OČUVANA GARSILASO DE LA VEGA EL INKA KRALJEVSKI KOMENTARI O INKAMA Prevod - Gojko Vrtunić i Radoje Tatić Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1975 328 strana 20 cm Edicija - Svetski klasici Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: KNJIGA PRVA І Opis Perua II Idolopoklonstvo i božanstva kojima su se klanjali pre Inka III Poreklo Inka, kraljeva Perua IV Osnivanje Kuska, kraljevskog grada V Osvajanja prvog Inke Manko Kapaka VI Dve istorijske legende o poreklu Inka VII Obećanje pisca u vezi sa istorijom VIII Naselja osnovana po nalogu prvog Inke ІX Učenje koje je Inka prenosio svojim podanicima X Počasna obeležja koja je Inka davao svojima XI Druga počasna obeležja i naziv Inke XII Imena i nadimci koje su Indijanci davali svom kralju XIII Tectameot i smrt Inke Manko Kapaka XIV Kraljevska imena i njihovo značenje KNJIGA DRUGA I Prinošenje žrtava Suncu ІІ Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki III Podelili su imperiju na četiri pokrajine Registrovali su podanike IV Dva zadatka dekuriona V O nekim zakonima koje su Inke primenjivali u svojoj državi VI život i dela Sinfi Roke, drugog kralja Inka KNJIGA TREĆA І Opis hrama Sunca i njegovih velikih bogatstava ІІ omanastiru hrama i osvetilištima posvećenim Mesecu, zvezdama, grmljavini, munji i dugi III Ime vrhovnog sveštenika i drugi delovi hrama IV mesta za prinošenje žrtava i međa na kojoj su se izuvali idući u hram. Izvori koje su imali V O zlatnom vrtu kome je bilo mnogo sličnih u toj kraljevini i drugim bogatstvima hrama VI O čuvenom hramu na Titikaki i o njegovim legendama i predskazanjima KNJIGA ČETVRTA I Dom devica posvećenih Suncu II Propisi i poslovi izabranih devica III Obožavanje stvari koje su pravile izabranice i zakon protiv onih koji bi ih napastvovali IV Postojale su i mnoge druge kuće izabranica Potvrđuje se strogi zakon V O ostalim ženama koje su čuvale devičanstvo i o udovicama VI O princu Jahuar Huakaku i značenju njegova imena VII Idoli andskih Indijanaca i osvajanje Karka VIII Rasuđivanje staraca i kako primiše Inku IX Inka Jahuar Huakak, sedmi kralj, njegove strepnje, osvajanja i nemilost kraljevića X O poruci koju je jedna avet dala kraljeviću da je odnese svome ocu XI Savetovanje Inka o opomeni duha XII Pobuna Tanka i njihovi nekadašnji podvizi XIII Inka napušta grad akraljević ga brani KNJIGA PETA I Inka Virakoća dobija vest o neprijatelju i o pomoći koja mu pristiže II Jedna veoma krvava bitka i lukavstvo koje donese pobedu III Velikodušnost kraljevića Inke Virakoće posle pobede IV Kraljević ide za pobeđenima, vraća se u Kusko, sreće se sa ocem i lišava ta prestola V O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima VI Inka Virakoća naređuje da se izgradi hram u znak sećanja na strica duha VII Glavna slika i darivanje onih koji mu pomogoše VIII Nove provincije koje Inka pokorava i kanal za navodnjavanje pašnjaka IX Inka obilazi svoju imperiju, dolaze poslanici nudeći podaništvo X Bekstvo hrabrog Huankohualjua iz države Inka XI Dade ime svome prvencu. Predskaza dolazak Španaca KNJIGA ŠESTA I Način građenja i ukrasi kraljevskih dvorova II Izrađivali su od zlata i srebra sve što su upotrebljavali kao ukras u kraljevskim kućama III Sluge u kraljevom dvoru i nosači kraljevske nosiljke IV Sala za razonodu i druge stvari u kraljevskim dvorovima V Kako su sahranjivali kraljeve: pogreb je trajao godinu dana VI Svečani lovovi koje su kraljevi priređivali po celom kraljevstvu VII Pošte, glasonoše i poruke koje su prenosili VIII Računali su pomoću konaca i čvorova: računcije su uživale veliko poverenje IX O tome šta su beležili svojim računicama i kako su ih tumačili H Inka Paćakutek obilazi imperiju. Pokoravanje naroda Huanka XI Glavni praznik posvećen Suncu i kako su se pripremali za njega XII Obožavali su Sunce. Išli su u njegov dom Žrtvovali su jagnje XIII Predskazanja prilikom prinošenja na žrtvu i kako su za to pripremali vatru XIV Nazdravljaju jedni drugima i kojim redom XV Proglašavali su Inke vitezovima, i kako su ih stavljali na probu XVI Morali su umeti da prave za sebe oružje i obuću XVII Princa su stavljali na probu i postupali prema njemu strože nego prema ostalima XVIII Inka je predavao glavno obeležje a jedan od rođaka ostala XIX Obeležja kraljeva i drugih Inka, i o učiteljima mladića XX Inka ukrašava svoje carstvo i uređuje ga sve do smrti XXІ Drugi zakoni Inke Paćakuteka i njegove poučne izreke KNJIGA SEDMA I Treći svečani praznik u slavu Sunca II Četvrta svetkovina, post i očišćenje od zala III Noćna svetkovina teranja zala iz grada IV Opis carskog grada Kuska V Grad je sadržavao opis cele imperije VI Nove želje Inke Jupankija za osvajanjem VII Pripreme za osvajanje Čilea VIII Inke osvajaju sve do visoravni zvane Čile, poruke i odgovor od drugih nacija IX Spokojan život i dela kralja Inke Jupankija i njegova smrt X Tvrđava u Kusku, golemo njeno kamenje XI Tri zida utvrđenja, deo građevine najdostoj niji divljenja XII Tri kule. Glavni majstori i umorna stena KNJIGA OSMA I Inka osvaja Kito. Kraljević Huajna kapak stiže u njega II Tri ženidbe Huajne kapaka. Smrt njegova oca njegove izreke ІІІ O kukuruzu, oonom što zovu pirinač i odrutim usevima IV O povrću koje se uzgaja pod zemljom u oplodovima visokog drveća V O plodovima visokog drveća VI O drvetu mulji i o paprikama VII O drvetu magej i raznim koristima od njega VIII O dragocenom listu zvanom koka i o duvanu KNJIGA DEVETA I Kažnjavanje onih koji pobiše službenike Tupaka Inke Jupankija II Inka obilazi imperiju. Posećuje proročišta Osvaja ostrvo Punu III Punajci ubijaju kapetane Huajne Kapaka ІV O kažnjavanje pobunjenika V Buna Taćapujasa i velikodušnost Huajne Kapaka VI Huajna Kapak postavlja za kralja Kitoa svog sina Atahualpu VII Huajni Kapaku stiže vest o Špancima koji se kreću uz obalu VIII Testament i smrt Huajne Kapaka i predskazao dolasku Španaca IX Huaskar Inka traži od svog brata Atahualpe da mu ovaj prizna poslušnost X Atahualpina lukavstva za obmanjivanje brata XI Obaveštavaju Huaskara, koji saziva svoje ljudstvo XІІ Bitka između Inka. Atahualpina pobeda i njegove svireposti XIII Razlozi Atahualpine svireposti i njene užasne posledice `Garsilaso de la Vega (1539-1616), sin španskog konkistadora i potomkinje Inke Huajna Kapaka, u svojoj mladosti napustio je Peru i otišao u Španiju. Na osnovu podataka koje su mu slali njegovi sunarodnici iz Perua, kao i na osnovu sećanja na predanja koja je u svom detinjstvu slušao od majke i njenih rođaka, napisao je prvu pisanu istoriju, tačnije hroniku o Inkama. Za razliku od većine svojih savremenika, Garsilaso je Inke prikazao kao plemenite pagane a njihovo carstvo je uporedio sa drevnim Rimom. Pored toga što je u svom delu prikazao nastanak, uspon i slom carstva Inka, Garsilaso je izložio i religiju, običaje, društveno uređenje i svakodnevni život Inka.`

Lepo očuvano kao na slikama August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Partijski rad 1.2 Španski građanski rat 1.3 KPJ tokom Velike čistke 1.4 Logor Kerestinec 2 Književni rad 3 Djela 3.1 Objavljena za života 3.2 Objavljena posthumno 4 U popularnoj kulturi 5 Izvori 6 Literatura 7 Vanjske veze Životopis[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi kôd] Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad[uredi - уреди | uredi kôd] Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela[uredi - уреди | uredi kôd] Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života[uredi - уреди | uredi kôd] Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno[uredi - уреди | uredi kôd] Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. Roman Bjegunci, koji je Cesarec pisao kroz cijele dvadesete godine i napokon ga objavio 1933. (prvi nacrt romana potječe iz 1920.) , govori o emigrantima koji su od jugoslavenskog i mađarskog (Horthyjeva) režima pobjegli u Prag, glavni grad tadašnje demokratske republike Čehoslovačke. Roman iscrtava tableau u kojem se sukobljavaju različite političke pozicije čiji su predstavnici socijaldemokrati i komunistički revolucionari, buržujski političari, reformisti i mistici. Strukturiran je oko središnjeg sukoba između studentice Buge i njezine majke, licemjerne aktivistice zagrebačkog buržoaskog feminističkog pokreta (vjerojatno spisateljica Zofka Kveder). Sukob između majke i kćeri nadrasta, međutim, privatni horizont i odražava cijeli dijapazon sukobljenih političkih strana 1920-ih, kada buržoazija pokušava provesti moralnu i duhovnu reformu kojoj prkose mladi zagovaratelji revolucije. Ove druge, međutim, ne predstavlja toliko Buga sama koliko njezini poznanici, primjerice Nikola Višnjić, kojeg njezina majka optužuje da zagovara nasilje: „A radilo se o tom da je Višnjić dolazio sve više pod uticaj događaja u Rusiji, oktobra, Brestlitovska... I naročito ona brestlitovska logika je majku silno revoltirala, ona ju je smatrala samo zločinom.“ Kao što majka optužuje Višnjića zbog priklanjanja revolucionarnom nasilju, tako Buljuz, koji nije samo zagovaratelj revolucije, nego i potpuni fanatik, optužuje Bugu za prazne fraze i defetizam: „Samo kultura, kultura, inkvizicija, inkvizicija, čovječnost, čovječnost… sve to, što smo već bezbroj puta čuli od različitih frazera... […] A onda kada se radi da se borbom dođe do čovječnosti, onda odbija tu borbu, kao uostalom i ti!“ Za razliku od Buge, koja pada žrtvom korumpirane ekonomije obitelji, njezin kolega sa studija, umjetnik Ilija Koren uspijeva se trgnuti iz estetskih „fantazija“ i „snova“ te tako doživljava političko „buđenje“: „A ja hoću da život i stvari gledam lice u lice, onako kakve su one u stvarnosti! I stvarno da učestvujem u životu i radim na izmjeni toga života, pa makar, kako rekoh, i uz žrtvu samoga sebe!“ Nakon što prođe kroz tu transformaciju, on kao glavnu prepreku Buginoj političkoj subjektivizaciji ističe privatne brige. Slično kao i Višnjić, koji uzvikuje da je potrebno samo „znati se snaći i odlučiti, to je sve!“, Koren tvrdi da upravo bujanje privatnog života – čega je Bugina majka glavni nositelj – blokira političko ostvarenje: „Pa majka! Nema sumnje da je pojam majke nešto veliko, što nas još danas manje više sve intimno veže na jednu sferu osjećajnosti.“ Međutim, mi smo „tim nesretniji, čim se više povlačimo u svoj privatni život, koncentriramo se u svoje intimnosti!“ Begunci Minerva

Komplet možete poručiti isključivo preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. Intrige i glamur, likovi koji odbijaju da budu shvaćeni zdravo za gotovo i minsko polje političkih, vojnih i ličnih interesa i zavada Drugog svetskog rata. „Jedina žena za stolom“ – Mari Benedikt Od autorke bestselera Drugi Ajnštajn. Ona je izuzetno lepa. Mlada austrijska glumica Hedviga Kizler, u pokušaju da zaštiti porodicu i sebe uoči Hitlerovog pripajanja Austrije Nemačkoj, udaje se za bogatog industrijalca, proizvođača oružja Fridriha Mandla. Taj kratki i nesrećni brak okončaće se bekstvom Hedvige Mandl u Ameriku, gde će iz Austrije poneti više od uspomena. Ona je izuzetno inteligentna. Ubrzo Hedviga postaje poznata pod imenom Hedi Lamar, „najlepša žena na svetu“. Niko ne sluti da je zvezda Holivuda ranije bila naučnica i da ima važne podatke o neprijateljskoj proizvodnji oružja. U trenutku kada Amerika stupa u rat, Hedi Lamar i njen prijatelj i saradnik Džordž Antajl imaju spreman izum – patent broj 2.292.387 – uređaj koji bi mogao promeniti tok istorije. Svet nije bio spreman za takvu ženu. Jedina žena za stolom, tapiserija intriga i glamura, neodoljiva je pripovest o ženi koja ne pristaje da bude shvaćena zdravo za gotovo. „Mari Benedikt slika blistav portret blistave žene koja je svesna čudesne moći svoje lepote, ali čezne da bude priznata zbog svog britkog intelekta. Čitaoci će biti oduševljeni.“ Publishers Weekly „Knjiga protkana temama od kojih su mnoge relevantne i danas, naročito kad je reč o učešću žena u svetu muškaraca. Vredno štivo o toj veličanstvenoj i talentovanoj ženi.“ New York Journal of Books „Priča o ženi koja je nekoliko puta iznova stvarala sebe.“ Shelf Awareness Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Kristalno leto“ – Filip Ker „Napeto, surovo, grubo, uverljivo i uzbudljivo!“ Sunday Telegraph Berni Gunter je bivši vojnik odlikovan Gvozdenim krstom, bivši proslavljeni policajac i sadašnji privatni detektiv – čovek koji misli da je video sve što se može videti na ulicama Berlina tridesetih godina XX veka. Mada mu se nacisti iskreno gade, on nije nimalo gadljiv na novac koji može da zaradi plivajući po mutnim vodama društva koje su oni stvorili. Kada ga bogati industrijalac sa vezama u najvišim krugovima režima pozove da istraži tajanstvenu smrt njegove kćerke i njenog muža, vatrenog naciste, Berni Gunter će se uplesti u kovitlac stravičnih događaja, koji će ga odvesti i do samih vrhova vlasti i na samo dno, među osuđenike u konc-logoru (uz usputnu posetu budoaru poneke slavne filmske zvezde). Čini se da možda ni sva njegova prekaljenost, snalažljivost i cinizam neće biti dovoljni da iz tih događaja izvuče živu glavu... „Podseća na Rejmonda Čendlera, ali ga u uverljivim i pažljivo istraženim istorijskim detaljima čak i nadmašuje.“ Evening Standard „Kerove složene intrige ostavljaju mesta i za provokativna politička pitanja.“ Sunday Times „Izuzetan krimi-roman.“ Times Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Čovek iz Berlina“ – Luk Mekolin „Odlično dočarana atmosfera Sarajeva iz 1943. i istorijski tačan kontekst potpuno vas uvlače u kompleksnu i napetu priču o nemačkom policajcu koji pokušava da bude pravičan pod opakim, korumpiranim režimom.“ Publishers Weekly Usred haosa Drugog svetskog rata... u zemlji surovosti i krvoprolića... jedna smrt još može sve da promeni. U ratom opustošenoj Jugoslaviji jedan nemački oficir i prelepa mlada filmska rediteljka i fotografkinja, istinska junakinja u očima svog naroda, svirepo su ubijeni. Slučaj je dodeljen obaveštajnom oficiru, kapetanu Gregoru Rajnhartu. Odlikovan najvišim ordenom za hrabrost u Velikom ratu, ali progonjen greškama koje je načinio izvan bojišta, on uskoro otkriva da njegova istraga ne obuhvata samo ubistvo – i da je ubijena hrvatska junakinja bila izuzetnija – i podmuklija – nego što je iko znao. Pažljivo gazeći minskim poljem političkih, vojnih i ličnih interesa i zavada, Rajnhart shvata da neko ostavlja za sobom leševe kako bi prikrio svoj trag. No ti krvavi tragovi mogu dovesti Rajnharta do tajne skrivene na samom vrhu, tajne koju će moćnici čuvati po svaku cenu. A potraga za istinom može ga stajati glave. „Lik Gregora Rajnharta je uverljiv, složen i rastrzan sukobima kao i sile koje ga okružuju.“ Historical Novel Society „Mekolin pripoveda izuzetno, iznijansirano i neodoljivo.“ NY Journal of Books Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Žene iz zamka“ – Džesika Šatuk Tri žene progonjene prošlošću i tajnom koju čuvaju. Bestseler New York Timesa. Na slavlju u plemićkom zamku, u samo predvečerje rata, porodica Fon Lingenfels okuplja oko sebe slobodoumne i časne ljude svog doba. Priprema se za ubistvo Hitlera. Marijana fon Lingenfels dobija dužnost da u slučaju neuspeha zaštiti porodice zaverenika koji će možda nastradati. Istrajna u svom shvatanju moralne obaveze, Marijana uspeva da pronađe dve takve žene i ponudi im krov nad glavom. Tri porodice tako, naizgled, postaju jedna. Ali njihova prošlost i tajne počinju da grade sliku tri potpuno različita lica Nemačke. Jer borba za opstanak nije samo predratna i ratna; ona se produžuje lažima i samozavaravanjima i godinama potom, a pojedina otkrića nanose teške rane. „Pun dubokog sagledavanja i saosećanja, roman Žene iz zamka upadljivo se ističe među književnim delima koja otkrivaju nove istine o jednoj od najtragičnijih istorijskih epoha.“ USA Today „Ova britka pripovest, sa svojim i ogromnim i sitnim pronicanjima, elegantno istražuje kako tri duševno ranjene žene pronalaze svoje odgovore.“ Washington Independent Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Svet u plamenu“ – Benjamin Monferat Poslednje putovanje legendarnog Orijent ekspresa. Maj 1940. Nemački tenkovi kotrljaju se ka zapadu. Dok se u Parizu širi strah, Orijent ekspres poslednji put kreće za Istanbul. U vozu je okupljena družina spojena sudbinskim okolnostima. Svaki putnik ima svoj razlog zbog kojeg po svaku cenu želi da učestvuje u toj poslednjoj vožnji. Jedan balkanski kralj želi da povrati vladavinu nad svojom zemljom. Njegova jevrejska ljubavnica strahuje za svoju ljubav – i svoj život. Nemački špijun daje sve od sebe da je zaštiti. Ruski veliki knez je u bekstvu, dok mu je sovjetska vlast za petama. Diva nemog filma više strahuje od zaborava nego od rata. U vozu su i špijuni svih velikih sila. Niko, međutim, ne zna da voz prevozi nešto za čime Hitlerove trupe tragaju po čitavoj Evropi. Od samog početka, zvezde nisu naklonjene ovom putovanju. Svaki prelazak granice može se završiti kobno. Naposletku u vozu izbija vatra. I dok Evropa tone u tamu, Orijent ekspres juri kroz noć poput rasplamsale baklje... „Svet u plamenu je vremeplov koji će vas odvesti u jedan od najuzbudljivijih istorijskih trenutaka. Uživaćete u svakoj stranici.“ AstroLibrium Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Umreti u proleće“ – Ralf Rotman „U savremenoj nemačkoj književnosti ne postoji nijedno delo koje može da se uporedi sa ovom knjigom.“ Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung U savremenom klasiku Umreti u proleće Ralf Rotman pripoveda priču o Valteru i Fiteu, dvojici sedamnaestogodišnjaka iz severne Nemačke, koji su prinudno regrutovani u februaru 1945. Valter je angažovan kao vozač intendantske jedinice oružanih odreda SS, a Fite mora na front. Dezertira, ali ga hvataju i osuđuju na smrt, a Valter će biti prinuđen da strelja najboljeg druga... Na živopisan i gotovo filmski način, višestruko nagrađivani književnik Ralf Rotman prikazuje nemačke zločine ali i patnju sopstvenog naroda u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Predočava nam i prve nedelje jednog mira u kojem neko kao što je Valter nikada više neće uspeti da nađe svoje mesto. „S pravom možemo da kažemo da je Umreti u proleće moćan uvid u eru posle Gintera Grasa.“ Die Zeit Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.

Komplet – Pogled u prošlost Komplet možete poručiti isključivo preko sajtova laguna.rs i delfi.rs. Intrige i glamur, likovi koji odbijaju da budu shvaćeni zdravo za gotovo i minsko polje političkih, vojnih i ličnih interesa i zavada Drugog svetskog rata. „Jedina žena za stolom“ – Mari Benedikt Od autorke bestselera Drugi Ajnštajn. Ona je izuzetno lepa. Mlada austrijska glumica Hedviga Kizler, u pokušaju da zaštiti porodicu i sebe uoči Hitlerovog pripajanja Austrije Nemačkoj, udaje se za bogatog industrijalca, proizvođača oružja Fridriha Mandla. Taj kratki i nesrećni brak okončaće se bekstvom Hedvige Mandl u Ameriku, gde će iz Austrije poneti više od uspomena. Ona je izuzetno inteligentna. Ubrzo Hedviga postaje poznata pod imenom Hedi Lamar, „najlepša žena na svetu“. Niko ne sluti da je zvezda Holivuda ranije bila naučnica i da ima važne podatke o neprijateljskoj proizvodnji oružja. U trenutku kada Amerika stupa u rat, Hedi Lamar i njen prijatelj i saradnik Džordž Antajl imaju spreman izum – patent broj 2.292.387 – uređaj koji bi mogao promeniti tok istorije. Svet nije bio spreman za takvu ženu. Jedina žena za stolom, tapiserija intriga i glamura, neodoljiva je pripovest o ženi koja ne pristaje da bude shvaćena zdravo za gotovo. „Mari Benedikt slika blistav portret blistave žene koja je svesna čudesne moći svoje lepote, ali čezne da bude priznata zbog svog britkog intelekta. Čitaoci će biti oduševljeni.“ Publishers Weekly „Knjiga protkana temama od kojih su mnoge relevantne i danas, naročito kad je reč o učešću žena u svetu muškaraca. Vredno štivo o toj veličanstvenoj i talentovanoj ženi.“ New York Journal of Books „Priča o ženi koja je nekoliko puta iznova stvarala sebe.“ Shelf Awareness Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Kristalno leto“ – Filip Ker „Napeto, surovo, grubo, uverljivo i uzbudljivo!“ Sunday Telegraph Berni Gunter je bivši vojnik odlikovan Gvozdenim krstom, bivši proslavljeni policajac i sadašnji privatni detektiv – čovek koji misli da je video sve što se može videti na ulicama Berlina tridesetih godina XX veka. Mada mu se nacisti iskreno gade, on nije nimalo gadljiv na novac koji može da zaradi plivajući po mutnim vodama društva koje su oni stvorili. Kada ga bogati industrijalac sa vezama u najvišim krugovima režima pozove da istraži tajanstvenu smrt njegove kćerke i njenog muža, vatrenog naciste, Berni Gunter će se uplesti u kovitlac stravičnih događaja, koji će ga odvesti i do samih vrhova vlasti i na samo dno, među osuđenike u konc-logoru (uz usputnu posetu budoaru poneke slavne filmske zvezde). Čini se da možda ni sva njegova prekaljenost, snalažljivost i cinizam neće biti dovoljni da iz tih događaja izvuče živu glavu... „Podseća na Rejmonda Čendlera, ali ga u uverljivim i pažljivo istraženim istorijskim detaljima čak i nadmašuje.“ Evening Standard „Kerove složene intrige ostavljaju mesta i za provokativna politička pitanja.“ Sunday Times „Izuzetan krimi-roman.“ Times Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Čovek iz Berlina“ – Luk Mekolin „Odlično dočarana atmosfera Sarajeva iz 1943. i istorijski tačan kontekst potpuno vas uvlače u kompleksnu i napetu priču o nemačkom policajcu koji pokušava da bude pravičan pod opakim, korumpiranim režimom.“ Publishers Weekly Usred haosa Drugog svetskog rata... u zemlji surovosti i krvoprolića... jedna smrt još može sve da promeni. U ratom opustošenoj Jugoslaviji jedan nemački oficir i prelepa mlada filmska rediteljka i fotografkinja, istinska junakinja u očima svog naroda, svirepo su ubijeni. Slučaj je dodeljen obaveštajnom oficiru, kapetanu Gregoru Rajnhartu. Odlikovan najvišim ordenom za hrabrost u Velikom ratu, ali progonjen greškama koje je načinio izvan bojišta, on uskoro otkriva da njegova istraga ne obuhvata samo ubistvo – i da je ubijena hrvatska junakinja bila izuzetnija – i podmuklija – nego što je iko znao. Pažljivo gazeći minskim poljem političkih, vojnih i ličnih interesa i zavada, Rajnhart shvata da neko ostavlja za sobom leševe kako bi prikrio svoj trag. No ti krvavi tragovi mogu dovesti Rajnharta do tajne skrivene na samom vrhu, tajne koju će moćnici čuvati po svaku cenu. A potraga za istinom može ga stajati glave. „Lik Gregora Rajnharta je uverljiv, složen i rastrzan sukobima kao i sile koje ga okružuju.“ Historical Novel Society „Mekolin pripoveda izuzetno, iznijansirano i neodoljivo.“ NY Journal of Books Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Žene iz zamka“ – Džesika Šatuk Tri žene progonjene prošlošću i tajnom koju čuvaju. Bestseler New York Timesa. Na slavlju u plemićkom zamku, u samo predvečerje rata, porodica Fon Lingenfels okuplja oko sebe slobodoumne i časne ljude svog doba. Priprema se za ubistvo Hitlera. Marijana fon Lingenfels dobija dužnost da u slučaju neuspeha zaštiti porodice zaverenika koji će možda nastradati. Istrajna u svom shvatanju moralne obaveze, Marijana uspeva da pronađe dve takve žene i ponudi im krov nad glavom. Tri porodice tako, naizgled, postaju jedna. Ali njihova prošlost i tajne počinju da grade sliku tri potpuno različita lica Nemačke. Jer borba za opstanak nije samo predratna i ratna; ona se produžuje lažima i samozavaravanjima i godinama potom, a pojedina otkrića nanose teške rane. „Pun dubokog sagledavanja i saosećanja, roman Žene iz zamka upadljivo se ističe među književnim delima koja otkrivaju nove istine o jednoj od najtragičnijih istorijskih epoha.“ USA Today „Ova britka pripovest, sa svojim i ogromnim i sitnim pronicanjima, elegantno istražuje kako tri duševno ranjene žene pronalaze svoje odgovore.“ Washington Independent Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Svet u plamenu“ – Benjamin Monferat Poslednje putovanje legendarnog Orijent ekspresa. Maj 1940. Nemački tenkovi kotrljaju se ka zapadu. Dok se u Parizu širi strah, Orijent ekspres poslednji put kreće za Istanbul. U vozu je okupljena družina spojena sudbinskim okolnostima. Svaki putnik ima svoj razlog zbog kojeg po svaku cenu želi da učestvuje u toj poslednjoj vožnji. Jedan balkanski kralj želi da povrati vladavinu nad svojom zemljom. Njegova jevrejska ljubavnica strahuje za svoju ljubav – i svoj život. Nemački špijun daje sve od sebe da je zaštiti. Ruski veliki knez je u bekstvu, dok mu je sovjetska vlast za petama. Diva nemog filma više strahuje od zaborava nego od rata. U vozu su i špijuni svih velikih sila. Niko, međutim, ne zna da voz prevozi nešto za čime Hitlerove trupe tragaju po čitavoj Evropi. Od samog početka, zvezde nisu naklonjene ovom putovanju. Svaki prelazak granice može se završiti kobno. Naposletku u vozu izbija vatra. I dok Evropa tone u tamu, Orijent ekspres juri kroz noć poput rasplamsale baklje... „Svet u plamenu je vremeplov koji će vas odvesti u jedan od najuzbudljivijih istorijskih trenutaka. Uživaćete u svakoj stranici.“ AstroLibrium Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Umreti u proleće“ – Ralf Rotman „U savremenoj nemačkoj književnosti ne postoji nijedno delo koje može da se uporedi sa ovom knjigom.“ Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung U savremenom klasiku Umreti u proleće Ralf Rotman pripoveda priču o Valteru i Fiteu, dvojici sedamnaestogodišnjaka iz severne Nemačke, koji su prinudno regrutovani u februaru 1945. Valter je angažovan kao vozač intendantske jedinice oružanih odreda SS, a Fite mora na front. Dezertira, ali ga hvataju i osuđuju na smrt, a Valter će biti prinuđen da strelja najboljeg druga... Na živopisan i gotovo filmski način, višestruko nagrađivani književnik Ralf Rotman prikazuje nemačke zločine ali i patnju sopstvenog naroda u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Predočava nam i prve nedelje jednog mira u kojem neko kao što je Valter nikada više neće uspeti da nađe svoje mesto. „S pravom možemo da kažemo da je Umreti u proleće moćan uvid u eru posle Gintera Grasa.“ Die Zeit Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. Prikaži više

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moje ime je Šerlok Holms. Moj posao je da znam ono što drugi ljudi ne znaju. Nijedan od slučajeva koji dospeju kod mene nije običan. Ja sam poslednja nada. Poznat po pažljivom posmatranju i logičkom zaključivanju, Šerlok Holms sposoban je da razreši misteriju a da ne napusti svoje odaje. Slučajevi, koji su za policiju preteški, za Holmsa predstavljaju priliku za zabavno mentalno razgibavanje. Što je misterija veća – detektiv je se radije prihvata. Uz uvek prisutnog hroničara njegovih istraživanja i nezamenljivog pomoćnika, doktora Votsona, Šerlok se upušta u dvanaest napetih avantura, obojenih njegovim duhovitim, britkim opaskama i nadasve harizmatičnom ličnošću. Zakoračite u viktorijanski London i upustite se u rešavanje misterija sa legendarnim stanarom Bejkerove ulice broj 221B. Svaki put kada se susretnem sa novim slučajem, ne mogu a da se ne setim Baksterovih reči i ne kažem: ’Evo, milošću božjom, ide Šerlok Holms.’„Legendarni detektivski duo je ovde na vrhuncu!“ – Gardijan Ser Artur Ignejšus Konan Dojl (engl. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Edinburg, 22. maj 1859 — Minstid, 7. jul 1930) je bio britanski autor detektivskih romana, najpoznatiji kao „otac“ Šerloka Holmsa i doktora Votsona. Rođen je 1859. u Edinburgu od roditelja Iraca koji su emigrirali u Škotsku. S devet godina poslat je u isusovačku školu u Stoniherstu, a 1875. odbacio je hrišćanstvo i postao agnostik. Od 1876. do 1881. studirao je medicinu u Edinburgu, te obavljao praksu u Astonu (danas predgrađu Birmingema). Nakon studija postao je brodski ljekar i otplovio na zapadnoafričku obalu, a 1882. započeo je privatnu praksu u Plimutu. Doktorirao je 1885. Njegova je praksa bila neuspješna, a čekajući pacijente pisao bi knjige. Prvo mu je djelo izašlo u Čejmbers Edinburg žurnalu prije njegove dvadesete godine. Ozbiljnije se posvetio književnosti nedugo nakon preseljenja u odmaralište Sautsi. Prvo mu je značajnije djelo bilo „Skica u grimizu“ koje je izašlo u časopisu Biton`s krismas anual 1887. i u kojem se prvi put pojavljuje Šerlok Holms, stvoren prema profesoru Jozefu Belu. Zanimljivo je da je Radjard Kipling čestitajući Dojlu na uspjehu upitao: „Je li to moj stari prijatelj, Dr Džo?`. Za života u Sautsiju pomogao je osnivanju FK Portsmuta i nastupao kao njihov prvi golman. Godine 1885. oženio je Luizu Hokins, koja je bolovala od tuberkuloze i na kraju preminula 1906. Godine 1907. njegova druga žena postala je Džin Lejki u koju se zaljubio 1897. i s njom održavao platonsku vezu zbog vjernosti prvoj ženi. Dojl je imao petoro djece, dvoje s prvom ženom (Meri i Kingsli) i troje s drugom (Džin, Denis i Adrijan). Spomenik Arturu Konanu Dojlu Godine 1890. proučavao je oko u Beču, a 1891. preselio se u London gdje je imao praksu kao oftalmolog. To mu je dalo više vremena za pisanje, a u novembru 1891. pisao je majci: Mislim kako bi bilo dobro ubiti Holmsa... i završiti s njim zauvijek. Odvlači mi misli od važnijih stvari. To je i napravio u decembru 1893. u djelu Poslednji problem opisavši borbu Holmsa s najvećim neprijateljem profesorom Morijartijem u kojoj su obojica poginuli u padu s vodopada. Nakon protesta čitalaca oživio ga je u djelu Avantura prazne kuće s objašnjenjem da je samo Morijarti preminuo, a Holms je inscenirao svoju smrt kako bi se obračunao sa svojim drugim neprijeteljima. Šerlok Holms se pojavio u još 56 kratkih priča i u četiri Dojlova romana, te u romanima drugih autora. Nakon Burskog rata u Južnoafričkoj Republici i međunarodnih optužbi protiv Ujedinjenog Kraljevstva zbog počinjenih okrutnosti Dojl je napisao pamflet Rat u Južnoj Africi, preveden na mnoge svjetske jezike, u kojem je opravdavao ponašanje Britanaca u ratu. Dojl je vjerovao da mu je baš taj pamflet donio titulu ser i mjesto zamjenika predstavnika krune u Sariju 1902. Napisao je i dužu knjigu Veliki Burski rat 1900. Početkom 20. veka kandovao se za parlament kao liberal u Edinburgu i u Border Borgu, ali nije uspio pobijediti. No bio je jedan od prvih počasnih članova Britanskog skijaškog kluba. Dojl je bio uključen i u kampanju za reforme afričke Slobodne Države Kongo zajedno s novinarom Edmundom Dinom Morelom i diplomatom Rodžerom Kejsmentom. Napisao je Kriminal Konga 1909, dugi pamflet koji opisuje zločine u Kongu. Morel i Kejsment dali su mu inspiraciju za likove djela Izgubljeni svijet iz 1912. Razišao se s njima početkom Prvog svjetskog rata jer je Morel bio vođa pacifista, a Kejsment je izdao Britaniju zbog Irskog porekla. U kasnim godinama, Dojl se vezao za spiritualizam i napisao je roman s likom Profesora Čelendžera pod imenom Zemlja magle. Jedna od njegovih čudnijih knjiga je The Coming Of the Fairies iz 1921. jer je bio uvjeren u istinitost fotografija vila iz Kotingleja koje su bile glavna inspiracija za djelo u kojem su se mogle pročitati teorije o vilama i duhovima. Nakon ovog djela njegova zbirka kraćih priča Avanture Šerloka Holmsa zabranjena je u Sovjetskom Savezu 1929. za vrijeme okultizma, no ta je zabrana kasnije ukinuta. Dojl je jedno vrijeme bio prijatelj Harija Hudinija, velikog protivnika spiritualističkog pokreta. Iako je Hudini smatrao spiritualističke proroke varalicama (pokušavajući ih razotkriti) Dojl je mislio da i Hudini ima natprirodne moći, a to je pokazao u djelu Ivica nemogućeg. Hudini nije uspio uvjeriti Dojla da su to samo čarobnjački trikovi, pa je prijateljstvo raskinuto. Dojl je sahranjen u dvorištu crkve u Minstidu u Njuforestu, Hempšir, Engleska. U južnoengleskom gradiću Krauborou, u kojem je Dojl živio 23 godine, podignut je spomenik u njegovu čast, a na Pikardi Plejsu u Edinburgu, blizu Dojlove rodne kuće stoji spomenik Šerloku Holmsu. Bibliografija Šerlok Holms Grimizna studija (1887) Znak četvorice (1890) Avanture Šerloka Holmsa (1892) Memoari Šerloka Holmsa (1894) Baskervilski pas (1902) Povratak Šerloka Holmsa (1904) Polje straha (1914) Njegov poslednji podvig (1917) Knjiga slučaja Šerloka Holmsa (1927) Sir Arthur Ignatius Conan Doyle (Edinburgh, 22. svibnja 1859. - Crowborough, Sussex, 7. srpnja 1930.), britanski autor kriminalističkih romana, najpoznatiji kao `otac` Sherlocka Holmesa i doktora Watsona. Rođen je 1859. u Edinburghu od roditelja Iraca koji su emigrirali u Škotsku. S devet godina poslan je u isusovačku školu u Stonyhurstu, a 1875. odbacio je kršćanstvo i postao agnostik. Od 1876. do 1881. studirao je medicinu u Edinburghu te obavljao praksu u Astonu (danas predgrađu Birminghama). Nakon studija postao je brodski liječnik i otplovio na zapadnoafričku obalu, a 1882. započeo je privatnu praksu u Plymouthu. Doktorat je dobio 1885. Njegova je praksa bila neuspješna, a čekajući pacijente pisao bi knjige. Prvo mu je djelo izašlo u Chambers`s Edinburgh Journal prije njegove dvadesete godine. Ozbiljnije se posvetio književnosti nedugo nakon preseljenja u odmaralište Southsea. Prvo mu je značajnije djelo bilo A Study in Scarlet (`Skica u grimizu`) koje je izašlo u Beeton`s Christmas Annual 1887. i u kojem se prvi put pojavljuje Sherlock Holmes, stvoren prema profesoru Josephu Bellu. Zanimljivo je da je Rudyard Kipling čestitajući Doyleu na uspjehu upitao: `Je li to moj stari prijatelj, Dr. Joe?`. Za života u Southseau sudjelovao je u osnivanju Portsmoutha F.C. i igrao kao njihov prvi vratar. Godine 1885. oženio je Louise Hawkins, koja je bolovala od tuberkuloze i na koncu preminula 1906. Godine 1907. njegovom drugom ženom postala je Jean Lackie u koju se zaljubio 1897. i s njom održavao platonsku vezu zbog vjernosti prvoj ženi. Doyle je imao petero djece, dvoje s prvom ženom (Mary i Kingsley) i troje s drugom (Jean, Denis i Adrian). Godine 1890. proučavao je oko u Beču, a 1891. preselio se u London gdje je imao praksu kao okulist. To mu je dalo više vremena za pisanje, a u studenom 1891. pisao je majci: `Mislim kako bi bilo dobro ubiti Holmesa... i završiti s njim zauvijek. Odvlači mi misli od važnijih stvari.` To je i napravio u prosincu 1893. u djelu The Final Problem opisavši borbu Holmesa s najvećim neprijateljem profesorom Moriartyjem u kojoj su obojica poginuli u padu s vodopada. Nakon javnog odaziva oživio ga je u djelu The Adventure Of The Empty House s objašnjenjem da je samo Moriarty preminuo, a Holmes je inscenirao svoju smrt kako bi se obračunao sa svojim drugim neprijeteljima. Sherlock Holmes se pojavio u još 56 kratkih priča i u četiri Doyleova romana te u romanima drugih autora. Nakon Burskog rata u Južnoafričkoj Republici i međunarodnih optužbi protiv Velike Britanije zbog počinjenih okrutnosti, Doyle je napiso pamflet The War In South Africa, preveden na mnoge svjetske jezike, u kojem je opravdavao ponašanje Britanaca u ratu. Doyle je vjerovao da mu je baš taj pamflet donio titulu Sir i mjesto zamjenika predstavnika krune u Surreyju 1902. Napisao je i dužu knjigu The Great Boer War 1900. Početkom 20. stoljeća kandidirao se za Parlament kao liberal u Edinburghu i u Border Burghu, ali nije uspio pobijediti. No bio je jedan od prvih počasnih članova Britanskog skijaškog kluba. Kip Arthura Conana Doylea u Crowboroughu Doyle je bio uključen i u kampanju za reforme afričke Slobodne Države Kongo zajedno s novinarom Edmundom Dene Morelom i diplomatom Rogerom Casementom. Napisao je The Crime Of The Congo 1909., dugi pamflet koji opisuje zločine u Kongu. Morel i Casment dali su mu inspiraciju za likove djela Izgubljeni svijet (The Lost World) iz 1912. Rastao se od obojice početkom Prvog svjetskog rata jer je Morel bio vođa pacifista, a Casment je izdao Britaniju radi Irskog podrijetla. U kasnim godinama, Doyle se vezao za spiritualizam i napisao je roman s likom Profesora Challengera pod imenom The Land Of Mist. Jedna je od njegovih čudnijih knjiga The Coming Of the Fairies iz 1921. jer je bio uvjeren u istinitost fotografija vila iz Cottingleya koja su bile glavna inspiracija za djelo u kojem su se mogle pročitati teorije o vilama i duhovima. Nakon ovog djela njegova zbirka kraćih priča The Adventures Of Sherlock Holmes zabranjena je u SSSR-u 1929. za vrijeme okultizma, no ta je zabrana kasnije ukinuta. Doyle je jedno vrijeme bio prijatelj Harryja Houdinija, velikim protivnikom spiritualističkog pokreta. Iako je Houdini smatrao spiritualističke proroke varalicama (pokušavajući ih otkriti), Doyle je mislio da i Houdini ima natprirodne moći, a to je pokazao u djelu The Edge Of The Unknown. Houdini nije uspio uvjeriti Doylea da su to samo čarobni trikovi, što je dovelo do prekida prijateljstva. Doyle je pokopan u crkvenom dvorištu u Minsteadu u New Forest, Hampshire, Engleska. U južnoengleskom gradiću Crowboroughu, u kojem je Doyle živio 23 godine, podignut je kip u njegovu čast, a na Picardy Placeu u Edinburghu, blizu Doyleove rodne kuće stoji kip Sherlocka Holmesa. Bibliografija Sherlock Holmes Skica u Grimizu (A study in scarlet - 1887.) Znak četvorice (The Sign of Four - 1890.) Pustolovine Sherlocka Holmesa (The Adventures of Sherlock Holmes - 1892.) Žuto lice (The Memoirs of Sherlock Holmes - 1894.) Baskervillski pas (The Hound of the Baskervilles - 1902.) Nenastanjena kuća (Povratak Sherlocka Holmesa - 1904.) Dolina straha (The Valley of Fear - 1914.) Posljednja zagonetka (His Last Bow - 1917.) Lavlja griva (The Case Book of Sherlock Holmes - 1927.) Hrvatski nazivi pojedinih zbirki priča nisu prijevodi imena izvornika, nego nose ime neke priče iz zbirke Professor Challenger Izgubljeni svijet (1912) The Poison Belt (1913) The Land of Mists (1926) The Disintegration Machine (1927) When the World Screamed (1928) Povijesni romani The White Company (1891) Micah Clarke (1888) The Great Shadow (1892) The Refugees (publ. 1893, written 1892) Uncle Bernac (1897) Sir Nigel (1906) Ostala djela Mystery of Cloomber (1889) The Captain of the Polestar, and other tales (1890) The Doings Of Raffles Haw (1891) Beyond the City (1892) Round The Red Lamp (1894) The Parasite (1894) The Stark Munro Letters (1895) Rodney Stone (1896) Songs of Action (1898) The Tragedy of The Korosko (1898) A Duet (1899) The Great Boer War (1900) The Exploits of Brigadier Gerard (1903) Through the Magic Door (1907) The Crime of the Congo (1909) The New Revelation (1918) The Vital Message (1919) Tales of Terror & Mystery (1923) Povijest spiritizma (1926)

Dušan Matić / Aleksandar Vučo Gluho dobaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaKnjiga 1Mislim, dakle postojišDušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimomPiše: Branko KukićZašto smo zaboravili Dušana Matića?U njegovoj sudbini ima nečega od Stendalove sudbine. Stendal je rođen početkom XIX veka, umro polovinom, a konačno otkriven krajem tog veka. Kao i za Stendala, i za Matića je znala mala grupa pisaca, uglavnom zatvorenih u svoje krugove, koja ga je sa iskrenošću i naklonošću čitala i slušala. Matića i danas najčešće povezuju sa nadrealizmom. On nije bio izdvajan iz grupe „beogradskih nadrealista“ – kao što su, na primer, bili izdvajani Marko Ristić i Aleksandar Vučo (iako je sa ovim drugim Matić napisao roman Gluho doba i poemu Marija Ručara). Matić je, dakle, bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom.ZLATO VREMENA: Manje upućeni su nadrealizam shvatali kao puki eksperiment u umetnosti, kao neku vrstu duhovne egzibicije ili kao „automatsko“ stvaranje koje dolazi iz podsvesti. Međutim, takve definicije su bile potpuno pogrešne. Od brojnih tumača ovog pokreta, čini mi se da se Matić najviše približio njegovoj suštini. Naime, prema njegovom mišljenju, nadrealizam nije bio namera da se svet okrene naopako, da se tumba, nego da se sintetiše, pa su zbog toga nadrealisti svoje ideje pronalazili u čitavom ljudskom iskustvu. Nadrealizam je trebalo da bude novi način mišljenja koji određuje jasna namera da nas usmeri prema nečem što treba hitno otkriti i uneti ga, odnosno stalno ga ulivati u uvek promenljivu i otvorenu celinu, „da bude čak jedan novi način života, njegova najdublja htenja (…), da izmeni život. Tako nadrealizam pripada i filozofiji i zadire i u druga, društvena i životna pitanja čovečanstva“, kako je to mislio Matić. Nadrealizam je bio opšte što se kretalo prema posebnom: to je bio put od Sveta prema Pojedincu. U suštini, Matić ga je shvatio kao „izraz dubokog revolta prema postojećem društvu“. Zbog toga je ovaj pokret uvek bio otvoren za sve što se sudaralo i sukobljavalo, za sve što je pulsiralo, brujalo, što se kretalo u svim pravcima istovremeno. Ovo je najbolje definisao Andre Breton rečenicom: „Tražim zlato vremena.“ Ta potraga je uvek bila suština velikih trenutaka čovečanstva i njegove istorije.Zbog ovakvog shvatanja nadrealizma kao planetarnog iskustva, i velikih duhovnih pohoda i borbi, Matić je imao i poseban odnos prema istoriji, prihvatajući je ne kao popis i tumačenje političkih i ratnih događaja, nego kao preispitivanje svakog segmenta toka vremena, sitnih promena u njemu, njegovih treperenja, razaranja i pomicanja utrobe vidljivog i nevidljivog. „Istorija je, po meni, stvar svakodnevnog, ona se šeta ulicama i drumovima, u našim je sobama, u našim je glavama i u našem srcu. Ona nije nikakva fatalnost; ona smo mi sa svim svojim protivrečjima“, govorio je Matić.TRADICIJA BUDUĆNOSTI: Za Matića je od površno shvaćene istorije mnogo važnija tradicija. Verovao je da je ona kao drvo – dole u dubinama, u korenu i zemlji proizvodi se hrana koja uzrokuje listanje, cvetanje i rađanje plodova. Posredstvom podzemnih i tišinom prekrivenih svetova tradicije mi smo prisutni u svetlosti ovog vremena, ovog trenutka. Matić je tvrdio da u onome „što je u tradiciji bilo protivrečno i udaljeno jedan pisac može da otkrije najednom duboko jedinstvo“. Zar se ovo ne podudara sa Matićevom predstavom nadrealizma – da je on neki vid tradicije budućnosti?Ali podsećajući šta stvaralac može da načini od tradicije, Matić umetnosti daje pravo na samostalnost, priznajući istovremeno njene zakonitosti i hirove, njen „izuzetan i nepredvidljiv način da reši neke zagonetke“, jer „snaga jednog (…) dela je u njegovoj mnogostranosti, u bogatstvu interpretacija koje savremenici ili budući čitaoci u njemu otkrivaju“. Zbog toga, prema Matićevom mišljenju, „sve završava u književnosti“: „Državnici u penziji, revolucionari, generali i vojskovođe najzad na izmaku pišu svoje memoare, pa i oni ulaze u književnost.“ Ali taj svršetak svega u književnosti pokreće jednu univerzalnu temu, aktuelnu i u modernim vremenima, a to je pitanje morala u umetnosti, pitanje koje otvara dilemu šta je osnova umetničkog dela. Matić je još 1960, dakle u vreme kada se ovo pitanje postavljalo isključivo ideološki, u intervjuu za Švedski radio odgovorio: „Jedno umetničko delo je lepo ili nije, ono ne može biti moralno ili nemoralno. Međutim, moralna opasnost počinje kada jedno književno delo zlonamerno ljudi iskorišćuju u sumnjive svrhe, i kada se izvesni pisci služe pisanjem ne da bi stvarali istinsko književno delo, već da bi proturili dobru ili lošu, dobronamernu ili zlonamernu propagandu svojih pseudoideja.“Činjenica je da ideologije (ne samo totalitarne) nisu držale do ovakvih „moralnih pravila“, nego su prihvatale i propagirale isključivo „utilitarna pravila“. Ovo „Matićevo pravilo“ ima svoju predradnju: naime, Matić je početkom 1951. napisao da „nema marksističke estetike“ i da „na jednoj doktrini ne može da se izgradi život“ – „intenzivan deo društva i politike zahteva ogromno polje slobode i stvaranja koje proširuje koncepciju čoveka i života“. Ova dva Matićeva mišljenja, ove dve paralelne relacije, govore o njegovom nepokolebljivom ubeđenju da je svet otvoren i da svako sužavanje, zatvaranje ili ukidanje tog suštinskog obeležja vodi u negaciju. Matićeva „prepravka“ Dekartovog iskaza u „Mislim, dakle postojiš“ tvrdi da otvorenost sveta znači mogućnost postojanja i za Svet i za Pojedinca u njemu. To podrazumeva i drugi novi svet i Drugog kao našeg sagovornika i saputnika. Matić je to sažeo: „Oni koji predstavljaju Drugog na uranku, a ne Drugog na zalasku.“ U ovome je osnova Matićeve vere u kulturu, budući da kulturu ne treba razumeti jedino kao ono što je prošlo, nego ono što traje, jer „ljudske vrednosti ne postoje da bi ljudi kao pred nepomičnim karijatidama ničice padali, već da te vrednosti i da ta dostignuća ljudskog genija i ljudskog uma unesu u svoj život (…) nasuprot svim tamnim silama ljudskog bića, i ozare njihov jedini život (…). Kultura je proces kome nema kraja, neprekidna traka, koja se ili bogati ili siromaši, ali nikada nepomična, ne stoji.“ Jer kultura je „eksplozija čoveka“.Na kraju bih hteo da podsetim na nešto što je u vezi sa Matićem zaboravljeno. Naime, za vreme studentskih demonstracija ‘68. Matić je poziv studenata da govori svoju poeziju odbio, uputivši im 8. juna svoju Izjavu, u kojoj je, između ostalog, napisao: „Pozvali su me da čitam pesme. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen. (…) Na meni nije da govorim. Na vama je. (…) Pronađite svoj rečnik. Progovorite jezikom novog vremena.“ Matićev glas je bio za pobunu i promenu kako bi u nekoj budućnosti bila ostvarena njegova metafora – Poezija je neprekidna svežina sveta. Na koncu konca, i ovde je odgovor na pitanje o moralu umetnika.Vi današnji, koji imate još zanosa u sebi, koji ste željni smisla i kojima je žudnja za saznanjem barem trunka od tog smisla – uzmite Matića za preteču i vernog pratioca.Jedan tekst Dušana MatićaPismo urbanisti BeogradaUsuđujem se da vam se obratim, nestručan, neuk u stvarima urbanizma, i, sem toga, dovoljno neposvećen u pitanja urbanizma Beograda. Da li je to vašom krivicom, ili mojom, sporedno je. Rado primam na sebe krivicu što se nisam potrudio da dobijem potrebna obaveštenja, srećan ako se, jasna i precizna, mogu dobiti, pa prema tome ovo pismo biće bar sa te strane korisno: dobiću ih najzad u sažetom obliku od vas, makar i naknadno.Međutim, jedno je sigurno: problemi izgradnje Beograda razdiru vas: to pokazuju planovi koje često objavljujete, i menjate, radovi koje preduzimate, napuštate, i, u drugoj formi, izmenjene, nastavljate. I nas – usuđujem se da govorim u množini – ti problemi preokupiraju: za sebe, znam, mogu da kažem, ponekad me muče. Kad, eto, tako, ulicama koračam. Jer, u jednoj stvari možemo, moramo da se složimo: pitanje kako izgleda, kako će izgledati naš grad, ne interesuje samo one koji planiraju, investiraju, zidaju, već i one koji u njemu žive, rade, kreću se, stanuju, dišu, šetaju se, gledaju (bar u našoj zajednici trebalo bi da bude tako). I one koji vole Beograd, s toliko puno razloga, da ih je već bezbroj, te prevazilaze svaku razložnost, vole ga, jer ga vole, jednostavno.Ljubav može da bude rđav savetnik u učenim, strogim stvarima urbanizma, osluškujem vaš prekoran glas. I meni su poznate zamke ljubavi. Već vas čujem: može da se voli i ružnoća. Priznajem vam svoju slabost prema Beogradu. Mene uvek trgne – danima se zaboravim – kad mi neki stranac, s kojim sam postao prijatelj, pa se više ne libi da bude iskren, i kaže mi: Beograd nije lep grad, ružan je. I stane da mi priča onu stereotipnu priču da Beograd nije kao ostali evropski gradovi, kao da je meni stalo da Beograd bude „kao ostali evropski gradovi“ – najzad šta to znači? – onda mu govorim o našem nebu, ni u jednom gradu nije toliko nad njim i oko njega razmahnuto, nadire sa dna gotovo svake ulice, o našim vodama, u dnu svoje svesti uvek vidim ogromno jezero pod Beogradom, o svetlosti, o našim vetrovima, o olujama koje uzbudljive, uzburkane zavese oblaka, pljuskova, munja i gromova, sručuju od Zemuna na Beograd, kao najlepše romantične pesme. O istorijskim olujama, koje su ga toliko puta ranjavale i rušile. I o tome da još nema punih devedeset godina kako je poslednji vojnik osvajača napustio tvrđavu, da nema ni četrdeset godina otkako je nestalo granice tu na domaku pogleda, na našim vodama. I osećam, moji argumenti padaju u tu istu vodu, znam, Beograd je ružan zaista, ali ne iz razloga moga prijatelja stranca, već, za mene, iz sasvim drugih razloga. Tada ga povedem izvan Beograda, prema Fruškoj gori ili Novom Sadu. Vraćamo se. Predvečerje. Požar zalaska sunca zapalio je okna Beograda. Beo, blistav, zamišljen nad svojim rekama. Ja ga pitam: zar nije lep? Zar nije zaista beli grad, i objašnjavam mu kako je u srednjem veku nastalo njegovo ime. U tim časovima mi zaista postane žao: zašto ne učinimo da Beograd što pre i unutra bude lep i blistavo beo kao posmatran izdaleka.Zato vam i postavljam neka pitanja, kažem vam svoja čuđenja. Ako budem rekao nerazumnih stvari, nasmejte se et passez outre. Nije ništa opasno. Niti imam moći da poput Osmana naredim prosecanje glavnih arterija kroz labirinte srednjovekovnog Pariza, kao što je taj prefekt pre sto godina učinio, i dao prilike za onaj melanholičan stih Bodlerov: „Jedan grad brže se menja od srca jednog čoveka“, niti sam investitor koji će nešto napraviti po svojoj ludoj glavi. Samo me ljubav prema Beogradu inspiriše.Evo mog prvog čuđenja. Polazim od bojâ, jer u imenu našeg grada dominira jedna boja. Pitam se, zašto u poslednje vreme niču sve češće kuće ružno obojene, da mi se čini kao da se najednom pojavila želja da ime Beograd promenimo u šaren-grad. Ostavljam po strani pitanje tih naših novih kuća, punih nemirnih, krivih, slomljenih linija, balkončića, prečaga, boksova, pregrada, ograda, brise–soleil-a, prozorčića, orgulja, niti pominjem da su se neke od njih tako neočekivano našle na mestu gde se nalaze kao da su s meseca pale. Isprečile se, razroke, ne znaju kamo da gledaju.Ne. Govorim samo o boji. Možda ćete mi reći da to nije stvar urbaniste, već stvar arhitekata. Izgleda mi da te precizne podele ovde ne mogu da budu nikakav opravdavajući razlog. Jer, ako razumem značenje i smisao pojma urbaniste, na njemu leži da odredi opšte linije, da precizira glavne crte jednoga grada, da ga vidi u celini. A boja ili boje čine sastavni deo jednog fizičkog predmeta, pa prema tome i jednog grada. Ako se iz svake atinske ulice može videti Akropol, onda to znači, neko je, urbanista ili neko drugi, želeo po svaku cenu da ovaj nezaboravni trag atinske lepote, taj najdragoceniji simbol istorije Atine, ostane vidljiv sa svakog njenog mesta, onda je on morao i da diktira arhitektima visinu i položaj njihovih kuća. Nešto slično, čini mi se, treba učiniti i u Beogradu. Beograd je pun boja, neba, zelenila, vode i vidika, pejsaži su na domaku oka, da bi živošću boja svojih kuća imao potrebe da razbija monotoniju i sivost. Ne. Nije reč samo o tome da kuće budu isključivo bele, već onih boja koje neće kvariti prirodno bogatstvo našeg pejsaža i našeg podneblja, koje neće remetiti harmoniju njegovih vidika. O tome bi neko morao da povede računa, svakako i vi, u zajednici sa slikarima, jer to se tiče opšte slike Beograda, one slike koja prva ostane u oku sačuvana zauvek, kada se baci pogled na njega ili se misli o njemu.Mi nemamo Akropol. Ali mi imamo položaj Beograda, Kalemegdan i Savu i Dunav. I pogled u beskraj Panonske ravnice. Neka nas bar oni iznenade, ako ne na svakom koraku, a ono bar na svakom drugom. To je valjda i smisao Terazijske terase, taj neočekivani pogled na nebo i vode; ona dopušta da usred gradske vreve, u samom centru, bane priroda puna svetlosti. U kom gradu toga još ima?Ne radi se o tome da na toj padini Beograd dobije još jedan park, već samo da se useče prozor svetlosti i svežine. Varoš, sa svojim krovovima i svojim životom, mirno može pod njim da teče: ima nečeg neizrecivo lepog u krovovima: oni su sastavni deo varoškog pejsaža i poeme. Kad smo već kod savske padine, zašto se zaboravlja da kuće na njoj moraju da imaju dva lica: jedno prema ulici, a drugo prema širokom, sveobuhvatnom bulevaru Save. Zašto bi se naše oko zaustavljalo kad se, sa trga železničke stanice ili sa prilaza Save, podigne ka varoši, na naličjima zgrada.U vezi s tim evo mog drugog čuđenja: na jednoj strani, eto, otvaramo prozor na Terazijama, a, s druge strane, zatvaramo prilaze nekih ulica. Još ne mogu da razumem zašto je trebalo zazidati prilaz Nušićeve ulice sa Terazija, i napraviti od ove ulice mračan levak, ne mnogo privlačan? Ako je trebalo isključiti jednu ulicu iz kolskog saobraćaja, ne mislim da je bilo potrebno napraviti toliko prepreka, kad jedan običan saobraćajni znak može to da obeleži: ovuda se kolima ne prolazi. Zašto sprečiti da prodor svetlosti i svežine s Terazijske terase ne prodre do Makedonske ulice, do ispred same „Politike“? Zašto je zatvorena Kapetan-Mišina ulica na Studentskom trgu, kad je ona davala jutarnje sunce Dositejevom parku? Zašto se, u planovima o dovršenju Trga Republike, predviđa zatvaranje Francuske ulice i njeno skretanje pored Doma armije i jedino ulivanje u Jugovićevu ulicu. Ili, po meni još paradoksalnije, eventualno zatvaranje Obilićevog venca na raskrsnici kod kafane „Zagreb“. Zašto zamračiti Knez Mihailovu ulicu, i lakat Obilićevog venca, kad se tu otvara pogled pored Doma armije daleko na Dunav? Zašto poremetiti to što je još jedino bilo lepo u tom delu Beograda, zbilja beogradski, to otvaranje krilnih ulica duž grebena. Ako već još ne možemo korakom da dopremo jednostavno do Save i Dunava, onda zašto nas sprečavati da to uradimo pogledom?Evo mog trećeg čuđenja.Zašto nas onda što pre ne pustite do Save i Dunava? Zašto da nam donji Kalemegdan, čak i kad smo na njegovoj terasi, izgleda dalji od Košutnjaka i Topčidera. Poznate su mi primedbe, naša železnička stanica, pristanište i pruge odvajaju od Save i Dunava, te dok se ne reše ti osnovni krupni problemi itd., i ovo pitanje, ja bih ga nazvao, ljudsko pitanje, ne može da se reši. Mene čudi taj estetizam. Niko od nas, verujem, nije toliko esteta da zaboravlja nužnosti, teškoće, velike probleme Beograda. Ko bi mogao da zameri jednom gradu, što su mu preča od estetskih pitanja, i važnija, železnička stanica ili pristanište.I evo mog četvrtog čuđenja.Zašto se hitnije ne zatvore neki razjapljeni prostori u Beogradu? Mislim na trgove. Zašto se najzad ne zatvori, ne uokviri Trg Republike. Ako je zaista težak problem trg kod Slavije i na železničkoj stanici i teško ih je rešiti, jer su u tesnoj vezi sa drugim problemima izgradnje Beograda i saobraćajnih težišta, trg kod Narodnog pozorišta traži samo da se dovrši. Trg kod spomenika ima svoje zaglavlje, vreme i istorija su ga već postavili, zašto ne bismo nešto već primili što je život grada uradio, i to pravilno, prilično skladno zaglavlje, pravim linijama samo završili: povući od pozorišta i od palate Jadran, prave linije na Kolarčevu i Makedonsku ulicu. Svako komplikovanije rešenje, proširivanje trga, svako takozvano originalno rešenje za ovaj trg čini mi se izlišnim i nepotrebnim, pomalo hamletovskim. Nešto od naše najnovije istorije našlo je odjeka na ovom trgu, pa čak i iz daleke prošlosti Beograda mogu se izvući uspomene koje su vezane za njega. Tu je Stambol-kapija, na njemu je sazidana naša prva velika kulturna ustanova, Narodno pozorište, na njemu je objavljeno ubistvo Aleksandra i Drage, na njemu je Nušić krenuo na konju predvodeći demonstracije protivu Austrije u doba aneksije Bosne i Hercegovine, na njemu je 27. marta spaljena Hitlerova slika, na njemu je održan prvi veliki miting posle oslobođenja. Možda će neko, sutra, kroz pedeset godina ili sto, napisati dramu ili tragediju u vezi sa događajima koji su se odigravali na trgu, i zar ne bi bilo uzbudljivo za buduće Beograđane da jedne večeri pod vedrim nebom vide njihovo prikazivanje, kao što mi danas u Dubrovniku gledamo komade na istim onim pjacama na kojima su se oni odigravali. Zašto ne bi pred našim Narodnim pozorištem bio jedan trg, neka vrsta pozorišta pod otvorenim nebom, čija je scena već unapred ocrtana, i zašto ne bismo jednoga dana, zaustavivši saobraćaj, na njemu mogli da čujemo kakav monstr-orkestar ili hor iz cele naše zemlje? Sem toga, u tom centru grada gde dominiraju vijugave linije na Terazijama, jedan miran četvorougaonik dobro bi došao kao smirenje i kao osveženje.Zašto se na Studentskom trgu, gde su se u poslednje vreme podigle dve zgrade, nije povelo računa da to nisu zgrade u Jugovićevoj ili Vasinoj ulici, već i sastavni delovi tog našeg toliko znamenitog po događajima trga, i da okružavaju jedan park? Na stranu što bismo se mogli pitati zašto Hemijski institut usred grada. I bez obzira što je zbog te zgrade zatvorena Kapetan-Mišina ulica, zaista se možemo začuditi zašto je najednom ostavljena pukotina na jednom krilu, te tako trg ostaje nedovršen i krnj.Moja pitanja, čini mi se, ne zadiru u vaše osnovne brige, teške probleme koji vas najviše uznemiravaju. Ona se tiču, možda, pre ljudske strane izgleda našega grada. Lepota i lik jedne varoši ne moraju da se sastoje samo u veličanstvenosti njenih palata ili širini njenih bulevara i ulica. Lepota može da bude i skromna i smerna. Veličanstvenost Karijatida na Erehteonu ne leži u njihovoj kolosalnosti, već u skladnosti suzdržane snage, dostojanstva i pitomine. Rešavanje zamašnih problema preobražaja Beograda u zaista veliki, moderan grad, ne bi trebalo da nas spreči da ono što se taloži ne sredimo, ne damo mu našu patinu, i da pred apstraktnim perspektivama budućnosti ne zanemarimo ono što može da dobije svoj konkretan, živi i harmoničan lik.Izuzetan položaj Beograda zahteva i izuzetna rešenja. Najopasnije bi bilo povoditi se doslovce za primerima. Tu, zaista, vašoj inventivnosti i vašem geniju pruža se vrlo mnogo mogućnosti da se ostvari. Iz tog poštovanja prema vama, usudio sam se i da postavim ova pitanja, ne mnogo skupa pitanja; i ako sam nešto iše ili manje od razumnog ili nerazumnog rekao, to je samo zato što volim Beograd naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti, i što imam nade u vas da ćete ipak rešiti sva pitanja koja stoje pred vama. Ali, nama laicima, koji se inspirišemo samo ljubavlju prema našem gradu, dopustite da kažemo ponekad koju reč, pa makar i naivnu, i pogrešnu, ali koja u svakom slučaju ne može biti štetna.3/20

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! August Cesarec objavio pod pseudonimom Vuk Korneli August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. U popularnoj kulturi Lik Augusta Cesarca se pojavljuje u TV-seriji Nepokoreni grad iz 1981. godine, kada ga je tumačio Pero Kvrgić.

Предговор Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју. Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације? Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању? Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе. У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности. У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама. Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу. На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик. Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје. У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању. Садржај Предговор (М. В. Захарченко), 9 Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27 ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33 Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33 Духовно-морално обликовање човека, 33 Предмет проучавања православне педагогије, 36 Основни појмови православне педагогије, 38 Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43 Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43 Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47 Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49 Појам личности у психологији и православној педагогији, 51 Проблем личности у психологији, 51 Православно поимање личности, 54 Човеков живот као очување и развој надарености, 63 Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67 Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67 Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69 Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74 Различита одређења моралности и духовности, 74 Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81 ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86 Васпитање у светлости божанског откривења, 86 Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86 Старозаветно учење о васпитању, 89 Хришћанство и васпитање, 100 Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105 Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105 Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118 Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130 Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147 Улога руских светих у духовном животу друштва, 147 Свети митрополит Филарет Московски, 148 Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155 Свети праведни Јован Кронштатски, 164 Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169 Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије и Европе, 186 Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186 Хеленско паганство и византијско православље, 191 Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202 Ћутање руске филозофије, 204 Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209 Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216 Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225 Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229 Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249 Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255 Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258 Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262 Самобитност руске филозофије, 278 Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279 Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279 Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290 Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30] Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312 "Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312 Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327 ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334 Православна породица као део васељенске јерархије, 334 Духовне основе православне породице, 334 Јерархијско уређење породице, 336 Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340 Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352 Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366 Особености дечијег узраста, 366 Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371 "Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373 Прва година дететовог живота, 379 Рано детињство, 385 Зрело детињство, 388 Адолеcценција, 389 О плодовима доброг васпитања, 393 Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394 Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394 Средства исцељења од духовних болести, 401 ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408 Модел трију равни културно-образовног простора, 408 Човек у мултикултуралном свету, 408 Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске традиције, 411 Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног образовања), 416 Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424 Савремени проблеми садржаја образовања, 432 Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432 Духовне основе садржаја образовања, 434 Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437 Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438 Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443 Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446 Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452 Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461 Наставнички позив као духовни дар, 465 Наставнички позив, 465 Личност наставника, 467 Морални квалитети наставника, 469 Закључак, 477 Библиографија по темама, 485 Наслов: Православна педагогија Издавач: Каленић Страна: 506 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-7405-125-2

Stopama Laze Lazarevića – Laza Lazarević, Snežana Pisarić Milić U ovoj knjizi nalaze se nezavršene priče Laze Lazarevića, koje su manje poznate ljubiteljima književnosti, a uz njih su nastavci koje je stvorila autorka Snežana Pisarić Milić, već nagrađivana za upravo ovaj kreativni postupak. Snežana Pisarić Milić objavila je dela - `Varljiva igra svetlosti` , `Nebeski ples`, „Pisma iz Sombora” i “Saga o Lazarevićevom Vučku” i romansiranu biografiju glumca Lazara Rockwooda `LAZAR od salaša do Holivuda`. Objavljivala je u zbornicima, časopisima, novinama... Uređuje blog `Moć pisane reči`. Rođena je 1964. godine u Srebrenici. Odrasla je u Bratuncu a živi i radi u Somboru. Po obrazovanju je diplomirani ekonomista. Član je Društva književnika Vojvodine. Roman „Saga o Lazarevićevom Vučku“ čini autorsko jedinstvo sa nedovršenim pripovetkama Laze Lazarević, što je vrlo neobičan i originalan stvaralački postupak. Šta je prethodilo uspešnoj sintezi proze Laze Lazarevića i Vašeg autorskog angažmana? Započeću kazivanje na Vaša pitanja rečima koje je o Lazi Lazareviću izgovorio naš veliki pesnik: „... ko ga nije poznavao, taj će se snebivati, neće se brzo razabrati, i to mu može smetati uživanju. No ko ga je poznavao, ko se sjeća živog Laze, taj će puno uživati od prvog časa, taj će se zanijeti, taj će mu se diviti.“ Laza Kostić Dve pripovetke, Sve će to narod pozlatiti i Prvi put s` ocem na jutrenje, sećam se još iz srednjoškolskih dana. Da li tad pominjaše nedovršene tekstove kao deo piščeve bibliografije, ne sećam se. I da jesu, verovatno bi bilo zaboravljeno. Sama činjenica, da pisac ostavi isti broj dovršenih i nedovršenih pripovetki, odveć je čudnovata. Godine 2013., naiđoh sasvim slučajno, ako se išta na ovom svetu pod slučajnost može podvesti, na Konkurs za dovršetak nedovršene pripovetke „Sekcija“ (Obdukcija) dr Laze K. Lazarevića, u organizaciji Visoke škole strukovnih studija za vaspitače u Šapcu. Bejaše to neobičan i neubičajen konkurs. Radnja pripovetke me magijski povukla u svoj tok. Zaplivah kroz nju obilazeći virove koji bejahu ucrtani, a sve praveći nove ne bih li matici dala na jačini. Ostavljene smernice s` kraja teksta bili su putokaz kako da dovršimo pripovetku. Zaigraše slike k`o senke na zidu, te oživeše likovi kao na filmskom platnu. Od nekud se stvoriše i novi, tako da pripovetka ubrzo dobi krajnji oblik, ispoštovah navedene smernice, a opet, ono što dodadoh po svom ubeđenju se uklopi kao da je odvajkada bilo tu. Učini mi se, neskromno, iako tad ne rekoh nikom, da meni bejaše namenjeno da je dovršim. I da sve što sam do tada pisala, bi samo nauk vežbanja stila i tehnike građena priče da bi ovladalala jezikom Lazarevićevog vremena i njegovih raznolikih i stvarnih junaka. Na pomenutom konkursu, od 55 prijavljenih autora, moj dovršetak bi proglašen za najuspešniji. Bih istinski srećna i ponosna. Eto, to bi bila prethodnica sinteze proze Laze Lazarevića i mog autorskog angažmana. Navešću deo iz obrazloženja predsednika žirija, prof. dr Dušana Ivanić, jer, ona pravila koja su važila za pripovetku ispoštovala sam i pri pisanju romana: Pred učesnicima konkursa se našao u prvi mah jednostavan zadatak: da popune praznine koje je Lazarević već naznačio u nacrtu pripovijetke. Na njima je, međutim, bio teret koji se ticao stila, emotivnosti, leksike i onaj krajnje specifičan spoj Turgenjeva i Gogolja, kako je definisao Lazarevića njegov prijatelj, Laza Kostić. Ta naročita humorističko (pa čak i groteskno) - sentimentalna crta Lazarevićevog izlaganja teško se oponaša, kamoli da se doseže. Ovakva dopuna, kako je predviđena konkursom, obuhvatala je splet složenih umjetničkih zahtjeva i rješenja. Dobitnica nagrade je uspjela da iskoristi predložak, ono što je u zaostavštini, da usvoji Lazarevićev riječnik, ostvari, ili, bolje rečeno, produži već dati ritam pripovijedanja i izabere situacije i odnose među akterima koje povezuje patos stradanja i neka vrsta više pravde kao tragične zablude...“ Dovršena pripovetka „Sekcija“ je ključ i početak svega. Potom sam čitala, tj. pažljivo iščitavala knjigu Laza K Lazarević ličnost i delo, Uređivačkog odbora na čelu sa Ivom Andrić i još osam saradnika (Matica srpska, 1970.). U knjizi se, pored objavljenih i neobjavljenih pripovetki, nalaze i privatna pisma. Između redova se mnogo toga da naslutiti, zaključiti, te umetnuti u tekst. Na koncu, sve pročitano vodilo je ka jednoj istini – da su lik i delo autora u apsolutnom skladu, što je odvajkada bilo prava retkost. Međutim, posle prvog konkursa, došlo je do razmimoilaženja organizatorke konkursa i mene u stavu, odnosno u mom čvrstom ubeđenju da se Lazarević želeo okušati kao romanopisac. Da je po uzoru na dela drugih velikih autora pokušao dve porodice međusobno uplesti, povezati im sudbine, kao kada dve reke spajanjem naprave treću, poput Pive i Tare od kojih nastade Drina, ta divlja i moćna reka mog detinjstva. Ili, dok je u pismima analizirao život i brak Ane Karenjine, kao i brak njenog brata. Tako su Vučko i Baba Vujka bili jedna porodica, a Stojan i Ilinka druga. Životi im se prepliću, i svako sa svakim ima neku posebnu vezu. Tako, na kraju ispade, da je Stojan dočekao ono što je Vučko propustio, izgubio ili po svojoj volji ostavio. Dok sam pisala roman ponovila se ista situacija kao sa „Sekcijom“. Kao da se u nekom tajnom pregratku svesti skrivala radnja romana kome ime nikako nisam mogla da nadenem. Dešavalo se da zastanem, posumnjam u sebe, zapitam se šta to radim, te odakle mi hrabrost ili drskost da nastavljam tekst posle čoveka koji je tako savršeno pisao. Iznenađivala me mirnoća sa kojom sam donela odluku da roman objavim. Neverovatno bi i to, da prvi put ja nisam morala nuditi rukopis izdavačima, nego mi se izdavač sam ponudio, ni ne znajući koja je knjiga u pitanju. Znajući da imam četiri objavljene, smatraše da zaslužujem da mi Somborska biblioteka objavi petu knjigu. Ni jednog trenutka nisam posumnjala da je pisac hteo ovako da objedini ove tri pripovetke. Organizatori konkursa ostali su dosledni prvobitnom stavu da je Laza Lazarević pisao samo pripovetke i da će tako i ostati. Naravno, sačekala sam da konkurs prođe za sve tri pripovetke koje su u romanu, i da onda bude objavljen roman, koji je, posle dugog premišljanja nazvan „Saga o Lazarevićevom Vučku“. Kada sam pročitala recenziju prof. dr Tihomira Petrović potpuno sam se umirila. 2022; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 156 str. Rođen u Šapcu, u trgovačkoj porodici. U devetoj godini ostaje bez oca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju uči u rodnom Šapcu, a potom u Beogradu višu gimnaziju, gde se upisuje na Pravni odsek Velike škole. U vreme njegovog studiranja na Velikoj školi u Beogradu među ondašnjim studentima veoma je jak pokret Svetozara Markovića, kojim je i Lazarević najpre bio oduševljen. Međutim, kasnije je uticaj njegov majke, potpuno suprotan onom Svetozara Markovića, očigledno nadvladao. Kao državni stipendist boravi u Berlinu gde studira medicinu (1872 - 1879). Kasnije je radio kao lekar praktičar, civilni i vojni lekar, a uz put se bavi književnim radom. Književni rad počinje 1868. prevodima Černiševskog, Gogolja i darvinističkih prirodnjačkih članaka, a potom 1879. i svojom pripovetkom Prvi put sa ocem na jutrenje. Napisao je malo, devet završenih i osam nezavršenih pripovetki. O Lazareviću se uglavnom govori kao o pesniku srpske patrijarhalne porodice i idiličnog života srpskog sela. Gotovo nikako Lazarević nije tretiran kao hrišćanski pisac. Umro je od tuberkuloze. L.1. POL. 1

Kao na slikama paideia označen tekst kao na slici (samo na par mesta na početku) inače lepo očuvano Marsel Prust (franc. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Pariz, 10. jul 1871 — Pariz, 22. novembar 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgubljenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike.[1][2] Jedan je od predstavnika impresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust (sedi), Robert de Fler (levo), Lusijen Dode (desno) Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetljiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Prustova majka, Žan Klemans Vil, bila je kći iz bogate i kulturne jevrejske porodice iz Elzasa.[3] Bila je veoma načitana; njena pisma pokazuju razvijen smisao za humor[4] i dovoljno poznavanje engleskog jezika da pruži pomoć sinu u prevođenju dela Džona Raskina.[4] Prust je odgojen u očevoj katoličkoj veri.[5] Kršten je 5. avgusta 1871. i kasnije se potvrdio kao katolik, ali nikada nije formalno praktikovao svoju veru.[6][7] Kada je imao 9 godina, doživeo je prvi teži napad astme i otad su ga smatrali bolešljivim detetom. Godine 1882. postao je učenik škole Lycée Condorcet u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlju, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“. U mladosti je pohađao salone gđe Štraus, udovice Žorža Bizea i majke Prustovog prijatelja iz detinjstva, Žaka Bizea, te salone Madlen Lemer i Madam Arman de Kajave (Leontin Lipman), majke njegovog prijatelja Gastona Armana de Kajavea, u čiju se verenicu bio zaljubio (Žan Poke). Preko Madam Arman de Kajave je upoznao Anatola Fransa, njenog ljubavnika. Prust je bio vrlo blizak sa majkom. Kako bi umirio oca, koji je insistirao da izgrađuje karijeru, Prust je uspeo da dobije mesto volontera u biblioteci Mazarin u leto 1896. Značajnim naporima dobio je bolovanje, što se protegnulo na nekoliko godina, te se smatralo da je napustio radno mesto. Nikada nije radio, te se nije selio iz roditeljskog stana sve do njihove smrti. Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor] Prustov grob Njegov život i porodično okruženje znatno se izmenilo između 1900. i 1905. U februaru 1903. njegov brat Robert se oženio i napustio dom. Iste godine u novembru mu je preminuo otac.[8] Naposletku, u septembru 1905. godine izgubio je majku, što ga je najviše pogodilo. Majka mu je ostavila značajno nasledstvo. Kroz ovaj period zdravlje mu je bilo naročito narušeno. Poslednje tri godine svog života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću.[9] Preminuo je od upale i apscesa pluća 1922, a pokopan je na groblju Per Lašez u Parizu. Seksualna orijentacija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust je bio homoseksualac. Njegova seksualnost i veze sa drugim muškarcima često su bile opisivane u biografijama o Prustu.[10] Iako njegova kućepaziteljka Selest Albare u svojim memoarima negira ovaj aspekat Prustovog života,[11] njeno poricanje je u suprotnosti sa izjavama mnogih Prustovih prijatelja i savremenika, uključujući i pisca Andre Žida.[12] Prust nikada otvoreno nije priznao svoju homoseksualnost, iako su njegova porodica i bliski prijatelji znali ili sumnjali da jeste. Godine 1897. Prust je čak imao dvoboj sa francuskim pesnikom i romanopiscem Žanom Lorjenom, koji je javno doveo u pitanje Prustovu vezu sa Lusijenom Dodeom. Obojica su preživeli dvoboj.[13] Iako je Prust javno negirao, njegova romansa sa kompozitorom Rejnaldom Hanom je dobro dokumentovana.[14] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskoga estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču članci iz mladosti skupljeni pod naslovom „Užici i dani“ (1896) i autobiografski roman „Žan Santej“ (posthumno 1952). Rani radovi[uredi | uredi izvor] Prust se bavio pisanjemi i objavljivnjem od ranog doba. Pored književnih časopisa sa kojima je bio asociran, i u kojima je objavljivao dok je bio u školi (La Revue verte i La Revue lilas), od 1890 do 1891 on je objavljivao regularnu društvenu rubriku u časopisu Le Mensuel.[4] Godine 1892. on je učestvovao u osnivanju književnog pregleda zvanog Le Banquet (takođe francuskog naslova Platonove Gozbe), i tokom sledećih nekoliko godina Prust je regularno objavljivao manje komade u tom časopisu i u prestižnom La Revue Blanche. Godine 1896. je objavljen Les Plaisirs et les Jours, kompendijum mnoštva tih ranih komada. Knjiga je obuhvatala predgovor Anatola Fransa, crteže gospođe Lemer u čijem salonu je Prust bio čest gost, i koja je bila inspiracija za Prustovu gospođu Verdurin. Ona je pozvala njega i Rejnalda Hana u njen šato de Revejon (model za La Raspelije gospođe Verdurin) tokom leta 1894. godine, i tokom tri nedelje 1895. Ova knjiga je bila tako raskošno proizvedena da koštala duplo više od normalne cene knjige njene veličine. Te godine je Prust počeo da radi na romanu, koji su konačno objavili 1952. godine pod naslovom Jean Santeuil njegovi posthumni editori. Mnoge od tema kasnije razvijenih u U traganju za izgubljenim vremenom nalaze svoju prvu artikulaciju u ovom nezavršenom radu, uključujući enigmu memorije i neophodnost reflekcije; nekoliko sekcija U traganju za izgubljenim vremenom se mogu naći u prvoj verziji knjige Jean Santeuil. Portret roditelja u Jean Santeuil je vrlo oštar, što je u izrazitoj suprotnosti sa obožavanjem sa kojim su roditelji prikazani u Prustovom remek-delu. Nakon lošeg prijema rada Les Plaisirs et les Jours, i unutarašnjih problema sa razrešavanjem radnje, Prust je postepeno napuštao Jean Santeuil 1897. godine i prestao s radom u potpunosti do 1899. godine. Počevši od 1895. godine Prust je proveo nekoliko godina čitajući Karlajla, Emersona, i Džona Raskina. Putem tog čitanja on je rafinirao svoje teorije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Isto tako, u Povraćenom vremenu Prustov univerzalni protagonista se priseća da je preveo Raskinov Sezam i Ljiljani. Umetnikova odgovornost je da se suoči sa pojavom prirode, izvede zaključak o njenoj suštini i prenese ili objasni tu suštinu u umetničkom delu. Raskinovo shvatanje umetničke produkcije bilo je centralno za ovu koncepciju, i Raskinov rad je bio toliko važan za Prusta da je tvrdio da zna „napamet” nekoliko Raskinovih knjiga, uključujući, Sedam svetiljki arhitekture, Bibliju Amiena, i Praeterita.[4] Prust je želeo da prevede dva Raskinova rada na francuski, ali mu je taj poduhvat otežavalo njegovo nedovoljno poznavanje engleskog. Da bi kompenzovao za to on je pretvorio ove prevode u grupnu aferu: inicijalni prevod je radila njegova majka, nacrte je prvo revidirao Prust, a zatim Mari Norlindžer, engleski rođak njegovog prijatelja i ponekad ljubavnik[15] Rejnaldo Han, zatim je konačno prevod polirao Prust. Na pitanja njegovog urednika o njegovom metodu, Prust je odgovorio, „Ja ne tvrdim da znam engleski; ja tvrdim da znam Raskina”.[4][16] The Bible of Amiens, sa Prustovim proširenim uvodom, je bila objavljena na francuskom 1904. godine. Prevod i uvod su bili dobro primljeni; Anri Bergson je nazvao Prustov uvod „jednim važnim doprinosom psihologiji Raskina”, a imao je slične pohvale za prevod.[4] U vreme objavljivanja, Prust je već prevodio Raskinovo delo Sesame and Lilies, što je završio juna 1905, neposredno pre smrti njegove majke, a knjiga je objavljena 1906. godine. Književni istoričari i kritičari su konstantovali da su pored Raskina Prustovi glavni književni uticaji bili Sen-Simon, Montenj, Stendal, Flober, Džordž Eliot, Fjodor Dostojevski, i Lav Tolstoj. Godina 1908. je bila važna za Prustov razvoj kao pisca. Tokom prvog dela te godine on je objavljivao u raznim časopisima pastiše drugih pisaca. Ove vežbe u imitaciji su možda omogućile Prustu da ojača svoj sopstveni stil. Dodatno, u proleće i leto te godine Prust je počeo da radi na nekoliko različitih framenata pisanja koje će kasnije sjediniti pod radnim nazivom Contre Sainte-Beuve. Prust je opisao svoje napore u pismu prijatelju: „Ja imam u toku: studiju o plemstvu, pariski roman, esej o Sent-Bevu i Floberu, esej o ženi, esej o pederastiji (što nije lako objaviti), studiju na nadgrobnim spomenicima, studiju o romanu”.[4] Iz ovih različitih fragmenata Prust je počeo da oblikuje roman na kojem je kontinuirano radio tokom tog perioda. U traganju za izgubljenim vremenom[uredi | uredi izvor] U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919) Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).[17] Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman. Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi. Teme i poetika[uredi | uredi izvor] Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara. Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život - iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo. Kao iu većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije - njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust `ubija život` hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva. Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od ​​toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Ćamil Sijarić - KUĆU KUĆOM ČINE LASTAVICE tvrd povez, 1962g Sarajevo 271 strana Kuću kućom čine lastavice je društveni roman izrastao na osnovama klasičnog historijskog romana u kom se hroničarski prati rasulo jedne sandžačke patrijarhalne porodice. Analizirajući način na koji Ćamil Sijarić u Kuću kućom čine lastavice dekomponira tradicionalni historijski roman - Težeći da analitički obuhvati historijski trenutak u kojemu se individua emancipirala od kolektiva, Sijarić priči klasičnog historijskog romana pridodaje kulturološke aspekte, preobražavajući na toj osnovi ne samo epsku tradiciju pripovijedanja i svijet usmenosti koji se odražava u njegovom rodnom Sandžaku nego i nasljeđe žanrovskih konvencija historijskog romana u evropskom poetičkom obzoru`. Uzroci raspada seljačke porodice Sejdića, a samim tim i modela patrijarhalno organizirane društvene zajednice, i u ovom romanu, kao i u Bihorcima, dolaze istovremeno spolja i iznutra. Razorni uticaj historije, oličen u ratovima koji ne mimoilaze niti jednu generaciju muške strane porodice Sejdića, na jednoj strani, i proces mučnog oslobađanja jedinke od okova patrijarhalne porodice i učahurene društvene zajednice, na drugoj strani, razlozi su koji neminovno dovode do urušavanja ovog anahronog svijeta. Uticaj historijskih zbivanja na raspadanje sandžačke seljačke porodice, a također i patrijarhalne zajednice čiji su oni integralni dio, u romanu Kuću kućom čine lastavice ogleda se u kontinuiranom stradanju članova te iste porodice u ratnim vihorima. Roman počinje i završava se ratom: dio prve generacije muških glava porodice Sejdića nastradao je u Prvom svjetskom ratu, dok je druga generacija regrutovana da se bori (i strada) u Drugom svjetskom ratu. Smjestivši radnju romana između dva svjetska rata, Sijarić je htio da ukaže na ta dva sudbinska momenta u genezi ove porodice, gdje Prvi svjetski rat znači početak fizičkog osipanja porodice, a Drugi svjetski rat i konačni nestanak. Istovremeno sa spoljašnjim faktorom dezintegracije patrijarhalne porodice i zajednice oličenom u ratnim stradanjima, djeluje i unutarnji dezintegracioni faktor. Novo vrijeme produkuje i nove ljude, pa tako Saltan, Amar i Ruška, unuci starog Agana, grčevito i teško pokušavaju da se, svako na svoj način, oslobode čvrstih okova kojima ih tradicionalna porodica sputava, da prekrše naslijeđene moralne uzuse i potvrde se kao individue. Taj proces individualizacije i emancipacije u patrijarhalnoj zajednici sa sobom donosi teške posljedice, koliko po zajednicu, toliko i po pojedinca koji nastoji preći okvire unaprijed određene sudbine, i nužno rezultira totalnim raspadom tradicionalnog modela porodice i društvene zajednice. No, zajedno sa porodicom i zajednicom propadaju i Saltan, Amar i Ruška, kao akteri novog vremena koje im, zapravo, ništa dobroga nije donijelo. Zatvoreni u sebe i sami sebi dovoljni, puni neostvarenih snova, nezaokruženi, razočarani, skrhani, oni poput kakvih olupina besciljno hodaju kroz život. Saltan nakon dolaska iz Grčke ne može da se uklopi u porodicu te se odaje alkoholu i sumnjivim ženama, dugim noćnim lutanjima po okolnim selima iz kojih dolazi pijan i blatnjav. Amar je student koji je više sklon pasivizmu nego aktivizmu, melanholičan, pjesnička duša, i njegova je otuđenost od porodice i tradicije intelektualne prirode. Kao Saltan i Amar, i Ruška odlazi iz kuće i otuđuje se, postaje strancem u svojoj kući. Njen grčeviti pokušaj da zatrudni i dobije dijete, bez obzira stroge moralne norme, posljednji je i najveći udarac zadan patrijarhalnoj porodici Sejdića. Međutim, i Ruškin pokušaj emancipacije završava se nesretno. I ovaj Sijarićev roman, kao i Bihorci, a i cijeli niz pripovjedaka, zasniva se na priči o prirodnom čovjeku i prirodnoj kulturi. I ovdje je priroda ta koja diktira ritam življenja ljudi, utiče na njihove misli i postupke, na njihovu duhovnost, etiku, određuje im, na koncu, sudbine. Iako je sa romanima Bihorci i Kuću kućom čine lastavice bio tematski izvan trenda koji je diktirala ondašnja soc-realistička književnost, na jednom drugom planu Sijarić je bio u toku sa evropskim i svjetskim trendom: `Slučaj Ćamila Sijarića mogao bi se, u tom smislu, uporediti s onim što su, tih godina, moderni svjetski antropolozi (Klod Levi - Stros, Margaret Mid, na primjer) svojim naučnim ispitivanjem primitivnih naroda Australije, Novog Zelanda, Južne Amerike, izvršili u oblasti nauke o društvu: Sijarićeva djela označila su, otprilike, slično otkriće: ona su ponudila književnu viziju jednog egzotičnog, izvornog, iskonski čednog, modernim predstavama života nepomućenog svijeta, naivnog svijeta koji siše grudi prirode`. I Bihorci i Kuću kućom čine lastavice, kako smo u dosadašnjem dijelu teksta već naglasili, pripadaju žanru društvenog romana sagrađenog na osnovama tradicionalnog historijskog romana, i, osim nesumnjivih književnih kvaliteta, sadrže u sebi neprocjenjivu kulturološku građu jedne nestale društvene zajednice. Uviđajući tu i takvu slojevitost Sijarićevih romana, Bihorci i Kuću kućom čine lastavice, Enver Kazaz zaključuje: `Sijarićevi romani, dakle, baštine koliko epski, toliko i lirski i baladeskni narativ, zadobijajući uz to osobenosti esejističkog, analitički detaljnog ispisa kulture i običaja patrijarhalne zajednice. Sijarić je, zapravo, romanima Bihorci i Kuću kućom čine lastavice najavio kasniji kulturološki novohistorijski roman koji u južnoslavenskim literaturama dominira sedamdesetih i osamdesetih godina, a u bošnjačkoj romanesknoj praksi u jednom trenutku uspostavlja se za najdominantniji tok`. ________________ Sijarić Ćamil - Kuću kućom čine lastavice Kuću kućom čine lastavice, Sijarić ostaje u vremenu između dva svjetska rata i u zavičajnoj, bihorskoj tematici. Pričajući o životu jedne patrijarhalne porodice u sandžačkom selu, on brojnim epizodama razrađuje svoju viziju tog vremena i te sredine, naglašenije nego što je to činio u `Bihorcima`, dovodi sandžačko selo u dodir sa spoljnim svijetom, pokazujući djelovanje njegovih centrifugalnih sila, koje odvlače u stranu i razaraju strukturu patrijarhalne zajednice (u rat, u iseljeništvo, na škole). On to čini koristeći se pripovjedačkom tehnikom tzv. romana-rijeke, koji zahvata obilje životne građe, prepliće je i modelira simultano prateći više različitih, za ideju romana karakterističnih, ljudskih sudbina. Taj pripovjedački simultanitet Sijarić postiže nizom manjih mozaičkih cjelina, epizodnih ličnosti i događaja, koje povezuje sa glavnim junacima romana, Sejdićima: starim Aganom, glavom porodice, seljakom s dubokim korijenima u patrijarhalnoj tradiciji, njegovim unucima Amarom, koji se, na školovanju, već odlijepio od te veze i počeo da `lebdi`, Saltanom, koji je jedno vrijeme s ocem trgovcem, proveo u Solunu, učeći trgovački zanat, pa se, po smrti oca, vratio u zavičaj, u kojem se više `nizašta nije mogao uhvatiti`, te najzad Ruškom, koju udaju u grad za stara, imućna čovjeka, agu, i koja se, s osjećanjem tragične krivice nerotkinje, prepušta seoskom čarobnjaku - vidaru da je izliječi, glumeći potom trudnoću. To, dakle, više nije zatucani, zabačeni svijet Bihoraca mukle svijesti, već svijet dotaknut sviješću o širini svijeta, o drugim oblicima života, drukčijem postojanju, ali se ta svijest ovdje, ipak, spotiče i sudara s iskonom porodične tradicije, sa potmulom silom običaja, pritiskom da se oni prihvate i nastave. Svijetu patrijarhalne tradicijske petrificiranosti, apsolutizmu predačkog uzora, mitskom pritisku obaveznih modela života - suprotstavljen je, u liku Amara, drukčiji doživljaj života, drugo viđenje, drugi nagon - nagon mladalačke svijesti koja hoće da proširi duhovni horizont dosuđenog joj života, da se otme magnetnoj sili sredine i da se, nošena idealizmom, otvori novoj budućnosti. Otrgnut od sela, a neadaptiran u gradu, Amar, međutim, postaje zaneseni školarac poetske duše i bez smisla za praktične stvari života, `nekakav papirnati, iz dječje ruke otrgnut lutajući zmaj`, kao što je i njegov brat od strica, Saltan, neadaptirana ličnost koju je iskustvo stečeno u stranom svijetu osudilo u zavičaju na udaranje u stranu, na usamljeničko maštanje o Solunu iz kojeg se vratio, gdje je život bio bogatiji senzacijama, raznovrsniji, slobodniji. Sve likove u romanu prati jako elegično osjećanje neispunjenih težnji, prikrivani uzdah prikraćenosti i nemoći, hendikepiranosti duše. Pa i ako je u romanu opisan poneki njihov užitak, to je dato kao slika bolno ispružene ruke za pomoći i za spasom, za olakšanjem (udaja Rahime za Emrula, najamnog radnika; neuspio pokušaj ženidbe Jašara, potomka propale begovske porodice, koji kod Sejdića radi kao najamni radnik; prepuštanje Ruške seoskom čarobnjaku da je izliječi od jalovosti i, nakon toga, bolna gluma iscjeljenja i trudnoće). Naročito dirljivo, poetski intonirano, data je u romanu bolna duša žene nerotkinje, Ruške, koja se prepušta seoskom vidaru da je zavede s nadom u ozdravljenje. Epizoda sa seoskim čarobnjakom Medom Melećem i njegovim pomoćnikom Feletom, koji kupa nerotkinju vodom iz magijskog tasa, da bi je zatim zaveo, data u poetsko-erotskoj viziji jednog folklornog obreda, lijep je primjer kako Sijarić na folklornoj podlozi gradi sliku pojedinih vidova života patrijarhalnog svijeta: tu je već ranijim pripovijedanjem pripremljen i zgusnut emotivno - erotski naboj koji provaljuje u epizodi, tu je i tajanstveni magnetizam sujevjerja, osjećanje misterije, prožeto strahom i nadom, koje obuzima ljude pred mogućnošću čuda, tu je i drhtava igra čula i erotski kliktaj duše, koja se otvara nadi i spasenju. manji udarac na ivici korice, stranice sa spoljašnje strane imaju manji broj zutih tačkica, korice sa unutrašnje strane imaju zute tačkice kao i prvi i poslednji listovi

Autor - osoba Jergović, Miljenko, 1966- = Jergović, Miljenko, 1966- Naslov Sarajevo, plan grada. Knj. 1. / Miljenko Jergović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Zaprešić : Fraktura, 2015 Fizički opis 469 str. ; 24 cm ISBN 978-953-266-665-6 (karton sa omotom) Napomene O autoru: str. 469 Sarajevo je jedan od onih gradova koji su ušli u memoriju čovječanstva više puta: prvi put kada je Gavrilo Princip ispalio svoj sudbonosni metak, drugi put 1984., kada su u njemu održane Olimpijske igre, a treći put devedesetih tijekom opsade. Grad je to koji ima specifičan duh. Sarajevo je i do sada bilo junakom mnogih romana i priča, naravno i onih Miljenka Jergovića, no u Sarajevu, planu grada postalo je knjigom. I dok pripovjedač šeće ulicama i trgovima, prisjećajući se odrastanja, likova s kojima je drugovao ili pak onih o kojima je tek čuo neku priču te drugih koji su ušli u urbanu legendu, pred nama se zida jedan grad. Sarajevo nisu samo zgrade i mahale, poznati i nepoznati kuci, parkovi i aleje, već je to grad koji pulsira bilom svojih stanovnika, njihovim sudbinama, jer jedino oni, heroji i zločinci, znani i neznani junaci svojih ulica, čine njegovu istinsku povijest i grade njegov mit. Sarajevo, plan grada nije ni spomenik ni spomenar, ni bedeker ni putopis po jednome gradu - to je grad sam, knjiga u kojoj ima mjesta i za sadžije i sveučilišne profesore, i za lokalne lude i liječnike, za sve one o kojima nijedna povijest neće napisati ni retka, ali bez kojih nijedne povijesti ne bi bilo. Sarajevo, plan grada knjiga je kakvu bi svaki grad poželio imati, ali koju je mogao dobiti samo onaj čiji pisac u njemu više ne živi. Arhiv alternativne prošlosti Enver Kazaz, jergovic.com, 12.12.2015. Jergović, nesumnjivo pisac koji svojim opusom već danas spada u red najvažnijih južnoslavenskih, ali i evropskih savremenih spisatelja, neka svoja najznačajnija djela smješta u Sarajevo kao svoj opsesivni romaneskni heterotop. U Sarajevu se odvija njegova glasovita zbirka priča Sarajevski marlboro, obimni roman Rod, a i najnoviji piščevi romani Sarajevo, plan grada i Doboši noći. Sarajevo je tako postalo ključni Jergovićev narativni prostor, a pisac prema gradu uspostavlja višestruko ambivalentan odnos. U Sarajevskom marlboru data je slika grada odozdo, iz perspektive malih ljudi koji u ratu kao prijelomnom povijesnom događaju svjedoče o patnji i stradanju ljudske supstance u svirepoj velikoj povijesti. U Rodu Sarajevo je promatrano kao topos transgeneracijske porodične sudbine doseljenika koji se pokušavaju ukorijeniti u grad i udomaćiti u njemu, ali on ih na različite načine odbacuje i stigmatizira. To je roman hoda tri porodice, Stublera, Rejca i Jergovića, u povijesti od njihovog doseljenja u grad za vrijeme austrougarske okupacije do konačnog nestanka u njemu u našem dobu. Na toj osnovi u romanu se, uz sve ostalo, prate i promjene identiteta grada kroz složenu priču o tragičnim sudbinama članova ovih porodica koje Sarajevo tretira i kao kuferaše, pa poslije unutarnje strance, onemogućujući im tokom povijesnih promjena kulturološko i identitarno udomaćenje. U Dobošima noći pratimo, uz pomoć pogleda glavnog junaka, Josipa Gubernika, i njegovih dnevničkih bilješki, život u Sarajevu neposredno pred i tokom Prvog svjetskog rata. Pri tom, u velikom povijesnom događaju, akcent priče je opet na nekom ko se pokušava udomaćiti i identitarno smjestiti u grad, ali ga ovaj odbacuje po logici kolektivno-autoritarnog tipa identiteta svih etničkih zajednica u gradu. Ali, ako je u pomenutim Jergovićevim djelima Sarajevo prostor u kojem se odvijaju priče i sudbine njihovih junaka, u romanu Sarajevo, plan grada realizira se sasvim drugačiji model naracije. Naime, ovo je roman u kojem je grad glavni romaneskni junak, ali grad dat kao identitet u stalnim promjenama, a naracija prati principe njihovog upisivanja u gradski prostor. Zato bi se moglo reći da je Sarajevo, plan grada antropološki roman koji ispituje gradsku mnemotopsku mrežu, a u njegovoj naraciji susreću se i međusobno oplođuju različiti diskursi: naučni, prije svega antropološki, kulturnomemorijski, sociološki i historiografski, sa narativnim, ponajprije biografskim i hroničarskim, da bi se naracija nerijetko prelila i u poeziju, pogotovo onda kad narator opisuje događaje iz vlastitog života i pređe na ispovijedanje sjećanja o sebi samom. Slično kako Pamuk u romanu Istanbul, i Jergoviću svom romanu kao osobenoj antropološkoj studiji opisuje i analizira paradigmatske promjene u identitetu Sarajeva pokazujući različite načine upisivanja ideologije i povijesti u gradski prostor i identitet. Otud bi se moglo reći da su Pamukov Istanbul i Jergovićev roman Sarajevo, plan grada uz sve međusobne razlike romani parnjaci. Baš kako Pamuk u svom romanu ustanovljava nekoliko granica na vremenskom planu identiteta grada, pa priča o osmanskom, ataturkovskom, modernom i savremenom Istanbulu, tako i Jergović svoju mozaičku priču o gradu, njegovim ulicama, građevinama, mahalama i ljudima razvija otkrivajući vremenske granice u identitetu Sarajeva. Otud se u njegovom romanu ukazuje nekoliko kulturnopovijesnih Sarajeva: osmansko, austrougarsko, potom Sarajevo u kojem je Kraljevina Jugoslavija upisala u prostor svoje identiteme i ideologeme, a onda i Sarajevo u doba titoizma i njegov identitarni preobražaj uslovljen tom ideologijom, te na koncu Sarajevo pred i iza zadnjeg rata u BiH. Tako se uspostavlja vremenska os u prostornom identitetu grada, usklađena s hodom povijesti, ideološkim, političkim, kulturološkim te na koncu promjenama u njegovoj civilizacijskoj strukturi. Jergović uz sve ostalo u svojoj mozaičkoj priči pripovijeda i o memorijskoj dimenziji javnih prostora u gradu, njihovom imaginariju, cijelom sistemu ideologema i identitarnih konstrukcija usklađenih s njima, a koje se upisivanjem u prostor opredmećuju i time presudno oblikuju kulturnu i povijesnu memoriju Sarajlija, ali ne samo njihovu nego i onu znatno širu, bosansku, južnoslavensku, pa i evropsku i svjetsku. Jer, Sarajevo svojim učešćem u povijesti nije puki lokalni fenomen, već i svjetski, budući da je u svjetsku povijest ušlo Sarajevskim atentatom, a devedesetih godina prošlog stoljeća i višegodišnjom vojnom opsadom za vrijeme zadnjeg bosanskog rata. Naravno, Sarajevo je u mapu kulturnih toposa čovječanstva ušlo i zimskim olimpijskim igrama 1984. godine. Otud se Jergovićevom romanu ocrtavaju se dva imaginarna Sarajeva: ono koje je zbir ideološki diktiranih imaginarija koji transformiraju identitet grada, ali i ono što ga narator/romansijer nosi u sjećanju kao grad svog djetinjstva i odrastanja upisan u mapu njegovog identiteta. Potom se takvim Sarajevima pridružuju ono realno, povijesno, političko, ideološko, kulturološko, da bi se na koncu ostvarila slojevita kulturnopovijesna i identitarna mapa grada koja lebdi od stvarnog do snovidog, od povijesnog do imaginarnog, od potpune identifikacije naratora romana s gradom do romansijerovog ambivalentnog odnosa prema Sarajevu o kojem pripovijeda i kojeg se odriče zbog njegovog današnjeg agresivnog tipa kolektivnog identiteta. Jergović je, bez sumnje, najopsežniji i najanalitičniji pisac Sarajeva u dosadašnjoj književnosti, znatno analitičniji negoli recimo Andrić iz onog čuvenog poetskog ushita nad Sarajevom iz eseja To je grad; ili sveobuhvatniji od Darija Džamonje koji je u svojoj prozi kao osobenom dnevniku vlastite nesreće opisivao urbano, alternativno, underground Sarajevo u vrijeme liberalnog modela titoizma i jugoslavenskog socijalizma; svakako bolji od onih pisaca koji su razvijali idealističke i patetične projekcije Sarajeva u svojoj poeziji, kao što su to npr. Izet Sarajlić i djelomice Abdulah Sidran; u kulturnopovijesnom obuhvatu grada precizniji je i slojevitiji nego Isak Samokovlija, koji je u svojim pričama izgradio vanserijsku sliku jevrejskog Sarajeva; puno precizniji, bolji i tačniji u razvijanju složene slike modela međuetničkih i multikulturnih odnosa tokom povijesti od Dževada Karahasana, koji je u svojim strukturalistički zasnovanim esejima o Sarajevu razvijao bošnjakocentričnu, idealistički koncipiranu sliku sarajevske multireligioznosti i multikulturalnosti, inače u ideološkim naracijama baziranu na mitiziranim interpretacijama bosanskog srednjovjekovlja i milet sistema primjenjivanog u Bosni za vrijeme Osmanske imperije. Jergović odbacuje svaku vrstu idealizacije sarajevske multireligioznosti, multietičnosti i multikulturalnosti, kojoj je, slično Karhasanovom patetičnom (pseudo)strukturalizmu i bošnjakocentričnom, te islamocentričnom pogledu na sarajevsku i bosansku prošlost, sklono današnje većinsko, bošnjačko Sarajevo i njegova akademska, kulturna i politička elita. Namjesto toga on u svojim djelima, a pogotovu u ovom romanu predočava sliku složenih, napetih odnosa odbijanja, sukoba, ali privlačenja, suradnje i miješanja identitetskih različitosti u Sarajevu, ali i u BiH. Zato je njegova slika postojanja bosanskohercegovačkih i sarajevskih kolektivnoidentitarnih razlika slojevita poput Andrićeve, pa bi se za njega, parafrazirajući stav Ivana Lovrenovića o Andriću, moglo reći da je pisac sve Bosne i sveg Sarajeva. Ali ne samo to, jer Jergović je istovremeno i pisac specifično svoje Bosne i svog Sarajeva, a više puta naglašava u romanu da piše o Sarajevu kojeg nosi u sjećanju, svom imaginarnom Sarajevu koje mu stalno dolazi u snove. Oni, snovi, ponavljaju se do te mjere da ovaj pisac i ne može sanjati druge gradove, nego isključivo Sarajevo čiji se prostor i ulice znaju upisati u prostor u ulice drugih gradova, kao što je to, npr., slučaj sa Zagrebom i pretapanjem nekih zagrebačkih u sarajevske ulice. Zato bi se moglo reći da u Sarajevu, planu grada romansijer kao narativna instanca sadašnjosti, koja živi u Zagrebu, nastanjuje i autentično postoji jedino u svom imaginarnom, prošlom Sarajevu. A to je tražilo od pisca da pažljivo konceptualizira narativne instance u romanu. Naime, Sarajevo, plan grada je roman ispovijest njegovog naratora podudarnog sa autorovim identitarnim ja iz prošlosti, djetinjstva i mladosti. Tom i tako postavljenom naratoru pridružuje se glas romansijera koji naratora promatra kao vlastiti prošli, te time i drugačiji identitet, da bi romansijerski glas i narativna pozicija preuzeli ulogu osobene naučne, prije svega historiografske rekonstrukcije prošlosti grada i njegovog prostora. Na toj osnovi se romansijerova osobnost pojavljuje u romanu u slojevitosti svog identiteta, pa se on samome sebi obraća kao nekom drugom, prošlom identitetu i razvija njegovu analizu. Istodobno, narativna instanca romansijera u sebi objedinjuje ispovjedni i poetski sa pripovjednim tonom izgradnje priče, da bi se svemu tome pridodao ton naučnosti u kojem se naracija odvija kao mozaička historiografska, kulturološka, antropološka i sociološka studija. Dokumentarni izvor takvoj narativnoj studiji je, pored niza historiografskih spisa i dokumentacijske građe, prije svega knjiga Alije Bejtića Ulice i trgovi Sarajeva s podnaslovom Topografija, geneza i toponimija. A uz ovu knjigu tu su i telefonski imenici, pa i čitav niz drugih kulturoloških izvora. Tako se Sarajevo, plan grada kao mozaička romaneskna struktura razvija u nizu paralelnih narativnih pravaca: u prvoj ravni to je priča o vlastitoj prošlosti, potom nostalgična rekonstrukcija Sarajeva iz vremena vlastitog djetinjstva i mladosti, pa onda antropološko povijesna rekonstrukcija promjena identiteta grada, zatim melankolična ispovijest o izmještenosti i bezdomnosti u trenutku romansijerove sadašnjosti, budući da se on nakon odlaska iz ratnog Sarajeva ne može više nigdje ukorijeniti, nego samo autentično živjeti u svom imaginarnom Sarajevu. Ali, taj imaginarni grad snova i snoviđenja te refleksivne nostalgije neprestano priziva stvarno, povijesno Sarajevo i s njim ostvaruje napet dijalog. Jednostavno rečeno, Jergović svoje imaginarno Sarajevo provodi kroz povijesnu i društvenu stvarnost, ukršta sjećanja sa historiografskim dokumentima i nalazima, te na taj način oživljava u priči kulturnomemorijsku dubinu ulica, trgova, mahala, zgrada, pokazujući da se kultura, povijest, ideologija i politika upisuju u prostor grada i tvore njegove simboličke potencijale. No, pogledajmo izbliže složeni romaneskni mozaik Sarajeva, plana grada. Jergovićev romansijer priču počinje u trenutku sadašnjosti i identitarnog obrata koji je zadesio grad u današnjem bosanskom tranzicijskom poraću i formiranju novih etničkih identiteta kolektivno-autoritarnog tipa. Potom on naraciju vodi tako da prati topografske i toponimske nizove ostvarene u planu grada, pa je njegov roman osobeni hod kroz imaginarni grad, imaginarni u onom smislu u kojem je to grad naratorovog/romansijerovog sjećanja, ali i u onom smislu da je pravi predmet priče i pričanja simbolički imaginarij upisan u prostor grada. Tako se romansijer kreće ulicama prateći mnemotopsku mapu grada, da bi pričom odlazio u prošlost i ukrstio je sa trenutkom sadašnjosti. Zapravo, moglo bi se reći da se u Jergovićevom romanu susreće sadašnjost sa kulturnopovijesnom dubinom prostora grada. Pri tom, to je sadašnjost koja je radom vladajuće ideologije i njenih političkih, akademskih i kulturnih elita prekodirala identitet grada, što danas romansijera odbija do Sarajeva zbog njegove autoritarnosti u istoj ili sličnoj mjeri u kojoj ga privlači, ne bez nostalgičnih i melankoličnih tonova, gradska prošlost i njena kulturnopovijesna dubina. Evo jednog od karakterističnih primjera tog ambivalentnog piščevog odnosa prema gradu: “Alija Bejtić autor je jedne od najvažnijih knjiga o Sarajevu, koja, međutim, nikada neće biti ponovno objavljena. Objavljena 1973, u izdanju Muzeja grada Sarajeva, knjiga nosi naslov Ulice i trgovi Sarajeva i podnaslov ‘Topografija, geneza i toponimija’, a ne može biti reizdana jer podaci u njoj više ne odgovaraju stvarnosti. Kao što stvarnosti ne odgovaraju ni tvoje priče o Sarajevu. Imena ulica i trgova još su jednom promijenjena, do neprepoznatljivosti je pretumban svijet Alije Bejtića i zapravo nema ni potrebe za njegovom knjigom. Knjiga bi mnoge podsjetila na nešto što oni nipošto ne žele znati, i odgovorila bi na pitanje iz stare sevdalinke: je l’ Saraj’vo tamo gdje je nekad bilo? Nije. Saraj’vo je u knjizi koje više nema i u sjećanjima ljudi kojih više nema” (str. 227). Jergović, dakle, svoju složenu mozaičku priču počinje od sadašnjosti i trenutka kada je definitivno izgubio svoj zavičajni grad, pa se ovaj roman može čitati upravo u ključu priča o izgubljenom zavičaju i njegovoj opsjedajućoj, fantomskoj prisutnosti u romansijerovoj svijesti. Taj grad kojeg više nema, a u knjizi je koje više nema i sjećanju ljudi kojih više nema, postaje onirički i izmaštani fantom, dok narativna rekonstrukcija tog fantoma ima za cilj da ga pohrani u jezik i time mu pribavi ontički status. Narativna rekonstrukcija obilježena je onim što se u današnjoj teoriji/filozofiji književnosti označava topološkim obratom uslovljenim saznanjem da se kultura i ljudska misao ne odvijaju isključivo duž vremenske ose, nego i u prostoru, u njegovoj slojevitosti, višeznačnosti, promjenjivosti i višestrukoj simboličkoj organiziranosti. No, uvijek je kretanje u prostoru obilježeno i vremenskom dimenzijom, pa se otkrivaju slojevite vremenske mreže prostora i upisivanje njegove prošlosti u sadašnjost i budućnost, ili, pak, potpuno brisanje te prošlosti, odnosno njeno prekodiranje kako bi se prostor potčinio nekom vladajućem centru moći. Jergovićev roman u svome polazištu ima saznanje da je sadašnjost Sarajeva obilježena prekodiranjem i brisanjem prošlosti za račun moći, određene bošnjakizacijom grada, njegovom getoizacijom i autostereotipizacijom, pri čemu vladajuća ideologija koristi prostor kao svoj simbolički aparat i upisuje u njega svoje identitarne fantazme. Treba odmah naglasiti da se u prostoru grada duž njegove povijesne ose odvijaju pravi memorijski ratovi. Naravno, tako je ne samo u Sarajevu, već i svakom drugom gradu na južnoslavenskom kulturnom području nakon pada Berlinskog zida i krvavih ratova iz devedesetih godina prošlog stoljeća. Ali, ne samo u njima već i na globalnom planu, jer memorijskim konstrukcijama čovječanstva upravljaju metanarativni sistemi ideologija. Sarajevo je imalo tu sreću da je Jergović rođen u njemu i da romanom Sarajevo, plan grada spašava svoj zavičajni i imaginarni grad i njegovu kulturnopovijesnu dubinu od agresivnog, ideološki diktiranog zaborava i uništenja. Baš zato Jergovićevo imaginarno, oniričko Sarajevo u ovom romanu funkcionira kao fukoovski kompenzacijski heterotop koji svojom organizacijom osvjetljava realni prostor ukazujući na njegove simboličke relacije i ukupan sistem zvaničnog, ideološkog organiziranja prostora. Tako se Jergovićev roman odvija i kao narativna borba sjećanja, kulturnomemorijske dubine, te narativnog onirizma sa ideološkom moći u prostoru i njenim surovim ovladavanjem prostornim simboličkim poretkom. Pri tom, ta narativna borba rijetko je kad eksplicitna i polemična, a najčešće je melanholična, uz svijest o neminovnosti poraza kulturnopovijesnog sjećanja pred snagom vladajućeg poretka. Jergovićev narator kreće se ulicama, trgovima i mahalama Sarajeva prema vlastitom sjećanju i tragom Alije Bejtića i njegovog topografskog, toponimskog i opisa geneze simboličkog imaginarija grada rekonstruirajući sarajevsku prošlost kao zbir kulturnopovijesnih narativa koje današnje Sarajevo bilo negira, bilo zaboravlja, bilo demonizira za račun cjelovitosti ideološki konstruiranog identiteta. Od Mejtaša, preko Titove ulice i promjene njenih imena, do Nove željezničke stanice, trga i fontane pred njom, pa potom današnje Obale Kulina bana koja je nekada bila Obala vojvode Stepe Stepanovića, ili današnje Ali-pašine ulice koja je nekada nosila ime po Đuri Đakoviću, odnosno Ferhadije koja je bila Miskinova, Jukićeva, ili Ulice porodice Foht koja je danas Čadordžina itd. – kreće se narator romana privodeći u sadašnjost prošlost koja je radom ideologije ubijena u kolektivnoj memoriji grada. Time on dokazuje da se karakter nekog društvenog poretka ponajbolje ogleda u njegovom odnosu prema memoriji onog prethodnog i načinu sprovođenja svoje interpretacije prošlosti u javnom prostoru. Novo Sarajevo nastalo iza rata, obilježeno bošnjakizacijom javnog prostora, njegovom reislamizacijom i arhaizacijom, puni je odraz vladajuće bošnjačke nacionalističke ideologije. Javni prostori su i inače pravi laboratoriji u kojima vidljivim postaje skriveno lice ideoloških i političkih centara moći. Organizacija simboličkog imaginarija u javnom prostoru nužno je bazirana na kanonizaciji prošlosti, a izborom heroja, zaslužnih povijesnih ličnosti, povijesnih događaja, kulturnih vrijednosti itd., javni se prostor pretvara u polje identifikacije što većeg broja pripadnika date zajednice s koncepcijom njenog identiteta kojeg konstruiraju društvene elite. Zato je Jergovićev narator u hodu kroz Sarajevo ustvari neka vrsta arhivara alternativne prošlosti grada, pričalac koji nas mami onim zaboravljenim i zabranjenim, odnosno nepoželjnim u javnom prostoru. U tom smislu, u ovom romanu treba čitati npr. priču o prijateljevanju Stake Skenderove, prve prosvjetiteljice i učiteljice u Sarajevu, emancipatorke koja je otvarala laičke škole, sa Topal Osman-pašom i njegovom evropeizacijom grada u vrijeme tanzimata, prije austrougarske okupacije BiH; ili priču o prijateljstvu Stake Skenderove sa Paulinom Irbi, žena koje su obilježile začetni preobražaj iz osmanskog kulturnog sistema u rudimentarni oblik prosvjetiteljske kulture u gradu. Jedna od njih, Paulina Irbi, zadržat će ulicu u današnjem Sarajevu, a druga će biti izbrisana iz memorije grada, jer nosi ime onih drugih, što ih bošnjačke elite određuju kao demonske svepovijesne neprijatelje. A ona, Staka, bila je izložena sunarodnjačkoj mržnji stoga što je otvaranjem javnih ženskih škola rušila patrijarhat, kojim je i danas mentalno okupiran troetnički kulturni sistem u tranzicijskoj BiH. Ili treba pratiti priču o porodici Foht, njenom stradanju u ustaško-njemačkom Sarajevu i kolektivnom zaboravu Ivana Fohta, veličanstvenog estetičara i gljivara koji je presudno oblikovao modernističku koncepciju estetskih teorija u BiH i šire. Ili se, pak, prepustiti priči o izgradnji Nove željezničke stanice u Sarajevu, odlascima s nje u svijet i povracima u gradsku provinciju. A ta priča vodi nas u sukob Tita i Staljina i genijalnost njemačkih zarobljenika iz Drugog svjetskog rata, koji su dovršili tu zgradu, čiji savijeni lukovi kao da lebde u prostoru noseći nevjerovatnu betonsku konstrukciju. Ili priču o crkvi Svetog preobraženja, njenoj mediteranskoj arhitektonskoj osnovi uklopljenoj u Sarajevo. Odnosno, pratiti fantastičku storiju o Golemu u Sarajevu isprepletenu sa analizom ideološke osnove ustaške zločinačke prakse. Ili, pratiti priču o gospodaru pacova i zločinu rulje nad nevinim pojedincem, pa se nakon toga prepustiti Jergovićevoj rekonstrukciji tzv. kuferaškog Sarajeva i dobu austrougarskog tipa evropeizacije Sarajeva. Jergović je virtuoz priče i pričanja, vještine da iz minimuma povijesne stvarnosti izvede slojeviti mozaik biografskih priča, kao npr. onu o Kuloviću i njegovoj ulici, ili onu o Fadil-paši Šerifoviću i načinu na koji ovog umnog i mirnog, gospodstvenog čovjeka ponižava uskogrudni, nadmeni, a vojnički priprosti austrougarski general Filipović prilikom okupacije grada. Jednostavno rečeno, Jergović u svom spisateljskom umijeću od svega može stvoriti priču. U njegovom romanu isprepliću se uspomene sa povijesnim faktima, fragmenti visoke elitne kulture sa onom pučkom, velika povijesna ličnost sa onim anonimnim u povijesti, urbana legenda, predaja i pjesma o gradu ili nekom toponimu sa naučnim nalazima o njemu. Zato Sarajevo, plan grada i jeste roman koji se ne može prepričati, niti jednostavno opisati. Taj bi proces trajao onoliko koliko i njegovo čitanje, a ono je putovanje u čudesni prostor imaginacije, kao što je to slučaj s onim rijetkim djelima koja nas uzbuđuju i svojom realizacijom u jeziku i nijansiranim svijetom što ga oblikuju. Sarajevo, plan grada je i roman mnemotopska mapa u kojoj se susreću Tin Ujević i Branislav Nušić, Gavrilo Princip i Franc Kafka, pomenuta crkva Svetog preobraženja i sarajevska vijećnica, baščaršijski Sebilj sa hamamom i tajnom prenoćišta Drina, o kojima je vladala gradska predstava da su mjesta razvrata. Dakle, sve sa svime u onom što nosi jedan grad u svojoj potisnutoj mnemotopskoj mapi. Ali, u njoj se sve to i oživljava, pa Katarina Andrić, majka Ivina, oživi u sarajevskoj mahali za sirotinju, oživi i tragična sudbina Nikole Karasa, pa i fantastički Golem, tj. “slučaj masovne histerije u Ulici Eugena Kumičića” iz Drugog svjetskog rata, gdje, usred ustaškog terora u Sarajevu, dječaci vide u snu predstavu Golema od kojeg nauče hebrejski. A u pozadini priče o Golemu je nadbiskup Eugen Šarić sa svojim odama Paveliću i crkvenom podrškom ustaškim zločinima i pogromu nad Jevrejima. Ili se naježimo nad sličnošću tog istog Šarića sa jerusalimskim muftijom Muhamedom El Huseinijem, koji je bosanske muslimane huškao, baš kao Šarić katolike, da se pridruže Paveliću i Hitleru i učestvuju u njihovim genocidnim i praksama masovnih zločina. A onda slijedi udar kad Jergović etički nepotkupljivo opiše Luburićeve zločine u Sarajevu, poigravajući se s nacističkom propagandom o masonima i njihovim svjetskim zavjerama u priči o vili Vikert, koju je Luburić odabrao za mjesto svog stanovanja i pretvorio je u mučilište pred kraj Drugog svjetskog rata. A onda roman odlazi u tihi kujundžiluk baščaršije, ka sajdžijama i zanatima, da bi se vratio u melankoličnu priču o Ludvigu Kubi, Stevanu Mokranjcu ili sarajevskoj Prvoj gimnaziji i njenoj Spomenici, objavljenoj 1929. godine. Ona će romansijera i potaknuti na autorefleksivni poetički stav: “Među povijesnim dokumentima, knjigama, novinskim isječcima i časopisima o prošlostoljetnoj povijesti Sarajeva – ili povijesti grada u kojem si se rodio i koji ti, kao uspomena i dokument, zauvijek pripada – Spomenica Prve gimnazije, u kojoj je i trideset i četvrti izvještaj o radu škole, možda je i najdragocjenija. Osim što su u njoj naznake i tragovi jedne porodične povijesti, unutra su priče, dramski komadi i romani, koji kao i Unseren guten Keiser Franz čekaju svoga pisca. Ili je smisao da postoje ovako nenapisani, kao igra fantazije i građa za jednu fantomsku memoriju, čiji je smisao da u tvojoj glavi sasvim preuzme smisao i značenje riječi Sarajevo. Pa da jednog dana slobodno možeš reći kako i nisi rođen u nekom stvarnom Sarajevu, nego je mjesto tvoga rođenja u ideji o tom gradu, u morskoj pjeni od koje je pravo Sarajevo načinjeno i koja će se u jednom trenutku rastočiti i nestati” (str. 237). Tako je Sarajevo sa svim što nosi u sebi povod za igru fantazije i fantomsku memoriju, jer ga nije moguće opisati kao totalitet ljudskog bitisanja u povijesti. Zato se Sarajevo, plan grada i završava kao roman koji pokazuje narativni model za rekonstrukciju totaliteta jedne godine, one 1937., ali tek kao građa za jedan mogući totalitetni roman. No, ovdje se postavlja i pitanje o totalitetnoj nakani romana od njegova nastanka iz srednjovjekovne smjehovne kulture, kako tvrdi Mihail Bahtin, do danas. Naime, roman po prirodi svoga žanra nastoji obuhvatiti totalitet ljudskog postojanja, pa je stoga obilježen svojom protejskom prirodom. Jergović je u Sarajevu, planu grada ostvario roman koji po svemu negira obrazac romana, po odsustvu fabularne osnove, po nepostojanju centralnih likova, po negaciji kauzalnih veza u priči, po oslonjenosti na mozaičku strukturu u kojoj priču zamjenjuje čitav niz biografski ustrojenih priča, po tome što ga ne zanima samo jedan ili nekoliko ljudskih života međusobno povezanih nekim događajem, već ljudski život u totalitetu određen prostorom i složenim relacijama u povijesnom vremenu. Otud je ovo roman koji rekonstrukcijom sarajevske mrtve prošlosti nastoji u maksimalnoj mjeri ostvariti težnju romanesknog žanra za totalitetnom slikom svijeta. A takav totalitetni obuhvat ukupnog simboličkog i stvarnog prostora u svojoj priči hvata istodobno i ljudsku svakodnevnicu, svakodnevne životne prakse, i velike povijesne događaje, i kulturnoidentitarne, te civilizacijske promjene u Sarajevu, ali i kanonske simboličke poretke prostora grada od njegove osmanske prošlosti do sadašnjosti. Istodobno, to je i roman o malim ljudima, onima koje nijedna povijest ne bilježi, a nestaju i iz sjećanja potomaka, koliko i o onima koji zauzimaju centralna mjesta u simboličkoj hijerarhiji gradske kulture. No, kao roman o sjećanju i prisjećanju, Sarajevo, plan grada suočava nas i sa borbama u memorijskoj i mnemotopskoj kulturi što ih današnje Sarajevo prikriva, oslonjeno u svom simboličkom imaginariju na viktimološke naracije i mitizaciju rata iz devedesetih godina prošlog stoljeća. Na koncu, upravo zbog prikrivanja tih borbi, ono ostvaruje agresivni i autoritarni tip kolektivnog identiteta. Jergović ga ovim romanom suočava sa čitavim nizom njegovih potisnutih lica i složenom i slojevitom dubinom njegove prošlosti, a u nostalgičnoj i melanholičnoj priči i sa čežnjom da se u budućnosti Sarajevo susretne sa sobom bivšim. No, taj susret i kad bi bio moguć, morao bi do kraja razgraditi osnove na kojima postoji današnje Sarajevo s njegovim viktimiziranim narcizmom i stalnim poništavanjem samoga sebe. Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) književnik je i novinar koji živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a prvu pesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Romani: Buick Rivera (2002), Dvori od oraha (2003), Gloria in excelsis (2005), Ruta Tannenbaum (2006), Freelander (2007), Srda pjeva, u sumrak, na Duhove (2007), Volga, Volga (2009), Otac (2010), Roman o Korini (2010), Psi na jezeru (2010), Rod (2013), Wilimowski (2016), Doboši noći (2015), Herkul (2019) i Vjetrogonja Babukić i njegovo doba (2021). Pripovetke i druge proze: Sarajevski Marlboro (1994), Karivani (1995), Mama Leone (1999), Inšallah, Madona, inšallah (2004), mačka čovjek pas (2012), Levijeva tkaonica svile (2014), Sarajevo, plan grada (2015), Nezemaljski izraz njegovih ruku (2016), Selidba (2018) i Trojica za kartal (2022). Poezija: Opservatorija Varšava (1988), Uči li noćas neko u ovom gradu japanski (1990), Himmel Comando (1992), Preko zaleđenog mosta (1996), Hauzmajstor Šulc (2001), Dunje 1983 (2005) i Izabrane pjesme Nane Mazutha (2011) Članci, kolumne, eseji i prepiska: Naci bonton (1998), Historijska čitanka (2001), Historijska čitanka 2 (2004), Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu (2006), Transatlantic Mail, sa Semezdinom Mehmedinovićem (2009), Zagrebačke kronike (2010), Pamti li svijet Oscara Schmidta (2010), Muškat, limun i kurkuma (2011), Tušta i tma, sa Svetislavom Basarom (2014), Drugi kruh, sa Svetislavom Basarom (2015), Autobus za Vavilon (2017) i Imaginarni prijatelj (2022). Drama: Kažeš anđeo (2000). Miljenko Jergović dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada. Među njima su nagrade Mak Dizdar za mlade pjesnike, Stolac, 1987, Goran za mlade pjesnike, Lukovdol, 1988, Veselko Tenžera, za najbolju kolumnu na području Jugoslavije, Zagreb 1990, Ksaver Šandor Gjalski, Zabok, 1994, Erich-Maria Remarque, Osnabrük, 1995, Grinzane Cavour, Torino, 2003, nagrada Društva književnika Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2004, nagrada Napoli, Napulj, 2005, Meša Selimović, Tuzla, 2007, nagrada grada Cassina, Cassino, 2009, nagrada Fulvio Tomizza, Trst, 2011, Angelus za najbolju knjigu srednjoeuropskog pisca, Wrocław, 2012, Stefan Mitrov Ljubiša, Budva, 2013, Njegoševa nagrada, Cetinje, 2015, nagrada Prozart, Skopje, 2017, nagrada Georg Dehio, Berlin, 2018, Milovan Vidaković, Novi Sad, 2018, Nagrada Kopernik Poljske kulturne udruge Mikolaj Kopernik, Zagreb, 2018, Sveukrajinski rejting Knjiga godine 2019, u kategoriji prevedene beletristike, Kijev, 2020, Premio Latisana per il Nord-Est, Latisana, 2022, Počasna nagrada austrijskih nakladnika i knjižara za toleranciju u mišljenju i djelovanju, Beč, 2022, nagrada Fric, Zagreb, 2023. Djela su mu prevedena na bjeloruski, bugarski, češki, engleski, farsi, finski, katalonski, litavski, mađarski, makedonski, nizozemski, njemački, poljski, portugalski, ruski, slovački, španjolski, švedski, talijanski, turski i ukrajinski jezik. U prvom kolu izabranih djela Miljenka Jergovića u izdanju Frakture izašle su 2018. godine četiri knjige: roman Dvori od oraha, zbirka pripovjedaka Sarajevski Marlboro, zbirka poezije Hauzmajstor Šulc i knjiga izabranih eseja, kronika i članaka Imenik lijepih vještina, a u drugom kolu 2019. i 2020. godine romani Otac i Ruta Tannenbaum, knjiga priča mačka čovjek pas i knjiga izabranih eseja Imenik lijepih vještina 2. MG150

odlicno stanje JAKO RETKO u ponudi ilustrovao Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. Könyv: Gobby Fehér Gyula - Elrontott csodák Kiadó: Forum Kiadás helye: Újvidék Kiadás éve: 1965 Oldalszám: 154 Kötés: Puhatáblás Illusztrálta: Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. (1945), pesnik i akademski slikar. Autor nekoliko vrlo zapaženih izložbi. Bio je grafički urednik časopisa Új Symposion i izdavačkog preduzeća Forum. Najvažnije pesničke zbirke: Piros Frankenstein (Crveni Frankeštajn, 1970 – sa predgovorom Ota Bihalji-Merina), Telep (1975), Miniatűr galéria (Minijaturna galerija, 1982), Szürkület szürkületben (Sumrak u sumraku, pesme, 2006). Živi i radi u Novom Sadu. AUTOPORTRETI VLASTITOG PREOBRAŽAJA Crteži Ferenca Mauriča (Ferenc Maurits) nisu priča o šumskom kralju. Sasvim izvesno. Jer šumski kralj ne spava da bi uščuvao vlast. Pre će biti da su oni priča o Kralju i Ludi. A Luda ili Mag kako ga oprezni zovu, druga je strana kralja. Da li kralj oseća trenutak u kojem se dešava metamorfoza u onog drugog i kada onaj drugi zna da postaje kralj? Ili je uloga onog trećeg, koji gleda crtež upravo u tome? Da uhvati trenutak metamorfoze i nazove ga svojim imenom. A šta pritom čini onaj koji je pozajmio svoje znanje od Velikog Zajmodavca? Šta dakle čini Crtač. On se raduje. Jer tajanstvene niti kojima je obeležio mapu bića na crtežima, vode nas u prostor i vreme niza autoportreta njegovog, vlastitog preobražaja. Maurič zna odakle su linije/niti i kuda vode. Kako čitati te linije? Kao prve trenutke bića u vodi dok se oko njega šire krugovi? Kao bezvremenost. U njima je vreme samo intervencija. Zaludna misija, ponekad. Kada je Veliki Zajmodavac Mauriču davao darove, nije zaboravio da mu dodeli višak radosti. U bojama. I u potezu olovkom. Zato ih on oboje umnožava svojim crtežima. Da radost bude deljiva i svima dostupna. Nepromenjljivo promenljivi na njegovim crtežima uvek je onaj jedan isti. On sam. Crtač je crtani. I svi prizori njegovog života. I svi oni koje je ikad učio, dotakao,čitao, sve njegovo – Sopstvo. U vodi i van nje. Njegov čamac nam pokazuje šta je bilo pre linija. Ali mi nismo u čamcu. I ne možemo da vidimo. On, Crtač i crtani, sedi na pramcu i kaže – ne boj se, linija nije sama, nisam ni ja. Tu smo sa tobom. U odrazu sveta. U kapi vode iz koje je sve nastalo. Njegov alter ego nemarno je bačen u svet da bi on sam mogao taj svet da podnese. Sa svim lepotama i ostalim opštim mestima. Zato se, u nekom odsutnom trenutku ipak odlučuje za Ludu. Gledam u prostor izmedju linija. Pun je praznine. U koju smeštamo mape našeg vremena. Našeg bića. Naših očekivanja. Maurič i ne traži od nas divljenje, samo prihvatanje radosti podeljene u bezbroj kriški. Ne traži ni da učestvujemo. Jednostavno crta odavno uspostavljenu vezu između Zajmodavca i sebe. Sledi svoju liniju, pa dokle stigne. Do raspeća, do akta linije, do razloga njene veselosti, do niza autoportreta vlastitog preobražaja. Ne bavi se ortografijom. Ne bavi se nebom nad nama. Samo zakonom u sebi koji je rodjenjem dobio. Zakonom igre. Igre koju hvata u linije bojeći ih ili ih ostavljajući neuslišene bojom. Ja tako vidim Mauriča. A svako od nas vidi ga, sigurna sam, drugačije. Imam jedan njegov poseban crtež. Na njemu je Sirano u velikom crnom šeširu. Linija je ista kao na ostalim Mauričima, ali lik ima Magove oči. Gde god da ste, u kom god kraju sobe na čijem zidu visi, on gleda pravo u vaše oči. To Crtačeva linija, shvatila sam posle godina bežanja od tog sveprisutnog pogleda, uhvaćena u vašu liniju života, svraća u vas. Kao u igri sa koncem/nitima kolariću paniću. Iz detinjstva. Satima, se može igrati. Tako se odrasta. Sledeći sopstvenu nit koja te svaki čas preobražava u nešto drugo dok ti prividno ostaješ isti. Jednom si Kralj, jednom Luda. Treba 3 uhvatiti najbolji trenutak - u kojem se pretvaranje iz jednog u drugo još nije desilo. Onda si uhvatio i smisao Mauričevog crteža. Njegovu bezazlenost. I put ka svom Sopstvu. To je to. Ako je i Maurič poput svojih likovnih predmeta ostao u stalnoj metamorfozi od Lude u Kralja i obratno, njegov rast ne prestaje. Podelimo ga sa njim kako bismo u sebi održali onu dozu radosti koja nam je i danas, kao i uvek, skoro neophodna. Rastimo sa Mauričevom linijom jer - neizvesno je kuda će nas odvesti. Iz nje - dobićemo radost uzdignutog postojanja u liniji, a izvan vremena. Izvan stvarnosti. U metamorfozi. U autoportretima njegovog preobražaja. Kao produženo detinjstvo u igri koja je samozaborav bića. Bezazlenost sama. Pitanje svih pitanja. Dok je odgovor u samom pitanju. Gle čuda! Gle Mauriča! Marija Šimoković FERENC MAURITS (Ferenc Maurič) slikar, grafičar, pesnik Rođen je u Novom Sadu 1945. godine. Školu za primenjenu umetnost pohađao je u Novom Sadu. Član je ULUV-a i Društva književnika Vojvodine. Od 1963. do 1988. godine bio je grafički urednik časopisa Polja i studentskog lista Index. Od 1968. do 1983. godine radio je kao grafički i likovni urednik časopisa ,,Uj Symposion”. Od 1983. do 2000. godine bio je grafički i likovni urednik u izdavačkoj kući Forum. Samostalne izložbe: 1966, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1967, Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva 1970, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1972, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1973, Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta 1973, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1974, Priština, Galerija OZK 1975, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1977, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1978, Zagreb, Studio Galerija Forum 1979, Novi Sad, NIŠRO Forum 1980, Doroslovo, Izložba povodom dodeljivanja Forumove nagrade 1980, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Komela” 1980, Sombor, Likovna jesen 1981, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1981, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1982, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1983, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1984, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1985, Zagreb, Galerija Spektar 1985, Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” 1989, Novi Sad, Mali likovni salon 1990, Baja, Gradska galerija 1993, Budimpešta, Galerija Budapest 1993, Vesprem, Kuća umetnosti 1994, Segedin, JATE klub 11 1994, Đer, MediaWave Festival 1996, Kečkemet, Kulturni centar 1998, Segedin, KASS galerija 2000, Kluž, Galerija Komnk 2000, Segedin, Multimedijalni projekat: Omaž, Galerija MASZK 2003, Panonhalma, Galerija gimnazije 2004, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Kornela” 2007, Segedin, Maurits-salon, Galerija MASZK 2008, Bačka Topola, Mala galerija 2010, Subotica, Galerija gradske biblioteke 2010, Pečuj, Kuća umetnosti (Kulturna prestonica Evrope) 2011, Subotica, Mađarska kuća 2015, Novi Sad, Muzej Vojvodine Grupne izložbe: 1967, 1968, Subotica, Likovni susreti 1968, 1969, 1970, 1971, 1973, Beograd, Oktobarski salon, 1968, Beograd, Kritičari su odabrali, Izložba glava, Atelje 212 1968, Novi Sad, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1968, 1969, Senta, Izložba umetničke kolonije 1969, Beograd, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1969, Bačka Topola, Izložba umetničke kolonije 1969, Temišvar, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1970, Beograd, Trijenale jugoslovenske likovne umetnosti 1971, 1974, 1975, 1978, 1980, Sombor, Likovna jesen 1971, 1972, 1973, 1974, 1975, 1976, 1977, 1978, 1982, Novi Sad, Novosadski salon 1971, Niš, Priština, Kragujevac, Likovni umetnici Novog Sada 1972, Beograd, Grafika jugoslovenskih stvaralaca, Svet u kome živimo 1972, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Savremena likovna umetnost Vojvodine 1972, Bitola, Trijenale savremene jugoslovenske grafike 1972, Modena, 10 slikara iz Novog Sada 1972, Regensburg, Likovni umetnici Novog Sada 1973, 1974, Novi Sad, Novosadski likovni krug 1973, Vrnjačka Banja, Novosadski likovni krug, 1973, Banja Luka, Likovni umetnici Novog Sada 12 1973, Budimpešta, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Koventri, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Bratislava, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1974, Dubrovnik, Savremena jugoslovenska umetnost 1974, Leverkuzen, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Hoechst, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Berlin, Novosadski likovni krug 1974, Galaco, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1975, Beograd, Novosadski likovni krug 1975, Novi Sad, Crtež likovnih umetnika Vojvodine 1972, 1973, 1974, 1979, Beograd, Zlatno pero Beograda 1976, Sremska Mitrovica, Prvi sremskomitrovački salon 1976, Wroclaw, Zelena gora, Birglić, likovni umetnici Vojvodine 1979, Galaco, Savremena vojvođanska grafika 1979, Nirnberg, Prvo trijenale svetskog crteža mladih 1980, Ljubljana, Modema umetnost Vojvodine 1981, Banja Luka, Lokalno i globalno u savremenoj umjetnosti Jugoslavije 1981, Niš, Izložba likovne kolonije ,,Sićevo” 1982, Sarajevo, Izložba likovne kolonije ,,Počitelj” 1997, Taipei, Osmo bijenale grafike i crteža Nagrade za likovnu umetnost: 1968, Novi Sad, OK SO za slikarstvo 1972, Beograd, Plaketa „Zlatno pero” 1972, Beograd, „Zlatno pero“ Radničkog univerziteta „Đuro Salaj” 1973, Novi Sad, Nagrada novosadskog salona za crtež 1973, Beograd, Studijska nagrada fonda „Moša Pijade” za likovnu umetnost 1979, Novi Sad, Forumova nagrada za slikarstvo 1982, Tuzla, otkupna nagrada Galerije jugoslovenskog portreta 1983, Tuzla, 5. izložba jugoslovenskog portreta, Premija za crtež 1989, Bačka Topola, Likovna nagrada ,,Nagyapati Kukac Peter” Monografije: 1970, „Crveni Frankenštajn” - mapa crteža i pesama sa predgovorom Oto Bihalji-Merina Forum, Novi Sad 1977, „Balkanska mapa” - mapa crteža i slika sa predgovorom Janoša Banjaija Forum-Corvina, Novi SadBudimpešta 13 2010, „Proiectum Maurits”- mapa crteža i slika, likovni eseji grupe autora Izdavačka kuća UNIV, Segedin Objavljena književna dela: 1975, „Telep”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 1982, „Minijaturna galerija”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 2006, „Sumrak u sumraku”, pesme i crteži, Izdavačka kuća ,,Kijarat“, Budimpešta 2008, „Nemi anđeli”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad 2015, „Prozor palog anđela”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad Nagrade za književnost: 2008, Književna nagrada „Ištvan Konc” - Društvo književnika Vojvodine tags: uj symposion avangarda novosadska vojvođanska mađarska neoavangarda postmoderna likovna umetnost slikarstvo avangardno eksperimentalna knjizevnost eksperimentalno eksperiment istrazivanje slavko matković balint sombati hungarian avant garde katalin ladik erno kiraly atila černik miško šuvaković signalizam vladan radovanović judita šalgo zoran mirković bosch+bosch oto tolnai vladimir kopicl slobodan tisma grupa e kod milorad grujic west east casopis signal polja ...

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

U dobrom stanju Sergej Jesenjin - Pesme 1-4 (prepevao Slobodan Marković) Knjiga 1. Sve što živi neki ožiljak ima Knjiga 2. Grlio sam brezu kao tuđu ženu Knjiga 3. Nevinih ruku med Knjiga 4. Ana Snjegina Izdavač: Književne Novine Beograd 1987, broširan povez, oko 500 str. 1 Sve što živi neki ožiljak ima / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 1 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str 9-35. 2 Grlio sam brezu kao tuđu ženu / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 139 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 2 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-25. 3 Nevinih ruku med / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 114 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan Šagal, Mark Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 3 Autorove slike Tiraž 5.000 Umesto predgovora: str. 9-27. 4 Ana Snjegina / Sergej Jesenjin ; prepevao Slobodan Marković ; [likovno obogaćenje Mark Šagal] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1987 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 54 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Chagall, Marc, 1887-1985 = Šagal, Mark, 1887-1985 Zbirka Izabrana dela Sergeja Jesenjina ; 4 Autorove slike Tiraž 5.000 Predgovor: str. 9-13 O poemi: str. 53-54. Predmetne odrednice Jesenjin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 Slobodan Marković, Libero Markoni, ruska poezija, imažinizam Esenin, Sergej Aleksandrovič, 1895-1925 = Есенин, Сергей Александрович,, 1895-1925 Sergej Jesenjin S Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma. Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže, do viđenja. Jesenjin važi za jednog od najbolјih i ujedno najomilјenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učitelјskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovolјni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavlјene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Klјujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvalјujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Nјenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Zajedno s Nikolajem Klјujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[1] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavlјenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Blјumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmlјenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlјi. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavlјuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se brinula za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošalјite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvolјavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih lјudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Klјujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakuplјanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu. Smrt Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. Do svidanья, drug moй, do svidanья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlјu. Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelјa pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblјu. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživlјavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi «Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova lјubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavlјuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Pooetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavlјena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Klјučevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostolјudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlјi koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom lјubavlјu, lјubavlјu prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišlјena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

КАКАВ ЈЕ УОПШТЕ СМИСАО ЦЕЛОКУПНЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра. 2. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе. 3. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. „Изиђе сејач“, вели Он, не да оре земљу, већ „да сеје“, [1] јер, орање и сваку другу припрему ми сами смо дужни да принесемо. 4. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамоса добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и присавршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници. 5. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: „Принеси Богу хвалу на жртву… избавићу те, и ти ме прослави“. [2] Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начини свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају. 6. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, [3] Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, [4] као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено. 7. Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па докраја, и то у њиховом правом распореду и поретку. 8. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период. 9. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никакве препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода. 10. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење. 11. Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверовали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу. 12. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, [5] долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни. 13. Да бисмо постали такви, није довољно одједном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико као што сам већ рекао, уистину желимо да свој}душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести. 14. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се… из славе у славу[6] – из оне ниже у ону вишу. 15. Начелно гледано, у томе је смисао целокупне свете Литургије. Но, у наставку треба да је испитамо од самог почетка, ако то буде могуће – и то део по део. Најпре ћемо, дакле, испитати припремне молитве, свештене возгласе, света псалмопојања и читања, а затим сам свети чин, саму жртву; после тога испитаћемо само освећење, којим се освећују душе хришћана живих и упокојених. Испитаћемо, такође, и појања и молитве које народ и свештеник упућују Богу, уколико је њих, уопште, потребно испитивати и сагледавати. А пре свега и изнад свега, испитаћемо домострој Спаситељев, који је јасно уочљив у току целе свете Литургије; другим речима, испитаћемо који су делови тога домостроја изображени у служби, и шта од онога што се у овој служби обавља, Њега изображава. Извор: Светосавље Наслов: Свети Никола Кавасила: Тумачење Свете Литургије Издавач: Беседа Страна: 212 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2017 ИСБН:

„U ovoj knjizi neću pokušati da ponudim uvod u filozofiju Žaka Deride, a još manje novo tumačenje jednog dela čija će obuhvatnost i bogatstvo još dugo prkositi komentatorima. Ali voleo bih da pružim, barem u istoj meri kao priču o jednom pojedincu, biografiju jednog mišljenja. Stoga ću se držati prvenstveno Deridine lektire i uticaja koje je pretrpeo, nastanka njegovih glavnih dela, potresa oko njihovog prijema, borbi koje je Derida vodio, institucija koje je osnovao. Ipak, to neće biti “intelektualna biografija”. Ta me formulacija nervira na više načina zato što isključuje ono što kao da se podrazumeva: detinjstvo, porodicu, ljubav, materijalni život. Za samoga Deridu, kao što je objasnio u razgovorima s Mauricijem Ferarisom (Ferraris), „izraz ’intelektualna biografija’“ bio je, vek posle nastanka psihoanalize, osobito problematičan, još i više nego izraz „svestan intelektualni život“. Isto mu se tako krhkom i neodređenom činila granica između javnog i privatnog života.” Benoa Peters Biografija Žaka Deride (1930–2004) donosi priču o frankofonom dečaku iz Alžira kome je sa 12 godina, zbog jevrejskog porekla, zabranjeno da pohađa školu, a koji će postati najprevođeniji francuski filozof u drugoj polovini 20. veka. Ona govori o ranjivom, iznurenom čoveku koji je čitavog života sebe video kao nekog ko nije dobrodošao u francuski univerzitetski sistem. Ova biografija nas vodi i u različite svetove u kojima je Derida živeo i radio: Alžir pre sticanja nezavisnosti, mikrokosmos pariske École Normale Supérieure, samo jezgro strukturalističkih mislilaca i turbulente događaje iz 1968. i kasnije. U njoj srećemo niz vodećih pisaca i filozofa s kojima je bio bliski prijatelj: Luja Altisera, Emanuela Levinasa, Žana Ženea, Elen Siksu, Pola de Mana i druge. Upoznajemo se s podjednako dugim nizom brutalnih polemika koje su se vodile o ključnim pitanjima sa takvim misliocima kao što su Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl i Jirgen Habermas, kao i sa nekolicinom afera i sporova koji se nisu ticali samo akademskog sveta, među kojima su najpoznatije one u vezi sa Hajdegerom i De Manom. Ona nas podseća i na brojna Deridina politička angažovanja koja se tiču ilegalne emigracije, Nelsona Mandele, američkog intervencionizma, i pomno prati uzlete dekonstrukcije i njen izvanredan uticaj, koji se od kraja 60-ih širio i preko granica filozofskog sveta, na studije književnosti, arhitekturu, pravo, teologiju, feminizam, kvir teoriju i postkolonijalne studije. Radeći godinama na ovoj obimnoj i pouzdanoj biografiji, Benoa Peters je razgovorao sa preko stotinu osoba koje su sarađivale s Deridom i poznavale ga. Bio je prvi istraživač koji je koristio ogromni arhiv koji je Derida sakupljao tokom čitavog svog života i njegovu bogatu korespodenciju. Peters nam otuda nudi novo i dublje razumevanje čoveka koji se danas smatra jednim od najbitnijih i najuticajnijih filozofa druge polovine 20. veka. S francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović. Loznica, Karpos, 2017. Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti. Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, bio (i ostao) toliko omražen da u trenutku kada, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, postaje jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Afrike, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zamršenija, Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Iako mu je životopisac veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik koji ne može bez ljudi a beži od njih, osetljiv i zahtevan do granice neizdržljivosti, bezrezervno odan onima koje voli i nepomirljiv prema onima za koje veruje da su ga izneverili. Ali pre svega i iznad svega ova biografija potvrđuje ono što, iskusnijem oku, govore njegove knjige: kada je o filozofiji reč nikakvih kompromisa, ni sa kim, pa ni sa samim sobom, nije bilo. Kao mlad čovek Derida je do te mere nesiguran i sklon depresijama da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio ozbiljno doveden u pitanje. To što je rođen 1930. u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, više je od pukog podatka jer je za vreme Drugog svetskog rata on i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Sa 19 godina dolazi u Pariz, ali susret sa tim velikim, uzbudjivim gradom nije ni dobar ni lak. Verovatno će onome ko poznaje raspon Deridine erudicije delovati čudno, ali on nije bio dobar student, neke je predmete prolazio na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni iz filozofije nije dobijao najbolje ocene jer je oduvek pokazivao gađenje prema profesorskom (a ne živom) filozofiranju. Takav će mu stav doneti koliko slave, toliko i nevolja. Čak ni odbrana doktorata – a tu institucionalnu prisilu obavlja s pedesetak godina, kada je jedan od najcenjenijih filozofa na svetu – neće proći bez neprijatnosti. Ipak, uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde ga nešto starije kolege Luj Altiser i Mišelo Fuko odmah uočavaju. Samo bekoliko godina kasnije objavljuje svoje prve, zapanjujuće sveže i jednako složene tekstove koji se mogu voleti ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim. Opasna filozofija Ono, dakle, što je Deridi od prvog trenutka bilo jasno, a do čega većina filozofa ne dođe nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema francuskom filozofu – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše. To postaje jasno već u prvom njegovom spisu iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla: Derida pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike, ako dovršene forme, uz sve rizike, razgrađuje. Umeće razgrađivanja, ali i ponovnog konstruisanja od istih elemenata, Derida će nazvati dekonstrukcijom. Iako će mu dugi niz godina tumači zamerati da je nepolitičan, Peters u svojoj biografiji snažno sugeriše da su, kod Deride, politički ulozi uvek bili i veliki i jasni, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što filozof ne koristi tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Slavni pojam rAzlika (différance, a ne, kako je pravilno, différence), recimo, politički je do same srže. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i jasne svesti da je angažovanje, kako u građanskom, tako i u filozofskom smislu, obaveza svakog slobodnog građanina. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla i vri. (Incident će se, naravno, dogoditi i u Beogradu 1992. godine kada znameniti ničeanac ovdašnji, patetičan i dosadan nacionalista, u poluprivatnom kontekstu odbrusi Deridi kako je izdao Ničea. Svikao na slične gluposti Derida je ostao pribran – naravno da je izdao Ničea – a sam Niče se, jamačno, promeškoljio u grobu.) U takvom sticaju događaja neizbežne su i urnebesne epizode poput one kada Deridu na berlinskom aerodromu dočekuje nemački kolega. Nemački filozof o svom francuskom gostu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi živopisno obučenom muškarcu sa razdrljenom košuljom i naočarima za sunce na nosu i sprovodi ga do automobila. Ispostavlja da čovek jeste Francuz, ali s filozofijom nema veze, on je režiser koji u Berlinu bira glumce. U tom trenutku Nemac uočava muškarca nemirne sede kose, u neuglednom sivom odelu, koji se, na izlasku s terminala, unezvereno osvrće oko sebe. To je, naravno, Žak Derida. Francuski režiser istog časa eksplodira od smeha, nemački filozof tone u zemlju od sramote, dok Deridi ta epizoda nije zabavna. Zabavno je, međutim, što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje zameni opuštenijom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. U komunističkoj Čehoslovačkoj 1981. godine biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentkinjom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da tekst o utvarama, kasnije, prerasta u slavnu knjigu Marksove sablasti. Paradoks biografije Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života neće reći o samome tekstu, tvrde sva trojica. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire). Istina teksta je u samom tekstu. Upravo je tekst ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma iscrpnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, reći zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena, a one najbolje biografije odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela. Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mpogo više. Ivan Milenković VREME, BR 1430 | 21. MAJ 2018. ANJA VEBER, CARTE DIEM, ESEJISTIKA ŽAK DERIDA, BIOGRAFIJA Portrait de Jacques Derrida en Jeune Saint Juif1) (Žak Derida, Biografija, Benoa Peters, Karpos, Beograd 2017) Sebe dugujemo smrti („Nous nous devons a la mort”) Žak Derida Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova lutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Autorka: Anja Veber Lektura: Vladimir Stokić NOVI MAGAZIN, 21.02.2018. U knjizi Benoa Petersa osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja http://www.novimagazin.rs/vesti/u-novom-broju-nedeljnika-novi-magazin-procitajte356 Anđelka Cvijić Da biografije nije lako pisati uverio se i francuski pisac i filozof Benoa Peters kada je ušao u veliki, pokazalo se i višegodišnji istraživački posao sa ciljem da izradi biografiju jednog od najpoznatijih svetskih filozofa 20. veka, Žaka Deride. Derida, koji spada u najvažnije pripadnike francuske moderne misli, koliko izuzetan i slavljen, toliko i danas za mnoge kontroverzan, tvorac ideje o dekonstrukciji kojom je filozofiji oduzeo pravo na aposlutno vlasništvo metafizike, svojim životnim putem i delom predstavlja veliki izazov svakome ko bi razmišljao o tome kako bi bilo napisati njegovu biografiju. Jer, kako Peters kaže u kratkom uvodu u knjigu koja sadrži blizu 550 gusto kucanih stranica teksta, i barem još 100 sa Beleškama (bezbroj fusnota koje na njih referišu), Bibliografijom i Indeksom imena, pisati o životu Žaka Deride, to znači ispričati priču o malom Jevrejinu u Alžiru koji je sa dvanaest godina isključen iz škole, koji je postao najprevođeniji francuski filozof na svetu, priču o osetljivom i namučenom čoveku koji je sebe, do samog kraja, neprestano video kao „nevoljenog“ od francuskog univerziteta. I ne samo to. Znači, nastavlja Peters, evocirati izuzetan niz prijateljstava s najistaknutijim piscima i filozofima, Lujem Altiserom i Morisom Blanšoom, Žanom Ženeom i Elen Siksu, Emanuelom Levinasom i Žan-Likom Nansijem. Znači rekonstruisati ne manje dugačak niz polemika, značajnih po ulozima ali često brutalnih, s misliocima kao što su Klod-Levi Stros, Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl ili Jirgen Habermas, kao i više afera koje su se prelile daleko van akademskih krugova, a od kojih se najčuvenije tiču Hajdegera i Pola de Mana. Znači iznova prikazati niz hrabrih političkih angažmana u korist Nelsona Mandele, ljudi bez dokumenata i gej brakova. Znači izneti sudbinu jednog pojma – dekonstrukcije – i njegovog izvanrednog uticaja, daleko izvan filozofskog sveta… na proučavanje književnosti, arhitekture, prava, teologije, feminizma, queer studies i postcolonial studies. Sve ovo što je naveo u uvodu, Peters je uspeo da unese u knjigu koja je u originalu objavljena 2010. godine; kod nas ju je 2017. objavio jedan od naših najboljih izdavača, „Karpos“ iz Loznice, koji svojom, po obimu skromnom ali po kvalitetu izvanrednom delatnošću čini čast srpskoj kulturi. Biografija Žaka Deride (urednik Dejan Aničić, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović) izašla je u biblioteci Biografeme u kojoj su se, u relativno kratkom periodu od par godina, pojavile i sjajne biografije velikana kao što su Margerit Jursenar, Karl Marks, Mišel Fuko, Rolan Bart, Strindberg, Seren Kjerkegor, Lorens Darel i Henrik Ibzen. Njen autor držao se striktno perioda koje je idući tragom Deridinog života i stvaranja delio prema najvažnijim događajima, od ranog detinjstva preko mladosti do univerzitetske karijere koja se iz Francuske proširila na gotovo celi svet, a najviše na SAD gde je, mnogo više nego u svojoj rodnoj zemlji, Derida bio gotovo bezuslovno prepoznat i dizan u zvezde. Petersova knjiga školski je primer kako se piše jedna dobra biografija. I to kakav primer! Fascinantan, kakav se retko stvara, izvanredno tanani spoj ideja koje se rađaju iz susreta njima ne uvek naklonjene realnosti, i znanja; ideja koje vaja jedan radoznali duh čije žeđ za novim saznanjima i, još lepše, želja da se ona prenesu drugome, nikada, čak ni pred smrću, ne gasnu. U ovom delu osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja. Bilo je to vreme i intelektualnih podela, pogotovu posle 1968, kada su u taj svet aktivno ušli i politika i pitanje angažmana intelektualaca. To je doba kada su intelektualci vodili žestoke polemike bilo u svojim predavanjima, tekstovima u teorijskim časopisima ili u knjigama, a kada su izdavači, iako sa zebnjom što se profita tiče, svesno ulazili u velike poduhvate objavljujući dela filozofa, antropologa, sociologa, psihologa; pokazalo se da se te knjige i te kako prodaju, neke čak bivaju i razgrabljene. I, najzad, to je vreme informativnog prevrata u kojem su mediji dobili sasvim drugačije, važnije, mesto. Tokom tih decenija Francuska je iznedrila niz novih pojmova i teorija koje su, šireći se po Evropi i SAD, osvojile svet – neke od njih već su odavno klasika humanističkih i društvenih nauka. U srpskom izdanju posebno je važno istaći veliki trud prevoditeljki iz čijih se dodatnih fusnota ili beleški može videti koliko je naša kultura išla u korak sa vremenom, i koliko je kapitalnih dela ovih važnih predstavnika francuske moderne misli predstavljeno našim čitaocima. Žaki Derida (1930 – 2004), kasnije Žak Derida jer će „i“ izbaciti iz svog imena, rođen je u El Bijaru, predgrađu grada Alžira, u jevrejskoj porodici. U Francusku, u Pariz, došao je sa devetnaest godina. Njegova studentska a kasnije univerzitetska karijera nisu tekle putem koji je posut ružama; naprotiv, žestoko se borio za svoje mesto u društvu, i u nauci, sa nepokolebljivim uverenjem da je u pravu, a strepeći u sebi od neuspeha koje je, pogotovu u naučničkoj sredini u kojoj se kretao, doživljavao ne tako retko. Ono što ga je celog života krasilo bile su upornost, neverovatna fizička izdržljivost nasuprot tananoj psihi, ogromna, nezasita i temeljna erudicija u rasponu od filozofije do politike, gotovo apsolutna moć pronicanja u suštinu sveta ideja i dalekovidost u sagledavanju situacija. Autor Deridine biografije umeo je da pronikne u poimanje sveta ovog filozofa, sveta istovremenog osećanja ogromne strepnje a potom euforije zbog spoznaje onoga za čim se traga, uznemirenosti i hladne pronicljivosti a potom umeća sinteze i elokvencije, besedništva koje je ponekada umelo da traje bez prekida dva, pa i tri cela sata u salama krcatim onima koji su hteli da tog čarobnjaka reči čuju, makar uvek i ne razumevajući njegove ideje. Benoa Peters je napisao knjigu koja se čita kao najuzbudljivije štivo. U njoj porodičnog i intimnog ima taman onoliko koliko je neophodno; sve drugo je podređeno Deridinom naučnom radu, ali ni u kom slučaju pukim prepisivanjem delova tekstova ili definicijama njegovih ideja, pre svega one najvažnije po kojoj je čuven, ideji dekonstrukcije. Iz cele knjige koja govori o filozofiji ali nije filozofska, koja govori o sukobima i sučeljavanjima u francuskim filozofskim i njima naučno bliskim krugovima, nećete naći decidne definicije ni dekonstrukcije ni drugih Deridinih filozofskih koncepcija; njih, nazovimo ih teorijama, ni sam nije uvek precizno i dosledno definisao, ali ih jeste svakom prilikom, u predavanjima, u brojnim kritikama knjiga svojih kolega (čime se mnogima zamerio) ili u radovima rasutim po časopisima, doterivao, bogatio primerima i pojašnjavao. Biografija Žaka Deride nije, dakle, intelektualna u smislu da su joj prioriteti definisanje i objašnjavanje Deridinih ideja, ali u njoj se na osnovu odlomaka iz brojne Deridine korespondencije ili studija, rasprava i knjiga, može steći relativno jasno saznanje o tome šta je dekonstrukcija, polazeći od problema jezika čija se, prema Deridi podrazumevana metafizika suprotstavlja konačnim, ustaljenim shemama i značenjima, zahtevajući stalno preispitivanje i traganje za onim „iza“. Otud se Deridinom postupku dekonstrukcije pripisuje i parafraza Dekartovog „Mislim, dakle postojim“ u novom ruhu – „Mislim, dakle mislim drugo“. U vezi sa dekonstrukcijom zanimljivo je navesti i neke američke zgode: naime, Derida je u SAD postao medijska zvezda i, po tipičnim američkim sklonostima da mnogo čemu dodaju „vašarski aspekt“, neke su revije za uređenje enterijera pozivale čitaoce da „dekonstrišu svoj vrt“, reklamirani su „sako Derida“ i „dekonstrukcionističko odelo“, ali je vrhunac svakako bio, piše Benoa Peters, da se i Bil Klinton, usred afere Monicagate, poslužio dekonstrukcijom ne bi li se odbranio. Optužen da je lagao tvrdeći kako nije imao seksualne odnose s mladom stažistkinjom, predsednik je odgovorio: „ It d Naslov: Žak Derida : biografija Izdavač: Karpos Strana: 652 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-066-2

Prvo izdanje čuvene zbirke Jure Kaštelana. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Autor - osoba Kaštelan, Jure, 1919-1990 = Kaštelan, Jure, 1919-1990 Naslov Pijetao na krovu / Kaštelan Jure Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1950 Fizički opis 118 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka ; 52 ISBN (Broš.) Napomene Autorova slika na koricama. Kaštelan, Jure, hrvatski književnik i prevoditelj (Zakučac kraj Omiša, 18. XII. 1919 – Zagreb, 24. II. 1990). Diplomirao je 1949. jugoslavistiku s francuskim i ruskim na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1956. doktorirao radom o lirici Antuna Gustava Matoša te od 1950. do umirovljenja 1980. bio profesor teorije književnosti. Od 1942. sudjelovao u partizanskom pokretu. Od 1979. redoviti član JAZU-a, gdje je od 1985. do smrti bio voditelj Zavoda za književnost i teatrologiju. Prvom zbirkom pjesama Crveni konj (1940), čiju je nakladu uništila cenzura, iskazao je politički angažman i zacrtao većinu preokupacija i značajki svojega pjesništva. To je lirika grada u ozračju predratnoga vremena i sa slutnjom rata. Baštineći stih hrvatske usmene književnosti i dotadašnjega pjesništva, a s osloncem o aktualne poetike Federica Garcíje Lorce i Paula Éluarda, stvorio je pjesme moderne, nadrealističke strukture s neobičnom metaforikom i neočekivanim značenjima, često povezanima s mitološkim i magijskim simbolima, a isprepletanjem različitih tipova govora ritmički je dinamizirao stih. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Biti ili ne (1955) i Malo kamena i puno snova (1957) zbirke su konzistentne stvaralačke zrelosti u kojima je spoj stvarnosti, metafizike i sna pjesnički ostvaren isprepletanjem nekoliko stilova. Nakon dvadeset godina, tijekom kojih je kao knjige tiskao samo angažirane poeme Skopje u tvojim očima (1964) i Otvorena pjesma (1976), objavio je zbirku Divlje oko (1978), vrhunac svojeg opusa, koju zasniva na pjevanju o vječnim suprotnostima svjetlosti i tmine, poniranju u mediteranski i zavičajni arhetipski supstrat te unosi mitsku i mitološku transcendenciju, koju potom dodatno osnažuje poniranjem u antičko i arhaično u kasnim pjesmama (pjesničke mape Zavjet za Epetion, 1984., i Sve plavo, nebeski plavo, 1989), dosegnuvši oblik „klasične modernosti“. Kaštelanovo je pjesništvo od početka usmjereno ostvarivanju sklada sadržaja i izraza, objedinjujući u sebi ukupnost pjesničkih postupaka moderne hrvatske poezije te dosežući njezine sâme vrhunce. U proznu zbirku Čudo i smrt (1961) unio je obilježja antiproze, s prevladavajućim postupcima oneobičavanja običnoga, a u poetski intonirane dramske tekstove Pijesak i pjena (1958) i Prazor (1972., izvođena kao Prizor s pticom) obilježja antidrame. Objavio je i studiju Približavanje: prolegomena za liriku Antuna Branka Šimića (1970), više radova o hrvatskim pjesnicima, pisao predgovore monografijama i katalozima hrvatskih likovnih umjetnika (Ante Kaštelančić, Joko Knežević, Oton Gliha, Edo Murtić, Vanja Radauš) i kazališne osvrte, a uredio je više izdanja hrvatskih pjesnika (suurednik Sabranih djela Ivana Gorana Kovačića 1983., o kojemu je napisao i scenarij za dokumentarni film Cvijet i oganj u režiji Ive Tomulića, 1956). Prevodio je s češkoga, francuskoga, makedonskoga, ruskoga, španjolskoga (F. García Lorca, Pablo Neruda) i talijanskog jezika; jedan je od prevoditelja i s Bonaventurom Dudom urednik suvremenoga hrvatskog prijevoda Biblije (tzv. zagrebačka Biblija, 1968). Djela su mu tiskana 1999–2004. u četiri knjige. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1984) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1986). Jure Kaštelan – rapsod i partizan, častan čovjek i Dalmatinac, bez kojega ne bi bilo ni hrvatske Biblije Jučer, osamnaestog dneva ovoga prosinca, bio je palindromski 101. njegov rođendan, u godini kad se za pedantne administracije i historiografske birokracije knjigovodstveno zaokružilo čistih i zgodnih 30 godina od sad već njegovog preminuća; preminuća prevelikog pjesnika ovog i jezika i zavičaja – Jure Kaštelana… Pjesnik je to što je poniknuo na plodnom tlu s hranjivim poetskim humusom, u čijoj su lijehi svoje žile bili pustili Drago Ivanišević i Josip Pupačić, Nikola Milićević i Anđelko Novaković; prostor je to gdje se ostvaruje `san u kamenu`, ali i gdje se more k njemu penje i `dobrojutro veli`. Utok Cetine u more, njezin sliv, voda je blagoslovna što škropi i napaja i Pegaza i Apolona; prostor to je u kojemu ubicirati se mogu i Gea i Posejdon – epicentar vrtnje i Rima i Grčke – svemediteranstvo ujedno, ring u kojem Antej može dovršiti svoju muku i okončati bitku. Ni helenistički Heraklo, ni romanistički Herkul neće uspjeti dokraja razbiti ni laz Mosora ni prijevoj Biokova, kao ni sedlo ičega čemu je kamen postament ili podnožje… Jure Kaštelan je – i prije stupanja na put što ga odvodi od kuće, i prije zakoračenja na stazu što će ga dovesti do na magistralu života – asfaltirao makadam svoje putne dionice katranom i tucanikom što mu je iza uzglavlja ubran i izmrvljen, otrgnut od litice mosorske kose ili iskopan u biokovskoj petradi. Krenut će mladi Jure sa svojega rustikalnog ognjišta u Zakučcu pokraj Omiša do urbanoga komina u ubavoj gradskoj sredini: konkretno, do sigurnih manastirskih zidina Dijecezanskog sjemeništa u Splitu. Poslije toga, što znatiželja, što profesionalni izazovi odvest će ga i do Pariza, te ga i vratiti natrag u Zagreb, gdje će provesti glavninu svojega života i profesionalnog rada. U međuvremenu, pak, svašta će (mu) se dogoditi. Na primjer, Drugi svjetski rat. MUNDIJALNA GVERA A, prije početka te mundijalne gvere Kaštelan je počeo slagati stihove u pjesme; i, nije mu to bilo dosta pa ih je odlučio prezentirati zajednici u vidu službeno štampane knjige. I, dogodi se – Crveni konj (1940.). Ali, taman što je počeo poskakivati po pragu vlastite punoljetnosti i umjetničke afirmiranosti, ovaj je `Poljičanin poštovani` doživio grubi nasrtaj cenzorske kraljevske sile, te je njegov prvijenac doživio razvaljivanje štampadurskog sloga u tiskari: valjalo je do u pilotinu, iverje i prah samljeti, odnosno do u lug spaljivanjem dovesti sve ono papirnato i tvarno, što je na sebi moglo nositi otisak stihova tog tamo nekakvoga kreativnog, svojeglavog i buntovnog mladca… I, deset godina prošlo je od te diverzije u štampariji s gotovim prijelomom njegovoga knjiškog bloka prvenačkog libra Crveni konj (srećom, ima primjeraka što su nadživjeli zapljenu!) pa su u kontroliranim uvjetima stvorene sve pretpostavke za obznanu libra Pijetao na krovu (1950.). U ratu, koji se dogodio između ove dvije knjige, Jure Kaštelan bio je s puškom na prsima; u miru, bio je s perom među prstima… Mimo važnih, pa i prevažnih, njegovih društvenih aktivnosti što ih je zavrijedio i zadobio inercijom svojega političkoga položaja, svakako prednjači realizacija projekta Zagrebačke Biblije, prvog svetopisamskog teksta na ovom jeziku objavljenog u – Hrvatskoj! Podsjetimo, prijevod Matije Petra Katančića tiskan je u Budimu, onaj Ivana Matije Škarića u Beču, rad Ivana Ev. Šarića izašao je u Sarajevu, a ovaj pothvat iz 1968. godine po prvi put je na ikojem hrvatskom idiomu javno objelodanjen baš u Hrvatskoj, u Zagrebu… I, dok će mnogi novopečenici politikantskim frnjokulima i prvoloptaškim trapulama jalovo pokušavati nasanjkati vidni značaj Jure Kaštelana (tobože mu, kao kolajnu, pokušavajući ovjesiti o vrat ikakvost krimena partizanšćine…), uspomena na ovog časnog čovjeka, i Dalmatinca, neće moći biti ni poremećena ni poništena ničim. Sasvim suprotno, da nije bilo ovoga rapsoda i partizana, ne bi bilo ni prve hrvatske Biblije u Hrvatskoj. Pa nek zlobnici – pivaju borbene! U onom strašnom času, kad je na stvarnim pijedestalima moći valjalo odnijeti prevagu hoće li Hrvati, u Hrvatskoj, po prvi put u povijesti dobiti svoju Bibliju u svojem jeziku i na vlastitom terenu, Jure Kaštelan bio je deputat čija je riječ pretegnula masu i nagnula istu na onu stranu tezulje za makar koji centimetar niže od plitice s tezulje preko puta iste mjerne naprave. Iskoristio je, sad već dobrodošlo partizanovanje, pa je – postavši čvrstim mostom između Partije i Crkve – učinio sve da tadašnje političke prilike podvrgne humanistici i kroatološkom bašćinstvu, što je rezultiralo, eto, jednim među najvišim i najsofisticiranijim kulturološkim refleksima u društvu: objavljivanjem Biblije. Da ne bi bilo ikakve skepse ili zadrške: Jure Kaštelan nije se zauzeo za objavljivanje Biblije na hrvatskom jeziku iz razloga oportunizma… Ne, učinio je to časno, smatrajući taj projekt važnim za sve uljudbene nacionalne stratume: bilo humanističke, bilo kulturološke, bilo antropološke… Iščitati to možemo pročitavanjem njegovog predgovora u svim ovdašnjim izdanjima Svetog pisma, a možete mi vjerovati i na riječ, budući da mi je isto s radošću i udivljenjem bio posvjedočio njegov ondašnji u tom poslu i suradnik i supatnik: fra Bonaventura Duda. Također i pjesnik i poliglot, bibličar i znanstvenik – velečasni don Ivan Golub. A, riječi hvale za Kaštelana imali su i mnogi, mnogi drugi… Valjalo je iskoristiti namignuće i boga Kairosa, te cijeli posao zakopčati u tek malo više od godine dana. Velika je zasluga Kaštelana i za reafirmaciju Antuna Gustava Matoša, na kojemu je doktorirao, kao i puštanja Tina Ujevića iz stega ideologije i negvi agitpropovskih komesara. Po završetku Drugoga svjetskog rata komunisti su Ujeviću bili zabranili objavljivanje, a upravo Kaštelanovim zalaganjem kod drugova omogućena je bardu amnestija od te pedipse, pa je sâm Kaštelan čak priredio i izbor iz njegovog pjesništva usput ga poprativši s predgovorom. Bila je to knjiga Rukovet (1950.). Krimen mu je bio `suradnja u endehazijskom časopisu`, a možemo samo zamisliti koliko je Ujević imao veze ili je uopće želio imati veze s ustaškim pokretom; on, onako kozmopolitski orijentiran u `pobratimstvu lica u svemiru`, i, onako još samostojeći i hotimični lutalački apatrid. ŠUTKE PREKO SVEGA... Ali, među njima će kasnije ipak zaiskriti, nakon što je Kaštelan objavio studiju i interpretaciju Tinovog pjesništva pod naslovom: `Tema i individualni pjesnički izraz (Lerberghe – D`Annunzio – Ujević)`. Ujević je reagirao polemičkim tekstom, odbacujući tvrdnje kako se on u ikojoj fazi ili na ma koji način nadovezivao ili eklektički nadahnjivao rečenim i nametnutim mu uzorima. Kaštelan je preko svega prošao šutke, bez reakcije, zacijelo priznajući krivu prosudbu i lošu komparaciju, a nedugo zatim, po preminuću Tinovom 1955. godine, veliki pjesnik i nasljednik napisao je zadivljujući nekrolog Oslobođena Afrodita. Iste godine kad je redivivirao Tinov Rukovet, Jure Kaštelan objavio je i spomenutu pjesmozbirku Pijetao na krovu (1970.) Evoga, 70 joj je godina tek, zaokruženi jubilej dakle; ali, ne smijemo ispustiti reći kako je njezina važnost, pored neupitne estetske vrijednosti, i u činjenici što joj prvi ciklus čini dio pjesama iz zatučene zbirke Crveni konj. Što je onda bilo nedobrodošlo i zabranjeno, ovdje je i dobrodošlo i obznanjeno… U kolikoj je mjeri mladi Kaštelan bio opijen umjetnošću svojega uzora iz opet ne baš ni tako udaljenog Vrgorca, a kojega će za desetak godina rehabilitirati, vidi se u predratnoj pjesmi Sanjarija: Slavensku bol ću reći desetercima. Planino moja, izgubljeno djetinjstvo. Nemam krila, nemam šestopera. Sokola mi u gori ubiše. Lelek, lelek, planino kamena. Drugo je poglavljce ove knjige imenovano Krvavija i ono u sebi nosi pjesme nastale 1940. i 1941. godine. Nikad prije nisu objavljivane, za razliku od većine pjesama iz ostatka zbirke, koje je pjesnik rasipao po raznim časopisima. Kontrasti su doista zapanjujući: od krvi i tmine do lastavice i golotinje, od sunčanog proljeća do `moždana na ruci`, od ljubavi i djevojaka do klanja i vješanja… Sjajan je neologizam – `krvoproljeće`. Vrlo ekspresivan i naturalističan, poslužio je i Silviju Bombardelliju, kompozitoru i također partizanu, za nasloviti istoimeni svoj balet Krvoproljeće. Motiv `tama je od krvi` iz pjesme Dođe tako čovjeku, odjekuje sablasno poput nadgrobne antifone u pokorničkom psalmu, a i inače je ovaj ciklus, kao i stihozbirka u cjelini, svojevrsna camera obscura u kojoj se, sporadično, promili svjetlo poput sunca kroz pukotinu oblaka. Takav je jedan tračak i antologijska pjesma Svijetliš u tmini, koju Kaštelan piše kad su mu 22 godine: Svijetliš u tmini, sanuješ pod štitom sva od straha, sva od dobrote. U gori rasteš, bubriš u zori, oplođuješ se kroz živote. Neranjiva si, sva si od sna, sva si od krvi, sva od mesa, raskrili se, natkrili, krili nad lešinare, nad nebesa. SMRT, SLOBODA, SAN Esencijalni motiv cjelokupnog Kaštelanovog pjesništva, a poglavito ovoga prvotnog, ratnog i poratnog, bila je – smrt… Kasnije su se pojavili njezini vjesnici – sloboda i san… No, smrt, taj basso continuo – koji je iz dubine, de profundis, pulsirao i u I. G. Kovačiću kad je pisao Jamu, ali i u Marinu Franičeviću dok je pleo Govorenje Mikule Trudnega – trajno je plovio krvlju Jure Kaštelana: za sve vrijeme što ga je on htio uložiti u dokaz kako hoće pjesnikom biti, i ostati. Smrt i mrtvi kontrapunkt su pticama i konjima. Konji su u Kaštelana simboli snage i slobode. Smrt i mrtvi, pak, put kako do te slobode i stići. Govori o tome poemica Susreti: Mrtvi žive u nama. Rastu. Rastu. Mladi i raspjevani moji drugovi. Mrtvi žive u nama. Anaforični i epiforični postupci česti su u versifikaciji ove knjige. Makabrističku mrtvaštinu neće ublažiti ni arkadijski zavičajni referenti iz poeme koja je i dala ime knjizi: Uvijek istim putem kroz kadulju, brnistru i vrijesak nosili su na groblje jednog po jednog, kroz kadulju, brnistru i vrijesak. Konj i konjanik stoje na kraju zbirke, onako kako Apokalipsa iliti Otkrivenje stoji na koncu Biblije. Konj i konjanik daju snagu i mir, trubačka javljanja `četvorice jahača` bude ufanje i slobodu: Jezdi, moj konju. Čuješ li trubu? Jezdi, konjiću moj. Libar „Pijetao na krovu sadrži“ u sebi nekoliko poema. Očito, gradacija i dramatičnost koje je pjesnik želio postići nisu mogle stati unutar okvira što ga nudi (pa možda i odulja) pjesma. Ta forma sjajno leži Kaštelanu, čije je jedno od žića njegovog bića i ono dramatičarsko. (Ovdje nije moglo biti govora još i o drami Pijesak i pjena, ali ćemo pribilježiti fakt kako je njegov komad Prazor bio za scenu adaptirao i režirao Petar Selem, uz glazbu Rubena Radice, te postavio na Splitskom ljetu, u Vestibulu, 1976. godine.) Od svih ovdje tiskanih poema, najveća je, najpoznatija je i nesumnjivo predstavlja same vrhunce hrvatske književnosti općenito, poema – Tifusari. Kao što su zaraženi ranjenici stupali u koloni po snijegu, jednako ju je tako stupnjevito pjesnik i gradio: i po dramaturgiji, i po atmosferi, i po versifikaciji, i po u njoj posloženim gradivnim elementima. Sastavljena je od šest po svemu nejednakih dijelova, koji su nadsvođeni zajedničkom kopulom muke, bola i smrti. Uvodni stihovi, istodobno su i koraci onih doskora mrtvih, i brecaju kao klatno u drobu zvona u kampanelu: Brojim stope na bijelu snijegu. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. Smrt do smrti. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. HUMANISTIČKO SLOBODARSTVO A onda stavlja riječ pod riječ, naglašavajući pad u jamu: Svaka/ ide/ svome/ grobu. Pa zatim ponavlja taj motiv još nekoliko puta. S druge strane, aliteracijama među riječima potiče i pojačava i dodatnu jezu: Vijavica. Vjetar vije./ Čovjeka ni vuka nije. Dojam je sablasan, i hladan, poput flaute kad svira u donjem registru… Uglavnom, široki su rasponi koje je Kaštelan zapasao u ovoj čudesnoj knjizi. Pjesma Jezero na Zelengori posebno je mjesto i u njegovom opusu i u korpusu nacionalne nam literature. S malo bi se gorke ironije moglo reći kako je više revolucionarnoga, bukačkoga bunta kod Kaštelana bilo u inicijalnoj zbirci Crveni konj negoli – različito od njegovih suboraca i supjesnika partizana – po svršetku rata. Dok su drugi tamburali i bubnjali, udarali u sva zvona i naglas, on je, u nekoj svojoj više tišini, radije kačkao pletivo tragičarskog žalopojstva i tkao pletivo humanističkoga slobodarstva. Svim se sredstvima, a najviše tako da ih ne bude i da ih nema, Kaštelan starao da instrumenti operacije budu što manje vidljivi i da friži što ih oni nužno čine ostave što manji trag… Jure Kaštelan bio je totalni Mediteranac, koji se nadahnjivao grčkom filozofijom i širokom paletom romanističke poezije, gotovo podjednako i španjolske i francuske i talijanske. Prevodio je (i s ruskog, Ljermontova), a boravak u Parizu sigurno je pridonio i još većoj razvedenosti njegovog umjetničkoga habitusa što nije stao samo u kroj književnosti, nego je imao i izraziti rafirman prema likovnoj, navlaš slikarskoj dionici. Erudiciju je upotpunjavao i razumijevanjem prema klasičnoj glazbi, što je demonstrirao u svojim feljtonsko-esejističkim medaljonima objavljivanima u kultnom `Vjesniku u srijedu`. Malo je i muzičkih pisaca danas koji se sjećaju proslavljenoga našeg violinističkog virtuoza Zlatka Balokovića, a o Franji Šnajderu, graditelju violina s dijademom svjetske priznatosti, da se i ne govori. Kaštelan je, naravno, i o njima pisao. I, svemu je ovome jedan mali Zakučac u Dalmaciji bio okidač: sve su one Kaštelanove helenističko-romanske protege i panslavenski afiniteti stali u čašu Cetine nedaleko od rodne postelje, potvrđujući time aksiom kako se velikim pjesnikom i velikim umjetnikom – i, velikim čovjekom! – može postati, i biti, jedino podrazumijevajući duboku ukorijenjenost u svoju ishodišnu točku, u svoj prostor, u svoje gnijezdo iz kojega se odleti u život i svijet, u maštu i san. KC

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povezIzdavač Rad**** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 ****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:10/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Prosveta, 1975. Zamak je roman koji nema neku posebnu, naročitu radnju osim što se sve vrti oko srednjovečnog zemljomera gospodina K. koji dolazi u neko selo obavijeno snegom kako bi se zaposlio u zamku. Zamak se nalazi odmah iznad sela, međutim niko od seljana nikad tamo nije bio niti sme da ode sem par službenika koji idu po selu i skupljaju neophodne podatke za... za koga? To se ne zna, osim što je poznato da vrlo visoki ugled u tom tajanstvenom zamku uživa grof Klam, koji ponekad svrati u selo ali ni s kim ne razgovara, živi potpuno usamljen, ako izuzmemo to da ima ljubavnicu, Fridu. U takve prilike dolazi zemljomer K. koji odmah pokušava da uspostavi vezu sa zamkom, ali mu to ne polazi za rukom. Posle toga, on se upoznaje sa Fridom i ubrzo se zaljubljuju jedno u drugo i počinju da žive prvo u gostionici u kojoj je K. iznajmio sobu, a kasnije u praznoj školskoj učionici u koju su se smestili pošto je, nakon niza neuspešnih pokušaja da dopre do zamka, K. dobio posao školskog poslužitelja kod seoskog učitelja. Roman nije završen. Roman počiva na dve glavne teze: jedna je osećaj beznačajnosti i nemoći pojedinca u nepoznatom svetu a druga skrivena moć vladanja i upravljanja drugima. U prvoj tezi oličen je glavni junak, zemljomer, koji pokušava da svoj osećaj beznačajnosti prebrodi nakon samo nedelju dana koliko provodi u selu, a u drugoj je oličen zamak, koji upravlja selom i kontroliše seljanima, samo se to na prvi pogled ne uočava. Kafka je uspeo da na majstorski pokaže na koji način čovek uspeva prividno da otkloni svoje strahove: zemljomer K. čini sve kako bi došao do zamka, a kada u jednom trenutku shvata da od toga nema ništa, on odlučuje da ostane u selu, da se oženi sa Klamovom ljubavnicom, kao da to čini u inat zamku i njegovim službenicima. Ali, on to ne čini u inat zamku već shvata da bi se, ako bi iznenada otišao iz sela, osećao progonjeno: kao da ga ljudi iz zamka sada traže kad on nije tu, i da on ne bi mogao da se suprotstavi svima njima koji ga jure i koji će ga zauvek juriti. Mnogi književni analitičari i kritičari kažu kako je K. u romanima Zamak i Proces jedna te ista osoba u stvarnom životu: sam autor lično. Kao što se u pripoveci `Preobražaj` (mnogi kažu) poistovetio sa bubom koju svi gaze, omalovažavaju tako se i u svojim najpoznatijim romanima poistovetio sa progonjenim i uplašenim ljudima, koji ne uspevaju da odgovore na uvrede i provokacije čitavog jednog drugog, za njih surovog, mističnog i bezobzirnog sveta. Osećaj beznačajnosti i nemoći kod Kafke je vrlo karakterističan: on polazi od teze da svaki pojedinac vešto koristi svoje mehanizme odbrane kako se ne bi suočio sa strahom odmah, već da prođe neko vreme u kojem bi taj strah iščezao sam od sebe. Zemljomer K. zato ostaje u selu i verovatno bi ostao u selu sve do momenta dok strah ne bi ovladao njime u potpunosti i on shvatio da treba da se suoči sa njim, ili dok ne bi umro, potpuno sam i napušten. Osim problema straha, bežanja od odgovornosti i osećanja potištenosti, Kafka je, u mnogim svojim delima, ali i u `Zamku`, istraživao šta može biti moguć uzrok takvih strahova kao što ih ima zemljomer K. On je pošao od ideje koju su kasniji pisci dorađivali i uobličavali poput Orvela, Kamija, Hakslija, Barnsa i drugih a to je da svetom upravlja apsurd, današnjim rečima rečeno: sve više i više ulazimo u neki nov, nepoznat totalitarizam. Taj zamak u Kafkinom delu sam po sebi je totalitaran: on tajno kontroliše ljudima, a oni svi izgledaju sasvim u redu, izgledaju da žive potpuno normalnim životom. Međutim nije tako, jer da li može biti normalno da se u tom selu, zavejanim snegom (koji fizički dočarava osećaj nemoći), niko ne pobuni protiv tog zamka, protiv onih ljudi koji na tajanstven način vladaju selom i seljanima. Problem ne leži u zamku već u seljanima koji shvataju u kakvom se položaju nalaze, ali pasivno i ravnodušno prihvataju činjenicu da zamak njima kontroliše. Ko je zamak ovlastio da kontroliše seljane? Zašto se ne bi pobunili protiv učmalosti, protiv te ravnodušnosti koja ih sve više i više potkopova, protiv tog lažnog morala, u krajnoj liniji protiv zamka? Kafka se upravo bavio tim problemima: iz kojih razloga pojedinac nije u stanju da se suoči sa svojim strahovima i sa strahovima koji mu se nameću. On je nemoćan jer beži od odgovornosti, a jedna od životnih odgovornosti je biti spreman izazvati izazov. Zamak se bavi čudnim poslovima: neki seljani (vrlo mali broj njih) uspeva da dopre do zamka ali možda samo do jednog dela zamka, jer ko zna koliko zamak ima članova, kakva je hijerarhija i ustrojstvo u tom totalitarnom svetu. Ljudi iz zamka čini sve kako bi pomrsili konce svima koji misle drugačije od njih, drugačije od politike zamka. Jedna od tih žrtava je bio je i K., kome je prvo rečeno da dođe u to i to selo i da tu počne da radi pri zamku (ili u zamku) kao zemljomer; posle mu je seoski delovođa objasnio da je vrlo verovatno da je neko iz jedne od mnogobrojnih kancelarija zamka pobrkao redosled predmeta u arhivi, pa je zemljomer u zamak pozvan greškom, jer je ranije postojao neki zemljomer koji je zamak tražio, ali kako se on nije pojavio, predmet je bačen u zabiti prašnjavog kancelarijskog ormana kojeg je posle nekog vremena izvadio neki službenik slučajno i poslao ga u dalju proceduru. Eto zbog kakve greške je zemljomer pretpreo sve one teškoće u selu. Skriveni totalitarizam, ljudska ravnodušnost, apsurd i uplašeni pojedinac u njemu glavni su tokovi – pravci Kafkinog `Zamka`. Treba napomenuti da nada odigrava važnu ulogu u `Zamku`. Interesantno je da zemljomera nikada ne napušta osećaj da ne može dopreti do zamka, iako zna da sve u stvarnosti ide suprotnim putem. Ali, to je lažna nada, ona nada koja sprečava pokušaj suočavanja čoveka sa strahom i odgovornošću pred drugima ali pre svega, pred samim sobom. Zato se Kafka danas ubraja u preteče modernog egzistencijalizma, čiji je kamen – temeljac postavio Sartr 40-tih i 50-tih godina prošlog veka. Kafka se nemilosno obrušava na čoveka, stavlja ga u neugodan položaj i istražuje istovremeno uzroke apsurda u modernom vremenu ali i načine na koji pojedinac reaguje u čudnim ali neizbežnim okolnostima (poput iznenadnog hapšenja Jozefa K. u „Procesu` ili potpuno čudnog osećaja kada se čovek budi i shvata da je buba – `Preobražaj`). I pored turobnog i teškog života, Kafka je uticao na mnoge, naročito na moderni egzistencijalizam koji se bavi ključnim problemom: problemom čoveka. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija Porodica Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Tvrdi povezIzdavač Rad**** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta flekaOsim toga knjige u dosta dobrom stanju *****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:10/4

Sergej Jesenjin PesmeTvrdi povezDžepni formatСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.12/19