Dana 4. listopada 2009. u Širokom je ubijen Vedran P., navijač Sarajeva. Novinar D. krenuo je iz Splita za Sarajevo nadajući se kako će mu kolege iz glavnog grada Federacije dogovoriti sastanak s predstavnicima navijačke skupine Horde zla. Iako je tek rana jesen, na putu ga zatekne snijeg, a sjećanja na ranija putovanja u Bosnu i Hercegovinu naviru. Od konca osamdesetih kada je s razredom posjetio Kupres, pa sve do Busovače i Ahmića, nestvarni prizori izranjaju iz prošlosti i čovjek ne može, a da se ne upita što se dogodilo s Duhom Bosne i Hercegovine? Živi li još uvijek i što radi? Kao dijete zamišljao je kako taj Duh sjedi negdje u bosanskim brdima i poput dobrog diva pazi da se nešto ružno ne dogodi. Horde zla ne žele razgovarati s novinarima i D. će se, po svoj prilici, morati vratiti neobavljena posla. Ostala je, međutim, još ta jedna noć u Sarajevu. Snijeg nemilice pada, ulice starog, umornog i izranjavanog grada prekrio je bijeli pokrov i D. se gubi u njima. Lica ljudi koje susreće naočigled se izobličuju pretvarajući se u nešto od čega se ledi krv u žilama. Klupko minulih ratova polako se razmotava, a slika zla širi se na cijeli kontinent i kroz vrijeme seže sve do naših dana. Odlažem notes i kemijsku na noćni ormarić, pored mobitela i djedova pištolja. Razmičem zavjese: snijeg se vani prosipa kao golema tapiserija bez rubova, oblika i boja. Iako me od njih razdvaja prozorsko staklo, imam osjećaj da me pahuljice svuda po licu ubadaju hladnim bezbolnim trnovima. Odjednom se osjećam iscrpljeno: možda nisam trebao energiju dati u pjesmu. Trebat će mi energije noćas. Nema veze, ne smijem se kolebati. Kolebanje odnosi energiju. Moram se usredotočiti. Palim televizor, tražim pornografske kanale. Ne patim od formalnosti, ali svaki rat na Balkanu ima tu proceduru, ne želim da moj bude iznimka. Damir Pilić rođen je 1969. u Šibeniku. U Zagrebu magistrirao psihologiju i diplomirao novinarstvo. Objavio znanstvenu monografiju Samoubojstva: oproštajna pisma (1998), romane Đavo prvo pojede svoju majku (2001) i Splitting: Kako sam tražio Srbe po gradu (2014) te publicističku studiju Marx nije mrtav (2016). U koautorstvu s Draženom Lalićem objavio knjigu o mladim splitskim delinkventima Na mladima svijet zastaje (2001) i monografiju Torcida: pogled iznutra (2011), a s Edom Vujević studiju o bivšim heroinskim ovisnicima Dedal na iglama (2005). Živi u Splitu, piše za Slobodnu Dalmaciju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Klod Stajner Žanrovi:: Psihologija, Popularna psihologija Izdavač:: Psihopolis Godina izdanja:: 2007 ISBN: 978-86-86653-10-9 Broj strana: 300 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 14x20 Klod Stajner se godinama bavi psihologijom emocija i razvio je trening emocionalne pismenosti. Kao jedan od najbližih saradnika Erika Berna bitno je doprineo razvoju transakcione analize (dva puta dobio naučnu nagradu Erik Bern). Stajner u knjizi razotkriva kako ljudi ekonomišu sa primanjem i davanjem ljubavi, učin nas kako da utičemo na emocionalni razvoj drugih i na koncu, kako da nas trening emocionalne pismenosti učini boljim. KAKO SPOJITI SRCE I MOZAK? EMOCIONALNA PISMENOST I ČITANJE LJUBAVI &bull Kako školovati srce? &bull Koje su tipične emocionalne greške? &bull Kako ljudi ekonomišu primanjem i davanjem ljubavi? &bull Gde ste na skali emocionalne svesnosti? &bull Kako uticati na emocionalni razvoj drugih? KAKO VAS TRENING EMOCIONALNE PISMENOSTI ČINI BOLJIM? Rekli su o knjizi: Kad bismo svi naučili ovaj novi jezik, svet bi bio drugačiji. Elejn Aron, autor knjige Highly Sensitive Person Stajner nam otkriva da je srce centar inteligencije. Zoran Milivojević, autor Emocija i Formula ljubavi &ldquoSvi pričaju o ljubavi I intimnosti. Klod Stajner je na tom polju nešto I uradio. Ako je cilj stvarna promena, ova knjiga predstavlja jednostavne I konkretne korake ka stvaranju intikmnih veza, za kojima mnogi od nas tragaju.&rdquo Bet Roj, autor knjige Some Trouble with Cows: Making Sense of Social Conflict Klod Stajner (Claude Steiner, 1935-2017) je rođen u Parizu, a njegova porodica se kasnije preselila u Španiju, a zatim u Meksiko. Dr Stajner je u SAD došao da studira fiziku, gde je posle nekog vremena upisao i psihologiju. Bio je klinički psiholog, a doktorsko zvanje je stekao na Univerzitetu u Mičigenu, Ann Arbor. Dr Stajner je bio najpre učenik, a kasnije i prijatelj i kolega Erika Berna, psihijatra i autora knjige Koju igru igraš. Zajedno sa Erikom Bernom osnovao je Udruženje za transakcionu analizu. Posle Bernove smrti 1971. godine, dr Stajner je nastavio da razvija teoriju i praksu emocionalne pismenosti. Napisao je knjige: Igre koje igraju alkoholičari, Po kom skriptu živiš, Lečenje alkoholizma, Druga strana moći i Kad čovek voli ženu, a Psihopolis je objavio knjigu Školovanje srca (2007). Kao edukator podučavao je u velikom broju zemalja, a 2006. godine je svoj seminar održao u Srbiji. Bio je počasni član TA Centra – Asocijacije transakcionih analitičara Srbije....

Lajoš Zilahi Razbesneli anđeoTvrdi povez"Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi."Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja.""Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti."Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.Ljubav je ta koja sve prevazilazi."Obično sanjamo o onome što smo izgubili.""Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja.""Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.4/15

Lajoš Zilahi Razbesneli anđeoTvrdi povez sa zaštitnim omotom"Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi."Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja.""Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti."Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.Ljubav je ta koja sve prevazilazi."Obično sanjamo o onome što smo izgubili.""Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja.""Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.4/11

Lajoš Zilahi Razbesneli anđeoTvrdi povez "Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi."Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja.""Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti."Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.Ljubav je ta koja sve prevazilazi."Obično sanjamo o onome što smo izgubili.""Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja.""Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.4/15

Lajoš Zilahi Razbesneli anđeoTvrdi povez "Razbesneli anđeo" nastavak je šestodelnog romana "Ararat" o čuvenoj i imućnoj porodici Dukaj i sudbini njenih članova u godinama koje su potresale zarobljeništvo, izbeglištvo, bombardovanja i opsade Budimpešte tokom Drugog svetskog rata. Stoga,snažnija i u neku ruku dublja ,ova knjiga delimično je i lična povest prepisana sa stranica Zijinog dnevnika i istrgnuta iz redova pisama kojima su Osti,Zija i Mihalj pokušavali da nadomeste fizičku razdvojenost i očuvaju svoje plemičko,porodično ognjište u središtu Ararata,tog poprišta zbivanja i ćudi."Po svoj prilici, svaki čovek ima neku svoju pećinu, ma i u mašti, u koju može da se povuče od civilizacije, porodičnog života i drugih neprijatnosti bitisanja.""Život je neuporedivo jači od svake vizije smrti."Žive i potresne slike rata, razaranja i žrtava deluju kao da su lično viđene i doživljene autorovim očima. To je ono što ovo Zilahijevo delo čini tako pitkim i ljudima sa ovih podneblja bliskim; to osećanje već doživljenog i proživljenog straha, neizvesnosti, teskobe i beznađa koje živi u svima nama,nekad i sakriveno, a kao podsetnik na širom sveta iste, slike tužnih i beskrajnih kolona izbeglica koje kidaju svoje veze sa precima i gase svoja ognjišta u očajnoj ali snažnoj želji za životom. Begom od stvarnosti."Dan i noć je reka izbeglica strujala ka zapadu. Glačala, daske za glačanje rublja, lampe, konci,i tiganji, ogledala u pozlaćenom ramu i prljavi kavezi sa živinom behu u visokim kamarama natovareni na kolima - između toga: deca uvijena u posteljne pokrivače i vunene marame, stari i bolesni; na jednim od tarnica klatilo se ćopavo tele, čije su duge uši izvirivale iza trpezarijskog kredenca. Izbeglice,koje je savladao umor, držale su se jednom rukom za kola. Prevalili su put od hiljadu kilometara, a još hiljadu kilometara puta se pružalo pred njima. Deset hiljada, dvadeset hiljada ovakvih tarnica, a nigde se nije čuo zvuk ljudskog glasa - samo škipa točkova i tu i tamo jadno mukanje poneke krave, njiskanje konja, blejanje koza i krečanje pataka. Ovakve seobe naroda preduzima samo masa sirotinje - bogat svet svoj imetak nosi u čekovnoj knjižici."Ovom realističkom i pesimističkom prikazu stvarnosti, do kontrasta je suprotstavljena lirična, opijajuća i svevremenska priča o ljubavi,o snazi, veri i istrajnosti oličenoj u sudbinskim susretima Marije Daride i Maksima Narokova. Ta fatalna i uznemirijuća privlačnost, izbezumljenost gubitka, potrage i ponovnog susreta dveju srodnih duša, bajkovito dočarava lepotu i punoću života koji pulsira i opstaje uprkos zemlji natopljenoj krvlju i vazduha zagušenog mirisom bombi.Ljubav je ta koja sve prevazilazi."Obično sanjamo o onome što smo izgubili.""Povratiti nešto što smo smatrali nepovratno izgubljenim, uvek pruža veću slast od samog osvajanja.""Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili da ih imamo. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi."Političku umešanost i simpatisanje demokratije,pisac naglašava opširno opisujući političku scenu i njene prevrate u Budimpešti nakon dolaska Crvene Armije. Takođe,čuveni Zvezdoznanci i Mihalj Urši na njihovom čelu, povod su da autor progovori o svojim političkim ubeđenjima i plasira poruke o budućnosti zemlje posmatrane kroz prizmu brojnih partija čiji su interesi bili daleko iznad sudbine običnog i siromašnog naroda"Pobeđena ideja uvek biva osuđena da doživi histeričnu odmazdu."Ta ista politika moćnika, surova i stravična, odnosi živote ne birajući i pritom gazeći ono malo dostojanstva, ljubavi i dobrog koje je bilo možda jedina svetla tačka budućnosti stare Mađarske.Gašenje loze i ubistvo ljubavi, izdaja i prevara, razočaranje i utihnulost....boje poslednje redove ovog dela i zatvaraju stranice istorije Dukajevih.4/15

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (gorenje)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ada, 150 godina od pojave velikih Floberovih romana, jasno je da on stoji rame uz rame sa svojim omiljenim piscima, Šekspirom i Servantesom. Malo je ljudi koji su sav svoj život posvetili umetnosti, traganju za lepotom i istinom izraženim u savršenoj formi. Jer Flober je najveći stilista u svetskoj književnosti, poznat po svoja tri romana (Madam Bovari, Sentimentalno vaspitanje i Salambo), ali i po obimnoj prepisci, koja predstavlja svojevrstan „roman o Floberu“. Većina pisama u ovoj knjizi upućena je Lujzi Kole, sa kojom je Flober održavao intenzivnu vezu punih osam godina. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Iz intervjua za Vijenac: …S obzirom da persona s imenom Andrej Puplin zapravo ne postoji u »stvarnoj stvarnosti«, iako se u appendixu knjizi on navodi kao taj koji je skupljao priče — a i uredno si odradio intervju s njim — postoje li u »stvarnosti« barem likovi koji se pojavljuju u Kavici? — Zapravo ne, ni oni. Polazište mnogih Kavica jesu bili »stvarni« događaji, ili da budem precizniji: priče o »stvarnim« događajima. Ali te priče, usput rečeno, već su literarizirane, jer su kvartovske priče prije svega književnost, pa tek onda izvještaj o događajima. Hoću reći, kad netko na kavi prepričava neku foru, neku anegdotu, to je već filtrirano i stilizirano, prilagođeno za pričanje u društvu, nesvjesno prilagođeno pravilima kratke priče, a to znači bez viškova, po mogućnosti duhovito, i s poentom. A taj destilat destilata na koncu ima vrlo malo sa stvarnim ljudima, ma koliko se priča držala »historijskog«, tako da su i oni, samo, književni likovi. Ponavljam, inspiracija Kavica nisu događaji nego priče o tim događajima: utoliko su Kavice, mada neobično zvuči, i neka vrsta metafikcije, priče nastale nad pričom. Ali odakle ti Andrej Puplin, zašto je bila potrebna još ta jedna instanca izmeđe tebe-autora i pripovjedača? — I Andrej Puplin je književni lik. Ali od one vrste gdje je u priču prevedena neka izvantekstualna instanca, u ovom slučaju autor i njegova biografija. Igra oko imena Andrej Puplin u vezi je s jednim opažanjem o autorima knjiga koje sam čitao: informacije o njima uglavnom sam mogao naći u bilješci o piscu odnosno u pogovoru knjige odnosno u enciklopedijskoj natuknici. Ako je dakle jedini izvor informacija u bilješci o piscu (Interneta u to doba još nije bilo), vrlo je lako fingirati nepostojećeg autora, što dakako nije moj patent. I kako sam vidio, iako nisam skrivao da to pišem »ja«, zabunu je bilo vrlo lako stvoriti. Ne jednom moji bi se poznanici iznenadili saznavši tko je »zapravo to napisao«. No nije li, s druge strane, takva mistifikacija bila pomalo samodovoljna, larpurlartistička i utoliko besmislena igra? — Bila bi, kao što je uostalom samodovoljna svaka igra, da stvaranje drugog autorskog imena — podvlačim, Andrej Puplin nije pseudonim nego baš autorsko ime — nije imalo i dodatan motiv. Nisam naime baš previše vjerovao u neku iznimnost toga što sam pisao u slengu, dakle niti u razložnost da se to objavljuje ikako drugačije osim u časopisu, i ne pod svojim imenom, u jednoj adolescentskoj fiks-ideji da potpisivati treba samo tekstove koji su rađeni po kanonskim uzusima. A danas? — Osim što sam nakon uvjeravanja brojnih prijatelja sklon povjerovati da tu, u tim tekstovima, nečega ipak ima, u međuvremenu sam se uvjerio kako od Flaubertove maksime da se pri pisanju treba držati samo unutarnjeg osjećaja, a da sve drugo treba zanemariti, nema nikakve mudrije istine o, kako se to staromodno kaže, književnom pozivu. Hoću reći, i zahtjev o kanonskim uzusima samo je jedan od suvišnih racionalističkih imperativa kakve ljudi sebi svakodnevno zadaju a od kojih nema nikakvog rezultata osim neuroze i jalovosti. Kruno Lokotar

Оно што препознатљивом чини ову књигу је очигледност њеног настанка из саме сржи живота, при чему је компјутер и интернет не сам себи сврха и циљ, већ корисно помагало. Свакодневно је отац Гаврило,имајући вријеме и стрпљење за сваког и у скоро свако доба дана и ноћи водио разговоре са потребитим, који су му се обраћали преко програма Скајп. Управо је захваљујући кориштењу овог програма у циљу мисије, омогућена духовна помоћ људима у нужди, који већим дијелом живећи у расијању без могућности понекад и да у близини нађу своју парохију, налазе оца Гаврила који можда у пресудном моменту њиховог живота им даје прави савјет и као духовник и као пријатељ и то се осјети у самим реакцијама вјерника, који траже сваку могућност да посјете из свијета манастир Лепавину и продубе своју духовну везу. Права вриједност и највећа вриједност књиге је у истинској помоћи људима. Распон људских ликова из глобалног села, које срећемо читајући ове духовне разговоре сеже од дјеце до стараца и свих је образовних и социјалних профила. Проблеми са којима се људи суочавају су тако сваковрсни, да ће скоро сваки човјек, који буде читао ову књигу, имати прилику да нађе духовни одговор и за неки проблем и за неку своју муку, или да препозна себе и да извуче за себе неку битну поуку. Књига као да је саму себе писала руком оца Гаврила, који је изузетно пажљив слушалац и захваљујући своме огромном духовничком и светогорском искуству, свакоме налази праву ријеч савјета , утјехе и даје смјерницу за даљи пут. При том се открива на једноставан и разумљив начин не само посебна поука, упућена конкретном саговорнику, већ и дубља теолошка порука без високоумља, које је тако страно изворном православном учењу. Тај духовно-педагошки аспект књиге је уочљив у подтексту цијеле књиге. Разговори су пренесени онако како су се спонтано развијали и хронолошким низом, из дана у дан како су вођени. Учињене су најминималније и најпотребније језичке и граматичке коректуре, тако да је и испуњен циљ да књига не изгуби на својој изворности и буде објављена без наметања вјештачке сколастичке концепције. Премда у помијесним Црквама постоји жива мисионарска и информативна дјелатност у интернет простору, редован директан разговор са духовником преко скyп-а тј. у виртуелном поднебљу ове врсте, до сада је била непознаница. Посебну вриједност ове књиге зато налазимо у свједочењу да једна технолошка новина, какав је интернет у животу Цркве и у контексту њене мисије може бити предност и на свестрану корист, а вриједност је вишеструка и у парадигматичном показивању како на правилан начин да се користимо технолошким предностима. Упада у очи чињеница да људе изгубљене у дијаспори или припаднике других вјера и народа, који се укључе у разговор, отац Гаврило упућује благо као изгубљене овце свакога на своје мјесто, своме јату и стаду. Те тако православни, углавном обичајни вјерници сазнају да је основа црквеног живота у правилном светотајинском животу своје локалне парохије, и у односу са својим парохијским свештеником. Књига обилује примјерима духовних савјета, који представљају и посебну врсту вјеронауке за онога који тек ступа на пут црквеног живљења. Посебна врста разговора да се препознати, када отац Гаврило води дијалог са својим дугогодишњим духовним чедима. То су почесто дјеца, чији духовни немири, питања и проблеми захтијевају од духовника компликованије "духовничке операције" и огромно стрпљење. Разговори оца Гаврила са овим саговорницима се понављају периодично. Тако се могу издвојити серије разговора са братом Петром, које попримају тако и литерарне квалитете и читају се и као занимљиво литературно штиво са својим заплетима и драмским моментима. Овдје, они који траже и постављају питање духовног очинства, могу илустративно да стекну појам о овом духовном принципу. Отац Гаврило нам се кроз књигу указује као јединствена духовничка личност, иако се сам у разговорима поставља наизглед веома повучено, више као слушалац и модератор разговора постављајући саговорника и његов проблем у датом трену као кључни проблем васељене. Овдје је тајна хришцанске љубави и односа духовника према чеду. Људи у својој немоћи и муци, и сами напустени и беспомоћни, налазе некога, ко им указује краљевску пазњу, и повраћа достојанство. Остаје утисак сувереног коришћења модерног медија и технологије у мисији Цркве на конкретном примјеру Скајпа. Плод подухвата на концу показује како у глобалном беспућу, наћи дубљи духовни смисао, незаборавити обећање Господње о Царству и шта нам је крајњи циљ. Други духовни подухват Архимандрита Гаврила из живота и виртуелног свијета, који ће такође ускоро бити у штампаној форми је "Духовна трибина" тј. још једно несвакидашње мисионарско искуство, која је трајало скоро двије године. Путем интернет презентације сајта Манастира Лепавине отац Гаврило покренуо је свакодневне духовне разговоре на разне вјерске теме путем цхат-програма. Ово је била духовна школа за многе од око 400 људи из цијелог свијета који су интернет везом учествовали кроз своје писање и идеје, при чему је у суверено духовно руковођење оца Гаврила остварило форму заједнице кроз колективне разговоре више учесника на задату духовну тему, тако да и овај иновативни духовнички подухват у виртуелном беспућу нашег времена у штампаној форми са интересовањем очекујемо. САДРЖАЈ Предговор, 8 Из духовничке преписке оца Гаврила, 10 Духовни разговори вођени преко програма Скајп, 26 Аналитички осврт на духовни рад оца Гаврила у веб простору, 415 Животопис архимандрита Гаврила (Вучковића), 423 Приказ књиге: Духовни разговори - књига prva на локацији манастира Лепавина Наслов: Духовни разговори 1: вођени преко програма Скајп Издавач: Манастир Лепавина Страна: 450 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15x21.5 cm Година издања: 2009 ИСБН:

Iz tiska je izašla nova publikacija u izdanju Kulturno-povijesnog instituta Bosne Srebrene u Sarajevu. Riječ je o novoj ediciji pod naslovom Colloquia franciscana, a predviđeno je da u potpunosti bude posvećena proučavanju franjevačke kulturne baštine. Stoga će u ovoj ediciji biti objavljivani tekstovi sa znanstvenih skupova što se održavaju u sklopu manifestacije Dani franjevačke kulturne baštine u Sarajevu, ali će uredništvo primati i druge vrijedne priloge. Prvi svezak ove edicije koji je nedavno objavljen na 710 stranica naslovljen je Zbornik fra Marka Karamatića. Uredništvo edicije sačinjavaju Mile Babić, Sanja Cvetnić, Dolores Grmača, Marijana Horvat, Marko Karamatić i Ivan Nujić, dok su recenzenti za prvi svezak bile Lada Badurina, Marija Pehar i Lahorka Plejić Poje. Urednica je ovoga zbornika bila Dolores Grmača, koja je u uvodu istaknula kako je ovaj prvi svezak nove edicije Colloquia franciscana osmišljen kao slavljeničko izdanje u povodu 70. rođendana fra Marka Karamatića, a nastao je na temelju izlaganja s manifestacije Dani franjevačke kulturne baštine u sklopu koje je održan znanstveni skup u profesorovu čast 1. i 2. prosinca 2017. na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu. „Sukladno s dobrim običajima obilježavanja važnih obljetnica u životu znanstvenika, sedam stotina stranica Zbornika fra Marka Karamatića simboličan je način iskazivanja poštovanja i zahvalnosti. Povezani s područjima fra Markovih istraživanja, radovi uključuju širok tematski i problemski opseg, zahvaćajući od teoloških tema preko povijesti umjetnosti, književne povijesti i napose franjevačke jezikoslovne i kulturne baštine”, napisala je urednica Grmača. U skladu s time, prilozi zbornika raspoređeni su u dvije cjeline. Prva cjelina sadrži 11 znanstvenih studija. Zbornik otvara teološki rad Bože Lujića Uloga hebrejskog načina razmišljanja u stvaranju povijesnoga mišljenja. Slijedi tekst Stjepana Duvnjaka Teologija slike II. Nicejskog sabora 787., zatim prilog Ivane Prijatelj Pavičić naslovljen Dvostruka relikvija iz Kraljvee Sutjeske kao nepresušna, izazovna tema za znanstvenike i muzealce, Sanje Cvetnić Slikarski settecento u Bosni rebrenoj: prijedlozi za Francesca Zugna i sljedbenika Pietra Antonija Rotarija te Andree Radošević Egzempli u Divkovićevim Besjedama i glagoljskim Disipulima prema djelu Sermones Discipuli Johannesa Herolta. Sljedeći tekst nastao je u suatorstvu Marijane Horvat i Sanje Perić Gavrančić pod naslovom Funkcionalna raslojenost jezika u Divkovićevim Besjedama. Urednica edicije Dolores Grmača potpisuje prilog Analiza razlika u izdanjima kratke inačice malog Nauka fra Matije Divkovića, a Ivo Pranjković Jezik bosanski aliti ilirički fra Stipana Margitića. Slijede tekstovi O transkripciji Lastrićevih homiletičkih tekstova Ruggera Cattanea, Protesti biskupa fra Alojzija Mišića protiv zločina Petra Jeleča te Pastoralni rad bosanskih franjevaca Ive Markovića. Druga cjelina zbornika sadrži tri raznolika i važna priloga. Prvi je Mile Babića u kojemu se osvjetljava mnogostrano djelovanje fra Marka Karamatića i donosi njegova bogata bibliografija koja je do trenutka pisanja priloga obuhvaćala 405 naslova. Drugi je prilog radionica Intertekstualne veze: franjevački ljetopisi – Andrić – suvremeni pripovjedači. Teorijski i praktični dijelovi radionice krovno su povezani književnim korpusom – frnjevačke kronijke iz 18. stoljeća, roman Gloria in excelsis Miljenka Jergovića, opus Josipa Mlakića i Knjiga o krilatom fratru Dragana Pavelića. Zbornik zaključuje svojevrsna monografija Čudna zemlja, čudni ljudi: Bosna i Hercegovina u međunarodnoj karikaturi između 1878. i 1918. koju je priredio Jozo Džambo. Zaključno je u uvodniku urednica Grmača objasnila kako raspon tematskih preokupacija i metodoloških pristupa u ovom slavljeničkom prvom svesku nove edicije Colloquia franciscana zrcale širinu znanstvenih, kulturnih i pastoralnih interesa fra Marka Karamatića: „Na koncu, pravi sadržaj fra Markova heterogenoga opusa nije samo o povijesti crkve, o povijesti umjetnosti, o teologiji, o franjevačkoj književnoj i umjetničkoj baštini, te o suvremenim i političkim događanjima nego i o važnosti načina na koji su konstruirani entiteti koji nas okružuju, ali i o uvjetovanosti i konstruiranosti naših identiteta. Upravo je u tomu važnost organiziranja Dana franjevačke kulturne baštine i mogućnosti razmjene razmišljanja i ideja koje vode prepoznavanju pravih sadržaja i kulturnih veza. Prvi svezak nove edicije donosi priloge koji predstavljaju nezanemariv doprinos proučavanju franjevačke kulturne riznice i kulturne povijesti Bosne i Hercegovine, a poticajni su i za daljnja proučavanja jednoga važnoga segmenta naše baštine.” Naklada edicije nalazi se na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu, na adresi Aleja Bosne Srebrene 111. Fra Marko Karamatić, ugledni franjevački znanstvenik, profesor, povjesničar i teolog svojim je znanstvenim, nastavnim, kulturnim i pastoralnim djelovanjem višestruko zadužio ne samo matičnu instituciju Franjevačku teologiju u Sarajevu, na kojoj predaje više od četiri desetljeća, nego i provinciju Bosnu Srebrenu te širu znanstvenu i kulturnu zajednicu organiziranjem brojnih znanstvenih skupova i postavljanjem temelja za proučavanje franjevačke kulturne baštine. Jedan od onih koji nikad ne odbija zaduženja i svaki svoj posao napravo savjesno, samozatajno i nenametljivo, fra Marko svojim raznovrsnim stvaralaštvom svjedoči o profesionalnoj odgovornosti intelektualca, profesora i bosanskog franjevca. – Dolores Grmača Sadržaj Uvodna riječ Božo Lujić: Uloga hebrejskog načina razmišljanja u stvaranju povijesnoga mišljenja Stjepan Duvnjak: Teologija slike II. Nicejskog sabora Ivana Prijatelj Pavičić: Dvostruka relikvija iz Kraljeve Sutjeske kao nepresušna, izazovna tema za znanstvenike i muzealce Sanja Cvetnić: Slikarski settecento u Bosni Srebrenoj: prijedlozi za Francesca Zugna i sljedbenika Pietra Antonija Rotarija Andrea Radošević: Egzempli u Divkovićevim Besjedama i glagoljskim Disipulima prema djelu Sermones Discipuli Johannesa Herolta Marijana Horvat, Sanja Perić Gavrančić: Funkcionalna raslojenost jezika u Divkovićevim Besjedama Dolores Grmača: Analiza razlika u izdanjima kratke inačice malog Nauka fra Matije Divkovića Ivo Pranjković: Jezik bosanski aliti ilirički fra Stipana Margitića Ruggero Cattaneo: O transkripciji Lastrićevih homiletičkih tekstova Petar Jeleč: Protesti biskupa fra Alojzija Mišića protiv zločina Ivo Marković: Pastoralni rad bosanskih franjevaca . NEKORIŠĆENA

Iz recenzije: Povijesni roman ’’Od Vukovara do Orašja’’ povezuje na vrlo dojmljiv način stradanje hrvatskog čovjeka poslije Drugoga svjetskog rata i onoga za vrijeme domovinske borbe za slobodu. U tragediji mladog svećenika iz Vukovara, koji se krajem četrdesetih godina, a da i sâm ne zna zašto, nalazi u zatvoru, oslikana je sudbina mnogih Hrvata nad kojima se komunistička Titova vlast iživljavala. U želji da kontrolira svakoga hrvatskog čovjeka, a napose intelektualca, Udba se služila svim metodama pritiska. U onim trenucima kada joj tortura nije donosila željene rezultate, kada nije uspjela slomiti slobodarski duh pojedinca, pribjegavala je poznatim zakulisnim igrama. Ali i tu se pokazuje da je život pun nepredvidivih događanja, da se smicalice mogu okrenuti u suprotnom smjeru, vratiti kao bumerang zločincima u lice. Umjesto zavođenja događa se ljubav koja razotkriva svu svirepost komunističke diktature, u kojoj ni najbliži nisu pošteđeni. Događanja iz prvog dijela romana govore na svoj način dojmljivo i o tome kako zlo ne može nikada u potpunosti potisnuti dobro. Partizanski časnik i vlasnik hotela u Vukovaru, obojica Srbi, u susretu s mladim hrvatskim stradalnikom, ukazuju na to da u životu nema crno–bijele slike, da uvijek postoje oni kojima je njihova čista savjest vrednija od svakog ugođaja, koji se ne daju zavesti nikakvim ideološkim prevarama, ni nacionalnim mitologijama. Kroz ironiju hrvatskoga književnika Lukende, kojega glavni junak romana susreće u zatvoru, progovara stoljetno iskustvo kako se učenici mogu odreći učitelja, ali teško onoga što su od njega naučili. Roman u tom duhu upućuje na to kako se Tito razišao sa Staljinom, ali ne i njegovom ideologijom jednoumlja, što će glavni junak romana osjetiti na svojoj koži. Drugi dio romana govori o tome kako male, beznačajne stvari mogu promijeniti smjer ljudskog života. Glavni junak romana, sada stariji svećenik, koji se kao stari emigrant u Njemačkoj, nakon što je pobjegao iz Jugoslavije, susreće devedesetih godina s nepoznatim mladićem, upada ponovno u vrtlog povijesnih zbivanja. U potrazi za unukom kojeg nema sudbina ga ponovno vodi u rodni grad Vukovar, u kojem proživljava sve strahote srpskog bombardiranja i četničkog divljanja. Završava ponovno u zatvoru u Jugoslaviji, ali ovog puta zajedno s mnogobrojnim zatočenim Hrvatima. Nakon razmjene dolazi na slobodu. Umjesto da se skrasi u svojoj kućici na jezeru u sigurnoj Njemačkoj, koja je tih godina proživljavala euforiju ujedinjenja, starac se vraća u rodni kraj svoje majke, u Orašje. Tamo postaje svjedok stradanja tamošnjega hrvatskog stanovništva, ali i herojske borbe mladih Hrvata protiv srpskog napadača. Ponovno proživljava vukovarske strahote. Sudbina ga veže ponovno uz samostan na Raščici, koji su tamošnji fratri pretvorili u vojnu bolnicu. U tom groznom paklenom okruženju susreće glavni junak nekadašnjega starog prijatelja iz studentskih dana, s kojim dijeli strahote rata i vodi razgovore, prepune lijepih sjećanja. U tom susretu napokon će saznati da nikada nije imao unuka, da je sve bila samo prevara. Napokon mu to potvrđuje i sâm lažni unuk, dok leži ranjen u bolničkoj sobi. Roman je, i pored bezbrojnih tragičnih događanja, ispunjen vedrim trenucima. Ukazuje na jednu važnu činjenicu o ljudskom životu koja kaže da je čovjek stvorenje koje može podnijeti puno više nego to pokazuju njegova krhka pleća. Govori i o tome da se čovjek može radovati, šaliti i smijati i u trenucima kada život visi o koncu. Na taj način i završava. Glavni junak izgubio je unuka kojeg nikada nije imao. Pa ipak zavolio ga je jer mu je njegova slučajna pojava u staračkom, pomalo dosadnom životu otvorila oči da sigurnost u životu nije sve. Ta spoznaja ga vraća rodnom kraju. Iako se možda radnja iz samog romana nije nikada ni dogodila, ona je na svoj način istinita, jer govori o bolnom iskustvu hrvatskog čovjeka s razdobljem komunističke diktature i srpske agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Dr. sc. Marko Lukenda

Autor - osoba Kabil, Namik Naslov Yesterday / Namik Kabil Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lijepa knjiž.) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2021 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 125 str. ; 20 cm Zbirka Savremena bh. književnost ISBN 978-953-8226-76-2 (Buybook, Zagreb) Namik Kabil (rođen 1968) odličan je pisac kojemu bi trebalo zabraniti da daje naslove svojim knjigama. Počeo je pristojno, prvim romanom „Sam“, a onda su uslijedili „Amarcord“ i „Isijavanje“, da bi nam ovih dana ponudio „Yesterday“. Nimalo ne sumnjam da on ima važne osobne razloge zbog kojih je posudio naslove Federica Fellinija, Stanleyja Kubricka i Paula McCartneyja, ali ni on ne bi smio nimalo sumnjati da nijednom njegovom čitatelju ti razlozi ne znače ama baš ništa. Svakome od nas te su riječi emocionalni okidači koji nas vraćaju u susret vlastitim gorkim sjećanjima (amari ricordi), privatnim ludovanjima i razmišljanjima o prolaznosti vremena. Tko ih poželi iznova upotrijebiti, trebao bi znati da se ne bori samo s talentom Fellinija, Kubricka i McCartneyja, nego i s emocionalnom popudbinom vlastite publike. Zanemarite li ovaj problem – a to je lako, dovoljno je da rasklopite svezak – Namika Kabila ćete zavoljeti. Sve njegove knjige, pa tako i „Yesterday“, svojevrsne su inventure što ih poduzimaju ljudi koje su okolnosti izvan njihova utjecaja razbacale u prostoru i stalno ih tjeraju da gledaju unatrag, prema nekadašnjim, prekinutim životima. Kabilova biografija u jednom je ključnom svojstvu tipična bosanskohercegovačka. Obilježena je, naime, naprasnim diskontinuitetima i novim počecima. Rođenjem Tuzlak, on je bio Trebinjac, pa Sarajlija (predratni), jedno je vrijeme taksirao i pokušavao biti još koješta (među ostalim, i filmaš) u Los Angelesu, da bi se na koncu vratio u Sarajevo, gdje veze na dva razboja, kao sineast (najpoznatiji je po scenariju za film „Kod amidže Idriza“) i prozaik. S takvom prtljagom iskustva ne treba čuditi što ga zaokupljaju teme odlazaka/povrataka, prošlosti koja se ne da pospremiti u ladicu i dopustiti ljudima da krenu dalje, krhkih identiteta i još krhkijeg pamćenja. „Yesterday“ je rahla, višeglasna knjiga, zbirka ispovijedi nekolicine (pretežno) nekadašnjih Sarajlija koji grad i u ovome vremenu još uvijek mjere metrom iz mladosti. I to kod njih nije, barem ne presudno, pitanje nostalgije, koliko stvar gole nužde. Jer, kako veli jedan od likova, „naše prošlosti nisu postepeno potiskivane onim što nadolazi, već su prekidane nožem, sjekirom, bombom i prevratom, i možda je to jedan od razloga zašto se toliko vraćamo. Fale dijelovi života, potrgani iz privatnih arhiva nedostaju stvarni, opipljivi dokazi boljeg vremena.“ Većina njih sezonski su povratnici: „Ljeti se grad napuni, dijaspora se sjati i tad uloviš neke trenutke bliskosti za koje nisi vjerovao da su još uvijek mogući. Najviše su se promijenili oni koji su najudaljeniji i rijetko dolaze. Odaju ih glasovi i osmijesi koji ipak sporije stare, bljesne porcelanska navlaka, zaiskri pogled dok pokušavaju povezati rasute godine. Onda se ide negdje sjesti, po mogućnosti na brdo, da se uz meso zabilježe ti susreti. Meso je ipak naša zakletva, nebitno je koliko je para na računu, glad je urezana dublje od slova na nadgrobnoj ploči.“ Unatoč činjenici što će mnogi s razlogom zaključiti kako je glavni lik ovoga romana samo Sarajevo, ovome čitatelju ipak se čini kako se prije i poslije svega radi o knjizi koja govori o starosti ili barem tužnom osvješćivanju činjenice da je zenit života prošao, da se krenulo nizbrdicom, a ubrzanje iz dana u dan biva sve veće. Kabilovi junaci (vršnjaci!) proživljavaju dvostruku muku: stare uspomene sve više blijede i sve su nesigurniji oko toga jesu li se stvari doista dogodile onako kako ih oni pamte, a sve je manje vremena da bi stvorili neke nove uspomene. Zato je savršeno svejedno jeste li Sarajlija (odnosno, šire gledano, Bosanac) ili, recimo, Splićanin i Dalmatinac. Dovoljno je da ste prešli sličnu kilometražu i da vas muče slični strahovi – u ovoj ćete knjizi pronaći i svoju priču. A da je Kabilov svijet ustvari naš, potvrdit će i neki drugi uvidi. Na jednome mjestu pisac iz usta svoga lika obrazlaže kako su komunalni nered i svakovrsne devastacije postali bosanska stvarnost u kojoj je vrlo lako nazreti i hrvatsku: „A znaš li zašto su naše ulice izbušene i prljave, rijeke zagađene, a planine i brda zatrpane smećem i mamutskim projektima? Zato što mi prostor van naših kuća, gdje se kuhinjske pločice varikinom ribaju, a rese na ćilimu češljem ravnaju, uopšte ne doživljavamo kao svoj prostor. Ovo nije naša zemlja! Džaba nam navijački urlici i iscjepkani katastar, pokazujemo to svojim odnosom dok preskačemo blato i nijemo gledamo plastične kese koje se pored puta vijore kao zastave nacionalnog ponosa.“ Namik Kabil je filmski redatelj i pisac. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film Kod amidže Idriza. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu 2007. godine, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Igrani film Čuvari noći, za koji je napisao scenarij i režirao ga, imao je 2008. godine svjetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je romana Sam, Amarcord i Yesterday, kao i nekoliko drama. Živi u Sarajevu. MG2

Gistav Flober Gospođa Bovari Tvrdi povez Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Narodna knjiga Biblioteka Mona Liza Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari+ poklon knjiga Prostodušno srce Meki povezSve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber TibodeSve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti.Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi.Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije.Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti.Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3]Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4]Književni opusFloberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta.U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč.Gospođa BovariDeo rukopisa iz Gospođe BovariPrvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta.Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica.Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6]SalamboSalambo, Gaston Busjer (1907)U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7]Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2]Sentimentalno vaspitanjeGodine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8]Ostala delaSasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina.Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti.DelaGlavni radoviRêve d`enfer (1837)Memoirs of a Madman (1838)Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857)Salambo (Salammbo) (1862)Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869.Le Candidat (1874)Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874.Tri priče (Trois contes), 1877.Le Château des cœurs (1880)Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9]Dictionary of Received Ideas (1911)Souvenirs, notes et pensées intimes (1965)АдаптацијеThe opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella HérodiasThe opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novelThe unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel.Eight films titled Madame Bovary.La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille ErlangerKorespondencijaSelections:Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001)Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997)Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972)Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985)Correspondence with George Sand:The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari + poklon knjiga Gistav Flober Prostodušno srce Meki povez Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Gistav Flober Gospođa Bovari Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Biblioteka Mona Liza Izdavač Narodna knjiga Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta redakcije! „Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada jednog vrelog letnjeg dana sredovečni činovnici Buvar i Pekiše slučajno odaberu istu klupu na kojoj će sesti da predahnu, otpočinje prijateljstvo kakvo se retko sreće u istoriji književnosti. Uprkos fizičkim razlikama, krupni Buvar i sitni Pekiše otkrivaju da imaju pregršt sličnosti u karakteru i stavovima, koje ne odlikuje baš prevelika inteligencija. Nakon iznenadne vesti o dobijenom nasledstvu, odlučuju da napuste Pariz i pređu na selo, što pokreće niz komičnih epizoda. Naši junaci se okušavaju u najrazličitijim naukama – poljoprivredi, hemiji, arheologiji, arhitekturi, politici, religiji, pa čak i medicini… Iako o ništa ne znaju o ovim oblastima, to ih neće sprečiti da iskopavaju fosile i leče teško obolele ljude. Ovo poslednje Floberovo, možemo slobodno reći remek-delo, predstavlja satiričan, na mahove urnebesan prikaz francuske buržoazije XIX veka, njenih konvencija, stereotipa i ograničenosti. Flober je roman Buvar i Pekiše zamislio kao svoje životno delo, pa je u procesu istraživanja pre nego što je započeo sa samim pisanjem pročitao čak 1500 knjiga. Iako ne u potpunosti zaokružen i tek posthumno objavljen, (rukopis od 4000 stranica sastavila je autorova sestričina nakon njegove prerane smrti), Buvar i Pekiše će ostati jedno od najznačajnijih i najzanimljivih dela svetske književnosti, a njegovi protagonisti koji prave cirkus u provinciji – legendarni književni duo. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Bela Hamvaš, na svoj originalni esejistički način, čini dostupnim saznanja, koja su teško izreciva; upoznat sa svim svetskim baštinama, posmatrano geografski i u smislu naroda u kojima su korenjene, on izvlači veličanstveni zaključak: Da se, u suštini, radi o JEDNOJ JEDINOJ baštini, čime potvrđuje osnovnu misao "ad vite" (ne dva). Sve je Jedno, sve je Celina. Komplet tri knjige: Duhovna baština drevnog čovečanstva 1 i 2 i Hrišćanstvo. Knjiga je sačinjena od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema“. Na ovom mestu neću prekucavati ceo sadržaj knjige, ali ću navesti celine po delovima: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. Bela Hamvaš, već na početku knjige, piše o „zavesi“ koja se prosto rukom može opipati, i koja predvaja ono što je kod nas a nalazi se ispred zavese, i ono što je iza zavese, i što možemo samo nagađati. Kao da su dva potpuno različita doba predvojena zavesom: Vreme koje prethodi otprilike šeststotoj godini pre Hrista, i doba koje je potom sledilo. Ako bolje razmislimo, zaista je neverovatno da vreme, relativno nam blisko u odnosu na neku „praistoriju“, bude tako nesaznatljivo i nerazumljivo za nas, „današnje“ ljude. Zna se da je Lao Ce bio stariji od Kunfučija, ali ne toliko da bi se opravdalo gubljenje njegove ličnosti u tami, dok o Konfučiju postoje podrobne informacije, čak i iz njegovog privatnog života. Isto se zapaža i kod Heraklita (bolje „poznat“) i Pitagore (tek nešto stariji od Heraklita, ali prilično „legendaran“). Interesantno je sa kojim ličnostima se završava „vreme iza zavese“: reč je o Lao Ceu (i Konfučiju), Budi, Zaratustri, Totu, Pitagori (i Heraklitu), a još je interesantnije da je „spuštanje zavese“ ostalo zabeleženo kao intenzivan iskustveni osećaj kod ljudi koji pripadaju različitim podnebljima. Buda je govorio o „vremenu kada se svet okreće prema unutra“ (tada se i bića okreću ka unutra), i „vremenu koje se izvrće prema spolja“ (tada bića tonu u život). U usmenom predanju, ali i pisanim izvorima, promena koja je usledila oko šeststote godine pre Hrista istovetno se ocenjuje, „kao stupanje ljudske istorije u krajnje razdoblje tamnog perioda“. Nestalo je bivstvo, a preostao je samo život. U nekoliko godina, ljudi su postali „slepi kod očiju“ i zaglupljeni. Nisu vredele opomene Heraklita i Pitagore, nije vredelo Konfučijevo poređenje vremena Velike Zajednice (kada je na zemlji bio Tao, svet pripadao svima, a ljudi nisu znali za laž i prevaru), i vremena Malog Blagostanja (kada svet postaje individualno vlasništvo, sa pojavom prevare i laži, kao i oružja), nisu pomogli stihovi Lao Cea: „Ljudi su napustili Tao: tako su nastali moral i obaveza. Javili su se pamet i poznavanje: tako su nastale velike laži“. Najtragičnija posledica po ljude ogleda se u nestanku osećaja za razlikovanje bivstva i života, i nestanku instinkta koji ume da ostvari bivstvo u životu. Dakle, bivstvo se srozalo na život. Hamvaš to potvrđuje citatima iz svete knjige drevnih Iranaca, Zend Aveste (o ubavom i čistom carstvu Džem Šida, nasred koga je izgrađeno devet mostova), i dela koje se obično naziva „apokrifnim“ – Knjige Enohove (o predskazanju strašnog suda). A ono što je car Džem Šid iz Zend Aveste, to je drevni kralj Huang Ti (iz kineske baštine), Manu (iz hinduističke baštine), Menes (iz egipatske baštine), Minos (iz grčke baštine). On, i svi oni, oličenje su drevnog Čoveka-Duha. U jevrejskoj baštini, to je Adam (Prvi i Izvorni čovek). A Džem Šidovo carstvo Ver je ono, što je više upamćeno pod nazivom Zlatno doba, vreme mira, lepote i plodnosti, ne kao zamišljeni ideal, nego kao stvarno postojeće, kao realitet ostvaren na zemlji. Tada su se „duhovne i božanske sile slobodno i bogato prelivale u ljudsku sudbinu, u život zajednice, u prirodu i u materiju, prosvetljivale, posvećivale i činile potpunim sve što je živelo na zemlji. Vidljivi svet se na prirodan način dopunio nevidljivim. To je život učinilo bivstvom; to ga je učinilo celim, potpunim, jedinstvenim. To je obeležje zlatnog doba: bivstvo“. Veza Džem Šidovog carstva sa pomenutim „duhovnim i božanskim silama“ uspostavljena je izgradnjom napred navedenih devet mostova, od kojih je, prema svetim knjigama, ostao samo jedan – Kinvat, koji povezuje vidljivi i nevidljivi svet, Nebo i Zemlju, materijalnu i duhovnu kreaciju. Zaključujemo da je zlatno doba isto što i bivstvo, potpuna celina, Velika Zajednica. Kraj tog doba ujedno označava početak apokalipse, zatvorenog života, raspolućenosti, razlomljenosti i laži, vremena čiji konac označava strašni sud. U nekom smislu, Zlatno doba je preduslov apokalipse. Patnja, greh i neprilika su to što jesu, zato što je u čoveku budna svest o zlatnom dobu. Jer, svaka negativnost jeste negativnost samo upoređena sa pozitivnošću. Tako i apokalipsa jeste apokalipsa tek upoređena sa zlatnim dobom, praslikom pravog i punog života, odnosno bivstvom „kojega se svi sećamo uz pomoć anamneze“. Možemo li se iz poremećenog i rasturenog života, iz života mogućnosti bez ispunjenja, koji oličava apokalipsa, „vratiti“ u zlatno doba, odnosno izbeći apokaliptično razrešenje u obliku strašnog suda, kao objavljenja presude Boga-Duha? Bolje rečeno: Možemo li ponovo ostvariti bivstvo, a samim tim uspostaviti zlatno doba? Neka odgovor na to bude povezan sa našim suštinskim saznanjima i otkrovenjima onoga što je već zapreteno u nama, sa objavljenjem bivstva u nama, bivstva koje smo prekrili koprenama lažnog i lagodnog života. Tako sam, otprilike, shvatio krajnju ideju Hamvaševog dela. U postovima koji će (nadam se) slediti, pokušaću to i da objasnim, očekujući da još neko da svoj doprinos (za razliku od teme „Scientia sacra II – Hrišćanstvo“). Doprinos ne mora da bude uzročno i nužno povezan sa prethodnim čitanjem ove knjige. Dovoljno će biti da se navedu vlastita razmišljanja na suštinske teme, navedene u ovom početnom prikazu Hamvaševog dela, uzimajući u obzir i one, koje će se kasnije navoditi, sve do isteka decembra. Naslov: Scientia Sacra, komplet 3 knjige Izdavač: Draslar Partner Strana u boji: 833 Pismo: latinica Format: cm ISBN:

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Dizajn Bole Miloradović Prelepo izdanje jednog od najvećih romana svetske književnosti. „Gospođa Bovari“, roman Gistava Flobera, francuskog romanopisca, objavljen 1857. godine. Po objavljivanju roman je izazvao skandal. Knjiga je doživela buran uspeh, ali je pisac bio optužen za povredu javnog morala od strane pariskog suda za prestupe. Oslobođena je zahvaljujući odličnom advokatu Senardu. Gospođa Bovari je remek-delo realizma po realističnoj književnoj doktrini (studija karaktera, analiza osećanja, izbor pojedinosti), po savršenom stilu, te po moralnoj pouci (Ema Bovari prikazuje duh cele jedne epohe, a ne samo romantičnim sanjarenjima uništenu ženu). Tema dela je ispraznost braka i malograđanske sredine. Isprepliću se motivi ljudske ograničenosti i osrednjosti. Izvor i građu za ovo delo Flober je pronašao u nekom novinskom izveštaju koji mu je poslužio kao inspiracija (nije redak slučaj da književnici posežu za takvim oblikom inspiracije, npr. Dostojevski se služio sudskom hronikom). Vreme i prostor obuhvata hronotop provincijskog gradića s gustim lepljivim vremenom koje puzi unutar prostora. Likovi su socijalno motivisani, socijalno reprezentativni. Pripovedač je nepristrastan, njegova se osobnost ne zapaža, pisac se poistovjećuje s unutarnjim svetom likova, služi se jezikom koji reprodukuje reči ili svest određenog lika, ali to ne naglašava posebno već pripoveda u 3. licu. Ovaj roman kritika često ocenjuje kao životopis malograđanske preljubnice, epopeju provincijske bede, a stilski kao antiromantičarski romantizam. U razotkrivanju iluzija Flober zapravo razotkriva sebe i svoju intimu, što je najbolje izrekao rečenicom: `Gospođa Bovari, to sam ja!` Fabula romana Šarl Bovari, seoski lekar i udovac, ženi se ljupkom devojkom Emom Ruo. Ema je kći imućnog seoskog gospodina. Ranu mladost i školovanje provela je u manastiru uršulinki gde često kradom čita zabranjene romantične ljubavne romane u koje uranja svom silinom svoje mašte. Od braka je očekivala ostvarenje svojih romantičnih snova, sreću i mir, no ubrzo se pita: Bože, zašto sam se udala? Dobroćudni Šarl svim svojim jednostavnim srcem ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraćena. Međutim, mlada žena vrlo brzo shvata raskorak između svojih snova i monotone jednoličnosti svakodnevnog malograđanskog života. Njen duh vapi za pustolovinama. Nakon selidbe u Jonvil Ema upoznaje pristalog advokatskog pripravnika Leona s kojim se počinje tajno sastajati. Leon odlazi u Pariz, a Ema, željna ljubavnih pustolovina, predaje se ljubavnoj vezi sa elegantnim baronom Rodolfom. Sledi ljubavna romansa uz vatru kamina, izlete u prirodu... Potpuno zapušta Šarla, kuću, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim haljinama i svojim sada uzbudljivim životom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu. U početku Rodolf pristaje, ali joj kasnije šalje pismo u kojem objašnjava da je odustao od bega. Ema je potpuno skrhana, doživljava slom nerava. Šarl je pokušava utešiti, pokazuje potpuno razumevanje, brine se za dete, vraća sve dugove i ne pitajući kako su nastali. Ona ponovo živi teško podnoseći dosadu svakodnevnog života. Šarl je želi razvedriti i zabaviti te je odvede u pozorište u Ruan. Tamo susretne Leona i obnovi s njim stari flert, ali kod Leona sve više raste zasićenost Emom. Ema je upadala u sve veće dugove u težnji da ostvari svoje želje za raskoši i sjajem. Sav ostali svet bio je za nju izgubljen, bez određena mesta i kao da nije ni postojao. Što su joj, uostalom, stvari bile bliže, to više su se od njih odvraćale njene misli. Sve što ju je neposredno okruživalo, dosadno selo, glupi malograđani, osrednji život, činilo joj se izuzetkom u svetu, pukim slučajem, koji ju je držao u svojim okovima, dok se izvan toga kruga protezala unedogled neizmerna zemlja blaženstva i strasti. Očajna zbog pretnje prisilne naplate dugova odlazi Rodolfu. Moli ga da je spasi od dugova, ali on je odbija. Ema je poražena i ponižena. Dok sudski izvršitelj popisuje stvari u porodičnoj kući: Bila je tako tužna i tako mirna, u isti mah tako mila i tako povučena, da si u njenoj blizini osećao kako te obuzima neki ledeni čar, kao što te u crkvama hvata zima od hladnoće mramora, koja se meša s mirisom cveća. Ne može prihvatiti poraz i ponovni povratak u dosadu svakodnevnog života te radije bira beg u smrt. Ispija otrov i umire. Šarl, jecajući, sav kao lud, u očaju govori svojoj umirućoj ženi: Zar nisi bila srećna? Jesam li ja možda kriv? Činio sam ipak sve što sam mogao! Uskoro i on umire ostavljajući iza sebe nezbrinuto dete. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; Ruan, 12. decembar 1821 — Ruan, 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma.[1] Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).[2] Biografija Gistav Flober Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[3] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[4] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[5] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[6][7] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[7][8] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[3] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[9] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), posthumno 1881.[10] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Adaptacije The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993) Biografske i druge srodne publikacije Allen, James Sloan, Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life,. Frederic C. Beil. Allen, James Sloan (2008). Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-35-6. Brown, Frederick, Flaubert: a Biography, Little, Brown. Brown, Frederick (2006). Flaubert: A Biography. Little, Brown. ISBN 978-0-316-11878-1. Hennequin, Émile, Quelques écrivains français Flaubert, Zola, Hugo, Goncourt, Huysmans, etc., available at the Gutenberg website as E-text N° 12289 Barnes, Julian (1984). Flaubert`s Parrot. London: J. Cape. ISBN 978-0-330-28976-4. Fleming, Bruce, Saving Madame Bovary: Being Happy With What We Have,. Frederic C. Beil. Fleming, Bruce Edward (2017). Saving Madame Bovary: Being Happy with What We Have. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-53-0. Steegmuller, Francis, Flaubert and Madame Bovary: a Double Portrait, New York: Viking Press; 1939. Tooke, Adrianne (2000). Flaubert and the Pictorial Arts: from image to text. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815918-6. Wall, Geoffrey (2001). Flaubert: a Life. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21239-2. Various authors, The Public vs. M. Gustave Flaubert, available at the Gutenberg website as E-text N° 10666. Sartre, Jean-Paul. The Family Idiot: Gustave Flaubert, 1821–1857, Volumes 1–5. . University of Chicago Press. 1987.. Patton, Susannah (2007). A Journey into Flaubert`s Normandy. Roaring Forties Press. ISBN 978-0-9766706-8-1.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Јованчевић, Добривоје Наслов Информбиро у Беранском и Андријевичком срезу / Добривоје-Дојо Јованчевић Врста грађе књига Језик српски Година 1996 Издавање и производња Беране : Информативни центар, 1996 (Београд : Брза штампа) Физички опис 405 стр. : илустр. ; 22 cm. ISBN 86-7200-007-2 Напомене Тираж 500. Предметне одреднице Информбиро -- Беране Информбиро -- Андријевица istorija berana i andrijevice Informbiro Izvor: Wikipedia Idi na navigacijuIdi na pretragu Kominformski blok nakon raskola Tita i Staljina. Komunistički informacioni biro (pun naziv: Informacioni biro komunističkih i radničkih partija; skraćeno Informbiro ili Kominform) je bila istočnoevropska organizacija komunističkih partija koja je delovala od 1947. do 1956. Kominform je predstavljao prvu međunarodnu organizaciju komunističkih partija nakon raspuštenja Kominterne u drugom svetskom ratu. Kominform je osnovan 1947. godine sa sedištem u Beogradu, kao jedan od temelja Istočnog bloka, nakon raspada antihitlerovske koalicije i početkom hladnog rata. Kominform je imao ukupno tri zasedanja. Prvo je održano u Beogradu (decembar 1947.), drugo u Bukureštu (jun 1948.) i treće u Budimpešti (novembar 1949.). Samo godinu dana nakon osnivanja, Kominformbiro se okrenuo protiv KPJ, koja je odbila da se povinuje Staljinu. Period neprijateljstva je trajao sve do početka "destaljinizacije" 1953. godine. Ubrzo potom, 1956. godine dolazi do nestanka Kominformbiroa. Izraz Informbiro ili rezolucija Informbiroa je na prostoru bivše Jugoslavije postao sinonim za period u kome se jugoslovenski režim na čelu s Titom i KPJ ogradio od Staljinovog SSSR-a, a što je dovelo do početka neprijateljstva tadašnje Jugoslavije sa novostvorenim Istočnim blokom, ekonomske krize, ratnih napetosti i pojačanja unutrašnje represije prema stvarnim ili navodnim pristašama Staljina u Jugoslaviji čiji je najzloglasniji simbol Goli otok. Na osnovu jugoslovenskih podataka od 468.175 članova KPJ i 51.612 kandidata za člana KPJ, za Rezoluciju Informbiroa izjasnilo se 55.000 komunista.[1] Svi "informbirovci" su bili isključeni iz partije, a 16.312 lica su bila podvrgnuta represalijama i zatvoreni u specijalne koncentracione logore na ostrvima Jadranskog mora - Goli otok i Grgur.[1] 1 Osnivanje Informbiroa 2 Počeci sukoba Tita i Staljina 3 Prva rezolucija Informbiroa protiv KPJ u Bukureštu 4 Otvorena borba Informbiroa i KPJ 5 Druga Rezolucija Informbiroa protiv KPJ u Budimpešti 6 Pomirenje Moskve i Beograda 7 Raspuštanje Informbiroa Raspuštanje Informbiroa Posle prvih rehabilitacija u Sovjetskom Savezu, i u ostalim zemljama Lagera izvršene su, negde u celini, a negde delimično rehabilitacije nevino osuđenih i pogubljenih komunista. Matijaš Rakoši je rehabilitovao Lasla Rajka i preuzeo odgovornost. Vlka Červenkova smenjuju sa funkcije premijera. Istovremeno Todor Živkov rehabilituje Trajča Kostova. Među najteže posledice Staljinove politike u DR Nemačkoj Valter Ulbriht navodi "pogrešne odluke prema Jugoslaviji i kršenje socijalističkih zakonitosti." U Čehoslovačkoj puštaju na slobodu Artura Londona. KP Kine osuđuje politiku Staljina. U to vreme nikoga više nije iznenadilo ni saopštenje o raspuštanju Informacionog biroa. Ono glasi: Stvaranje Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija 1947. godine odigralo je pozitivnu ulogu za otklanjanje podvojenosti među komunističkim partijama, stvorene posle raspuštanja Kominterne, predstavljalo je značajan faktor jačanja proleterskog internacionalizma u redovima međunarodnog komunističkog pokreta i daljeg okupljanja radničke klase i svih trudbenika u borbi za čvrst mir, demokratiju i socijalizam... Komunističke i radničke partije bez sumnje će i dalje prema svom nahođenju i uzimajući u obzir konkretne uslove svoga rada, vršiti međusobnu razmenu mišljenja o zajedničkim pitanjima borbe za mir, demokratiju i socijalizam, zaštite interesa radničke klase i svih trudbenika, mobilizacije narodnih masa za borbu protiv ratne opasnosti i uporedo s tim razmatrati pitanje saradnje s partijama i tendencijama koje su orijentisane ka socijalizmu, kao i sa drugim organizacijama koje teže jačanju mira i demokratije... Nakon zvaničnog saopšenja o raspuštanju Informbiroa, prestao je da izlazi njegov glasnik "Za čvrst mir i narodnu demokratiju", kao i većina drugih glasnika. Informacioni biro komunistističkih partija je zvanično raspušten 17. aprila 1956. godine. Vidi još Sovjetska isporuka naoružanja Jugoslaviji Grčki građanski rat Balkanska federacija Raskol Tita i Staljina Goli otok Titoizam Izvori Rezolucija Informbiroa i 1948. godina u očima ruski historičara i istraživača „Šezdeset godina rezolucije Informbiroa”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-07. Pristupljeno 2014-11-16. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 336), Beograd, 1989. „Slavko Ćuruvija: Ja, Vlado Dapčević”. Arhivirano iz originala na datum 2015-07-24. Pristupljeno 2014-08-10. Literatura V Kongres Komunističke partije Jugoslavije-Izveštaji i referati, Beograd, 1948. Osmo redovno zasedanje Narodne Skupštine FNRJ-Ekspoze, Edvarda Kardelja i Moše Pijade, Beograd, 1949. Veljko Vlahović, Šest godina postojanja narodne države, Beograd, 1949. Bela knjiga o neprijateljskoj politici Vlade NR. Albanije prema Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, Beograd, 1961. Vladimir Dedijer, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, 1980. Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knj.I-III, Rijeka, 1981-1984. Grupa autora, Istorija Saveza Komunista Jugoslavije, Beograd, 1985. Dragan Marković, Istina o Golom otoku, Beograd, 1987. Branko Petranović i Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918-1988, Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1988. Vanjske veze Kuda vodi nacionalizam Titove grupe? ("Pravda", 8. decembar, 1948.) Rezolucija Informbiroa i 1948. godina u očima ruski historičara i istraživača Šezdeset godina rezolucije Informbiroa Arhivirano 2016-03-07 na Wayback Machine-u pru Komunizam pru Savez komunista Jugoslavije Normativna kontrola Uredi na Wikidati WorldCat identitetiVIAF: 269853024LCCN: n84223337ISNI: 0000 0001 2225 4843GND: 5131329-7BNF: cb124728635 (podaci)NDL: 00566520NKC: kn20050503027 Kategorije: Nastanci 1947.Prestanci 1956.Političke organizacijeKomunističke partijeIstočni blokMeđunarodni odnosi Sovjetskog SavezaHistorija JugoslavijeHistorija Balkana Osnivanje Informbiroa Staljin je rujna 1947. obnovio neku vrst reducirane i regionalne Kominterne - Informacioni biro komunističkih partija. Ovo novo telo je osnovano u jesen, 27. septembra 1947. godine u Poljskoj. Članicama Kominforma postale su vladajuće komunističke partije SSSR-a, Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunjske, Bugarske i Jugoslavije, kao i komunističke partije Francuske i Italije.[2] Na sastanak nisu bile pozvane KP Grčke (gde je tada bio građanski rat), KP Kine (koja se tada nalazila u teškoj borbi sa Čang Kaj Šekom), KP Engleske, kao ni komunističke partije Španije i Portugala. Pored odluke da se osnuje Informbiro, doneta je i odluka da sedište Informbiroa bude grad Beograd. Neki smatraju da je razlog tome kako bi se "udovoljila Titova taština" i nadzirali njegovi potezi.[2] Prvi zvanični sastanak novoosnovanog Kominforma se održao u Beogradu u decembru 1947. Za ovu svrhu sagrađen je današnji hotel Metropol u Beogradu, gde su sastanci održavani svakog dana. Raspravljalo se o redakciji organa Kominforma. Odlučeno je da se čitava redakcija bila u rukama predstavnika SKP Pavela Judina. Za ovu svrhu, Judin je iz Moskve dovodio Sovjetske novinare. Privremeno predstavništvo novog lista se nalazilo u tadašnjoj zgradi lista "Borba". Počeci sukoba Tita i Staljina Glavni članci: Balkanska federacija i Grčki građanski rat Tihi sukob između Moskve i Beograda tinjao je još od osnivanja Kominforma. Došlo je do prvih razmimoilaženja na relaciji Beograd-Moskva naročito po pitanju Balkanske federacije. Staljin je javno iskritikovao Georgi Dimitrova i ocenio da je ta odluka preuranjena. Staljinu nije odgovarala Titova vodeća uloga u Albaniji i Grčkoj, gde je tada besneo građanski rat. Bojao se da će jugoslavenska potpora grčkim partizanima izazvati sukob sa Zapadom, na što SSSR nije bio spreman.[2] Prva mera je bila ta što su Sovjeti iz Jugoslavije povukli svoje vojne stručnjake pod izgovorom da se prema postupalo neprijateljski. U Jugoslaviji su posle ovoga poskidani portreti sa likom Staljina, a Titovi su nestajali u istočnim zemljama. Potom su krenuli sukobi dopisima. Staljin je na čelo KPJ želio postaviti lojalnije kadrove poput Andrije Hebranga. On je, od ožujka do svibnja 1948., u tri tajna pisma upućena vodstvu KPJ, pokušavao izazvati raskol u jugoslavenskom vrhu.[2] Na sastanku CK KPJ koji se sastao da odgovori na Staljinovo pismo, Tito je rekao: Wikiquote „Primiti pismo SKP(b), to je zabluda. I oni moraju da saznaju da je to zabluda. Primiti pismo, znači biti podlac, priznati ono što nije. Mislim da imamo pravo da govorimo na ravnoj nozi sa Sovjetskim Savezom... Kod njih postoji duboko nerazumijevanje onoga što se desilo kod nas... Ti si Crni, sebi uzeo pravo da više voliš SSSR od mene... Naša Partija je čista kao sunce. Ti, Crni, hoćeš da razbiješ njeno jedinstvo, hoćeš da razbiješ njeno rukovodstvo koje već jedanaest godina radi zajedno. To je rukovodstvo vezano krvlju sa narodom. Mi smo taj narod pozivali da daje najveće žrtve. Taj narod ne bi nas htio da trpi ni jedan dan kad bismo se pokazali nedostojni tih žrtava...[3]“ (Tito) CK KPJ je odgovorio svojim pismom od 13. aprila 1948. Staljin potom zakazuje novo zasedanje Informbiroa u Bukureštu koje će raspravljati o situaciji u Jugoslovenskom CK. Tražio je da jugoslavensko rukovodstvo pošalje delegate na ovo zasedanje, a po mogućstvu da i sam Tito dođe. Tito mu je parirao uhićenjem Hebranga te odbijanjem da se suoči sa sovjetskim kritikama na zasjedanju članica Informbiroa što je zakazano u Bukureštu za konac lipnja 1948.[2] Prva rezoluci

**** FLOMASTEROM OBOJEN KNJIŽNI BLOK **** GARSILASO DE LA VEGA EL INKA KRALJEVSKI KOMENTARI O INKAMA Prevod - Gojko Vrtunić i Radoje Tatić Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1975 328 strana 20 cm Edicija - Svetski klasici Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: KNJIGA PRVA І Opis Perua II Idolopoklonstvo i božanstva kojima su se klanjali pre Inka III Poreklo Inka, kraljeva Perua IV Osnivanje Kuska, kraljevskog grada V Osvajanja prvog Inke Manko Kapaka VI Dve istorijske legende o poreklu Inka VII Obećanje pisca u vezi sa istorijom VIII Naselja osnovana po nalogu prvog Inke ІX Učenje koje je Inka prenosio svojim podanicima X Počasna obeležja koja je Inka davao svojima XI Druga počasna obeležja i naziv Inke XII Imena i nadimci koje su Indijanci davali svom kralju XIII Tectameot i smrt Inke Manko Kapaka XIV Kraljevska imena i njihovo značenje KNJIGA DRUGA I Prinošenje žrtava Suncu ІІ Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki III Podelili su imperiju na četiri pokrajine Registrovali su podanike IV Dva zadatka dekuriona V O nekim zakonima koje su Inke primenjivali u svojoj državi VI život i dela Sinfi Roke, drugog kralja Inka KNJIGA TREĆA І Opis hrama Sunca i njegovih velikih bogatstava ІІ omanastiru hrama i osvetilištima posvećenim Mesecu, zvezdama, grmljavini, munji i dugi III Ime vrhovnog sveštenika i drugi delovi hrama IV mesta za prinošenje žrtava i međa na kojoj su se izuvali idući u hram. Izvori koje su imali V O zlatnom vrtu kome je bilo mnogo sličnih u toj kraljevini i drugim bogatstvima hrama VI O čuvenom hramu na Titikaki i o njegovim legendama i predskazanjima KNJIGA ČETVRTA I Dom devica posvećenih Suncu II Propisi i poslovi izabranih devica III Obožavanje stvari koje su pravile izabranice i zakon protiv onih koji bi ih napastvovali IV Postojale su i mnoge druge kuće izabranica Potvrđuje se strogi zakon V O ostalim ženama koje su čuvale devičanstvo i o udovicama VI O princu Jahuar Huakaku i značenju njegova imena VII Idoli andskih Indijanaca i osvajanje Karka VIII Rasuđivanje staraca i kako primiše Inku IX Inka Jahuar Huakak, sedmi kralj, njegove strepnje, osvajanja i nemilost kraljevića X O poruci koju je jedna avet dala kraljeviću da je odnese svome ocu XI Savetovanje Inka o opomeni duha XII Pobuna Tanka i njihovi nekadašnji podvizi XIII Inka napušta grad akraljević ga brani KNJIGA PETA I Inka Virakoća dobija vest o neprijatelju i o pomoći koja mu pristiže II Jedna veoma krvava bitka i lukavstvo koje donese pobedu III Velikodušnost kraljevića Inke Virakoće posle pobede IV Kraljević ide za pobeđenima, vraća se u Kusko, sreće se sa ocem i lišava ta prestola V O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima VI Inka Virakoća naređuje da se izgradi hram u znak sećanja na strica duha VII Glavna slika i darivanje onih koji mu pomogoše VIII Nove provincije koje Inka pokorava i kanal za navodnjavanje pašnjaka IX Inka obilazi svoju imperiju, dolaze poslanici nudeći podaništvo X Bekstvo hrabrog Huankohualjua iz države Inka XI Dade ime svome prvencu. Predskaza dolazak Španaca KNJIGA ŠESTA I Način građenja i ukrasi kraljevskih dvorova II Izrađivali su od zlata i srebra sve što su upotrebljavali kao ukras u kraljevskim kućama III Sluge u kraljevom dvoru i nosači kraljevske nosiljke IV Sala za razonodu i druge stvari u kraljevskim dvorovima V Kako su sahranjivali kraljeve: pogreb je trajao godinu dana VI Svečani lovovi koje su kraljevi priređivali po celom kraljevstvu VII Pošte, glasonoše i poruke koje su prenosili VIII Računali su pomoću konaca i čvorova: računcije su uživale veliko poverenje IX O tome šta su beležili svojim računicama i kako su ih tumačili H Inka Paćakutek obilazi imperiju. Pokoravanje naroda Huanka XI Glavni praznik posvećen Suncu i kako su se pripremali za njega XII Obožavali su Sunce. Išli su u njegov dom Žrtvovali su jagnje XIII Predskazanja prilikom prinošenja na žrtvu i kako su za to pripremali vatru XIV Nazdravljaju jedni drugima i kojim redom XV Proglašavali su Inke vitezovima, i kako su ih stavljali na probu XVI Morali su umeti da prave za sebe oružje i obuću XVII Princa su stavljali na probu i postupali prema njemu strože nego prema ostalima XVIII Inka je predavao glavno obeležje a jedan od rođaka ostala XIX Obeležja kraljeva i drugih Inka, i o učiteljima mladića XX Inka ukrašava svoje carstvo i uređuje ga sve do smrti XXІ Drugi zakoni Inke Paćakuteka i njegove poučne izreke KNJIGA SEDMA I Treći svečani praznik u slavu Sunca II Četvrta svetkovina, post i očišćenje od zala III Noćna svetkovina teranja zala iz grada IV Opis carskog grada Kuska V Grad je sadržavao opis cele imperije VI Nove želje Inke Jupankija za osvajanjem VII Pripreme za osvajanje Čilea VIII Inke osvajaju sve do visoravni zvane Čile, poruke i odgovor od drugih nacija IX Spokojan život i dela kralja Inke Jupankija i njegova smrt X Tvrđava u Kusku, golemo njeno kamenje XI Tri zida utvrđenja, deo građevine najdostoj niji divljenja XII Tri kule. Glavni majstori i umorna stena KNJIGA OSMA I Inka osvaja Kito. Kraljević Huajna kapak stiže u njega II Tri ženidbe Huajne kapaka. Smrt njegova oca njegove izreke ІІІ O kukuruzu, oonom što zovu pirinač i odrutim usevima IV O povrću koje se uzgaja pod zemljom u oplodovima visokog drveća V O plodovima visokog drveća VI O drvetu mulji i o paprikama VII O drvetu magej i raznim koristima od njega VIII O dragocenom listu zvanom koka i o duvanu KNJIGA DEVETA I Kažnjavanje onih koji pobiše službenike Tupaka Inke Jupankija II Inka obilazi imperiju. Posećuje proročišta Osvaja ostrvo Punu III Punajci ubijaju kapetane Huajne Kapaka ІV O kažnjavanje pobunjenika V Buna Taćapujasa i velikodušnost Huajne Kapaka VI Huajna Kapak postavlja za kralja Kitoa svog sina Atahualpu VII Huajni Kapaku stiže vest o Špancima koji se kreću uz obalu VIII Testament i smrt Huajne Kapaka i predskazao dolasku Španaca IX Huaskar Inka traži od svog brata Atahualpe da mu ovaj prizna poslušnost X Atahualpina lukavstva za obmanjivanje brata XI Obaveštavaju Huaskara, koji saziva svoje ljudstvo XІІ Bitka između Inka. Atahualpina pobeda i njegove svireposti XIII Razlozi Atahualpine svireposti i njene užasne posledice `Garsilaso de la Vega (1539-1616), sin španskog konkistadora i potomkinje Inke Huajna Kapaka, u svojoj mladosti napustio je Peru i otišao u Španiju. Na osnovu podataka koje su mu slali njegovi sunarodnici iz Perua, kao i na osnovu sećanja na predanja koja je u svom detinjstvu slušao od majke i njenih rođaka, napisao je prvu pisanu istoriju, tačnije hroniku o Inkama. Za razliku od većine svojih savremenika, Garsilaso je Inke prikazao kao plemenite pagane a njihovo carstvo je uporedio sa drevnim Rimom. Pored toga što je u svom delu prikazao nastanak, uspon i slom carstva Inka, Garsilaso je izložio i religiju, običaje, društveno uređenje i svakodnevni život Inka.`

OČUVANA GARSILASO DE LA VEGA EL INKA KRALJEVSKI KOMENTARI O INKAMA Prevod - Gojko Vrtunić i Radoje Tatić Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1975 328 strana 20 cm Edicija - Svetski klasici Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: KNJIGA PRVA І Opis Perua II Idolopoklonstvo i božanstva kojima su se klanjali pre Inka III Poreklo Inka, kraljeva Perua IV Osnivanje Kuska, kraljevskog grada V Osvajanja prvog Inke Manko Kapaka VI Dve istorijske legende o poreklu Inka VII Obećanje pisca u vezi sa istorijom VIII Naselja osnovana po nalogu prvog Inke ІX Učenje koje je Inka prenosio svojim podanicima X Počasna obeležja koja je Inka davao svojima XI Druga počasna obeležja i naziv Inke XII Imena i nadimci koje su Indijanci davali svom kralju XIII Tectameot i smrt Inke Manko Kapaka XIV Kraljevska imena i njihovo značenje KNJIGA DRUGA I Prinošenje žrtava Suncu ІІ Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki III Podelili su imperiju na četiri pokrajine Registrovali su podanike IV Dva zadatka dekuriona V O nekim zakonima koje su Inke primenjivali u svojoj državi VI život i dela Sinfi Roke, drugog kralja Inka KNJIGA TREĆA І Opis hrama Sunca i njegovih velikih bogatstava ІІ omanastiru hrama i osvetilištima posvećenim Mesecu, zvezdama, grmljavini, munji i dugi III Ime vrhovnog sveštenika i drugi delovi hrama IV mesta za prinošenje žrtava i međa na kojoj su se izuvali idući u hram. Izvori koje su imali V O zlatnom vrtu kome je bilo mnogo sličnih u toj kraljevini i drugim bogatstvima hrama VI O čuvenom hramu na Titikaki i o njegovim legendama i predskazanjima KNJIGA ČETVRTA I Dom devica posvećenih Suncu II Propisi i poslovi izabranih devica III Obožavanje stvari koje su pravile izabranice i zakon protiv onih koji bi ih napastvovali IV Postojale su i mnoge druge kuće izabranica Potvrđuje se strogi zakon V O ostalim ženama koje su čuvale devičanstvo i o udovicama VI O princu Jahuar Huakaku i značenju njegova imena VII Idoli andskih Indijanaca i osvajanje Karka VIII Rasuđivanje staraca i kako primiše Inku IX Inka Jahuar Huakak, sedmi kralj, njegove strepnje, osvajanja i nemilost kraljevića X O poruci koju je jedna avet dala kraljeviću da je odnese svome ocu XI Savetovanje Inka o opomeni duha XII Pobuna Tanka i njihovi nekadašnji podvizi XIII Inka napušta grad akraljević ga brani KNJIGA PETA I Inka Virakoća dobija vest o neprijatelju i o pomoći koja mu pristiže II Jedna veoma krvava bitka i lukavstvo koje donese pobedu III Velikodušnost kraljevića Inke Virakoće posle pobede IV Kraljević ide za pobeđenima, vraća se u Kusko, sreće se sa ocem i lišava ta prestola V O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima VI Inka Virakoća naređuje da se izgradi hram u znak sećanja na strica duha VII Glavna slika i darivanje onih koji mu pomogoše VIII Nove provincije koje Inka pokorava i kanal za navodnjavanje pašnjaka IX Inka obilazi svoju imperiju, dolaze poslanici nudeći podaništvo X Bekstvo hrabrog Huankohualjua iz države Inka XI Dade ime svome prvencu. Predskaza dolazak Španaca KNJIGA ŠESTA I Način građenja i ukrasi kraljevskih dvorova II Izrađivali su od zlata i srebra sve što su upotrebljavali kao ukras u kraljevskim kućama III Sluge u kraljevom dvoru i nosači kraljevske nosiljke IV Sala za razonodu i druge stvari u kraljevskim dvorovima V Kako su sahranjivali kraljeve: pogreb je trajao godinu dana VI Svečani lovovi koje su kraljevi priređivali po celom kraljevstvu VII Pošte, glasonoše i poruke koje su prenosili VIII Računali su pomoću konaca i čvorova: računcije su uživale veliko poverenje IX O tome šta su beležili svojim računicama i kako su ih tumačili H Inka Paćakutek obilazi imperiju. Pokoravanje naroda Huanka XI Glavni praznik posvećen Suncu i kako su se pripremali za njega XII Obožavali su Sunce. Išli su u njegov dom Žrtvovali su jagnje XIII Predskazanja prilikom prinošenja na žrtvu i kako su za to pripremali vatru XIV Nazdravljaju jedni drugima i kojim redom XV Proglašavali su Inke vitezovima, i kako su ih stavljali na probu XVI Morali su umeti da prave za sebe oružje i obuću XVII Princa su stavljali na probu i postupali prema njemu strože nego prema ostalima XVIII Inka je predavao glavno obeležje a jedan od rođaka ostala XIX Obeležja kraljeva i drugih Inka, i o učiteljima mladića XX Inka ukrašava svoje carstvo i uređuje ga sve do smrti XXІ Drugi zakoni Inke Paćakuteka i njegove poučne izreke KNJIGA SEDMA I Treći svečani praznik u slavu Sunca II Četvrta svetkovina, post i očišćenje od zala III Noćna svetkovina teranja zala iz grada IV Opis carskog grada Kuska V Grad je sadržavao opis cele imperije VI Nove želje Inke Jupankija za osvajanjem VII Pripreme za osvajanje Čilea VIII Inke osvajaju sve do visoravni zvane Čile, poruke i odgovor od drugih nacija IX Spokojan život i dela kralja Inke Jupankija i njegova smrt X Tvrđava u Kusku, golemo njeno kamenje XI Tri zida utvrđenja, deo građevine najdostoj niji divljenja XII Tri kule. Glavni majstori i umorna stena KNJIGA OSMA I Inka osvaja Kito. Kraljević Huajna kapak stiže u njega II Tri ženidbe Huajne kapaka. Smrt njegova oca njegove izreke ІІІ O kukuruzu, oonom što zovu pirinač i odrutim usevima IV O povrću koje se uzgaja pod zemljom u oplodovima visokog drveća V O plodovima visokog drveća VI O drvetu mulji i o paprikama VII O drvetu magej i raznim koristima od njega VIII O dragocenom listu zvanom koka i o duvanu KNJIGA DEVETA I Kažnjavanje onih koji pobiše službenike Tupaka Inke Jupankija II Inka obilazi imperiju. Posećuje proročišta Osvaja ostrvo Punu III Punajci ubijaju kapetane Huajne Kapaka ІV O kažnjavanje pobunjenika V Buna Taćapujasa i velikodušnost Huajne Kapaka VI Huajna Kapak postavlja za kralja Kitoa svog sina Atahualpu VII Huajni Kapaku stiže vest o Špancima koji se kreću uz obalu VIII Testament i smrt Huajne Kapaka i predskazao dolasku Španaca IX Huaskar Inka traži od svog brata Atahualpe da mu ovaj prizna poslušnost X Atahualpina lukavstva za obmanjivanje brata XI Obaveštavaju Huaskara, koji saziva svoje ljudstvo XІІ Bitka između Inka. Atahualpina pobeda i njegove svireposti XIII Razlozi Atahualpine svireposti i njene užasne posledice `Garsilaso de la Vega (1539-1616), sin španskog konkistadora i potomkinje Inke Huajna Kapaka, u svojoj mladosti napustio je Peru i otišao u Španiju. Na osnovu podataka koje su mu slali njegovi sunarodnici iz Perua, kao i na osnovu sećanja na predanja koja je u svom detinjstvu slušao od majke i njenih rođaka, napisao je prvu pisanu istoriju, tačnije hroniku o Inkama. Za razliku od većine svojih savremenika, Garsilaso je Inke prikazao kao plemenite pagane a njihovo carstvo je uporedio sa drevnim Rimom. Pored toga što je u svom delu prikazao nastanak, uspon i slom carstva Inka, Garsilaso je izložio i religiju, običaje, društveno uređenje i svakodnevni život Inka.`