PC Middle Earth - Shadow of War Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 10.10.2017. Doživite epski otvoreni svet koji oživljava Nemesis sistem. Iskujte novi Prsten Moći, osvojite utvrđenja u masivnim bitkama i dominirajte Middle-earth sa svojom ličnom armijom orkova. Rat za Mordor počinje. Idite iza neprijateljski linija, okupite svoju vojisku, osvojite utvrđenja i dominirajte Mordorom iznutra. Nemesis sistem stvara lične priče za svakog protivnika, kao i za vaše pratioce. Suočite se sa Mračnim Gospodarom Sauronbom i njegovim Ringwraits u novoj epskoj priči o Srednjoj zemlji. Šta se dobije kada se ukrste Aragorn, Legolas i kralj mrtvih? Dobije se Talion, protagonista igre koja se pojavila niotkuda i postala hit – Middle-earth: Shadow of Mordor iz 2014. godine. Priča koja je s njom došla, možda nije bilo najbolje delo inspirisano čuvenim Tolkinovim svetom, ali su zato akcija i beskrajno zabavni nemesis sistem protivnika, pokupili simpatije ogromnog broja igrača širom sveta. Ovakvoj igri je prosto bilo suđeno da dobije nastavak, a tvorci su bez sumnje dali sve od sebe da sve ono što je valjalo u vezi prvog dela prošire što više. Tako da je sada pred nama Shadow of War, u svakom pogledu duži i širi nastavak. Ali da li to obavezno znači i bolju igru, upravo ćemo otkriti. Po pitanju priče, Shadow of War se nastavlja na prvi deo. Nije to Bog zna kakva naracija i zaplet koji će oduvati svakog zaljubljenika u fantastiku, ali se naspram prvog dela odlično drži, pa možda čak i podiže kvalitet na viši nivo. No ono što ne mogu a da ne zamerim, ma koliko to čudno zvučalo, jeste što ovo delo inspirisano Gospodarom Prstenova ima previše “Gospodara Prstenova” u sebi. Gomila fraza, motiva i “povampirenih” likova, kao da mašu i vrište “hej, prepoznajte nas!”. Retko gde se sreće toliko aluzija u cilju nostalgije. No dobro, ako nekako i prelomimo preko ovog usiljenog pokušaja da se osvoje srca starih obožavatelja, dolazimo do potpuno suprotnog problema. Znate onaj sindrom gde recimo noviji film obrađuje radnju pre starijeg filma, ali je mnogo bombastičniji i moderniji? Kao kada se Dart Vejder i Obi Van u starim filmovima bore kao dve babe a u novijim čija se radnja odigrava pre starih, skaču i lete kao buve na steroidima? I dok Star Wars fanatici već zovu redakciju ne bi li došli do moje adrese radi linča, ja ne mogu a da ne ukažem na ovaj momenat u igri. Kao jednog od bitnijih likova, Shadow of War nam dovodi Šelobu, čuvenog pauka iz Gospodara Prstenova. I dok se ovde Šeloba može preobraziti u čoveka, predviđati budućnost i čarolijom se suprotstaviti čak i premoćnom protagonisti, ne mogu a da se ne prisetim njene uloge u trećem delu Gospodaru Prstenova, gde ju je u napetoj borbi, porazio hrabri i odvažni hobit Sem. Hobit. Porazio. Da, dve ključne reči. Stotinama godina pre nego što je maleni Sem saterao Šelobu u ćošak, ona je bila stvorenje sa kojim je muke imao čak i nemrtvi rendžer veteran kog je zaposeo vilenjački duh. Pomalo neuverljivo i čudno, zar ne? Kao da čitate knjigu unazad… Dobro, možda sam se previše osvrnuo na ovo, jer ono što predstavlja srž Shadow of Wara jeste gejmplej odnosno akcija. A ona je veličanstvena, baš kao i u prvom delu. Osim što je sama borba izuzetno zabavna, “nemesis” sistem koji nasumično generiše protivnike i sukobe sa njima, svakako nudi mnogo sati neponovljive zabave. Po pitanju ovog sistema koji sada suparničke armije proširuje na više nivoa, daje im mnogo više slabosti ali i prednosti, tu je i veći set poteza, veština, oružja i opreme pa čak i stvorova za jahanje. Razvojni tim se u svakom pogledu potrudio da nadmaši prethodnika proširivanjem svega onoga što je bilo dobro. I zaista su uspeli u proširivanju. Međutim, od silnog sadržaja koji iskače bez kraja i konca, moram da priznam da sam poželeo i da ga je malo manje. Malo manje a ispoliranije. Ne shvatite pogrešno, Shadow of War je poprilično ispoliran proizvod, pogotovo kada se uzme u obzir količina sadržaja koji nudi. Ali nakon što vas zaspe informacijama, mogućnostima i tutorijalima koji iskaču u toj meri da bi se njima mogla ispisati knjiga pozamašnog obima, budite sigurni da će vam trebati koja pauza više. Možda najbolji primer toga da više nije uvek i bolje, jeste prošireni momenat iz prvog dela, gde vam se neprijateljski kapetani direktno obraćaju kada vas ugledaju. U Shadow of Mordor, ovo su bili jako udubljujući momenti gde je svaki protivnik imao sopstvenu ličnost i jedinstvenu povezanost sa igračem, sročenu kroz rečenicu ili dve. Ovde… To su celi tekstovi! Kapetan nekad ne samo da se obrati, nego priča i priča i priča… Toliko da prosto ne možete da poverujete da pred vama nije neki političar, a ne krvožedni Ork. Dobro, loša paralela, s obzirom da je razlika mala. Ali bre, previše pričaju. Uz to, prečesto će poraženi kapetan zapravo ustati i nastaviti sa borbom iz inata ili pobeći. Ovo u početku deluje kao osveženje, ali posle nekog vremena postaje predvidiva i iritantna mehanika koje biste se najradije rešili. I tako se mnogo toga inovativnog svede na neprirodno i isforsirano. Što ujedno dovodi do verovatno najvećeg problema koji sam osetio u vezi ove igre, a to je tempo. I po pitanju priče i borbe i jurnjave za smrtnim neprijateljima, sve se previše često zakovitla u nasumični tajfun ideja i situacija. Kao da posmatrate Majkla Džordana koji rukom daje gol za izjednačenje u poslednem minutu fudbalskog meča. Prosto ne znate da li je to kul ili sve samo ne kul! A ja sa svojim lošim poređenjima ispada da sam se do sada zalagao za mišljenje da je igra loša. Igra nije loša! Daleko od toga. Dozvolite da se što pre iskupim, jer ako ne uspem, verovatno će jedino bacanje ovog teksta u planine Usuda moći da ispravi stvar… Osim što je borbeni i “nemesis” sistem beskrajno zabavan, ono što Shadow of War takođe donosi jesu epske bitke. A po čemu je Gospodar Prstenova bio poznat ako ne po ovome? Ne samo da ćete sakupljati armiju za opsadu i odbranu mnogih utvrđenja, već su ove borbe poslastica za svakog ljubitelja masovnih okršaja. Kroz samu borbu i nemate preteranog strateškog uticaja na njen tok, ali samo spremanje i učestvovanje u njoj, iskustvo je koje Shadow of War podiže na sasvim drugi nivo. Vredi pomenuti i grafiku koja generalno ne odskače mnogo od originala ali na momente, izgleda zbilja impresivno. Naravno propraćeno odličnom muzikom koja bezgrešno dočarava univerzum Srednje Zemlje i njenih mračnih kutaka. Možda tu ima dosta prepoznatljivih animacija i zvukova iz prvog dela, ali je ponovo sve toliko “nabudženo” da nećete moći a da na sve ne slegnete ramenima i uz iskren gejmerski kez izustite “meh, ipak je u pitanju nastavak”. Shadow of War je haotični cirkus prepun kvaliteta i mnogo sati ispunjavajuće zabave. Istina, nije mali broj šavova na kojima ovaj masivni proizvod od stotinu gigabajta puca i cepa zavese uverljivosti, ali ono što se ne može poreći jeste da ćete se odlično provesti, koliko god ga budete konzumirali. Možda ne bolji, ali svakako veći, širi i luđi naslov koji itekako može da se nazove dostojnim nastavkom odličnog prvog dela. SISTEMSKA ZAHTEVNOST MINIMALNA OS: Windows 7 Processor: AMD FX-4350, 4.2 GHz / Intel Core i5-2300, 2.80 GHz Memory: 6 GB RAM Graphics: AMD HD 7870, 2 GB / NVIDIA GTX 660, 2 GB DirectX: Version 11 Storage: 70 GB available space PREPORUČENA OS: Windows 10 Processor: AMD FX-8350, 4.0 GHz / Intel Core i7-3770, 3.4 GHz Memory: 12 GB RAM Graphics: AMD RX 480, 4 GB / NVIDIA GTX 970, 4 GB DirectX: Version 11 Storage: 70 GB available space

PC Just Cause + Just Cause 2 Proizvođač: Square Enix Datum izlaska: 01.01.2000. IGRICA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. PC Just Cause Just Cause počinje na najbolji mogući način – iskakanjem glavnog lika iz aviona. Ovaj bondovski momenat može lako da oduševi, čak i ako ste unapred znali šta vas čeka. Dok specijalni agent Riko Rodrigez ponire ka azurnom moru koje se mreška koji kilometar niže, igra, reklo bi se, bez većeg truda niže prve pozitivne poene kod igrača. Em prizor tropskog arhipelaga koji se u svoj svojoj raskošnoj kvadraturi prostire pred vašim očima pobuđuje poštovanje prema programerima koji su napravili ovako izdašan engine, em suludost vašeg prvog čina budi nadu da ovo možda ipak neće biti samo običan GTA klon. Potencijal koji se nazire iz ovako eksplozivnog početka lagano će se raspršiti tokom sledećih nekoliko sati, kao da su autori sasuli svu kreativnu energiju u neke aspekte igre, a druge ostavili dopola dovršene. Na svaku inovaciju i pokazatelj da se momci nisu plašili da pucaju visoko dolazi po jedan nerazrađen element koji opasno kvari opšti utisak. A malo je falilo da naprave hit. Izuzimajući vratolomije koje Rodrigez nonšalantno poteže kad god zatreba, Just Cause dosledno prati većinu smernica koje je Grand Theft Auto zacrtao pre toliko godina. Priča je grandiozna koliko i nebitna. Rikov zadatak je da, ne birajući sredstva, zbaci lokalnog diktatora sa vlasti, ali se ovaj veliki cilj lako gubi iz vida u slabo povezanoj procesiji misija. Formula je ionako ista i podrazumeva puno vožnje i puno pucnjave, u svakoj mogućoj permutaciji. Glavna kampanja sadrži preko dvadeset relativno kratkih misija koje se, ako ste posvećeni, lako mogu sažvakati već za nekih šest do osam sati. Zadaci koji imaju direktne veze sa pričom ujedno su i najzanimljiviji – obično je potrebno pripomoći pokretu otpora, eliminisati nekog baju iz vladajućeg establišmenta ili se dodvoriti nekom od lokalnih narko-barona – što spektakularnije to bolje. Problem je u tome što pored glavne kampanje nema puno toga drugog da se radi (to jest, ima na pretek, ako volite jednolične zadatke od kojih odumiru neuroni). Autori su ubacili desetine praktično istovetnih misija „sa strane” koje bi trebalo igri da produže radni staž. Jeste da vam se zauzvrat u teoriji nudi bolje naoružanje i neka specifična vozila, ali ove beneficije nisu vredne truda. Uostalom, pošto Just Cause nije posebno teška igra, sasvim se lako možete snaći i bez njih. Slična zbrzanost se oseća i kod sakupljačkih misija (s tim što ništa nije skriveno, sve lokacije su već markirane na mapi), kao i kod trkačkih misija. Svega ima, ali kao da je pola stvari ubačeno tek reda radi. Just Cause se odvija u fiktivnoj banana-republici negde na Karibima, sastavljenoj od nekoliko većih ostrva. Ukupna površina ove tropske konstelacije, koja neprimetno streamuje bez učitavanja, zaslužuje divljenje posle kojeg bi trebalo da usledi ćuška. Svi ti silni kvadratni kilometri većinom odlaze na gustu vegetaciju koja preti da zaguši mahom neasfaltirane puteve. Čemu prostranstvo ako ćete najvećim delom vijugati kroz prašumu koja nema raspoznatljivih karakteristika? Autori su se tu dosetili da ubace ne jedno nego dva dobra rešenja koja pomažu da se izbegne monotonija kilometarskih ekskurzija: preko svog PDA uređaja Rodrigez može bilo gde i bilo kada (pod uslovom da nije usred pucnjave) da pozove teretni helikopter koji će mu za pola minuta doneti prevozno sredstvo. Na ovaj način, ukoliko ostane bez vozila, igrač barem ne mora satima da pešači dok ne stigne do nekakve civilizacije. Ako vam se čak ni to ne radi, možete naručiti ekstrakciju koja vas odmah isporučuje pred prag bilo kojeg dostupnog skrovišta ili lokacije za preuzimanje sledeće misije. Interakcija sa drugim vozilima sačinjava okosnicu zabave koju Just Cause može da ponudi. Pod ovim ne mislimo na sušti čin vožnje (štaviše, većina vozila je isuviše troma ili pak preosetljiva kod upravljanja). Riko je u duši akrobata koji ne preže od skakanja sa krova na krov kola. Kasnije u igri ćete ovaj čin, ako ste dovoljno vešti, moći da obavite u vazduhu, između dva aviona! Dizajneri su obezbedili dve divne igračke koje ovakve i slične bravure čine mogućim: paraglajder i ispaljivu kuku sa užetom. Rodrigez kuku može da ispali na bilo koje vozilo u pokretu (uključujući i letelice), posle čega se automatski paraglajderom vine u vazduh. Kombinacija kuke, paraglajdera i Rikove sposobnosti da upravlja bilo kojim prevoznim sredstvom na tlu, moru i u vazduhu koje mu dopadne šaka maštovitom igraču dozvoljava da misije rešava na prilično ingeniozne načine. Policijski helikopter vam zagorčava život? Nema problema, samo se prikačite za njega, namotajte uže dok ne dođete do kabine i izbacite pilota. Na ulicama konstantno vlada blagi haos, mada nije potpuno jasno je li to namerna odluka dizajnera ili slučajan nusprodukt jednostavnih AI rutina. Policija neprestano stupa u oružani sukob sa drugim vozačima, dok oni sami neretko slete sa puta ili se sudaraju bez očiglednog razloga. Stalno nešto oko vas puca, viče ili eksplodira. Ponekad će vas policija pojuriti iz čistog ćefa. Vaši protivnici nemaju nikakvu taktiku za preživljavanje i obično samo stoje na otvorenom ili trče u nasumičnim pravcima. Ukratko rečeno, interakcija i napucavanje sa NPC-ima u Just Cause jednostavno nisu preterano zabavni. Ni sa prezentacijom nije sve prošlo bez začkoljica. Cut-scene između misija izgledaju blago amaterski, objekti i likovi u igri su prilično ćoškasti, a sam Riko hronično pati od nedovoljnog broja animacija. S druge strane, kilometarski vidici, boje koje pršte na sve strane i bloom nasviran do maksimuma ovom tropskom raju daju određenu živahnost koja se ne može poreći (a i eksplozije odlično izgledaju). Švedskom timu Avalanche Software je ovo prva igra tako da im se može malo progledati kroz prste. Ako je suditi prema nekim jakim idejama koje su nam ovde predstavili, momci imaju talenta. Možda im sledeći put kvalitet konačne obrade dostigne ambicije. PC Just Cause 2 Moderne PC konfiguracije već duže vreme po performansama višestruko šiju pola decenije stare konzole „nove” generacije, ali ta rezerva sirove snage ostaje mahom ignorisana od strane timova koji razvijaju multiplatformske naslove. Just Cause 2 zato predstavlja prilično retku zver, igru koja se gotovo neograničeno kvalitativno skalira u skladu sa performansama mašine na kojoj je pokrenuta. Na multijezgarnom mastodontu koji je juče izašao ispod prese ovaj impresivni akcioni sandbox izgleda kao nešto što je došlo iz druge polovine 21. veka, ostavljajući Xbox 360 verziju u rangu naslova iz ranog mezozoika. Analizirajući Just Cause 2 nećete doći ni do kakvih zaključaka ako ne počnete, nastavite i ne završite sa tehničkim aspektima i dometima igre. Ova tehnički daleko najsavršenija igra na PC-u može da se pohvali virtuelnim okruženjem koje nema ni približnog takmaca u bilo kom konkurentskom naslovu otvorene forme. Ostrvska država Palau predstavlja najuverljiviji, najlepši, najkompletniji i sadržajno najraznovrsniji virtuelni teren ikada i igde. Mesto gde uz malo mašte možete zaista otići na odmor, okruženje koje snažno motiviše na istraživanje i višesatno usmeravanje nosa na sve četiri strane sveta. Štrapac na motoru uz obalu, let iznad planina u helikopteru, offroad potucanje u džipu ili puko trčanje preko plaža, livada, proplanaka, gradova i sela... Budite sigurni u to da se prvog dana eksploatacije Just Cause 2 nećete baviti ničim do turizmom: obim okruženja i puka veličina teritorije zaista podrazumevaju ozbiljnu vremensku investiciju koju zahteva ovakav nasumični bekpeking. Igra svakako pomera granice lepog i mogućeg na PC-u i konzolama, a jedini ima razloga za ozbiljnu nervozu jeste Džon Karmak: famozni, screenshot- -spektakularni Rage sada ima razloga za jednu drugu emociju. Recimo, strah. Dakle, imamo pozornicu dostojnu koncerta „Guns ’n’ Rosesa”, a šta je sa muzičarima, odnosno koncertom, odnosno idejom, izvođenjem i mehanikom igre? Sa sadržinske strane, igra funkcioniše kao svaki drugi akcioni sandbox: glavne i opcione misije u nelinearnom okruženju, čije kompletiranje dovodi do produbljivanja i ultimativnog konca linearne priče. Na ovom polju nema preteranih iznenađenja, pogotovo za igrače koji su imali prilike da odigraju prethodni nastavak. Junak dvojke, kao i keca, jeste Riko Rodrigez, operativac američke „agencije” i specijalista za violentno rušenje režima nekompatibilnih sa smernicama zacrtanim u ovalnoj kancelariji. Ostrvska država Palau, u kojoj je pučem vlast preuzeo diktatorčić, sledeća je na redu za Riko tretman, koji podrazumeva uništavanje imovine i lica na skali koja vibrira između prirodne katastrofe i genocida. Pored vojnika, vozila i borbene tehnike, gotovo svaki drugi, ljudskom rukom kreirani objekat u igri je legitimni cilj: benzinske pumpe, naftovod, skladišta goriva, pa čak i vazdušne turbine za proizvodnju struje generišu „haos” kada eksplodiraju/padnu/puknu na delove. Haos vam otključava obavezne i opcione misije, kao i oružje i vozila koje kupujete i nadograđujete na crnoj berzi. Okvirna ideja ciljno usmerenog nasilja sa pseudopolitičkim predznakom, dakle, nije nešto što zaslužuje više od pasusa na razglednici sa Palaua, ali metod za njeno postizanje zaslužuje više od dizanja obrve. Akciona mehanika igre, koja za razliku od većine sličnih igara kretanju pridaje značaj jednak pucanju, ubijanju i demoliranju, jeste „ergonomsko” dostignuće koje stoji rame uz rame sa tehničkim dometima igre. Riko Rodrigez je opremljen MDK portabl padobranom i Bionic Commando kukom na kablu: uz pomoć ova dva rekvizita momak je u stanju da radi stvari koje su nezamislive čak i nadnaravnom Alexu Merceru iz Prototypea. Kačenje o vozila u pokretu, bez obzira na tip, ili za objekte u okruženju, građevine, drveće, tornjeve i ivicu provalije... Svaki put kada se nađete u vazduhu, pritiskom na space otvarate padobran i padate/jezdite do dodira sa tlom. Kuku možete lansirati na protivnika koji vas poliva vatrom sa visine, na helikopter, kamion ili avion (koje potom možete oteti prebijanjem pilota/vozača); jedan kraj kuke možete zakačiti, say, za protivnika, drugi za branik vozila, pa nesrećnika vozati po prašini kao kartaroškog varalicu na Divljem zapadu. Mogućnosti za sulude stuntove u igri su neiscrpne: bacite pogled na YouTube i stotine klipova u kojima se igrači nadmeću ko je veći Bata Kameni. Just Cause 2 je bezobrazno zabavna, grafički apsolutno impresivna igra, bez realnih mana osim glupe (glupo adekvatne) priče i pomalo iritirajućeg, zatupastog i jednodimenzionalnog protagoniste. Da je Riko „Ganci” Rodrigez osmišljen i realizovan kao ličnost kalibra Nika Belića, skala sa ocenom bi snažno đipala vrlo blizu magičnog broja 99. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan