u tradicionalnom Šotokan-Fudokan karateu). Izučava i usavršava se u Karate Đucu, koji i promoviše od 1995. godine. Obrazovanje i profesionalna karijera Rođen 22. jula 1953. godine u Vršcu. Diplomirao na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu 1978. godine. Na istom Fakultetu magistrirao je 1994. godine a doktorirao 1999. godine, sa temom „Varijabilitet vremenskih parametara napada u karateu”.[1] Od 1978. godine radio je kao profesor fizičkog vaspitanja u Obrazovnom grafičkom centru u Novom Beogradu, nakon toga od 1979. radi u Sportskom centru 25. maj, u Beogradu. Od 1994. godine bio je zaposlen u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu MUP Republike Srbije kao nastavnik u zvanju profesora na predmetu Specijalno fizičko obrazovanje. Od 2006. god. profesor na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu (trenerski smer).

60729) Joga za neupućene , Autori: Georg Feuerstein, Larry Payne , Mikro knjiga Beograd 2005 , ekada smatrana oblašću kojom su se zanimali samo istočnjački mistici, joga je zapravo praktična disciplina za um i telo koja može obogatiti svačiji život – i fizički i duhovno. Danas jogu vežbaju sportisti na treninzima, osobe koje se oporavljaju od srčanih tegoba, osobe s hroničnim bolovima u leđima, trudnice, porodilje... U knjizi Joga za neupućene otkrićete kako da: - Sastavite sopstveni program za vežbanje joge i vratite mir u svoj haotični život - pomoću joge pobedite stres - Vežbate jogu kako biste bolje podneli svakodnevne napore, PMS, trudnoću i menopauzu - Izaberete odgovarajuću odeću i rekvizite, i napravite pogodnu atmosferu za jogu - Izgledate i osećate se bolje uz samo nekoliko jednostavnih poza Sadržaj Uvod Poglavlje 1 Osnovni pojmovi o jogi: šta treba da znate Poglavlje 2 Priprema, pozor, joga! Poglavlje 3 Završne pripreme Poglavlje 4 Opušteni kao nedeljno jutro: umetnost oslobađanja od stresa Poglavlje 5 Disanje i kretanje – na lak naačin Poglavlje 6 Šta raditi i kada – značaj planiranja Poglavlje 7 Sedenje na lak način Poglavlje 8 Ispravite se Poglavlje 9 Stabilni kao hrast: veština održavanja ravnoteže Poglavlje 10 Trbušasta snaga Poglavlje 11 Posmatrajte svet naopačke Poglavlje 12 Savij se da bi se uspravio Poglavlje 13 Prednost uvrnutosti Poglavlje 14 Dinamički stav: pozdrav Suncu Poglavlje 15 Preporučeni planovi vežbi Poglavlje 16 Napravite sopstveni plan vežbi Poglavlje 17 Jednostavna pomagala – zašto i kako se koriste Poglavlje 18 U krevetu s jogom Poglavlje 19 Meditacija i viši nivo joge Poglavlje 20 Joga u posebnim situacijama Poglavlje 21 Deset saveta za kvalitetno vežbanje joge Poglavlje 22 Deset dobrih razloga za upražnjavanje joge Dodatak Dodatni izvori informacija o jogi mek povez, format 16,5 x 23 cm , latinica, ilustrovano, 320 strana ,

KUNG - FU WU - SHU Slavko Truntić Trunta Dr Branko Kuleš Zagreb 1983 193 str ilustracija Kung-fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto) označava kineske borilačke veštine. Kung-fu na kineskom jeziku znači „vreme odmora”[1]. U stvari, kung-fu je na zapadu pogrešno preuzet pojam za kineske borilačke veštine. U Kini kung-fu odnosno gong fu nije pojam specijalno za borilačke veštine, nego za svaku veštinu dobijenu uz veliki i odlučni napor. Tradicionalni kineski naziv za borilačke veštine jeste vušu (kin. borbena ili borilačka veština). Kung-fu zapravo predstavlja svaku moguću tehniku koja se može iskoristiti u borbi, pa je zato pravilnije reći da se pod kung-fuom podrazumevaju borilačke tehnike uopšteno. U šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka pojam kung-fu se populizovao od Brus Lija i hongkongskih kung-fu-filmova (eastern), te se danas međuvremenom koristi i u samoj Kini za razlikovanje borilačke veštine od borilačkog sporta. Kung-fu se sastavlja od slova gong 功 koje označava dostignuće ili tekovinu, i fu 夫 koje stoji za čoveka. Od ovih slova sastavljeni pojam ima u kineskoj filozofiji jednu duboku interpretaciju. Kung-fu je čovekova namera, da se kroz stalni trud usavršava. Bilo šta da radimo, kroz naša dela se uvek pokazuje naše unutrašnje stanje. Ako usavršavamo naša dela, usavršavamo i same sebe. - Taiša Abelar U tom smislu kung-fu jeste rad na sebi, na svojoj ličnosti, tj. kroz konzekventnu odanost jednoj veštini. Ovde je pojam srodan sa do (put) u japanskim tradicionalnim veštinama. Pored doslovnog značaja koji ima pojam, do izražaja dolazi i filozofija tao i njegova spiritualna dimenzija i uticaj. Vušu (kin. 武术/武術, borbena/borilačka veština) označava kineske borilačke veštine. Drugi nazivi su guošu (kin. 国术/國術, nacionalna veština) i kvanfa ili kuen fat (kin. 拳法, metoda/veština pesnice). Na zapadu se za kineske borilačke veštine kaže često kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto), što je u početku bilo pogrešno izvedeno od kvanfa i šaolinskog kung fua (veštine odnosno napori šaolina). U Kini postoje borilačke veštine od kojih su neke njihove tradicije vekove stare. Danas su poznate par stotinu tradicionalnih i modernih borilačkih veština. Za poreklo većina stilova smatraju se borilačke veštine budističkih monaha manastira šaolina (šaolinski kung fu ili šaolin-kvanfa) ili one taoističkih monaha iz Vudang-planina. One nisu služile jedino za samoodbranu ili upotrebu u borbi, nego isto za meditaciju, fiskulturu i zdravstvenu nauku. Van monaških, kasnije i vojnih, nastao je s vremenom i aspekt pozorišnih igara, koji se naročito danas pimenjuje. Mnogi stilovi sadržavaju tehnike sa oružjem i bez oružja, gde do upotrebe dolaze različita oružja. Unutrašnji i spoljašnji stilovi Kineske borilačke veštine klasifikuju se često u dve grupe, na spoljašnje ili tvrde (kin. 外家拳, vai jia) i na unutrašnje ili meke stilove (kin. 內家拳, nei jia). U spoljašnjim ili tvrdim stilovima naglasuje se okretnost, snaga i brzina, u untrašnjim ili mekim stilovima protivnik se treba pobediti kroz mekost, znači time što se napadaču ne nudi direktan otpor, a posebno se naglasuje unutrašnja snaga, takozvani či. Spoljašnji stilovi povezuju se sa borilačkim veštinama šaolina, unutrašnji stilovi sa taoističkim monasima iz Vudanga. Poznati primeri spoljašnjih stilova su džet kun do Brus Lia ili ving čun, tai či čuan je danas možda najpoznatiji unutrašnji stil. Međutim, u sinologiji ova podela se smatra neadekvatnom, jer oboje grupe koriste spoljašnje i unutrašnje tehnike. Spoljašnji stilovi ističu više telesnu dinamičnost, unutrašnji stilovi vežbaju se meditativno i time lagano i polako. Podelu na spoljašnje i unutrašnje stilove predestiniraju pre svega privrženi tai či čuanu na zapadu, koji time žele da se ograniče onih škola i stilova u koje meditativni aspekt nema veliku važnost. Treba ali naglasiti da je meditativni aspekt u mnogim izvornim spoljašnjim stilovima imao važnu ulogu, najpre u šaolinu, dok drugi spoljašnji stilovi kao npr. ving čun ni u južnokineskom originalu tome nisu posvetili posebnu ili preveliku pažnju. Severni i južni stilovi Druga mogućnost klasifikacije kineskih borilačkih veština oslanja na geografske razlike, tj. na severne i južne stilove. Ova se klasifikacija koristi posebno u Kini. Kao srednji i neka vrsta veza između ovih ponekad se navodi šaolinski stil, ali generalno važi podela na severne i južne stilove. Karakteristike su: severni: široki, prostrani pokreti, brza trčanja, skokovi i visoki udarci nogama (neupućeni čovek bi neke od ovih stilova smatrao za tekvondo) južni: kratki, eksplozivni pokreti, viši stavovi, malo trčanja i skokovi (klasičan primer ving čun) Severni stilovi daju veću ulogu tehnikama s nogu, dok južni stilovi predestiniraju tehnike s rukama. Razlog za ove razlike bio je što su severni Kinezi višnji od južnih, takođe imaju i više slobodnih prostora. Drugi razlog je što je na severu bilo više borba sa konjicom nego na jugu, pa i odatle više upotreba udaraca s nogu. Oružje Oružja koja se koriste u vušu su: kineski mač, 劍 jian kineska sablja, 刀 dao tri štapa spojena (slično nunčakama, ove sa dva štapa), san ji gun dugi štap, 棍 gun kratki štap, 棍 duon gun lepeza, 棍 šan helebarda, 戟 pu dao ili da dao koplje, 槍 kvijang lanac, jiu ji bien Retka oružja su: oštrica strele na konopcu, šen bijao mačevi budak, šuan gao bič, bien meteorski čekić, liu ksing kvi Istorija Rana perioda Svaki narod i svaka kultura razvile su svoje specifične borilačke veštine. U Kini one se javljaju vrlo rano, no najraniji pismeni izveštaj ima se u generala Sun Cua u njegovoj knjizi „Umeće ratovanja“. Sun Cu nije se bavio filozofijom borilačkih veština, nego posmatrao je njihovu praktičnu korist, sa ciljem jedne što više efektivnije borbene veštine za vojnike, kojima je ona bila često jedina oprema u ratovanju. Prvi vušu u današnjem smislu nastaje za vreme čin-dinastije (221-207 p. n. e.), od taoističkih monaha. Vežbe su prvobitno služile za održavanje takozvane „ravnoteže sa nebom“ i za „borbu protiv demona“. Uticaj Budizma Sa vremenom nastaje u razvijanju vušua sve više promena k jednoj spiritualnoj strani. Dok je u početku taoistička filozofija bila najjača snaga u duhovnosti vušua, sa dolaskom Budizma budistički uticaj postaje jači. Za vreme tang-dinastije (618-907) obadva pravca su dospeli jednaki uticaj i držali međusobnu ravnotežu. Veoma važna tačka u istoriji vušua bio je dolazak Bodidarme u Kinu. Bodidarma, jedan budistički monah iz Indije, došao je oko 527. u dan danas poznati manastir Šaolin. Ovaj budistički manastir građen je 495. za vreme cara Tobe iz vej-dinastije (386-534). Bodidarma je u Šaolinu osnovao svoju školu čan-budizma, danas poznatiji pod japanskim nazivom zen budizam. Bodidarma međutim nije se koncentrisao jedino na spiritualnu nauku, nego je osnovao isto tehnike za vežbanje tela, koje će kasnije da se razviju u borilačke veštine šaolinskih monaha. Šaolinski monasi prvi put su se pročuli kao telohranitelji cara Li Šimina (598-649). Učenje šaolinskih borilačkih veština baziralo je na pet principije: postepeno dizanje opterećenosti, ne dopustiti brze promene i povrede ceo život intenzivno, istrajno i bez prekida vežbati uzdržavanje u jelu i nikakvo meso, izbegavanje alkohola i razvrata u svim okolnostima čuvati mir i smirenje, sećati se jedinstva smrti i života držati se strogog rituala i slediti utvrđene tradicije Tehnike su se sve više razvijale i njihova efektivnost poboljšale. Razvijanje borilačkih veština šaolina imale su vrhunac za vreme tang-dinastije. U to vreme pak, kad je cvetala kineska kultura, nastale su veći broj škola borilačkih veština i medicine. U ove škole svako je imao pristup, te nisu bile samo privatne nego su imali i državnu podršku, i organizovane su kao vojničke škole. Pri kraju tang-dinastije slede teška vremena za Budizam u Kini. Oko 851. i 852. nastale su bune seljaka i vojnika. To su bile preteče velike seljačke bune od 874. do 901. U borbi protiv tih buna kineska vlada je krenula i protiv budističkog monaštva, smatrajući ga za jednog od izvora pobuna. U narednim godinama uništeni su oko 4500 znamenitih manastira i oko 40000 hramova. Ni Šaolin sa svojim filijalama nije izbegao tu sudbinu. Monasi su proterani iz svojih manastira i rasejali su se po celoj zemlji. Izvan manastirskih zidova borilačka veština šaolina otvorila se širokim narodnim masama. Vušu u Narodnoj Republici Kini U pedesetim godinama 20. veka državne vlasti Narodne Republike Kine osnovale su sportski savez u kojem je trebalo da mnogi majstori vušua učestvuju, sa ciljem stvaranja jednog kanona u standardizaciji i kategoriji borilačkih veština. Nastao je „moderni vušu“, koji su državne vlasti priznale za zvanično 1959. godine. Istovremenom ukinuta je podela tradicionalnih borilačkih veština na stilove i sisteme. Posebno za vreme kineske kulturne revolucije (1966-1976) suzbijane su tradicionlne borilačke veštine, dok su njihovi majstori i učenici progonjeni. Jedino treniranje i predavanje standardizovanih forma „modernog vušua“ pod kontroli državnog vušu saveza bilo je poželjno. Posledica je bila da je veliki broj majstora tradicionalnih borilačkih veština napustilo Kinu, mnogi u Tajvan, Hongkong, ali i u druge zemlje, čemu se tradicionalni vušu počeo širiti celim svetom. Sa krajem kulturne revolucije stanje za tradicionalne borilačke veštine u Kini se ublažilo, danas se od državnih vlasti i unapređuju. Lepo stanje L. 3. N.S.O.