Kao na slikama Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika - Sarajevo 1972 Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987) Estetika max bense abraham mol hegel hartman ...

Autor - osoba Cvijić, Jovan, 1865-1927 = Cvijić, Jovan, 1865-1927 Naslov Karst : geografska monografija ; Novi rezultati o glacijalnoj eposi Balkanskoga poluostrva / Jovan Cvijić ; urednici Petar Stevanović, odgovorni urednik, Mihailo Maletić i Dragutin Ranković Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Književne novine : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 Fizički opis 411 str., [1] list so slika na avtorot : ilustr. ; 25 cm Zbirka Sabrana dela / Jovan Cvijić ; knj. 1 Napomene Stv. nasl. vo kolofonot: Karst ; Glacijacije Balkanskog polustrova Život i rad Jovana Cvijića / Vasa Čubrilović: str. 13-156 Dnevnik / Ljubica Cvijić: str. 157-194 Kras i glacijacija: komentar /Dragutin Petrović: str. 393-407 Bibliografija / Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović: str. 195-202 Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 – Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom. Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije. Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku. Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove. Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke... S AD R Ž AJ: PREDGOVOR 7 Vasa Čubrilović ŽIVOT I RAD JOVANA CVIJIĆA 13 Uvod 15 Poreklo i mladost 20 Na Velikoj školi u Beogradu i na univerzitetu u Beču 28 Profesor na Velikoj školi u Beogradu 1893–1905. godine 32 Nastavnik na Univerzitetu u Beogradu 37 Rektor Univerziteta u Beogradu 42 Delatnost u Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka 46 Lični život 52 Naučni rad 59 Cvijić kao organizator naučnoistraživačkog rada 66 Naučni radovi iz fizičke geografije 70 Naučni radovi iz antropogeografije i etnografije Balkanskog Poluostrva.... 73 Balkansko poluostrvo 75 Nacionalno-politički i etnografski spisi 86 Učešće u javnom životu Srbije do ratova 1912–1918 98 Ratovi 1912–1918 109 Rad u emigraciji 1916–1919 godine 130 Predsednik Entografsko-istorijske sekcije Jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919 godine 135 Povratak u zemlju i poslednje godine života 145 Napomene 153 Ljubica Cvijić DNEVNIK 157 Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović BIBLIOGRAFIJA 195 I Geografska i geološka terminologija 195 II Karst 195 A) Karst uopšte 195 B) Karst u Srbiji 195 III Glacijalna epoha i glacijalni reljef Balkanskog poluostrva, južnih Karpata i maloazijskog Olimpa 196 IV Današnja i stara jezera Balkanskog poluostrva 197 V Morfologija, tektonika i geologija 198 VI Antropogeografija i etnografija Balkanskog poluostrva 199 VII Metodika, kartografija, kartometrija i bibliografija 200 VIII Nacionalna i etnografska pitanja 201 KARST – Geografska monografija 203 Uvod 203 I Škrape 207 Strana II Vrtače 212 A. Definicija i nazvala 212 B. Oblici vrtača 213 1. Normalni oblici 213 2. Odstupala od normalnih veličina i oblika 216 3. Nagib strana kod vrtača 218 4. Dno i nanos u vrtačama 219 5. Bszdani 225 6. Sipar u vigledima i zvekarama 234 7. Aluvijalns vrtače 238 8. Odnos između vrtača i pećina 243 C. Lokalno rasprostranenьe i red vrtača 248 D. Odnos vrtača prema geološkim orguljama 250 E. Stvarale vrtača 254 1. Stariji nazori o stvaranju vrtača 254 2. Činjenice za ocenu teorije stropoštavanja 257 3. Stvarale pravih vrtača 258 III Reke karsta 266 IV Doline karsta 273 V Pola 282 A. Definicija, ime, površina 282 1. Površina pola zapadne Bosne i Hercegovine 283 2. Polja u Dalmaciji, na ostrvima i na Istri 283 3. Polja i uvale slične poljima u Crnoj Gori 284 B. Oblik i dimenzije 284 4. Strane i ravan, sastav ravni u poljima 285 B. Hidrografske prilike polja 287 1. Suva polja 287 2. Periodski plavljena pola 288 3. Jezerska polja 293 4. Reke, vrela, ponori i estavele 297 5. Povodanj u poljima 299 6. Vreme nastupala i trajala povodnja u periodski plavljenim poljima 302 G. Geološka struktura i postajale polja 303 Struktura polja na Jamajci 304 VI Jadranska karstna obala 306 Nerazuđena obala 306 Razuđena obala 311 VII Rasprostranjeje karstnih pojava 314 NOVI REZULTATI O GLACIJALNOJ EPOSI BALKANSKOGA POLUOSTRVA 325 I Pregled ispitivanja i literature o glacijalnoj eposi Balkanskoga Poluostrva 325 II Novi glacijalni tragovi 331 1. Lovćen 331 Strana 2. Bitoljski Perister 334 3. Šar-planina 335 4. Jakunica 337 5. Slučajevi epigenije u dolinama Vitoše 337 6. Oskudica glečerskih tragova u Balkanu; šljunkovite mase Crnog Osema 340 7. Prokletije 342 III Karakteristike glacijalne epohe 343 1. Vrste starih glečera 343 2. Glacijalna snežna linija 344 3. Glacijalne periode 347 IV Uticaji i posledice glacijalne klime i njenih kolebanja 350 a. Diluvijalni konglomerat, šljunak, terase i stara korita 351 b. Rasprostranjenje lesa i bigra 377 v. Broj terasa i klimska kolebanja glacijalne epohe 379 g. Doline i glacijalna epoha 385 d. Postanak klisura 388 Dragutin Petrović KRAS I GLACIJACIJA (Komentar) 393 MG44

Карантинија је балканска погранична област, са карантинском контролом на граничним прелазима, између источног и западног царства. Аутор прати судбину породице, која је пре три века избегла са Косова у Врбницу, код Крушевца, а један њен део је продужио даље да лута, па се настанио, преко реке, у Царевини. У другом делу своје романсиране историјске хронике Драгић Илић је, нашавши складно композиционо решење, фактографски оживљено казивање о људима и догађајима захваћеним трагичним колоплетом историје минулог века организовао из два засебна угла; из перспектива два женска дневника. У те је пронађене рукописе уписано сликовито сведочанство о слому и голготи Великог рата, као и о драмама и идеолошко-политичким изазовима и маглама југословенских друштава и држава. Блискост догађајима и тон непосредног казивања, као и сликовитост у дијалошко-наративном представљању и знатна сазнајна усмереност на разумевање националне историје, карактера и менталитета, уз истицање одабраних примера, подариле су овој књизи одлике историјске читанке и моралног поучника. Истичући, при том, наук о „вечној променљивости судбине“ и сеобама као историјској сталности. Крцата историјским садржајима колико и личним искуствима и увидима, ова се књига обраћа читаоцима вољним и спремним да се суоче са болним и полемичким сазнањима о националној судбини. Стеченим у уверењу да се, проденута кроз личну причу, она може потпуније доживети и свестраније разумети. Наслов: Карантинија 2: породична хроника из земље које нема Издавач: Agora Страна: 201 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14,0 x 20,0 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-6053-283-3

Ово је један од најпопуларнијих универзитетских уџбеника логике и методологије науке у ХХ веку, дело из којег су училе генерације студената основних и постдипломских студија у САД, а код нас доживљава већ пето издање. На прегледан, разумљив и примерима богато илустрован начин читалац се уводи у најсложеније проблеме традиционалне и савремене логике и коришћења научних метода у разним областима научног истраживања. Овом издању је додата и библиографија радова на српском језику из области које се обрађују у књизи. <б>САДРЖАЈ Предговор (Светлана Књазева и Александар Крон), 9 Предговор аутора, 35 <и>И. Предмет логике § 1. Логика и вредност сведочанства, 38 § 2. Потпуно сведочанство или доказ, 40 § З. Природа логичке импликације, 42 § 4. Делимично сведочанство или закључивање по вероватноћи, 48 § 5. Да ли се логика бави речима, мислима или стварима, 51 § 6. Употреба и примена логике, 56 ПРВИ ДЕО - ФОРМАЛНА ЛОГИКА <и>ИИ. Анализа цтавова §1. Шта је став?, 59 §2. Традиционална анализа ставова, 62 §3. Сложени, прости и генерални станови, 75 <и>ИИИ. Релације између ставова §1. Могyће логичке релације између ставова, 82 §2. Независни ставови, 86 §3. Еквивалентни ставови, 87 §4. Традиционални квадрат супротности, 95 §5. Супротност ставова уопште, 98 <и>ИВ. Категорички силогизам §1. Дефиниција категоричког силогизма, 105 §2. Ентимем, 107 §3. Правила или аксиоме исправности, 107 §4. Опште теореме силогизма, 108 §5. Фигуре и модуси силогизма, 110 §6. Специјалне теореме и исправни модуси прве фигуре, 112 §7. Специјалне теореме и испранни модуси друге фигуре, 113 §8. Специјалне теореме и исправни модуси треће фигуре, 114 §9. Специјалне теореме и исправни модуси четврте фигуре, 114 §10. Редукција силогизама, 115 §11. Антилогизам или противречна тријада, 119 §12. Сорит, 122 <и>В. Хипотетички, алтернативни и дисјунктивни силогизми §1. Xипотетички силогизам, 124 §2. Алтернативни силогизам, 128 §3. Дисјунктивни силогизам, 129 §4. Редукција мешовитих силогизама, 130 §5. Чисти хипотетички и алтернативни силогизми, 131 §6. Дилема, 133 <и>ВИ. Уопштена или математичка логика §1. Логика као наука о врстама правилности, 137 §2. Формална својства релација, 139 §3. Логичка својства релација у неким познатим закључцима, 142 §4. Симболи: њихова функција и вредност, 143 §5. Рачун класа, 147 §6. Рачун ставова, 152 <и>ВИИ. Природа логичког или математичког система §1. Функција аксиома, 155 §2. Чиста математика - једна илустрација, 159 §3. Структурна идентичност или изоморфизам, 162 §4. Еквиваленција скупова аксиома, 166 §5. Независносг и непротивречност аксиома, 168 §6. Математичка индукција, 172 §7. Шта значи генерализација у математици, 173 <и>ВИИИ. Закључивање по вероватноћи §1. Природа закључивања по вероватноћи, 176 §2. Математика вероватноће илн рачун вероватноће, 182 §3. Интерпретације вероватноће, 189 <и>ИX. Неки проблеми логике §1. Парадокс закључивања, 198 §2. Да ли је силогизам петитио рринципии?, 201 §3. Закони мишљења, 206 §4. Заснованост логичких принципа у природи ствари, 210 ДРУГИ ДЕО-ПРИМЕЊЕНА ЛОГИКА И НАУЧНИ МЕТОД <и>Х. Логика и метод науке, 213 <и>Xл. Хипотезе и научни метод §1. Прилика за истраживање и његова функција, 218 §2, Формулисање релевантних хипотеза, 221 §3. Дедуктивно развијање хипотеза, 223 §4. Формални услови за хипотезе, 227 §5. Чињенице, хипотезе и круцијални експерименти, 235 §6. Улога аналогије у формирању хипотеза, 241 <и>XИИ. Класификација и дефиниција §1. Смисао класификације, 243 §2. Сврха и природа дефиниције, 244 §3. Предикабилије, 253 §4. Правила дефинисања, 257 §5. Деоба и класификација, 260 <и>XИИИ. Методи експерименталог истраживања §1. Типови инваријантних релација, 263 §2. Експериментални методи уопште, 267 §3. Метод слагања, 268 §4. Метод разлике, 273 §5. Комбиновани метод слагања и разлике, 276 §6. Метод заједничке промене, 278 §7. Метод остатака, 281 §8. Сажето излагање о вредности експерименталних метода, 282 §9. Учење о униформности природе, 284 §10. Мноштвеност узрока, 286 <и>XлВ. Вероватноћа и индукција §1. Шта је индуктивно расуђивање?, 289 §2. Улога подесних узорака у индукцији, 294 §3. Механизам узимања узорака, 300 §4. Расуђивање по аналогији, 301 <и>XВ. Мерење §1. Сврха мерења, 304 §2. Природа бројања, 305 §3. Мерење интензивних квалитета, 308 §4. Мерење екстензивних квалитета, 310 §5. Формални услови мерења, 312 §6. Нумерички закони и изведено мерење, 313 <и>ХВИ. Статистички методи §1 Потреба за статицтичким методима, 316 §2. Статистичке средње вредности, 317 §3. Мере дисперзије, 324 §4. Мере корелације, 326 §5. Опасности и грешке у примени статицтике, 329 <и>XВлл. Закључивање по вероватноћи у историји и сродним истраживањима §1. Да ли се у историји примењује научни метод?, 336 §2. Аутентичност историјских података, 339 §3. Утврђивање значења историјских података, 342 §4. Одређивање доказне вредности историјског сведочанства, 346 §5. Систематске теорије или објашњења у историји, 352 §6. Компаративни метод, 356 §7. Процењивање сведочанства на суду, 358 <и>XВИИИ. Логика и критичко процењивање §1. Да ли су вредновања изван логике, 362 §2. Морални судови у историји, 363 §3. Логика критичких цyдова о уметности, 366 §4. Логика моралних и практичних судова, 372 §5. Логика фикција, 377 <и>ХИХ. Грешке §л. Логичке грешке, 385 §2. Софистичка оповргавања, 389 §3. Злоупотреба научног метода, 391 <и>XX. 3акључак §л. Шта је научни метод, 400 §2. Ограничености и вредност научног метода, 408 <и>Додатак - Примери егзактног доказивања § 1. Шта се једним егзактним доказом утврђује?, 412 §2. Неки погрешни докази, 418 Вежбе, 422 Белешка о преводиоцу и предговарачим, 466 Избор литературе на српском језику, 46 Наслов: Увод у логику и научни метод Издавач: Јасен Страна: 478 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 цм cm Година издања: 2006 ИСБН: 86-85337-00-3

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Todorov, Tzvetan, 1939-2017 = Todorov, Cvetan, 1939-2017 Naslov Mi i drugi : francuska misao o ljudskoj raznolikosti / Cvetan Todorov ; preveli sa francuskog Branko Jelić, Mira Perić i Mirjana Zdravković Jedinstveni naslov Nous et les autres. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : I. Čolović : I. Mesner, 1994 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 396 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jelić, Branko, 1931-1994 = Jelić, Branko, 1931-1994 Perić, Mira Zdravković, Mirjana Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek. Posebna izdanja (broš.) Napomene Prevod dela: Nous et les autres Bibliografija: str. 381-390 Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike -- Francuska -- 18-20v Socijalna filozofija -- Francuska -- 18-20v Sadržaj PREDGOVOR 5 1 Univerzalno i relativno 17 Etnocentrizam 19 Scijentizam 29 Montenj 47 Razvoj relativizma 59 Levi-Stros 73 2 Rase 97 Rasa i rasizam 99 Gobino 131 Renan 141 Putevi rasijalizma 153 3 Nacije 167 Nacije i nacionalizam 169 Tokvil 187 Mišle 201 Renan i Bares 213 Pegi 227 Posledice nacionalizma 241 4 Egzotika 255 О pravilnoj upotrebi drugih 257 Šatobrijan 273 MI I DRUGI Loti 297 Segalen 311 Moderni putnici 325 5 Umerenost 337 „Persijska pisma” 339 „O duhu zakona` 351 Dobro odmereni humanizam ) 367 BIBLIOGRAFIJA 383 INDEKS 393 Francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Cvetan Todorov, francuski pisac bugarskog porekla, danas je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih intelektualaca u Francuskoj, veoma cenjen i prevođen u drugim evropskim zemljama i u Americi. Todorov je rukovodilac istraživanja u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS). Dosad je na srpskohrvatski jezik prevedeno nekoliko dela Cvetana Todorova (Teorije simbola, žanrovi govora, Fantastika i književnost, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku). U ovoj knjizi Todorov se usredsređuje na analizu ideja nacije i nacionalizma, rase i rasizma i egzotike u delima francuskih mislilaca i pisaca, od Montenja do Levi-Strosa. Knjiga ima obimnu bibliografiju i indeks imena. Cvetan Todorov, Todorov je bugarsko-francuski filozof i književni kritičar, lingvista, semiotičar, književni kritičar, istoričar filozofske misli i kulturolog bugarskog porekla. Prve 23 godine svog života proveo je u Bugarskoj, a zatim se trajno nastanio u Francuskoj. U intervjuu jednom bugarskom listu 2008. godine identifikovao se kao Bugarin i Francuz. Cvetan Todorov je poznat pre svega kao književni kritičar i teoretičar, njegova filozofska razmišljanja o samoodređenju od velikog su značaja za antropologiju i sociologiju. Pitanje sopstvenog i tuđeg kulturnog identiteta jedna je od važnih tema u raspravama savremene antropologije. Knjige Cvetana Todorova, napisane na francuskom, u Bugarskoj se prevode od 1984. godine. Cvetan Todorov rođen je 1. marta 1939. godine u Sofiji. Njegov otac bio je bibliograf Todor Borov, a deda po majci bio je javni ličnost Ivan Peev-Plachkov. Njegov brat Ivan Todorov poznati je fizičar. Završio je srednju školu u Bugarskoj i studirao bugarski jezik i književnost na Sofijskom državnom univerzitetu, gde je i diplomirao 1961. 1963. godine otišao je u Pariz kao stipendista. 1970. odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Teorija književne analize“ pod vođstvom Rolanda Barthesa. On brani tezu da je poetika – to su specifični jezički uslovi stvaranja i značenja umetničkog teksta. Od 1987. godine rukovodio je Centrom za proučavanje umetnosti i jezika u Francuskom nacionalnom istraživačkom centru, gde radi od 1968. Muž je spisateljice Nanci Houston, sa kojom ima dvoje dece. Razveo se s njom nakon 35 godina braka. Počasni doktor Sofijskog univerziteta (1988). Godine 1990. mu je dodeljeno zvanje doktora počasnog kauze sa Univerziteta u Liježu. Cvetan Todorov dobitnik je nagrade Princa Asturija za društvene nauke za 2008. godinu. Umro je 7. februara 2017. u Parizu nakon komplikacija od neurodegenerativne bolesti. Kreativnost Na početku karijere zanimala ga je uglavnom književna teorija, a posle 1990 – istorija i odnos sa drugima u teškim oblastima istorije poput osvajanja Centralne Amerike i Drugog svetskog rata. Cvetan Todorov etablirao se kao naučnik sa prevodom ruskih formalista, koji je značajno doprineo razvoju moderne poetike. Potom je objavio „Književnost i značaj“ (1967). U Uvodu u fantastiku (1970) naučnu fantastiku uzima ozbiljno i dubinski. Todorov uglavnom proučava različitost različitih kultura, ispituje problem „Mi i drugi“, sporove humanista u Evropi još od doba otkrića Novog sveta i procesa kolonizacije. Pitanje vlastite i tuđe kulture je u srcu antropoloških diskursa u Evropi. Njegova analiza značaja i samoodređenja od velikog je značaja za antropologiju i sociologiju. Todorov, za razliku od Machiavellija i Hobbesa, u zajednici ne vidi zli organizam u kojem je čovjek povezan samo zbog svoje slabosti. Suprotno tome, za njega je zajednica neizbežnost diktirana potrebom za prepoznavanjem čoveka, ukorenjenim u njegovoj psihi. Ovaj koncept zasnovan je na Lacanovoj psihoanalizi i interpretaciji dela Hegela i Kozheva. Cvetan Todorov govori o sebi kao o emigrantu i opisuje sebe kao Evropljanina. Razmišlja o istini, zlu, pravdi, istorijskom pamćenju, bolu domovine, susretu kultura i zabludama modernih demokratija. Preispituje svoj život u Bugarskoj i Francuskoj, ljubav prema književnosti, distancu od strukturalizma i apolitičnosti. Objašnjava svoj kritički humanizam, njegovu ekstremnu umerenost, odbojnost prema bipolarnim modelima i Gvozdenu zavesu. On se bavi problemima zajedništva, mešanjem kultura („mestizos“), „sivim oblastima“ i traži odgovor na pitanje „Kako živeti?“ U svojoj knjizi Osvajanje Amerike. Pitanje drugog ” Cvetan Todorov odražava način na koji su konkvistadori brutalno uništili lokalne kulture u Americi. Slijedeći Mihaila Bakhtina, Todorov ideju dijaloga predstavlja kao „situaciju u kojoj niko od učesnika ne svodi drugog na objekt.“ Za dijalog su potrebna dva predmeta. MG116

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Flora, Radu Наслов La capǎtul nopţii : versuri alese / Radu Flora Врста грађе поезија Језик румунски Година 1988 Издавање и производња Novi Sad : Libertatea, 1988 (Novi Sad : Forum) Физички опис 221 p. ; 20 cm Други аутори - особа Filip, Emil Збирка Biblioteca de opere alese : BOA ; 1 Садржај C u p r i n s: Literaturǎ şi realitate: cuvînt înainte / Emil Filip (5-20). - Verba ignota (21-40): În amurg (23); Strǎzori (24); Peisaj astmatic (24-25); Ninge (25-26); Notturno (26); În clar de lunǎ (26-27); Pǎsuri (27); Nǎlucǎ (27-28); Doliu-n tinereţe (28-29); Nevroze (29); Instantanee (29-30); Spleen precoce (30); Ne secerǎ (30-31); Refren (31); Himera lui Brumǎrel (31-32); Liebesdämmerung (32-33); Cîntec pentru dupǎ amiezile violete (33); Balada lui Black şi a mea (34); Cerşetor cu orgǎ (35); Se şterge (36); Alter ego (36); Strǎfulgerǎri (37); Variaţii pe tema: vesper(us) (37-38): I Apusul (37); II Cǎtre searǎ (38); III Seara (38); IV La începutul serii (38); Resemnǎri, împǎturite (39); Monosilabe (39-40); Fǎrǎ titlu (40). - 15 sonete (neştiute) (41-53): 1 Naturǎ moartǎ insesinabilǎ (43); 2 Portret în grup cu mama (44); 3 Curge rîul (44-45); 4 Dorule (45); 5 Moartea cǎlǎtorului (46); 6 Depǎrtare apropiatǎ (46-47); 7 Cuvinte încrucişate (47); 8 Sonet brut(al); 9 Cuvîntul (48-49); La izvor (49); 11 Disperare (50); 12 Vino, primǎvarǎ (50-51); 13 Sonet afon (51); 14 Sonetul îndoielii (52); 15 Sonetul renunţǎrii (52-53). _ Pagini uitate (55-70): Barcelona (57); Nelinişti (58); În ochii Oarei--- (58-59); Foamete-n belşug (59); Sîrme (60); Drum de ţarǎ (60-61); Amintire din ziua-aceea (61); Duminicǎ (62); Plumb (62); Vesperalǎ (63); Nu vreau (63); Dînsa (64); Dorule (64); Singur (65); Picǎ frunza (65); Zǎduh de primǎvarǎ (66); Culoare vie (66); Stau cu zorile (67); Florar (67); Lǎcrǎmioare (68); Toamnǎ (68); Apus de soare (69); Ninge (69); Urme-n zǎpadǎ (69-70). - Vita brevis (71-90): Portrete familiare (73); Defuncţii din citanii (73-74); Autoportret (74-75); Inter homines (75); Amar (76); Peisaj sufletesc (76-77); Nu mai e (77); Seceriş interior (78); Soledad (78); Un deceniu de tǎcere (78-79); Cînd n-ai ce face cu vremea (79-80); Ani, luni, sǎptǎmîni, ceasuri, clipe (80-81); Spleen serafic (81); Amintire (81-82); Şi nici stele (82-83); Tînjesc (83); Spital (84); ECG (85-86); Doi porumbei (86-87); Rǎmas bun, clipe (87); Cercul ca echilibru (88); Fatalitate (88-89); Frica de moarte (89); Terminal (90). - Variaţii în azur (91-140): Sat natal (93-94): I Absenţǎ din peisaj (93); II Rǎtǎcire în peisaj (93-94); III Peisaj în clar de lunǎ (94); Funigeii (95); Iarnǎ în satul natal (95-96); Nostalgia orizontului apus (96-97); Peisaj de pustǎ (97-99); Cîmpul covor (99); Aur (99-100); Merg printre spice (100); Creioanǎri pe-o frunzǎ de toamnǎ (100-101): Ecou (100); Inelar (101); Cǎţeluş pripǎşit (101); Roza vînturilor: (Adriatica-Nord) (101-102); Încleştatǎ între soare şi Monte Maggiore (102-103); Luna-parc la plajǎ: (martie la Opatija) (103); Sonet (103-104); Raze reflectate dimineaţa pe-ntinsul apei (104); Absorţiuni solare (104-105); În port, în orele de searǎ (105); Pescǎruşi în ploaie (106); Rǎsǎrit şi apus (106-107); Thalassa (107); Morfologia mǎrii (107-110): 1 Scoicile (107); 2 Meduzele (108); 3 Scampii (108); 4 Ţepele ariciului (109); 5 Algele (109); 6 Racii (110); Peisaj maritim (110); Furtunǎ şi valuri (111); Vaporul scufundat (111-112); Şiroco (112); Refracţie (113); Fazele pescǎruşului (113-115): 1 Plutind pe valuri (113); 2 În creştetul statuii (114); 3 Hranǎ în zbor (114-115); Variaţii în azur (115); Încǎ-o noapte (115-116); Filigrane (116-117); Wechselstube (117); Pǎdurea pinilor (118); Naturǎ moartǎ cu peşte (118-119); Requiem (119); Maree (119-120); Dupǎ masǎ urbanǎ (120); Aştept (121); Peisaj urban în orele de searǎ (122); Pseudopeisaj urban de iarnǎ (123); Rugina toamnei (123-124); Unghi de cer (124); Plouǎ bacovian (125); Acuarelǎ (126); Crepuscul (126-127); Orizont invizibil (127); Amurgire (127-128); Miez de noapte (128); Alt crepuscul (128-129); Noapte de august, una (129-130); Tablou seratic (130); Prier în ploaie (131); Un punct (131); Scenografie (132); Monostihuri (132-134); Stropi de ploaie (134); Ploaie strǎvezie (134-135); Alb (135-136): Zǎpadǎ (135); Cer gri (135); Omul de zǎpadǎ (136); Ceaţa ca o perdea (136); Miniaturistice (136-137): Pe culme (136); Dimineaţǎ (137); Ceasul (137); Psihomapamond (137-138); Sat flamand (138); Searǎ la Montmartre (139); Amurg la Ostia (139-140). - Teroarea verbului (141-169): Soliloc mut cu glas tare (143); Amintire durǎ (143); Palinodie mutǎ (144); Fantezie (144); Renunţare (145); Inutil (145); Portret (146); Nemeşul versului (146-147); Sonet (148); Grafomanie (148-149); Poetomahie (149); Pandemoniu (149-150); Sonetul fǎpturii şi stǎrii (150); Foarfeci poetice (151); Declaraţie pateticǎ (151); Momento (151-152); Firul Ariadnei (152); Strip (152-153); Icarul împǎnat (153-154); Calul troian (154); Teroarea verbului (155); Necuvîntul (155-156); Descǎrcarea verbalǎ (156); Verb ştirb (157); Logoterapie (157-158); Idiom în incolor (158); Depoetizare (158-159); Vers ludic (159); Cultura versului (160); Poezie în micro şi macro plan (160-161); Vraja scrisului (161); Inerţie primordialǎ (162); De-a clepsidra (162-163); Eratǎ (163); N° 1 (163-164); Omnipoezie (164-165); Panşozism (165-166); Apǎ nǎjitǎ (166); Prometeul în pupilǎ (167); Ghimp cameleonic (167); Scai domnesc (168); Mîzgǎ (168-169); Peisaj în nimic (169). - Versuri albe (171-190): Quies (173); Ianus la Opatija (174); Stress (174-175); Revedere (175); Umezealǎ (176); Inelar (176-177); Expirare (177); Zbor terestru (178); Maxime (178-179); Grafite (179-180); Vid (180-181); Exerciţii stilistice (181); Chiriaş intrus (182); Labirintul cîrtiţei (182-183); Bufniţa ca simbol (183); Logodrom (184); Cameleonul cu limba scoasǎ (184-185); Occisio poesiae (185); Mediocrǎ (186); Temǎ insesizabilǎ (186); Ca pamflet (187); Strǎzori hiberne (187-188); Ninge (188); Dimineaţǎ albǎ (189); Şi totuşi viaţa-i (189-190). - Regǎsite (191-195): Telefonul mort (193); Depǎrtare (193); Un seul être (194); Geamǎt în Haiku (194); Trenul la plecare (195).- Anexe (197-214): Notǎ asupra ediţiei (199-200); Cronologie biobibliograficǎ (201-202); Referinţe critice (203-212); Radu Flora despre meseria de a scrie (213-214). ISBN 86-7001-002-X (Carton cu legǎturǎ) 86-7001-0020-X ! Напомене Tiraj 1000. Fotografia şi nota despre autor preluate de pe copertǎ. Cuvînt înainte / Emil Filip: p. 5-20. Notǎ asupra ediţiei: p. 199-200. Cronologie biobibliograficǎ: p. 201-202. Referinţe critice: p. 203-212. Предметне одреднице Флора, Раду, 1922- УДК 859.0(497.1)-14 COBISS.SR-ID 3074050 Radu Flora Rođen 5. septembra 1922. u Banatskom Novom Selu, bio je vodeći rumunski filolog i pisac u Srbiji. Dela: Micul atlas lingvistic al graiurilor istro-române, Institutul de Lingvistică „Iorgu Iordan - Al. Rosseti” al Academiei Române, Bucureşti, 2003; Dicţionar român-sârb, coeditare Editura `Libertatea” din Panciova şi Editura Ştiinţifică din Bucureşti, Panciova – Bucureşti, 19694; Istoria literaturii române. De la origini până la Unirea Principatelor, vol. I, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1962; Istoria literaturii române, vol. II, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1963; Din proza clasicilor români. Nuvela, Antologie, Editura `Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1952; Din lirica clasicilor români. De la Văcăreşti şi până la poezia burgheză dintre cele două războaie, Antologie, Editura „Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1953; Literatura română din Voivodina. Panorama unui sfert de veac 1946-1970, Casa de Editură `Libertatea`, Panciova, 1971; Folclor literar bănăţean. Premise şi sinteze, Editura `Libertatea`, Panciova, 1975;Foaie verde, spic de grâu, folclor literar, Zrenianin, 1979; Foaie verde, lămâiţă, folclor literar, Zrenianin, 1982; Din relaţiile sârbo-române. Privire de ansamblu, Editura `Libertatea`, Panciova, 1964; Relaţiile sârbo-române. Noi contribuţii, Editura `Libertatea`, Panciova, 1968; Copilăria din amintiri, roman, Editura `Libertatea`, Panciova, 1985; Vizuina, roman, Editura S.L.R., Novi Sad, 2002. Dela na srpskom: Srpsko - rumunski rečnik, `Bratstvo i jedinstvo`, Vršac, 1952; Dijalektološki profil rumunskih banatskih govora sa vršačkog područja, Novi Sad, Matica srpska, 1962.; Rumunski banatski govori u svetlu lingvističke geografije, doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog Univerziteta, 1969.; Tišina svitanja: pesme, Beograd, Nolit, 1975.; Antologija rumunske lirike XX veka, Beograd, Nolit, 1975.; O počecima rumunskog književnog jezika, Skopje, 1976.; Rumunska književnost u Vojvodini, Novi Sad, Matica srpska, 1976.; Nebeski ugao, Novi Sad, Dnevnik, 1987. Preminuo je 4. septembra 1989. u Rovinju, Hrvatska.

Редослед којим су у овој књизи штампани Берђајевљеви есеји и чланци прилагођен је, колико је то било могуће, времену њиховог настанка, али и захтеву тематске повезаности. Циљ приређивача је био да читаоцу омогући да прати развој мисли и кретање интересовања Николаја Берђајева током његове педесетогодишње публицистичке делатности, али и да кроз неколико мањих целина, које се у књизи лако могу препознати, постигне какво-такво тематско и органско јединство књиге. Наравно да ову намеру није било могуће у потпуности остварити. Кад год је то било потребно, приређивач је свесно одступао од хронологије и давао предност тематици. Оправдање за овакав поступак приређивач налази у уверењу да би искључиво поштовање једног од принципа груписања, хронолошког или тематског, само увећало ионако неизбежне мањкавости овог избора. Наиме, Николај Берђајев је током свог, у стваралачком смислу изузетно плодног живота, написао и објавио преко три стотине тематски веома разноврсних, али квалитативно веома уједначених есеја и чланака. Потпуна библиографија радова Николаја Берђајева биће дата у допунском Хl тому Изабраних дела под називом За и против Николаја Берђајева, што је разлог због кога издавач у овој књизи није дао наслове есеја и чланака у оригиналу, време њиховог објављивања, те називе чaсописа и новина у којима су штампани. Издавач САДРЖАЈ ДУША РУСИЈЕ, 5 (Превео Небојшa Ковачевић) А3ИЈСКА И ЕВРОПСКА ДУША, 30 (Превео Небојшa Ковачевић) О ВЛАСТИ ПРОСТОРА НАД РУСКОМ ДУШОМ, 35 (Превео Небојшa Ковачевић) ЦЕНТРАЛИЗАМ И НАРОДНИ ЖИВОТ, 41 (Превео Небојшa Ковачевић) О СВЕТОСТИ И ЧЕСТИТОСТИ, 45 (Превео Небојшa Ковачевић) О ОДНОСУ РУСА ПРЕМА ИДЕЈАМА, 51 (Превео Небојшa Ковачевић) НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО, 59 (Превела Људмила Јоксимовић) НАЦИОНАЛИЗАМ И МЕСИЈАНИЗАМ, 67 (Превела Људмила Јоксимовић) НАЦИОНАЛИЗАМ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ, 74 (Превела Људмила Јоксимовић) КРАЈ ЕВРОПЕ, 80 (Превела Људмила Јоксимовић) СЛОВЕНОФИЛСТВО И СЛОВЕНСКА ИДЕЈА, 88 (Превео Небојшa Ковачевић) КОСМИЧКИ И СОЦИОЛОШКИ ДОЖИВЉАЈ СВЕТА, 95 (Превео Небојшa Ковачевић) РЕЛИГИЈА ГЕРМАНИЗМА, 101 (Превела Људмила Јоксимовић) ДЕМОКРАТИЈА И ЛИЧНОСТ, 108 (Превео Небојшa Ковачевић) ДУХ И МАШИНА, 114 (Превео Небојшa Ковачевић) ОТКРОВЕЉЕ О ЧОВЕКУ У СТВАРАЛАШТВУ ДОСТОЈЕВСКОГ, 121 (Превео Добрило Аранитовић) СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ У РЕЛИГИОЗНОЈ СВЕСТИ ЛАВА ТОЛСТОЈА, 145 (Превео Добрило Аранитовић) ЛАВ ТОЛСТОЈ, 165 (Превео Добрило Аранитовић) АСТРАЛНИ РОМАН, 171 (Превео Владимир Меденица) ПРЕФИЊЕНА ТИВАИДА (Уисменсова религиозна драма), 180 (Превео Небојша Ковачевић) ХЕНРИК ИБЗЕН, 201 (Превео Небојша Ковачевић) ТРАГЕДИЈА И СВАКОДНЕВНИЦА, 208 (Превео Небојша Ковачевић) ОСНОВНА ИДЕЈА ФИЛОСОФИЈЕ ЛАВА ШЕСТОВА, 235 (Превео Милић Мајсторовић) КОНСТАНТИН ЛЕОНТЈЕВ (Философ реакционарне романтике), 240 (Превео Владимир Меденица) ХРИСТОС И СВЕТ (Одговор В. В. Розанову), 267 (Превео Владимир Меденица) О "ВЕЧНО ЖЕНСКОМ" У РУСКОЈ ДУШИ, 283 (Превео Владимир Меденица) НОВО ХРИШЋАНСТВО (Димитрије Мерешковски), 294 (Превео Владимир Меденица) ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ (Поводом књиге Освалда Шпенглера "Cумрак Европе"), 317 (Превео Владимир Меденица) ГЕНЕРАЛНА ЛИНИЈА СОВЈЕТСКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ И БОРБЕНИ АТЕИЗАМ, 333 (Превео Ј. Радосављевић) ДУХОВНО СТАЊЕ САВРЕМЕНОГ СВЕТА, 361 (Превео Милић Мајсторовић) ИСТОК И ЗАПАД, 374 (Превео Никола Талер) ПРОБЛЕМ ЧОВЕКА, 386 (Превео Милић Мајсторовић) ЧОВЕК И МАШИНА, 394 (Превео Милић Мајсторовић) ОДНОС ХРИШЋАНА ПРЕМА ТЕХНИЦИ, 402 (Превео Милић Мајсторовић) ХРИШЋАНИ ПРЕД САВРЕМЕНОМ СОЦИЈАЛНОМ СТВАРНОШЋ У, 413 (Превео Милић Мајсторовић) ХРИШЋАНСТВО И КЛАСНА БОРБА, 419 (Превео Милић Мајсторовић) О ФАНАТИЗМУ, ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ, 427 (Превео Добрило Apaнитовић) О ДУХОВНОЈ БУРЖОАЗНОСТИ, 436 (Превео Добрило Apaнитовић) ХРИШЋАНСТВО И АНТИСЕМИТИЗАМ, 448 (Превела Мира Лалић) УЧЕЊЕ О РЕИНКАРНАЦИЈИ И ПРОБЛЕМ ЧОВЕКА, 465 (Превео Мирослав Ивановић) О УЗВИШЕНОСТИ ХРИШЋАНСТВА И НЕДОСТОЈНИМ ХРИШЋАНИМА, 478 (Превео Душан Ј. Васић) О ХРИШЋАНСКОМ ПЕСИМИЗМУ И ОПТИМИЗМУ, 495 (Превео Милић Мајсторовић) СПАСЕЊЕ И СТВАРАЛАШТВО (Два схватања хришћанства), 500 (Превели Марија и Бранислав Марковић) ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА, 522 (Превео Доментијан Павловић) Наслов: Човек и машина Издавач: Logos Страна: 534 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 13,5 x 21,5 cm Година издања: 2002 ИСБН: 86-83521-22-2

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Đerić, Zoran Наслов Voglio dimenticare tutto / Zoran Djeric ; traduzione in italiano a cura di Dragan Mraovic ; prefazione di Angela Giannelli Врста грађе поезија Језик италијански Година 2001 Издавање и производња Bari : La Vallisa, 2001 (Bari : Modugno) Физички опис 62 str. ; 21 cm Други аутори - особа Mraović, Dragan Giannelli, Angela Збирка Collana di poesia "I diamanti" ; n. 29 ISBN (Broš.) Напомене L'esistenzialisimo di Zoran Djeric: str. 5-7 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. УДК 886.1-14 Зоран Ђерић Зоран Ђерић Zoran Đerić, SNP.jpg Зоран Ђерић Пуно име Зоран Ђерић Датум рођења 22. јун 1960. (61 год.) Место рођења Бачко Добро Поље ФНР Југославија Зоран Ђерић (Бачко Добро Поље, 22. јун 1960) српски је књижевник, преводилац, театролог и филмолог. Био је уредник културне рубрике у часопису Глас омладине, управник и драматург Позоришта младих, уредник издавачке делатности Културног центра Новог Сада, главни и одговорни уредник часописа Поља, помоћник директора Стеријиног позорја, главни и одговорни уредник часописа Сцена. Од јула 2016. године је вршилац дужности управника, а од 2018. управник Српског народног позоришта у Новом Саду.[1] Садржај 1 Биографија 1.1 Школовање 1.2 Послови 2 Ауторски рад: књижевна дела и научне студије 2.1 Збирке поезије 2.2 Студије из области књижевности 2.3 Студије из области театрологије и филмологије 3 Преводилаштво и приређивачки рад 3.1 Приређивачки рад 3.2 Антологије 3.3 Преводилаштво 4 Награде и признања 5 Референце 6 Спољашње везе Биографија Рођен је 22. јуна 1960. године у Бачком Добром Пољу (мајка Душанка, отац Радосав), где је завршио основну школу, 1974. године.[2] Живи у Новом Саду од 1979. године. Школовање Гимназију „Жарко Зрењанин“ завршио је у Врбасу, 1979. године. Исте године је уписао Филозофски факултет у Новом Саду, одсек југословенске и светске књижевности. Током студија био је главни и одговорни уредник књижевног листа То јест. Дипломирао је 1983. године. На истом Факултету завршио је и постдипломске студије из компаративне књижевности (1983/ 1984). Магистрирао је радом: „Поезија Данила Киша и Владимира Набокова“, а потом и докторирао са обрађеном темом: „Дом и бездомност у поезији ХХ века, на примеру руских, пољских и српских емигрантских песника“. Послови У својој пословној каријери обављао је следеће послове: 1983. године запослио се у редакцији часописа „Глас омладине“ као уредник културне рубрике; 1988. године је постао управник, а потом и драматург Позоришта младих у Новом Саду; 1993. године постаје уредник издавачке делатности Културног центра Новог Сада, али и уредник говорних програма; 1995 - 2000. године је главни и одговорни уредник часописа Поља; 2000 - 2004. године је лектор за српски језик на Универзитету у Лођу у Пољској. Тада је покренуо и уређивао електронски часопис за славистику, SL (Slawistyka Lodzka); 2005. године је био гостујући професор на Универзитету у Бања Луци (најпре на Филозофском факултету, а потом на Академији умјетности); 2006 - 2012. године је био директор Позоришта младих у Новом Саду; 2013. године постаје главни и одговорни уредник часописа за позоришну уметност Сцена. 2015 (јул) - 2016 (јул) године је помоћник директора Стеријиног позорја; 2016 - 2018. године је вршилац дужности управника Српског народног позоришта у Новом Саду и Године 2018. је постављен на место управника Српског народног позоришта. Ауторски рад: књижевна дела и научне студије Зоран Ђерић пише поезију и есеје, научне студије из области књижевности, позоришта и филма. До сада је написао, приредио и објавио преко 70 књига: Збирке поезије Талог (1983); Зглоб (1985); Унутрашња обележја (1990); Сестра, књига о инцесту (1992); Под старом липом хаику (1993) - Награђена књига; Одушак, химноде (1994); (итал) Voglio dimenticare tutto изабране песме на италијанском језику (2001); Аз бо виде, азбучне молитве (2002); Наталожено, изабране и нове песме (2007); Блато, документарне песме (2011); 3: У возовима европске класе / У дугим затвореним композицијама / У диму и пепелу поема-студија (2011); Чарнок, песничка монографија (2015); (слов.) Nové devínske elégie: dokumentárne básne (2017) и Сенке М. Цр. (2018). Поезија му је превођена на енглески, француски, руски, пољски, словачки, мађарски, бугарски, румунски, словеначки и македонски језик. Објављивана у периодици и антологијама у земљи и иностранству. Учествовао на међународним књижевним (песничким) фестивалима у Русији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Србији. Студије из области књижевности Ватрено крштење критика (1995); Песник ноктурна, о песништву Селимира Радуловића (1997); Море и мраморје дневник путовања по Апулији (2000) Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова студија (2000); Данило Киш, ружа-песник (2011); Песник и његова сенка есеји о српском песништву ХХ века (2005); Стварање модерног свијета (1450-1878) [заједно са Дарком Гавриловићем и Зораном Јосићем] (2005); Са Истока на Запад словенска књижевна емиграција у ХХ веку (2007); Дом и бездомност у поезији ХХ века на примерима руских, пољских и српских емигрантских песника (2007); Словенска читанка огледи и преводи из словенских књижевности ХХ века (2013); Употреба града, савремени новосадски роман (2014); Поетика бездомности словенска књижевна емиграција ХХ века (2014) и Стеван Пешић, Дуд у Ковиљу. Избор из песничке заоставштине (2015). Студије из области театрологије и филмологије Из области театрологије, самостално или у сарадњи са другима издао је следећа дела: Незасићење пољска драматургија ХХ века (2006) Историја Витолда Гомбровича књига о представи (2008) Тестостерон. Нова пољска драматургија (2009) Поетика српског филма: Српски писци о филму, 1908-2008 (2009) Позориште и филм студије, чланци, прикази (2010) Виткацијева Луда локомотива између позоришта и филма (2010) Драматуршки постскриптум позоришни огледи (2014) Позориште лутака у Новом Саду (2014) Лутка и маска у српској култури, од обредног до позоришног чина, приредили Љиљана Динић и Зоран Ђерић (2014) Луткарство у Србији, од вашарских до соколских сцена, приредили: Љиљана Динић и Зоран Ђерић (2015). Преводилаштво и приређивачки рад Зоран Ђерић се бави приређивањем: антологија, збирки поезије разних аутора и зборника научних радова. Преводи са више словенских језика. Приређивачки рад Револтирани човек, есеј Албера Камија (1998); Камен који расте, прича Албера Камија (1998); Концерт за 1001 бубањ Мирослава Антића (1998); Три дијалога из живота Николе Страјнића (2002); Само један сам Мерилин, песме Анђеле Ђанели; приредио Зоран Ђерић, превела са италијанског Кристина Копрившек (2002); Поезија 1972-1980, Ђорђе Сударски Ред (2008); Драмско дело Бранислава Нушића – традиција и савременост, Међународни симпозијум (2015); Јурковском у част, Зборник радова (2016); Нова српска драма 2007-2015 (2016) и Душа на ветру - одабране песме Жарка Димића. Антологије Приредио је следеће антологије: Powrót do domu / Повратак кући пољска емигрантска поезија [двојезично: пољски и српски] (2002); Васкрс у српској књижевности (2006); Божић у српској књижевности (2006); ВАСКРС у српској књижевности (2010); А где је твој дом? антологија руске емигрантске поезије / А где дом твой? антология русской зарубежно поэзии (2014); С главом у облацима, антологија пољске поезије за децу (2015); Нова српска драма (2016); И, тако, без дома, бездомност српских песника ХХ века (2017) и (енгл.) A tribute to Jurkowski. Collection of Papers (2017). Преводилаштво Владимир Набоков, Грозд и друге песме (1994); Владимир Набоков, Бритва и друге приче (1994); Владимир Набоков, Истребљивање тирана, аутобиографска и друге прозе (1994); Даниил Хармс, Јелизавета Бам (1997); Владимир Набоков, Водич по Берлину (1997); Powrót do domu (пољ) / Повратак кући, пољска емигрантска поезија [двојезично: пољски и српски]; (2002); Кшиштоф Варга, Текила (2005); Витолд Гомбрович / Последње и прве странице прозна и есејистичка заоставштина (2009); Даниил Хармс, Јелизавета Бам(2010); Бохумил Храбал, Мачке (2011); Вјеслав Хејно, Уметност луткарске режије (2012); Хенрик Јурковски, Теорија луткарства II (2013); Хенрик Јурковски, Лутка у култури (2015); С главом у облацима, антологија пољске поезије за децу (2015) и Хенрик Јурковски, Лутка у култури II (2016). Награде и признања Током досадашње пословне каријере вишеструко је награђиван. Награде су: Бранкова награда (1981); Прва награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (1982); Награда Млада Струга (1983); Печат вароши сремскокарловачке (1983); Награда Павле Марковић Адамов (1996); Награда ДКВ за превод године (2006); Награда ДКВ за књигу године (2015) и Награда Ђура Јакшић (2015). Вукова награда (2020).[3] Референце „ДР ЗОРАН ЂЕРИЋ | Српско народно позориште”. Приступљено 2019-07-15. Ђерић, Зоран. Драматуршки постскриптум. Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2014. стр. 201—202. ISBN 978-86-85123-98-6. „Objavljena imena dobitnika Vukove nagrade”. N1. Приступљено 25. 2. 2021. Спољашње везе Zoran Deric Градска библиотека, Књижевне промоције Zoran Đerić, Polja Стеријино позорје, издаваштво Летопис Позоришног музеја Војводине Управник није супермен („Политика”, 1. април 2019) Желео сам Достојевског на сцени - интервју („Политика”, 3. децембар 2021) Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 165063422LCCN: n2008024936NKC: js2014852258CONOR.SR: 11467623 Категорије: Рођени 1960.Српски књижевнициДобитници награде Ђура ЈакшићВрбашаниДобитници Вукове награде

Онgа уђе Пилат у судницу, па дозва Исуса и рече Му: ”Ти ли си цар јудејски?” Одоговори му Исус: ”Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о Мени?” Пилат одговори: ”Зар сам ја Јудејац? Народ Твој и првосвештеници предаше Те мени. Шта си учинио?” Исус одговори: "Царство Моје није од овога света; кад би било од овога света Царство Моје, слуге Моје би се бориле да не будем предат Јудејцима; али Царство Моје није одавде.” Тада Му рече Пилат: ”Дакле, ти си цар?” Исус одговори: ”Ти кажеш да сам Ја Цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас Моје.” Јн. 18, 33-37 САДРЖАЈ ДЕО IХ 79. Наслеђе српског епископа Саве, 11 80. Пророк страдалног православља, 23 81. Царски пут, 37 82. Рукоположење, 49 ДЕО Х 83. Мисије, 77 84. Пастирско руковођење, 105 85. Човек срца, 129 86. Православље срца, 143 87. Једноставност, 155 88. Обраћеници, 165 89. Широм земље, 177 90. Cecтринство Свете Ксеније, 201 ДЕО ХI 91. "Душа после смрти", 217 92. Богословље изнад моде, 243 93. Васкрсење свете Русије, 261 94. Данас у Русији, сутра у Америци, 283 95. Санта Круз, 297 96. Обликовање младих душа, 311 97. Небеске посете, 331 ДЕО ХII 98. "Горостас старије генерације", 339 99. Нада, 345 100. Наrовештај смрти, 365 101. Аd Аsterа, 371 102. Спокојство, 381 103. Четрдесет дана, 393 104. Са светима, 403 Епилог: Царство Божије, 427 Белешке и захвалност аутора, 431 Напомене, 437 Наслов: Серафим Роуз: житије и дело, III део Издавач: Романов Страна: 352 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: B5 Година издања: 2012 ИСБН: 978-99938-702-7-2

Ovaj atlas namenjen je pre svega lekarima na specijalizaciji iz ginekologije i akušerstva. On treba da posluži kao dopuna postojećoj literaturi, izbegavajući ponavljanje činjenica za koje pretpostavljamo da su poznate čitaocu, kao što je priprema hirurga za operaciju, priprema operativnog polja, opis položaja žene za vreme ginekoloških operacija itd. i da sa što više pregledanih slika i sa što manje reči prikaže obične ginekološke operacije. Jasno je da operacije opisane u ovom atlasu nisu jedina metoda. Prikazane su samo one operacije i metode koje se obično najčešće koriste. Navedeno je i nekoliko čisto hirurških operacija u okolini genitalija koje bi ginekolog trebalo da zna da uradi. Od akušerskih operacija opisani su samo epiziotomija, cerclage i carski rez dok će ostale akušerske operacije biti prikazane u Atlasu akušerskih operacija koji je u pripremi. Svi crteži su nastali kao plod višegodišnjeg skiciranja i uobličavanja sa ciljem da se što jasnije prikažu osnovni principi pojedinih operacija. Naravno opisani tehnički postupci veoma variraju od autora do autora i razlikuju se u masi detalja. Sadržaj Predgovor, 11 1 OPŠTl DEO, 13 1.1 Preoperativna priprema žene, 13 1.2 Anestezija, 14 1.3 Postoperativna nega, 14 2 ANATOMIJA GENITALNIH ORGANA ŽENE, 17 2.1 Spoljašnji polni organi žene, 19 22 Unutrašnji polni organi žene, 20 23 Mišići karlice, 21 2.4 Karlično dno, 22 23 Krvni sudovi male karlice, 23 2.6 Krvni sudovi materice i adneksa, 24 2.7 Limfotok karlične duplje, 25 2.8 Vrste trbušnih rezova, 29 2.8.1 Niski uzdužni trbušni rez, 32 2.8.2 Poprečni trbušni rez, 41 2.8.3 Pandolfov rez, 44 3 ABDOMINALNE OPERACIJE, 45 3.1 Operacije na uterusu, 47 3.1.1 Metode histerektomije, 47 3.1.2 Totalna abdominalna histerektomija po Aldrigeu, 49 3.1.3 Subtotalna histerektomija, 66 3.1.4 Visoka subtotalna histerektomija, 68 3.1,5 Histerektomija sa konzervacijom adneksa, 69 3.1.6 Klasična histerektomija, 72 3.1.7 Radikalna histerektomija po Wertheim-Meigsu, 76 3.1.8 Miomektomija, 104 3.1.9 Intraligamentarni i cervikalni miom, 107 3.1.10 Strassmannova operacija, 113 3.1.11 Bret-Palmerova operacija, 117 3.2 Operacija na adneksama, 117 3.2.1 Ovarijektomija, 120 3.2.2 Cistektomija, 122 3.2.3 Intraligamentarna cista, 124 3.2.4 Resekcija jajnika, 128 3.2.5 Salpingektomija, 129 3.2.6 Adneksektomija, 132 3.2.7 Konzervativne operacije na tiijovodu, 137 3.2.7.1 Salpingostomija, 137 3.2.7.2 Plastika jajovoda po Chalieru, 139 3.2.7.3 Resekcija distalnog kraja jajovoda, 139 3.2.7.4 Resekcija središnjeg dela jajovoda, 141 3.2.7.5 Implatacija jajovoda, 142 3.3 Sterilizacija žene, 146 3.3.1 Sterilizacija po Madleneru, 146 3.3.2 Sterilizacija po Pomeroy-u, 146 3.3,3 Sterilizacija po Labhardtu, 147 3.3.4 Sterilizacija po Irvingu, 150 3.3.5 Sterilizacija vaginalnim putem, 153 3.4. Korekcija položaja materice abdominalnim putem, 152 3.4.1 Ligamentopeksije, 152 3.4.1.1 Ligamentopeksije po Webster-Baldy-u, 152 3.4.1.2 Ligamentopeksija po Franku, 152 3.4.1.3 Ligamentopeksija po Mc Call-u, 153 3.4.1.4 Ligamentopeksija po Menge-u, 154 3.4.1.5 Ligamentopeksija po Bode-Wyli-u, 155 3.4.1.6 Ligamentopeksija po Langes-u, 156 3.4.1.7 Ligamentopeksija po Gilliam-Dolleris-u, 157 3.4.1.8 Ligamentopeksija po Alexander-Adams-u, 160 3.4.1.9 Ligamentopeksija po Franz-u, 161 3.4.1.10 Ligamentopeksija po Olshausen-u, 162 3.4.2 Ventrofiksacije, 164 3.4.2.1 Ventrofiksacije - egzohisteropeksija po Kocher-u, 164 3.4.2.2 Ventrofiksacije po Lepolod Csern-u, 166 3.4.3 Ventrofiksacije, 167 3.4.3.1 Ventrofiksacije po Halban-Werthu-u, 167 3.4.3.2 Ventrofiksacije po Pestalozzi, 169 3.5 Operacije spada vabine posle histerektomije, 171 3.6 Operacije na crevima, 175 3.6.1 Appendectomia, 175 3.6.2 Resekcija tankog creva, 177 3.6.2.1 Latero-lateralna anastemoza 3.6.2.2 Termino-terminalna anastemoza, 182 3.6.2.3 Sutura manjih povreda creva, 186 3.7 Povrede mokraćnih organa, 187 3.7.1 Povrede bešike, 187 3.7.2 Povrede uretera, 188 3.7.2,1 Sutura uretera, 188 3.7.2.2 Ureterocistoneostomija, 189 3.8 Marshall-Marchetti operacija, 191 3.9 Laparoscopia, 196 4 VAGINALNE OPERACIJE, 199 4.1 Operacije na vulvi, 201 4.1.1 Incizija apscesa Bartholinove žlezde, 201 4.1.2 Operacija Bartholinove ciste, 202 4.1.3 Marsupijalizacija Bartholinove ciste, 206 4.1.4 Prosta vulvektomija, 208 4.1.5 Proširena vulvektomija, 216 4.1.6 Proširenje introitusa vagine, 218 4.1.7 Atresio hymenalis, 220 4.2 Operacije na vagini, 222 4.2.1 Punkcija Douglasovog prostora, 1.222 4.2.2 Kolpotomija, 223 4.2.3 Septum vagine, 225 4.2.4 Stvaranje veštačke vagine, 226 4.2.5 Kombinovana operacija stvaranja veštačke vagine, 232 4.3 Operacije na grliću materice, 236 4.3.1 Biopsija, 236 4.3.2 Veštački prekid tmdnoće, 237 4.3.3 Eksplorativna kireteža, 243 4.3.4 Endometrijalna biopsija, 243 4.3.5 Emmetova operacija, 244 4.3.6 Polipektomija, 248 4.3.7 Miomektomija vaginalnim putem, 740 4.3.8 Konizacija grlića materice, 250 4.3.9 Sturmdorfov šav, 251 4.3.10 Amputacija grlića materice, 253 4.4 Vaginalne operacije zbog genitalnog spada, 257 4.4.1 Prednja plastika vagine, 257 4.4.2 Prednja plastika vagine po Marionu, 264 4.4.3 Zadnja plastika vagine, 265 4.4.4 Enterocela, 288 4.4.5 Kolpokleiza po Neugebauer-Le Fortu, 290 4.4.6 Kolpokleiza po Labhardtu, 297 4.4.7 Plastika kompletne rupture međice, 301 4.4.8 Niska rektovaginalna fistula, 309 4.4.9 Visoka rektovaginalna fistula, 317 4.4.10 Vaginalna histerektomija, 324 4.4.11 Vaginalna histerektomija kod totalnog prolapsa, 337 4.4.12 Operacija po Donald-Fothegillu, 359 5. AKUŠERSKE OPERACIJE, 367 5.1 Epizetomija, 369 5.2 Cerclagle, 376 5.3 Carski rez, 380 5.4 Incizija apcesa dojke, 388 6. Literatura, 389 Naslov: Atlas ginekoloških operacija Izdavač: Naučna KMD Strana: 388 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 17,0 x 24,0 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6021-095-3

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano Аутор - особа Čolović, Ivan, 1938- = Чоловић, Иван, 1938- Наслов Ogledi o političkoj antropologiji. 3, Rastanak s identitetom / Ivan Čolović Врста грађе књига Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2014 Издавање и производња Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2014 (Beograd : Čigoja štampa) Физички опис 204 str. : ilustr. ; 17 cm Збирка ǂBiblioteka ǂXX vek ; ǂknj. ǂ217 ISBN 978-86-7562-121-8 (broš.) Напомене Tiraž 1.000 Beleška o autoru na poleđini nasl. str. Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 193-196 i 201-202 Registar. Предметне одреднице Политичка антропологија Друштво -- Србија Србија -- Политичке прилике Rastanak s identitetom - ogledi o političkoj antropologiji 3 Ivan Čolović(autor) Izdavač: XX vek Nacionalni identitet kao neprikosnovena, takoreći sveta vrednost došao nam je s ratom devedesetih, kao jedna od njegovih glavnih tekovina. Obreo se ovaj identitet i u folklornim verzijama priča o politici i ratu, tako da sam se s njim najpre sreo u tom “formatu”, kad sam se zainteresovao za “folklor, politiku i rat”, što je tema moje knjige Bordel ratnika. To me je podstaklo da se u naučnoj literaturi obavestim o poreklu termina i njegovim raznim značenjima i tumačenjima, pa sam to izložio pod naslovom “Identitet identiteta”. U mojoj sledećoj kn jizi – Politika simbola identitet je dobio još više mesta, jer sam, istražujući ovoga puta nove srpske političke mitove, našao da je tu identitet (nacionalni, etnički, kulturni) ako ne glavna, ono svakako jedna od glavnih tema, što je navelo američkog izdavača ove knjige da u njenom naslovu simbole zameni identitetom, pa se to izdanje zove Politics of identity in Serbia. Imala bi rezona i slična promena u naslovu moje knjige Balkan – teror kulture, kojom bi na mesto kulture došao identitet, jer je na njenim stranicama reč o kulturi kao tvrđavi tzv. nacionalnog bića, koja se zato mora braniti, ako treba, i oružjem. Prikaži manje Ključne reči: Politička antropologija , Srbija , Nacionalni identitet Antropologija 2014; Broširani povez; latinica; 18 cm; 204 str.; 978-86-7562-121-8; Ivan-Colovic ođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011)Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014).

U knjigu Vukov vek uneti su radovi objavljeni u periodu od 2001. do 2018. godine, i dva neobjavljena rada. Svi objavljeni radovi sada su za potrebe knjige tehnički i terminološki ujednačeni, prerađeni i prošireni. Radovi su objavljeni u sledećim publikacijama i pod sledećim naslovima: „Rana Vukova jezička svest i status slavenizama (1814–1818)”, u: Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864–2014) (ur. Nada Milošević-Đorđević), Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2015, 145–157. „Značaj Vukove Pismenice (1814)”, u: Seminar srpskog jezika, književnosti i kulture, Predavanja, 3, Beograd: Međunarodni slavistički centar, 2014, 137–145. „Jezičko-stilska analiza Vukove posvete u Pismenici (1814)”, u: Vuk i 1847 (ur. Boško Suvajdžić), Beograd: Pedagoški muzej, 2018, 14–31. „Slavenosrpski tekst”, u: Seminar srpskog jezika, književnosti i kulture, Predavanja, 7, Beograd: Međunarodni slavistički centar, 2018, 137–145. „Vukov Srpski rječnik iz 1818. godine: prve afirmativne javne reakcije”, Srpski jezik, VI/1–2, 2001, 461–467. „Vukova uloga u stvaranju ribolovne terminologije u Srpskom rječniku (1818)”, u: Srpska slavistika : kolektivna monografija. Tom II: književnost, kultura, folklor, pitanja slavistike (ur. Boško Suvajdžić, Petar Bunjak i Dušan Ivanić), Beograd: Savez slavističkih društava Srbije, 2018, 395–407. „Vuk Karadžić u Društvu srpske slovesnosti”, u: Književnosti jezik u Društvu srpske slovesnosti (ur. Zlata Bojović), Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2017, 31–45. „Jezičko-stilski uticaji narodnih pripovedaka na srpsku prozu u 19. veku”, u: Danica : srpski narodni ilustrovani kalendar za godinu 2018 (ur. Miodrag Maticki i Nada Milošević-Đorđević), Beograd: Vukova zadužbina, 2017, 191–206. „Reforma ćirilice Luke Milovanova u kontekstu književnojezičke situacije početkom 19. veka”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 42/1, 2013, 187–197. „Prelomna 1847. godina: drugačiji pogled”, Književnost i jezik, LXIV, 1–2, 2017, 51–66. „Stilistički aspekt pozajmljenica u Memoarima Jakova Ignjatovića”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 43/1, 2014, 193–203. „Razvoj srpske terminološke misli u 19. veku: doprinos Laze Kostića”, u: Slovenska terminologija danas (ur. Predrag Piper i Vladan Jovanović), Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2017, 317–330. „Laza Kostić i vukovski književni jezik”, u: Mi o Vuku (ur. Vojislav Karanović i Dajana Đedović), Loznica: Centar za kulturu Vuk Karadžić, 2016, 51–65. „Stabilizacija vukovskog jezika u delu Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji (1869) Čedomilja Mijatovića”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 39/1, 2010, 191–201. „Književnojezičke razvojne tendencije u Todorovićevom Ogledalu (1903)”, Srpski jezik, XVIII, 2013, 303–314. „Stilski valeri u Ogledalu Pere Todorovića”, u: Pera Todorović – novi (p)ogledi: političke ideje i književno-publicističko delo (ur. Vesna Matović i Branko Zlatković), Beograd – Smederevska Palanka: Institut za književnost i umetnost – Biblioteka „Milutin Srećković”, 2014, 173–204. „Aleksandar Belić i ’beogradski stil’”, u: Aleksandar Belić, srpski lingvista veka. Knjiga 3, Aleksandar Belić i „beogradski stil” (ur. Dragana Mršević Radović, Boško Suvajdžić i Aleksandar Milanović), Beograd: Filološki fakultet, 2018, 13–30. Po prvi put se objavljuje sintetički rad „Prvi Vukov vek”, kao i rad „Odraz standardnojezičke situacije u Novinama čitališta beograd- skog (1847)”, koji je kao referat pročitan na okruglom stolu Godina 1847: prelomna tačka savremene srpske kulture, održanom na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima 11. decembra 2017. godine.

У књигу Вуков век унети су радови објављени у периоду од 2001. до 2018. године, и два необјављена рада. Сви објављени радови сада су за потребе књиге технички и терминолошки уједначени, прерађени и проширени. Радови су објављени у следећим публикацијама и под следећим насловима: „Рана Вукова језичка свест и статус славенизама (1814–1818)”, у: Вук Стефановић Караџић (1787–1864–2014) (ур. Нада Милошевић-Ђорђевић), Београд: Српска академија наука и уметности, 2015, 145–157. „Значај Вукове Писменице (1814)”, у: Семинар српског језика, књижевности и културе, Предавања, 3, Београд: Међународни славистички центар, 2014, 137–145. „Језичко-стилска анализа Вукове посвете у Писменици (1814)”, у: Вук и 1847 (ур. Бошко Сувајџић), Београд: Педагошки музеј, 2018, 14–31. „Славеносрпски текст”, у: Семинар српског језика, књижевности и културе, Предавања, 7, Београд: Међународни славистички центар, 2018, 137–145. „Вуков Српски рјечник из 1818. године: прве афирмативне јавне реакције”, Српски језик, ВИ/1–2, 2001, 461–467. „Вукова улога у стварању риболовне терминологије у Српском рјечнику (1818)”, у: Српска славистика : колективна монографија. Том ИИ: књижевност, култура, фолклор, питања славистике (ур. Бошко Сувајџић, Петар Буњак и Душан Иванић), Београд: Савез славистичких друштава Србије, 2018, 395–407. „Вук Караџић у Друштву српске словесности”, у: Књижевности језик у Друштву српске словесности (ур. Злата Бојовић), Београд: Српска академија наука и уметности, 2017, 31–45. „Језичко-стилски утицаји народних приповедака на српску прозу у 19. веку”, у: Даница : српски народни илустровани календар за годину 2018 (ур. Миодраг Матицки и Нада Милошевић-Ђорђевић), Београд: Вукова задужбина, 2017, 191–206. „Реформа ћирилице Луке Милованова у контексту књижевнојезичке ситуације почетком 19. века”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 42/1, 2013, 187–197. „Преломна 1847. година: другачији поглед”, Књижевност и језик, ЛXИВ, 1–2, 2017, 51–66. „Стилистички аспект позајмљеница у Мемоарима Јакова Игњатовића”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 43/1, 2014, 193–203. „Развој српске терминолошке мисли у 19. веку: допринос Лазе Костића”, у: Словенска терминологија данас (ур. Предраг Пипер и Владан Јовановић), Београд: Српска академија наука и уметности, 2017, 317–330. „Лаза Костић и вуковски књижевни језик”, у: Ми о Вуку (ур. Војислав Карановић и Дајана Ђедовић), Лозница: Центар за културу Вук Караџић, 2016, 51–65. „Стабилизација вуковског језика у делу Наука о државном газдинству или наука о финанцији (1869) Чедомиља Мијатовића”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 39/1, 2010, 191–201. „Књижевнојезичке развојне тенденције у Тодоровићевом Огледалу (1903)”, Српски језик, XВИИИ, 2013, 303–314. „Стилски валери у Огледалу Пере Тодоровића”, у: Пера Тодоровић – нови (п)огледи: политичке идеје и књижевно-публицистичко дело (ур. Весна Матовић и Бранко Златковић), Београд – Смедеревска Паланка: Институт за књижевност и уметност – Библиотека „Милутин Срећковић”, 2014, 173–204. „Александар Белић и ’београдски стил’”, у: Александар Белић, српски лингвиста века. Књига 3, Александар Белић и „београдски стил” (ур. Драгана Мршевић Радовић, Бошко Сувајџић и Александар Милановић), Београд: Филолошки факултет, 2018, 13–30. По први пут се објављује синтетички рад „Први Вуков век”, као и рад „Одраз стандарднојезичке ситуације у Новинама читалишта београд- ског (1847)”, који је као реферат прочитан на округлом столу Година 1847: преломна тачка савремене српске културе, одржаном на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима 11. децембра 2017. године. Наслов: Вуков век Издавач: Čigoja štampa Страна: 344 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-6153-534-5

DOKTRINA ŠOKA Uspon kapitalizma katastrofe: Naomi Klein Naslov Doktrina šoka : uspon kapitalizma katastrofe / Naomi Klein ; s engleskoga preveo Petar Vujačić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : V.B.Z., 2008 Fizički opis 548 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vujačić, Petar Zbirka Biblioteka Posebna izdanja / [V.B.Z.] ISBN 978-953-201-987-2 (broš.) Napomene Prevod dela: The shock doctrine / Naomi Klein Indeks. Predmetne odrednice Kapitalizam -- Kritika Preduzetništvo -- Kritika Finansijske krize -- Studija Diljem svijeta, u Britaniji, u Sjedinjenim Američkim Državama, u Aziji i na Bliskom Istoku postoje moćnici koji zarađuju na kaosu - iskorištavaju krvoprolića i katastrofe da okrutno i nemilosrdno preobraze svijet sukladno vlastitim idejama. Oni su doktori šoka. “Od Čilea, preko Kine pa sve do Iraka, tortura postoji kao siva eminencija križarskom pohodu slobodnog tržišta. Ipak, tortura je više od samog oruđa koje se koristi za nametanje neželjene politike buntovnim pojedincima; istovremeno, ona je i metafora temeljne logike doktrine šoka. Tortura je, ili CIA-inim rječnikom »prisilno isljeđivanje«, skup sredstava kojima se kod zatvorenika izazivaju stanja temeljne dezorijentacije i šoka kako bi se od njih, protiv njihove volje, izvukla priznanja. Temeljnu logiku torture obuhvaćaju dva CIA-ina priručnika, s kojih je, potkraj osamdesetih, skinuta oznaka tajnosti. Cilj faze »omekšivanja« jest izazivanje uragana unutar ljudske svijesti - zatvorenici postaju toliko nazadni i prestrašeni da više nisu sposobni racionalno razmišljati ni braniti vlastite interese. U takvom stanju šoka najveći dio zatvorenika svojim isljednicima pruža sve što požele - podatke, priznanja, odricanje od vlastitih uvjerenja. Jedan CIA-in priručnik daje osobito koncizno objašnjenje: »Postoji razdoblje - može biti iznimno kratko - hibernacije, izvjestan vid fiziološkog šoka ili paralize. Njega uzrokuje traumatsko ili subtraumatsko iskustvo koje razara svijet poznat subjektu, jednako kao i poimanje samoga sebe unutar tog svijeta. Iskusni istražitelji primjećuju taj učinak, znajući da je tijekom tog razdoblja izvor neizmjerno prijemčiviji za sugestije, daleko spremniji da se pokori, nego što je bio netom prije nastanka toga šoka.« Doktrina šoka doslovno podražava to načelo, pokušavajući u masovnim razmjerima ostvariti ono što tortura postiže na pojedincu u sobi za ispitivanje. Najbolji primjer za to je šok 11. rujna koji je milijunima ljudi razorio »njima poznati svijet« i stvorio razdoblje duboke dezorijentacije i nazatka koje je Busheva administracija znalački iskoristila. Odjednom smo se našli u Nultoj godini, u kojoj se sve što smo dotad znali o svijetu moglo otpisati kao »način razmišljanja prije 11. rujna«. Slabi poznavaoci povijesti, stanovnici Sjeverne Amerike, postali su prazne ploče - »neispisani listovi papira« na kojima »se mogu ispisati nove i prelijepe riječi«, kako je Mao opisao svoj narod. U tom trenutku iznikla je nova armija stručnjaka i ispisivala nove i prelijepe riječi na prijemčivom platnu naše postraumatične svijesti: »sraz civilizacija«, pisali su. »Osovina zla«, »islamo-fašizam«, »domovinska sigurnost«. Dok su se svi bavili novim i smrtonosnim sukobima kultura, Busheva je administracija dobila priliku ostvariti ono o čemu je prije 11. rujna mogla samo sanjati - voditi privatizirane ratove, istovremeno u domovini stvarajući kompleks korporacijskih sigurnosnih službi. Tako funkcionira doktrina šoka - izvorna katastrofa: državni udar, teroristički napad, slom tržišta, rat, tsunami, uragan - cjelokupno stanovništvo baca u stanje kolektivnog šoka. Bačene bombe, teroristički ispadi, zapuši vjetra služe da omekšaju društva kao cjelinu, baš kao što treštava glazba i udarci u sobama za mučenje omekšavaju zatvorenike. Jednako kao terorizirani zatvorenik koji odaje imena svojih drugova i odriče se vjere, šokirana društva često se odriču onoga što bi inače branila do posljednjega daha. (...) Poklonici doktrine šoka vjeruju da samo golem rasjed - poplava, rat, teroristički udar - može stvoriti takva golema, prazna platna za kojima toliko čeznu. Upravo u tim “smekšanim” trenucima, kad psihološki plutamo, kad smo fizički iskorijenjeni, ti slikari stvarnosti pljuju u šake i otpočinju svoju preobrazbu svijeta.” “Doktrina šoka” otkriva tajnu povijest našeg doba raskrinkavajući globalne profitere. Naomi Klein je otkrila podatke i međusobne veze koje su potresle čak i nju - koliko sveobuhvatno uvjerenja doktora šoka dominiraju našim svijetom i na koji se način ostvarila ta dominacija. Zarađujući milijarde na tsunamiju, pljačkajući po Rusiji, izrabljujući Irak – zastrašujuća priča o tome kako neki mlate novac dok se ostali mlate međusobno. Naomi Klein kanadska je autorica, aktivistica, novinarka i sveučilišna profesorica. Stalna je kolumnistica časopisa The Nation i The Guardian, dopisnica Rolling Stonea, kao i vanjska urednica Harper`s Magazinea. Članica je upravnog odbora ekološke organizacije 350.org i stipendistica Zaklade Puffin na Institutu Nation. Autorica je utjecajnih bestselera `No Logo` i `Doktrina šoka`. Odlično očuvana knjiga.

U svojoj knjizi, dr Prole uspešno dokazuje da se suočavanje sa vlastitim kulturnim obrascima i tradicijama u svetlu odnosa prema stranom nameće kao neophodno i heuristički plodno sredstvo za savremeno ispitivanje filozofskog nasleđa, ali ima i dragocenu primenu kada je reč o konkretnim prilikama u Srbiji. Upravo tematizacija stranog se pokazuje kao plodan metodološki put za rasvetljavanje razornih sukoba koji su zahvatili ovaj region u najbližoj prošlosti. Štaviše, relativizacija i rekompozicija pomenutih tradicija na osnovu responzivnog odnosa prema stranom mogla bi u značajnoj meri da doprinese otupljivanju oštrice koja je generisala nasilne sukobe, budući da oni, bez pervertiranog stava prema drugom i stranom naprosto ne bi bili mogući. S druge strane, fenomenologija responzivnosti nam pokazuje i da bi odnos ostatka Evrope prema Srbiji i njenim susedima, posmatran na duge staze, značio i brisanje predznaka »poluevropskih enklava« i »margine Evrope« sa ovih prostora. SADRŽAJ 1. O MOGUĆNOSTI FENOMENOLOGIJE STRANOG, 7 1.1. Postoji li tradicija iskušavanja stranog?, 7 1.2. Stranac i varvarin, 11 1.3. Kant i mogućnost fenomenologije, 17 1.4. Hegel i mogućnost fenomenologije, 20 1.5. Huserl i mogućnost fenomenologije, 24 1.6. Izazov samodatosti, 33 1.7. Pasivnost - pretpostavka fenomenologije stranog?, 35 1.8. Stranost kao pasivnost, 42 1.9. Ka fenomenologiji stranog, 45 2. OD SOFOKLA DO HUSERLA: TAJNA I STRANO, 55 2.1. Sofoklova politika tajne, 55 2.2. Očevidnost i tajna - laik i posvećenik, 58 2.3. Aristofanova antropologija poništavanja stranog, 60 2.4. Amerigo Vespuči i Mundus Novus, 65 2.5. Fantazije razumevanja i razaranje stranog, 69 2.6. Granice transformacije vlastitog, 73 3. HEGELOVA AFIRMACIJA I MARKSOVA KRITIKA STRANOG, 83 3.1. Hegelova afirmacija stranog, 83 2.2. Obrazovanje kao potuđivanje, 87 3.3. Transcendencija ka stranom uz čuvanje vlastitog, 88 3.4. Dva lica otuđenja kod Hegela, 93 3.5. Raditi, a pri tom ne postati stran samom sebi?, 96 3.6. Skriveno st i otuđenje kod Marksa, 99 3.7. Savremeni čovek živi u praistoriji, 105 3.8. Metakritičko poništenje stranosti, 108 4. "PRIMITIVNO" I STRANO: ETNOLOGIJA I FENOMENOLOGIJA, 113 4.1. Huserlova etika i etnologija, 113 4.2. Fenomenološki raskid sa "primitivnom naivnošću", 119 4.3. Prevladavanje mitologije kao korektiv pasivnosti, 121 4.4. Produktivni potencijali etnologije, 124 4.5. Paradoks Evrope: nema poroka bez vrline, 127 4.6. Obnavljanje duhovne Evrope i suspenzija etnologije, 129 4.7. Ideja fenomenološke etnologije, 131 4.8. Etnologija i selektivna autonomija, 134 5. HAJDEGER: STRANOST BIVSTVOVANJA, 139 5.1. Podređenost ontologije fenomenologiji, 139 5.2. Rastanak sa tradicijom filozofije bivstvovanja?, 145 5.3. Potuđivanje kao opoziv hermeneutike prisvajanja, 151 5.4. Hajdeger i oneobičavanje, 155 5.5. Nelagodnost i mišljenje - Sofokle i Hajdeger, 158 6. BUBER: PREVLADAVANJE STRANOSTI POSREDSTVOM DIJALOGA, 164 6.1. Dijaloška filozofija i istorija filozofije, 164 6.2. Strano st kao antropološka i povesna usamljenost, 167 6.3. Monološko produbljivanje stranosti, 170 6.4. Jezik kao indikator stranosti, 174 6.5. Dijaloški odgovor na stranost, 178 6.6. Stranac i sistem, 180 6.7. Dijalog i revizija ontološke sukcesije, 185 6.8. Dijalog kao razmena stranosti, 188 7. LEVINAS: STRANOST KAO ASIMETRIJA, 193 7.1. Ontologija i univerzalnost, 193 7.2. Levinasov raskid sa fenomenologijom konstitucije, 196 7.3. Stranac i heteronomno iskustvo, 201 7.4. Samoodržanje kao prisvajanje, 203 7.5. Levinasovo potuđivanje versus Lipsovo udvostručenje, 205 7.6. Levinas i Anderssein, 207 7.7. Drugost kao drugost vremena, 209 7.8. Stranac u beskonačnosti drugog, 213 8. IZMICANJE I APSURD, 218 8.1. Hajdeger: misliti izmicanje, 218 8.2. Kant: izmicanje bi onemogućilo nauku, 220 8.3. Hegel: izmicanje bi podrilo povesnu stvarnost, 222 8.4. Huser1: za i protiv izmicanja, 226 8.5. Kami: mišljenje na tragu izvesnosti vodi ka apsurdu, 233 8.6. Mišljenje apsurda kao ukidanje intersubjektivnosti, 236 8.7. Lament nad vlastitom stranošću, 246 8.8. Stranac, izgnanik, pobunjenik, 248 9. ANONIMNOST I STRANOST ONTOLOGIJE, 256 9.1. Ontološka osnova savremenog mišljenja i Anderssein, 256 9.2. Hegel: mirujuće bivstvovanje vs. bivstvovanje u odnosu, 261 9.3. Niče: filozofija kao istraživanje stranog, 264 9.4. Od Anderssein do Fremdsein, 271 9.5. Valdenfels i decentrirana subjektivnost, 274 9.6. Odgovor na strano: responzivnost, 283 9.7. Strano st i nova vlastitost, 287 SPISAK NAVEDENIH DELA, 291 REGISTAR IMENA, 307 Naslov: Stranost bića: Prilozi fenomenološkoj ontologiji Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Strana: 313 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 22.5 x 14 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-7543-191-6

Mitropolit Mitrofan Ban tvrd povez, 330 str. Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

Mitropolit Mitrofan Ban Strana: 324 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 20 cm Iz Predgovora Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

U dobrom stanju, zaštitni omot lošiji kao na slici, knjiga vrlo dobra. Morpurgo-Tagliabue, Guido, 1907-1997 Savremena estetika : pregled / Gvido Morpurgo-Taljabue ; preveo Vlastimir Đaković ; predgovor Milan Damnjanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1968 Beograd : Nolit, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis 570 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Đaković, Vlastimir = Đaković, Vlastimir Damnjanović, Milan, 1924-1994 = Damnjanović, Milan, 1924-1994 Zbirka Književnost i civilizacija Prevod dela: L`esthétique contemporaine Str. 11-20: Smisao savremene estetičke teorije / Milan Damnjanović Beleška o delu na presavitku omota Registar. Predmetne odrednice Estetika SADRŽAJ Dr Milan Damnjanović: SMISAO SAVREMENE ESTETIČKE TEORIJE 11 SAVREMENA ESTETIKA PREDGOVOR SRPSKOHRVATSKOM IZDANJU. . . . . 23 PREDGOVOR 25 PRELAZ IZ DEVETNAESTOG U DVADESETI VEK 1. Pretpostavke 33 Prvo poglavlje: OD ROMANTIZMA KA NATURALIZMU . ·. . . 36 2. Dihotomija lepoga i umetnosti i estetika devetnaestoga veka. — 3. Postkantovska kriza: Šopenhauer i hedonizam lepoga. — 4. Francuski i engleski naturalizam. — 5. MBergsonova intuicija. — 6. Psihološka estetika u Nemačkoj. — 7. Binfuhlung. — 8. Lepo, umetnost ı Einfuhlung. — 9. folkelt i Lips i Kritik der Urteilsbraft. — 10. Idealisti, psiholozi, formalisti. Drugo poglavlje: FORMALISTIČKA ESTETIKA. . . . 61 11. Herbart. — 12. Muzički formalizam E. Hanslika i Kantova misao. — 13. Sintaksa i stilistika formalizma: Cimerman i Hanslik. — 14. Lepo I umetnost po K. Fidleru. — 15. Sichtbarkeit i Einfuhlung. — 16. Fidler i Kant. — 17. Stvaralačko svojstvo umetnosti. Treće poglavlje: ISTORIJSKO-FENOMENOLOŠKO ISPITIVANJE 80 18. G. Semper (1803—1879). — 19. E. Grose. — 20. A. Rigl (1858— 1905). — M. Dvoržak (1874—1923). — 21. V. Vunt (1832—1920). — 2. A. Šmarsov i V. Voringer. — 23. Iscrpljenje devetnaestog veka. DVADESETI VEK 24. Pretpostavke . 95 Četvrto poglavlje: MISAO BENEDETA KROČEA. .... 96 25. Intuicija-ekspresija, — 26. Idealnost intuicije. — 27. Teoretičnost umetnosti. — 28. Kroče i formalisti. Umetnost·jezik. — 29. Doslednosti i protivrečnosti umetničke teoretike — 30. Intuicija-ekspresija, Sichtbarkeit, Einfuhlung. — 31. Estetika i kritika Peto poglavlje: KROČEOVSKI UTICAJ: ŠIRENJA I OTPORI . . 109 32. Polemika o intuiciji. — 33. G. Kalođero: umetnički jezik. — 34. Slabe strane „mentalizma`“: R. Rađunti.. — 35. Delovanje kročeovske misli. Estetika i kritika. — 36. Kroče i lingvistika. — 37. Potvrđivanja ı pobijanja. — 38. Đ. Đentile i njegova škola: U. Spirito. — 39. Ostale intuicionističke estetike: J. Kon. Šesto poglavlje: ESTETIKA I NAUKA O UMETNOSTI (Nemačke doktrine s početka dvadesetog veka). . . 133 40. R. Haman: spekulativna estetika. — 41. R. Miler-Frajenfels: psihološka estetika. — 42. Estetika i nauka o umetosti: M. Desoar. — 43. E. Utic. Sedmo poglavije: LIKOVNI FORMALIZAM. 148 44. A. fon Hildebrand (1847—1921). — 45. H. Velflin (1804—1945). — 46. — B. Berenson (1864—1959). — 47. L. Venturi, R. Longi. — 48. K. L. Ragjanti. — 49. Kroče i formalisti. — 50. Rodžer Fraj (1860— 1934). — 51. Klajv Bel. — 52. A. Fostjon. Osmo poglavlje: AVANGARDNI POKRETI I FORMALISTIČKA ESTETIKA 53. Čista poezija: A. Bremon. — 54. P. Valeri. — 55. Kriza slikarstva ı estetika. — 56. Slikarstvo ı muzika. — 57. Muzički formalizam. -— s8. Z. Brele ı muzičko vreme. — 59. Psihologija izumevanja. Deveto poglavije: AMERIČKI NATURALIZAM I ESTETIKA . . . 201 60. Dž. Santajana (1803—1952): 72e Semce of Beaty (1896). — 61. Umetnost ı um. — 62. Pragmatika umetnosti. — 63. Džon Djuli (1859—1952?): Djui ı Santajana. — 64. Estetski karakter iskustva. — 65. Kroče i Djui. — 66. Šta znači termin „umetnički“ po Džonu Djujiju. — 67. Alfred Uajthed i estetički naturalizam. Deseto poglavlje: KRITIČKA I SEMANTIČKA ŠKOLA . . . . . 223 68. A. A. Ričards. — 69. Čikaška škola. — 70. T. S. Eliot i umetničke konvencije, — 71. C. Moris. — 72. Suzana Langer. — 73. Neoempiristička metodologija: C. B. Hejl. — 74. Analiza jezika i estetika. Jedanaesto poglavilje: UMETNOST RADI DRUŠTVA . „. . . . . 271 75. Estetika i sociologija. — 76. Umetnost i društvo u devetnaestom veku. — 77. Dž. Raskin (1800—1900). — 78. Romantizam i građansko nespokojstvo. — 79. V. Moris: „aksiološka“ estetika. — 80. Dž. Diui. Umetnost i sreća. — 81. Prethodnici marksističke estetike. — 82. Marksistička estetika. — 83. V. I. Lenjin: umetnost radi partije. — 84. Đ. Lukač. — 85. Tradicija i obnova marksističke estetike. — 86. Lepo. Društveni ideal. ” Dvanaesto poglavlje: ESTETIKA I SOCIOLOGIJA. . . .. . 311 87. Umetnost u društvu: empirijska estetika. — 388. Dž. Boas. Estetički relativizam. — 89. Herbert Rid. — 90. Merila sociologije umetnosti. — 91. Estetika i istoriografija. — 92. Estetika i tehnika. Razvoj arhitekture. — 9. Zanatstvo ı tehnika. — 94. Industrijska estetika. 95. Industrijska proizvodnja i umetnost. Trinaesto poglavlje: OD POZITIVIZMA KA FENOMENOLOGIJI . . 359 96. Š. Lalo. — 97. E. Surio. — 98. Antibergsonovsko opiranje. — 99. Surio i Kroče. Objektivni formalizam. — 100. Transcendentalna I pozitivna strana. — 101. Razlike i sličnosti među umetnostima. — 102. Rejmon Baje. Ljupkost. — 103. Preispitivanje bergsonovstva. — 104. Metod u estetici. — 105. Sistem. — 106. Naučna estetika T. Manroa. — 107. Formalna analiza i psihološko izučavanje. — 108. Opistvanje i klasifikovanje., — 109. Psihologija forme i estetika. Pregnantnost. — 110. Teorija viđenja (Sichtbarkeit) i teorija forme (Gestalttheorie). — 111. Gestalt-teorija i fenomenologija. Četrnaesto poglavlje: FENOMENOLOŠKA ESTETIKA. . . · .· .· 408 112. A. Banfi (1866—1957). — 113. Gajger, Konrad, Ingarden, Sartr, Brandi. — 114. S. K. Peper: Prerušena fenomenologija. — 115. N. Hartman (1882—1953). — 116. G. Morpurgo-Taljabue. — 117. Lik ı slika. — 118. Psihološko razaranje. — 119. M. Difren. — 120. Estetski object i umetničko delo. — 121. Antropologija i ontologija. — 122. M. Benze. Petnaesto poglavlje: KA EGZISTENCIJALIZMU. · . . I . . 444 123. Protestantski egzistencijalizam. — 124. Katolički egzistencijalizam. — 125. Neotomistička estetika. — 3126. Svetovni egzistencijalizam: njegovi prethodnici. Obeshrabrenost i liričnost. — 127. Dadaizam i nadrealizam. Šesnaesto poglavlje: EGZISTENCIJALIZAM I ESTETIKA . . . . 468 128. Hajdegerova misao. — 129. Dijalektika bića. — 130. Biće kao otkrivanje. — 1351. Misao i poezija. — 132. Mitovi i obmane. — 155. K. Jaspers. Težnja transcendentnosti i mitska funkcija umetnosti. — 134. Sp:ritualizam u Italiji. — 1535. L. Parejson: spiritualizam i naturalizam. — 136. E. Zilson i naturalistički tehnicizam. — FF. Batalja i suprotstavljanje formalizmu ji naturalizmu. — 137. Opasnost od spiritualizma. — 138. Umetnost sa humanističkog gledišta: N. Abanjano. — 139. E. Pači. — 140. Negacija i humanizam kod Z.-P. Sartra. — 141. Književnost i poezija. — 142. Estetika kao skica etike. Esteta ı umetnik. — 143. Umetnost kao obmana. Sedapmmaesto poglavlje: ZAKLJUČCI. . . 539 144. Nesvodljivost estetike na metodologiju kritike. — 145. Ontološki supstrat estetičkih doktrina i nova moderna dimenzija estetizma. — 146. Filosofski karakter estetičkog istraživanja. Unitarno i normativno istraživanje. — 147. Od gnoseološko-ontološke ka fenomenološko-aksiološkoj orijentaciji estetike. INDEKS …559

SADRŽAJ 1. UVOD, 1 1.1. Poreklo otpadnih voda i njihov uticaj na životnu sredinu.1 1.2. Administrativne mere zašite vodoprijemnika od zagađenja otpadnim vodama, 3 1.3. Pregled postupaka prečišćavanja otpadnih voda, 6 1.4. Tipovi hemijskih i biohemijskih reaktora sa kontinualnim radom, 15 1.5. Opterećenje uređaja za prečišćavanje otpadnih voda, 17 1.5.1. Hidrauličko opterećenje, 18 1.5.2. Opterećenje materijama prisutnim u otpadnoj vodi, 21 1.6. Zajedničko odvođenje i prečišćavanje industrijskih i komunalnih otpadnih voda, 22 2. PROCESI KOJI SE KORISTE PRI PREČIŠĆAVANJU OTPADNIH VODA, 29 2.1. Fizički procesi, 29 2.1.1. Rešetke i sita, 29 2.1.2. Ujednačavanje protoka i sastava otpadne vode, 31 2.1.3. Mešanje, 32 2.1.4. Taloženje, 34 2.1.4.1. Teorija diskretnog taloženja, 34 2.1.4.2. Idealno taloženje, 36 2.1.4.3. Lamelna taložnica, 38 2.1.4.4. Realne taložnice, 39 2.1.4.5. Zonsko taloženje, 47 2.1.4.6. Površinsko opterećenje naknadnih taložnica muljem (muljni fluks), 51 2.1.4.7. Ogledi statičkog taloženja, 55 2.1.5. Flotacija, 60 2.2. Fizičko-hemijski procesi, 61 2.2.1. Hemij ska precipitacija, 61 2.2.2. Prenos gasova, 63 2.2.2.1. Teorijski aspekt prenosa gasova, 64 2.2.2.2. Aeracioni sistemi (aeratori), 68 2.2.2.3. Tehnički pokazatelji aeracije, 71 2.3. Biološki procesi, 75 2.3.1. Razvoj mikroorganizama u čistim kulturama, 78 2.3.2. Razvoj u mešovitoj kulturi, 79 2.3.3. Stopa rasta mikroorganizama, 80 3. OBJEKTII UREĐAJI POSTROJENJA ZA PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA, T, 82 3.1. Objekti i uređaji za mehaničko prečišćavanje otpadnih voda, 82 3.1.1. Rešetke, 82 3.1.2. Sita, 86 3.1.3. Usitnjivači (kominutori), a, 4, w, 88 3.1.4. Taložnice za pesak (peskolovi), 89 3.1.5. Ujednačavanje protoka i sastava otpadne vode, 93 3.1.6. Flotacija, 94 3.1.7. Prethodne taložnice, »uU2M, 96 3.2. Objekti i uređaji biološkog prečišćavanja otpadnih voda, 100 3.2.1. Proces sa aktivnim muljem, 100 3.2.1.1. Tipovi postrojenja, 100 3.2.1.2. Opterećenje i dimenzionisanje, 110 3.2.1.3. Uobičajene vrednosti za dimenzionisanje, 115 3.2.2. Aerisane lagune, 119 3.2.3. Postrojenja sa anaerobnim aktivnim muljem, 120 3.2.4. Procesi sa fiksiranim biološkim filmom, 122 3.2.4.1. Điološki filtri, i.U, 123 3.2.4.2. Rotacioni biološki kontaktori (RBK), 129 3.2.5. Naknadne taložnice, 132 4. POSTUPCI TERCIJARNOG PREČIŠĆAVANJA OTPADNIH VODA 4.2. UkJanjanje azota, 4.2.1. Desorpcija amonijaka (striping), 4.2.2. Nitrifikacija - denitrifikacija, 4.2.2.1. Veličine za dimenzionisanje, 4.3. Uklanjanje fosfora, 4.3.1. Hemijska precipitacija, 4.3.2. Biološke metode, 4.4. Filtracija, 4.4.1. Konstrukcija i primena, 4.4.2. Pranje filtra, 4.5. Dezinfekcija prečišćene otpadne vode, 4.5.1. Dezinfekcija hlorom, natrijumhipohloritom kalcijumhipohloritom, 4.5.2. Ostali načini dezinfekcije, 5. OBRADA MULJA Uvod 5.1.1.Količine i karakteristike mulja, 156 5.2. Postupci obrade mulja, 163 5.2.1. Smanjenje zapremine i količine vode u mulju (dehidratacija), 164 5.2.1.1. Gravitacioni zgušnjivač, 165 5.2.1.2. Flotaciono zgušnjavanje, 166 5.2.1.3. Centrifugiranje, 167 5.2.1.4. Vakuum filtri, 168 5.2.1.5. Filter prese, 168 5.2.1.6. Polja za sušenje mulja, 171 5.2.1.7. Lagune, 172 5.2.2. Hemijsko kondicioniranje mulja, 172 5.2.3. Stabilizacija mulja, 173 5.2.3.1. Stabilizacija krečom, 173 5.2.1.2. Anaerobna stabilizacija, 174 5.2.1.3. Aerobna stabilizacija, 179 5.2.1.4. Kompostiranje, 184 5.2.1.5. Termička obrada mulja, 185 5.2.4. Postupci za ubijanje izazivača bolesti, 186 6. HIDRAULIČKI ASPEKTI POSTROJENJA ZA PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA, 188 6.1. Zadaci hidrauličkog proračuna, 188 6.2. Način sprovođenja hidrauličkog proračuna, 190 6.2.1. Veze između objekata, 190 6.2.2. Prelivi u postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, 191 6.2.3. Ostali proračuni, 195 6.3. Hidraulički zahtevi pri dimenzionisanju objekata, 196 6.4. Prikazivanje rezultata hidrauličkog proračuna, 197 7. MERENJE, UPRAVLJANJE I KONTROLA EFIKASNOSTI UREĐAJA , 201 7.1. Uvod , 201 7.2. Kontinualna merenja u sistemu za prečišćavanje otpadnih voda, 202 7.2.1. Mesta za kontinualna merenja u sistemu za prečišćavanje otpadnih voda, 204 7.2.2. Značaj kontinualnih merenja pojedinih parametara kvaliteta vode, 204 7.3. Laboratorijske analize, 207 7.3.1. Uzorci za analizu u laboratoriji, 208 7.3.2. Podaci dobijeni merenjima koji su od šireg značaja, 210 8. TROŠKOVI PREČIŠĆAVANJA OTPADNIH VODA, 211 8.1. Uvod , 211 8.2. Investicije, 212 8.3. Godišnji troškovi, 212 9. PROJEKTOVANJE, GRAĐENJE I PUŠTANJE U POGON UREĐAJA ZA PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA, 221 9.1. Projektovanje uređaja za prečišćavanje otpadnih voda.221 9.2. Oprema, , 225 9.2.1. Pumpe, 225 9.2.2. Rešetke, 231 9.2.3. Mešalice, 233 9.2.4. Oprema peskolova, 233 9.2.5. Oprema taložnica, 235 9.2.6. Oprema aeracionih bazena, 237 9.2.7. Oprema biofiltra, 242 9.2.8. Oprema za obradu mulja, 243 9.3. Građenje, prvo punjenje i puštanje u probni rad postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, 248 LITERATURA, 250 PREDGOVOR PRVOM IZDANJU Ova knjiga obrađuje problematiku prečišćavanja komunalnih otpadnih voda. Ona pokriva približno jednu polovinu građiva predmeta Komunalna hidrotehnika II na hidrotehničkom ođseku Građevinskog fakulteta u Beogradu, dok drugu polovinu pokriva knjiga Prof. dr Miloja Milojevića Snabdevanje vodom i kanalisanje naselja, šesto izdanje, Građevinski fakultet, Beograd, 2003. Knjiga je koncipirana tako da ima karakter monografskog dela iz ove oblasti. Prečišćavanje otpadnih voda je danas veoma značajno s obzirom na sve veće zagađivanje životne sredine. Knjiga prvenstveno obrađuje problematiku prečišćavanja komunalnih otpadnih voda. Problematika prečišćavanja otpadnih voda je multidisciplinama oblast u kojoj svoje mesto imaju stručnjaci različitih profila: biolozi, tehnolozi, građevinski inženjeri, mašinski inženjeri, elektrotehnički inženjeri, arhitekte, urbanisti. Knjiga "Prečišćavanje otpadnih voda" ima za cilj da studentima pete godine hidrotehničkog smera Građevinskog fakulteta objasni osnovne postupke prečišćavanja otpadnih voda i obrade mulja i ukaže na hidrotehničke i građevinske probleme koji se javljaju prilikom projektovanja i građenja uređaja za prečišćavanje otpadnih voda. Autori su se trudili da obrade vrlo složenu problematiku prečišćavanja otpadnih voda na osnovu najnovijih domaćih i svetskih iskustava iz ove oblasti. Knjiga sadrži veliki broj tabela, crteža, dijagrama i preporuka koji će pomoći studentima da lakše savladaju gradivo, a mogu ih koristiti građevinski inženjeri i drugi stručnjaci u praksi prilikom projektovanja uređaja za prečišćavanje otpadnih voda. Prilikom izrade ove knjige veoma su nam pomogli svojim primedbama i sugestijama recenzenti Prof. dr Miloje Milojević i Prof. dr Božidar Batinić. Naročito ističemo pomoć Prof. dr Miloja Milojevića koji je svojim korisnim sugestijama prevazišao ulogu recenzenta. Ovom prilikom im se najtoplije zahvaljujemo. Ako čitalac smatra da je knjiga tehnički dobro urađena, onda je to dobrim delom zasluga Miijane Kmezić, tehničara Instituta za hidrotehniku Građevinskog fakulteta u Beogradu. Autori Beograd, septembar 1995. Naslov: Prečišćavanje otpadnih voda Izdavač: Građevinski fakultet Strana: 251 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2004 ISBN: 86-7518-039-X

Algoritmi i strukture podataka Milo Tomašević Akademska misao, 2008. 406 strana, udžbenički format. Knjiga je oštećena i zaprljana u zadnjem delu što možete videti na slikama. Podvlačenje ili zapise nisam uočio. Knjiga je nastala kao rezultat potrebe za odgovarajućim udžbenikom iz predmeta Strukture podataka i u njenom pisanju učinjen je napor da ona može da bude korisna za čitaoce sa različitim nivoom predznanja. Posle prvog poglavlja koje predstavlja uvod u oblast, knjiga je podeljena na četiri dela: linearne strukture podataka, nelinearne strukture podataka, pretraživanja i sortiranje. Naglasak se stavljen na strukture podataka koje se nalaze u operativnoj memoriji, a knjiga takođe sadrži i pitanja i zadatke za samostalno rešavanje. Sadržaj PREDGOVOR, I 1 UVOD, 1 1.1 O ALGORITMIMA, 1 1.1.1 Kunvencije pseudojezika, 2 1.1.2 Analiza algoritama, 4 1.1.3 Implementaciju algoritama, 7 1.2 O STRUKTURAMA PODATAKA, 8 1.2.1 Klasifikacija struktura podataka, 11 1.2.2 Memorijska reprezentacija, 12 1.2.3 Operacije sa strukturama podataka, 14 DEO I LINEARNE STRUKTURE PODATAKA, l7 2 NIZOVI, 19 2.1 VRSTE NIZOVA, 19 2.2 OPERACIJE SA NIZOVIMA, 20 2.3 PREDSTAVLJANJE NIZOVA U MEMORIJI, 21 2.3.1 Smeštanje vektora, 22 2.3.2 Smeštanje matrica, 24 2.3.3 Smeštanje višedimenzionalnih nizova, 26 2.4 OPTIMIZAClJE PRI SMEŠTANJU NIZOVA, 28 2.4.1 Trougaone matrice, 29 2.4.2 Retki nizovi, 31 3 ULANČANE LISTE, 35 3.1 OSNOVNI POJMOVI I OSOBINE, 35 3.2 OPERACIJE SA JEDNOSTRUKO ULANČANIM LISTAMA, 38 3.3 OPERACIJE SA KRUŽNIM ULANČANIM LISTAMA, 43 3.4 OPERACIJE SA DVOSTRUKO ULANČANIM LISTAMA, 46 3.5 POREĐENJE ULANČANE I SEKVENCIJALNE REPREZENTACIJE LINEARNIH LISTA, 49 3.6 PRlMENE ULANČANIH LISTA, 52 3.6.1 Predstavljanje retkih nizova, 52 3.6.2 Predstavljanje skupova, 54 3.6.3 Predstavljanje polinoma, 57 4 STEKOVI, 61 4.1 DEFINICIJA STEKA, 61 4.2. IMPLEMENTACIJA STEKA I OPERAClJE SA NJIM, 62 4.2.1 Sekvencijalna reprezentacija steka, 63 4.2.2 Sekvencijalna implementacija više stekova, 66 4.2.3 Ulančana reprezentacija steka, 69 4.3 PRIMENE STEKOVA, 71 4.3.1 Obrada aritmetičkih izraza, 71 4.3.2 Rad sa potprogramima, 81 5 REDOVI, 91 5.1 DEFINICIJA REDA, 91 5.2 IMPLEMENTACIJA REDA I OPERACIJE SA NJIM, 93 5.2.1 Sekvencijalna reprezentacija reda, 93 5.2.2 Ulančana reprezentacija reda, 101 5.3 PRIORITETNI RED, 103 531 Vektorska implementacija prioritetnog reda, 103 5.3.2 Ulančana implementacija prioritetnog reda, 105 5.4 PRIMENE I PERFORMANSE REDOVA, 106 DEO II NELINEARNE STRUKTURE PODATAKA, 109 6 STABLA, 111 6.1 DEFINIClJE STABLA I TERMINOLOGIJA, 111 6.2 PREDSTAVLJANJE STABLA, 115 6.2.1 Grafičko predstavljanje, 115 6.2.2 Memorijska reprezentacija, 115 6.3 BINARNA STABLA 118 6.3.1 Osobine i vrste binarnih stabala, 118 6.3.2 Memorijska reprezentacija binarnih stabala, 121 6.3.3 Minimizacija dužine puta u binarnom stablu, 122 6.3.4 Operacije sa binarnim stablima, 128 6.3.5 Povezana binarna stabla, 136 6.4 PREDSTAVLJANJE STABLA VIŠEG STEPENA BINARNIM STABLOM, 139 6.5 PRIMENE STABALA, 145 6.5.1 Predstavljanje arilmeličkih izraza, 145 6.5.2 Predstavljanje ulančanih lista, 147 6.5.3 Stabla odlučivanja, 149 6.5.4 Stabla igara, 151 7 GRAFOVI, 155 7.1 DEFINICIJE GRAFA I TERMINOLOG1JA, 155 7.2 PREDSTAVLJANJE GRAFOVA, 158 7.2.1 Matrična reprezentacija, 158 7.2.2 Ulančana reprezentacija, 159 7.3 Poređenje matrične i ulančane reprezentacije, 161 7.3. OBILAZAK GRAFA, 162 7.3.1 Obilazak grafa po širini, 163 7.3.2 Obilazak grafa po dubini, 165 7.3.3 Primene algoritama obilaska, 161 7.4 OBUHVATNA STABLA, 172 7.5 ODREĐIVANJE DOSTIŽNOSTI ČVOROVA U GRAFU, 179 7.5.1 Određivanje matrice puta, 179 7.5.2 Primena matrice puta - odredivanje rekurzivnosti potprograma, 82 7.6 ODREĐlVANJE NAJKRAĆIH RASTOJANJA U GRAFU, 182 7.6.1 Određivanje najkraćih putevu između svih parova čvorova, 184 7.6.2 Određivanje najkraićih puteva od jednog čvora do svih ostalih, 188 7.7 PROTOK U GRAFOVIMA, 192 7. 7.1 Maksimizacija protoka u grafu, 193 7.7.2 Uparivanje grafa, 198 7.8 ODREĐIVANJE TOPOLOŠKOG PORETKA I KRITIČNOG PUTA, 200 7.8.1 Topološko sortiranje, 201 7.8.2 Određivanje kritičnog puta, 203 DEO III PRETRAŽIVANJE, 209 8 OSNOVNI METODI PRETRAŽIVANJA, 211 8.1 SEKVENCIJALNO PRETRAŽIVANJE, 211 8.1.1 Optimizacije sekvencijalnog pretraživanja, 213 8.1.2 Sekvencijalno pretraživanje u uređenim tabelama, 214 8.2 BINARNO PRETRAŽIVANJE, 216 8.2.1 Binarno pretraživanje u povećanoj tabeli, 218 8.2.2 Binarno pretraživanje u tabeli nepoznate veličine, 219 8.2.3 Interpolaciono pretraživanje, 220 8.2.4 Fibonacci-jevo pretraživanje, 221 9 STABLA BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 223 9.1 DEFINICIJA STABLA BlNARNOG PRETRAŽIVANJA, 223 9.2 OSNOVNE OPERACIJE, 225 9.2.1 Ispitivanje stabla, 225 9.1.2 Umetanje, 228 9.2.3 Brisanje, 230 9.1.4 Analiza efikasnosti osnovnih operacija, 232 9.3 BALANSIRANJE STABLA, 236 9.3.1 Visinski balansirana (AVL) slabla, 237 9 3.2 Ostale vrste balansiranih stabala, 245 9.4 OPTIMALNO STABLO BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 248 9.5 PRIMENE STABLA BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 252 9.5.1 Tabela simbola, 252 9.5.2 Predstavljanje prioritetnog reda, 255 10 STABLA OPŠTEG PRETRAŽIVANJA, 257 10.1 PRIMENA STABALA OPŠTEG PRETRAŽIVANJA, 257 10.2 STABLA M-ARNOG PRETRAŽIVANJA, 261 10.2.1 Operacije, 262 1012 Osobine i performanse stabla m-arnog pretraživanja, 264 10.2.3 Implementacija, 266 10.3 B-STABLA, 266 10.4 B*-STABLA , 274 10.5 B+-STABLA, 276 10.6 STABLA DIGITALNOG PRETRAŽIVANJA, 280 11 HEŠIRANJE, 289 11.1 DEFINIClJE, 289 11.2 HEŠ FUNKClJE, 291 11.2.1 Heš funkcije nezavisne od raspodele ključeva, 292 11.2.2 Heš funkcije zavisne od raspodele ključeva, 298 11.3 RAZREŠAVANJE KOLIZIJA, 301 11.3.1 Otvorena adresiranje, 301 11.3.2 Ulančavanje, 311 11.4 EVALUACIJA PERFORMANSI UNUTRAŠNJEG HEŠIRANJA, 315 11.4.1 Performanse otvorenog adresiranja, 315 11.4.2 Performanse ulančavanja, 317 11.4.3 Komparativno poređenje tehnika unutrašnjeg heširanja, 317 11.5 SPOLJAŠNJE HEŠIRANJE, 319 11.5.1 Standardne tehnike spoljašnjeg heširanja, 320 11.5.2 Fleksibilne tehnike spoljašnjeg heširanja, 323 DEO IV SORTIRANJE, 331 12 UNUTRAŠNJE SORTIRANJE, 333 12.1 SORTIRANJE POREĐENJEM, 335 12.1.1 Metodi umetanja, 335 12.1.2 Metodi selekcije, 339 12.1.3 Metodi zamene, 351 12.1.4 Opšta procena performansi metoda sortiranja poređenjem, 360 12.2 METODI SORTIRANJA LINEARNE SLOŽENOSTI, 363 12.2.1 Sortiranje brojanjem, 363 12.2.2 Adresno sortiranje, 365 12.2.3 Radix sortiranje, 366 12.3 POREĐENJE EFIKASNOSTI METODA UNUTRAŠNJEG SORTIRANJA, 368 12.4 PRIMENA PRINCIPA SORTIRANJA-STATISTIKA PORETKA, 369 12.4.1 Određivanje minimuma i maksimuma, 369 12.4.2 Određivanje k-tog najmanjeg elementa, 370 13 SPOLJAŠNJE SORTIRANJE, 373 13.1 DIREKTNO SPAJANJE, 376 13.2 PRIRODNO SPAJANJE, 382 13.3 VIŠESTRUKO SPAJANJE, 384 13.4 POLIFAZNO SPAJANJE, 392 13.5 KASKADNO SPAJANJE, 398 13.6 ORGANIZACIJA BAFERA KOD SPOLJAŠNJEG SORTlRANJA, 400

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA

Knjiga je nastala kao rezultat potrebe za odgovarajućim udžbenikom iz predmeta Strukture podataka i u njenom pisanju učinjen je napor da ona može da bude korisna za čitaoce sa različitim nivoom predznanja. Posle prvog poglavlja koje predstavlja uvod u oblast, knjiga je podeljena na četiri dela: linearne strukture podataka, nelinearne strukture podataka, pretraživanja i sortiranje. Naglasak se stavljen na strukture podataka koje se nalaze u operativnoj memoriji, a knjiga takođe sadrži i pitanja i zadatke za samostalno rešavanje. Sadržaj PREDGOVOR, I 1 UVOD, 1 1.1 O ALGORITMIMA, 1 1.1.1 Kunvencije pseudojezika, 2 1.1.2 Analiza algoritama, 4 1.1.3 Implementaciju algoritama, 7 1.2 O STRUKTURAMA PODATAKA, 8 1.2.1 Klasifikacija struktura podataka, 11 1.2.2 Memorijska reprezentacija, 12 1.2.3 Operacije sa strukturama podataka, 14 DEO I LINEARNE STRUKTURE PODATAKA, l7 2 NIZOVI, 19 2.1 VRSTE NIZOVA, 19 2.2 OPERACIJE SA NIZOVIMA, 20 2.3 PREDSTAVLJANJE NIZOVA U MEMORIJI, 21 2.3.1 Smeštanje vektora, 22 2.3.2 Smeštanje matrica, 24 2.3.3 Smeštanje višedimenzionalnih nizova, 26 2.4 OPTIMIZAClJE PRI SMEŠTANJU NIZOVA, 28 2.4.1 Trougaone matrice, 29 2.4.2 Retki nizovi, 31 3 ULANČANE LISTE, 35 3.1 OSNOVNI POJMOVI I OSOBINE, 35 3.2 OPERACIJE SA JEDNOSTRUKO ULANČANIM LISTAMA, 38 3.3 OPERACIJE SA KRUŽNIM ULANČANIM LISTAMA, 43 3.4 OPERACIJE SA DVOSTRUKO ULANČANIM LISTAMA, 46 3.5 POREĐENJE ULANČANE I SEKVENCIJALNE REPREZENTACIJE LINEARNIH LISTA, 49 3.6 PRlMENE ULANČANIH LISTA, 52 3.6.1 Predstavljanje retkih nizova, 52 3.6.2 Predstavljanje skupova, 54 3.6.3 Predstavljanje polinoma, 57 4 STEKOVI, 61 4.1 DEFINICIJA STEKA, 61 4.2. IMPLEMENTACIJA STEKA I OPERAClJE SA NJIM, 62 4.2.1 Sekvencijalna reprezentacija steka, 63 4.2.2 Sekvencijalna implementacija više stekova, 66 4.2.3 Ulančana reprezentacija steka, 69 4.3 PRIMENE STEKOVA, 71 4.3.1 Obrada aritmetičkih izraza, 71 4.3.2 Rad sa potprogramima, 81 5 REDOVI, 91 5.1 DEFINICIJA REDA, 91 5.2 IMPLEMENTACIJA REDA I OPERACIJE SA NJIM, 93 5.2.1 Sekvencijalna reprezentacija reda, 93 5.2.2 Ulančana reprezentacija reda, 101 5.3 PRIORITETNI RED, 103 531 Vektorska implementacija prioritetnog reda, 103 5.3.2 Ulančana implementacija prioritetnog reda, 105 5.4 PRIMENE I PERFORMANSE REDOVA, 106 DEO II NELINEARNE STRUKTURE PODATAKA, 109 6 STABLA, 111 6.1 DEFINIClJE STABLA I TERMINOLOGIJA, 111 6.2 PREDSTAVLJANJE STABLA, 115 6.2.1 Grafičko predstavljanje, 115 6.2.2 Memorijska reprezentacija, 115 6.3 BINARNA STABLA 118 6.3.1 Osobine i vrste binarnih stabala, 118 6.3.2 Memorijska reprezentacija binarnih stabala, 121 6.3.3 Minimizacija dužine puta u binarnom stablu, 122 6.3.4 Operacije sa binarnim stablima, 128 6.3.5 Povezana binarna stabla, 136 6.4 PREDSTAVLJANJE STABLA VIŠEG STEPENA BINARNIM STABLOM, 139 6.5 PRIMENE STABALA, 145 6.5.1 Predstavljanje arilmeličkih izraza, 145 6.5.2 Predstavljanje ulančanih lista, 147 6.5.3 Stabla odlučivanja, 149 6.5.4 Stabla igara, 151 7 GRAFOVI, 155 7.1 DEFINICIJE GRAFA I TERMINOLOG1JA, 155 7.2 PREDSTAVLJANJE GRAFOVA, 158 7.2.1 Matrična reprezentacija, 158 7.2.2 Ulančana reprezentacija, 159 7.3 Poređenje matrične i ulančane reprezentacije, 161 7.3. OBILAZAK GRAFA, 162 7.3.1 Obilazak grafa po širini, 163 7.3.2 Obilazak grafa po dubini, 165 7.3.3 Primene algoritama obilaska, 161 7.4 OBUHVATNA STABLA, 172 7.5 ODREĐIVANJE DOSTIŽNOSTI ČVOROVA U GRAFU, 179 7.5.1 Određivanje matrice puta, 179 7.5.2 Primena matrice puta - odredivanje rekurzivnosti potprograma, 82 7.6 ODREĐlVANJE NAJKRAĆIH RASTOJANJA U GRAFU, 182 7.6.1 Određivanje najkraćih putevu između svih parova čvorova, 184 7.6.2 Određivanje najkraićih puteva od jednog čvora do svih ostalih, 188 7.7 PROTOK U GRAFOVIMA, 192 7. 7.1 Maksimizacija protoka u grafu, 193 7.7.2 Uparivanje grafa, 198 7.8 ODREĐIVANJE TOPOLOŠKOG PORETKA I KRITIČNOG PUTA, 200 7.8.1 Topološko sortiranje, 201 7.8.2 Određivanje kritičnog puta, 203 DEO III PRETRAŽIVANJE, 209 8 OSNOVNI METODI PRETRAŽIVANJA, 211 8.1 SEKVENCIJALNO PRETRAŽIVANJE, 211 8.1.1 Optimizacije sekvencijalnog pretraživanja, 213 8.1.2 Sekvencijalno pretraživanje u uređenim tabelama, 214 8.2 BINARNO PRETRAŽIVANJE, 216 8.2.1 Binarno pretraživanje u povećanoj tabeli, 218 8.2.2 Binarno pretraživanje u tabeli nepoznate veličine, 219 8.2.3 Interpolaciono pretraživanje, 220 8.2.4 Fibonacci-jevo pretraživanje, 221 9 STABLA BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 223 9.1 DEFINICIJA STABLA BlNARNOG PRETRAŽIVANJA, 223 9.2 OSNOVNE OPERACIJE, 225 9.2.1 Ispitivanje stabla, 225 9.1.2 Umetanje, 228 9.2.3 Brisanje, 230 9.1.4 Analiza efikasnosti osnovnih operacija, 232 9.3 BALANSIRANJE STABLA, 236 9.3.1 Visinski balansirana (AVL) slabla, 237 9 3.2 Ostale vrste balansiranih stabala, 245 9.4 OPTIMALNO STABLO BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 248 9.5 PRIMENE STABLA BINARNOG PRETRAŽIVANJA, 252 9.5.1 Tabela simbola, 252 9.5.2 Predstavljanje prioritetnog reda, 255 10 STABLA OPŠTEG PRETRAŽIVANJA, 257 10.1 PRIMENA STABALA OPŠTEG PRETRAŽIVANJA, 257 10.2 STABLA M-ARNOG PRETRAŽIVANJA, 261 10.2.1 Operacije, 262 1012 Osobine i performanse stabla m-arnog pretraživanja, 264 10.2.3 Implementacija, 266 10.3 B-STABLA, 266 10.4 B*-STABLA , 274 10.5 B+-STABLA, 276 10.6 STABLA DIGITALNOG PRETRAŽIVANJA, 280 11 HEŠIRANJE, 289 11.1 DEFINIClJE, 289 11.2 HEŠ FUNKClJE, 291 11.2.1 Heš funkcije nezavisne od raspodele ključeva, 292 11.2.2 Heš funkcije zavisne od raspodele ključeva, 298 11.3 RAZREŠAVANJE KOLIZIJA, 301 11.3.1 Otvorena adresiranje, 301 11.3.2 Ulančavanje, 311 11.4 EVALUACIJA PERFORMANSI UNUTRAŠNJEG HEŠIRANJA, 315 11.4.1 Performanse otvorenog adresiranja, 315 11.4.2 Performanse ulančavanja, 317 11.4.3 Komparativno poređenje tehnika unutrašnjeg heširanja, 317 11.5 SPOLJAŠNJE HEŠIRANJE, 319 11.5.1 Standardne tehnike spoljašnjeg heširanja, 320 11.5.2 Fleksibilne tehnike spoljašnjeg heširanja, 323 DEO IV SORTIRANJE, 331 12 UNUTRAŠNJE SORTIRANJE, 333 12.1 SORTIRANJE POREĐENJEM, 335 12.1.1 Metodi umetanja, 335 12.1.2 Metodi selekcije, 339 12.1.3 Metodi zamene, 351 12.1.4 Opšta procena performansi metoda sortiranja poređenjem, 360 12.2 METODI SORTIRANJA LINEARNE SLOŽENOSTI, 363 12.2.1 Sortiranje brojanjem, 363 12.2.2 Adresno sortiranje, 365 12.2.3 Radix sortiranje, 366 12.3 POREĐENJE EFIKASNOSTI METODA UNUTRAŠNJEG SORTIRANJA, 368 12.4 PRIMENA PRINCIPA SORTIRANJA-STATISTIKA PORETKA, 369 12.4.1 Određivanje minimuma i maksimuma, 369 12.4.2 Određivanje k-tog najmanjeg elementa, 370 13 SPOLJAŠNJE SORTIRANJE, 373 13.1 DIREKTNO SPAJANJE, 376 13.2 PRIRODNO SPAJANJE, 382 13.3 VIŠESTRUKO SPAJANJE, 384 13.4 POLIFAZNO SPAJANJE, 392 13.5 KASKADNO SPAJANJE, 398 13.6 ORGANIZACIJA BAFERA KOD SPOLJAŠNJEG SORTlRANJA, 400 14 LITERATURA, 405 Naslov: Algoritmi i strukture podataka Izdavač: Akademska misao Strana: 406 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 18x25.5 cm Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7466-328-8

УВОДНА РЕЧ Пред читаоцем је други том зборника о Православљу и римокатолицизму. Први, под насловом "Истина је једна - Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму" (Лио, Горњи Милановац 2001.), изнео је погледе Отаца и Учитеља Цркве на папизам и западну духовност; овај други наставља у том правцу, доносећи истраживања савремених аутора. У последње време, екуменизам је престао да буде помодарство и постао начин мишљења и живота многих. Догматске разлике између православног Хришћанства и римокатолицизма се минимизирају, а поједини црквени делатници за Ватикан користе појам "цркве сестре" (који је до сада био резервисан само за Помесне Православне Цркве.) Тврди се чак да су Исток и Запад, без обзира на различиту догматику и духопне традиције, "два плућна крила Европе". Да ли је баш тако? Питање није само у догматици (мада је она основа свега). Питање је у начину молитве, општења са Богом, у идеалу светости. Ћакон Андреј Курајев је потпуно у праву кад упозорава на утопичност екуменизма: "Када би се религија сводила на догматику, било би могуће приморати групе стручњака- богослова на сагласности око тумачења текстова Еванђеља. Али начини молитве и ликови "унутрашњих људи" не могу се изменити примањем "експертског консензуса" . Реч се оповргава речју, али шта ће оповргнути живот, питао се Свети Григорије Палама! .. .! Мени није јасно зашто световна штампа даје највише комплименте немачкој црквеној Реформи, немачком протесту против латинства, а сматра скоро срамним аналогну побуну Грка скоро пола миленијума раније? Зашто је устанак Немаца - протестаната против папе нешто "прогресивно" и "демократски", а слична позиција Грка и Руса нешто за осуду? Зашто од протестаната нико не тражи да се сједине с католицима? Зашто се тај унионални притисак врши само на православце? Зашто у свету у коме су речи "независност" и "аутохтоност" у најширој употреби независност православља од Запада изгледа као дефектност? Значи, има неке дволичности у тој секуларној унионистичкој пропаганди" (А. Курајев: "Традиција. Догмат. Обред", Москва - Клин 1995.) Дакле: 1. Православље и римокатолицизам су два различита духовна искуства, две потпуно различите догматике, аскетике, етике; циљ ове књиге је да то покаже; 2. Дијалог између православних и римокатолика може се и мора водити само на основу Истине, Богом откривене и објављене, а не на основу измислица људског разума и узимања жељеног за истину (Енглези би рекли: "wishful1 thinking"); 3. Разлике између Православних и римокатолика нису разлог за верску нетрпељивост и мржњу; истински православни Хришћани таква осећања никад нису гајили ни према коме; 4. Настојавање на томе да је само Православље - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју је Бог основао, и да других цркава нема (осим у социолошком смислу) није плод фанатизма, него Божанског Откривења; 5. За православне је веома битно да друге вере упознају из озбиљних извора, а не да по "чувењу" говоре о томе шта нас спаја, а шта нас раздваја; нарочито је Србима то потребно, јер су они склони "кафанском свезнању” и бусању у прса припите самоуверености ("Шта ће нам те књиге о католицима? Знамо ми ко су католици!" А, У ствари, не знамо.) Пред читаоцем је књига која има један циљ: упознати православног Србина са суштинским разликама између две вере. Ту је и догматика, и еклисиологија (с нарочитим освртом на учење о папи), и схватање загробне судбине душе, и аскетика (нарочито важна, јер се одатле види различитост духа Запада и Истока) ... Ту су и сведочења људи који су из римокатолицизма прешли у Православље (Мађар, Француз, Американац) ... Једном речју, оно што може да занима образованог човека данашњице скупљено је наједно место. Аутори текстова су угледна имена новијег православног богословља: Калист Бер, Јован Романидис, Андреј Курајев, Атанасије Јевтић, Георгије Металинос, Рафаил Карелин, итд. Ко више од православних жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине? Нико. Али, православни не желе компромисе са Истином, јер је она - бескомпромисни Христос, Распети и Васкрсли. Нека би нас Он, који је Љубав и Истина, привео Себи, и дао нам познање Своје вечне славе у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Владимир Димитријевић На Cвeтoг Фотија Цариградског 2002. године Садржај УВОДНА РЕЧ, 5 ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Архимандрит Плакида Десеј ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Светоотачко схватање јединства, 8 Православна црква и екуменски покрет, 11 Дијалог са римокатоличком црквом, 14 Православна црква и "црквеност" римокатоличке цркве, 19 Свештеник Тимотеј Сељски ДУХОВНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ И ОПШТЕЊЕ СА ИНОСЛАВНИМА, 25 БОГОСЛОВЉЕ ИСТОКА И ЗАПАДА: РАЗЛИКЕ У СУШТИНСКОМ Проф. Георгије Галитис ПРАВОСЛАВЉЕ И БОГОСЛОВЉЕ, 32 Протојереј Јован Романидис ОТКРИВЕЊЕ, СВЕТО ПРЕДАЊЕ, СВЕТО ПИСМО И НЕПОГРЕШИВОСТ Залог вере, 41 Нестворена слава Божја и тварни симболи, 44 Свето Писмо и свето Предање, 45 Тајна крста и васкрсења, 49 Обожујућа и огњепална сила Божја, 51 Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје, 54 Православни синергизам, 55 "Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав, 57 Обожење - извор непогрешивости, 59 Предање духовних отаца, 61 Православна уметност и култура, 62 Архимандрит Калист Вер СХОЛАСТИКА И ПРАВОСЛАВЉЕ: ТЕОЛОШКИ МЕТОД КАО ЧИНИЛАЦ РАСКОЛА Распадање нашег заједничког предања, 66 Од монашке до схоластике теологије, 68 Византијске замерке схоластици, 71 Византијски томисти, 74 Ствари будућега века, 75 О ПАПСКОЈ НАЗАБЛУДИВОСТИ И ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ BISKUPSКI ZBOR I NJEGOVA GLAVA, РАРА, 80 Др Жарко Видовић ПАПСКА ЦРКВА - СВЕТА ДРЖАВА, 83 Свештеник Максим Козлов ПРЕДМЕТ ВЕРЕ, 104 Александар Каломирос ПРОТИВ УНИЈЕ - КАО ЛАЖНОГ ЈЕДИНСТВА, 109 Ђакон Андреј Курајев ДА ЛИ ЈЕ СКИНУТА АНАТЕМА?, 115 Алексеј Хомјаков О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ: "КАТОЛИЧАНСКИ" И "САБОРНИ", 118 Георгије Паникас Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ, 123 ПОДВИЖНИШТВО И СХВАТАЊЕ СВЕТОСТИ Архимандрит Рафаил Карелин ОСОБЕНОСТИ РЕЛИГИОЗНОГ МИШЉЕЊА ИСТОКА И ЗАПАДА, 142 Свештеник Јован Журавски РАЗЛИКА ЗАПАДНОГ ОД ИСТОЧНОГ МОНАШТВА, 146 Свети Јован Шангајски "РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ" (Рим. 10, 2) Изопачење истинског поштоваља Пресвете Богородице и Приснодеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о "непорочном зачећу", 148 О. Георгије Макрис ПОРЕЂЕЉЕ ДУХОВНОСТИ ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, 158 Монах Горазд ЈАВЉАЊА ИЗ НЕВИДИВОГА СВЕТА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 172 Архимандрит Рафаил Карели О МАЈЦИ ТЕРЕЗИ, 181 ЕСХАТОЛОГИЈА Александар Каломирос ОГЉЕНА РЕКА, 186 Чиме се клеветник послужио, 187 Инквизиторска досетка "О увреди Божијег достојанства", 188 Бог је праведан али није правичан, 189 Што су потомци Адамови пали под власт смрти, 191 Израил и мнorобожачко паганство, 193 Јереси, 196 Рај или пакао зависе од човековог става према љубави Божијој, 198 Страшна заблуда - лаж ђавоља, 199 Карања Божија, 201 Књиге наших срдаца ће се отворити за светлост Божију, 202 Огњена река, 203 Бог ве бити све што нам треба, 205 Митрополит Јеротеј Влахос ОЧИШЋУЈУЋИ ОГАЊ, 208 1. Расправа у Ферари - Фиренци о очишћујуhем огњу, 209 2. Учење св. Марка Евгеника (Ефеског) о очишћујућем огњу, 216 3. Латински извори за учење о очишћујућем огњу, 232 БОГОСЛУЖБЕНИ КАЛЕНДАР Архимандрит Рафаил Карелин КАЛЕНДАРСКО ПИТ АЊЕ Икона времена, 238 Укључивање космоса у вечност, 243 Жудња за реформама, 248 Архимандрит Рафаил Карелин О ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ, 257 Свештеник Георгије Металинос ТЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ УЗРОК ОДВОЈЕНОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА, 263 САВРЕМЕНИ ПАПИЗАМ Николај Каверин ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР И БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА, 266 Ђакон Андреј Курајев САВРЕМЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ЈЕРЕС ХИЛИЈАЗМА, 271 Јеромонах Дамаскин (Кристенсен) НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, 274 УНИЈАЋЕЊЕ И ЕКУМЕНИЗАМ Георгије Металинос УНИЈА-МАСКА И ЛИЦЕ 1. Бог као Господар историје, 282 2. Унија, 283 3. Историјски оквири, 284 4. Постанак инквизиције, 286 5. Постанак уније, 287 6. Унијати и хришћански исток, 288 7. Унија у Грчкој, 292 8. Која је реална опасност?, 294 9. Оправдана ћутња Ватикана, 298 10. Како објаснити упорност папе?, 299 11. Не треба се дезоријентисати!, 302 12. Закључак, 303 РУСИЈА И РИМ, 305 О ТЕКСТУ ЂАКОНА АНДРЕЈА КУРАЈЕВА, 308 Ђакон Ануреј Курајев О КАТОЛИЧКОЈ МИСИЈИ У БОЉШЕВИЧКОЈ РУСИЈИ, 309 Јован Олбина УНИЈАЋЕЊЕ ГРУЗИЈЕ, 318 Јован Олбина УНИЈ А ЋЕЊЕ РУМУНА, 321 Епископ Атанасије (Јевтић) О УНИЈАЋЕЊУ НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 332 Владислав Петрушко КАТОЛИЦИЗАМ О ЕКУМЕНИЗМУ И ПРАВОСЛАВЉУ Други Ватикански концил о екуменском покрету, 347 Баламандски споразум 1993., 350 Енциклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint"), 353 Др Дuмитрије Станилоје ТЕЖЊА ВАТИКАНА ЗА ЕВХАРИСТИЈСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ СА ПРАВОСЛАВНИМА, 359 НА ПУТУ КА ВЕРИ ОТАЦА о. Алексеј Jaнг ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА, 364 Јеромонах Гаврило Патачи НИЈЕ СЕ ИГРАТИ СА ВЕЧНОШЋУ, 368 Архимандрит Плакида Десеј ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, 390 Мајкл Вилтон ДВА ПУТА, 409 Свети Николај Жички ЈЕДНОМ УЧЕНОМ ПРАВОСЛАВЦУ КОЈИ ПИТА: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ НЕМА СВОГА ПАПУ, 41 Наслов: Православна црква и римокатолицизам: Од догматике до аскетике Издавач: Ризница Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2002 ИСБН: 86-83697-04-5

Autor - osoba Pavlović, Miodrag Naslov Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj peoziji / Miodrag Pavlović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1994 Fizički opis 287 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge Napomene cir. Predmetne odrednice Srbija -- narodna poezija SADRŽAJ I LIRSKA MITOLOŠKA NARODNA POEZIJA Lirska mitološka narodna poezija 7 „Ženidba sjajnoga mjeseca“ 17 „Vilin čudesni grad“ 26 „Vila zida grad“ 33 Narodna pesma „Ženidba vrapca podunavca“ 44 „Jelen vodu mućaše“ 49 Rosa i bosiljak u narodnoj pesmi „Bosiljak i rosa“ 53 „Izjeden ovčar“ 60 Narodna pesma „Braća i sestra“ 67 Pevanje Petra Dolnjozemca 75 „Sveci blago dele“ 80 Pošto aždaja proždra jelena 85 II JUNAŠTVO U ANTROPOLOŠKOM KLJUČU Junaštvo u antropološkom ključu 95 Uz „Smederevsku bugaršticu“ 112 Marko se proizvodi u junaka („Uroš i Mrljavčevići“) 120 Pesma o Strahiniću Banu 127 „Zidanje Skadra na Bojani“ 139 „Zidanje Ravanice“ 148 Epsko pevanje o Kosovskom boju 156 „Smrt Marka Kraljevića“ 179 „Ženidba Milića Barjaktara“ 182 „Stari Vujadin“ ili rasprava o očima 187 Uz pesmu „Obretenije glave kneza Lazara“ 193 III NAŠA SREDNJOVEKOVNA POEZIJA Naša srednjovekovna poezija 201 Vizantijska kultura i srpska folklorna tradicija 207 Polaganje umirućeg na travu 213 Teodosijevo Žitije Petra Koriškog 218 Natpis na mramornom stubu na polju Kosovu 224 Čitati Danila II 230 Pohvalno slovo knezu Lazaru 239 Mitološki sloj u Njegoševom „Gorskom vijencu“ 249 EPILOG Elementi za jednu poetiku srpskog pesništva 259 POGOVOR Žarko Trebješanin: Čari Pavlovićevog odgonetanja srpske poetske baštine 269 Bibliografija teorijsko-esejističkih knjiga i studija Miodraga Pavlovića 283 Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića. MG53 (N)