Moda / Gillo Dorfles ; prevela Markita Franulić Autor: Dorfles, Gillo Izdavač: Zagreb : Golden marketing, 1997 Materijalni opis: 202 str. : ilustr. ; 25 cm ; tvrd povez Prevod dela: Mode & modi. Str. 201: Beleška o autoru. Predmetna odrednica: sociologija mode – priručnici; moda – sociološko gledište Sociologija kulture. Kulturni kontekst društvenog života. Odeća. Odevanje. Narodna nošnja. Moda. Kićenje. Nakit Jezik: hrvatski Knjiga Gilla Dorflesa, estetičara i likovnog kritičara, bavi se fenomenom mode i načina života. Ovde nije reč samo o ženskoj modi, istoriji kostima i/ili antropološkoj studiji odevnog predmeta. Dorfles modu promatra kao sociološki i estetski činilac povezan s filozofskim, političkim, naučnim i književnim pravcima. Knjiga je ilustrovana mnoštvom fotografija i crteža koji potkrepljuju Dorflesove teze i čine ovo delo pristupačnim za čitanje (i za gledanje) i široj čitalačkoj publici ne gubeći pri tome nimalo na aktuelnosti s obzirom na to da je prvo izdanje izašlo 1980. godine. Italijanski kritičar umetnosti, slikar i filozof Đilo (Gillo) Dorfles je bio značajna ličnost, jedan od velikih stubova italijanske kulture, nosilac najvećih kulturnih i nacionalnih odličja i priznanja. Bio je veliki poznavalac, stvaralac, promoter i učesnik velikih kulturnih manifestacija - skoro da nije bilo oblasti kojom se nije bavio, pocev od umetnosti, preko dizajna, arhitekture, do mode, kiča, estetike, filozofije... Takođe, bio je i slikar sa uspešnom karijerom, posebno u poznim godinama. Bio je dobrodržeći i aktivan do kraja života. Kao Tršćanin, poznavao je dobro posleratnu Jugoslaviju, čak je govorio i slovenački i srpsko-hrvatski jezik. Podržavao je kulturna dešavanja, umetnike i programe. Pedesetih godina sarađivao je sa Aleksom Čelebonovićem, bio je blizak i sa Miodragom Protićem i pisao je o njemu, kao i o drugim umetnicima. Često je govorio da smo talentovan narod i skloni umetnosti. Gostovao je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 6-7. juna 1973, povodom izložbe “Italy - The New Domestic Landscape” (MoMA, 1972) i učestvovao je u razgovoru italijanskih i jugoslovenskih arhitekata, dizajnera i kritičara o mogućnosti menjanja okoline, ponašanja pojedinaca i društva putem dizajna. Pored Dorflesa, učestvovali su i Vittorio Gregotti (Rim), Enzo Mari (Milano), Manfredo Tafuri (Venecija), Filiberto Menna (Rim), Germano Celant (Đenova), Stane Bernik, Matija Murko (Ljubljana), Matko Meštrović, Fedor Kritovac (Zagreb), Miloš Perović, Nenad Novakov, Slobodan Mašić, Ješa Denegri, Dunja Blažević i dr. Objavio je veliki broj knjiga, časopisa i drugih priloga, a mnoge od njih uticale su na zbivanja 60/70-ih. La moda della moda, Collana I turbamenti dell`arte n. 8, Genova, Edizioni Costa & Nolan, 1984. L`architettura moderna Milano, Garzanti, 1972 [I ed. 1954]. Nuovi riti, nuovi miti, Torino, Einaudi, 1965. Kitsch e cultura, in Aut Aut, 1,1., 1963. Il disegno industriale e la sua estetica, Bologna, Cappelli, 1963. Simbolo, comunicazione, consumo, Collana Saggi, Torino, Einaudi, 1962. Ultime tendenze nell`arte d`oggi, Collana Universale Economica n. 356, Milano, Feltrinelli, 1961. Il divenire delle arti, Collana Saggi n.243, Torino, Einaudi, 1959. Le oscillazioni del gusto e l`arte moderna, Collana Forma e vita, Milano, Lerici, 1958. MG68 (G)

ROBINJA – Mende Nazer & Damien Lewis Hrvatsko izdanje ODLIČNO očuvana Robinja je istinita priča o Mende Nazer, sudanskoj ženi čije je djetinjstvo završilo s 12 godina kad je zarobljena i zatim 7 godina proživljava pakao. Prodana je bogatoj arapskoj obitelji u Khartoumu kao robinja. Nakon 7 godina šalju je u Londonu gdje joj se pruža prilika za bijeg… U ovoj knjizi Mende pripovijeda svoju priču kroz vlastitim očima uz pomoć autora Damiena Lewisa. Zbog tradicije usmene predaje se detaljno sjeća svega, za razliku od nas koji se gotovo ničega ne sjećamo iz djetinjstva. Tako je i u prvom djelu ove knjige opisan njen život prije ropstva. Opisani su tradicije plemena u kojem je odrasla, tradicije koje su me gotovo ostavili bez riječi. Mende Nazer živjela je sretno djetinjstvo u planinama Nuba u Sudanu, u jedno od brojnih izvornih muslimanskih sela, u plemenu Karko. Bila je najmlađa u svojoj obitelji te je njezin otac mislio da je „najljepša kći svih vremena“. Živjeli su u kolibi od blata, spavali na madracima napravljeni od kore baobaba. Imala je dvije sestre koje su bile udane i živjeli su u jednu od obiteljskih koliba jer mladenci prvih godinu dana su s mladenkinim obitelji, i dva brata koji su bili u posebnu kolibu koju su nazivali holu, kuća muškaraca, jer je tradicija bila takva da su neoženjeni muškarci zajedno jeli i živjeli. Jedno od najsretnijih sjećanja je onaj dan kad joj je otac donio malu macu kojoj je dala ime Uran, što je na njihovom jeziku značilo „mala crna“. Kasnije kad je zarobljena jako joj nedostaje, te je uzalud pokušava zamijeniti sa plišanom igračkom. Ljudi iz sela su govorili da izgleda poput njene majke. Bila je vitka i jako lijepa. Neka od najranijih sjećanja su joj bila i to da je njena majka neko vrijeme hodala gola, nitko u selu nije nosio odjeću. A nakon toga je imala omotano tkaninu samo oko kukova, a po zimi deku preko ramena. Nije znala koliko godina ima, ali znala je da je sigurno mlađa bar 10 godina od njenog oca, jer u plemenu muškarci su se ženili ženama koji su bili puno mlađe od njih. Tradicija koju su imali, koja me je začudila u bila mi je potpuno neshvatljiva, je bila i ta da su zaručivali žensku djecu dosta brzo nakon rođenja. Nije mi bilo jasno koja je bila svrha toga. Ali to nije bila najčudnija tradicija. Tradicija koja me je ostavila gotovo bez riječi, tradicija zbog koje su djeca umirala brzo nakon rođenja, a neke žene nisu ni mogli roditi zbog uskog vaginalnog otvora, zbog koje su djevojčice imale probleme i umirale od infekcija, je bilo žensko obrezivanje. Mende je obrezana s otprilike 11 godina, Nuba plemena ne bilježe datum rođenja. To je bio dan kad je saznala odakle krv na sestrinoj plahti nakon njenog vjenčanja. Dan koji po njima znači prelazak iz djetinjstva u odraslu dobi. Radili su to bez ikakve anestezije, trpjeli su bolove, prolazili su kroz agoniju. Ali to je bio njihov način dokazivanje nevinosti.

FATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/2

ATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/1

FATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆU Meki povez Izdavač Laguna Izvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti. Washington Post `Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.` Elle “Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu. Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko. Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine. Biografija Mernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3] Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6] Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta. Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8] Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10] Zaostavština Njena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. ```Pod velom``` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga ```Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama```, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za ```Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama``` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare ```Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu``` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana ```Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu```.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu ```Zaboravljene kraljice Islama```. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma. Kritike Najpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja. Citati Fateme Mernisi `Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.` `Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?` `Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.` `Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`

BIBLIOTEKA SVAKODNEVNI ŽIVOT 1-5 1. JEANNINE AUBOYER - INDIJA DO VIII STOLJEĆA 2. GEORGES CONTENEAU - BABILON I ASIRIJA 3. PIERRE MONTET - EGIPAT U DOBA RAMZESA 4. ROBERT FLACELIERE - GRČKA U DOBA PERIKLA 5. JEROME CARCOPINO - RIM U RAZDOBLJU NAJVIŠEG USPONA CARSTVA Izdavač - Naprijed, Zagreb Godina - 1978-1981 396 + 278 + 316 + 310 + strana 21 cm Edicija - Biblioteka Svakodnevni život Povez - Tvrd JEANNINE AUBOYER - INDIJA DO VIII STOLJEĆA Prevod - Milivoj Mezulić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor PRIKAZ INDIJE GEOGRAFSKI I HISTORIJSKI OKVIR DRUŠTVENA STRUKTURA I NJEZINA NAČELA Brahmani - Plemići-ratnici - Vajšije Klasa slugu Ljudi »izvan kaste« - `Mješanci` Robovi POLITIČKA I UPRAVNA STRUKTURA Država i kralj - Upravna organizacija kraljevstva - Ministri i službenici - Zakoni i pravosuđe zločinstva i kazne EKONOMSKI ŽIVOT Ratarstvo i stočarstvo Trgovina Ceste i karavane - Plovidba morem i luke - Proizvodnja izvoz uvoz - Obrtnici - Lov i ribolov Udruženja (korporacije) Državni prihodi i monopoli Novac nadnice i troškovi života INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI ŽIVOT OKVIR SVAKIDAŠNJEG ŽIVOTA Glavni grad gradovi i sela Obredi vezani uz gradnju Stanovanje i pokućstvo Obredne zgrade i sveta mjesta VAŽNOST RELIGIJE U SVAKIDAŠNJEM ŽIVOTU Obredi vezani uz godišnja doba i svetkovine Narodni kultovi vračanja i praznovjerja POJEDINAC I OBITELJ Trudnoća i porođaj; prve godine djetinjstva Brahmansko posvećenje Učenikov život i obuka - Zaruke i brak Obiteljski život gledan s raznih strana pravila njegova ceremonijala Obredi i običaji; svakidašnji i obiteljski život - Životne brige: dugovi bolesti - Smrt i pogrebne svečanosti - Udovištvo sâti - Baština Baština i pravo nasljedovanja ŽIVOT REDOVNIKA I ASKETA Dvije posljednje `etape` života - Budistički laici i redovnici samostani Džaine ŽIVOT KRALJEVA I ARISTOKRACIJE ŽIVOT GRAĐANA I OTMJENOG SVIJETA Kako je protjecao dan otmjenog mladića - Ljubav milosnice i nepodopštine - Igre - Dvorska umjetnost javne priredbešportska natjecanja i zabave ŽIVOT KRALJEVA I OKVIR TOGA ŽIVOTA. Kraljevska palača i njezini stanovnici - Život u kraljevom gineceju - Kraljev dan JAVNI ŽIVOT KRALJEV I DRŽAVNE SVEČANOSTI Posvećenje - Pratnje povorke i hodočašća Rat i pobjeda - Svečani i carski obredi Zaključak Bibliografija `Naslov ove knjige mogao bi zavesti čitatelja, te bi on mogao pomisliti da se ovdje govori o svakidašnjem životu današnje, suvremene Indije. Autorica ovog djela, međutim, zalazi u život drevne Indije, u onaj još prije pojave Buddhe u 6. stoljeću prije n. e., pa zbivanja u Indiji, njezinu društvenu strukturu i njezinu civilizaciju (jednu od najstarijih na Zemlji) prati sve do 8. stoljeća naše ere. Ono što nazivamo indijskom civilizacijom po mnogočemu odskače od drugih tipova civilizacija, ona je mnogostrana, bogata i raskošna po svojim začuđujućim sadržajima materijalne proizvodnje i duhovnog stvaralaštva. Ova knjiga iz NAPRIJEDOVE serije `Svakodnevni život` nije nikakvo akademski učeno djelo. Ona je napisana za najširi krug onih koji traže istinski doživljaj i vjerodostojnu informaciju. O Indiji, kao uostalom o Babilonu i Asiriji, Egiptu, Grčkoj, Rimu, Kini, južnoameričkim kulturama, prosječno naobražen čovjek ima katkad i obilje vizualnih predodžbi: o djelima umjetnosti, graditeljstva, čak i o gradovima, ali teško ili nikako može zamisliti život tih gradova, život oko ljudskih nastamba, rad, ili makar i jednu potpuniju sliku iz svakidašnjice, jer nema za to dovoljno podataka. A ti podaci postoje, autentični i živi, u samim tim djelima umjetnosti, pa i u drugim zapisima, i ovo djelo bavi se upravo njima, bira ih, izvlači iz zaborava, i pomoću njih rekonstruira sliku svakodnevnog života. Jer makar o kojoj pojavi indijske civilizacije autorica govori, ona uvijek govori iz aspekta svakidašnjeg života: što je radio i stvarao indijski čovjek, kako je proživljavao svoj život, u što je vjerovao, i od čega je trpio, i čemu se radovao. Potanko su prikazane kaste, život mogućnika usred bajoslovnog istočnjačkog sjaja, život u velikim gradovima, vreva na ulicama, sjajne povorke svečanosti; majstorske radionice i njihovi proizvodi, živ trgovinski promet, prevoženje robe brodovima i karavanama; indijska obitelj, materijalna podloga i vjerska i etička načela na kojima se temelji; obredi u hramovima i život brahmanskih redovnika u samostanima; bogatstvo materijalne civilizacije izraženo ili u filigranski izrađenom svagdašnjem priboru, ili u grandioznim hramovima isklesanim u spiljama; običaji i misteriozni rituali posvećeni mrtvima; mitološki svijet kojim se opajala mašta Indijaca, dobroćudna i zloćudna božanstva, fantastika, koja je Indijcu značila zbiljski svijet - to je, ukratko, sadržaj ove knjige, koja nam živo, i pozivajući se na vrela, priča o civilizaciji koja se razvila na prostranom indijskom potkontinentu. Premda knjiga zahvaća starije razdoblje indijske povijesti, ona nije pogled u nestalu prošlost - indijska je tradicija žilava, pa su se glavne crte te drevne civilizacije održale do danas, zato je ova knjiga baš danas aktualna, jer bez poznavanja indijske tradicije nećemo moći shvatiti ni suvremenu Indiju.` 2. GEORGES CONTENEAU - BABILON I ASIRIJA Prevod - Tatjana Domiter Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor OPĆI POJMOVI Zemlja - Stanovništvo - Jezik - Povijest Mezopotamije od 700. do 500. prije n. e. - Kronologija - Društveni slojevi - Obitelj dom - Slobodnjak i brak - Rob - Prodaja roba - Roblje u svetištima - Otkupljivanje robova - Obitavalište - Kuća - Upotreba gline - Krovište i gornji kat - Unutarnje dekoracije - Pokućstvo - Rasvjeta i grijanje - Plan grada - Babilon - Velika zdanja- Merkes - Eufrat i eufratski most - Gradski vodovod - Gradski bedemi - Gradska vrata - Mezopotamsko selo- Kanali - Natapanje i plodnost - Riječna plovidba - Gufe i keleci - Ribolov - Vrtovi - MerodakBaladanov vrt - Perad - Obrada polja- Žitarice - Motika i plug - Vršidba - Prodaja i posudba žita - Stoka- Magarac - Divlji magarac i konj - Goveda - Ovce- Koze- Proizvodnja mlijeka - Deva - Pastiri i psi - Prodaja stoke -Divlje životinje- Lov - Cestovni prijevoz - Karavana - Svakodnevni život - Dobro jutro - Umivanje- Češljanje- Brijanje - Sapun - Brijač - Muška odjeća - Ženska moda - Pečat - Jelo i kruh - Piće- Pivo i vino od palme -Vino - Povrće- Riba- MesoSkakavci - Sirevi- Slatkiši- Voće - Posude - Jaka pića - Rad i trgovina - Odnosi prodavača i kupca - Odgovornost - Organizacija rada u Kapadokiji - Ciljevi trgovine - Organiziranje karavana - Trgovina u Nuzi - Tvrtka Murašu iz Nipura - Nadnica - Pogodba o usluzi - Nadglednici - Životni troškovi - Mjere i utezi - Osnovica naturalne razmjene - Vrijednost namirnica - Bakar i bronca - Željezo zlato i srebro - Lijevanje kipova - Vaze i nakit - Lončar - Košarač - Trgovac tkaninama - Slastičar - Pripovjedač pjesama KRALJ I DRŽAVA Kraljevski dvor - Palača u Khorsabadu - Iskapanja - Tlocrt palače - Sporedne palače - Babilonski vrtovi i `viseći vrtovi` - Ukrašavanje palače- Bareljefi - Pokrajinski dvorci - Monarhička ideja - Ustoličenje kralja - Kralj po božjoj odredbi - Asirski kralj nije bog - Imenovanje nasljednika - Krunidba - Svjetovni dan kralja- Odijevanje - Nakit i oružje - Kraljevska kola - Kraljevsko pokućstvo -Bjelokost -Razonoda- Banketi- Glazba- Ples - Lov - Kraljeva svita - Ponašanje vlasti- Diplomacija -Primanje donosilaca danka - Danak u libanonskoj cedrovini - Rat - Po božjoj zapovijedi - Vojska - Pioniri i artiljerci - Vojnički logor Ratni plijen - Osma Sargonova vojna - Pljačka Musasira - Elamski rat i pljačka Suze - Ratna mornarica MEZOPOTAMSKA MISAO Opći pojmovi - `Doktrina imena` Način govora kod vračanja - Glas- Vlastita imena Moć pisma crteža kipova pjesama i plesa - Potreba za skrivanjem pravog imena - Moć brojeva - Igre riječi i pisma - Zagonetke - `Mardukova odjeća` - kralj Ktka - Simbolika kod Asiraca ZNANJE Pismo- Obrazovanje pisara - Razvoj pisma - Od piktografskog pisma do slogova - Dešifriranje - Kriptografsko pismo - Asurbanipalova biblioteka - Asirska i babilonska književnost - Vjerska književnost Poema o stvaranju svijeta - Mitovi o Zuu i zmaju Labbu - Poema nazvana izgon iz raja - Legenda o Ninurti - Uspon Ištare - Kraljevstvo pakla - Ištarin silazak u pakao - Opći potop - Ep o Gilgamešu - Gilgameš u umjetnosti - Mit o Adapi i Etani - Odgojne priče Patnikpravednik Babilonska mudrost - Lirske pjesme Himne - Basne - Historiografija - Stil i historijska vrijednost - Privatno dopisivanje i kraljeva korespondencija - Znanosti predmet otkrivenja - Misterijska udruženja - Matematika - Zbirke matematičkih zadataka - Zemljopis Kartografija - Kalendar- Astronomija - Tabele zvijezda stajačica - Prirodne znanosti Botanika- Zoologija- Mineralogija - Kemija - Pristup umjetnosti - Statue - Bareljef - Perspektiva - Prikaz konja u trku VJERSKI ŽIVOT Dokumentacija - Nedostatak jedinstva i suprotnosti mezopotamske vjere - Reforma prve babilonski dinastije - Prvobitna naturistička religija i njezin razvoj - Popis bogova- Prvo trojstvo: Anu Enlil i Ea - Drugo trojstvo: Sin Šamaš Ištar - Bogovi Inurta Nusku Nergal Adad i Tamuz - Dobri i zli duhovi - Prikazivanje božanstva - Oznake i simboli bogova - Brojevi nebeska tijela i bogovi - Statue bogova - Pokušaj sinkretizma - Čovjek »sin svojega boga« - Nastanak mistike - Moralna vrijednost bogova - Božja moć- Sudbina - Grijeh- Ispovijed - Sumnja - Svetišta - Mardukov hram u Babilonu - Zigurat - Svećenstvo Kralj veliki svećenik - Tumači znamenja- Pjevači - Izgonitelji zlih duhova - Niže svećenstvo i posluga hrama - Krađa i nasilje u svetištima - Služba božja - Vjerski blagdani - Predskazivanje sudbine i njezina opravdanost - Bogovi proricanja i svećenici - Razni načini predskazivanja budućnosti- Snovi - Gatanje iz jetre - Astrologija - Tumačenje znakova koji se javljaju prilikom rođenja i slučajnih susreta - Magija i njezino porijeklo - Bogovi magije svećenici i njihova tehnika - Mogućnosti babilonske magije - Medicina - Liječenje vradžbinama - Pojava kritičkog duha - Prethipokratska faza medicine - Smrt Narod i velikaši- Pogrebi Zagrobni život - Pogreb - Kraljev nadomjestak - Zagrobni život Zaključak Bibliografija `Ovo je jedna od knjiga iz Naprijedove serije o civilizaciji u zemljama starih kultura, o čemu i solidno naobraženi ljudi razmjerno malo znaju. Čak i viša znanja kreću se prvenstveno oko duhovnih vrijednosti, dok se o materijalnoj kulturi, u kojoj su te najveće vrijednosti ukorijenjene, obično nedovoljno zna. A ipak, potpunije znanje bilo bi neophodno upravo za stvarno razumijevanje najviših dostignuća kulture i umjetnosti, pa i prošlosti čovječanstva uopće. Popularno i gotovo beletristički uzbudljivo i dokumentarno govori ova knjiga o jednom ograničenom, ali možda najkarakterističnijem razdoblju tri milenija duge povijesti Babilona i Asirije, vremenu oko godine 700. prije n. e. Ona ne priča povijest ratova, vladara, dinastija, nego oživljuje detalje te daleke civilizacije, od načina gradnje kuće i obrade zemlje, do zabave, muzike, plesova; od pripremanja hrane i vina, do vjerskog života, magije, čaranja, astrologije, smrti, pogrebnih svečanosti. Iznad svega iznenađuje velika množina životnih pojedinosti, jer one nisu plod proizvoljne, više ili manje vjerodostojne kombinatorike nekog stručnog suvremenog pera, već autentični podaci klinasto urezani rukom živog svjedoka na bezbrojnim glinenim pločicama (što su nam se sačuvale do danas kao kompletne velike biblioteke), ili na kraljevskoj steli Hamurabijeva zakonika, u kozmogonijskim, duhovnim, mitskim epovima, u kronogramima, natpisima, praktičnim zabilješkama ukratko, na velikom broju jezičnih spomenika što su do nas doprli, i na osnovi kojih je suvremena znanost izradila već savršene gramatike i rječnike koji omogućuju točno čitanje i razumijevanje cjelokupne sačuvane babilonsko-asirske ostavštine. Istinsko je uzbuđenje danas zaviriti u autentične prizore i prikaze najtrivijalnijih, običnih dnevnih beznačajnih sitnica koje su značile život prije nekoliko tisuća godina, na odsjeku zemlje koji čak ni geografski više ne izgleda kao što je tada izgledao (Perzijski zaljev, na primjer, ulazio je mnogo dublje u kopno, a rijeke Eufrat i Tigris imale su u donjem toku posve druga korita). To može biti uzbudljivije nego čitati o velikim ratovima ili o kataklizmama, i može biti ravno doživljaju što ga pobuđuju reljefni prizori iz lova, najljepša likovna djela Mezopotamije. Ovo djelo i druga djela iz ove serije, zasnovana do u tančine na znanstvenim spoznajama i dokumentima, a nadahnuta željom da se ožive odsječci ljudske prošlosti u svijesti suvremenika, omogućuju laiku da se na jednostavan, uzbudljiv i zabavan način okoristi saznanjima za koja je bio potreban dug i mukotrpan studijski rad mnogih ljudi. Ono što mnogima ne bi nikad bilo dostupno, kroz ovakvu lektiru postaje njihovom svojinom i dijelom njihove naobrazbe.` PIERRE MONTET - EGIPAT U DOBA RAMZESA Prevod - Željko Klaić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NASELJA Gradovi -Palače - Kuće - Pokućstvo VRIJEME- Godišnja doba - Svetkovine i praznici - Sretni i nesretni dani - Sati - Noć OBITELJ Ženidba - Žena - Djeca - Sluge i robovi - Kućne životinje KUĆNI POSLOVI Čistoća - Odjeća - Hrana - Kuhinja - Pekarstvo i slastičarstvo - Pića -Obroci - Večer - Gozbe - Igre ŽIVOT NA SELU Seljaci - Navodnjavanje vrtova - Berba - Oranje i sjetva - Žetva - Lan Stočarstvo i peradarstvo - Štetočine i nepogode - Stanovnici močvara - Pustinjski lov ZANIMANJA OBRTI UMJETNOST Kamenari - Rudari - Rad u radionicama - Kamenoresci - Zlatari draguljari kamenoresci - Obrada drva - Kožarstvo- Položaj umjetnika i obrtnika - Zidarstvo i sitni obrti - Gazde i radnici - Trgovina i novac PUTOVANJA Unutrašnji promet - Pustinjska putovanja - Putovanja u Biblos - Putovanja po Crvenom moru FARAON Osnovna kraljevska dužnost - Kraljevska toaleta - Kralj na poslu - Pravo pomilovanja- Kraljevske nagrade - Primanje stranih izaslanika -Kraljevska razonoda: sport - Kraljevski lov -Kralj intimno - Haremske spletke - Kraljevske misli VOJSKA I RAT Dobre i loše strane vojničkog poziva -Vojna službaVojska u ratu - Zbor i raspo djela oružja - Raspored u maršu - BitkaOpsadno ratovanje - Rat u Nubiji Trijumfalni povratak PISARI I SUCI Uprava-Podmlađivanje i obrazovanje činovništva -Dobri i loši suci i upravnici - Red i sigurnost - Na sudu - Primanje stranih podložnika ŽIVOT U HRAMOVIMA Pobožnost - Svećenstvo -Bogoštovlje -Božji izlasci - Minov izlazak - Lijepa opetska svetkovina - Svetkovina Doline - Obredne predstave- Kuća života SAHRANA Starost - Vaganje dobrih i zlih djela-Uređivanje grobova - Dužnosti dvojnikova svećenika - Mumificiranje - Sahrana i sprovod -Prelazak preko Nila -Uspon do grobnice - Oproštaj od mumije - Žalobni objed - Odnosi živih i mrtvih Opća bibliografija Najvažnije kratice `Kultura starog Egipta, jedna od najfascinantnijih poznatih kultura, dobila je u ovoj Naprijedovoj seriji, zahvaljujući autoru i sretnim okolnostima, vjerojatno najljepše i najzanimljivije djelo cijele serije. Od tromilenijske povijesti Egipta autor je izabrao razdoblje faraonâ Setia i Ramzesa (I, II i III), koje počinje oko godine 1320. prije n. e., i traje otprilike dvjesta godina, te završava velikom obnovom zemlje, podizanjem građevina, spomenika, hramova i naselja što su bila razorena provalom Hiksa. Autor je izabrao ovo razdoblje jer je ono, nakon kriza, nemira i smutnja, bilo prilično mirno razdoblje, a za nj postoje i brojna svjedočanstva. Hramove, grobnice i stupove bogato su dekorirali umjetnici nizovima slika, koje poput stripova ilustriraju scene iz svakidašnjeg života, a usto su među oslikanim prizorima hijeroglifima ispisane prave priče i pjesme u slavu bogova, faraonâ i ljubavi. Od te dokumentarne građe sastavljena je ova knjiga, a budući da ta građa sadrži mnogo sasvim neobičnih detalja, tekst knjige na mnogim se mjestima doima kao pričanje kakvog ljetopisca. Makar knjiga djeluje kao roman autor se brani od takvog mogućeg `prigovora` - ona je takva jer obilje dokumenata omogućuje tu formu; ništa nije izmišljeno, za sve je autor našao oslonac u djelima dekoratera grobnica, hramova i stela, ili pak u tekstovima sačuvanih papirusa. Knjiga je podijeljena na neformalna poglavlja posvećena, između ostalog, ovim temama: stanovanje, klima, obitelj, kućna zanimanja, život na selu, umijeća i zanati (tehnologija), život na dvoru, vojska i ratovanje, obredi u hramovima, pogrebne svečanosti sve to s mnogo neobičnih detalja koji knjigu čine izvanredno zanimljivom. Uz tekstove iz papirusa i uz druga svjedočanstva, autor citira Herodota, grčkog povjesničara i putnika, dobrog poznavaoca Egipta njegova vremena. Saznajemo mnogo o dužnostima djece prema roditeljima, o slugama i robovima, o hajkama na odbjegle robove, itd. S mnogo detalja opisuju se poplave Nila, vitalne za agrarnu proizvodnju i fizički opstanak Egipćana, ali isto tako bogat duhovni život naroda, sav proniknut religijom i praznovjerjem, opsesijom Smrt i strahom od prolaznosti koji je pokrenuo izgradnju gotovo svih monumentalnih spomenika, građevina i grobnica od granita i drugog trajnog kamena što su se održale do danas, dok je sve što je služilo životu tako reći bez traga propalo. Zanimljivi su opisi pljačkanja grobnica i pljačkaških bandi koje su sačinjavali sami graditelji grobnica, zidari i tesari, ali i svećenici, državni činovnici, pa i sami pripadnici policije. No kako, srećom, pljačkaše nikad nisu osobito zanimali pisani dokumenti, sačuvali su se ispisani papirusi, a mnogobrojni natpisi u granitu pobijedili su Smrt, kako im je bilo i namijenjeno, i danas nam svjedoče o onome što je skupa s pljačkašima nestalo, a još više o životu koji je ostavio neizbrisiv trag u ljudskoj povijesti.` ROBERT FLACELIERE - GRČKA U DOBA PERIKLA Prevod - Viktorija Klaić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor ŽIVOTNA SREDINA: GRAD I SELO Geografske osobine Grčke - Atena i okolica - Ulice i gradske četvrti - Građevine i javne površine - Kuće - Predgrađe - Selo STANOVNIŠTVO: GRAĐANI, NASELJENICI, ROBOVI Pojam grada-države - Javni život - Narodna skupština - Buleuti, pritani i visoki upravni službenici - Naseljenici - Robovi - Brojno stanje pojedinih društvenih slojeva ŽENE, BRAK, OBITELJ Životni uvjeti grčke žene - Brak - Ginecej - Bračna ljubav i obitelj - Porod - Pogreb DJECA I ODGOJ Djetinjstvo u Sparti - Djetinjstvo u Ateni - Opći uvjeti odgoja i obrazovanja - Gramatistova škola - Muzički odgoj Gimnastika Pederastija - Sofisti RAD I ZVANJA Uvažavanje ili preziranje manualnog rada - Novac i zajmovi - Zemljoradnja - Obrti Kopnena i pomorska trgovina - Liječništvo UREDNOST I ODIJEVANJE Higijena i tjelesna čistoća - Muška odjeća - Ženska odjeća - Kape - Obuća - Nakit i toaletni pribor PREHRANA, IGRE I ZABAVE Dijelovi dana Hrana i piće - Gozbe - Gozba Platonova - Ksenofontova Gozba Razne zabave - Igre Lov - Ribolov - Izražajne geste VJERSKI ŽIVOT - KAZALIŠTE Osjećaj za sveto i obredi - Kalendar atičkih blagdana - Kazalište - Euergetizam i panhelenske svetkovine - Misterijski kultovi - Eleuzina, orfizam - Proroštva - Praznovjerje - Magija PRAVOSUĐE Sudbena vlast Ostracizam - Javne i privatne parnice - Krvni sudovi - Helijeja - Kazne - Vrijednost atičkog pravosuđa RAT Atenski imperijalizam Spartanska vojna sila - Vojna organizacija u Ateni; efebija - Atenska suhozemna vojska - Strategija i taktika - Atenska ratna mornarica - Trijerarhija i pomorska taktika - Žrtve rata i ratni invalidi - Bratoubilački rat između Grka OPĆENITI OSVRT Izdanja naših prijevoda iz kojih su preuzeti citati u tekstu Orijentaciona bibliografija Indeks ponašenih i transkribiranih grčkih riječi i izraza `Čitajući o narodima koji su zadužili čovječanstvo i o njihovim velikim kulturama u prošlosti, često gotovo i zaboravljamo da su to bili ljudi sa svakodnevnim malim brigama i životnim radostima. U našim predodžbama to su uglavnom simboli, ili pak vojskovođe, graditelji, umjetnici, i to uvijek pod oružjem, ili s dlijetom, ili ogrnuti nimbusom nadahnuća. Ova knjiga, kao i ostala djela iz serije >>Svakodnevni život«, otvara nam drugi pogled na prošlost koju poznajemo. Ona nas uvodi u svakidašnji život, pa tako i među ljude koji nisu stvarali besmrtna djela, već živjeli svoj skromni život, ali i kada govori o `besmrtnicima`, oni postaju prisni, i prije svega ljudi svog vremena i svoje sredine. Autor je ograničio prikaz starogrčke civilizacije na Periklovo doba, ali zahvaća i u vrijeme prije Perikla, tako da je oživio razdoblje Grčke, uglavnom Atene, od 450. do 350. godine prije n. e. Teme njegova izlaganja iste su kao i one koje čine sadržaj i drugih knjiga te serije: gradovi i sela, stanovništvo, brak, porodica, djeca i odgoj, igre i uživanje života, religiozni i duhovni život, politički život i ratovanje. Impresija koju ostavlja čitanje ove knjige sasvim opravdava naslov serije: svakodnevni život. Autor to najviše postiže time što uz mnoge detalje vezane uz neku temu citira, ponekad i opširnije, grčke pisce i filozofe Tukidida, Ksenofonta, Eshila, Sofokla, a osobito mnogo Aristofana. I Sokrat i Platon postaju u ovom kontekstu mislioci koji su filozofirali izravno iz svoga vremena. Tako je čitatelj uistinu preseljen u antičko vrijeme i neposredno ga proživljava: atensku demokraciju i njezino pravo podrijetlo, političku angažiranost atenskih građana, njihova nadmudrivanja i svađe, smisao njihovih religioznih obreda, njihov duh natjecanja (tragedije i olimpijske igre), položaj meteka (stranaca) i robova, poslovni život i ratovanje. lako je ova knjiga prava himna ispjevana grčkoj kulturi, autor nije ni najmanje slijep za sve negativne strane grčkog života: ispod veličajnog Partenona građani žive po rupama izdubenim u stijenama, u kolibama od isušenog blata i trulih dasaka; robovi izloženi neljudskom postupku u rudnicima srebra, njihovi životni uvjeti po gradovima, gdje su sluge ili pomagači u poslovnom životu, pa se i osamostaljuju, čak postaju i bankari; uzajamni odnosi raznih polisa i njihovi sukobi dosežu krajnje granice okrutnosti i divljaštva. Tekovine klasične Grčke ugrađene su u same temelje tzv. zapadne kulture, i postale su, posredno ili izravno, nerazdvojni dio duhovnog svijeta svakog pripadnika naše civilizacije, čak i bez obzira na stupanj njegove naobrazbe. Pa ipak, može se sa sigurnošću ustvrditi da će ovaj tekst svakome čitatelju, u većoj ili manjoj mjeri, otvoriti pogled u nov i nepoznat aspekt života stare Grčke, i produbiti već stečena znanja, obogatiti već stvorene predodžbe, bilo da se radi o turističkoj znatiželji, životnom interesu, ili želji da se upotpuni i učini svestranijom osobna kultura.` JEROME CARCOPINO - RIM U RAZDOBLJU NAJVIŠEG USPONA CARSTVA Prevod - Ana Buljan i Tugomir Lukšić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor OKVIR ŽIVOTA U RIMU MATERIJALNA SREDINA: GRAD, NJEGOVE KUĆE I NJEGOVE UREDBE RIM SJAJ, OPSEG I STANOVNIŠTVO GRADA Sjaj grada: Trajanov forum - Rimski bedemi i pravi opseg Rima - Porast rimskoga stanovništva KUĆE I ULICE, VELIČINA I BIJEDA ANTIKE Moderni aspekti rimske kuće - Arhaički aspekti rimske kuće - Ulice i promet u Rimu DUHOVNA SREDINA DRUŠTVO: NJEGOVI CENZUSNI STALEŽI I MOĆ NOVCA I. Egalitarna hijerarhija i kozmopolitizam - Ropstvo i oslobađanje od njega - Stapanje društvenih vrijednosti - Životni standard i bogatuni BRAK, ŽENA I OBITELJ: VRLINE I POROCI Slabljenje očinske moći - Zaruke i vjenčanje - Emancipacija i hrabrost rimske žene - Ženstvenost i pokvarenost - Razvodi brakova i nestalnost obitelji ODGOJ, KULTURA, VJEROVANJA: SVIJETLE I TAMNE NJIHOVE STRANE Predznaci raspadanja - Osnovna škola - Formalistička nastava gramatičara - Nestvarna retorika - Propadanje tradicionalne religije - Prodor istočnjačkih mistika - Dolazak kršćanstva KAKO SU RIMLJANI PROVODILI VRIJEME DIOBA DANA, USTAJANJE I TOALETA Dani i sati rimskoga kalendara - Ustajanje - Rimljaninova toaleta: brijač - Ženina toaleta: ukrašivačica ZANIMANJA Dužnosti štićenikâ i zaštitnikâ - Trgovci i manualni radnici - Pravosuđe i politika - Javna čitanja PRIREDBE `Panem et circenses` - Ispunjavanje dokolice - Utrke - Kazalište - Amfiteatar, mjesto ubijanja - Stidljiva reagiranja i kasno ukidanje ŠETNJA, KUPANJE I VEČERA Tumaranja, igre i užici - Terme - Večera `Djela iz Naprijedove serije `Svakodnevni život` pisana su za najširi krug onih koji u povijesnom traže istinski doživljaj i vjerodostojnu informaciju. Ova knjiga ne govori prvenstveno o vladarima, vojskovođama, graditeljima, umjetnicima nego nam otvara drugi pogled na prošlost koju poznajemo; ona nas vodi među ljude koji nisu stvarali povijest već živjeli svoj skromni život. I veliki i mali, u ovoj knjizi, prije svega su ljudi svog vremena i svoje sredine raštaj koji je rođen krajem Klaudijeva principata ili početkom Neronove vladavine, te koji je sredinom prvoga stoljeća naše ere mogao doseći Trajanove i Hadrijanove godine, naraštaj koji je vidio rimsku moć i blagostanje u najvišem usponu rimskog carstva. Ograničivši se na to razdoblje, autor nam ga oživljava kroz teme: sjaj, opseg i veličina grada; kuće i ulice veličina i bijeda Antike; društvo, njegovi cenzusni staleži i moć novca; brak, žena i obitelj vrline i poroci; odgoj, kultura vjerovanja svijetle i tamne njihove strane; dioba dana, ustajanje, toaleta; zanimanja; priredbe; šetnja, kupanje i večera. Čitajući ovu knjigu osvježavamo svoje poznavanje tog razdoblja povijesti i obogaćujemo ga mnoštvom novih i zanimljivih izvornih podataka iz svakodnevnog života koji se pred nama otvara uz brojne, ponekad i opširnije, navode iz latinske književnosti koju nam pruža živa i slikovita točna i obilna svjedočanstva u djelima: Petronijev roman, Silvae Cecilija Stacijusa, Marcijalovi Epigrami, Pisma Plinija Mlađega i Juvenalove Satire. Autor se također koristio i golemim arheološkim gradivom što ga daju Trajanov forum u Rimu, ruševine Pompeja i Herkulanuma, tih dvaju gradova kojih su stanovnici živi pokopani za erupcije Vezuva godine 79; zatim su tu ruševine Ostije je sve pridonijelo da o životu Rimljanina, podanika prvih Antonina, životu u gradu Rimu središtu i vrhu svijeta dobijemo vjernu i zanimljivu sliku.` Ženin Abojer Žorž Konteno Pjer Monte Flakelijere Žerom Karkopino

Iz Pogovora: Glavni lik romana Julijana je majka, supruga, kćerka, snaha, zaposlenica Hrvatskih željeznica, šalterska radnica, u konačnici i ljubavnica, ali svakako žena koja ima svoju funkciju, koja svoju funkciju ne smije zaboraviti. Julijana mora kuhati, prati rublje, glačati ga, sparivati čarape, ustajati u zoru, prodavati putničke karte, prešućivati vlastite potrebe, šutjeti u za to predviđenim trenucima koji traju unedogled, čupati špranje iz radne odjeće svojega supruga zaposlenog u ljevaonici, podrazumijevati da je taj suprug voli (društvo muškarcima nameće da nije poželjno pokazivati osjećaje), poslije podrazumijevati i da je ljubavnik voli, depresiju skrivati kao zmija noge, kao da nije mlinski kamen koji je vuče sve dublje u nešto što bismo mogli nazvati očajem puno dubljim od trajnog nezadovoljstva. Jednostavno mora. Što se mora, nije teško, ponavljaju ljudi papagajski. Ponovno zato što moraju. I sve je bezizlazno. Osobito kad se Julijana zaljubi u čovjeka koji nije njezin suprug… Mihaela Gašpar vrstan je psiholog, oštro, pametno pero koje je britko, bez trunke pogrešne, jeftine patetike na papir izlilo utrobu ženine biti, sve kontradikcije, tabue, naslijeđena prokletstva i prešućene bitke ženskoga bića koje mitohondrijski stalno, nepromjenjivo, genetski materijal davno pokojnih žena prenose budućima. I ništa to ne može promijeniti. Čak i ako djeca tradicijski nose prezimena očeva koji ih možda uopće nisu začeli u vrućici žudnje, žena je ta koja pradavni mitohondrijski genom prenosi na one koji će graditi budućnost. Tu nekako počiva ironija poput trihinele. Ironija koju Mihaela poput tananih kora mađarice kroz čisto literarni narativ provlači u vidu znanstvenih pasusa o genetici i nasljeđivanju. Dobivamo tako paklenu ritmičnost u smjenjivanju činjenica o tome što smo i od čega smo sazdani te stvarnosti na koju smo pristali, koju su nam poput kaveza ostavili u nasljeđe, koju živimo kao laboratorijske zvjerčice pod paskom dok sami sebe zavaravamo da smo slobodni, da možemo što nas je volja. ’’Mitohondrijska Eva’’ sjajan je roman, rijedak literarni biser koji je s pravom 2013. osvojio prvu nagradu na anonimnom proznom natječaju osječkog ogranka Matice hrvatske. Preostaje nam nadati ste kako je ovo samo sjajna, besprijekorno skladana uvertira u stvaralačku simfoniju Mihaele Gašpar s kojom ćemo još dugo i ugodno putovati kroz šume literarnih likova i stanja kojima će napučiti još nenastanjene i gole predjele hrvatske književne zbilje. Jer Mihaela je doista jedinstven književni glas, jasno prepoznatljiv u onome što ponekad, nažalost, nalikuje na kakofoniju. Ona je vrstan, minuciozan psiholog, darovita književnica koja ono što je vidjela, čula i dokučila s lakoćom pretače u tekst, a rečenicama se pritom vješto, virtuozno služi kao etalonima za mjeru širine zamaha kroz kaos, tišinu, tjeskobu ili ushit. I teško ju je strpati u žanrovsku ladicu, katalogizirati. Ona je samo svoja. Premda govori o svima, o vremenu u kojem jesmo, ali i onom iz kojeg smo izašli, čija smo ostavština. Ivana Šojat

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 20. jun 2018. Prevodilac: Miloš Arsić „Jedan od najvećih romana našeg vremena.“ – Irvin Velš Patrik Bejtmen je „zlatni dečko“ sa Volstrita, uspešan u svemu. Nosi isključivo brendiranu odeću, poseduje najnovije gedžete i odlazi u najskuplje restorane. Naravno, svi njegovi prijatelji su kao on. Jedina razlika je u tome što se Bejtmen noću pretvara u monstruoznog serijskog ubicu, koji svoje žrtve ubija na najokrutnije načine, nepojmljive zdravom razumu. Sa svojih 26 godina, on ostvaruje svoju verziju američkog sna. Kada se pojavio 1991. godine, Američki psiho uzburkao je javnost toliko da je postao delo oko kojeg su se najviše lomila koplja kritičara i čitalaca. Iako smo već prilično zašli u 21. vek, ovaj roman ostaje jedno od najbrutalnijih ali i nezaobilaznih analiza savremenog društva. „Sjajan roman. Ono što je Emerson rekao za genijalnost, da ona zapravo predstavlja povratak potisnutih misli, na potpuno izopačen način važi i za Američkog psiha. Izdavanje ove knjige pratila je tolika bura da se čini da u istoriji američke književnosti nije bilo ničeg sličnog.“ – Majkl Tolkin „I decenijama nakon svog prvog objavljivanja, Američki psiho je i dalje literatura za 21. vek. On ne najavljuje Apokalipsu – on jeste Apokalipsa našeg vremena.“ – Frederik Begbede Bret Iston Elis je rođen 1964. u mestu Šerman Ouks u San Fernando dolini, gde je i odrastao. Otac Robert Martin Elis je bio preduzimač, a majka Dejl Elis, domaćica. Bret je odrastao u stabilnoj i imućnoj porodici. Roditelji su mu se razveli 1982. godine. Elis ima još dve sestre. Ranih osamdesetih glavni predmet njegovih interesovanja bila je muzika. Kao student koledža Benington svirao je klavijature u nekoliko lokalnih new wave bendova, da bi kasnije pod uticajem Hemingvejeve proze počeo da se razvija kao pisac. Prema sopstvenom priznanju, muzika (i popularna kultura uopšte) će i dalje ostati važan faktor u njegovom stvaranju: na pitanje o bitnim uticajima, Iston Elis u jednom intervjuu odgovara „Books, movies, TV and, of course, rock and roll.` Prvi roman, Manje od nule, Iston Elis objavljuje sa 23 godine. Za roman Američki psiho, izdavačka kuća Simon and Schuster unapred daje Elisu 300.000 dolara, ali biva prinuđena da odustane od izdavanja posle pritisaka više ženskih organizacija i žena zaposlenih u samoj izdavačkoj kući. Roman kasnije objavljuje izdavač Vintage. Pored ova dva, Elis je autor i romana Pravila privlačnosti (1987), Glamurama (1998), Lunar park (2004), Kraljevski apartmani (2010) i zbirke priča Doušnici (1994). Ovaj pisac nikada nije krio svoju seksualnu orijentaciju živeći kao biseksualac veći deo svog života. Godine 2004. neočekivano i iznenada je preminuo njegov najbolji prijatelj i životni partner Majkl Vejd Keplan. Bret Iston Elis danas živi u Njujorku i Ričmondu, u američkoj saveznoj državi Virdžinija. MG110 (N)

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Internat Kola srpskih sestara Brosura internata, koji se nalazio u Frankopanovoj (danasnja Resavska). Mek povez, 16 strana, ilustrovano fotografijama. Tu je i pecat Glavnog odbora Kola. Brosura datira iz tridesetih godina proslog veka. IZUZETNO RETKO! Kolo srpskih sestara je srpsko žensko nacionalno-feminističko, kulturno-prosvetno, patriotsko i humanitarno društvo osnovano 1903. godine u Beogradu. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić. Mejbel Grujić Oblasne organizacije Kola srpskih sestara osnivane su u mnogim područjima gde žive Srbi. Nakon obnove rada Kola 1990. godine oblasne organizacije Kola deluju u okviru eparhija Srpske pravoslavne crkve. Istorija Osnivanje Zgrada bivšeg Doma Kola srpskih sestara u Beogradu. Kolo srpskih sestara je po oslobođenju Beograda ukinuto, zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera, a njihova zgrada, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici br. 11, je dodeljen novoosnovanom KUD-u Lola.[1] Svest o neophodnosti organizacije akcije na teritoriji Stare Srbije i Makedonije kulminirala je nakon sloma Ilindenskog ustanka. Srpska nacionalna borba u tim krajevima do tada se svodila samo na propagandu preko škola i konzula (Priština, Skoplje, Bitolj, Solun), a njihov rad je delimično blokiran, nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903). Politička i intelektualna elita su, uviđajući nemoć države, rešile da se samoorganizuju i formiraju različita građanska udruženja sa ciljem podizanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva.[2] Blanš Vesnić, supruga Milenka Vesnića Na ideju o osnivanju ženskog udruženja sa ciljem jačanja nacionalne svesti vezane za oslobođenje „porobljene braće“, kako one na jugu, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću, te pomoć ugroženima, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje,[3] došla je Nadežda Petrović, koja je sredinom 1903. vodila razgovore sa Delfom Ivanić, ženom tadašnjeg srpskog konzula u Skoplju. Svoju ideju je izložila Nadežda je u kući svog oca Mite Petrovića, gde je okupila viđenije građane,[4] mahom supruge javnih radnika.[5] Osnivačka skupština udruženja je održana na Veliku gospojinu, 15/28. avgusta 1903, u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu,[3] pred oko tri hiljade žena. U to vreme na osnivanje ženskih udruženja nije se gledalo blagonaklono, zbog neopravdane nepoverljivosti na rad žena uopšte. Iz tog razloga, da bi se što brže afirmisalo u javnosti, imajući u vidu njen društveni uticaj, za prvu predsednicu Kola je izabrana Savka Subotić, koja je važila za umnu ženu, velikog zagovornika nacionalne slobode vojvođanskih Srba u Austrougarskoj, sa velikim iskustvom na polju afirmacije srpskog nacionalnog identiteta[6] i humanitarnog rada. Za potpredsednicu je izabrana Delfa Ivanić, a za sekretaricu Nadežda Petrović.[4] Ime udruženja dao je Branislav Nušić, a prva Pravila Kola srpskih sestara napisali su Branislav Nušić i Ivan Ivanić[3] 1907.[6] Ivan Ivanić je predlagao, da se društvo nazove ili „Društvo srpskih sestara“ ili „Kolo Srpkinja“, a Nušić je od ta dva imena sastavio „Kolo srpskih sestara“. Postojalo je 167 odbora ovog društva.[7] Prva akcija je bio dobrotvorni koncert u Narodnom pozorištu, sa ciljem prikupljanja pomoći za postradale u Makedoniji. Za tu priliku Nadežda je sama sastavila program, dekor je uradio vajar Đorđe Jovanović. Jedan od darodavaca je bio i kralj Petar I, koji je po svom ađutantu poslao prilog od 1.000 dinara u zlatu.[3] U zimu 1903. Nadežda Petrović i Milica Dobri (potpredsednica Kola) na planini Kozjak su razdelile pomoć zbegovima.[8] Nakon osnivanja udruženja, započelo je i formiranje odbora Kola širom Kraljevine Srbije, koji su prikupljali novac i slali ga Glavnom odboru u Beogradu, da ga raspoređuje prema potrebama.[3] Krajem 1906, Savka Subotić se povukla iz zdravstvenih razloga, a na mesto nove predsednice Kola došla je Ljubica Luković. Iste godine, na ideju potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je 1906. pokrenulo sopstveno glasilo, kalendar za četiri veroispovesti: pravoslavnu, katoličku, jevrejsku i muslimansku: Kalendar je izgledao kao vrsta narodne čitanke, simboličnog naziva „Vardar”, iskazujući želju o ujedinjenju. Prvi broj kalendara su uredili Ivan Ivanić i Milojko Veselinović i štampan je u 10.000, a zatim doštampan u još 5.000 primeraka. Uoči balkanskih ratova tiraž „Vardara” je bio 40.000 primeraka. U „Vardaru” su sarađivale značajne ličnosti iz nauke, kulture i umetnosti, dok su u posebnom delu objavljivani izveštaji o radu glavnog i mesnih odbora Kola. Poslednji broj „Vardara” je izašao 1940. za 1941. godinu.[9] Od 1906. Kolo je organizovalo prve kurseve za dobrovoljne bolničarke. Tromesečni kursevi su se održavali na Hirurškom odeljenju u Vojnoj bolnici u Beogradu, a držali su ih Vojislav Subotić, sin Savke Subotić i Roman Sondermajer, muž potpredsednice Stanislave Sondermajer.[9] Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Svake godine se organizovao ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su već obučene bolničarke dolazile petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje, tako da je do početka Balkanskih ratova bilo preko 200 obučenih bolničarki, a septembra 2012. organizovani su i vanredni kursevi od deset dana, koje je uspešno završilo još 200 bolničarki. Kurseve su organizovala i druga ženska društva, tako da je pred bilo oko 1500 obučenih bolničarki, koje su stavljene na raspoloženje vojnom sanitetu.[10] Kolo nije imalo svoje prostorije, tek 1912. je dobilo sobu u Domu Društva „Sveti Sava”, gde se čuvao „Vardar”, a sastanci su se održavali u osnovnoj školi kod Saborne crkve.[9] Uprava Kola priredila je nekoliko vrlo uspelih srpskih večeri na Kolarčevom univerzitetu, i to: Srpsko veče Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Njegoša, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića i pesnika Srba Muslimana.[11] Balkanski ratovi U Prvom balkanskom ratu, Kolo je organizovalo i održavalo IV rezervnu bolnicu sa 140 kreveta, koja se nalazila u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru.[10][12] Pošto Kolo zapravo nije imalo dovoljno sredstava za osnivanje bolnice. Delfa Ivanić i Ljubica Luković su se za pomoć obratile Crvenom krstu i vojnom sanitetu, kao i uglednim književnicima, naučnicima i diplomatama širom Evrope. Iz inostranstva su im najveću podršku pružile Blanš Vesnić, žena Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, kao i Mabel Grujić. Ubrzo je pomoć počela da stiže sa svih strana.[12] Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. Pored članica Kola, o bolnici su se brinule i supruge diplomata i stranih predstavnika. Bolnica je funkcionisala od novčanih priloga i druge pomoći, kojom su članice Kola mogle da pomognu u još 47 bolnica na frontu.[10] Kompletna bolnica, sa operacionom salom, instrumentima i materijalom je nakon rata, septembra 1913. poklonjena gradu Prištini.[13] Delfa Ivanić je prateći svog supruga, osim bolnice u Beogradu, uspela da organizuje još dve bolnie u Draču i Lješu.[14] Na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivani su prihvatni centri, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supa za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike.[10] Upravna članica „Kola srpskih sestara“ je bila književnica Jelena Dimitrijević.[15] Prvi svetski rat Početkom Prvog svetskog rata, spaljena je kompletna arhiva, kako članice ne bi došle u opasnost. Kancelarija Kola se zajedno sa Vladom 1914. povukla u Niš. Članice Kola su tokom rata, u otežanim uslovima, pomagale koliko su mogle: izrađivale rublje za vojsku, organizovale deobu hrane, pomagale u suzbijanju zaraza i radile kao dobrovoljne bolničarke u bolnicama širom Srbije. Neke od članica su stradale tokom rata zbog svog rodoljublja, među najbrutalnije primere spadaju, članica Vranjskog odbora, koju su Bugari na pijaci sasekli na komade, predsednica i još jedna članica Smederevskog odbora, koje su umrle u mađarskom logoru, od posledica mučenja. U epidemiji pegavog tifusa 1915. negujući ranjenike, kao dobrovoljne bolničarke, su umrle Ljubica Luković u Niškoj i Nadežda Petrović u Valjevskoj bolnici.[13] Nakon okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori si raspušteni. Međutim, članice su nastavile sa radom, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Mnoge članice Kola su prošle kroz Albansku golgotu, a među njima i njene istaknute članice: Milka Grujić, Mejbel Grujić, Delfa Ivanić.[13] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1925. godine Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, takođe su nastavile sa radom. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Članice Komiteta su radile i kao bolničarke u dve bolnice u Nici, kao i u bolnici kod Tulona. Jedna od najznačajnijih akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ove akcije su organizovale Draga Ljočić U Lozani, Mejbl Grujić u Bernu, Mirka Grujić i Mica Ćurčić u Hagu.[10] Osim toga, radile su na prihvatanju izbeglica, negovanju obolelih i okupljanju đaka.[13] Međuratni period Povelja Kola srpskih sestara, Narodni muzej Zrenjanin, 1922. Nakon rata 1918. članice su se ponovo okupile u Beogradu i za novu predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Društvo je nastavilo sa radom, brinulo se o deci bez roditelja, invalidima, staricama koje su ostale bez muževa i dece, borilo se protiv velike bede, koja je nastala kao posledica rata. Po pravilima Kola srpskih sestra, formirani su i Kolo baranjskih sestara, a na molbu iz Slovenije i Kolo jugoslovenskih sestara, čiji su izveštaji o radu štampani u „Vardaru” na slovenačkom jeziku.[16] Početkom 1919. formiran je Dom invalida u Deligradskoj ulici, gde su članice društva svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu, u kome su beskućnici dobijali smeštaj, hranu, odeću i lekove. Dom je nakon godinu dana pretvoren u Zanatsko invalidsku školu, u kojoj su se invalidi, učeći razne zanate, osposobljavali za samostalan život i kroz nju je do 1921. prošlo oko 4000 invalida.[16] Članice Kola srpskih sestara u Vršcu na sveslovenskom balu u narodnoj nošnji. Godine 1920. je osnovana sekcija za vez i nošnje. Kolo je vremenom sakupilo vrednu kolekciju narodnih nošnji iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije, sa kojom je učestvovalo na međunarodnim izložbama, a u Domu se nalazila stalna izložba vezova, nošnji, ćilima i čipki, koja je početkom Drugog svetskog rata većim delom uništena, dok je preostali deo 1947. predat Etnografskom muzeju.[17] Godine 1922. u Beogradu je osnovan internat, u koji su primane siromašne devojčice, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Zgrada Internata se nalazila u Frankopanskoj ulici (ranije, a i danas Resavskoj) broj 11, u okviru Doma Kola srpskih sestara, gde su bile smeštene prostorije Društva. Pitomice internata su slate u razne ženske škole i imale su mogućnost da proslavljaju sve verske praznike. Po odlasku iz Internata Kolo je održavalo vezu s njima i nastavljalo da im pomaže, kad god im je to bilo potrebno.[18] Zgrada društva je bila u kući đenerala Atanackovića u Frankopanovoj ulici br. 11 (onda Resavskoj). Tu kuću su kupili i odmah isplatili, a pomogla im je Mabel Grujić. Pošto je ta kuća bila trošna gradili su novu zgradu. Đorđe Vajfert im je pomogao, kod koga je Stanka Lozanić otišla i izložila njihovu tešku situaciju. Vajfert im je od svoga kredita dao iz Narodne banke pola miliona dinara zajma sa interesom 7% i blagodareći tome, završena je prednja zgrada, a posle nju izdali za Generalnu direkciju državnih željeznica i s tim novcem završavale dve zgrade pozadi. Obe ove zgrade završene su bile do oktobra 1923. i tada je na svečan način proslavljena 20. godišnjica „Kola srpskih sestara“ i obavljeno je osvećenje tog doma.[19] Tome svečanom činu prisustvovali su: kralj Aleksandar, patrijarh i mitropolit Dimitrije i mnogo sveta iz cele kraljevine. Inicijativom Kola osnovano je i u Sloveniji 37 odbora „Kola jugoslovenskih sestara“, koje su radile vrlo mnogo za ljude koji su ostali porobljeni od strane Italije.[20] Delfa Ivanić navodi podatak da se gospođa Lozanić obratila i Luki Ćeloviću, za pomoć oko izgradnje zgrade Kola srpskih sestara, ali on se samo upisao za velikog dobrotvora sa 10.000 dinara i nije pristao da dâ nikakav zajam iz Beogradske zadruge.[21] Godine 1926. je osnovan Mali univerzitet. Predavanja mladima su u velikoj sali Doma Kola održavali istaknuti profesori, među njima Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Đorđević, Stevan Jakovljević, Hasan Rebac i drugi.[17] Kolo se zalagalo za izjednačavanje građanskih prava žena i muškaraca, posebno za pravo žena na školovanje, zapošljavanje, nasleđivanje i upravu ličnom imovinom, pravo glasa žena. Pomagalo je zidanje i obnovu mnogih crkava i manastira. Aktivno je učestvovalo u Narodnom ženskom savezu Kraljevine uspostavljajući veze sa drugim sličnim pacifističkim organizacijama u Evropi, sve do osnivanja Male ženske Antante, čiji je glavni cilj bio borba za mir.[22] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1931. godine. Nakon Prvog svetskog rata, Kolo je uspostavilo saradnju sa sličnim društvima u drugim slovenskim državama: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, predstavljalo je Kraljevinu Jugoslaviju na međunarodnim kongresima i ukazivalo solidarnost sa njima.[17] Kolo je obezbedilo, pored ostalih dobročinstava, više godina besplatno po 10–14 ručkova dnevno istarskim izbeglicama, na smenu, dok se ne zaposle jedni, a onda drugima.[23] Drugi svetski rat Rad je bio vrlo otežan, jer čim su Nemci u zemlju došli u maju 1941. izašao je u novinama ukaz kojim se zabranjuje svaki rad ženskim društvima po cenu smrtne kazne, a u olakšavajućim slučajevima, 10 godina robije.[24] Bosa Pavlović, bila je predsednica Kola srpskih sestara za Požarevački okrug i najstarija predsednica Kola. Nemačka komanda u Beogradu je 1942, naredila predsednici Kola, Delfi Ivanić, da preda imovinu Kola predsedniku Beogradske opštine i tražila da im lično podnese izveštaj o radu. Uoči tog događaja, spaljena je arhiva Kola, zbog straha od odmazde. U nemačkoj komandi, predsednici Kola podnet je upitnik od 22 pitanja, tražeći joj da, između ostalog, pristane na rad udruženja pod novim uslovima. Zbog datih odgovora, Delfa Ivanić je uhapšena, pretresen joj je stan, a Kolu je zabranjen rad i oduzete su mu pokretne i nepokretne imovine. Predsednica je nakon određenog vremena puštena.[25] I pored zabrane, tokom Drugog svetskog rata, članice Kola radile su „ilegalno“, u okviru Sekcije Crvenog krsta. Radile su na zaštiti dece i mladih, pomagale izbeglicama iz ustaške NDH. U Bajinoj Bašti, gde se nalazilo jedno od najvećih prihvatilišta za izbeglice, brinule su posebno o deci. Slale su pomoć zarobljenicima jugoslovenske vojske u nemačkim logorima, u Vojnoj bolnici obilazile bolesne zarobljenike puštene iz nemačkih logora. U saradnji sa Tomom Maksimovićem, komesarom za izbeglice u Srbiji, šile su odeću i rublje, plele čarape, sakupljale hranu i lekove.[26] Posleratni period Nove komunističke vlasti FNR Jugoslavije su 1946. zabranile rad udruženja zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera i oduzele mu svu pokretnu i nepokretnu imovinu.[26] Zgrada društva, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici, je dodeljen novoosnovanom AKUD-u Lola.[1] Predsednica Delfa Ivanić je najpre uhapšena, ali je zahvaljujući Jaši Prodanoviću, jednom od osnivača Kola, potom prebačena u bolnicu.[27] Rad Kola srpskih sestara je zabranjen prvenstveno zbog toga što je Kolo u toku rata sarađivalo sa Dražom Mihajlovićem i Ravnogorskim pokretom. Dok je prikrivenu saradnju ostvarivalo sa kolaboracionističkom Vladom Milana Nedića. Godine 1990. grupa žena u Beogradu obnovila je rad Kola pod principima stare organizacije Kola srpskih sestara. Danas Kolo ima preko 20 odbora širom Srbije, a aktivno je i u dijaspori. Mnoge članice Kola srpskih sestara se dovode u vezu sa Srpskom naprednom strankom i uticajem te političke stranke na delovanje Kola srpskih sestara.[28] Predsednice Kola srpskih sestara Prva predsednica Kola Savka Subotić Predsednica Početak / kraj funkcije 1. Savka Subotić[26] 1903 — 1905. 2. Ljubica Luković[26] 1905 — 1915. 3. Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića[26] 1918 — 1940. 4. Delfa Ivanić[26] 1940 — 1946. 5. Ljiljana Milojević Šulović po zanimanju lekar, supruga akademika Vojina Šulovića.[29][30] 1993 — 2004. 6. Mila Viktorović 2004 — Priznanja Orden Belog orla V stepena, na predlog Ministra vojnog, na 25-godišnjice rada (1928)[27] Orden Svetog Save (1931). Isto odlikovanje su dobile i Mirka Grujić, Delfa Ivanić, Poleksija Fotić i nekoliko predsednica odbora Kola[27] Medalja Florens Najtingejl, za veliku požrtvovanost kao dobrovoljne bolničarke, od Međunarodnog crvenog krsta, dobile su Delfa Ivanić (1925), i Ljubici Luković posthumno (1925)[27]

DYLAN DOG Silazak u ponor Broj 69 Naslov originala: DISCESA NELL`ABISSO Izdavac: Grafart, Beograd - Veseli cetvrtak Godina izdanja: 2013 Format: 21 X 15 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 100 Dilan Dog je horor strip nastao u Italiji, zemlji cija je publika mahom bila opredeljna za žanrove strave i užasa . Upravo na hororu Sklavi i bazira radnju serijala. Inicijalno na liku zombija - živog mrtvaca, da bi kasnije uveo u pricu i vampire, vukodlake, mumije, duhove, razne demone i citavu plejadu psihopata i serijskih ubica. Medutim, ono što sugeriše poetika citavog serijala o romanticnom istraživacu nocnih mora je cinjenica da su prava cudovišta, zapravo, ljudi. Radnja serijala u pocetku se odvijala uglavnom u Londonu, da bi se kasnije širila po celoj velikoj Britaniji i svetu. Sklavi je maestralno napisao pocetni deo serijala, ali se nakon nekog vremena osetio kreativni zamor. To je dalo zadatak drugim autorima da nastave pricu. U pisanje scenarija uveden je veci broj autora koji su samostalno, ili u saradnji sa Sklavijem, potpisivali Dilanove avanture. Tu su, izmedu ostalih, Kjaveroti, Ruju, Minjak,Meda, Neri, a poslednjih godina ukljucili su se (potpuno netipicno za Bonelijevu poslovnu politiku) i Englez Robin Vud i spisateljica Paola Barbato. Ipak, opšti je utisak kriticara da Dilan najsigurnije koraca kroz svoj svet paranormalnog kada ga vodi njegov duhovni otac - Ticijano Sklavi. Ilustratori: Fizicki lik i karakteristike Dilanu je dao jedan od najboljih italijanskih strip crtaca Klaudio Vila (Claudio Villa), inspirisan likom engleskog glumca Ruperta Evereta u filmu „Druga zemlja“ (Another Country). Vila je bio zadužen i za osmišljavanje prvih naslovnica. Po njegovom prestanku sa radom na Dilanu Dogu za kreiranje naslovnica zadužen je Andelo Stano (Angelo Stano), Covek koji je nacrtao i prvu epizodu serijala. Kao i kod scenarija i ovde se kasnije prikljucio niz sjajnih crtaca koji serijalu daju prepoznatljiv identitet, Medu njima su Roi, Trigo, Ambrozini, Pikato, Minjola, Venturi, Kasertano, Brindisi, Frehieri, Montenari, Grasani... Glavni likovi: Gostujuci u pocetku na tudim serijalima (Mister No, Zagor) Sklavi je naucio da svaki serijal, da bi preživeo, mora imati dobar temelj. Temelj ovog serijala predstavlja glavni protagonista stripa, Dilan Dog. Uz Dilana jezgro price cine njegovi najbolji prijatelji, pomocnik Gruco i policijski inspektor Skotland Jarda Blok. Uz svu silu manje ili više bizarnih epizodista ova tri lika sasvim lepo održavaju serijal u samom vrhu uspešnosti u Italiji. Dilan Dog Dilan Dog je privatni detektiv za nocne more i druge užase, koji prkosi tradiciji horora osobinama nadrealizma i antiburžoaske retorike. Potka na osnovu koje Sklavi gradi lik je vecni Dilanov antagonizam prema ocu i tvorcu seruma zombifikacije, doktoru Ksabarasu (mali anagram od Abraksasa). Ista potka vezuje Dilana sa njegovom vecnom tragicnom ljubavlju Morganom. Ovaj oreol tragicnosti lebdi nad glavnim likom kroz ceo serijal, ne dozvoljavajuci mu da održi ni jednu trajnu ljubavnu vezu. Ta melanholija, uz privlacan fizicki izgled, cini da ka ovom stripu gravitira pretežno ženska publika, inace netipicna za strip. Dilan Dog je bivši policajac Skotland Jarda koji klijentima svoje usluge iznajmljuje za skromnu sumu, zbog cega je uvek bez dovoljno novca. Njegova odeca je jedan od njegovih definišucih osobina: on je uvek isto obucen, u crni sako, crvenu košulju i plave farmerke. Svoje prošlosti se ne seca. Živi u stanu prepunom horor figura i jezivih motiva iz sveta strave i užasa, cak se i umesto tipicnog zvona na vratima cuje zastrašujuci vrisak. Hobiji su mu sklapanje maketa jedrenjaka i sviranje klarineta, jedrenjak nikad nije do kraja sklopio cime se sugeriše nemogucnost pronalaska odgovora na odredena egzistencijalna pitanja (Dilan pokušava da sastavi jedrenjak mahom u momentima kontepliranja), isto tako nikada nije naucio da valjano odsvira `Ðavolju sonatu` Ðuzepea Tartinija, što mu je omiljena kompozicija. Ima mnogo strahova, medu kojima su strah od slepih miševa, akrofobija (strah od visine), klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) i td. Dilan je takode posebno podložan bolesti putovanja, što je razlog zašto retko putuje. Leceni alkoholicar i Vegetarijanac takode je i beznadežni romantik koji voli i izgubi novu devojku u skoro svakom broju. U svoja, po pravilu potencijalno smrtonosna istraživanja ide naoružan oštrim intelektom, instinktom koji naziva Peto i po culo i starinskim pištoljem koji nikada nema pri sebi. Ima cak i omiljenu izreku: `Judo plesacu`... Ocigledno, Dilan Dog je u potpunosti zaokružen lik, sposoban da sam iznese citav serijal, ali Sklavi nije ništa prepustio slucaju. Izgradio je oko njega podjednako cvrst i bogat milje. Gruco Gruco je Dilanov pomocnik koji je, od glave do pete, pozajmljen iz filmova brace Marks i života i dela Gruca Marksa. Gruco je poznat po tome što uvek puši kubansku cigaru, iz rukava sipa glupe viceve i svom šefu pruža moralnu podršku (zapravo razrešenje velikog broja epizoda i cine scene kada Gruco Dilanu dobacuje pištolj kojim ovaj rešava slucaj). Gruco je komican lik – jedini koji oponira mracnoj atmosferi citavog stripa.[3] Inspektor Blok Inspektor Blok ima slab stomak, lice od granita i slabu tacku u vidu svog bivšeg potcinjenog momka u policiji po imenu Dilan Dog, kome redovno pomaže. Teži penziji i plaši se da ce pomaganjem u slucajevima koje narod smatra lakrdijaškim izgubiti pravo na istu.[3] Znacaj Dilana Doga za izdavacku kucu Boneli Iako je poceo da se objavljuje u okviru Boneli edicije, Dilan Dog se znacajno razlikuje od tada dominatnih stripova ovog izdavaca koji su redovno izlazili u bivšoj Jugoslaviji. Junaci kao što su Teks Viler, Zagor, Komandant Mark, Mister No itd. su, iako locirani u posebnom istorijskom periodu, bili a-kulturni – u epizodama uglavnom nije bilo referenci na kulturu u kojoj su junaci živeli. Dilan Dog je ovde napravio ogroman zaokret, jer predstavlja strip u kome se neprekidno pojavljuju reference na kulturni kontekst u kome glavni junak živi – film, muziku (rok i klasicnu), politiku, ekonomiju, društvene probleme itd. Motivi za velik broj epizoda Dilana Doga više nisu vanvremenski, vec su inspirisani konkretnim filmovima, knjigama, rok grupama, kompozitorima, glumcima, režiserima, piscima, itd. (Ovakav pristup je pre Dilan Doga mogao da se primeti u stripovima o Marti Misteriji -- koji je u okviru Boneli edicije poceo da izlazi 1982. godine --, ali u mnogo manjem obimu.) Recimo, vec cela prva epizoda Dilan Doga pokazuje koliko su autori bili inspirisani filmskom umetniošcu. Tema epizode je pod velikim uticajem filmova kao što su Night of the Living Dead (1968) i Dawn of the Dead (1978) americkog režisera Džordža A. Romera. Glavni likovi su takode preuzeti iz filmova. Lik Dilan Doga je najverovatnije inspirisan britanskim glumcem Rupertom Everetom (1959), a lik inspektora Bloka glumcem Robertom Morlijem (1908-1992). Ime Blok je, verovatno, aluzija na ime pisca Roberta Bloka, koji je napisao knjigu po kojoj je Alfred Hickok napravio svoj cuveni film Psiho (1960). Ulica u kojoj živi Dilan nosi naziv Craven Road no. 7, što je najverovatnije asocijacija na Ves Krejvena, cuvenog americkog režisera horor filmova. Dilanov glavni pomocnik je Gruco Marks, jedan od junaka filmova o Braci Marks. Lik dr. Ksabarasa najverovatnije je inspirisan likom dr. Frederika Trevsa, kojeg je igrao Enthoni Hopkins u filmu Covek-slon (1980). Dilanovo ime preuzeto je od omiljenog pesnika Ticijana Sklavija -- Dilana Tomasa. ***besprekorno očuvano, kao NOVO!***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! S crtezima Akademskog slikara AD. Dolezala Mariša Radonova-Šarecka, rođena Mari Emilie Bosačkova (6. decembar 1890, Prag-Nove Mesto[1] — 15. oktobar 1958, Prag), bila je češka književnica i prevodilac. Život Rođena je 6. decembra 1890. godine,[bel 1] u dobrostojećoj praškoj porodici učitelja opšte škole u ​​St. Štepan u Pragu od Vaclava Bosačeka (1858). Otac je bio rodom iz Pribrama, majka Milada Brožkova (1856) iz Smihova, venčali su se 7. septembra 1887. Marija Bosačkova je imala brata Vaclava (1896).[2] Posle svog oca, pripadala je razgranatoj porodici Bosačk u Pribramu. Njen stric je bio, na primer, sveštenik i pustinjak iz Makove P. Vincenc Bosaček ili slikar i prijatelj Mikolaša Alšea Josef Bosaček. Ime Šarečka bio je njen pseudonim, koji je izabrala na početku svog rada, po dolini Divoka Šarke kod Praga. Dana 25. avgusta 1921. pseudonim je upisan kao njeno rođeno ime.[1] Do 1908. studirala je u ženskoj gimnaziji Minerva. Dobila je odlično obrazovanje, položila državne ispite iz francuskog, engleskog i italijanskog. Veći deo svog života bavila se književnošću i drugim ličnim interesima. Godine 1917. razbolela se od nervne bolesti. Posle Prvog svetskog rata radila je u Ministarstvu spoljnih poslova kao urednica francuskog informativnog biltena Gazette de Prague, 1933–1938. rukovodila je prevodilačkim odeljenjem. 1938. postaje sindikalno veće, 1939. penzionisano. Ona i njen suprug su putovali na mnoga putovanja po Evropi i inostranstvu. Posle nemačke okupacije, vratila se u ministarstvo i tamo radila do 1948. godine kao prevodilac. Umrla je 15. oktobra 1958. godine u Pragu, gde je i sahranjena.[3] Porodični život 15. septembra 1921. u Pragu se udala za kontraadmirala Borivoja Radona, koji je služio u austrougarskoj vojsci kao komandant pomorske avijacije.[4] Posle venčanja zvala se Radonova–Šarecka. Neka dela je objavila samo pod imenom Radonova. Rad Njeno delo književnici karakterišu kao sentimentalno i melanholično sa fokusom na kulturnu istoriju, pripada srednjoj struji njenog vremena. Svoj prvi roman, kratku prozu „Senka je pala na dušu“, objavila je 1908. Sastojao se od sedam pripovedaka dekadentne tematike i erotskog prizvuka. Knjiga je postala mala senzacija, jer je autorka smelih tekstova za svoje vreme bila jedva osamnaestogodišnja devojčica. Njeno sledeće delo je objavljeno tek 1914. godine, kada je objavila kvartet kratkih priča na temu intelektualno neravnopravnog odnosa između muškarca i žene, pod nazivom „Bolne žrtve“. Njen prvi pravi roman objavljen je 1917. godine pod naslovom „Dubine sreće“. Usledili su i drugi, manje-više konvencionalni naslovi – trilogija pripovetki „Betina”, roman „Prosjak ljubavi” i drugi, kritikovani od kritičara zbog svoje neoriginalne tematike i stila. Krajem 1920-ih, Šarečka je napravila svoj prvi pokušaj istorijskog fantastike, odnosno dramu „Jozef Jirži Švec“, u kojoj se bavi poznatom figurom češkog legionara. Njeno interesovanje za istoriju dovelo ju je do nefikcije. Od početka 20-ih godina posvetila se, na primer, životu i radu vajara Františeka Bileka, salonima 18. i 19. veka. veka ili običan život na kraljevskim dvorovima („Kraljevske ljubavnice“ iz 1925). Vrhunac njenih nastojanja u ovoj oblasti bilo je obimno petotomno delo „Iz kulturne istorije čovečanstva”. Za vreme protektorata, 1940. godine, izašla je njena danas najpoznatija, a po nekima i najuspešnija knjiga pod nazivom „Pod Svetom Gorom“, u kojoj beleži život u Pribramu 1850-1890. koristeći primer sudbine Pribramskih trgovaca i zanatlija. Starosvetska idila porodice Krejčov ovde je uokvirena živopisnim opisom drevnih običaja, rudarskim „predstavama“ ili odjecima kulturnog života Praga. Pisala je i poeziju, posebno lirsku (zbirke „Glasovi u potoku”, „Miris doma” ili „Blanik i druge pesme”), ali bez opšteg uspeha. Pokušala je i sa istorijskim epom, jedini ep „Majstor Bohuslav” posvetila je neimaru Karlu Praškom.

ĆIRILICA MEK povez A5 Gligorije Ernjaković- Prosveta, Beograd 368 strana A5 Autor knjiga VELIKA MAJKA, Amor i Psiha, Psihologija Ženskog... Koga zanima Jung Alhemija nesvesno Kembel Elijade Oto Rank Štros.... SADRŽAJ: Predgovor K. G. Junga - UVOD - Mitologija kao projekcija kolektivno nesvesnog — Arhetipski stadijumi razvoja svesti — Razvojnoistorijski aspekt — Stvaralački značaj svesti — Transpersonalni i personalni faktori — Razvoj svesti kao istorijski i ontogenetski proces — O metodi — Individualno-terapeutska i kulturno-terapeutska svrha istraživanja. MITOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA SVESTI A. Mit o ctvaranju 1. Uroboros: Uroboros kao kosmološki, istorijski i ontogenetski simbol pradavnine — Simbolika porekla: savršeno Okruglo, klica, ono što u sebi sadrži suprotnosti, večito mirujuće - Dva značenja Okruglog: utroba i roditelji — Materinski uroboros i fa-klica: dobra majka — Uroborski incest kao tendencija ka iskonskom jedinstvu — Sjedinjeni praroditelji — Očinski naglašen uroboros: početak nastajanja u samoraćanju — Pre-svetsko znanje u stadijumu uroborosa — Simbolika sheme tela - Hranidbeni uroboros: simbolika razmene materija u mitologiji početnog zbivanja — Autarkija u stadijumu uroborosa — Oslobađanje od uroborosa: centroverzija kao osnova raspravljanja Ja sa svetom i nesvesnim - Uroboros kao savršen simbol individuacije. 2. Velika Majka ili Ja pod dominacijom uroborosa: Istupanje Ja iz uroborosa i dva aspekta Velike Majke - Nadmoć sveta i nesvesnog: matrijarhat kao psihološka faza - Dete - Sin-ljubavnik Velike Majke, mladićka faza Ja: vegetaciona simbolika i falizam — Velika Majka kao devica i bludnica — Aspekt plodnosti strašne majke: krvoločnost, svirepost, kastracija, rastrzanje u komade — Matrijarhalni incest nasuprot uroboros-incestu. Egipat, Kanaan, Krit, Grčka kao teritorijalni domen Velike strašne Majke - Izida-Oziris — Bajka o Bati — Ašera, Anat, Astaret — Simbolika plodnosti u kritsko-mikenskom kulturnom krugu — Materinska božanstva i mitovi oherojima u Grčkoj. Faze odnosa mladića-ljubavnika prema Velikoj Majci - Vegetativna faza: predanost sudbini i matrijarhalna kastracija — Nezadovoljnici: bekstvo, odbrana, prkos, samoškopljenje, samoubistvo — Preokret u vrednovanju Velike Majke i njeno potiskivanje — Neprijateljski blizanci i lik protivnika. 3. Odvajanje praroditelja ili princip suprotnosti — Raćanje svesti odvajanjem praroditelja: mitologija o stvaranju svetlosti — Emancipacija individualnog Ja i osamostaljivanje svesti: posebnost, volja za vladanjem — Nastajanje principa suprotnosti: muško-žensko, napolju-unutra, dobro-zlo — Negativne posledice herojske aktivnosti čovekova Ja: gubitak raja, odsečenost, pra-krivica — Agresija i Ja-razvoj — Sve izraženija mu-ževnost Ja. B. Mit o heroju 1. Rođenje heroja Dvojni roditelji - Devica-majka - Dvojna struktura heroja — Muška grupa i razvoj svesti — „Gornja“ muškost, očevi i „nebo`: duhovna strana — Inicijacija i rađanje Ja-heroja — Egipatski kraljevski ritual kao ritual ponovnog rađanja. 2. Ubistvo majke Muško Ja i prevladavanje strašne majke — Ponovno rađanje u herojskom incestu — Simbolika gornje mүškosti — Neuspeh: opasnost „gornje“ kastracije: Samson, Edip i Barlahov Mrtvi dan — Orestija i kraj matrijarhata 3. Ubistvo oca Lik oca — Instanca očinskog sveta i kulturni kolektiv - „Glas` i savest — Heroj kao sin transpersonalnog i kao neprijatelj personalnog oca — Borba protiv „strašnog muškor` - Od matrijarhata ka patrijarhatu — Menjanje kraljevskog rituala — Neuspeh: patrijarhalna kastracija: uništavanje duhom. C. MIT OPREOBRAŽAJU 1. Zarobljenica i blago Dvosmernost mitoloških motiva: stupatь objekta i stүpanj subjekta — Oslobođenje zarobljenice kao cilj borbe sa zmajem — Preobražaj ženskog posredstvom preobražaja muškog: izdvajanje anime iz arhetita majke — Savladavanje prastraha od ženskog — Cticanje ljubavnice, pratilje, pomagačice — Otkriće duševnog sveta — Blago kao dragocenost do koje se teško dolazi: stvaralačka stvarnost duše — Duševna stvarnost rituala u antropocentričkom preokretu: heroj, „veliki pojedinac`, nosilac kulture — Hieros gamos kao mitološka slika sinteze svesti i nesvesnog - Dvojni aspekt rituala plodnosti — Persej kao paradigma mita oheroju. 2. Preobražaj ili Oziris Tri oblika herojeve aktivnosti: izmena spoljnog sveta, oslobađanje unutrašnjeg sveta, preobražaj ličnosti — Centroverzija i nerazorivost: mit o Ozirisu — Oziris i matrijarhalni ritual plodnosti: živi falus, bor žita, komadanje — Oziris kao trajan: mumija sa dugim udom — Gornji i Donji Oziris — Oziris kao pobedilac smrti — Simbolika ded-stuba: donja plodnost, trajnost, uzlazak donjeg — Oziris i simbolika uzlaska — Dvojna struktura Ozirisa: Oziris i Ra — Samoobnavljanje i preobražaj: Oziris-ritual egipatskog kralja: prolećni praznik, svetkovina krunisanja, sedsvetkovina — Smenjivanje matrijarhata patrijarhatom: Horus kao Ozirisov sin — Identitet otac-sin: Oziris kao duhovni kralj, Horus-kralj kao sin i naslednik — Duhovni falus i preobražaj — Horus i Oziris kao Ja i Jastvo — Mit o Ozirisu kao herojski mit opreobražaju: „savršeno biće“ - Odjeci i uticaji mita o Ozirisu. PSIHOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA LIČNOSTI A. Jedinstvo Porekla Centroverzija i obrazovanje čovekovog Ja (Mitološki stadijumi: uroboros i Velika Majka) — Ja kao kompleks — Strukturni i genetički aspekt interpretacije — Arhetipski stadijumi kao „sequence-dating`-niz. Ja-klica u prvobitnoj situaciji uroborosa - Tri fronta: Ja i svet, Ja i grupa, Ja i nesvesno — Eksterioriziranje psihe kao osnov introjekcije i projekcije — Dominacija kolektivno nesvesnog u reagovanju grupe i u mitološkoj apercepciji. Razvoj Ja iz uroborosa - Uroboros kao granično stanje svesti — Pleromatska priroda roborosa i opasnost uroborskog incesta — Bezoblična celina sveta i nesvesnog i slabost individualnog Ja. Centroverzija u organskom svetu i na stupnju uroborosa - Telesno Jastvo: identitet tela i psihe — Hranidbeni uroboros i simbolika razmene materija u psihičkom. Centroverzija, Ja i svest - Svest kao organ opažanja — Slikovno predstavljanje spoljnog i unutrašnjeg sveta — Distanciranost sistema svesti — Svest kao organ obezbeđenja centroverzije — Ja- -kompleks kao predstavnik celine — Konflikt između Ja i nesvesnog: strašna majka, protivnik i nezadovoljnici - Stvaralačko Ja kao područni organ centroverzije — Diferenciranje psihe i samostalnost svesti. Dalje faze Ja-razvoja - Narcizam i vegetativna simbolika mladićke faze: zavisnost Ja od autonomnih procesa nesvesnog — Među stupnjevi: nezavisnost Ja od suprotnopolnih figura nesvesnog — Falizam i životinjska simbolika: jačanje Ja-aktivnosti identifikovanjem Ja sa aktivnim nagonskim komponentama nesvesnog — „Gornja` muškost i herojsko Ja: nezavisnost Ja od telesnog sistema i njegovo pridruživanje duhovnom principu — Regresija i Ja-razvoj. B. ODVAJANJE SISTEMA Centroverzija i diferenciranje mitološki stadijumi: odvajanje roditelja sveta i borba sa Zmajem) - Touanje Ja-sistema u odbrani nesvesnog — Preuzimanje agresivnih tendencija nesvesnog u Ja-aktivnost — Aktivno razračunavanje Ja sa nesvesnim i nastajanje individualnosti. Cepanje arhetipova - Sadržajne i emocionalne komponente nesvesnog — Diskursivno iskustvo arhetipova posredstvom Ja kao zaštite svesti - Doživljavanje suprotnosti na arhetipovima kao čin svesti — uobličavanje nesvesnog kao rezultat sistematizovanja svesti. Razgradnja emocionalne komponente i racionalizacija - Promena dejstva simbola u preradi svešću — Mogućnost doživljavanja sveta i nesvesnog kao posledica oslobađanja emocionalnosti - Razgradnja emocionalne komponente kao razvoj od čoveka moždanog stabla ka čoveku moždane kore — Svesna reakcija individuuma naspram instinktivne reakcije vrste — Oslobađanje emocionalnosti i objektivnost. Sekundarno personalizovanje - Slabljenje transpersonalnog — Personalizovanje transpersonalnih sadržaja — Razilaženje psihe i objekt-sveta posredstvom introjekcije — Muški akcent u razvoju svesti. Preobražaj komponente zadovoljstvo-nezadovoljstvo - Kretanje libida između svesti i nesvesnog — Konflikt zadovoljstva između svesti i nesvesnog — Trpljenje i osećanje krivice kao rezultat konflikta zadovoljstva. Obrazovanje instanci ličnosti - Arhetipske faze kao Ja-faze — Obrazovanje instanci, centroverzija, jedinstvo ličnosti — Obrazovanje „senke` - Anima. Sintetička funkcija individualnog - Ja Slika sveta - Obrazovanje kulturnog kanona — Integracija ličnosti. C. SVEST U RAVNOTEŽI I KRIZI Kompenzacija za odvajanje sistema: kultura u ravnoteži - Kulturni kanon i vaspitni zahtev kolektiva — Kompenzatorna funkcija sveta simbola — Simbol kao izraz duhovne strane — Zaštićenost ličnosti u kulturnom kanonu — Stvaralački odnos između „velikog pojedinca“ i kolektiva — Borba „velikog pojedinca` protiv kulturnog kanona. Od odvajanja ka cepanju sistema - Pomasovljenje i raspad kulturnog kanona na Zapadu — Otuđivanje od nesvesnog — Patrijarhalna kastracija: savladavanje duhom — Perverzija procesa diferenciranja: rigidnost svesti, gubitak globalne funkcije, zatvorenost prema emocijama, obezvređivanje transpersonalnog, precenjivanje racionalizovanja — Posledice rastvaranja kulturnog kanona: inflacija privatne sfere, proizvoljnost u vladavini izolovanih arhetipova, atomiziranje pojedinca, reaktivno pomasovljenje. D. CENTROVERZIJA U RAZNIM ŽIVOTNIM DOBIMA Značaj uzrasnih stupnjeva Produžavanje detinjstva i ontogenetsko ponavljanje diferenciranja svesti čovečanstva - Procesi diferenciranja i prilagođavanje spoljnoj realnosti: tipološko diferenciranje, prelazak od globalne orijentacije na orijentisanje svesti, oslobađanje od emocionalnosti, sekundarno personalizovanje, patrijarhalna linija razvoja svesti — Izgradnja instanci ličnosti: persona, anima, senka — Od zaštićenosti u ne svesnom ka zaštićenosti u kulturnom kanonu: od centriranosti na instinkt ka Ja-centru — Psihički konflikt kao energetska osnova obrazovanja ličnosti — Dva puta prenošenja libida na svet: projekcija i interes svesti. Oživljavanje kolektivno nesvesnog i promena samog Ja u pubertetu - Projekcija arhetipova i odvajanje od personalnog porodičnog romana – „Ponovno rođenje`, rođenje herojskog Ja: centralni položaj Ja u kolektivu Samoosvešćivanje centroverzije u drugoj polovini života – Od mladića ka odraslom — Integracija kao obrtanje diferenciranja: deflacija sveta, integracija instanci ličtosti, oživljavanje emocionalne komponente, ukidanje sekundarnog personalizovanja - „Ujedinjujući simbol“ ao manifestacija centroverzije - Psihologija preobražaja i iskustvo Jastva. PRILOZI DODATAK 1. Grupa, „veliki pojedinac“ i razvoj individuuma Masa i grupa — Duhovni aspekt totema -- Pojavni oblici „velikog pojedinca“ - Individuum kao sledbenik „velikog pojedinca` - Duhovna naglašenost mүške grupe. DODATAK 2. Obrazovanje masovnog čoveka i fenomeni rekolektiviranja - Od grupe ka masi — Senka i čovek mase — Atomiziranje i reaktivno pomasovljenje — Regresivno rastvaranje ličnosti u masi — Iluzionistički karakter masovne opijenosti Izvori

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leksikon srpskih vila i njihovog okruženja Izdavači: `Lio` Gornji Milanovac / `Context` Valjevo. Tvrd povez, zaštitna kutija, 330 + 333 strane, ilustrovano. Sitnija oštećenja na kutiji, knjige odlično očuvane. Janko Levnaić (Aleksandrovo, 21. oktobar 1959) srpski je pisac. Rođen je 21. oktobra 1959. u Aleksandrovu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu, gde živi od 1966. godine. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu Beogradskog univerziteta, na odseku za energetiku. Dobitnik je nagrade za kulturu grada Valjeva za 2008. godinu.[1] Zastupljen je u antologiji moderne srpske proze „U knjigama sve piše`[2] Milutina Danojlića. Bibliografija Priče sa Bistre, 1986 - zbirka priča Kakma, 1994 - postmodernistički roman Radionica za izradu naočara, 1995 - postmodernistički roman Ognjeno ogledalo, 1998 - izbor pripovedaka Trava od devet mrakova, 2008 - leksikon srpskih vila i vilenjaka Ime igre: katran i skorup, 2011 - esej o poeziji Marije Škornički Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira. Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.

Detalji predmeta Stanje Polovno Садржај ФИЛОЛОГИЈА И УНИВЕРЗИТЕТ JEZIK NA UNIVERZITETU Милош М. Ковачевић, СТАТУС СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА СРПСКИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА ................................................................ Јордана Марковић, ОСЛОВЉАВАЊЕ У КОМУНИКАЦИЈИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У НИШУ................................................. Надежда Јовић, ЕЛЕМЕНТИ КОСОВСКО-РЕСАВСКОГ И ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКОГ ДИЈАЛЕКТА У ХИЛАНДАРСКОМ МЕДИЦИНСКОМ КОДЕКСУ ..................................... Димка Савова, ДЕПАЦИЈЕНТИВНИ ПАСИВ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ............. Гордана Драгин, ЈЕЗИК ГРАДА И(ЛИ) ЈЕЗИК НА ФАКУЛТЕТУ ................... Иван Н. Јовановић, КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА ФРАНЦУСКИХ ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА ЛЕКСЕМОМ „ÂNE“ И СРПСКИХ ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА ЛЕКСЕМОМ „МАГАРАЦ“ .................................... Jelena Vojinović-Kostić, TEORIJSKI OSVRT NA LINGVISTIČKI FENOMEN PREBACIVANJA KODA ......................................................................................... Љиљана Недељков, ТЕМАТСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА КАО СВЕДОЧАНСТВО О КУЛТУРНОМ ИДЕНТИТЕТУ .......................................... Natalija Panić Cerovski, Maja Đukanović, Borko Kovačević, NOVI MARKERI CITIRANJA U SRPSKOM I SLOVENAČKOM JEZIKU .................. LITERARNI OBLICI KAO IZRAZ PRIVATNOG ŽIVOTA Dejan D. Milutinović, KLASIČNA VS HARD-BOILED ŠKOLA – ODNOS PREMA PRIVATNOSTI ........................................................................................... Саша Д. Кнежевић, ВИШЊИЋЕВ ЈУНАК У ДВОБОЈУ ...................................... Младенко Саџак, ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ – МИСЛИ И ИМПРЕСИЈЕ ........ Бошко Сувајџић, ПРЕПИСКА ФЕЛИКСА КАНИЦА СА КОНСТАНТИНОМ ЈИРЕЧЕКОМ ................................................................ Александар Пејчић, КОМЕДИЈА У ЕПОСИ СРПСКОГ РЕАЛИЗМА ................ Александр Геннадьевич Степанов, ЖЕЛЕЗНАЯ ДОРОГА В СУДЬБЕ И ПОЭЗИИ МАРИНЫ ЦВЕТАЕВОЙ ..................................................................... 13 26 34 55 68 75 99 105 121 135 148 155 167 174 188 Андреја Марић, ЕСЕЈИ ВЛАДИМИРА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋА: УМЈЕТНИЧКО ДЈЕЛО КАО АФИРМАЦИЈА ЛИЧНОСТИ ........................ Александар Костадиновић, ПУТНИЧКА ПРОЈЕКЦИЈА ИНТИМЕ (ПУТОПИСНА ПРИЧА МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА МОРСКОГ) ................ Данијела Вујисић, ЗАВИЧАЈНИ ПРОСТОР У ПРОЗИ ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА ................................................................................ Дарко Крстић, Маријан Мишић, ИСКУСТВО ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У БИБЛИЈСКОЈ СИМБОЛИЦИ ПРОРОКА ОСИЈЕ ..................................... Драгана Вукићевић, СЕНТИМЕНТАЛИСТИЧКА ПАРАДИГМА СТРАСТИ ИЛИ ЉУБАВ У ПРИРОДИ .............................................................. Dubravka Đ. Popović Srdanović, TRI RODITELJSKE ELEGIJE U POEZIJI ROBERTA LOUELA ............................................................................ Vladislava Gordić Petković, URBANA SVAKODNEVICA U FIKTIVNOJ ŽENSKOJ AUTOBIOGRAFIJI .............................................................. Снежана Милосављевић Милић, ПРОСТОРИ ПРИВАТНОСТИ У РОМАНУ СРПСКЕ МОДЕРНЕ ....................................................................... Јелена Јовановић, ОДЈЕЦИ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У ПРОЗИ СРПСКЕ МОДЕРНЕ (СТАРИНСКО И МОДЕРНО МИЛУТИНА УСКОКОВИЋА) ............................................................................. Кристина Николовска, ИГРА ФИКЦИЈЕ И ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У РОМАНУ ВЕШТИЦА МАКЕДОНСКОГ ПИСЦА ВЕНКА АНДОНОВСКОГ .................................................................................................... Milena Kostić, SUKOB POLITIČKOG I LIČNOG U ŠEKSPIROVOM DELU KRALJ DŽON ............................................................. Mirjana Lončar-Vujnović, PSYCHOANALYSIS AS THE SCOPE OF LITERARY THEORY ................................................................................................ Наталия Няголова, СЕМЕЙСТВО – ПОЛ – ХАРАКТЕР В ДРАМАТУРГИЯТА НА ЧЕХОВ ........................................................................ Стојан Ђорђић, РИТУАЛИ ЗЛА НАД НЕМОЋНИМ ПОЈЕДИНЦЕМ У АНДРИЋЕВОЈ ПРИПОВЕЦИ ‘’МАРА МИЛОСНИЦА’’ ............................ Panajiotis Asimopulos, KNJIŽEVNA DELA IVA ANDRIĆA U GRČKOJ ............ Павле Ботић СВЕТОВНО И ДУХОВНО У ДЕЛУ ЈОВАНА ДУЧИЋА ............. Ранко Поповић, ВРИЈЕМЕ МРТВИХ У СРПСКОЈ ДРАМИ 20. ВИЈЕКА ...... Ružica Jovanović, Marko Ek, DVA MODELA BIOGRAFIJE O IVANI BRLIĆ-MAŽURANIĆ .................................................................................. Снежана С. Башчаревић, СВЕДОЧЕЊЕ О ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА ОДВИЈАЊЕ СВИТКА МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ ............................................................... 193 205 221 234 244 255 268 280 295 308 317 328 339 349 365 369 379 395 414 Sanja Tadić-Šokac, USRED RIJEČI ............................................................................. Zorana Kovačević, ČIN PISANJA KAO IZRAZ PRIVATNOG ŽIVOTA U ROMANIMA ALBE DE CÉSPEDES ..................................................................... JEZIK, KNJIŽEVNOST, NASLEĐE Борјан Митровић, ФУНКЦИЈА ФИКТИВНИХ БИЋА У ДРЖИЋЕВОЈ ТИРЕНИ, НАЉЕШКОВИЋЕВОЈ КОМЕДИЈИ ТРЕЋОЈ И ЛОВЦУ И ВИЛИ М. ВЕТРАНОВИЋА ............................................. Маја Д. Стојковић, ПРИНУДА И МОРАЛИЗАМ ИЛИ ПИТАЊЕ ОБЛИКОВАЊА КОЛЕКТИВНОГ ИДЕНТИТEТА .......................................... Марјана Ћосовић, ТИПОВИ БОЖЈИХ ЉУДИ КОД БОРИСАВА СТАНКОВИЋА ................................................................................ Жељка Пржуљ, ВИНАВЕРОВО СХВАТАЊЕ ПЈЕСНИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ ...... Маријана Радовић, ВРЕМЕНСКИ ДУАЛИЗАМ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ДРАМИ .................................................................................................. Биљана Ћирић, ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ ИДЕОЛОГЕМА У ДРАМИ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА .................................................... Александра Ристић, Индивидуално у миру, колективно у рату Идентитет у Судбинама Мирослава Поповића .................................................................. Радославка Сударушић, Властимир Пантић, СРПСКА ШТАМПАНА КЊИГА У БИХ ОД 1800. ДО 1878. ГОДИНЕ ............................................... Бојана Ласица, УЛОГА СРПСКЕ ЦЕНТРАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ „ПРОСВЈЕТА“ У РАЗВОЈУ ОБРАЗОВАЊА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ .............................................................................. Александра Јанић, НАЧИНИ ИСКАЗИВАЊА ЉУДСКИХ ОСОБИНА У СРПСКИМ ИЗРЕКАМА И ПОСЛОВИЦАМА ............................................ Милица Радуловић, СЕКУНДАРНА ПРЕДИКАЦИЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ........................................................................................... ФИЛОЛОГИЈА И УНИВЕРЗИТЕТ Martina Knežević, LAHMANOV METOD U NASTAVI ROMANSKE FILOLOGIJE ..................................................................................... 423 440 453 460 474 488 496 512 528 540 551 561 573 585 Predrag Mutavdžić, Anastassios Kampouris, ДОПРИНОС САВЕТА ЕВРОПЕ У РАЗВОЈУ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ У ЕВРОПИ ............................. Nadežda Silaški, Tatjana Đurović, ENGLESKI JEZIK KAO PREDUSLOV ZA UKLJUČENJE EKONOMISTA U MEĐUNARODNE NAUČNE I STRUČNE TOKOVE .............................................................................................. Nikoleta Momčilović, EVROPSKA VIŠEJEZIČNOST I ULOGA ENGLESKOG JEZIKA ............................................................................................. Predrag Novakov, STUDIJE ANGLISTIKE U REFORMISANOJ UNIVERZITETSKOJ NASTAVI .............................................................................. Danica Piršl, Popovska Solzica, KOMPETITIVNOST STUDENATA I SAVREMENI UNIVERZITET ................................................................................ Salvatore Cavaliere, LEARNING ITALIAN LANGUAGE THROUGH LITERATURE ............................................................................................................ Vesna Tasevska, THE IMPORTANCE OF INDIVIDUALIZED APPROACH IN THE ESP CLASSROOM .................................................................................... Vesna Simović, IGRA U NASTAVI/UČENJU STRANOG JEZIKA ......................... Vuk Marković, TEACHING ENGLISH FOR MEDICAL PURPOSES TO FOREIGN STUDENTS ..................................................................................... Anđelka Ignjačević, STRANI JEZICI I UNIVERZITET: STRATEGIJE I NEDOUMICE ........................................................................................................ Biljana Radić-Bojanić, ULOGA MATERNJEG JEZIKA U RAZUMEVANJU METAFORIČKOG VOKABULARA ENGLESKOG JEZIKA KAO STRANOG .............................................................. Savka Blagojević, ZNAČAJ STRATEŠKE KOMPETENCIJE KOD UČENJA ENGLESKOG JEZIKA ZA AKADEMSKE POTREBE STUDENATA IZ SRPSKE GOVORNE SREDINE ............................................................................. Danilo Capasso, NOVA METODOLOGIJA OBOGAĆIVANJA RJEČNIKA U NASTAVI ITALIJANSKOG JEZIKA UPOTREBOM “TAVOLE PAROLIBERE” PINE MASNATE ........................................................ Dejan Malčić, FILM KAO NASTAVNO SREDSTVO ................................................ Дејан Марковић, KОРИШЋЕЊЕ ИНТЕРНЕТА У ПРЕВОДИЛАЧКОЈ ПРАКСИ ........................................................................... Драган Станојевић, НAСТAВA JEЗИКA НA ВИСOКOШКOЛСКИМ СТРУКОВНИМ СТУДИJAМA И ВИСОКОШКОЛСКИМ УСТAНOВAМA ....................................................................................................... Jelena Basta, ENGLESKI JEZIK STRUKE U VISOKOM ŠKOLSTVU .................... Ljubica Kardaleska, CONTINUITY IN FOREIGN LANGUAGE EDUCATION ... 596 606 617 630 651 659 668 678 688 693 707 721 736 755 768 777 787 802 Marija Stojković, EVALUACIJA UDŽBENIKA U NASTAVI ENGLESKOG JEZIKA ZA POSEBNE SVRHE NA UNIVERZITETSKOM NIVOU ................. JEZIK, KNJIŽEVNOSTI I KULTURA SLOVENSKIH NARODA Александра Колаковић, ИНТЕРЕСОВАЊЕ ФРАНЦУСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ЗА КУЛТУРУ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА .............................................................. Борис Стојковски, ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ МЕТОДИЈЕВЕ СТИХИРЕ СВЕТОМ ДИМИТРИЈУ ..............................

OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG SRPKOG ORIGINALNOG IZDANJA-, `Prosveta`, Beograd,iz 1994.god.,Biblioteka Karijatide,tvrd povez, 366 str.!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! ISBN: Ostalo Godina izdanja(ORIGINALNOG):1994.god. ĆIRILICA MEK povez A5 Jezik: Srpski Autor: Strani OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG SRPKOG ORIGINALNOG IZDANJA-, `Prosveta`, Beograd,iz 1994.god.,Biblioteka Karijatide,tvrd povez, 366 str. ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1994.god.originalnog izdanja Jezik: Srpski Autor: Strani ĆIRILICA MEK povez A5 S nemačkog preveo: GLIGORIJE ERNJAKOVIĆ-OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG SRPKOG ORIGINALNOG IZDANJA-, `Prosveta`, Beograd,iz 1994.god.,Biblioteka Karijatide,tvrd povez, 366 str.! Broj strana:368 strana Format :A5 Autor knjiga VELČIKA MAJKA, Amor i Psiha, Psihologija Ženskog... Koga zanima Jung Alhemija nesvesno Kembel Elijade Oto Rank Štros.... SVEST Predgovor:KARL GUSTAV JUNG Prvi deo:MITOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA SVESTI Drugi deo: PSIHOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA LIČNOSTI SADRŽAJ: Predgovor K. G. Junga - UVOD - Mitologija kao projekcija kolektivno nesvesnog — Arhetipski stadijumi razvoja svesti — Razvojnoistorijski aspekt — Stvaralački značaj svesti — Transpersonalni i personalni faktori — Razvoj svesti kao istorijski i ontogenetski proces — O metodi — Individualno-terapeutska i kulturno-terapeutska svrha istraživanja. MITOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA SVESTI A. Mit o ctvaranju 1. Uroboros: Uroboros kao kosmološki, istorijski i ontogenetski simbol pradavnine — Simbolika porekla: savršeno Okruglo, klica, ono što u sebi sadrži suprotnosti, večito mirujuće - Dva značenja Okruglog: utroba i roditelji — Materinski uroboros i fa-klica: dobra majka — Uroborski incest kao tendencija ka iskonskom jedinstvu — Sjedinjeni praroditelji — Očinski naglašen uroboros: početak nastajanja u samoraćanju — Pre-svetsko znanje u stadijumu uroborosa — Simbolika sheme tela - Hranidbeni uroboros: simbolika razmene materija u mitologiji početnog zbivanja — Autarkija u stadijumu uroborosa — Oslobađanje od uroborosa: centroverzija kao osnova raspravljanja Ja sa svetom i nesvesnim - Uroboros kao savršen simbol individuacije. 2. Velika Majka ili Ja pod dominacijom uroborosa: Istupanje Ja iz uroborosa i dva aspekta Velike Majke - Nadmoć sveta i nesvesnog: matrijarhat kao psihološka faza - Dete - Sin-ljubavnik Velike Majke, mladićka faza Ja: vegetaciona simbolika i falizam — Velika Majka kao devica i bludnica — Aspekt plodnosti strašne majke: krvoločnost, svirepost, kastracija, rastrzanje u komade — Matrijarhalni incest nasuprot uroboros-incestu. Egipat, Kanaan, Krit, Grčka kao teritorijalni domen Velike strašne Majke - Izida-Oziris — Bajka o Bati — Ašera, Anat, Astaret — Simbolika plodnosti u kritsko-mikenskom kulturnom krugu — Materinska božanstva i mitovi oherojima u Grčkoj. Faze odnosa mladića-ljubavnika prema Velikoj Majci - Vegetativna faza: predanost sudbini i matrijarhalna kastracija — Nezadovoljnici: bekstvo, odbrana, prkos, samoškopljenje, samoubistvo — Preokret u vrednovanju Velike Majke i njeno potiskivanje — Neprijateljski blizanci i lik protivnika. 3. Odvajanje praroditelja ili princip suprotnosti — Raćanje svesti odvajanjem praroditelja: mitologija o stvaranju svetlosti — Emancipacija individualnog Ja i osamostaljivanje svesti: posebnost, volja za vladanjem — Nastajanje principa suprotnosti: muško-žensko, napolju-unutra, dobro-zlo — Negativne posledice herojske aktivnosti čovekova Ja: gubitak raja, odsečenost, pra-krivica — Agresija i Ja-razvoj — Sve izraženija mu-ževnost Ja. B. Mit o heroju 1. Rođenje heroja Dvojni roditelji - Devica-majka - Dvojna struktura heroja — Muška grupa i razvoj svesti — „Gornja“ muškost, očevi i „nebo`: duhovna strana — Inicijacija i rađanje Ja-heroja — Egipatski kraljevski ritual kao ritual ponovnog rađanja. 2. Ubistvo majke Muško Ja i prevladavanje strašne majke — Ponovno rađanje u herojskom incestu — Simbolika gornje mүškosti — Neuspeh: opasnost „gornje“ kastracije: Samson, Edip i Barlahov Mrtvi dan — Orestija i kraj matrijarhata 3. Ubistvo oca Lik oca — Instanca očinskog sveta i kulturni kolektiv - „Glas` i savest — Heroj kao sin transpersonalnog i kao neprijatelj personalnog oca — Borba protiv „strašnog muškor` - Od matrijarhata ka patrijarhatu — Menjanje kraljevskog rituala — Neuspeh: patrijarhalna kastracija: uništavanje duhom. C. MIT OPREOBRAŽAJU 1. Zarobljenica i blago Dvosmernost mitoloških motiva: stupatь objekta i stүpanj subjekta — Oslobođenje zarobljenice kao cilj borbe sa zmajem — Preobražaj ženskog posredstvom preobražaja muškog: izdvajanje anime iz arhetita majke — Savladavanje prastraha od ženskog — Cticanje ljubavnice, pratilje, pomagačice — Otkriće duševnog sveta — Blago kao dragocenost do koje se teško dolazi: stvaralačka stvarnost duše — Duševna stvarnost rituala u antropocentričkom preokretu: heroj, „veliki pojedinac`, nosilac kulture — Hieros gamos kao mitološka slika sinteze svesti i nesvesnog - Dvojni aspekt rituala plodnosti — Persej kao paradigma mita oheroju. 2. Preobražaj ili Oziris Tri oblika herojeve aktivnosti: izmena spoljnog sveta, oslobađanje unutrašnjeg sveta, preobražaj ličnosti — Centroverzija i nerazorivost: mit o Ozirisu — Oziris i matrijarhalni ritual plodnosti: živi falus, bor žita, komadanje — Oziris kao trajan: mumija sa dugim udom — Gornji i Donji Oziris — Oziris kao pobedilac smrti — Simbolika ded-stuba: donja plodnost, trajnost, uzlazak donjeg — Oziris i simbolika uzlaska — Dvojna struktura Ozirisa: Oziris i Ra — Samoobnavljanje i preobražaj: Oziris-ritual egipatskog kralja: prolećni praznik, svetkovina krunisanja, sedsvetkovina — Smenjivanje matrijarhata patrijarhatom: Horus kao Ozirisov sin — Identitet otac-sin: Oziris kao duhovni kralj, Horus-kralj kao sin i naslednik — Duhovni falus i preobražaj — Horus i Oziris kao Ja i Jastvo — Mit o Ozirisu kao herojski mit opreobražaju: „savršeno biće“ - Odjeci i uticaji mita o Ozirisu. PSIHOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA LIČNOSTI A. Jedinstvo Porekla Centroverzija i obrazovanje čovekovog Ja (Mitološki stadijumi: uroboros i Velika Majka) — Ja kao kompleks — Strukturni i genetički aspekt interpretacije — Arhetipski stadijumi kao „sequence-dating`-niz. Ja-klica u prvobitnoj situaciji uroborosa - Tri fronta: Ja i svet, Ja i grupa, Ja i nesvesno — Eksterioriziranje psihe kao osnov introjekcije i projekcije — Dominacija kolektivno nesvesnog u reagovanju grupe i u mitološkoj apercepciji. Razvoj Ja iz uroborosa - Uroboros kao granično stanje svesti — Pleromatska priroda roborosa i opasnost uroborskog incesta — Bezoblična celina sveta i nesvesnog i slabost individualnog Ja. Centroverzija u organskom svetu i na stupnju uroborosa - Telesno Jastvo: identitet tela i psihe — Hranidbeni uroboros i simbolika razmene materija u psihičkom. Centroverzija, Ja i svest - Svest kao organ opažanja — Slikovno predstavljanje spoljnog i unutrašnjeg sveta — Distanciranost sistema svesti — Svest kao organ obezbeđenja centroverzije — Ja- -kompleks kao predstavnik celine — Konflikt između Ja i nesvesnog: strašna majka, protivnik i nezadovoljnici - Stvaralačko Ja kao područni organ centroverzije — Diferenciranje psihe i samostalnost svesti. Dalje faze Ja-razvoja - Narcizam i vegetativna simbolika mladićke faze: zavisnost Ja od autonomnih procesa nesvesnog — Među stupnjevi: nezavisnost Ja od suprotnopolnih figura nesvesnog — Falizam i životinjska simbolika: jačanje Ja-aktivnosti identifikovanjem Ja sa aktivnim nagonskim komponentama nesvesnog — „Gornja` muškost i herojsko Ja: nezavisnost Ja od telesnog sistema i njegovo pridruživanje duhovnom principu — Regresija i Ja-razvoj. B. ODVAJANJE SISTEMA Centroverzija i diferenciranje mitološki stadijumi: odvajanje roditelja sveta i borba sa Zmajem) - Touanje Ja-sistema u odbrani nesvesnog — Preuzimanje agresivnih tendencija nesvesnog u Ja-aktivnost — Aktivno razračunavanje Ja sa nesvesnim i nastajanje individualnosti. Cepanje arhetipova - Sadržajne i emocionalne komponente nesvesnog — Diskursivno iskustvo arhetipova posredstvom Ja kao zaštite svesti - Doživljavanje suprotnosti na arhetipovima kao čin svesti — uobličavanje nesvesnog kao rezultat sistematizovanja svesti. Razgradnja emocionalne komponente i racionalizacija - Promena dejstva simbola u preradi svešću — Mogućnost doživljavanja sveta i nesvesnog kao posledica oslobađanja emocionalnosti - Razgradnja emocionalne komponente kao razvoj od čoveka moždanog stabla ka čoveku moždane kore — Svesna reakcija individuuma naspram instinktivne reakcije vrste — Oslobađanje emocionalnosti i objektivnost. Sekundarno personalizovanje - Slabljenje transpersonalnog — Personalizovanje transpersonalnih sadržaja — Razilaženje psihe i objekt-sveta posredstvom introjekcije — Muški akcent u razvoju svesti. Preobražaj komponente zadovoljstvo-nezadovoljstvo - Kretanje libida između svesti i nesvesnog — Konflikt zadovoljstva između svesti i nesvesnog — Trpljenje i osećanje krivice kao rezultat konflikta zadovoljstva. Obrazovanje instanci ličnosti - Arhetipske faze kao Ja-faze — Obrazovanje instanci, centroverzija, jedinstvo ličnosti — Obrazovanje „senke` - Anima. Sintetička funkcija individualnog - Ja Slika sveta - Obrazovanje kulturnog kanona — Integracija ličnosti. C. SVEST U RAVNOTEŽI I KRIZI Kompenzacija za odvajanje sistema: kultura u ravnoteži - Kulturni kanon i vaspitni zahtev kolektiva — Kompenzatorna funkcija sveta simbola — Simbol kao izraz duhovne strane — Zaštićenost ličnosti u kulturnom kanonu — Stvaralački odnos između „velikog pojedinca“ i kolektiva — Borba „velikog pojedinca` protiv kulturnog kanona. Od odvajanja ka cepanju sistema - Pomasovljenje i raspad kulturnog kanona na Zapadu — Otuđivanje od nesvesnog — Patrijarhalna kastracija: savladavanje duhom — Perverzija procesa diferenciranja: rigidnost svesti, gubitak globalne funkcije, zatvorenost prema emocijama, obezvređivanje transpersonalnog, precenjivanje racionalizovanja — Posledice rastvaranja kulturnog kanona: inflacija privatne sfere, proizvoljnost u vladavini izolovanih arhetipova, atomiziranje pojedinca, reaktivno pomasovljenje. D. CENTROVERZIJA U RAZNIM ŽIVOTNIM DOBIMA Značaj uzrasnih stupnjeva Produžavanje detinjstva i ontogenetsko ponavljanje diferenciranja svesti čovečanstva - Procesi diferenciranja i prilagođavanje spoljnoj realnosti: tipološko diferenciranje, prelazak od globalne orijentacije na orijentisanje svesti, oslobađanje od emocionalnosti, sekundarno personalizovanje, patrijarhalna linija razvoja svesti — Izgradnja instanci ličnosti: persona, anima, senka — Od zaštićenosti u ne svesnom ka zaštićenosti u kulturnom kanonu: od centriranosti na instinkt ka Ja-centru — Psihički konflikt kao energetska osnova obrazovanja ličnosti — Dva puta prenošenja libida na svet: projekcija i interes svesti. Oživljavanje kolektivno nesvesnog i promena samog Ja u pubertetu - Projekcija arhetipova i odvajanje od personalnog porodičnog romana – „Ponovno rođenje`, rođenje herojskog Ja: centralni položaj Ja u kolektivu Samoosvešćivanje centroverzije u drugoj polovini života – Od mladića ka odraslom — Integracija kao obrtanje diferenciranja: deflacija sveta, integracija instanci ličtosti, oživljavanje emocionalne komponente, ukidanje sekundarnog personalizovanja - „Ujedinjujući simbol“ ao manifestacija centroverzije - Psihologija preobražaja i iskustvo Jastva. PRILOZI DODATAK 1. Grupa, „veliki pojedinac“ i razvoj individuuma Masa i grupa — Duhovni aspekt totema -- Pojavni oblici „velikog pojedinca“ - Individuum kao sledbenik „velikog pojedinca` - Duhovna naglašenost mүške grupe. DODATAK 2. Obrazovanje masovnog čoveka i fenomeni rekolektiviranja - Od grupe ka masi — Senka i čovek mase — Atomiziranje i reaktivno pomasovljenje — Regresivno rastvaranje ličnosti u masi — Iluzionistički karakter masovne opijenosti Izvori

Obožavaj govindu, obožavaj govindu, obožavaj go­vindu. O budalo! Gramatička pravila te neće spasti u vreme tvoje smrti. 2. O budalo! Odrekni se svoje žeđi za gomilanjem bogat­stva, posveti svoj duh mislima o istinitom. Budi zadovoljan onim što ti dolazi kroz prošle, već izvedene akcije. 3. Ne utapaj se u zablude divljajući sa strastima i požudama posmatrajući ženski pupak i prsa. Oni nisu ništa do modifikacije mesa. Ne zaboravi da se sećaš ovoga u svom duhu ponovo i ponovo. 4. Ljudski život je nesiguran kao kišne kapi na lotosovom listu. Znaj da je ceo svet žrtva bolesti, ega i žalosti. 5. Sve dok je čovek sposoban da izdržava svoju porodicu videće kako mu svi okolo iskazuju naklonost. Ali niko kod kuće ne mari da prozbori s njim ni reč, kad mu se telo u starosti prema smrti tetura. 6. Dok je živ, članovi njegove porodice se dobronamerno raspituju o njegovom blagostanju, međutim kad se duša odvoji od tela, čak i žena beži od njegovog leša. 7. Detinjstvo se propušta vezivanjem za nestašluke. Mladost se gubi vezivanjem za ženu. Starost se propušta razmišljanjem o mnogim prošlim stvarima. Teško da postoji neko ko želi da se izgubi u parabrahmanu. 8. Ko je tvoja žena? Ko ti je sin? Neobična je ova samsara. Čiji si ti? Odakle si došao? Brate, razmišljaj o tim stvarima ovde i sada. 9. Iz zajedništva s mudrim dolazi neprivrženost, od neve­zanosti dolazi do oslobađanja od zablude, a što dovodi do samo-utvrđivanja i smirenosti. Iz samo-smirenosti dolazi oslobođenje za života (đivan mukti). 10. Od kakvog su dobra čežnja i požuda kad mladost po­begne? Kakve koristi ima od jezera, kada vode u njemu nema? Gde su rođaci kad se izgubi bogatstvo? Gde je samsara kad se istina spozna? 11. Ne ponosi se bogatstvom, prijateljima i mladošću. Svaki od njih nestaje za čas. Oslobodi se zablude sveta i maje i postigni bezvremenu istinu. 12. Dnevna svetlost i tama, sumrak i zora, zima i proleće dolaze i odlaze. Ali oluja želja nikada ne odustaje. 12a Ovaj buket od 12 stihova saopštio je gramatičaru sveznajući Šankara, obožavan kao bhagavadpada. 13. Oh, ludi čoveče! Zašto nam privlače veliku pažnju misli o bogatstvu? Ima li ikog da te vodi? U tri sveta postoji samo jedna stvar koja može da te spase iz okeana samsare. Popni se brzo na čamac satsanga. (Strofa se pripisuje Padmapadi). 14. Mnogo ih ima koji idu s čupavim kovrdžama, mnogi su s čisto obrijanim glavama, a mnogi su s kosom koja je opala; neki su odeveni u šafran, uz to, ima drugih u različitim bojama - sve to samo radi života ili izdržavanja. Gledajući pred sobom otkrivenu istinu, budale je još uvek ne vide. (Strofa se pripisuje Totakačarji). 15. Snaga je napustila telo starog čoveka, glava mu je postala ćelava, njegovi desni bezubi, a naslanja se na štake. Čak i tada vezanost njegova je jaka i čvrsto prijanja uz jalove želje. (Ova strofa se pripisuje Hastamalaki). 16. Gledaj čoveka, koji spreda greje svoje telo vatrom, a suncem leđa. Noću uvija svoje telo zbog hladnoće. Jede svoju isprošenu hranu iz čanka rukama i spava ispod drveta. Ipak u svom srcu je nesrećna lutka u rukama strasti. (Ova strofa se pripisuje Subothi). 17. Neko može da ide na gangasagar, da posti i daje bogat­stvo kao milosrđe! Ipak, bez đnane ničim ne može da se stekne mukti, čak ni nakon stotina rađanja. 18. Nastani se u hramu ili ispod drveta, nosi jelensku kožu kao svoju odeću i spavaj na majci zemlji kao svom krevetu. Odrekni se svake vazanosti i svih udobnosti. Blagosloven s takvom vairagjom, može li iko da bude nezadovoljan? (Ovaj stih se pripisuje Nitjanandi). 19. Neko može da uživa u jogi ili bhogi, može da bude vezan ili nevezan. Ali samo onaj čiji je duh stalno ushićen u brahmanu, uživa blaženstvo, i niko drugi. (Ovaj stih se pripisuje Anandagiriu). 20. Neka čovek čita malo iz Gite, pije samo kap vode iz Gange, samo jednom da obožava murari (govindu). Tada neće imati prepirku s Jamom. (Ova strofa se pripisuje Dridhabhakti). 21. Ponovo rađanje, ponovo smrt, pa opet rađanje da se ostane u majčinoj materici! Zaista je teško preći ovaj bezgranični okean samsare. Oh, murari! Spasi me tvojom milošću. (Ovaj stih se pripisuje Nitjanathi). 22. Nema nestašice odeće za monahe sve dok ima krpa bačenih pored puta. Oslobođen poroka i vrline, luta dalje. Ko živi u prijateljskoj vezi s Bogom, uživa blaženstvo, čisto i neo­kaljano, poput deteta, ili pijanca. (Ova strofa se pripisuje Nit­janathi). 23. Ko si ti? Ko sam ja? Odakle dolazim? Ko mi je majka, a ko otac? Zadubi se tako u misli, gledaj na sve kao na nebitno i odrekni se sveta kao zaludnog sna. (Ovaj strofa se pripisuje Surendri). 24. U meni, u tebi i u svemu, boravi niko drugi do sam Višnu. Tvoja ljutnja i nestrpljenje su beznačajni. Ako želiš ubrzo da dostigneš status Višnua, uvek imaj samabhavu. (Ovaj stih se pripisuje Medhatithiri). 25. Ne traći svoj trud da zadobiješ ljubav, ili da se boriš protiv prijatelja i protivnika, dece i rođaka. Vidi sebe u svakom i potpuno se odrekni svih osećanja dualnosti. (Ova strofa se pripisuje Medhatithiri). 26. Odrekni se požude, ljutnje, zaludelosti ili zanetosti i pohlepe. Razmišljaj o svojoj sopstvenoj prirodi. Budale su oni koji su slepi za Sopstvo. Bačeni u pakao, tamo oni beskrajno pate. (Ovaj stih se pripisuje Bharativamši). 27. Redovno recituj iz Gite, meditiraj na Višnua u svom srcu, i opevaj hiljadu njegovih veličanstvenosti. Raduj se da budeš u društvu s plemenitim, uzvišenim i svetim. Udeli od svog bogatstva u milosrđe siromašnima koji su u oskudici. (Strofa pripisana Sumatiri). 28. Onaj ko se prepušta čežnji za uživanjima, napušta svoje telo i plen je bolesti. Mada smrt donosi kraj svemu, čovek se ne odriče grešnog puta. 29. Bogatstvo nije sreća, zaista u njemu nema radosti. Razmišljaj o ovome sve vreme. Bogataš se plaši čak i svojih sopstvenih sinova. Svuda je takav put bogatstva. 30. Reguliši pranu, ostani netaknut spoljnim uticajima, i oštroumno razlikuj između stvarnog i prolaznog. Pevaj sveto božje ime i smiruj svoj nemirni um. Izvodi to brižljivo, s naj­većom pažnjom. 31. Oh, obožavaoče guruovih lotos stopala! Neka brzo budeš oslobođen od samsare. Kroz ukroćena čula i kontrolisan um, doći ćeš do iskustva gospoda što boravi u tvom srcu! 32. Na ovaj način je smešni gramatičar izgubljen u pra­vilima, očistio svoj suženi pogled i, uz pomoć Šankarinih učenika, iskusio svetlost. 33. Obožavaj govindu, obožavaj govindu, o, budalo! Ne postoji drugačiji put od pevanja gospodjih imena. Nema drugog puta za prelaz životnog okeana.

Rečnik psihologije Rečnik psihologije objavili su „Stubovi kulture u oktobru 2000, a drugo izdanje izašlo je već sledeće godine. Treće izdanje usledilo je 2004, a zatim i četvrto, 2008. godine. Još pre četvrtog izdanja javila se potreba da se knjiga dopuni novim saznanjima iz psihologije. Od tada je prošlo punih deset godina. U međuvremenu su nestali „Stubovi kulture, pa je bilo više ponuda nekoliko izdavača da preuzmu staro izdanje Rečnika. Nisam želeo da ga objavim u neizmenjenom obliku, a ni izdavači nisu ispunjavali sve moje kriterijume. Zato je ovo peto, znatno dopunjeno izdanje, zapravo prvo zaista novo izdanje Rečnika psihologije, posle osamnaest godina od izlaska prvog. Zašto novo izdanje? Psihologija kao nauka veoma se brzo razvijala poslednjih decenija i iznedrila je nekoliko novih pravaca, paradigmi, pristupa, mnoštvo novih teorija i oblasti istraživanja. Otuda se javila potreba da se ta nova saznanja ugrade u Rečnik s velikim brojem novih odrednica i preoblikovanjem i dopunom nekih starih. Šta je novo u ovom izdanju? Najpre, to su novi psihološki pravci, perspektive i discipline, oblasti, kao i saznanja u okviru starijih pravaca i disciplina, koji su poslednjih decenija u ekspanziji (evoluciona psihologija, pozitivna psihologija, etologija, neuropsihogija, biološka psihologija, sociobiologija, kognitivne nauke, socijalna psihologija, psihologija emocija, psihologija pamćenja, psihologija religije), koji donose niz novih termina i pojmova. Nagli uspon i ekspanzija evolucione psihologije u primeni na niz oblasti psihologije (psihologija ličnosti, emocija, pamćenja, razvojna, socijalna psihologija, oblast seksualnog, agresivnog, teritorijalnog ponašanja itd.) doneo je nove teorije i pojmove. Tako su nastale mnoge nove odrednice u Rečniku: neodarvinizam, evoluciona psihologija, Zahavi hendikep, sebični gen, mem, muške/ženske preferencije u izboru partnera, udvaranje, kratkoročne seksualne strategije, signali dopadanja, roditeljsko ulaganje, reproduktivni uspeh, sigurna baza, unutrašnji radni model, Danbarov broj, alfa mužjak, omega jedinka itd. U mnoge odrednice unet je evolucioni pristup: agresivnost, inter-/intraspecijska agresivnost, dominacija, afektivna vezanost, socijalni osmeh, altruizam, ljubav, materinsko ponašanje, ljubomora, usamljenost, izražavanje emocija itd. Dok sam pisao Rečnik psihologije (krajem 20. veka), nastala je pozitivna psihologija, koja je kao savremeni izdanak humanističke psihologije znatno promenila pogled na ljudsku prirodu i ličnost u psihologiji. Ona je zahvaljujući novim teorijama i istraživanjima donela mnoštvo svežih pogleda, saznanja i pojmova. Rezultat su nove odrednice: naučeni optimizam, tok, optimistički/pesimistički stil objašnjenja, pozitivne emocije, sreća, blagostanje, blaženstvo, prijatnost, uživanje, nada, vrlina, vernost, mudrost itd., i proširenje starih kao što su: emocije, empatija, altruizam, ljubav, ljudska priroda itd. Više od pola veka dominira kognitivna psihologija, koja naučnim metodima proučava subjektivne pojave, mentalne procese i mehanizme kojima ljudi obrađuju, osmišljavaju, čuvaju i koriste informacije, donose odluke i na osnovu toga se ponašaju. Kognitivistički pristup primenjuje se vrlo široko na opažanje, pažnju, učenje, rešavanje problema, ali i na emocionalno, socijalno i patološko ponašanje ljudi. Njime je inspirisan veliki broj novih odrednica: filter, kanal odluke, efekat prvenstva, efekat kraja, primovanje, fonemsko primovanje, semantičko p., afektivno p., podeljena pažnja, spontana pažnja, kontrolisana p., donji um, gornji um, deklarativno pamćenje, eksplicitno pamćenje, implicitno p., proceduralno p., epizodičko p., senzorno kodiranje, radna memorija, heuristik, heuristik dostupnosti, h. reprezentativnosti, h. usidravanja, uokviravanje, metakognicija, teorija uma, trijarhijska teorija inteligencije, kreativna inteligencija, analitička inteligencija, praktična i., Gardnerova teorija višestrukih inteligencija, lingvistička inteligencija, logičko-matematička i., prostorna i., muzička i., telesno-kinestetička i., interpersonalna i., intrapersonalna i. prirodno-naučna i., kognitivno-bihejvioralna terapija, racionalno-emocionalno bihejvioralna terapija itd. Veliko interesovanje za probleme društvenog ponašanja ljudi i brz, divergentni razvoj socijalne psihologije doneo je poslednjih decenija mnogo plodova, pa je Rečnik obogaćen novim odrednicama: teorija atribucije, dispozicijska atribucija, situaciona a., hedonistička pristrasnost, hedonistička relevantnost, uticaj manjine, grupno odlučivanje, grupna polarizacija, g. zaslepljenost, pluralističko neznanje, deindividualizacija, efekat kohorte, tehnika noga u vratima, difuzija odgovornosti, medijska pismenost, društveni kapital, kulturni kapital, kolektivistička kultura, individualistička kultura, socijalne veštine, ubilački identitet, informacijski socijalni uticaj, pretnja stereotipa, vođa orijentisan na ljude, vođa orijentisan na zadatak itd. Kao produkt razvoja neuronauka, neurologije, neurolingvistike, neuropsihijatrije, a posebno neuropsihologije, Rečnik je dopunjen novim i proširenim starim odrednicama: funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI), kompjuterizovana tomografija, pozitronska emisiona tomografija (PET), Vada test, ogledalski neuroni, serotonin, oksitocin, vazopresin, endorfin, teorija kontrolisanog ulaza, neuropatija, narkolepsija, katalepsija, Aspergerov sindrom, autizam, amigdala, reptilski mozak, talamus, hipotalamus, septum, fiziološke teorije emocije itd. Klasični, ali vitalni pravci u psihologiji kao što su Frojdova i postfrojdovska psihoanaliza, ili Jungova analitička/kompleksna i arhetipska psihologija, nastavljaju da se razvijaju i bogate svoj rečnik novim terminima i pojmovima. U okviru psihoanalize i neopsihoanalize, dodati su: projektivna identifikacija, alfa funkcija, beta funkcija, kratka psihoanaliza, dobra majka, rđava majka, dovoljno dobra majka, ogledanje, sadržavanje, sadržatelj, pravo ja, lažno ja, mentalizacija, sekundarni narcizam, maligni narcizam, narcističke povrede, indukovana krivica, separaciona krivica, krivica preživelih, otpor psihoanalizi itd. A u okviru analitičke i arhetipske psihologije: analitička psihoterapija, ispovedanje u psihoterapiji, duša, senex, puer aeternus, arhetip majke, arhetip oca, arhetip junaka, arhetip Boga, arhetipski redukcionizam, anabaza, psihopomp, katabaza, donji svet, gornji svet, htonski itd. Nasuprot očekivanjima, značaj religije se ne smanjuje, naprotiv, ona je sve uticajnija, a time sve značajnija i privlačnija oblast psihologije religije. Otuda se u ovom izdanju nalaze novi pojmovi: religioznost, religijske ideje, religiozna potreba, preobraćenje, jedanput rođeni, dvaput rođeni, sveto, homo religiosus, religijski sentiment, religiozna osećanja, religiozni arhetip, religiozno iskustvo, tabu, numinozno, hieros gamos, unio mustico, vizije, ekstrinzička-intrinzička religioznost, autoritarna-, humanistička religioznost, ispovest, zen budizam, šaman itd. Nova istraživanja i otkrića, ali i sve veće interesovanje za oblast neverbalne komunikacije, rezultirali su nizom novih odrednica: adapteri, amblemi, lice, osmeh, plač, signali dominantosti, indikatori laži, mikrofacijalni izrazi, Otelova greška, poljubac, modaliteti dodirivanja, samododirivanje, fizička privlačnost, znakovi veze, ples očima, ćutanje, eho-gestovi, ilustratori, batovi, moda, odeća kao neverbalni znak, ukrašavanje, prozodijski znakovi itd. Čovekove emocije, ranije dugo zanemarivane (mada imaju bitnu ulogu), danas se intenzivno istražuju. One su obogatile psihologiju emocija velikim brojem novih odrednica i proširivanjem starih: okidači emocija, adaptivna-komunikativna funkcija emocija, pravila pokazivanja emocija, evoluciona teorija e., dva puta nastanka e., Šahter-Singerova teorija e., Lazarusova teorija e., emocionalna inteligencija, strah kao motiv odbrane, strah od intimnosti, strah od uspeha, s. od smrti, s. od ludila, volja za smislom, egzistencijalni vakuum, noogene neuroze, sentimentalna ljubav, infantilna ljubav, šašava ljubav, romantična lj., partnerska lj., idolatrijska lj., Fromova teorija ljubavi, triangularna teorija lj., strast, intimnost, predanost, ljubav kao priča, zrela ljubav. Neke večite i izazovne teme, koje izazivaju pažnju i savremenih čitalaca, dobile su više mesta. To je slučaj sa snovima, koji se danas intenzivno izučavaju s različitih stanovišta i metodima raznovrsnih disciplina (neurofiziologije, kognitivne, evolucione, arhetipske psihologije itd.). Otuda nove odrednice: inicijalni san, jezik snova, individualni simboli, univerzalni simboli (u snu), lucidni snovi, mali snovi, veliki s., značajni s., tipični s., snovi o golotinji, s. o letenju, s. o padanju, s. o ispitu, s. o ispadanju zuba itd. Koliko ima novog? U ovom izdanju Rečnika ima oko 1.000 potpuno novih i izmenjenih starih odrednica. To znači da sadašnje izdanje ima oko 4.800 odrednica. Osim toga, u najnovijem izdanju prvi put se nalazi Spisak imena autora. Smatrao sam da je korisno da se na kraju knjige nađe popis svih navedenih autora (ukupno 538), njihovo ime i prezime (fonetski, prilagođeno našem pismu), a u zagradi iza prezimena izvorno napisano prezime. Time čitalac ima informaciju i kako se piše prezime autora, a ujedno se štedi i prostor (ne mora svaki put kada se pojavi prezime istog autora da se u zagradi dodaje kako se piše). Zašto novi izdavač? Zato što smatram da je „Agape“, mada mlad izdavač, pod uredništvom Aleksandra Gajšeka, vrlo brzo od osnivanja postao ozbiljan, temeljan, respektabilan i perspektivan izdavač kome se veruje. U Beogradu, 18. maja 2018. Žarko Trebješanin Prikaži više

Rečnik psihologije objavili su „Stubovi kulture u oktobru 2000, a drugo izdanje izašlo je već sledeće godine. Treće izdanje usledilo je 2004, a zatim i četvrto, 2008. godine. Još pre četvrtog izdanja javila se potreba da se knjiga dopuni novim saznanjima iz psihologije. Od tada je prošlo punih deset godina. U međuvremenu su nestali „Stubovi kulture, pa je bilo više ponuda nekoliko izdavača da preuzmu staro izdanje Rečnika. Nisam želeo da ga objavim u neizmenjenom obliku, a ni izdavači nisu ispunjavali sve moje kriterijume. Zato je ovo peto, znatno dopunjeno izdanje, zapravo prvo zaista novo izdanje Rečnika psihologije, posle osamnaest godina od izlaska prvog. Zašto novo izdanje? Psihologija kao nauka veoma se brzo razvijala poslednjih decenija i iznedrila je nekoliko novih pravaca, paradigmi, pristupa, mnoštvo novih teorija i oblasti istraživanja. Otuda se javila potreba da se ta nova saznanja ugrade u Rečnik s velikim brojem novih odrednica i preoblikovanjem i dopunom nekih starih. Šta je novo u ovom izdanju? Najpre, to su novi psihološki pravci, perspektive i discipline, oblasti, kao i saznanja u okviru starijih pravaca i disciplina, koji su poslednjih decenija u ekspanziji (evoluciona psihologija, pozitivna psihologija, etologija, neuropsihogija, biološka psihologija, sociobiologija, kognitivne nauke, socijalna psihologija, psihologija emocija, psihologija pamćenja, psihologija religije), koji donose niz novih termina i pojmova. Nagli uspon i ekspanzija evolucione psihologije u primeni na niz oblasti psihologije (psihologija ličnosti, emocija, pamćenja, razvojna, socijalna psihologija, oblast seksualnog, agresivnog, teritorijalnog ponašanja itd.) doneo je nove teorije i pojmove. Tako su nastale mnoge nove odrednice u Rečniku: neodarvinizam, evoluciona psihologija, Zahavi hendikep, sebični gen, mem, muške/ženske preferencije u izboru partnera, udvaranje, kratkoročne seksualne strategije, signali dopadanja, roditeljsko ulaganje, reproduktivni uspeh, sigurna baza, unutrašnji radni model, Danbarov broj, alfa mužjak, omega jedinka itd. U mnoge odrednice unet je evolucioni pristup: agresivnost, inter-/intraspecijska agresivnost, dominacija, afektivna vezanost, socijalni osmeh, altruizam, ljubav, materinsko ponašanje, ljubomora, usamljenost, izražavanje emocija itd. Dok sam pisao Rečnik psihologije (krajem 20. veka), nastala je pozitivna psihologija, koja je kao savremeni izdanak humanističke psihologije znatno promenila pogled na ljudsku prirodu i ličnost u psihologiji. Ona je zahvaljujući novim teorijama i istraživanjima donela mnoštvo svežih pogleda, saznanja i pojmova. Rezultat su nove odrednice: naučeni optimizam, tok, optimistički/pesimistički stil objašnjenja, pozitivne emocije, sreća, blagostanje, blaženstvo, prijatnost, uživanje, nada, vrlina, vernost, mudrost itd., i proširenje starih kao što su: emocije, empatija, altruizam, ljubav, ljudska priroda itd. Više od pola veka dominira kognitivna psihologija, koja naučnim metodima proučava subjektivne pojave, mentalne procese i mehanizme kojima ljudi obrađuju, osmišljavaju, čuvaju i koriste informacije, donose odluke i na osnovu toga se ponašaju. Kognitivistički pristup primenjuje se vrlo široko na opažanje, pažnju, učenje, rešavanje problema, ali i na emocionalno, socijalno i patološko ponašanje ljudi. Njime je inspirisan veliki broj novih odrednica: filter, kanal odluke, efekat prvenstva, efekat kraja, primovanje, fonemsko primovanje, semantičko p., afektivno p., podeljena pažnja, spontana pažnja, kontrolisana p., donji um, gornji um, deklarativno pamćenje, eksplicitno pamćenje, implicitno p., proceduralno p., epizodičko p., senzorno kodiranje, radna memorija, heuristik, heuristik dostupnosti, h. reprezentativnosti, h. usidravanja, uokviravanje, metakognicija, teorija uma, trijarhijska teorija inteligencije, kreativna inteligencija, analitička inteligencija, praktična i., Gardnerova teorija višestrukih inteligencija, lingvistička inteligencija, logičko-matematička i., prostorna i., muzička i., telesno-kinestetička i., interpersonalna i., intrapersonalna i. prirodno-naučna i., kognitivno-bihejvioralna terapija, racionalno-emocionalno bihejvioralna terapija itd. Veliko interesovanje za probleme društvenog ponašanja ljudi i brz, divergentni razvoj socijalne psihologije doneo je poslednjih decenija mnogo plodova, pa je Rečnik obogaćen novim odrednicama: teorija atribucije, dispozicijska atribucija, situaciona a., hedonistička pristrasnost, hedonistička relevantnost, uticaj manjine, grupno odlučivanje, grupna polarizacija, g. zaslepljenost, pluralističko neznanje, deindividualizacija, efekat kohorte, tehnika noga u vratima, difuzija odgovornosti, medijska pismenost, društveni kapital, kulturni kapital, kolektivistička kultura, individualistička kultura, socijalne veštine, ubilački identitet, informacijski socijalni uticaj, pretnja stereotipa, vođa orijentisan na ljude, vođa orijentisan na zadatak itd. Kao produkt razvoja neuronauka, neurologije, neurolingvistike, neuropsihijatrije, a posebno neuropsihologije, Rečnik je dopunjen novim i proširenim starim odrednicama: funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI), kompjuterizovana tomografija, pozitronska emisiona tomografija (PET), Vada test, ogledalski neuroni, serotonin, oksitocin, vazopresin, endorfin, teorija kontrolisanog ulaza, neuropatija, narkolepsija, katalepsija, Aspergerov sindrom, autizam, amigdala, reptilski mozak, talamus, hipotalamus, septum, fiziološke teorije emocije itd. Klasični, ali vitalni pravci u psihologiji kao što su Frojdova i postfrojdovska psihoanaliza, ili Jungova analitička/kompleksna i arhetipska psihologija, nastavljaju da se razvijaju i bogate svoj rečnik novim terminima i pojmovima. U okviru psihoanalize i neopsihoanalize, dodati su: projektivna identifikacija, alfa funkcija, beta funkcija, kratka psihoanaliza, dobra majka, rđava majka, dovoljno dobra majka, ogledanje, sadržavanje, sadržatelj, pravo ja, lažno ja, mentalizacija, sekundarni narcizam, maligni narcizam, narcističke povrede, indukovana krivica, separaciona krivica, krivica preživelih, otpor psihoanalizi itd. A u okviru analitičke i arhetipske psihologije: analitička psihoterapija, ispovedanje u psihoterapiji, duša, senex, puer aeternus, arhetip majke, arhetip oca, arhetip junaka, arhetip Boga, arhetipski redukcionizam, anabaza, psihopomp, katabaza, donji svet, gornji svet, htonski itd. Nasuprot očekivanjima, značaj religije se ne smanjuje, naprotiv, ona je sve uticajnija, a time sve značajnija i privlačnija oblast psihologije religije. Otuda se u ovom izdanju nalaze novi pojmovi: religioznost, religijske ideje, religiozna potreba, preobraćenje, jedanput rođeni, dvaput rođeni, sveto, homo religiosus, religijski sentiment, religiozna osećanja, religiozni arhetip, religiozno iskustvo, tabu, numinozno, hieros gamos, unio mustico, vizije, ekstrinzička-intrinzička religioznost, autoritarna-, humanistička religioznost, ispovest, zen budizam, šaman itd. Nova istraživanja i otkrića, ali i sve veće interesovanje za oblast neverbalne komunikacije, rezultirali su nizom novih odrednica: adapteri, amblemi, lice, osmeh, plač, signali dominantosti, indikatori laži, mikrofacijalni izrazi, Otelova greška, poljubac, modaliteti dodirivanja, samododirivanje, fizička privlačnost, znakovi veze, ples očima, ćutanje, eho-gestovi, ilustratori, batovi, moda, odeća kao neverbalni znak, ukrašavanje, prozodijski znakovi itd. Čovekove emocije, ranije dugo zanemarivane (mada imaju bitnu ulogu), danas se intenzivno istražuju. One su obogatile psihologiju emocija velikim brojem novih odrednica i proširivanjem starih: okidači emocija, adaptivna-komunikativna funkcija emocija, pravila pokazivanja emocija, evoluciona teorija e., dva puta nastanka e., Šahter-Singerova teorija e., Lazarusova teorija e., emocionalna inteligencija, strah kao motiv odbrane, strah od intimnosti, strah od uspeha, s. od smrti, s. od ludila, volja za smislom, egzistencijalni vakuum, noogene neuroze, sentimentalna ljubav, infantilna ljubav, šašava ljubav, romantična lj., partnerska lj., idolatrijska lj., Fromova teorija ljubavi, triangularna teorija lj., strast, intimnost, predanost, ljubav kao priča, zrela ljubav. Neke večite i izazovne teme, koje izazivaju pažnju i savremenih čitalaca, dobile su više mesta. To je slučaj sa snovima, koji se danas intenzivno izučavaju s različitih stanovišta i metodima raznovrsnih disciplina (neurofiziologije, kognitivne, evolucione, arhetipske psihologije itd.). Otuda nove odrednice: inicijalni san, jezik snova, individualni simboli, univerzalni simboli (u snu), lucidni snovi, mali snovi, veliki s., značajni s., tipični s., snovi o golotinji, s. o letenju, s. o padanju, s. o ispitu, s. o ispadanju zuba itd. Koliko ima novog? U ovom izdanju Rečnika ima oko 1.000 potpuno novih i izmenjenih starih odrednica. To znači da sadašnje izdanje ima oko 4.800 odrednica. Osim toga, u najnovijem izdanju prvi put se nalazi Spisak imena autora. Smatrao sam da je korisno da se na kraju knjige nađe popis svih navedenih autora (ukupno 538), njihovo ime i prezime (fonetski, prilagođeno našem pismu), a u zagradi iza prezimena izvorno napisano prezime. Time čitalac ima informaciju i kako se piše prezime autora, a ujedno se štedi i prostor (ne mora svaki put kada se pojavi prezime istog autora da se u zagradi dodaje kako se piše). Zašto novi izdavač? Zato što smatram da je „Agape“, mada mlad izdavač, pod uredništvom Aleksandra Gajšeka, vrlo brzo od osnivanja postao ozbiljan, temeljan, respektabilan i perspektivan izdavač kome se veruje. U Beogradu, 18. maja 2018. Žarko Trebješanin

Речник психологије објавили су „Стубови културe у октобру 2000, а друго издање изашло је већ следеће године. Треће издање уследило је 2004, а затим и четврто, 2008. године. Још пре четвртог издања јавила се потреба да се књига допуни новим сазнањима из психологије. Од тада је прошло пуних десет година. У међувремену су нестали „Стубови културе, па је било више понуда неколико издавача да преузму старо издање Речника. Нисам желео да га објавим у неизмењеном облику, а ни издавачи нису испуњавали све моје критеријуме. Зато је ово пето, знатно допуњено издање, заправо прво заиста ново издање Речника психологије, после осамнаест година од изласка првог. Зашто ново издање? Психологија као наука веома се брзо развијала последњих деценија и изнедрила је неколико нових праваца, парадигми, приступа, мноштво нових теорија и области истраживања. Отуда се јавила потреба да се та нова сазнања уграде у Речник с великим бројем нових одредница и преобликовањем и допуном неких старих. Шта је ново у овом издању? Најпре, то су нови психолошки правци, перспективе и дисциплине, области, као и сазнања у оквиру старијих праваца и дисциплина, који су последњих деценија у експанзији (еволуциона психологија, позитивна психологија, етологија, неуропсихогија, биолошка психологија, социобиологија, когнитивне науке, социјална психологија, психологија емоција, психологија памћења, психологија религије), који доносе низ нових термина и појмова. Нагли успон и експанзија еволуционе психологије у примени на низ области психологије (психологија личности, емоција, памћења, развојна, социјална психологија, област сексуалног, агресивног, територијалног понашања итд.) донео је нове теорије и појмове. Тако су настале многе нове одреднице у Речнику: неодарвинизам, еволуциона психологија, Захави хендикеп, себични ген, мем, мушке/женске преференције у избору партнера, удварање, краткорочне сексуалне стратегије, сигнали допадања, родитељско улагање, репродуктивни успех, сигурна база, унутрашњи радни модел, Данбаров број, алфа мужјак, омега јединка итд. У многе одреднице унет је еволуциони приступ: агресивност, интер-/интраспецијска агресивност, доминација, афективна везаност, социјални осмех, алтруизам, љубав, материнско понашање, љубомора, усамљеност, изражавање емоција итд. Док сам писао Речник психологије (крајем 20. века), настала је позитивна психологија, која је као савремени изданак хуманистичке психологије знатно променила поглед на људску природу и личност у психологији. Она је захваљујући новим теоријама и истраживањима донела мноштво свежих погледа, сазнања и појмова. Резултат су нове одреднице: научени оптимизам, ток, оптимистички/песимистички стил објашњења, позитивне емоције, срећа, благостање, блаженство, пријатност, уживање, нада, врлина, верност, мудрост итд., и проширење старих као што су: емоције, емпатија, алтруизам, љубав, људска природа итд. Више од пола века доминира когнитивна психологија, која научним методима проучава субјективне појаве, менталне процесе и механизме којима људи обрађују, осмишљавају, чувају и користе информације, доносе одлуке и на основу тога се понашају. Когнитивистички приступ примењује се врло широко на опажање, пажњу, учење, решавање проблема, али и на емоционално, социјално и патолошко понашање људи. Њиме је инспирисан велики број нових одредница: филтер, канал одлуке, ефекат првенства, ефекат краја, примовање, фонемско примовање, семантичко п., афективно п., подељена пажња, спонтана пажња, контролисана п., доњи ум, горњи ум, декларативно памћење, експлицитно памћење, имплицитно п., процедурално п., епизодичко п., сензорно кодирање, радна меморија, хеуристик, хеуристик доступности, х. репрезентативности, х. усидравања, уоквиравање, метакогниција, теорија ума, тријархијска теорија интелигенције, креативна интелигенција, аналитичка интелигенција, практична и., Гарднерова теорија вишеструких интелигенција, лингвистичка интелигенција, логичко-математичка и., просторна и., музичка и., телесно-кинестетичка и., интерперсонална и., интраперсонална и. природно-научна и., когнитивно-бихејвиорална терапија, рационално-емоционално бихејвиорална терапија итд. Велико интересовање за проблеме друштвеног понашања људи и брз, дивергентни развој социјалне психологије донео је последњих деценија много плодова, па је Речник обогаћен новим одредницама: теорија атрибуције, диспозицијска атрибуција, ситуациона а., хедонистичка пристрасност, хедонистичка релевантност, утицај мањине, групно одлучивање, групна поларизација, г. заслепљеност, плуралистичко незнање, деиндивидуализација, ефекат кохорте, техника нога у вратима, дифузија одговорности, медијска писменост, друштвени капитал, културни капитал, колективистичка култура, индивидуалистичка култура, социјалне вештине, убилачки идентитет, информацијски социјални утицај, претња стереотипа, вођа оријентисан на људе, вођа оријентисан на задатак итд. Као продукт развоја неуронаука, неурологије, неуролингвистике, неуропсихијатрије, а посебно неуропсихологије, Речник је допуњен новим и проширеним старим одредницама: функционална магнетна резонанца (фМРИ), компјутеризована томографија, позитронска емисиона томографија (ПЕТ), Вада тест, огледалски неурони, серотонин, окситоцин, вазопресин, ендорфин, теорија контролисаног улаза, неуропатија, нарколепсија, каталепсија, Аспергеров синдром, аутизам, амигдала, рептилски мозак, таламус, хипоталамус, септум, физиолошке теорије емоције итд. Класични, али витални правци у психологији као што су Фројдова и постфројдовска психоанализа, или Јунгова аналитичка/комплексна и архетипска психологија, настављају да се развијају и богате свој речник новим терминима и појмовима. У оквиру психоанализе и неопсихоанализе, додати су: пројективна идентификација, алфа функција, бета функција, кратка психоанализа, добра мајка, рђава мајка, довољно добра мајка, огледање, садржавање, садржатељ, право ја, лажно ја, ментализација, секундарни нарцизам, малигни нарцизам, нарцистичке повреде, индукована кривица, сепарациона кривица, кривица преживелих, отпор психоанализи итд. А у оквиру аналитичке и архетипске психологије: аналитичка психотерапија, исповедање у психотерапији, душа, senex, puer aeternus, архетип мајке, архетип оца, архетип јунака, архетип Бога, архетипски редукционизам, анабаза, психопомп, катабаза, доњи свет, горњи свет, хтонски итд. Насупрот очекивањима, значај религије се не смањује, напротив, она је све утицајнија, а тиме све значајнија и привлачнија област психологије религије. Отуда се у овом издању налазе нови појмови: религиозност, религијске идеје, религиозна потреба, преобраћење, једанпут рођени, двапут рођени, свето, homo religiosus, религијски сентимент, религиозна осећања, религиозни архетип, религиозно искуство, табу, нуминозно, хиерос гамос, unio mustico, визије, екстринзичка-интринзичка религиозност, ауторитарна-, хуманистичка религиозност, исповест, зен будизам, шаман итд. Нова истраживања и открића, али и све веће интересовање за област невербалне комуникације, резултирали су низом нових одредница: адаптери, амблеми, лице, осмех, плач, сигнали доминантости, индикатори лажи, микрофацијални изрази, Отелова грешка, пољубац, модалитети додиривања, самододиривање, физичка привлачност, знакови везе, плес очима, ћутање, ехо-гестови, илустратори, батови, мода, одећа као невербални знак, украшавање, прозодијски знакови итд. Човекове емоције, раније дуго занемариване (мада имају битну улогу), данас се интензивно истражују. Оне су обогатиле психологију емоција великим бројем нових одредница и проширивањем старих: окидачи емоција, адаптивна-комуникативна функција емоција, правила показивања емоција, еволуциона теорија е., два пута настанка е., Шахтер-Сингерова теорија е., Лазарусова теорија е., емоционална интелигенција, страх као мотив одбране, страх од интимности, страх од успеха, с. од смрти, с. од лудила, воља за смислом, егзистенцијални вакуум, ноогене неурозе, сентиментална љубав, инфантилна љубав, шашава љубав, романтична љ., партнерска љ., идолатријска љ., Фромова теорија љубави, триангуларна теорија љ., страст, интимност, преданост, љубав као прича, зрела љубав. Неке вечите и изазовне теме, које изазивају пажњу и савремених читалаца, добиле су више места. То је случај са сновима, који се данас интензивно изучавају с различитих становишта и методима разноврсних дисциплина (неурофизиологије, когнитивне, еволуционе, архетипске психологије итд.). Отуда нове одреднице: иницијални сан, језик снова, индивидуални симболи, универзални симболи (у сну), луцидни снови, мали снови, велики с., значајни с., типични с., снови о голотињи, с. о летењу, с. о падању, с. о испиту, с. о испадању зуба итд. Колико има новог? У овом издању Речника има око 1.000 потпуно нових и измењених старих одредница. То значи да садашње издање има око 4.800 одредница. Осим тога, у најновијем издању први пут се налази Списак имена аутора. Сматрао сам да је корисно да се на крају књиге нађе попис свих наведених аутора (укупно 538), њихово име и презиме (фонетски, прилагођено нашем писму), а у загради иза презимена изворно написано презиме. Тиме читалац има информацију и како се пише презиме аутора, а уједно се штеди и простор (не мора сваки пут када се појави презиме истог аутора да се у загради додаје како се пише). Наслов: Речник психологије Издавач: Агапе књига Страна: 686 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-918127-8-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetvojezicno izdanje: Poljski Engleski Francuski Nemacki Aušvic (nem. Konzentrationslager Auschwitz) je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno uništenje stanovništva. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem gradu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic. U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion[1][2], od toga milion Jevreja.[3] Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu. Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“. Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“. Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora. Opis logora u Aušvicu Situacioni plan tri logora u Aušvicu u leto 1944. Kompleks se sastojao od tri glavna logora. Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika. Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora. Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben). Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.[4] Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I. Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu. Logor smrti Birkenau - Aušvic II Avionski snimak logora Aušvic-Birkenau na vrhuncu njegove aktivnosti juna 1944. ; ulaz je desno dole, od koga železnička pruga skreće nalevo do rampe za iskrcavanje ; sleva, sa druge strane, dve zgrade sa krematorijumima (dva crna oblika u formi slova T) ; odozdo nagore: ženski logor, glavni logor sa proširenjima u izgradnji. Gore levo vidi se beli dim, koji ne dolazi iz krematorijuma V, već od lomače na otvorenom, postavljene pored krematorijuma V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни. Рампа за Јевреје (Judenrampe), gde su sa vozova istovarani logoraši do 15. maja 1944. Kreveti na sprat u logoru Aušvic II. U svakoj sekciji spavala su četiri logoraša. U jednoj od ovakvih baraka moglo je biti i do hiljadu logoraša. Ulazak u logor Aušvic. Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona. Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.[5] Otpor logoraša Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.[6] Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.[7] Žrtve Spomenik za žrtve Aušvica se nalazi u Aušvic-Birkenau II. Tekst je ispisan na svim jezicima žrtava. Aušvic-Birkenau je bio logor smrti u kome je pogubljeno najviše ljudi, iako je sa radom počeo najkasnije. Godine 1941. u masovnim egzekucijama u okupiranim područjima nacisti i njihovi saradnici su pobili 1,1 milion Jevreja. Godine 1942, 2,7 miliona Jevreja je stradalo u logorima operacije Rajnhart (Helmno, Sobibor, Belzec, Treblinka), koji su stvoreni za istrebljenje 3 miliona poljskih Jevreja. U Aušvicu je ubijeno oko 200.000 Jevreja te godine. Pola miliona Jevreja ubijeno je 1943. (od toga polovina u Aušvicu). Od tada, sa radom je nastavio samo logor u Aušvicu, i to kao radni logor i logor za uništenje Jevreja iz ostatka Evrope.[8] Aušvic, u funkciji logora smrti, radio je punim kapacitetom od aprila do juna 1944, kada je bio centar za uništavanje mađarskih Jevreja. Broj usmrćenih je bio toliki da su neki leševi spaljivani na lomačama na otvorenom. Evakuacija logora i oslobođenje Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja.[9] Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945.[10] Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama...

Autor - osoba Gardner, Sally, 1954- = Gardner, Sali, 1954- Naslov Kći trgovca svilom / Sali Gardner ; prevela s engleskog Jovana Kuzmanović ; ilustrovao Dobrosav Bob Živković Jedinstveni naslov I, Coriander. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2015 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kuzmanović, Jovana, 1979- = Kuzmanović, Jovana, 1979- Živković, Dobrosav, 1962- = Živković, Dobrosav, 1962- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja] (broš.) Napomene Prevod dela: I, Coriander / Eva Ibbotson Tiraž 1.000 Beleška o autorki: str. 261-266 Beleška o prevoditeljki: str. 267-268. Junakinja ovog bajkovitog, majstorski oblikovanog dela, Korijander, priča o svom odrastanju, delom u sedamnaestovekovnom Londonu a delom u vilinskoj zemlji. Blistavi vilinski svet, u kome nema smrti, bede i bolesti, krije zla druge vrste. Korijander će morati da se suprotstavi strahotama oba sveta, vilinskog i puritanskog Londona, da bi spasla ljude koje voli i odbranila vrednosti koje ne mogu da naruže ni mračne sile, ni politički prevrati, ni zla kob. Savršen spoj književne fantastike i istorijskog romana, ova knjiga je jednako hvaljena zbog beskrajne maštovitosti autorke, kao i zbog njene sposobnosti da precizno dočara život nekadašnjeg Londona. Pripovedačka veština i lepota jezika Sali Gardner dostojni su najvećih majstora engleske literature. Upravo je roman „Kći trgovca svilom“ privukao pažnju kritike i publike na dela Sali Gardner, slavne britanske književnice, dobitnice Karnegijeve medalje i brojnih drugih prestižnih priznanja za stvaralaštvo za decu i mlade. Sali Gardner Slavna engleska spisateljica za decu i ilustratorka, Sali Gardner (Sally Gardner), rođena je 1954. godine u Bermingamu. Od najranijeg uzrasta bila je drugačija od ostale dece: teško je vezivala pertle, mučila se da složi garderobu i nikako nije uspevala da nauči da čita i piše, pa su je druga deca stalno maltretirala. S dvanaest godina joj je ustanovljena ozbiljna disleksija, međutim, kako ona sama kaže, već tada je bila svesna da je pametna i da drugi zapravo imaju pogrešnu sliku o njoj. Kad su svi već digli ruke od nje, smatrajući je detetom koje ne može da uči nove stvari, s četrnaest godina je tvrdoglavo odlučila da ih ubedi u suprotno i naučila je da čita. Prema njenim rečima, prva knjiga koju je pročitala bili su Orkanski visovi i nakon toga više niko nije mogao da je zaustavi. Uz podršku majke, završila je umetničku školu. Neko vreme je radila kao scenski dizajner u univerzitetskom pozorištu u Njukaslu, međutim disleksija joj je i tu stvarala problem prilikom crtanja tehničkih planova za kulise, pa se na kraju posvetila dizajniranju kostima. Priželjkivala je da se oproba u književnosti, ali se plašila da će joj zbog disleksije to biti nemoguće. Kad je ipak skupila hrabrost da pokuša da rečima opiše bezbrojne priče koje su joj se vrzmale po glavi, prema njenim rečima – ispostavilo se da je to bio početak jednog neverovatnog iskustva. Već njene prve knjige za decu doživele su veliki uspeh a Sali Gardner se potpuno posvetila ilustrovanju i pisanju knjiga za decu. Kći trgovca svilom (I, Coriander, 2005) bio je njen prvi roman i odmah je privukao pažnju kritike, a publika ga je odlično prihvatila. Dobio je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu koju dodeljuje žiri sačinjen od školske dece, urednika i bibliotekara. Našao se i u užem izboru za Najbolju britansku knjigu godine i u širem izboru za prestižnu Karnegijevu medalju. Savršen spoj fantastike i istorijskog romana, ovaj roman je jednako hvaljen zbog beskrajne maštovitosti njegove autorke, kao i zbog njene sposobnosti da neverovatno precizno dočara svet starog Londona. Junakinja ovog bajkovitog romana Korijander, priča o svom odrastanju, delom u vilinskom zemlji a delom u sedamnaestovekovnom Londonu za vreme građanskog rata između rojalista i pobunjenika predvođenih Oliverom Kromvelom, i kasnije Kromvelove strahovlade, tokom koje su rojalisti progonjeni a od svih stanovnika traženo da vode rigorozni puritanski način života. Korijander mora da se suprotstavi svojoj pohlepnoj, zloj maćehi u Londonu, kao i zloj maćehi svoje majke vile u vilinskoj zemlji. S jedne strane, ova priča poseduje sve elemente bajki: priču o sukobu dobra i zla prikazanom crno-belim bojama, o pronalaženju snage u sebi da se suprotstavi tami i zlu i, kroz pobedu dobra, poruku da borba ima smisla. Takođe, tradicionalnim sredstvima – kroz priču o mračnim silama u vilin-zemlji u kojoj nema smrti, bede i bolesti, prenosi se poruka da to i nisu najveća zla, i da su najveće vrednosti ljubav, saosećajnost i vernost. Međutim, za razliku od tradicionalnih bajki, u ovoj sudbina sveta zavisi od devojčice, od princeze koja treba da spasi ne samo sebe, već i princa! (Prinčeva hrabrost se ogleda pre svega u tome što je odbio da se oženi devojkom koju ne voli, a zatim je prosto čekao da ga spasi princeza.) U toj vilinskoj zemlji, žene imaju moć, one su vladari, sukobljene strane, nosioci moći i odluka. Nasuprot svetu vila, u stvarnom svetu sedamnaestovekovne Engleske žene su potpuno obespravljene, smatra se da „ženski mozak nije dovoljno razvijen“ da bi bile u stanju da čitaju i pišu, a kamoli da misle svojom glavom i nezavisno donose odluke. Korijander čak zavidi muškarcima što im je dozvoljeno da nose pantalone i košulje, dok su ženska tela u to doba sapeta kojekakvim korsetima, steznicima, bezbrojnim suknjama, vrpcama i nepotrebnim slojevima odeće koje ih onemogućavaju da se kreću. „Nestisnuti korsetima, neopterećeni keceljama koje vezuju žene za kuću i dom, muškarci u pantalonama samo što ne lete”, kaže Korijander koja se u svom svetu oseća prikovanom za zemlju. Nije čudo što je takvu junakinju morala da rodi i odgaji baš jedna „mudra žena”, vila koja je došla iz zemlje u kojoj su žene slobodne i koja se izborila da njena kći dobije obrazovanje tada nedostupno većini devojčica, naučila je da misli svojom glavom i ulije joj hrabrosti da se bori za svoje vrednosti i ono što joj je na srcu. Na neki način, Korijander je simbol svih tadašnjih devojčica, koje u nekom trenutku moraju da odustanu od snova i prihvate zahtevan ali nezahvalan položaj odrasle žene, supruge i domaćice. Zato, kad shvati da mora da napusti vilinsku zemlju i Tihovila, Korijander kaže: „Znala sam da moram da se vratim i pronađem svog oca. Njega radi, moram da zaboravim na svoje detinjaste ideje. Moram da postanem mlada žena i prihvatim svoju ulogu u životu.” Korijander zaista pokušava da prihvati tradicionalnu ulogu žene, ali se to ispostavlja kao mnogo teži zadatak od borbe sa zlom vešticom ili podlom maćehom. Svi u njenom okruženju očekuju od nje da prihvati udvaranje Edmunda Bedvela, koji se smatra odličnom prilikom u tom svetu. Međutim, Korijander shvata da je to što se od nje traži potpuno strano njenoj prirodi i da bi se njen život sveo na glumu, na život u laži. „Nisam morala da mu odgovorim. Bilo je dovoljno da se smešim i izgledam zainteresovano. Izigravala sam lepu lutku, zadovoljnu marionetu.” Zato skuplja hrabrost i odbija tu „odličnu priliku” rečima: „Znam ja vrlo dobro šta si ti mislio“, odvratila sam. „Želeo bi da izgledam kao ja, ali da budem neko drugi. Ja to ne mogu. Već su mi jednom oduzeli moje ime. Morala sam da se borim da ga povratim. Zovem se Korijander i tačka. Ja nisam ta En koju ti tražiš.“ Zato je Kći trgovca svilom ne samo bajka, već i istorijski roman koji dočarava svet pred period restauracije, i klasičan obrazovni roman koji govori o odrastanju kroz napuštanje kuće, putovanja u nepoznate krojeve, sukobljavanje i donošenje teških odluka, od kojih je najteža ona da se žrtvuje „poezija srca“ zarad „proze prilika“, zarad pronalaženja sreće u realnim životnim okolnostima. Tako ova naizgled jednostavna, bajkovita priča zapravo obrađuje mnogo tema važnih za odrastanje. Roman Kći trgovca svilom hvaljen je i zbog lepote jezika, dostojne najvećih majstora engleske literature. Poput Kći trgovca svilom, romani koji su proslavili Sali Gardner pripadaju žanru fantastike s elementima istorijskog romana. Njeni junaci gotovo uvek imaju natrprirodne moći i žive u burnim vremenima, kad je teško i sačuvati živu glavu a kamoli izboriti se za ideale. To njihovu borbu čini još izuzetnijom. Romani Crvena ogrlica: Priča o Francuskoj revoluciji (The Red Necklace: A story of the French Revolution, 2007 ) i njegov nastavak, Srebrno sečivo (The Silver Blade, 2008), smešteni su u Francusku za vreme Terora i govore o ljubavi devojke iz aristokratske porodice i malog Roma koji ima magične moći (predviđa budućnost, pomera predmete mislima itd), i njihovoj borbi protiv nepravde u mračnim vremenima. Dvostruka senka (The Double Shadow), pomalo mračan, fantastično-istorijski roman smešten je u Englesku 1937. godine, uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Junakinja Amarilis dobija od oca „uspomenoplov“, mašinu koja može da izbriše sva bolna sećanja i da u alternativnom svetu sačuva njih dvoje užasa rata. Međutim, ispostaviće se da joj je ovaj dragoceni poklon doneo više opasnosti nego blagodeti, a Amarilis, razmažena sedamnaestogodišnjakinja moraće da odluči ko želi da postane. Kroz priču o ljubavi roditelja i dece, muškarca i žene, Sali Gardner govori o uspomenama, koje mogu da nas progone ali u uteše, koje mogu da budu toliko jake da zadobiju sopstveni život kao neka dvostruka senka naše realnosti. Najličniji i najznačajniji roman Gardnerove nesumnjivo je Crvljivi mesec (Maggot Moon, 2012), dobitnik nekoliko priznanja, između ostalog prestižnih Costa Children’s Book Award i Karnegijeve medalje. U pitanju je alternativna distopijska priča koja se odigrava pedesetih godina dvadesetog veka, u vreme borbe za prevlast u svemiru, u totalitarnom društvu – što je tipično za gotovo sva dela Gardnerove. Roman pripoveda disleksični dečak Standiš Tredvel, nudeći nam uvid u neobičan način rada svog uma, ali i nadu svima onima koji se suočavaju s ovim problemima. Jer ako dečak poput njega može da ima uticaja na sudbinu svog sveta, onda nema razloga da disleksija bilo koga spreči u bilo čemu. Kao što nije sprečila ni Sali Gardner da postane majstor pisane reči. „Reči su naše sluge, mi nismo njihovi robovi; nije bitno kako smo ih napisali, već ono što želimo da kažemo“, kaže Sali Gardner, koja tvrdi da ukoliko naučimo tako da razmišljamo, disleksija ne mora da bude problem već poseban dar. Da li je tajna njenog uspeha u „daru disleksije“ koji ju je usmerio na reči, ili u slikarskom daru koji joj omogućava da upečatljivo dočara slike davno iščezlih ili izmišljenih predela, ili u pripovedačkom majstorstvu, teško je reći. Sigurno je samo da Sali Gardner s punim pravom važi za savremenog britanskog klasika stvaralaštva za mlade. MG108 (N)

Садржај Бесконачни напредак: вапијућа лаж, на коју смо се навикли, 5 Крв, 9 Вертикална координата, 12 Људи воле да се смеју, 15 Кад бих знао датум своје будуће смрти, 18 Грожђе, а не гвожђе, 20 Незнање и равнодушност, 23 Шта у политици не припада само н>ој, 27 Увек или само у посту?, 30 Мисли о срећи, 33 Поетика матурске вечери, 36 Изненађујуће ствари око нас, 39 Није ваша ствар, 43 Правилне речи, 46 Прво код домаћина, 49 Религиозна генијалност, 52 Иза великих мушкараца, 56 Оно што се не чује у буци обичног дана, 60 Фил и кора, 63 Средњовековни човек, 66 Потреба за општењем, 70 Сагоревање, 73 Радујте се, развратници покајани, 77 Какви људи ми се свиђају, 80 Суд у Чикагу. Година 1924, 84 Претече Европске уније, 87 Један београдски утисак, 91 Велики брат или свевидеће око?, 94 Питање интелигенције, 99 Човек личи, Град. Затвор у гирландама, 106 Демократске процедуре, 111 Војска краља мува, 117 У изградњи ковчега треба учествовати, 121 Индустрија спасавања од туге, 124 Благословена сложеност постојања, 128 Бог види, а ти се смиравај, 133 Свакодневна апологија поста, 136 Године зрелости, 141 Време пролази, 145 Време. наставак, 148 Јунак ћути (?), 152 Европа, 156 Задатак број један, 163 Знам — не знам, 168 Искорени грех из своје средине, 171 Исцелите се, душе лекара!, 174 Камен, папир, маказе, 178 Краљевство кривих огледала, 183 Ко коме помаже?, 186 Култура, 190 Волети људски, 195 Љубав и одговорност, 199 Љубав је поремећај, 202 Машина времена, 205 Молити се Богу и будити људе, 210 Престали смо да се молимо, 213 Инсекти, 216 Није то оно право, 222 Неекономски фактори економије, 227 Новости из Старог Рима, 231 О малим греховима и о малим добрим делима, 236 Брушење дијаманата, 240 Ослонци, 245 Одражена стварност, 249 БЕСКОНАЧНИ НАПРЕДАК: ВАПИЈУћА ЛАЖ, НА КОЈУ СМО СЕ НАВИКЛИ „Индустријски раст је стао.” „Опадају приходи предузећа.” Овим фразама неки плаше обичне грађане као децу баба Рогом. Зато, без обзира да ли човек разуме или не разуме сву ову економску талмудистику с њеним „ликдвидностима” и „фјучерсима”, саме речи „опада”, „престаје да расте”, „постоји опасност од стагнације” страшно делују на ум обичног човека. Слично као звоно које звони на узбуну. Ако се нешто чује, значи да се нешто и десило. He зна се шта је да ли је непријатељ на вратима или гори амбар али се сигурно десило. Све је то због тога што смо задојени злочиначком идејом о непрестаном напретку. Неприметно се увукла у нас с правом становника другоразредне епохе. Пили смо чај и гледали телевизију, жвакали смо сендвич и читали школски уџбеник; удисали смо ваздух и слушали радио. А за то време су се и чај, и сендвич, и ваздух напајали бунилом о бесконачном напретку, за који се могло чути на радију и телевизији, и којим су одисале књижице. Тако нам је, заједно с ваздухом и храном, ушло у крв убеђење да се свет постепено развија од горег ка бољем по строгој правој линији и нипошто другачије. И да су претходне генерадије људи, по дефиницији, биле глупље и несрећније од садашње. И да човечанство треба бескрајно да се развија, без падова и пауза. Наука, техника, врева, бука, пијаца, јурњава без предаха, вртоглавица од успеха и добити, профит, пораст ликвидности. Све нам је то у крви и подсвести. У ствари, непријатељи хришћанства су просто још једном узели и украли идеју о бесконачном усавршавању личности и срозали су је с религиозне висине директно у погон за склапање фабрике „Рено”. Или до бушотине „Бритиш Петролеум”. Или до пословног центра било ког мегаполиса. Како вам се више свиђа. Да, хришћани говоре о вечној љубави, о бесконачном духовном расту у жељи да човек постане налик на Оца светлости, о безграничним врлинама као што су трпљење и милосрђе. Али хришћани никад не говоре о бесконачном и обавезном расту потрошње, о безграничном богатству, које рађа безграничну похлепу, о обавезној потреби да се комфор умножава долазећи до апсурда. Тим пре то не сматрају нормом. А нама су украли, кажем, представу о бесконачности духовног савршенства и применили су је у виду идеја бесконачног раста у области профита и производње. Добили смо новог идола. Пред њим људи ударају у даире и пале жртвене ватре. Дим ових ватри је отровао већ неколико нараштаја. О, ви који желите бесконачни економски раст изражен у максималним бројкама, чујте. Ако ваше дете стално расте и ви радосно оловком обележавате рецке на вратима, ваша радост је логична и разумљива. Али оно расте још више и већ је више од вас, и већ удара теменом у горњи део довратка и не престаје да расте. Шта онда? Јурите по лекарима и вичете: „Помагајте!” и о вашем случају се већ снима прилог за телевизију у емисији „Сензације”, зар не? У датом случају је јасно да се норма не састоји у бесконачном расту, већ у томе да се он успори и заустави на време, како би уступио место моралном и умном развоју. Или, спортиста. Знојећи се и мучећи се на тренинзима он трчи брже, скаче више и весла јаче. Да ли то значи да ће бесконачно развијати своје способности достижући брзину светлости, скачући по облацима и окрећући земаљску куглу као тег? Нипошто. Физички ресурс има границе. Природне границе. Човеку прети смртна опасност ако их занемарује. И сваки спортски геније то схвата кад качи патике или рукавице о excep и кад постаје бизнисмен, тренер или нешто друго. Заправо, цео живот је такав. Бесконачни раст у њему могућ је само унутра, а не споља. Спољашњи раст има мноштво ограничења међу којима нису само природне границе и то што ресурси могу бити исцрпљени, већ и воља Божија. У спољашњем животу увек има седам богатих година за стицање резерви масти и седам гладних година како бисмо се њима хранили. Људи Књиге то треба да знају. Дати су им разум и вера да се у годинама ситости не би узносили и да се не би опустили, већ да би стварали различите резерве. И да у годинама оскудице не би очајавали преживљавајући захваљујући овим резервама. Тако заправо живимо на нашим ширинама и живимо имајући на уму да један летњи дан храни пола зиме. Вредно си радио у току пролећа и лета, преседео си зиму чекајући топлоту, то је извесна аналогија с она два египатска периода од по седам година, на чији принцип се наш народ навикао од памтивека. Дакле, не треба дизати буку због различитих стагнација и криза. Цела планета живи у ритму „данноћ”. Чак и тамо где је дан неописиво дуг (иза поларног круга), и ноћ је заузврат изузетно дуга. А вечни дан без сумрака и таме нас чека само у Небеском Јерусалиму. He раније. Опет ћу рећи. Покушај да се предвиди Царство Божије и да се оваплоти у земаљским формама, среће се у животу на сваком ћошку. И све испада некако наказно и као карикатура. Понекад је смртоносно. Вечни мир постаје вечита доконост. Вечна радост кафански карусел и клупска опијеност. Ако код Павла „нема мушког пола, ни женског” у смислу једнаке светости и равноправности, данас човек не може да схвати где је мушко, а где је женско, због потпуно других разлога. И вечни морални напредак заменила је вечита жеђ за профитом и растом. Једном речју, незнабоштво. Незнабоштво које нам је постепено наметнуто. Фуј. Ширење спољашње моћи без противтеже у виду унутрашњег духовног рада и смирења рађа нападе конкретног сатанизма на тлу опијености собом. Није важно да ли је то Тамерлан, Александар Македонски или породица банкара с Волстрита. Важно је што се то Богу нимало не свиђа, судећи по неким местима из Писма. Господ је приморао Навуходоносора да хода четвороношке и да једе сламу, о чему говори Данило. Господ није дозволио да се заврши горда вавилонска кула и расејао је немирни грађевински мравињак, зато што је све било гордо и дрско од самог почетка. Док је на фасади цивилизације бесконачна жеђ за влашћу с бесконачном жудњом за добити на било који начин, на њеном наличју је бесконачни разврат и непријатељство с Господом Богом. Скоро спор с Њим о томе ко је главни. Односно, сатанизам. Они са штрафтама и звездицама су сад испробали ову одећу и она им се свидела. А ми треба да схватимо да је то погибел>ан пут и да учимо да размишљамо другачије, не онако као наши непријатељи који се широко осмехују. Треба истерати из себе мисаону, идејну зависност од Западног света свуда где се западни дух укоренио у гордом и незаситом животу аутономном од Бога. Замена робе из увоза треба да постане и мисаона, идејна. Она треба да се дотакне самих темеља нашег размишл>ан>а како бисмо у речима и терминима, у идејама и теоријама мењали демонско људским. Тада нећемо бојажљиво слушати на хил»аде компликованих термина ММФ, термина иза којих се сто посто крије још једна у низу западних гадости. Све то говорим у прилог томе да постоје богате године и године оскудице. To је нормално. И зато што онај ко жели да расте без граница и разумног циља, само ради процеса раста, личи на једну жабу из приче. Она је хтела да буде коњ и надувавала се све док није пукла. Да тако кажемо — то је неоспорно очигледан пример европске идеје о бесконачном напретку. Наслов: У буци обичног дана: о свету и човеку Издавач: Бернар Страна: 252 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-033-8

Detalji predmeta Stanje Polovno Simone Veil a Life by Simone Petrement, Panthenon Simona vej biografija biography, Simon Vejl Autorka knjiga Ukorenjivanje i Bog u potrazi za čovekom, Sloboda tlačenje i drugi eseji, težina i blagorodnost Simone Pétrement Pantheon Books, 1976 - 576 страница During her lifetime, Weil was only known to relatively narrow circles; even in France her essays were mostly read only by those interested in radical politics. Yet during the first decade after her death, Weil rapidly became famous, attracting attention throughout the West. For the 3rd quarter of the twentieth century, she was widely regarded as the most influential person in the world on new work concerning religious and spiritual matters. Her philosophical, social and political thought also became popular, although not to the same degree as her religious work. Simon Vejl (1909 - 1943) francuska filozofkinja, društvena aktivistkinja, provela je svoj život boreći se za prava socijalno i politički marginalizovanih ljudi. Prezentacija/predavanje Svetlane Ivanov Prezentacija života i osnovnih ideja Simon Vejl, u formi predavanja, je deo istraživačkog prosesa upoznavanja i popularizacije rada Simon Vejl, čije je delo malo poznato široj publici. Simon Vejl (1909 - 1943) francuska filozofkinja, društvena aktivistkinja, provela je svoj život boreći se za prava socijalno i politički marginalizovanih ljudi. Saglasnost misli i akcije kao deo njene etike relevantni su za svako vreme, kontekst i mesto. Borila se u španskom građanskom ratu, radila u fabrikama, predavala filozofiju, bila članica sindikata i francuskog Pokreta otpora. U svojim spisima, ona analizira vlast i njene nehumane posledice, ističući važnost pažnje i empatije za ljudsku patnju. Njene ideje značajno su uticale, između ostalih, i na Suzan Zontag, T.S. Eliota i Alber Kamija koji je imao veliku ulogu u promociji i izdavanju njenih dela nakon njene smrti. "Delo Simon Vejl je sveto delo, u jednom drugačijem razumevanju religioznosti kao duhovnosti. Čitavo njeno delo kao tekst je neodvojivo od njenog života, koji je takođe tekst, sveti tekst, i koji uspostavlja duhovnost kao sveto odnošenje prema Drugosti". Maja Solar Predavanje: Svetlana Ivanov Saradnik: Sava Kovačević Tehnička podrška: Kristina Pejović Literatura: - Težina i blagorodnost (Gravity and Grace/La Pesanteur et la Grâce), Adresa, 2007 - Ukorenjivanje (The need for Roots/L'Enracinement), BIGZ, 1995 - Iščekivanje boga (Waiting for God (Attente de Dieu), Kršćanska sadašnjost Zagreb 1979 - The Nootebooks of Simone Weil Članci: The Practice of Attention: Simone Weil’s Performance of Impersonality - Sharon Cameron, An Intellectual Biography, Simon Weil and the specter of self perpetuating force - E. Jane Doering, Art and Artist under God – Bradford Cook U sredu 2. januara 1935. u fabrici u Francuskoj je pozlilo jednoj 25-ogodišnjoj radnici. Slaba i neuhranjena, uz jaku migrenu i upalu uha nije imala snage za zatvori peć koja je proizvodila „nepodnošljivu vrelinu“. Plamen iz peći joj je „oblizivao šake i ruke“. Kolega radnik je pritrčao da joj pomogne. Nastavila je posao u bolovima i sa strašnom glavoboljom, pojačanom „užasnim udarcima malja nedaleko od mene“. Za razliku od ostalih radnika plaćenih po učinku Simon Vej nije morala da radi u fabrici. Kao univerzitetska nastavnica bila je dobro plaćena, a ovaj posao je prihvatila da bi iskusila stvarnost fabričkog rada. Smatrala je da većina marksističkih tekstova o proletarijatu ne obuhvata svakodnevni život ljudi na prvoj liniji rada: „Veći je revolucionar zidar ili kovač od revolucionara na rečima“. Ko želi da pomogne proleterima da zadobiju klasnu svest i postanu revolucionarna klasa po sebi, mora da iskusi njihov život i iz prve ruke shvati njihove potrebe. Ovakvi argumenti, uz nepopustljivi antifašizam i etos po ugledu na Isusovu žrtvu, čine Simon Vej teško probavljivom za svakog levičara. Njeno nasleđe je veliki izazov za marksističku i socijalističku filozofiju. „Uzela sam godinu dana odsustva da bih došla u dodir sa stvarnim životom“, pisala je jednoj od svojih učenica u prestižnoj ženskoj školi Le Puy gde je predavala pre nego što se zaposlila u fabrici. Do 1935. je već bila formirana intelektualka. Završila je slavnu École normale supérieure kao najbolja iz filozofije (bolja od Simon de Bovoar). Bila je impresivna i kao pojava. Odbijala je da nosi ženstvenu odeću i pušila jednu cigaretu za drugom. Od ranog detinjstva se bavila politikom. Sa svega 6 godina, 1915, odbila je da jede šećer u znak solidarnosti sa francuskim trupama na Zapadnom frontu. U desetoj godini se izjasnila kao boljševik. Kao tinejdžerka se uključila u radnički pokret. Kasnije je pomagala u organizovanju marševa i štrajkova u znak podrške nezaposlenim radnicima i umalo ostala bez nastavničkog posla. Neustrašivo se suočavala sa stvarnošću, često zamagljenom ideološkom perspektivom koju su favorizovali vodeći revolucionari tog doba. U jednom od svojih najranijih dugih eseja, „Situacija u Nemačkoj“ iz 1932, kritikovala je tekst Trockog „Šta dalje?“ u kome ovaj ruski revolucionar tvrdi da su „unutrašnje snage nemačkog proletarijata neiscrpne“ i predviđa da će „one same očistiti put pred sobom“. Na svom putovanju po Nemačkoj Vej nije videla radničku klasu, a kamoli revolucionarnu. Videla je iscrpljene ljude prema kojima se postupa kao prema „zarđalom oruđu“. Po njenoj proceni, sama nekoherentnost nacizma ojačala je njegove šanse za pobedu, jer je to bio „odraz suštinske nepovezanosti nemačke nacije u tom istorijskom trenutku“. Zamerala je Trockom preveliku sklonost ka idealizmu koji je u osnovi samog marksizma. Izložila je ovu analizu u eseju „Razmišljanja o uzrocima slobode i društvenog ugnjetavanja“, koji je napisala neposredno pre rada u fabrici. Tekst započinje dvosmislenim komplimentom Marksovoj analizi kapitalizma, gde kaže da je njegov „prvorazredni prikaz mehanizma kapitalističke eksploatacije toliko dobar da je teško zamisliti kako bi mogao prestati da funkcioniše“. Kako Vej objašnjava, taj problem je rezultat Marksove teze da će proizvodne snage kapitalizma nastaviti da rastu pre nego što propadnu. Po njenom mišljenju, Marksova vera u progres prikriva nenaučni i mitološki element koji se može naći u „čitavoj socijalističkoj literaturi. Tome svedoči sam Marksov rečnik koji sadrži kvazi-mistične izraze kao što je ‘istorijska misija proletarijata’“. Po njoj, to podriva Marksov kredibilitet kada se bavi materijalnim uslovima života radnika koje je postavio u središte svoje filozofije. Prema pesnikinji i spisateljici Fioni Sampson, jedan od najdoslednijih i najdirljivijih aspekata dela Simon Vej je spajanje teorije sa akcijom. Ne može se pisati o uslovima rada fabričkih radnika, a kamoli o njihovim nadama, snovima i težnjama, a da se ne zna kakav je osećaj biti fabrički radnik. „Materijalistički metod, instrument koji nam je ostavio Marks, nije zaista oproban. Nijedan marksista ga nikada nije koristio, počevši od samog Marksa. To je njegova najbolja ideja, a potpuno je zanemarena. Zato ne iznenađuje to što su društveni pokreti inspirisani njegovim učenjem propali.“ I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“. Za Vej kao kartezijansku dualistkinju duhovna patnja je još važnija od telesne. U iskustvu industrijskog rada ona otkriva ogromnu lišenost: „Od iscrpljenosti zaboravljam zašto sam u fabrici i teško odolevam najjačem iskušenju fabričkog života: prestati misliti“. Ona otkriva da loši materijalni uslovi života industrijskih radnika ne vode do revolucije već do očaja. „Pobuna je nemoguća osim trenutnih bljeskova, ali protiv čega? Sami ste sa svojim radom, možete se pobuniti samo protiv njega“. U takvoj situaciji misliti znači patiti: „Mi smo kao konji koje povređuje povlačenje uzde pa zato idemo pognute glave. Svako buđenje misli boli.“