Opis I Karađoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine čuvara, nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viče da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi. – Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

Opis „Uzeli su mi vašu knjigu da se ne porodim pre vremena. Sada beba raste, a ja mogu da se slobodno smejem i čitam.“ – Vesna, Kragujevac „Kupila sam već sedam vaših knjiga i još uvek nemam svoju. kako je spustim na sto kod kuće ili u kancelariji, tako mi je koleginice ili ćerkine drugarice odnesu.“ – Svetislava, Užice „Živim u kanadi, a moja najbolja drugarica mi već treću noć telefonom čita vašu knjigu. Otići će joj cela plata na impulse za smejanje.“ – Jelena, Edmonton „Konačno sam našao poklon za sve prilike, nema bolje priče od života, ni boljih priča od vaših. Dah normalnosti.“ – Mladen, Beograd

Opis Priča o tri mlade devojke – Jeleni, Katarini i Mariji – događa se u Njujorku i Beogradu u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa naših prostora nalazili utočište u svetu. Mada su sve tri devojke iz Beograda, iz istog kraja čak, prvi put se sreću u Njujorku, gde se bore za svoje mesto pod suncem i za malo sreće. Svaka od njih ima svoju priču, setnu i melanholičnu, ali i povremeno i vedru i izuzetno duhovitu, i te priče se stiču u životopisan i uzbudljiv kolaž o starom i novom svetu i zamršenim i neočekivanim putevima na kojima se – kao lišće streseno vetrom – sučeljavaju pojedinačne sudbine. One su, više nego i u jednom poznatom delu iste tematike, verodostojni predstavnici i tumači nove srpske urbane generacije, koja ima dovoljno znanja, samopouzdanja i borbenosti da se – uprkos tmurnom vremenu i svakodnevnim neprilikama i ništa manje naglašenoj sopstvenoj osećajnosti – ne prepusti samo cmizdrenju i očajanju. U tom smislu se – kažemo to bez žaljenja i izvinjavanja – u velikoj meri razlikuje od stereotipnog i često nakaznog prikazivanja našilj ljudi u svetu. Priče mladih devojaka se međusobno ukrštaju i prepliću kao i priče o gradovima: jednome u kome žive i drugog iz koga potiču. Veći deo romana je u formi dijaloga, koji najviše pristaje uzrastu devojaka, ali i scenariju po kome – poglavito u Nuujorku i manjim delom u Beogradu – Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film.

Opis Dušanka briznu u plač. Ivan se spusti u fotelju uz tresak federa; kao da se polomiše od njegove mučne težine. Ne kaje se što joj je rekao istinu i ne potresa ga njen plač. Dušanka jecajući progovori: „Nije pisac… nije… Ja sam rekla. Ja sam za sve kriva!“ – zagrcnu se. Federi zacvileše, Ivan se pribi uz naslon fotelje da se uvuče u njega, u morsku travu, u dlake koje vire iz procepotine, da se pretvori u te sive vlati i konjske dlake da ne čuje: Meni je Milena rekla da si ti rekao… da će ta nesreća sa Rusima da traje sto godina… kao neka crkvena svađa… A ja sam rekla Mišku da si ti to rekao… Uplašila sam se za njegov život, on radi u Udbi i, kad Rusi dođu, prvo će njih, njega. A nemci su mu ubili Nađu i Boru… Imam dva groba u kući, ne mogu i treći.. Ja sam mu rekla: Sine Miško beži iz te proklete Udbe, jer će svađa sa Rusima da traje sto godinsa, Rusi su velika sila, ima da vas sve zbrišu. A on poblede, pa me upita: Ko ti je, mama, rekao, da će naš sukob sa Rusima da traje sto godina? I da će oni da pobiju sve koji su za Tita. Prebledeo kao zid i drhti mu brada… Moram sve da ti ispričam… Ja mu kažem: Ivan mi je rekao. I kažem, Ivan je pametniji i od tvog oca, Ivan je po pameti bio prvi u našoj generaciji i Đačkoj četi… A robijao je kao komunist, bio je Bogdanov šurak, prijatelj Petra bajevića i zna šta je komunistička politika… Zna dobro ko su Staljin i Tito. A Miško me prekide: Kaži tačno šta je rekao za Tita. Pa ništa nije rekao za Tita. On mi ne veruje. Ja mu kažem: Kunem se u tebe, sine, da Ivan ništa ružno nije rekao za Tita. A vidim, Miško mi ne veruje, grize usne. Eto tako je to bilo… Posle dužeg ćutanja Ivan reče: To znači, Dušanka, da je mene Miško uhapsio – prećuta: Na tvoju fdostavu, pa dodade: Sada je sve jasno. I kasno.

Opis ONDA JE DOŠLA DOBRA VILA je porodična drama o bezuslovnoj ljubavi. Knjiga o tajnama i mudrosti, o moći i nemoći, o porazima i snazi majčinstva. Knjiga u slavu porodice. Kada dete počinje da se odvaja od majke? kada majka počinje da gubi dete? Kada majka počinje da strepi šta može da kaže ili uradi njeno dete? Kada majka shvati da je njena ljubav zaista bezuslovna? ONDA JE DOŠLA DOBRA VILA je knjiga u duhu vremena u kome živimo. O borbi dobra i zla, koja se neprestano odvijaju u našoj svakodnevnci. U svakoj porodici, u svakom pojedincu. Knjiga koje mlade opominje da im slobodu mogu dati samo oni koji ih istinski vole. Svi ostali koriste obaćenja o slobodi a bi ih zarobili. Knjiga koja roditelje podseća na neka važna pitanja koja moraju da postavljaju sebi. I na ono najvažnije: Gde je, sa kim je i štaradi moje dete? ONDA JE DOŠLA DOBRA VILA je knjiga o jednoj majci i njenom sinu. Knjiga o veri, ljubavi i nadi. A od ta tri najvažnija je ljubav.

Opis Kockajući se, svako veče skoro, pri njenom stolu, bio je srećan da može neprimetno dodirnuti prste njenih bačenih rukavica, ili da prevuče rukom po njenom ogrtaču. Mada je, kao i ostali njegovi drugovi, morao da nauči da igra i igrao vrlo dobro, ona ga nikad nije odabrala i on je većinom mora da se klanja, uz umilne zvuke viola, kakvoj njenoj babi, koja ga je obožavala. Posle tih večeri, i on i njegovi drugovi obično su priređivali pijanke do zore, urlajući uz glas gusle, van sebe od rečitosti i snage. Bio se sasušio, tako, od ljubavi i želje, bolujući toliko da i drugi počeše to da primećuju. Vršeći službu besprekorno, poznat po hrabrosti, imao je, po naročitoj molbi Prinčevoj, da mu ukroti i obuči nekoliko vlaških konja. Tako je Vuk Isakovič, najmlađi u puku, nadobudni sin najboljeg trgovca Princa Virtembrškog, za nekoliko meseci preboleo ćutke sve: i samoću pod njenom ložnicom, slušajući njen hod, i probdivene noći, sedeći pred njenim vratima, videvši kako joj sluškinje iznose haljine i donose košulju, i zanosan miris trave i zemlje, iskopane kopitom, sutradan, pri jahanju sa Princezom. Tajna njina bivala je sve nesnosnija, jer ona poče da mu omogučuje da je vidi skoro celo vreme dok je na službi, a osobito noću i ujutru, kad je prolazila kraj njega, još vrela od sna i snažna od žudi, koju je nalazila neočekivano u svojim snovima. U njima je noću nastavljala svoj svakidanji život, mada je znala da je samo privremen, kao i u Temišvaru. Jednog dana, pavši skoro sa konja, ona se beše sva prislonila na njega, kad joj pritrča. Tada prvi put usudi se, sav naježen, te je hotimice dodirnu. Na mukama, pri tom nespretan i ponizan, Isakovič je tako proživeo mal ne pola godine, kao u paklu, skoro i ne progledavši drugu ženu, sem te visoke, vanredne, namirisane. Uspaljen i izbezumljen, dočekao je kao glas s neba vest, u početku jeseni, da se priprema napad na Turke i da će Princeza putovati u Temišvar. Ne usudivši se da učini nijedan pokret rukom, da kaže ni jednu reč, da bi joj priznao, bio je radostan da je se bar otarasi i da mu se već jednom skine s vrata taj jad, koji se svaki dan ponavljao. To mu je bila prv, prava ljubav, baš kad mu i otac zažele da ga oženi.

Opis Čuvši korake ono se prenu, nasmeja se i otvori oči. Svilar opazi da dete ima na jednom oku mrenu. Kao da je u oko kanuo vosak. Ono podiže malo glavicu, pogleda u njega tim okom kroz vosak i Svilara kao da nešto prostreli pod sisom, kad dete izvadi prst iz usta i sasvim razgovetno reče: „Šta gledaš, pička ti matertina, ljuljaj!“ Svilar se nije tako zbunio još od onog siromašnog vremena kada se pod kapom umivao i pokorno pruži ruku da zaljulja kolevku. Tada od njegove ruke na kamen pred kolevkom umesto jedne paoše tri senke. One tri senke što bacaju svi koji ugledaju tri Sunca. Čitalac valjda nije tko glup da se neće setiti šta se sada desilo Atanasiju Svilaru, koji se jedno vreme prezivao Razin.