Fabricio Rondolino
Romani

Knjiga o ljubavi, vremenu i sećanju.Da bi se istinski živelo, potrebno je izgubiti pamćenje. Na taj način se poništava onaj toliko moćni i ograničavajući činilac naše egzistencije: da smo samo ono čega se sećamo. Sećanje uništava naš pravi život, jer ga pretvara u najobičniji predmet, dalek i različit i od nas samih. Zaborav bi mogao dakle biti i izlaz. Ali, avaj: bez sećanja nećemo imati reči, a reči su potrebne da bismo sebi i drugima ispričali isti taj naš život...Autor:Fabricio Rondolino (Fabrizio Rondolino) rođen je u Torinu 1960. Diplomirao je filozofiju. Sarađivao je sa književnim časopisima (?Linea d?ombra?, ?Alfabeta?, ?L?Indice dei libri?). Prevodio je sa nemačkog dela Hajnriha Bela, Jozefa Rota i Herte Miler. Njegov prvi roman Slapovi zaborava (Un cosi bel posto, Rizzoli) preveden je na nemački i španski jezik. Dobitnik je nagrade Premio mondello za književnost. Početkom 1999. godine izašao je njegov drugi roman Drugo upozorenje (Secondo avviso, Einaudi). U periodu od 1988. godine do 1996. godine radio je kao novinar u dnevnom listu ?L?Unita?.

Laza Lazić
Dečja literatura, Domaći autori, Pripovetke
Barkod: 978866195
Jedan deo svog obimnog književnog rada Laza Lazić je posvetio saradnji sa Dečjom redakcijom Radio Beograda, posebno popularnoj emisiji "Dobro jutro deco". Vernost ovoj emisiji izražava se sada u obliku knjige "Troskok s motkom"- u kojoj se nalaze tri serije: Cirkus Reks Univerzal, Biro za izgubljene stvari, decu i ostalo i Troskok s motkom, svojevrsni omaž direktnom prenosu, i to u neizmenjenom obliku kako su bile prezentovane u jutarnjem programu radija - na radost današnjoj i budućim generacijama. Knjigu je ilustrovao Predrag Todorović.

Ralf Rotman. aslov originala: Milch und Kohle / Ralf Rothmann Autor:Ralf Rotman rođen je 10. maja 1953. godine u Šlezvigu. Detinjstvo je proveo u Oberhauzenu, u Rurskoj oblasti, gde mu je otac radio kao rudar. Posle osnovne škole završio je zidarski zanat i oprobao se u nizu zanimanja: zidar, taksista, bolničar, kuvar, radnik u štampariji. Od 1976. godine živi u Berlinu. Piše poeziju: Molitva u ruševinama (2000), pripovetke: Zima među jelenima (2001), drame: Berlin bluz (1997) i romane: Bik (1991), Vrućina (2003) i Mlado svetlo (2004). Jedan je od najcenjenijih nemačkih pisaca srednje generacije. Dobitnik je mnogih književnih priznanja. Mleko i ugalj nastoje da se izbore za svoje mesto pod suncem, da nađu put iz teskobnog mraka šezdesetih. Otac, savesni rudar, koji žali za nekadašnjim životom na selu, majka koja se zaljubljuje u njegovog prijatelja i sinovi koji, svaki na svoj način, pokušavaju da se otrgnu pretećoj nesreći. Tražeći izlaz iz besmisla, straha i nevolje junaci romana Mleko i ugalj dolaze do spoznaje da naše želje i nadanja nikad ne mogu nadmašiti snagu i savršenstvo sudbine.

Ginter Gras
Biografije

Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras (1927), najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek "dežurna savest nacije" i "moralna institucija" posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije "Frundsberg". Najavljujući autobiografiju, pod naslovom Ljušteći luk, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku.Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk (na srpski jezik preveo Zoran S. Cvetković, izdavač Narodna knjiga), susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu Ljušteći luk, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva i seća se odrastanja u poljsko-nemačkoj porodici, ranjavanja i zarobljavanja 1945, studija umetnosti, života u Parizu i Berlinu, gde se iskušao kao vajar, grafičar i pisac. Profesionalna biografija Gintera Grasa počinje 1959, kada je iz štampe izašao roman Limeni doboš. Gras je nosilac niza uglednih književnih priznanja i počasnih doktorata mnogih svetskih univerziteta, a Nobelova nagrada za književnost uručena mu je 1999.

Momo Kapor
Biografije
Barkod: 9788651507734
Ukratko, pošto sam bio poslužen čajem, Draško Ređep mi je saopštio da očekuje moj rukopis, jer je tada bio urednik edicije „Prva knjiga”. Ko bi bio objavljen tamo, mogao je biti siguran da ga očekuje velika budućnost, ali ja nisam imao knjigu, a nisam imao ni nameru da je ikada napišem. U čistoj samoodbrani, da preživim, pisao sam, uglavnom, za novine i časopise, a bilo mi je izvedeno i nekoliko radio-drama koje su, istina, otišle u (v)etar. I, eto, stajao sam pred literarnim žrecom, koji je imao moć da dodeljuje svete korice raskupusanim svežnjevima početničkih rukopisa. Novinari, inače, beže od korica, kao đavo od krsta, mada među njima ima mnogo rasnijih pisaca nego među zvaničnim književnicima, u to vreme, već ukoričenim u teška siva odela sa hemijskim olovkama u džepovima i poučnim značkama na reverima. Ukratko, obećao sam Drašku Ređepu, da ću mu svakako doneti svoju prvu knjigu, a evo, donosim mu (nadam se, ne) poslednju. Istina, malo kasnim sa obećanim rukopisom, ali šta je to trideset pet godina za književnost! Kome je danas važno, i ko zna, da li su se Kamijeve Sveske ili Andrićevi Znakovi pored puta (ne padajući mi na pamet da se poredim sa tim velikanima), pojavili dvadeset ili trideset godina pre ili kasnije? Zar je to uopšte važno?Važno je jedino to, da sam posle trideset i pet godina, na izvesno vreme, povratio ono dragoceno, već odavno izgubljeno uzbuđenje sa kojim se piše prva knjiga. Ima li većeg honorara od tog osećanja?U ovoj knjizi, Od istog pisca, sakupljeno je mnogo toga što mi se dešavalo poslednjih pola veka; neki zvukovi, neke rečenice, neke misli, neka lica i događaji, a pre svega, onaj sjaj u očima i ona davna nada da ću jedanput i ja steći korice dok sam pisao ove odlomke ili ih govorio u pera, mikrofone i kamere novinara čije sam listove nadživeo. Evo, umesto sa svetlosmeđom, donosim Ređepu ovaj rukopis sa potpuno belom kosom, nadajući se da će mi se u toploj redakciji „Prometeja” otopiti sneg sa nje i da ću ponovo biti svetlosmeđi momak od pre trideset pet godina. Gospodine Ređep, izvinite što malo kasnim, ali znate već naše vozove i mostove, koji su navikli da budu često rušeni.