Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Nicholas, Margaret = Николас, Маргарет Наслов Največji ljubimci sveta / Margaret Nicholas ; [prevedla Marija Brezigar Kovič] Јединствени наслов ǂThe ǂworld's greatest lovers. словеначки језик Врста грађе књига Језик словеначки Година 1988 na slovenačkom jeziku Издање 2. natis Издавање и производња Ljubljana : Delavska enotnost : Dokumentarna, 1988 Физички опис 201 str. : ilustr. ; 21 cm Други аутори - особа Brezigar Kovič, Marija = Брезигар Кович, Марија Збирка Naj ; 5 Program Utrip ISBN (Karton) Напомене Prevod dela: The world's greatest lovers. Предметне одреднице ljubimci najveći ljubavnici sveta najveći svetski svjetski ljubavnici

1. Branislav Nušić. `Pučina i Običan čovek / napisao Branislav Đ. Nušić.` Srpska književna zadruga. 96, Beograd: Srpska književna zadruga, 1905. 186 str. ; 19 cm. Ex libris. na predlistu. 2. Jovan Sterija Popović. `Tvrdica ; Pokondirena tikva.` Luča ; 1. Beograd: Zadruga Profesorskog društva, 1933. V, 118 str. ; 20 cm. Potpis na predlistu. 3. Jakov Ignjatović. `Milan Narandžić : roman.` Odabrana dela Jakova Ignjatovića ; 2. Novi Sad: Matica srpska, 1949. 275 str. ; 20 cm. Posveta na predlistu. 4. Stevan Sremac. `Pop Ćira i pop Spira.` Zagreb: Seljačka sloga, 1956. 267 str. : autorova slika ; 20 cm. 5. Borisav Stanković. `Nečista krv ; Koštana.` Srpska književnost u sto knjiga. 47, Novi Sad: Matica Srpska, 1959. 267 str. : autorova slika ; 20 cm. 6. Svetolik Ranković. `Gorski car.` Srpski realisti XIX veka. 5, Gornji Milanovac: Dečje novine, 1991. 308 str. : autorova slika ; 21 cm. 7. Jakov Ignjatović. `Večiti mladoženja.` Srpski realisti XIX veka. 1, Gornji Milanovac: Dečje novine, 1991. 201 str. : autorova slika ; 21 cm. Žvrljotone na prelist i na kraju.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Гавриловић, Драгиња Наслов Сабрана дела. Књ. 2, Приповетке, Девојачки роман, преводи / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 207 стр. : фотогр. ; 24 cm Други аутори - особа Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: [Приповетке] (7-102): Благословено рицин-уље (7-15); Она је - срце му каже (16-36); Неколико искрених речи (37-41); За што грех напредује? (42-62); Писмо побратиму (63-67); Њен грех (68-81); Ради ње (82-91); Три Божића (92-97); Петао га довукао (98-100). - Девојачки роман (101-198) . - Преводи (199-207): Шаљива игра : новелета из американског живота (201-207). ISBN (Брош.)

500 strana SADRŽAJ Predgovor 5 PRVI DEO PREGLED TEORIJA KULTURA I CIVILIZACIJA I Glava TEORIJA KULTURE 9 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova 9 2. Pregled teorija o kulturi i civilizaciji 11 a. racionalističke teorije kulture 12 I Evolucionistička teorija 12 II Funkcionalistička teorija 13 b. Metafizičko-iracionalističke teorije 14 I Antiintelektualizam Franca Boasa 14 II Teorija kulturnih ciklusa ....18 III Psihoanalitička teorija kulture 22 3. Elementi kulture :..... 24 a. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak i jezik 24 b. Kultura kao sistem simboličkih oblika 28 4. Teorije o primitivnoj kulturi 28 a. Frejzerovo poimanje magije, religije i nauke 28 I Kritika Frejzera 32 b. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog 33 v. Dirkemovo shvatanje religije, magije i obreda 35 g. Misticizam i „primitivni mentalitet” u teoriji Lisjen Levi Brila .....37 d. Animizam i animatizam. Manizam, manaizam i totemizam 39 II Glava PREGLED CIVILIZACIJA 42 1. Nastanak civilizacija 42 a. Uvod 42 b. Pismo ranih civilizacija 43 v. Odlike kultura Istoka i Zapada 43 g. Tipologija mitologija i istorijskih kultura 44 2. Drevne civilizacije 46 a. Sumer i Vavilon 46 I Kulture na prostoru današnje Sirije 49 II Religija i kultura Jevreja ....#49 b. Egipat 51 v. Kina 55 g. Indija 64 I Indijske religije 65 II Umetnost Indije 68 III Budizam i druge kulture. Japan 70 d. Civilizacije Inka, Maja i Asteka 71 đ. Civilizacija Lepenskog Vira na tlu Balkana 74 e. Grčka 77 ž. Rim. 84 3. Srednjovekovne civilizacije 88 Kulture Istoka i Zapada na prelazu epoha 88 Teologija, religija, vera i kult. 89 a. Hrišćanska civilizacija 91 I Osnovi hrišćanske religije 91 II Umetnost u hrišćanskoj kulturi ...95 III Hrišćanstvo i sistem vrednosti 97 b Vizantijska civilizacija 98 I Teološki osnovi spora „istočne” i „zapadne” crkve 99 II Umetnost u pravoslavnoj kulturi 101 v. Islamska kultura i civilizacija 103 III Glava KULTURA, UMETNOST I MIT 110 1. Uvod u filozofiju mita 110 a. Pojam mita. 110 b. Određenje mita iz perspektive njegovih funkcija 113 v. Određenje suštine mita: prirodom, društvom, kulturom i duhom 116 g. Pregled opštih teorija mita 118 I Naturalistička teorija mita 118 II Animistička teorija mita. 119 III Vuntov pokušaj sinteze 120 d. Pregled metoda tumačenja mita 120 2. Kantova teorija simbola i arhetipova 122 3. Romantička teorija mita Fridriha Šelinga 125 a. Tautegorijsko tumačenje mita 126 b. Ideja „nove mitologije” 128 v. Mitologija i poezija 129 4. Psihoanalitičko razumevanje mita u umetnosti 131 a. Frojdova analiza mita o Edipu. Funkcija tragedije 132 b. Kritika Frojdove interpretacije mita o Edipu 134 5. Psihoanalitička teorija arhetipova i mitova K.G. Junga 137 a. Simbol kao iskustvo kolektivno nesvesnog 137 b. Poezija i simbol 139 v. Simboli - konkretizacije arhetipova 141 g. Kritika Jungove teorije arhetipova 142 6. Rezultati ostalih pravaca psihoanalitičke škole 143 7. Filozofija simboličkih formi Ernsta Kasirera 146 a. Teorije o čoveku. „Divlji” i „civilizovani” čovek 146 b. Sistem simboličkih formi 148 v. Mit i umetnost 149 g. Zakon pražnjenja. Smisao simboličkih formi. Katarza 149 8. Strukturalistička teorija mita 150 a. Osnovi antropološkog shvatanja Kloda Levi-Strosa........ 151 9. Sociološko-istorijska teorija mita 158 a. Psihoanaliza i fašizam 158 b. Fromova teorija simbola 159 v. Ritualno-mitološka teorija Nortropa Fraja 160 g. Blohova teorija simbola, mitova i arhetipova 163 10. Mit, savremena književnost i kultura 167 a. Demitologizacija i remitologizacija 167 b. Mit u savremenoj književnosti 169 v. Nacistički mit i film 174 g. Mit, masovna kultura i kič 176 DRUGI DEO UMETNOST I KULTURA DANAS AVANGARDA, MASOVNA KULTURA I KIČ 179 1. Teorijski pristupi umetnosti 179 2. Struktura umetničkog dela 182 3. Problemi estetske i književne recepcije... 185 a. Vrednost i vrednovanje umetničkog dela 185 b. Struktura estetskog akta 186 v. Sudovi ukusa i kritičko prosuđivanje dela 188 g. Teorije umetničke recepcije 192 1 Kantova tipologija ukusa i stilova 194 P Estetika lepog i estetika ružnog 196 111 Uživanje i uosećavanje 198 d. Pretpostavke modernog ukusa 201 I Konformistički ukus 203 II Avangardistički ukus 207 III Tradicionalistički ukus 211 IV Kritika modernog ukusa 214 đ. Teorija književne recepcije 216 V Kompenzatorska funkcija trivijalne književnosti ...217 VI Elitna književnost u funkciji društvene kritike 222 TREĆI DEO KULTURNA ISTORIJA SRBA I Glava KULTURNA ISTORIJA SREDNjEG VEKA 227 1. Uvod u kulturnu istoriju Srba 227 a. Doseljavanje na Balkan i stvaranje države 230 b. Društveni odnosi, pravni poredak i zakonodavstvo 238 2. Kulturna istorija srednjeg veka 239 a. Prijem hrišćanstva i crkvena autonomija 2® I Isihazam i monaštvo 241 II Jeresi u pravoslavlju. Bogumilstvo 242 III Obnova Pećke patrijaršije i osnivanje Karlovačke mitropolije 243 b. Jezik i književni život 244 I Jezik u srednjem veku 244 II Književnost 246 - Crkvena književnost, žanrovi 247 v. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 250 I Arhitektura. Manastiri i crkve 250 Manastiri i crkve srpskih vladara 257 II Likovna umetnost i minijatura. Slikarstvo 259 II Glava KULTURNA ISTORIJA NOVOG VEKA 263 3. Kulturna istorija novog veka (XV - XIX) 263 a. Stvaranje modernne srpske države 263 ♦. Narodni jezik - osnova književnog jezika 265 v. Narodna i umetnička književnost 268 g. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 274 I Razvoj crkvene i svetovne arhitekture 274 II Slikarstvo i vajarstvo 275 d. Muzika u Srba 279 đ. Obrazovanje i nauka. 286 4. Srpska politička i kulturna istorija - ukratko 287 ČETVRTI DEO SRPSKA MITOLOGIJA UVOD U SLOVENSKU I SRPSKU MITOLOGIJU 293 I Glava ELEMENTI RELIGIJE 297 1. Pojam mita, kulta i rituala. 297 2. Religija, magija i običaj 300 3. Smisao žrtvenog obreda 302 4. Žrtvenici i hramovi 309 5. Mit i folklor. Izvori za rekonstrukciju mitologije 311 II Glava OSNOVI ANIMOLOGIJE. 317 1. Principi animologije 317 III Glava OSNOVI DEMONOLOGIJE 323 A) BEZLIČNI DEMONI I BOŽANSTVA 323 1. Religija i kult kamena 323 2. Religija i kult drveta, biljaka, vatre, vode i izvora 324 3. Zmija kao demonsko biće 327 4. Zmija i zmaj 329 5. Vuk i pas kao demonska bića 333 6. Konj - demonsko biće srpske religije 335 7. Petao u liku demonskog bića `.... 338 B) DEMONI U LjUDSKOM I POLULjUDSKOM OBLIKU 340 1. Vampir 340 2. Veštica i mora....... 343 3. Aždaja i ala 344 4. Divovi 345 5. Vile 346 6. Suđenice - Suđaje - Usud 348 7. Navi 349 8. Zduhači - Zmajevi 350 9. Kuga, čuma, mora, babice 353 10. Đavo 354 V) KULTNA MESTA U SRPSKOJ RELIGIJI 357 1. Raskršća i groblja 357 2. Boginja raskršća u literaturi 359 I JUGlava OSNOVI MITOLOGIJE 362 A) DREVNIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 362 1. GTojam „Boga” 362 2. Način sahranjivanja i promene vera 364 3. Pretpostavke srpskog mitološkog sistema 365 4. Kako sistematizovati drevni srpski panteon 369 5. Ko je vrhovni bog srpskog panteona 375 6. Odlike vrhovnog božanstva 377 7. Da li je Svetovid božanstvo najvišeg ranga u slovenskoj mitologiji? 380 8. Da li je Triglav kruna južnoslovenskog mitološkog panteona? 384 9. Trojan - vrhovni bog srpskog mitološkog sistema? 389 10. Svarog - Svarožić - Koledo 392 11. Koledo 396 Muška božanstva sa posebnim funkcijama 398 1. Dažbog - Dajbog 398 2. Perun 402 a) Perun kod Istočnih i Zapadnih Slovena 402 b) Perun kod Srba 404 3. Kupalo 407 4. Volos - Veles 408 5. Belbog i Crnobog 412 6. Radigost/Radgost 413 7. Jarilo/Jarovit 414 8. Rujevit i Porevit 416 9. Hors ...........416 Bogovi jesenjeg i zimskog ciklusa 417 1. Podzvižd 417 2. Davor 418 Ženska božanstva 41# 1. Živa/ Živana 419 2. Mokoša - Makoša 420 3. Suđenice - Rođenice 421 4. Lada - Ljelja - Poljelja 421 5. Devica - Deva 422 6. Baba 425 7. Rusalke 428 8. Morena - Morana - Vodan 430 9. Prpruša i Dodola 432 B) JASTREBAČKI PANTEON: NOVIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 435 Epski politeizam - mlađi oblik mitologije 435 1. Istorijski mit kao antropološko transponovanje kosmogonije 435 2. Mitska genealogija srpskih zmajevitih junaka 437 3. Alegorijski metod tumačenja epskih struktura 442 4. Implicitni erotizam zmaja 446 5. Obeležja mitskoga zmaja 449 6. Vrhovni Bog Jastrebačkog mitološkog sistema 452 7. Miloševa legenda 455 V Glava SRPSKA MITOLOGIJA U OBIČAJIMA 457 A) ANTROPOLOŠKI CIKLUS 457 1. Rođenje deteta 457 2. Krštenje i strižba deteta 460 3. Svadbeni običaji 461 4. Smrt i pogrebni običaji 462 5. Narodni sud. Prokletije i lapot 466 B) IZ AGRARNOG I GODIŠEG CIKLUSA 467 1. Magijski obredi za dobijanje kiše. Borba sa olujom i gradom 467 2. Slave i zavetine 469 I Mitološko-magijski smisao „babe” 469 V. IZGRADNjA KUĆE, ŽRTVOVANjE NA TEMELjU 471 LITERATURA I SKRAĆENICE IZVORA.. 472 REČNIK POJMOVA 487 BELEŠKA O PISCU 495 Њ03

uz ovaj broj 2 TEORIJSKI PRISTUPI david carroll: subjekt pod znakom pitanja: fenomenologija, strukturalizam i novi roman 3 denis poniž: eksperimentalna književnost 24 carol mastrangelo bové : politika žudnje julije kristeve 36 irena lukšić: samizdat: drugi tok ruske književnosti (1) 49 ekskluzivno za QUORUM Jürgen ploog: u pozadini riječi (intervju) 72 KNJIŽEVNA PROIZVODNJA nikica petković: gorski zdenac (Ijuvene i rodoljuvene) 76 nikola vujčić: stvari su pune reči 89 anka žagar: igračke sv. franje 94 jagoda zamoda: skanjujem se 104 ivan jelinčić merlin: definitivno jok (pjesme posvetnice) 121 goran simić: brbljanje tišine 130 vasa pavković: gombrovič (obmana) 137 zvonko kovač: korelacije 2, fragmenti 141 carmen klein: večer s Valentinom 152 mladen kožul: prokleto sidro 162 rené matoušek: puzzle (intimna slagalica) 168 new singers quartet: krešimir mićanović, waiter stainebronn, tonči plaština, dino frndić 173 off line marko pavček: oj, neretvo 181 KLUB КОH kkoh Vukovar 182 off line m. r. t: „jogurt ili nešto drugo“ 188 KITIČKI PRISTUPI miroslava vučić: goran tribuson: zavirivanje 189 krešimir bagić: neven orhel: ponoćni susret 192 zvonko kovač: borislav pekić: odabrana dela 196 zdravko gavran: nedjeljko fabrio: vježbanje života 201 dragana srzić-radeljak: živojin pavlović: zid smrti 204 ivan božičević: krešimir šego: stojna kuća 207 off line božidar mandić: dan vazduha i ostalih elemenata 211 UMJETNOST & MEDIJI nova evropa: sinovi nijemog doba 213 helga finter: neobarok (postmoderna i avangarda u francuskoj) 218 laszlo glozer: povodom smrti josepha benysa 223 ian stuart: licem u lice s aids-om 228 REAKTUALIZIRANI TEKSTOVI josip stošić: naga ga draga (Izbor) 232 Quorum, časopis za književnost, pokrenut 1985. u Zagrebu kao dvomjesečnik. Izlazio je u nakladi Saveza socijalističke omladine Hrvatske, od 1991. do 2006. u izdanju Naklade MD, a od 2007. Centra za knjigu. Glavni mu je urednik do 1990. bio Branko Čegec, a potom Miroslav Mićanović; 1997–2005. suurednik mu je bio Roman Simić. Okupivši velik broj autora, poticao je poetičku individualnost, teorijsku osviještenost i intermedijalnost te zaokružio poetiku postmodernoga naraštaja u hrvatskoj književnosti za koji se uvriježila odrednica „kvorumaši“. U časopisu su objavljene panorame kritike (Kritika futura drugog, 1988), pjesništva (Strast razlike, tamni zvuk praznine, 1995) i proze (Poštari lakog sna, 1996) toga naraštaja. Knjige u Biblioteci Quorum izlazile su od 1984. Časopis je prorijedio izlaženje 2000-ih, pomladivši više puta uredništvo, a ugasio se 2018. MG101 (N)

Lepo očuvano Kao na slikama Bogdan Bogdanović URBS AND / i LOGOS Gradina, 1976. Udžbenički format, oko 250 strana. Sa ilustracijama Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Tags: Luis mamford grad u istoriji povijesti gradovi kroz istoriju urbanizam simbolizam lavirint spomenici grad kao simbol vecnosti i smrti doksijadis covek i grad zaludna mistrija jugoslovenska arhitektura xx veka knjige o arhitekturi iz arhitekture

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno. Sve ostalo uredno! Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Doktrina i praktika zlatnih (crnih) brojeva “Zaludna mistrija” govori o mističnoj ulozi broja i “društvu zaludgraditel­ja”, bratstvu slavnih arhitekata koje se kreće od Bramantea i Paladija do samog pisca knjige. U knjizi je reč o “unutrašnjoj arhitekturi”, jedinoj is­tinskoj arhitekturi, koja postoji samo dok se gradi i koja nikada ne može da dobije svoju spoljašnu manifestaciju. Ona se javlja “zaludgraditelju” samo kada ovaj zatvori oči i nikada ne može biti ispisana, iscrtana, sazidana, jer je nevidljiva i čista tvorevina duha. Ona je večno nedovršena, i zato se konstantno gradi i razgrađuje, živi i diše. Poruka knjige odgovara tezi da je istinska lepota stvari u njihovom nastanku, inicijalnom konceptu. “Za­ludna mistrija” takođe predstavlja trag koji je ostavio pokret nadrealizma, kome je Bogdanović pripadao. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5.

Odlično očuvano! Autor - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Naslov Mit, književnost i otuđenje / Zoran Gluščević Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1970 (Beograd : Savremena administracija) Fizički opis 262 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Zbirka ǂBiblioteka ǂZodijak ; ǂknj. ǂ26 ISBN (Broš.) Napomene Beleška o piscu: str. 261. Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 Hese, Herman, 1877-1962 Književnost -- Motivi -- Mitologija SADRŽAJ TOMAS MAN: JEDNO PUTOVANJE U SREDIŠTE MITA 1) Kraljevsko visočanstvo ili dekorativna ličnost kao izraz otuđenja 7 2) Spoljašnje dočaravanje egzistencije 13 3) Hese i Tomas Man: odnos prema mitu 18 4) Tomas Man i Karl Kerenji: prepiska 27 5) Mit i savremeno zbivanje 35 6) Mitsko i individualno 39 7) Mitska inspiracija i proza 43 8) Mitsko-tipsko kruženje 48 9) Mit i otuđenje 55 10) Gete i Tomas Man (Skica za jednu nemačku demonologiju) 59 11) Anamneza i stvaranje 74 a) Strepnja i strah 76 b) Izmirenje života i smrti u stvaranju 78 v) Moire i predosećanje smrti 81 g) Ambivalenca između bolesti i stvaranja 83 12) Otuđenje psihopatologija umetničkog stvaranja i stvaralačka sudbina pisca 89 a) Stvaralac kao „ukleto“ biće 89 b) Raspolućenost na građanina i stvaraoca 92 v) Umetničko delo kao sistem „obmana“ i stvaraočev doživljaj krivice 94 g) Umetnost kao estetska igra otuđivanja od života i njene mentalne posledice 101 d) Evolucija u shvatanju umetnosti kao privida 105 đ) „Razotuđenje“ umetnosti 106 e) Kratko upoređenje: Tomas Man, Hese i Kafka 112 13) Umetnost kao jemstvo života 114 14) Manova „teorija odraza“ 117 15) Vanestetsko poreklo estetičkih shvatanja 121 16) Čemu umetnost? 123 HERMAN HESE ILI RAĐANJE MITA IZ SNA I NEUROZE 1) Put do monističkog i panteističkog jedinstva sveta 137 2) Između dve romantike 141 3) Valter Kempf i druge priče 149 4) Mala fantazija na minijature o Knulpu 153 5) Gertruda i magičan doživljaj muzike 157 6) Rat i mir ili između Gertrude i Stepskog vuka (1910–1927) 172 a) Rat i patriotizam 172 b) Težnja za bekstvom 181 v) Kako prekinuti krvoproliće? 188 g) Sa lica rata zderati sve maske 195 d) Najdublji korenovi rata ili rat i teorija otuđenja 201 7) Aktivno i kontemplativno 206 8) Rađanje mita iz sna i neuroze 212 9) Stepski vuk 214 10) Problem otuđenja i put do razotuđenja u Stepskom vuku 219 11) Narcis i Zlatousti ili polarno jedinstvo ličnosti 273 12) Magija i mitska simbolika vodenog ogledala 245 13) Kriza evropskog duha i Heseova koncepcija kulture 250 a) Valerijeva koncepcija kulture 251 b) Heseov kulturni koncept 253 v) Sindrom „braća Karamazovi“ 254 g) Heseova kulturna sinteza 258 Zoran Gluščević (Užička Požega, 23. maj 1924 – Beograd, 11. maj 2006) bio je srpski književnik, prevodilac, književni i likovni kritičar i esejista. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Rođen je 23. maja 1924. godine u Užičkoj Požegi. U Požarevcu i Beogradu pohađao je gimnaziju, nakon čega je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za germanistiku. Bio je oženjen za Milku Lučić Gluščević, novinarku i dugogodišnju urednicu Kulturnog dodatka lista „Politika`. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bavio se nemačkom književnošću, prevođenjem, pisanjem eseja, drama za radio i televiziju, studija i kritika. Za sobom je ostavio oko tridesetak književnih dela. Priredio je i prvi objavio sabrana dela nemačkog nobelovca Hermana Hesea, a važio je za jednog od najboljih poznavalaca Heseovog opusa, kao i stvaralaštva Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem, priredio je i sabrana dela Isidore Sekulić. Bio je urednik lista „Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik „Književnih novina`. U „Književnim novinama” je 1969. godine objavio tekst u kojem je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. Bio je politički angažovan intelektualac, što pokazuju i njegova dela „Kosovo i nikad kraja” (1989), „Ratne igre oko Kosova” (1999) i „F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` (1999), u kojima kritikuje međunarodnu politiku prema Kosovu i SCG. Zoran je bio predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih su neke Oktobarska nagrada grada Beograda 1966. godine, za delo „Putevima humaniteta`. Dela Kako se posmatra književno delo (1953) Putevi humaniteta I i II (1964, 1965) Perom u raboš (1966) Epoha romantizma (1966) Romantizam (1967) Mit, književnost i otuđenje (1970) Studija o Kafki (1971) Kafka: Ključevi za Zamak (1972) Alfa i omega (1975) Kafka: krivica i kazna (1980) Poezija i magija, eseji o pesnicima (1980) Kosovo i nikad kraja (1989) F-117, ili, Sunovrat NATO strategije (1999) Ratne igre oko Kosova (1999) Sava Rakočević, monografija o savremenom srpskom slikaru (2001) Okultna moć (2001) Mefisto i on, roman (2005) Gete (2011) Legat Zorana i Milke Gluščević Juna 2018. godine Milka Lučić, Zoranova udovica, formirala je legat „Zorana i Milke Gluščević“ u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`. Tom prilikom Udruženju je poklonjena njihova cela biblioteka strane literature, kao i mnoštvo nagrada i drugih predmeta iz zajedničkog stana Milke i Zorana. Legat se nalazi u Muzeju srpske književnosti na Banjici. MG62 (L)

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin Jedinstveni naslov Apocalypse. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1989] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, [1989] ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 127 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Horizonti / [Grafos, Beograd] Napomene Prevod dela: Apocalypse / D. H. Lawrence Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sveto pismo. Novi zavet. Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova – Tumačenja Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

Autor - osoba Crowley, Aleister, 1875-1947 = Krouli, Alister, 1875-1947 Naslov Astrologija : (sa studijama o Neptunu i Uranu) / Alister Krouli ; prevod Jelena Stipčević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 1990 (Zemun : Zemunska štamparija) Fizički opis 206 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stipčević, Jelena Mandić Marković, Maja, 1963- = Mandić Marković, Maja, 1963- Napomene Prevod dela: Astrology/ Aleister Crowley Predgovor/ Maja Mandić: str. 7-14. Predmetne odrednice Astrologija Kroulijeva lucidnost je u astrologiji pronašla moćno oružje prodora u više sfere svesti. Knjiga sadrži obimne studije Urana i Neptuna. SADRŽAJ PREDGOVOR (M. Mandić) UVOD (Aleister Crowley) PRVI DEO – OSNOVNA NAČELA ASTROLOGIJE 19 1. Osnovna načela astrologije 21 2. Astrološki ključ 31 3. Formalni elementi astrologije 35 a) Dvanaest kuća 36 b) Planetarni aspekti 37 4. Kako tačno postaviti dijagram Neba 39 5. Osnovni principi tumačenja dijagrama 45 6. Osnovno značenje planeta, znakova i kuća 47 a) Planete 47 b) Znakovi 52 c) Kuće DRUGI DEO – UČENJE O NEPTUNU 69 1. Neptun 71 2. Neptun u znacima Zodijaka 3. Neptun sa aspektima prema ostalim planetarna 79 4. Uticaj Neptuna u Dvanaest kuća TREĆI DEO-UČENJE О URANU ILI HERŠELU 125 1. Uran 2. Uran u znacima Zodijaka 133 3. Uticaj Urana u Dvanaest kuća DODATAK 1. Dodatne beleške о izradi dijagrama Neba 201 2. Horoskop Aleistera Crowleya 204 3. Bodeov zakon 205 Pluton 206 Alister Krouli (engl. Aleister Crowley), pravo ime Edvard Aleksandar Krouli (engl. Edward Alexander Crowley,* 12. oktobar 1875, Lemington Spa, Engleska – 1. decembar 1947, Hejstings, Engleska) bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista i astrolog. Edvard Krouli (engl. Edward Crowley) bio je otac dečaka koji se rodio 12. oktobra 1875. u Leamingtonnu, Worwickshire. On je uvaženi sveštenik, vlasnik pivare i član hrišćanske sekte „Plimutska braća“ što je dečakovu mladost u velikoj meri obeležilo verskim fanatizmom. Ova tvrdnja nije do kraja ispitana i smatra se da je svesno stvorena i preuveličana od samog Alistera Kroulija. Majka, Emili Bišop, poticala je iz siromašne porodice. Uglavnom je provodila vreme u kući, baveći se domaćinskim poslovima. U 11. godini ostao je bez oca. Kako su bili dobrostojeća porodica Alister 1885. upisuje Triniti Koledž u Kembridžu. Na Koledžu se ispoljavaju njegova razna interesovanja i on počinje da putuje, planinari i piše stihove, takođe u to vreme javljaju se i prvi kontakti sa misticizmom. 1898. čita „Oblak nad svetilištem“ od Karla fon Ekerthauzena, u knjizi se govori o bratstvu koje nadgleda napredak čovečanstva. Odlučuje da stupi u kontakt sa tim redom i to mu uspeva na proleće iste godine. U novembru 1898. biva inicaran u Zlatnu zoru. Njegovo prvo magijsko ime bilo je (šp. Perdurado) što u prevodu znači da je preživeo, izdržao do kraja.[1] Već 1900. u Parizu biva iniciran u najviši rang reda od strane tadašnjeg vođe Mek Gregora Metersa. Zlatna zora je u to vreme bila u dubokoj krizi i pogođen rasulom reda Krauli napušta Englesku i naredne dve godine provodi putujući. Tokom ove dve godine objavljena su mu dela „Duša Ozirisa“, „Tanhojzer“, „Ambrosi Magi Hortus Rosarum“, boravi na glečeru Baltoro, osvaja vrh K-2 na Himalajima, boravi u Meksiku i sve vreme praktikuje rituale Zlatne zore. Proleća 1903. vraća se u Englesku gde upoznaje Rouz Keli(engl. Rose Kelly) i nakon nekoliko nedelja veze par stupa u brak. Alister ponovo kreće na put i narednih deset meseci proveo je krećući se po Indiji i Egiptu gde je u Kairu od 8. do 10. aprila primio „Knjigu Zakona“, svetu knjigu Teleme. Svete knjige Teleme i pustinjska avantura Rouz je 1904. rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Početkom naredne godine porodica boravi u Švajcarskoj , Krouli zatim sam ponovo kreće u Kairo, potom u Indiju, Himalaje i na kraju u Kinu. U tom periodu piše poemu Orfej i sprema izdavanje sabranih dela. Preko Šangaja i Njujorka 1906. se vraća u Englesku gde saznaje da je Nuit umrla od bakterijske infekcije. Te godine postavlja osnove za stvaranje Astrum Argentum-a, odnosno svog reda „Srebrna Zvezda“, jednostavno AA. Kao rezultat iskustva iz prethodnih godina 1907. pojavljuju se prve knjige Teleme, LiberLXV i Liber VII. Ponovo putuje i odlazi u Maroko i Španiju, tu je napisao „Psihologiju Hašiša“. Neumorni avanturista 1909. sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom stiže u Alžir. Tu u pustinjama Afrike nastaje tzv. „Pustinjska avantura“, naime Krouli i Nojberg su nedeljama pešačili pustinjom i vršili rituale. Oni su navodno „prizvali demona Horonzona“ koji im se javio u vidljivoj formi, Nojberg je zapisivao sve što se dešavalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. Ovim događajem Alister je primio u sebe svo zlo ovog demona i na taj način doživeo „prosvetljenje“ jer je prešao preko Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horuso oko. Sledbenici Alistera Kroulija ovaj „događaj“ koriste kako bi ga uporedili sa kušanjem Isusa Hrista u pustinji jer to Krouliju daje božansku crtu, odnosno „anihilaiaciju ega“. Po završetku ove avanture Krouli se vraća u London. Suđenje i Ordo Templi Orientis U Londonu ga je u martu 1910. čekalo suđenje sa Mek Gregor Metersom zbog publikovanja tajni Zlatne zore. Iako ih je Krouli zaista objavio u delu „Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda“. dobio je suđenje i štampao novo izdanje ovog naslova. Ubrzo se razvodi od Keli i odlazi u Moskvu gde piše „Himnu Panu“, „Grad Bogova“ i dobija inspiraciju da kreira Gnostičku misu. U ovom periodu dolazi u dodir sa Ordo Templi Orientisom. Teodora Rojsa upoznaje 1912. i od njega dobija punomoćje za vođenje engleskog ogranka OTO-a. Početkom 1914. sa Nojburgom objavljuje niz operacija koje će postati poznate pod imenom „Pariski rad“. Juna iste godine odlazi u SAD u Njujork gde ostaje narednih pet godina i tu piše „Liber Aleph“, „Liber 97“, „Liber 194/729“. Pored izdavanja knjiga on u Njujorsku upoznaje Leu Hirsing (engl. Lea Hirsinh), ona mu postaje žena i decembra 1919. se sa njom vraća u London gde je odlučio da osnuje „Opatiju Teleme“. Posle nekoliko meseci izbor je pao na Siciliju i mesto Čelaf, već 1920. odlazi iz Londona, sa njim odlazi Lea,koja se porodila pre samog polaska, i ćerka Ninet Šamvej. Opatija je bila aktivna sve do 1923. a rezultat njenog rada bili su „Liber Amrita“, „Jedna zvezda na vidiku“, „Liber Samekh“, „Dnevnik uživaoca droge“, „Komentari na knjigu zakona“, Krouli je u tom vremenu nekoliko puta putovao do Francuske gde piše „Liber Nike“. U maju 1923. Musolini je proterao Alistera i on najpre odlazi u Tunis a zatim ponovo u Francusku. Nakon smrti Teodora Rojsa postaje poglavar OTO-a koji se deli jer neki od članova ne prihvataju Knjigu zakona i Telemu. Drugu polovinu dvadesetih godina živi u SAD-u gde mu se 1928. priključuje Izrael Regardi koji sa njim provodi naredne 4 godine, taj period obeležilo je izdavanje „Magike u teoriji i praksi“ Ispovesti, starost i povratak u Englesku Početkom tridesetih godina izdao je prva dva toma „Ispovesti“ ,finansijsku pomoć pružio mu je Karl Germer, član OTO-a, a značajnu ulogu u tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardi. Germer je u narednim godinama finansijski pomagao Kroulija koji je često bio pred bankrotom. Do 1934. dosta vremena je provodio krećući se između Nemačke i Portugalije gde objavljuje „Ravnodnevnicu bogova“, „Osam lekcija o jogi“ i četvrto izdanje Knjige Zakona. Početkom Drugog svetskog rata vraća se u Englesku i tu izdaje „Magiku bez suza“, „Knjigu Tota“ sa novodizajniranim špilom Tarota. Poslednje delo objavio je 1947, iste godine kada je i umro, bila je to antologija poezije „Ola“,umro je 1.decembra i kremiran je u Brajtonu uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja. Kontroverze Jedan od velikih skandala desio se 1934. kada je sa devetnaestogodišnjom Patriom Mek Elpajn dobio sina Alistera Ataturka. Optuživan je za stvaranje modernog satanizma kao i da je bio narkoman. Istoričar Mark Bejnon ga u knjizi „Londonska kletva“ optužuje za smrt sedam osoba koje su učestvovale u otvaranju grobnice Tutankamona. U Srbiji je jedan mladić pre samoubistva uzviknuo policiji „da je Alister Krouli“. Alister Krouli je ušao u BBC-jevu listu sto najvećih Britanaca i nalazi se na 77 mestu. Njegov lik nalazi se i na omotu albuma „Seargent Pepers Lonely Hearts Club Band“ grupe Bitlsi… MG81 (N)

1. Women in Love 2. Sons and Lovers 3. Lady Chatterley`s Lover 4. The White Peacock 5. Psychoanalysis and the unconscious / Fantasia of the unconscious Četiri romana i knjiga eseja. Odlično očuvano. Meki povez. Izdavač: Penguin Books Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše. Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža. Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. KC (N)

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari [...et al] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 191 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Magarašević, Mirko, 1946- = Magarašević, Mirko, 1946- Albahari, David, 1948- = Albahari, David, 1948- Zbirka Reč i misao : ǂkolo ǂ13 ; 315 ISBN (Broš.) Napomene Str. 183-189: Tokovi života u esejima D.H. Lorensa/ Mirko Magarašević. Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 – Eseji Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG135 (N)

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari [...et al] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 191 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Magarašević, Mirko, 1946- = Magarašević, Mirko, 1946- Albahari, David, 1948- = Albahari, David, 1948- Zbirka Reč i misao : ǂkolo ǂ13 ; 315 ISBN (Broš.) Napomene Str. 183-189: Tokovi života u esejima D.H. Lorensa/ Mirko Magarašević. Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 – Eseji Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

Kao na slikama lepo očuvane unutra čiste Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987)

Kao na slikama Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika - Sarajevo 1972 Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987) Estetika max bense abraham mol hegel hartman ...

Autor - osoba Cvijić, Jovan, 1865-1927 = Cvijić, Jovan, 1865-1927 Naslov Karst : geografska monografija ; Novi rezultati o glacijalnoj eposi Balkanskoga poluostrva / Jovan Cvijić ; urednici Petar Stevanović, odgovorni urednik, Mihailo Maletić i Dragutin Ranković Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Književne novine : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 Fizički opis 411 str., [1] list so slika na avtorot : ilustr. ; 25 cm Zbirka Sabrana dela / Jovan Cvijić ; knj. 1 Napomene Stv. nasl. vo kolofonot: Karst ; Glacijacije Balkanskog polustrova Život i rad Jovana Cvijića / Vasa Čubrilović: str. 13-156 Dnevnik / Ljubica Cvijić: str. 157-194 Kras i glacijacija: komentar /Dragutin Petrović: str. 393-407 Bibliografija / Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović: str. 195-202 Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 – Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom. Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije. Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku. Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove. Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke... S AD R Ž AJ: PREDGOVOR 7 Vasa Čubrilović ŽIVOT I RAD JOVANA CVIJIĆA 13 Uvod 15 Poreklo i mladost 20 Na Velikoj školi u Beogradu i na univerzitetu u Beču 28 Profesor na Velikoj školi u Beogradu 1893–1905. godine 32 Nastavnik na Univerzitetu u Beogradu 37 Rektor Univerziteta u Beogradu 42 Delatnost u Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka 46 Lični život 52 Naučni rad 59 Cvijić kao organizator naučnoistraživačkog rada 66 Naučni radovi iz fizičke geografije 70 Naučni radovi iz antropogeografije i etnografije Balkanskog Poluostrva.... 73 Balkansko poluostrvo 75 Nacionalno-politički i etnografski spisi 86 Učešće u javnom životu Srbije do ratova 1912–1918 98 Ratovi 1912–1918 109 Rad u emigraciji 1916–1919 godine 130 Predsednik Entografsko-istorijske sekcije Jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919 godine 135 Povratak u zemlju i poslednje godine života 145 Napomene 153 Ljubica Cvijić DNEVNIK 157 Borivoje Ž. Milojević, Dragutin Petrović i Milorad Vasović BIBLIOGRAFIJA 195 I Geografska i geološka terminologija 195 II Karst 195 A) Karst uopšte 195 B) Karst u Srbiji 195 III Glacijalna epoha i glacijalni reljef Balkanskog poluostrva, južnih Karpata i maloazijskog Olimpa 196 IV Današnja i stara jezera Balkanskog poluostrva 197 V Morfologija, tektonika i geologija 198 VI Antropogeografija i etnografija Balkanskog poluostrva 199 VII Metodika, kartografija, kartometrija i bibliografija 200 VIII Nacionalna i etnografska pitanja 201 KARST – Geografska monografija 203 Uvod 203 I Škrape 207 Strana II Vrtače 212 A. Definicija i nazvala 212 B. Oblici vrtača 213 1. Normalni oblici 213 2. Odstupala od normalnih veličina i oblika 216 3. Nagib strana kod vrtača 218 4. Dno i nanos u vrtačama 219 5. Bszdani 225 6. Sipar u vigledima i zvekarama 234 7. Aluvijalns vrtače 238 8. Odnos između vrtača i pećina 243 C. Lokalno rasprostranenьe i red vrtača 248 D. Odnos vrtača prema geološkim orguljama 250 E. Stvarale vrtača 254 1. Stariji nazori o stvaranju vrtača 254 2. Činjenice za ocenu teorije stropoštavanja 257 3. Stvarale pravih vrtača 258 III Reke karsta 266 IV Doline karsta 273 V Pola 282 A. Definicija, ime, površina 282 1. Površina pola zapadne Bosne i Hercegovine 283 2. Polja u Dalmaciji, na ostrvima i na Istri 283 3. Polja i uvale slične poljima u Crnoj Gori 284 B. Oblik i dimenzije 284 4. Strane i ravan, sastav ravni u poljima 285 B. Hidrografske prilike polja 287 1. Suva polja 287 2. Periodski plavljena pola 288 3. Jezerska polja 293 4. Reke, vrela, ponori i estavele 297 5. Povodanj u poljima 299 6. Vreme nastupala i trajala povodnja u periodski plavljenim poljima 302 G. Geološka struktura i postajale polja 303 Struktura polja na Jamajci 304 VI Jadranska karstna obala 306 Nerazuđena obala 306 Razuđena obala 311 VII Rasprostranjeje karstnih pojava 314 NOVI REZULTATI O GLACIJALNOJ EPOSI BALKANSKOGA POLUOSTRVA 325 I Pregled ispitivanja i literature o glacijalnoj eposi Balkanskoga Poluostrva 325 II Novi glacijalni tragovi 331 1. Lovćen 331 Strana 2. Bitoljski Perister 334 3. Šar-planina 335 4. Jakunica 337 5. Slučajevi epigenije u dolinama Vitoše 337 6. Oskudica glečerskih tragova u Balkanu; šljunkovite mase Crnog Osema 340 7. Prokletije 342 III Karakteristike glacijalne epohe 343 1. Vrste starih glečera 343 2. Glacijalna snežna linija 344 3. Glacijalne periode 347 IV Uticaji i posledice glacijalne klime i njenih kolebanja 350 a. Diluvijalni konglomerat, šljunak, terase i stara korita 351 b. Rasprostranjenje lesa i bigra 377 v. Broj terasa i klimska kolebanja glacijalne epohe 379 g. Doline i glacijalna epoha 385 d. Postanak klisura 388 Dragutin Petrović KRAS I GLACIJACIJA (Komentar) 393 MG44

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Todorov, Tzvetan, 1939-2017 = Todorov, Cvetan, 1939-2017 Naslov Mi i drugi : francuska misao o ljudskoj raznolikosti / Cvetan Todorov ; preveli sa francuskog Branko Jelić, Mira Perić i Mirjana Zdravković Jedinstveni naslov Nous et les autres. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : I. Čolović : I. Mesner, 1994 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 396 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jelić, Branko, 1931-1994 = Jelić, Branko, 1931-1994 Perić, Mira Zdravković, Mirjana Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek. Posebna izdanja (broš.) Napomene Prevod dela: Nous et les autres Bibliografija: str. 381-390 Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike -- Francuska -- 18-20v Socijalna filozofija -- Francuska -- 18-20v Sadržaj PREDGOVOR 5 1 Univerzalno i relativno 17 Etnocentrizam 19 Scijentizam 29 Montenj 47 Razvoj relativizma 59 Levi-Stros 73 2 Rase 97 Rasa i rasizam 99 Gobino 131 Renan 141 Putevi rasijalizma 153 3 Nacije 167 Nacije i nacionalizam 169 Tokvil 187 Mišle 201 Renan i Bares 213 Pegi 227 Posledice nacionalizma 241 4 Egzotika 255 О pravilnoj upotrebi drugih 257 Šatobrijan 273 MI I DRUGI Loti 297 Segalen 311 Moderni putnici 325 5 Umerenost 337 „Persijska pisma” 339 „O duhu zakona` 351 Dobro odmereni humanizam ) 367 BIBLIOGRAFIJA 383 INDEKS 393 Francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Cvetan Todorov, francuski pisac bugarskog porekla, danas je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih intelektualaca u Francuskoj, veoma cenjen i prevođen u drugim evropskim zemljama i u Americi. Todorov je rukovodilac istraživanja u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS). Dosad je na srpskohrvatski jezik prevedeno nekoliko dela Cvetana Todorova (Teorije simbola, žanrovi govora, Fantastika i književnost, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku). U ovoj knjizi Todorov se usredsređuje na analizu ideja nacije i nacionalizma, rase i rasizma i egzotike u delima francuskih mislilaca i pisaca, od Montenja do Levi-Strosa. Knjiga ima obimnu bibliografiju i indeks imena. Cvetan Todorov, Todorov je bugarsko-francuski filozof i književni kritičar, lingvista, semiotičar, književni kritičar, istoričar filozofske misli i kulturolog bugarskog porekla. Prve 23 godine svog života proveo je u Bugarskoj, a zatim se trajno nastanio u Francuskoj. U intervjuu jednom bugarskom listu 2008. godine identifikovao se kao Bugarin i Francuz. Cvetan Todorov je poznat pre svega kao književni kritičar i teoretičar, njegova filozofska razmišljanja o samoodređenju od velikog su značaja za antropologiju i sociologiju. Pitanje sopstvenog i tuđeg kulturnog identiteta jedna je od važnih tema u raspravama savremene antropologije. Knjige Cvetana Todorova, napisane na francuskom, u Bugarskoj se prevode od 1984. godine. Cvetan Todorov rođen je 1. marta 1939. godine u Sofiji. Njegov otac bio je bibliograf Todor Borov, a deda po majci bio je javni ličnost Ivan Peev-Plachkov. Njegov brat Ivan Todorov poznati je fizičar. Završio je srednju školu u Bugarskoj i studirao bugarski jezik i književnost na Sofijskom državnom univerzitetu, gde je i diplomirao 1961. 1963. godine otišao je u Pariz kao stipendista. 1970. odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Teorija književne analize“ pod vođstvom Rolanda Barthesa. On brani tezu da je poetika – to su specifični jezički uslovi stvaranja i značenja umetničkog teksta. Od 1987. godine rukovodio je Centrom za proučavanje umetnosti i jezika u Francuskom nacionalnom istraživačkom centru, gde radi od 1968. Muž je spisateljice Nanci Houston, sa kojom ima dvoje dece. Razveo se s njom nakon 35 godina braka. Počasni doktor Sofijskog univerziteta (1988). Godine 1990. mu je dodeljeno zvanje doktora počasnog kauze sa Univerziteta u Liježu. Cvetan Todorov dobitnik je nagrade Princa Asturija za društvene nauke za 2008. godinu. Umro je 7. februara 2017. u Parizu nakon komplikacija od neurodegenerativne bolesti. Kreativnost Na početku karijere zanimala ga je uglavnom književna teorija, a posle 1990 – istorija i odnos sa drugima u teškim oblastima istorije poput osvajanja Centralne Amerike i Drugog svetskog rata. Cvetan Todorov etablirao se kao naučnik sa prevodom ruskih formalista, koji je značajno doprineo razvoju moderne poetike. Potom je objavio „Književnost i značaj“ (1967). U Uvodu u fantastiku (1970) naučnu fantastiku uzima ozbiljno i dubinski. Todorov uglavnom proučava različitost različitih kultura, ispituje problem „Mi i drugi“, sporove humanista u Evropi još od doba otkrića Novog sveta i procesa kolonizacije. Pitanje vlastite i tuđe kulture je u srcu antropoloških diskursa u Evropi. Njegova analiza značaja i samoodređenja od velikog je značaja za antropologiju i sociologiju. Todorov, za razliku od Machiavellija i Hobbesa, u zajednici ne vidi zli organizam u kojem je čovjek povezan samo zbog svoje slabosti. Suprotno tome, za njega je zajednica neizbežnost diktirana potrebom za prepoznavanjem čoveka, ukorenjenim u njegovoj psihi. Ovaj koncept zasnovan je na Lacanovoj psihoanalizi i interpretaciji dela Hegela i Kozheva. Cvetan Todorov govori o sebi kao o emigrantu i opisuje sebe kao Evropljanina. Razmišlja o istini, zlu, pravdi, istorijskom pamćenju, bolu domovine, susretu kultura i zabludama modernih demokratija. Preispituje svoj život u Bugarskoj i Francuskoj, ljubav prema književnosti, distancu od strukturalizma i apolitičnosti. Objašnjava svoj kritički humanizam, njegovu ekstremnu umerenost, odbojnost prema bipolarnim modelima i Gvozdenu zavesu. On se bavi problemima zajedništva, mešanjem kultura („mestizos“), „sivim oblastima“ i traži odgovor na pitanje „Kako živeti?“ U svojoj knjizi Osvajanje Amerike. Pitanje drugog ” Cvetan Todorov odražava način na koji su konkvistadori brutalno uništili lokalne kulture u Americi. Slijedeći Mihaila Bakhtina, Todorov ideju dijaloga predstavlja kao „situaciju u kojoj niko od učesnika ne svodi drugog na objekt.“ Za dijalog su potrebna dva predmeta. MG116

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Flora, Radu Наслов La capǎtul nopţii : versuri alese / Radu Flora Врста грађе поезија Језик румунски Година 1988 Издавање и производња Novi Sad : Libertatea, 1988 (Novi Sad : Forum) Физички опис 221 p. ; 20 cm Други аутори - особа Filip, Emil Збирка Biblioteca de opere alese : BOA ; 1 Садржај C u p r i n s: Literaturǎ şi realitate: cuvînt înainte / Emil Filip (5-20). - Verba ignota (21-40): În amurg (23); Strǎzori (24); Peisaj astmatic (24-25); Ninge (25-26); Notturno (26); În clar de lunǎ (26-27); Pǎsuri (27); Nǎlucǎ (27-28); Doliu-n tinereţe (28-29); Nevroze (29); Instantanee (29-30); Spleen precoce (30); Ne secerǎ (30-31); Refren (31); Himera lui Brumǎrel (31-32); Liebesdämmerung (32-33); Cîntec pentru dupǎ amiezile violete (33); Balada lui Black şi a mea (34); Cerşetor cu orgǎ (35); Se şterge (36); Alter ego (36); Strǎfulgerǎri (37); Variaţii pe tema: vesper(us) (37-38): I Apusul (37); II Cǎtre searǎ (38); III Seara (38); IV La începutul serii (38); Resemnǎri, împǎturite (39); Monosilabe (39-40); Fǎrǎ titlu (40). - 15 sonete (neştiute) (41-53): 1 Naturǎ moartǎ insesinabilǎ (43); 2 Portret în grup cu mama (44); 3 Curge rîul (44-45); 4 Dorule (45); 5 Moartea cǎlǎtorului (46); 6 Depǎrtare apropiatǎ (46-47); 7 Cuvinte încrucişate (47); 8 Sonet brut(al); 9 Cuvîntul (48-49); La izvor (49); 11 Disperare (50); 12 Vino, primǎvarǎ (50-51); 13 Sonet afon (51); 14 Sonetul îndoielii (52); 15 Sonetul renunţǎrii (52-53). _ Pagini uitate (55-70): Barcelona (57); Nelinişti (58); În ochii Oarei--- (58-59); Foamete-n belşug (59); Sîrme (60); Drum de ţarǎ (60-61); Amintire din ziua-aceea (61); Duminicǎ (62); Plumb (62); Vesperalǎ (63); Nu vreau (63); Dînsa (64); Dorule (64); Singur (65); Picǎ frunza (65); Zǎduh de primǎvarǎ (66); Culoare vie (66); Stau cu zorile (67); Florar (67); Lǎcrǎmioare (68); Toamnǎ (68); Apus de soare (69); Ninge (69); Urme-n zǎpadǎ (69-70). - Vita brevis (71-90): Portrete familiare (73); Defuncţii din citanii (73-74); Autoportret (74-75); Inter homines (75); Amar (76); Peisaj sufletesc (76-77); Nu mai e (77); Seceriş interior (78); Soledad (78); Un deceniu de tǎcere (78-79); Cînd n-ai ce face cu vremea (79-80); Ani, luni, sǎptǎmîni, ceasuri, clipe (80-81); Spleen serafic (81); Amintire (81-82); Şi nici stele (82-83); Tînjesc (83); Spital (84); ECG (85-86); Doi porumbei (86-87); Rǎmas bun, clipe (87); Cercul ca echilibru (88); Fatalitate (88-89); Frica de moarte (89); Terminal (90). - Variaţii în azur (91-140): Sat natal (93-94): I Absenţǎ din peisaj (93); II Rǎtǎcire în peisaj (93-94); III Peisaj în clar de lunǎ (94); Funigeii (95); Iarnǎ în satul natal (95-96); Nostalgia orizontului apus (96-97); Peisaj de pustǎ (97-99); Cîmpul covor (99); Aur (99-100); Merg printre spice (100); Creioanǎri pe-o frunzǎ de toamnǎ (100-101): Ecou (100); Inelar (101); Cǎţeluş pripǎşit (101); Roza vînturilor: (Adriatica-Nord) (101-102); Încleştatǎ între soare şi Monte Maggiore (102-103); Luna-parc la plajǎ: (martie la Opatija) (103); Sonet (103-104); Raze reflectate dimineaţa pe-ntinsul apei (104); Absorţiuni solare (104-105); În port, în orele de searǎ (105); Pescǎruşi în ploaie (106); Rǎsǎrit şi apus (106-107); Thalassa (107); Morfologia mǎrii (107-110): 1 Scoicile (107); 2 Meduzele (108); 3 Scampii (108); 4 Ţepele ariciului (109); 5 Algele (109); 6 Racii (110); Peisaj maritim (110); Furtunǎ şi valuri (111); Vaporul scufundat (111-112); Şiroco (112); Refracţie (113); Fazele pescǎruşului (113-115): 1 Plutind pe valuri (113); 2 În creştetul statuii (114); 3 Hranǎ în zbor (114-115); Variaţii în azur (115); Încǎ-o noapte (115-116); Filigrane (116-117); Wechselstube (117); Pǎdurea pinilor (118); Naturǎ moartǎ cu peşte (118-119); Requiem (119); Maree (119-120); Dupǎ masǎ urbanǎ (120); Aştept (121); Peisaj urban în orele de searǎ (122); Pseudopeisaj urban de iarnǎ (123); Rugina toamnei (123-124); Unghi de cer (124); Plouǎ bacovian (125); Acuarelǎ (126); Crepuscul (126-127); Orizont invizibil (127); Amurgire (127-128); Miez de noapte (128); Alt crepuscul (128-129); Noapte de august, una (129-130); Tablou seratic (130); Prier în ploaie (131); Un punct (131); Scenografie (132); Monostihuri (132-134); Stropi de ploaie (134); Ploaie strǎvezie (134-135); Alb (135-136): Zǎpadǎ (135); Cer gri (135); Omul de zǎpadǎ (136); Ceaţa ca o perdea (136); Miniaturistice (136-137): Pe culme (136); Dimineaţǎ (137); Ceasul (137); Psihomapamond (137-138); Sat flamand (138); Searǎ la Montmartre (139); Amurg la Ostia (139-140). - Teroarea verbului (141-169): Soliloc mut cu glas tare (143); Amintire durǎ (143); Palinodie mutǎ (144); Fantezie (144); Renunţare (145); Inutil (145); Portret (146); Nemeşul versului (146-147); Sonet (148); Grafomanie (148-149); Poetomahie (149); Pandemoniu (149-150); Sonetul fǎpturii şi stǎrii (150); Foarfeci poetice (151); Declaraţie pateticǎ (151); Momento (151-152); Firul Ariadnei (152); Strip (152-153); Icarul împǎnat (153-154); Calul troian (154); Teroarea verbului (155); Necuvîntul (155-156); Descǎrcarea verbalǎ (156); Verb ştirb (157); Logoterapie (157-158); Idiom în incolor (158); Depoetizare (158-159); Vers ludic (159); Cultura versului (160); Poezie în micro şi macro plan (160-161); Vraja scrisului (161); Inerţie primordialǎ (162); De-a clepsidra (162-163); Eratǎ (163); N° 1 (163-164); Omnipoezie (164-165); Panşozism (165-166); Apǎ nǎjitǎ (166); Prometeul în pupilǎ (167); Ghimp cameleonic (167); Scai domnesc (168); Mîzgǎ (168-169); Peisaj în nimic (169). - Versuri albe (171-190): Quies (173); Ianus la Opatija (174); Stress (174-175); Revedere (175); Umezealǎ (176); Inelar (176-177); Expirare (177); Zbor terestru (178); Maxime (178-179); Grafite (179-180); Vid (180-181); Exerciţii stilistice (181); Chiriaş intrus (182); Labirintul cîrtiţei (182-183); Bufniţa ca simbol (183); Logodrom (184); Cameleonul cu limba scoasǎ (184-185); Occisio poesiae (185); Mediocrǎ (186); Temǎ insesizabilǎ (186); Ca pamflet (187); Strǎzori hiberne (187-188); Ninge (188); Dimineaţǎ albǎ (189); Şi totuşi viaţa-i (189-190). - Regǎsite (191-195): Telefonul mort (193); Depǎrtare (193); Un seul être (194); Geamǎt în Haiku (194); Trenul la plecare (195).- Anexe (197-214): Notǎ asupra ediţiei (199-200); Cronologie biobibliograficǎ (201-202); Referinţe critice (203-212); Radu Flora despre meseria de a scrie (213-214). ISBN 86-7001-002-X (Carton cu legǎturǎ) 86-7001-0020-X ! Напомене Tiraj 1000. Fotografia şi nota despre autor preluate de pe copertǎ. Cuvînt înainte / Emil Filip: p. 5-20. Notǎ asupra ediţiei: p. 199-200. Cronologie biobibliograficǎ: p. 201-202. Referinţe critice: p. 203-212. Предметне одреднице Флора, Раду, 1922- УДК 859.0(497.1)-14 COBISS.SR-ID 3074050 Radu Flora Rođen 5. septembra 1922. u Banatskom Novom Selu, bio je vodeći rumunski filolog i pisac u Srbiji. Dela: Micul atlas lingvistic al graiurilor istro-române, Institutul de Lingvistică „Iorgu Iordan - Al. Rosseti” al Academiei Române, Bucureşti, 2003; Dicţionar român-sârb, coeditare Editura `Libertatea” din Panciova şi Editura Ştiinţifică din Bucureşti, Panciova – Bucureşti, 19694; Istoria literaturii române. De la origini până la Unirea Principatelor, vol. I, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1962; Istoria literaturii române, vol. II, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1963; Din proza clasicilor români. Nuvela, Antologie, Editura `Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1952; Din lirica clasicilor români. De la Văcăreşti şi până la poezia burgheză dintre cele două războaie, Antologie, Editura „Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1953; Literatura română din Voivodina. Panorama unui sfert de veac 1946-1970, Casa de Editură `Libertatea`, Panciova, 1971; Folclor literar bănăţean. Premise şi sinteze, Editura `Libertatea`, Panciova, 1975;Foaie verde, spic de grâu, folclor literar, Zrenianin, 1979; Foaie verde, lămâiţă, folclor literar, Zrenianin, 1982; Din relaţiile sârbo-române. Privire de ansamblu, Editura `Libertatea`, Panciova, 1964; Relaţiile sârbo-române. Noi contribuţii, Editura `Libertatea`, Panciova, 1968; Copilăria din amintiri, roman, Editura `Libertatea`, Panciova, 1985; Vizuina, roman, Editura S.L.R., Novi Sad, 2002. Dela na srpskom: Srpsko - rumunski rečnik, `Bratstvo i jedinstvo`, Vršac, 1952; Dijalektološki profil rumunskih banatskih govora sa vršačkog područja, Novi Sad, Matica srpska, 1962.; Rumunski banatski govori u svetlu lingvističke geografije, doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog Univerziteta, 1969.; Tišina svitanja: pesme, Beograd, Nolit, 1975.; Antologija rumunske lirike XX veka, Beograd, Nolit, 1975.; O počecima rumunskog književnog jezika, Skopje, 1976.; Rumunska književnost u Vojvodini, Novi Sad, Matica srpska, 1976.; Nebeski ugao, Novi Sad, Dnevnik, 1987. Preminuo je 4. septembra 1989. u Rovinju, Hrvatska.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Đerić, Zoran Наслов Voglio dimenticare tutto / Zoran Djeric ; traduzione in italiano a cura di Dragan Mraovic ; prefazione di Angela Giannelli Врста грађе поезија Језик италијански Година 2001 Издавање и производња Bari : La Vallisa, 2001 (Bari : Modugno) Физички опис 62 str. ; 21 cm Други аутори - особа Mraović, Dragan Giannelli, Angela Збирка Collana di poesia "I diamanti" ; n. 29 ISBN (Broš.) Напомене L'esistenzialisimo di Zoran Djeric: str. 5-7 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. УДК 886.1-14 Зоран Ђерић Зоран Ђерић Zoran Đerić, SNP.jpg Зоран Ђерић Пуно име Зоран Ђерић Датум рођења 22. јун 1960. (61 год.) Место рођења Бачко Добро Поље ФНР Југославија Зоран Ђерић (Бачко Добро Поље, 22. јун 1960) српски је књижевник, преводилац, театролог и филмолог. Био је уредник културне рубрике у часопису Глас омладине, управник и драматург Позоришта младих, уредник издавачке делатности Културног центра Новог Сада, главни и одговорни уредник часописа Поља, помоћник директора Стеријиног позорја, главни и одговорни уредник часописа Сцена. Од јула 2016. године је вршилац дужности управника, а од 2018. управник Српског народног позоришта у Новом Саду.[1] Садржај 1 Биографија 1.1 Школовање 1.2 Послови 2 Ауторски рад: књижевна дела и научне студије 2.1 Збирке поезије 2.2 Студије из области књижевности 2.3 Студије из области театрологије и филмологије 3 Преводилаштво и приређивачки рад 3.1 Приређивачки рад 3.2 Антологије 3.3 Преводилаштво 4 Награде и признања 5 Референце 6 Спољашње везе Биографија Рођен је 22. јуна 1960. године у Бачком Добром Пољу (мајка Душанка, отац Радосав), где је завршио основну школу, 1974. године.[2] Живи у Новом Саду од 1979. године. Школовање Гимназију „Жарко Зрењанин“ завршио је у Врбасу, 1979. године. Исте године је уписао Филозофски факултет у Новом Саду, одсек југословенске и светске књижевности. Током студија био је главни и одговорни уредник књижевног листа То јест. Дипломирао је 1983. године. На истом Факултету завршио је и постдипломске студије из компаративне књижевности (1983/ 1984). Магистрирао је радом: „Поезија Данила Киша и Владимира Набокова“, а потом и докторирао са обрађеном темом: „Дом и бездомност у поезији ХХ века, на примеру руских, пољских и српских емигрантских песника“. Послови У својој пословној каријери обављао је следеће послове: 1983. године запослио се у редакцији часописа „Глас омладине“ као уредник културне рубрике; 1988. године је постао управник, а потом и драматург Позоришта младих у Новом Саду; 1993. године постаје уредник издавачке делатности Културног центра Новог Сада, али и уредник говорних програма; 1995 - 2000. године је главни и одговорни уредник часописа Поља; 2000 - 2004. године је лектор за српски језик на Универзитету у Лођу у Пољској. Тада је покренуо и уређивао електронски часопис за славистику, SL (Slawistyka Lodzka); 2005. године је био гостујући професор на Универзитету у Бања Луци (најпре на Филозофском факултету, а потом на Академији умјетности); 2006 - 2012. године је био директор Позоришта младих у Новом Саду; 2013. године постаје главни и одговорни уредник часописа за позоришну уметност Сцена. 2015 (јул) - 2016 (јул) године је помоћник директора Стеријиног позорја; 2016 - 2018. године је вршилац дужности управника Српског народног позоришта у Новом Саду и Године 2018. је постављен на место управника Српског народног позоришта. Ауторски рад: књижевна дела и научне студије Зоран Ђерић пише поезију и есеје, научне студије из области књижевности, позоришта и филма. До сада је написао, приредио и објавио преко 70 књига: Збирке поезије Талог (1983); Зглоб (1985); Унутрашња обележја (1990); Сестра, књига о инцесту (1992); Под старом липом хаику (1993) - Награђена књига; Одушак, химноде (1994); (итал) Voglio dimenticare tutto изабране песме на италијанском језику (2001); Аз бо виде, азбучне молитве (2002); Наталожено, изабране и нове песме (2007); Блато, документарне песме (2011); 3: У возовима европске класе / У дугим затвореним композицијама / У диму и пепелу поема-студија (2011); Чарнок, песничка монографија (2015); (слов.) Nové devínske elégie: dokumentárne básne (2017) и Сенке М. Цр. (2018). Поезија му је превођена на енглески, француски, руски, пољски, словачки, мађарски, бугарски, румунски, словеначки и македонски језик. Објављивана у периодици и антологијама у земљи и иностранству. Учествовао на међународним књижевним (песничким) фестивалима у Русији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Србији. Студије из области књижевности Ватрено крштење критика (1995); Песник ноктурна, о песништву Селимира Радуловића (1997); Море и мраморје дневник путовања по Апулији (2000) Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова студија (2000); Данило Киш, ружа-песник (2011); Песник и његова сенка есеји о српском песништву ХХ века (2005); Стварање модерног свијета (1450-1878) [заједно са Дарком Гавриловићем и Зораном Јосићем] (2005); Са Истока на Запад словенска књижевна емиграција у ХХ веку (2007); Дом и бездомност у поезији ХХ века на примерима руских, пољских и српских емигрантских песника (2007); Словенска читанка огледи и преводи из словенских књижевности ХХ века (2013); Употреба града, савремени новосадски роман (2014); Поетика бездомности словенска књижевна емиграција ХХ века (2014) и Стеван Пешић, Дуд у Ковиљу. Избор из песничке заоставштине (2015). Студије из области театрологије и филмологије Из области театрологије, самостално или у сарадњи са другима издао је следећа дела: Незасићење пољска драматургија ХХ века (2006) Историја Витолда Гомбровича књига о представи (2008) Тестостерон. Нова пољска драматургија (2009) Поетика српског филма: Српски писци о филму, 1908-2008 (2009) Позориште и филм студије, чланци, прикази (2010) Виткацијева Луда локомотива између позоришта и филма (2010) Драматуршки постскриптум позоришни огледи (2014) Позориште лутака у Новом Саду (2014) Лутка и маска у српској култури, од обредног до позоришног чина, приредили Љиљана Динић и Зоран Ђерић (2014) Луткарство у Србији, од вашарских до соколских сцена, приредили: Љиљана Динић и Зоран Ђерић (2015). Преводилаштво и приређивачки рад Зоран Ђерић се бави приређивањем: антологија, збирки поезије разних аутора и зборника научних радова. Преводи са више словенских језика. Приређивачки рад Револтирани човек, есеј Албера Камија (1998); Камен који расте, прича Албера Камија (1998); Концерт за 1001 бубањ Мирослава Антића (1998); Три дијалога из живота Николе Страјнића (2002); Само један сам Мерилин, песме Анђеле Ђанели; приредио Зоран Ђерић, превела са италијанског Кристина Копрившек (2002); Поезија 1972-1980, Ђорђе Сударски Ред (2008); Драмско дело Бранислава Нушића – традиција и савременост, Међународни симпозијум (2015); Јурковском у част, Зборник радова (2016); Нова српска драма 2007-2015 (2016) и Душа на ветру - одабране песме Жарка Димића. Антологије Приредио је следеће антологије: Powrót do domu / Повратак кући пољска емигрантска поезија [двојезично: пољски и српски] (2002); Васкрс у српској књижевности (2006); Божић у српској књижевности (2006); ВАСКРС у српској књижевности (2010); А где је твој дом? антологија руске емигрантске поезије / А где дом твой? антология русской зарубежно поэзии (2014); С главом у облацима, антологија пољске поезије за децу (2015); Нова српска драма (2016); И, тако, без дома, бездомност српских песника ХХ века (2017) и (енгл.) A tribute to Jurkowski. Collection of Papers (2017). Преводилаштво Владимир Набоков, Грозд и друге песме (1994); Владимир Набоков, Бритва и друге приче (1994); Владимир Набоков, Истребљивање тирана, аутобиографска и друге прозе (1994); Даниил Хармс, Јелизавета Бам (1997); Владимир Набоков, Водич по Берлину (1997); Powrót do domu (пољ) / Повратак кући, пољска емигрантска поезија [двојезично: пољски и српски]; (2002); Кшиштоф Варга, Текила (2005); Витолд Гомбрович / Последње и прве странице прозна и есејистичка заоставштина (2009); Даниил Хармс, Јелизавета Бам(2010); Бохумил Храбал, Мачке (2011); Вјеслав Хејно, Уметност луткарске режије (2012); Хенрик Јурковски, Теорија луткарства II (2013); Хенрик Јурковски, Лутка у култури (2015); С главом у облацима, антологија пољске поезије за децу (2015) и Хенрик Јурковски, Лутка у култури II (2016). Награде и признања Током досадашње пословне каријере вишеструко је награђиван. Награде су: Бранкова награда (1981); Прва награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (1982); Награда Млада Струга (1983); Печат вароши сремскокарловачке (1983); Награда Павле Марковић Адамов (1996); Награда ДКВ за превод године (2006); Награда ДКВ за књигу године (2015) и Награда Ђура Јакшић (2015). Вукова награда (2020).[3] Референце „ДР ЗОРАН ЂЕРИЋ | Српско народно позориште”. Приступљено 2019-07-15. Ђерић, Зоран. Драматуршки постскриптум. Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2014. стр. 201—202. ISBN 978-86-85123-98-6. „Objavljena imena dobitnika Vukove nagrade”. N1. Приступљено 25. 2. 2021. Спољашње везе Zoran Deric Градска библиотека, Књижевне промоције Zoran Đerić, Polja Стеријино позорје, издаваштво Летопис Позоришног музеја Војводине Управник није супермен („Политика”, 1. април 2019) Желео сам Достојевског на сцени - интервју („Политика”, 3. децембар 2021) Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 165063422LCCN: n2008024936NKC: js2014852258CONOR.SR: 11467623 Категорије: Рођени 1960.Српски књижевнициДобитници награде Ђура ЈакшићВрбашаниДобитници Вукове награде

Mitropolit Mitrofan Ban tvrd povez, 330 str. Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

DOKTRINA ŠOKA Uspon kapitalizma katastrofe: Naomi Klein Naslov Doktrina šoka : uspon kapitalizma katastrofe / Naomi Klein ; s engleskoga preveo Petar Vujačić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : V.B.Z., 2008 Fizički opis 548 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vujačić, Petar Zbirka Biblioteka Posebna izdanja / [V.B.Z.] ISBN 978-953-201-987-2 (broš.) Napomene Prevod dela: The shock doctrine / Naomi Klein Indeks. Predmetne odrednice Kapitalizam -- Kritika Preduzetništvo -- Kritika Finansijske krize -- Studija Diljem svijeta, u Britaniji, u Sjedinjenim Američkim Državama, u Aziji i na Bliskom Istoku postoje moćnici koji zarađuju na kaosu - iskorištavaju krvoprolića i katastrofe da okrutno i nemilosrdno preobraze svijet sukladno vlastitim idejama. Oni su doktori šoka. “Od Čilea, preko Kine pa sve do Iraka, tortura postoji kao siva eminencija križarskom pohodu slobodnog tržišta. Ipak, tortura je više od samog oruđa koje se koristi za nametanje neželjene politike buntovnim pojedincima; istovremeno, ona je i metafora temeljne logike doktrine šoka. Tortura je, ili CIA-inim rječnikom »prisilno isljeđivanje«, skup sredstava kojima se kod zatvorenika izazivaju stanja temeljne dezorijentacije i šoka kako bi se od njih, protiv njihove volje, izvukla priznanja. Temeljnu logiku torture obuhvaćaju dva CIA-ina priručnika, s kojih je, potkraj osamdesetih, skinuta oznaka tajnosti. Cilj faze »omekšivanja« jest izazivanje uragana unutar ljudske svijesti - zatvorenici postaju toliko nazadni i prestrašeni da više nisu sposobni racionalno razmišljati ni braniti vlastite interese. U takvom stanju šoka najveći dio zatvorenika svojim isljednicima pruža sve što požele - podatke, priznanja, odricanje od vlastitih uvjerenja. Jedan CIA-in priručnik daje osobito koncizno objašnjenje: »Postoji razdoblje - može biti iznimno kratko - hibernacije, izvjestan vid fiziološkog šoka ili paralize. Njega uzrokuje traumatsko ili subtraumatsko iskustvo koje razara svijet poznat subjektu, jednako kao i poimanje samoga sebe unutar tog svijeta. Iskusni istražitelji primjećuju taj učinak, znajući da je tijekom tog razdoblja izvor neizmjerno prijemčiviji za sugestije, daleko spremniji da se pokori, nego što je bio netom prije nastanka toga šoka.« Doktrina šoka doslovno podražava to načelo, pokušavajući u masovnim razmjerima ostvariti ono što tortura postiže na pojedincu u sobi za ispitivanje. Najbolji primjer za to je šok 11. rujna koji je milijunima ljudi razorio »njima poznati svijet« i stvorio razdoblje duboke dezorijentacije i nazatka koje je Busheva administracija znalački iskoristila. Odjednom smo se našli u Nultoj godini, u kojoj se sve što smo dotad znali o svijetu moglo otpisati kao »način razmišljanja prije 11. rujna«. Slabi poznavaoci povijesti, stanovnici Sjeverne Amerike, postali su prazne ploče - »neispisani listovi papira« na kojima »se mogu ispisati nove i prelijepe riječi«, kako je Mao opisao svoj narod. U tom trenutku iznikla je nova armija stručnjaka i ispisivala nove i prelijepe riječi na prijemčivom platnu naše postraumatične svijesti: »sraz civilizacija«, pisali su. »Osovina zla«, »islamo-fašizam«, »domovinska sigurnost«. Dok su se svi bavili novim i smrtonosnim sukobima kultura, Busheva je administracija dobila priliku ostvariti ono o čemu je prije 11. rujna mogla samo sanjati - voditi privatizirane ratove, istovremeno u domovini stvarajući kompleks korporacijskih sigurnosnih službi. Tako funkcionira doktrina šoka - izvorna katastrofa: državni udar, teroristički napad, slom tržišta, rat, tsunami, uragan - cjelokupno stanovništvo baca u stanje kolektivnog šoka. Bačene bombe, teroristički ispadi, zapuši vjetra služe da omekšaju društva kao cjelinu, baš kao što treštava glazba i udarci u sobama za mučenje omekšavaju zatvorenike. Jednako kao terorizirani zatvorenik koji odaje imena svojih drugova i odriče se vjere, šokirana društva često se odriču onoga što bi inače branila do posljednjega daha. (...) Poklonici doktrine šoka vjeruju da samo golem rasjed - poplava, rat, teroristički udar - može stvoriti takva golema, prazna platna za kojima toliko čeznu. Upravo u tim “smekšanim” trenucima, kad psihološki plutamo, kad smo fizički iskorijenjeni, ti slikari stvarnosti pljuju u šake i otpočinju svoju preobrazbu svijeta.” “Doktrina šoka” otkriva tajnu povijest našeg doba raskrinkavajući globalne profitere. Naomi Klein je otkrila podatke i međusobne veze koje su potresle čak i nju - koliko sveobuhvatno uvjerenja doktora šoka dominiraju našim svijetom i na koji se način ostvarila ta dominacija. Zarađujući milijarde na tsunamiju, pljačkajući po Rusiji, izrabljujući Irak – zastrašujuća priča o tome kako neki mlate novac dok se ostali mlate međusobno. Naomi Klein kanadska je autorica, aktivistica, novinarka i sveučilišna profesorica. Stalna je kolumnistica časopisa The Nation i The Guardian, dopisnica Rolling Stonea, kao i vanjska urednica Harper`s Magazinea. Članica je upravnog odbora ekološke organizacije 350.org i stipendistica Zaklade Puffin na Institutu Nation. Autorica je utjecajnih bestselera `No Logo` i `Doktrina šoka`. Odlično očuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

U dobrom stanju, zaštitni omot lošiji kao na slici, knjiga vrlo dobra. Morpurgo-Tagliabue, Guido, 1907-1997 Savremena estetika : pregled / Gvido Morpurgo-Taljabue ; preveo Vlastimir Đaković ; predgovor Milan Damnjanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1968 Beograd : Nolit, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis 570 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Đaković, Vlastimir = Đaković, Vlastimir Damnjanović, Milan, 1924-1994 = Damnjanović, Milan, 1924-1994 Zbirka Književnost i civilizacija Prevod dela: L`esthétique contemporaine Str. 11-20: Smisao savremene estetičke teorije / Milan Damnjanović Beleška o delu na presavitku omota Registar. Predmetne odrednice Estetika SADRŽAJ Dr Milan Damnjanović: SMISAO SAVREMENE ESTETIČKE TEORIJE 11 SAVREMENA ESTETIKA PREDGOVOR SRPSKOHRVATSKOM IZDANJU. . . . . 23 PREDGOVOR 25 PRELAZ IZ DEVETNAESTOG U DVADESETI VEK 1. Pretpostavke 33 Prvo poglavlje: OD ROMANTIZMA KA NATURALIZMU . ·. . . 36 2. Dihotomija lepoga i umetnosti i estetika devetnaestoga veka. — 3. Postkantovska kriza: Šopenhauer i hedonizam lepoga. — 4. Francuski i engleski naturalizam. — 5. MBergsonova intuicija. — 6. Psihološka estetika u Nemačkoj. — 7. Binfuhlung. — 8. Lepo, umetnost ı Einfuhlung. — 9. folkelt i Lips i Kritik der Urteilsbraft. — 10. Idealisti, psiholozi, formalisti. Drugo poglavlje: FORMALISTIČKA ESTETIKA. . . . 61 11. Herbart. — 12. Muzički formalizam E. Hanslika i Kantova misao. — 13. Sintaksa i stilistika formalizma: Cimerman i Hanslik. — 14. Lepo I umetnost po K. Fidleru. — 15. Sichtbarkeit i Einfuhlung. — 16. Fidler i Kant. — 17. Stvaralačko svojstvo umetnosti. Treće poglavlje: ISTORIJSKO-FENOMENOLOŠKO ISPITIVANJE 80 18. G. Semper (1803—1879). — 19. E. Grose. — 20. A. Rigl (1858— 1905). — M. Dvoržak (1874—1923). — 21. V. Vunt (1832—1920). — 2. A. Šmarsov i V. Voringer. — 23. Iscrpljenje devetnaestog veka. DVADESETI VEK 24. Pretpostavke . 95 Četvrto poglavlje: MISAO BENEDETA KROČEA. .... 96 25. Intuicija-ekspresija, — 26. Idealnost intuicije. — 27. Teoretičnost umetnosti. — 28. Kroče i formalisti. Umetnost·jezik. — 29. Doslednosti i protivrečnosti umetničke teoretike — 30. Intuicija-ekspresija, Sichtbarkeit, Einfuhlung. — 31. Estetika i kritika Peto poglavlje: KROČEOVSKI UTICAJ: ŠIRENJA I OTPORI . . 109 32. Polemika o intuiciji. — 33. G. Kalođero: umetnički jezik. — 34. Slabe strane „mentalizma`“: R. Rađunti.. — 35. Delovanje kročeovske misli. Estetika i kritika. — 36. Kroče i lingvistika. — 37. Potvrđivanja ı pobijanja. — 38. Đ. Đentile i njegova škola: U. Spirito. — 39. Ostale intuicionističke estetike: J. Kon. Šesto poglavlje: ESTETIKA I NAUKA O UMETNOSTI (Nemačke doktrine s početka dvadesetog veka). . . 133 40. R. Haman: spekulativna estetika. — 41. R. Miler-Frajenfels: psihološka estetika. — 42. Estetika i nauka o umetosti: M. Desoar. — 43. E. Utic. Sedmo poglavije: LIKOVNI FORMALIZAM. 148 44. A. fon Hildebrand (1847—1921). — 45. H. Velflin (1804—1945). — 46. — B. Berenson (1864—1959). — 47. L. Venturi, R. Longi. — 48. K. L. Ragjanti. — 49. Kroče i formalisti. — 50. Rodžer Fraj (1860— 1934). — 51. Klajv Bel. — 52. A. Fostjon. Osmo poglavlje: AVANGARDNI POKRETI I FORMALISTIČKA ESTETIKA 53. Čista poezija: A. Bremon. — 54. P. Valeri. — 55. Kriza slikarstva ı estetika. — 56. Slikarstvo ı muzika. — 57. Muzički formalizam. -— s8. Z. Brele ı muzičko vreme. — 59. Psihologija izumevanja. Deveto poglavije: AMERIČKI NATURALIZAM I ESTETIKA . . . 201 60. Dž. Santajana (1803—1952): 72e Semce of Beaty (1896). — 61. Umetnost ı um. — 62. Pragmatika umetnosti. — 63. Džon Djuli (1859—1952?): Djui ı Santajana. — 64. Estetski karakter iskustva. — 65. Kroče i Djui. — 66. Šta znači termin „umetnički“ po Džonu Djujiju. — 67. Alfred Uajthed i estetički naturalizam. Deseto poglavlje: KRITIČKA I SEMANTIČKA ŠKOLA . . . . . 223 68. A. A. Ričards. — 69. Čikaška škola. — 70. T. S. Eliot i umetničke konvencije, — 71. C. Moris. — 72. Suzana Langer. — 73. Neoempiristička metodologija: C. B. Hejl. — 74. Analiza jezika i estetika. Jedanaesto poglavilje: UMETNOST RADI DRUŠTVA . „. . . . . 271 75. Estetika i sociologija. — 76. Umetnost i društvo u devetnaestom veku. — 77. Dž. Raskin (1800—1900). — 78. Romantizam i građansko nespokojstvo. — 79. V. Moris: „aksiološka“ estetika. — 80. Dž. Diui. Umetnost i sreća. — 81. Prethodnici marksističke estetike. — 82. Marksistička estetika. — 83. V. I. Lenjin: umetnost radi partije. — 84. Đ. Lukač. — 85. Tradicija i obnova marksističke estetike. — 86. Lepo. Društveni ideal. ” Dvanaesto poglavlje: ESTETIKA I SOCIOLOGIJA. . . .. . 311 87. Umetnost u društvu: empirijska estetika. — 388. Dž. Boas. Estetički relativizam. — 89. Herbert Rid. — 90. Merila sociologije umetnosti. — 91. Estetika i istoriografija. — 92. Estetika i tehnika. Razvoj arhitekture. — 9. Zanatstvo ı tehnika. — 94. Industrijska estetika. 95. Industrijska proizvodnja i umetnost. Trinaesto poglavlje: OD POZITIVIZMA KA FENOMENOLOGIJI . . 359 96. Š. Lalo. — 97. E. Surio. — 98. Antibergsonovsko opiranje. — 99. Surio i Kroče. Objektivni formalizam. — 100. Transcendentalna I pozitivna strana. — 101. Razlike i sličnosti među umetnostima. — 102. Rejmon Baje. Ljupkost. — 103. Preispitivanje bergsonovstva. — 104. Metod u estetici. — 105. Sistem. — 106. Naučna estetika T. Manroa. — 107. Formalna analiza i psihološko izučavanje. — 108. Opistvanje i klasifikovanje., — 109. Psihologija forme i estetika. Pregnantnost. — 110. Teorija viđenja (Sichtbarkeit) i teorija forme (Gestalttheorie). — 111. Gestalt-teorija i fenomenologija. Četrnaesto poglavlje: FENOMENOLOŠKA ESTETIKA. . . · .· .· 408 112. A. Banfi (1866—1957). — 113. Gajger, Konrad, Ingarden, Sartr, Brandi. — 114. S. K. Peper: Prerušena fenomenologija. — 115. N. Hartman (1882—1953). — 116. G. Morpurgo-Taljabue. — 117. Lik ı slika. — 118. Psihološko razaranje. — 119. M. Difren. — 120. Estetski object i umetničko delo. — 121. Antropologija i ontologija. — 122. M. Benze. Petnaesto poglavlje: KA EGZISTENCIJALIZMU. · . . I . . 444 123. Protestantski egzistencijalizam. — 124. Katolički egzistencijalizam. — 125. Neotomistička estetika. — 3126. Svetovni egzistencijalizam: njegovi prethodnici. Obeshrabrenost i liričnost. — 127. Dadaizam i nadrealizam. Šesnaesto poglavlje: EGZISTENCIJALIZAM I ESTETIKA . . . . 468 128. Hajdegerova misao. — 129. Dijalektika bića. — 130. Biće kao otkrivanje. — 1351. Misao i poezija. — 132. Mitovi i obmane. — 155. K. Jaspers. Težnja transcendentnosti i mitska funkcija umetnosti. — 134. Sp:ritualizam u Italiji. — 1535. L. Parejson: spiritualizam i naturalizam. — 136. E. Zilson i naturalistički tehnicizam. — FF. Batalja i suprotstavljanje formalizmu ji naturalizmu. — 137. Opasnost od spiritualizma. — 138. Umetnost sa humanističkog gledišta: N. Abanjano. — 139. E. Pači. — 140. Negacija i humanizam kod Z.-P. Sartra. — 141. Književnost i poezija. — 142. Estetika kao skica etike. Esteta ı umetnik. — 143. Umetnost kao obmana. Sedapmmaesto poglavlje: ZAKLJUČCI. . . 539 144. Nesvodljivost estetike na metodologiju kritike. — 145. Ontološki supstrat estetičkih doktrina i nova moderna dimenzija estetizma. — 146. Filosofski karakter estetičkog istraživanja. Unitarno i normativno istraživanje. — 147. Od gnoseološko-ontološke ka fenomenološko-aksiološkoj orijentaciji estetike. INDEKS …559

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA