Višejezična brošura: ruski, engleski i nemački jezik SSSR 1961 god. Stanje kao na slikama.

Kosmonaut SSSR German Titov (1961). Najmlađi kosmonaut na svetu do danas (25 godina) je German Titov, drugi kosmonaut posle Jurija Gagarina. Robu mogu dostaviti na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo u Beogradu.

Avioni i rakete (1961). Kosmos SSSR, Gagarin. Robu mogu dostaviti na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo u Beogradu.

Михаил Васильевич Ломоносов Летопись жизни и творчества М. В. Ломоносова Издательство Академии Наук СССР 1961. Tvrd povez, 435 stranica, 23x16cm Tekst na ruskom jeziku Dobro očuvano (posveta na predlistu) - U knjizi su hronološki prikazani svi događaji u vezi sa životom, stvaralaštvom i društvenom delatnošću Lomonosova. g42

59372) Istorija Velikog Otadžbinskog Rata Sovjetskog Saveza 1941 - 1945 , 4 od 6 tomova. Vojno izdavaštvo ministarstva odbraen SSSR Moskva 1961 godina, tvrd povez, format 21 x 26,5 cm , ilustrovano, ruski jezik, 4 od 6 tomova, tomovi broj 1, 2 3 ,i 5 ; ilustrovano, fotografijama, kolor reprodukcijama, veliki broj karata sa prikazima vojnih operacija , potpis na predlistu ,531 + 677 + 659 + 655 strana , История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. 4/ 6 томах 1: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 1. Подготовка и развязывание войны империалистическими державами. 2: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 2. Отражение советским народом вероломного нападения фашистской Германии на СССР. Создание условий для коренного перелома в войне (июнь 1941 г. - ноябрь 1942 г.). 3: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 3. Коренной перелом в ходе Великой Отечественной войны (ноябрь 1942 г. — декабрь 1943 г.). История 4: Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 5. Победоносное окончание войны с фашистской Германией. Поражение империалистической Японии (1945

57731) Kuvar na ruskom jeziku Кулинария Kulinarska knjiga iz vremna SSSR-a , izdavač : Госторгиздат Москва 1961 год. sadrži recepte za jela i kulinarske proizvode koji se mogu pripremati ne samo u ugostiteljskim objektima, već i kod kuće. Recepti su grupisani u posebne odeljke: hladna jela, supe, glavna jela, slatka jela i proizvodi od testa. U okviru svakog odeljka jela su data prema vrsti hrane i načinu obrade. tvrd povez, format 21,5 x 26,5 cm , ilustrovano, fotografije u boji i crno bele , 402 strane , kratka posveta nanaslovnoj strani ,

Oblak zlatast prenoćio - Anatolij Pristavkin Njegova majka je umrla kad mu je bilo devet, a njegov otac je poginuo u Drugom svjetskom ratu, ostavljajući Anatolija kao siroče. Anatolij Pristavkin je morao početi raditi sa 14 godina pa nadalje, i imao je razne poslove. Ipak, on je počeo karijeru kao pisac u 1961, a kasnije je postao predavač na sveučilištu. Pristavkin je postao poznat u SSSR-u za svoj roman «Ночевала тучка золотая ...» prevedena na engleski kao `Nerazdvojni Twins`,(Oblak zlatast prenoćio...) koji opisuje o bednim uslovima života u sirotištu u blizini Moskve tokom godina svjetskog rata i deportaciji Čečena 1944. Knjiga je postala dio nastavnog plana i programa perestrojke u doba SSSR-a. D. Novine 1991 15x21 cm, tvrdi povez,zaštitni omot 236 str. K.D.S.5.2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! L. I . Zubok, Sjedinjena Americke Drzave od 1918 - 1941, Retko u ponudi! 1947 g. Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

СИГРИД УНДСЕТ КРИСТИНА ЛАВРАНСОВА 1-2 ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1961 БИБЛИОТЕКА ВЕЛИКИХ РОМАНА Предговор УЛЕ ЛАНГЕСТ (Са норвешког превела ОЛГА МОСКОВЉЕВИЋ) Са НОРВЕШКОГ роман превела ЈЕЛИСАВЕТА МАРКОВИЋ ................................................................. КРИСТИНА ЛАВРАНСОВА Норвешка књижевница, високо-морална особа, била је атеист, агностик, да би 1924. године прешла у католичанство, изузетна личност Норвешке историје и традиције, жестоко се противила нацистичкој Немачкој, пред рат избегла преко СССР-а у САД и тамо провела ратне године, син јој као норвешки официр страдао за време Другог светског рата и то је Ундсет тешко поднела, нарушеног здравља умрла је 1949. године (у 67. години живота), добитница НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ 1928. написала је чудесни роман КИСТИНА ЛАВРАНСОВА 1-2 ЧУДЕСНИ РОМАН РОМАН, КЛАСИК НОРДИЈСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РОМАН, КЛАСИК ЕВРОПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РОМАН, КЛАСИК СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВО ИЗДАЊЕ ********** ПРЕВОД ДИРЕКТНО СА НОРВЕШКОГ ЈЕЗИКА НА СРПСКИ ЈЕЗИК КЊИГА ПРВА - ВЕНАЦ КЊИГА ДРУГА - ГОСПОДАРКА КЊИГА ТРЕЋА - КРСТ (Михајло ГРУШИЋ) ................................................................. Р е ф е р е н ц е НОРВЕШКА НОРВЕШКИ СРЕДЊИ ВЕК ПРВА ПОЛОВИНА XIV ВЕКА ВРЕМЕ ИЗМЕЂУ 1309 и 1349. ГОДИНЕ У ВРЕМЕНУ КАДА СЕ ДЕШАВА РАДЊА У `КРИСТИНИ ЛАВРАНСОВОЈ`, КРАЉЕВСКА ЛИНИЈА ЈЕ БИЛА ИЗУМРЛА СА МУШКЕ ЛИНИЈЕ !!! НОРВЕШКИ КЛАНОВИ КУЛТ СВЕТОГ УЛАФА ЧУВЕНА КАТЕДРАЛА У ТРОНДХАЈУМУ, НАЈВЕЛИЧАНСТВЕНИЈА СРЕДЊОВЕКОВНА ЦРКВЕНА ГРАЂЕВИНА НА СЕВЕРУ ПОБУНЕ У ЦЕНТРУ ИНТЕРЕСОВАЊА СИГРИД УНДСЕТ УВЕК ЈЕ - ЉУДСКО СРЦЕ И ВЕРА ................................................................... КЊИГЕ СА ПАТИНОМ ВРЕМЕНА КЊИГЕ НЕКОРИШЋЕНЕ КЊИГЕ НЕЧИТАНЕ КЊИГЕ ЧВРСТЕ СТРУКТУРЕ КОРИЦЕ ПЛАВЕ БОЈЕ ФОРМАТ 20 ЦМ СТРАНИЦА 1300 КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРЦИ, 1961. ГОДИНА ЕКСТРА ЗА ВАШУ ПОРОДИЧНУ БИБЛИОТЕКУ **********

Polovna knjiga, korice pohaabne, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač - Rad, Beograd, 1961. god. Tvrd povez, 20 cm. 236 str. Ajzak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаá к Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 - Njujork, 6. april 1992) bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90 000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije.

Mašine za brizganje pod pritiskom (МАШИНЫ ДЛЯ ЛИТЬЯ ПОДДАВЛЕНИЕМ),u dobrom je stanju. Autor:V.I.Sidorov. Izdavač:Državna Naučno-Tehnička Izdavačka Kuća Mašinogradnje,Moskva-Sverdlovsk 1961. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:159 strana,ilustrovana,tvrd povez. Sedmogodišnji plan za razvoj nacionalne ekonomije SSSR-a predviđa povećanje proizvodnje mašinske tehnike za oko 2 puta. Uspesi mašinstva su neraskidivo povezani sa razvojem livenja, budući da se veliki broj livenih delova koristi za stvaranje mašina. Radnici u livnici suočeni su sa velikim i vrlo odgovornim zadacima: da proizvode takve odlivke koji uopšte ili gotovo uopšte ne zahtevaju mehaničku obradu, po obliku i veličini odgovaraju crtežu gotovog dela i imaju malu cenu. Takvi odlivci se mogu dobiti takozvanim metodama preciznog livenja: livenje u obliku ubrizgavanja, brizganje pod pritiskom, livenje u kalupe za ljuske. Govoreći na plenumu Centralnog komiteta CPSU u junu 1959. godine, NS Hruščov je istakao potrebu za ozbiljnim restrukturiranjem livačke proizvodnje i širokim razvojem preciznog livenja, posebno brizganja. Međutim, radnici fabrika često nailaze na veće poteškoće u postavljanju, održavanju i popravci mašina koje se koriste za brizganje pod pritiskom. Mašine za brizganje pod pritiskom imaju složenu strukturu i serviseri ih teško mogu naučiti. Nekvalifikovano održavanje i popravci smanjuju performanse mašina i smanjuju njihov vek trajanja. Obuka bravara za montažu, održavanje i popravku mašina vrši se direktno na radnom mestu. Nedostatak odgovarajuće literature za radnike komplikuje proces njihove obuke i smanjuje kvalitet održavanja mašina. Ova knjiga je prvi priručnik za obuku mehaničara servisa u radionicama i delovima brizganja pod pritiskom. Predstavlja uopštavanje podataka iz literature i lično iskustvo autora koji je dugi niz godina radio na ugradnji, popravci, održavanju i radu mašina za brizganje pod pritiskom “.

Autor - osoba Владимов, Георгий Николаевич, 1931-2003 = Vladimov, Georgij Nikolaevič, 1931-2003 Naslov Verni Ruslan : priča o stražarskom psu / Georgije Vladimov ; prevod i predgovor Milivoje Jovanović Jedinstveni naslov ǂВерный ǂРуслан. история караульной собаки. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis XLIII, 214 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Milivoje, 1930-2007 = Jovanović, Milivoje, 1930-2007 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ82, ǂknj. ǂ544 (karton) Napomene Prevod dela: Верный Руслан : история караульной собаки Predgovor: [VII]-XLIII Tiraž 3.000 Str. [VII]-XLIII: Život i delo Georgija Vadimova / Milivoje Jovanović. Predmetne odrednice Vladimov, Georgij Nikolaevič, 1931-2003 Georgi Nikolajevič Vladimov (rus. Георгиј Николаевич Владимов; pravo prezime Volosevič, ruski: Волосевич; 19. februar 1931, Harkov – 19. oktobar 2003, Frankfurt) bio je ruski pisac disident. Godine 1977. postao je vođa moskovske sekcije Amnesti internešenela, zabranjene u SSSR-u. Godine 1983. emigrirao je u Zapadnu Nemačku. Najpoznatiji roman Vladimova je „Verni Ruslan“, priča o psu čuvaru u sovjetskom Gulagu, ispričana iz pseće perspektive. Kružio je u Sovjetskom Savezu kao samizdat publikacija, pre nego što je objavljen u Zapadnoj Nemačkoj 1975. godine. Njegov roman „General i njegova vojska“, o generalu Čibisovu (Kobrisovu) i generalu Vlasovu, nagrađen je Ruskom Bukerovom nagradom 1995. i nagradom Saharov 2000. godine. Dela: Velika ruda (Большая руда, 1961) Three Minutes of Silence (Три минуты молчания, 1969) Verni Ruslan (Верный Руслан, 1975) Šesti vojnik, 1981 Pai No Attention, Maestro (Не обращайте внимания, маэстро, 1983) General i njegova vojska (Генерал и его армия, 1994) MG134

Mihajlo Mihajlov(1934-2010), profesor ruske književnosti i jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata i intelektualaca. Mihajlov je rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata: „Sad se izjašnjavam kao Rus, ali godinama sam se izjašnjavao kao Jugosloven, sve dok je postojala stara SFRJ.“ Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. sa radom „Dezintegracija ruskog realizma 1890–1917“. Doktorska teza „Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog“, završena 1964, nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu „Delo“ bivaju prekinuti. Mihajlov je zbog tog eseja uhapšen u Zadru 1965. na intervenciju Puzanova, tadašnjeg ruskog ambasadora, a hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito. Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima u kome je tražio hapšenje „profesorčića“: „Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!“ Mladi slavista, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, 1966. biva osuđen na tri i po godine zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje četiri godine, a samo nekoliko godina posle izdržane kazne, ponovo je u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora zbog „neprijateljske propagande“. Posle ukupno sedam godina robije, oslobođen je 1977, a potom je otišao u Ameriku gde je predavao rusku književnost na više univerziteta. Vratio se u Srbiju 2001. godine. Izdavač : Apatridi; Godina : 1994 Povez : mek; Stranica: 383 Stanje očuvanosti: odlično

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

U dobrom stanju Marksizam i revolucija / Karl Korsch ; izbor i predgovor Hotimir Burger ; [preveli Aleksa Buha ...et al.] Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XXIV, 349 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Burger, Hotimir, 1943-2018 = Burger, Hotimir, 1943-2018 Buha, Aleksa, 1939- = Buha, Aleksa, 1939- Zbirka Biblioteka Prometej ; 21 ISBN (Karton sa omotom) Napomene Korschova historizacija marksizma / Hotimir Burger: str. VII-XXIV Bibliografija spisa Karla Korscha: str. 327-343 Registar. Predmetne odrednice Marksizam -- Revolucija Korsch, Karl, 1886-1961 Korš, Karl, 1886-1961 Sadržaj Korschova historizacija marksizma (H. Burger) / VII—XXIV O MARKSIZMU /1 Socijalistička formula za organizaciju narodne privrede / 3 Praktički socijalizam / 7 Stajalište materijalističkog shvaćanja povijesti /14 Petnaest teza o znanstvenom socijalizmu / 36 Marksizam i filozofija / 41 Sadašnje stanje problema »Marksizam i filozofija« / 96 Marxova dijalektika /132 O materijalističkoj dijalektici /137 Marksizam Prve interancionale /143 Povijesni karakter marxističke znanosti /148 Ponovno uspostavljanje marksizma u takozvanom sindikalnom pitanju /164 Prilog povijesti marksističke ideologije u Rusiji /171 O nekim načelnim pretpostavkama za materijalističku diskusiju o teoriji kriza /180 Marksizam /188 Marksizam i današnji zadaci proleterske klasne borbe / 199 Nedogmatski pristup marksizmu / 208 Deset teza o marksizmu danas / 216 O REVOLUCIJI 219 Socijalizacija i radnički pokret / 221 Promjene problema političkih radničkih savjeta u Njemačkoj / 228 Sindikalne borbe, sindikalno jedinstvo i jedinstvo radničke klase / 238 Kineska revolucija / 248 Deset godina klasnih borbi u Sovjetskoj Rusiji / 257 Problem unitarizam - federalizem u francuskoj revoluciji / 268 Španjolska revolucija / 290 Država i kontrarevolucija / 303 Restauracija ili totalizaciia / 311 Marxovo stanovište u evropskoj revoluciji 1848. / 316 Bibliografija spisa Karla Korscha / 327 Kazalo imena / 345 Da se uopće može govoriti o marksizmu i revoluciji odvojeno i da se tako njihova odvojenost prešutno prihvaća, to je za Karla Korscha jedan od najznačajnijih problema suvremenoga radničkoga pokreta i marksizma a time i jedan od presudnih problema suvremenog svijeta uopće. Zato se u njegovim nedoumicama u pogledu marksizma prelama epoha a izbor njegovih tekstova na navedene teme, osim što primjereno reprezentira Korschov opus, inspirativan je za svako suvremeno razmišljanje o tim temama i za razumijevanje suvremenoga svijeta. Dok jedan dio ovih tekstova razmatra marksizam kao povijesnu, društvenu i prije svega revolucionarnu doktrinu i ujedno pokazuje sve bitne promjene Korschova stava spram njega, uključujući i njegove pokušaje obnove marksizma, dotle drugi dio tekstova predstavlja — najopćenitije rečeno — prezentiranje Korschova pokušaja primjene marksizma na razumijevanje suvremenoga svijeta, osobito s obzirom na perspektivu njegovoga revolucionirala. To je traganje za strategijskim oblicima revolucionarne inicijative i akcije kao i Korschova ocjena pojedinih inicijativa i akcija (savjeti, sindikalizam itd.) ili pojedinih revolucionarnih pokreta (SSSR, Kina itd.).

Grešnik je, hronološki gledano, prvi roman u trilogiji `Vreme zla` srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1985. Može se smestiti između Korena i Deoba. Roman je ispričan iz perspektiva više junaka, pre svega Ivana Katića, sina republikanca Vukašina Katića, odnosno, unuka Aćima Katića, seoskog radikala. Ostali junaci ovog romana su Ivanov otac, Vukašin, njegova sestra Milena, njen sin Vladimir, njihov dalji rođak Najdan, kao i ruski komunista hercegovačkog porekla, Petar Bajević. Radnja se može smestiti u vremenske granice od kraja Prvog svetskog rata, pa do početka Drugog, preciznije određeno, do Beogradskog Gran Prija, čije će odvijanje Ćosić detaljno opisati. Priča koja dominira je ispovest Ivana Katića, njegova introspekcija i pisanje autobiografije, kao razočaranog komuniste, optuženog za trockizam, i to od strane njegovog starog prijatelja i šuraka, Bogdana Dragovića. Ivan počinje svoju priču od ratnog zarobljeništva, do trenutnog vremena. Druga priča jeste ljubavna avantura između Milene Katić i Petra Bajevića. Treća dominantna fabula jeste upravo priprema i odvijanje same automobilske trke, poslednje pred rat. Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; Jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

GREŠNIK Dobrica Ćosić BIGZ Beograd 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, 20 cm, 548 strana, prednja korica neznatno odvojena od knjige (2 centimetra) ne utiče na kvalitet knjige. Grešnik je, hronološki gledano, prvi roman u trilogiji `Vreme zla` srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1985. Može se smestiti između Korena i Deoba. Roman je ispričan iz perspektiva više junaka, pre svega Ivana Katića, sina republikanca Vukašina Katića, odnosno, unuka Aćima Katića, seoskog radikala. Ostali junaci ovog romana su Ivanov otac, Vukašin, njegova sestra Milena, njen sin Vladimir, njihov dalji rođak Najdan, kao i ruski komunista hercegovačkog porekla, Petar Bajević. Radnja se može smestiti u vremenske granice od kraja Prvog svetskog rata, pa do početka Drugog, preciznije određeno, do Beogradskog Gran Prija, čije će odvijanje Ćosić detaljno opisati. Priča koja dominira je ispovest Ivana Katića, njegova introspekcija i pisanje autobiografije, kao razočaranog komuniste, optuženog za trockizam, i to od strane njegovog starog prijatelja i šuraka, Bogdana Dragovića. Ivan počinje svoju priču od ratnog zarobljeništva, do trenutnog vremena. Druga priča jeste ljubavna avantura između Milene Katić i Petra Bajevića. Treća dominantna fabula jeste upravo priprema i odvijanje same automobilske trke, poslednje pred rat. Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

IST 9 04270) LETOPIS ŠAPCA 1933 – 1944 , Grigorije Babović , Biblioteka šabačka / Institut za noviju istoriju Srbije 2010 , Rukopisna knjiga prote Grigorija Gliše Babovića „Letopis Šapca 1933–1944”, obogaćena dokumentarnim prilozima, zasigurno je izdavački poduhvat, kojim su se na izmaku minule 2010. godini mogli ponositi Biblioteka šabačka i Institut za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Retko, dragoceno svedočanstvo o desetak najburnijih godina dvadesetog veka, od izuzetnog je značaja za dalje izučavanje društvene i političke istorije Srbije, koja se ne može razumeti bez predočavanja javnosti ovakvih izvora. – Originalni rukopis čuva se u našem Zavičajnom odeljenju, a dobili smo ga sredinom osamdesetih godina prošlog veka od protinog sina Boška Babovića, nekadašnjeg urednika kulturne rubrike „Politike”. Smatrali smo da je priređivanje knjige ne samo dug prema Grigoriju Baboviću, jednoj od upečatljivijih ličnosti svoga vremena, već i sugrađanima i javnostikoji imaju pravo da saznaju šta se tada dešavalo – kaže direktorka Biblioteke šabačke mr Sonja Bokun Đinić. Grigorije Babović (1886–1961) rođen je Orioliku u Hrvatskoj. Posle niže gimnazije u Vinkovcima, svoje klasično obrazovanje nastavio je u Srpskoj velikoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Želeo je da studira muziku, ali se upisao u Karlovačku bogosloviju, koju je završio u leto 1911. godine. Početkom 1933. godine, posle službovanja u Bosutu, Vukovaru i Negoslavcima, premešten je u Šabac. Od te godine uredno je pisao i letopis, koji se završava 23. oktobra 1944. godine, ulaskom partizana u grad. – Poseban značaj Babovićevom rukopisu daju prilozi koje autor vrlo vešto kombinuje sa autentičnim tekstom. Njih čine brojni članci, kako iz lokalnih štampanih glasila, poput „Šabačkog glasnika” i „Podrinskog vesnika”, tako i „Politike”, „Vremena”, „Pravde”, ali i okupacionog „Novog vremena”. Tu su i novčanice, poštanske marke, cenovnici, najave događaja i vremenskih prilika, plakate, objave iz predratnog i ratnog perioda, nemačke naredbe i obaveštenja o streljanjima – objašnjava Sonja Bokun Đinić. Priređivač knjige mr Sanja Petrović Todosijević, istraživač-saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, kaže da letopis predstavlja značajan izvor iz osetljivijeg ugla malog srbijanskog grada u predvečerje najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva. Babović pruža uvid u događaje kao što su ubistvo kralja Aleksandra u Marseju (1934), Konkordatska kriza (1937), izmirenje episkopata s vladom Milana Stojadinovića (1938), izbor patrijarha Gavrila Dožića (1938), pad vlade Milana Stojadinovića i izbor vlade Dragiše Cvetkovića (1939), napad Nemačke na Poljsku (1939), uspostavljanje diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (1940)... – Interpretacija perioda od bombardovanja Beograda 6. aprila 1941, preko četvorogodišnje okupacije do oslobođenja Šapca 23. oktobra 1944. predstavlja, u metodološkom i istoriografskom smislu, najznačajniji deo rukopisa. Osvrt na ratnu zbilju šabačke čaršije posebno je važan jer pruža izdiferenciraniji uvid u okupaciju, kolaboraciju, otpor, stradanje, istrebljenje preko hiljadu Jevreja iz takozvanog Kladovskog transporta, pojedinačna i masovna ubistva, borbe za oslobođenje grada – kaže Sanja Petrović Teodosijević. Letopis prote Grigorija Babovića završava se spiskom 36 Šapčana, streljanih na polustrušenom železničkom mostu preko Save na dan Svete Petke 27. oktobra 1944. godine. Do proleća 1945. godine reka je postala neobeležena grobnica više stotina, a po nekim tvrdnjama i do dve hiljade građana, koje je novi režim bez sprovedenog sudskog postupka nemilosrdno likvidirao kao svoje ideološke protivnike. tvrd povez, format 21 x 30 cm , bogato ilustrovano, ćirilica ,232 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Bahtin, Mihail Mihajlovič, 1895-1975 = Бахтин, Михаил Михайлович, 1895-1975 Наслов Autor i junak u estetskoj aktivnosti / Mihail Bahtin ; prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević Јединствени наслов Автор и герой в эстетической деятельности. srp Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1991 Издавање и производња Novi Sad : Bratstvo-Jedinstvo, 1991 (Beograd : "Radiša Timotić") Физички опис 221 str. ; 18 cm Други аутори - особа Badnjarević, Aleksandar Збирка ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN 86-7047-091-8 (broš. sa omotom) Напомене Prevod dela: Автор и герой в эстетической деятельности / М. М. Бахтин Tiraž 2.000 Beleška o autoru i delu na presavitku omota. Предметне одреднице Roman -- Poetika Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! KONSTANTIN MIHAILOVIČ SIMONOV DANI I NOĆI Prevod - Sergej Šmid Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1945 344 strana 21 cm Edicija - Sovjetska savremena književnost Povez - Tvrd Radnja Dani i noći je masovna i strašna borba za Staljingrad, gde je Rusija preokrenula nacističku plimu. Priča je jednostavna. To je priča o sedamdeset dana i noći u kojima je mladi oficir Crvene armije zaplenio i držao tri stambene kuće u Staljingradu. Ona takođe definiše suptilne načine na koje su patriotizam i želja za srećom preuzeli prvi značaj u umovima i srcima mnogih Ruskinja i Ruskinja. Kritičari su ga nazvali najboljim romanom Crvene armije i njenog dugog rata protiv Nemaca. Dani i noći je prvi roman najuspešnijeg mladog ruskog reportera i dramskog pisca. To je pokušaj da se, bez propagandnih stereotipa, opiše novi osećaj sebe koji su Rusi stekli tokom rata. Koliko je izdavačima poznato, ovo je prvi ozbiljan nepolitički roman koji je izašao iz Sovjetskog Saveza. Likovi su jednostavna, uverljiva ljudska bića, čije duše ne pripadaju ni Dostojevskom ni Marksu, već sebi i svojoj zemlji. Konstantin Simonov (Petrograd, 28. novembar 1915 — Moskva, 28. avgust 1979), jedan od najuticajnijih sovjetskih književnika svih vremena i heroj socijalističkog rada. Bio je zamenik generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca (1946—1959. i 1967—1979) i dobitnik Staljinove nagrade za književnost 6 puta (1942, 1943, 1946, 1947, 1949, 1950), Lenjinove nagrade (1974). Biografija Konstantin Simonov je rođen 28. novembra 1915. u Petrogradu, u plemićkoj porodici. Njegova majka je bila pripadnica dinastije Rurjiković, a otac oficir u ruskoj vojsci.[1] Po izbijanju Oktobarske revolucije, Konstantinov otac je podržavao belogardejce, tako da je napustio novostvoreni SSSR, nakon čega mu se majka udala za pukovnika Crvene armije, koji je ujedno bio predavač u vojnoj školi. Školovanje za inženjera Simonov je završio 1935. godine, nakon čega je počeo da radi u fabrici i gotovo istovremeno da piše svoje prve poeme, koje su 1936. godine objavljene u časopisima Mlada garda i Oktobor, što mu je donelo dodatno školovanje u Književnom institutu Maksim Gorki 1938, kada je napisao i svoju prvu dugu poemu Crni Pavel, kojom slavi izgradnju kanala Baltičko more—Belo more. Sledeće godine je poslat u Mongoliju kao ratni dopisnik tokom neobjavljenog japansko-sovjetskog rata, a 1940. godine je napisao Istoriju jedne ljubavi, koja je iste godine počela da se izvodi u Lenjingradskom pozorištu. Nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez 1941. godine, Simonov je ponovno postao ratni dopisnik, brzo napredujući kroz komesarska zvanja tako da je dostigao zvanje starijeg bataljonskog komesara koje mu je prevedeno u čin potpukovnika. Prvo slavno ratno delo Konstantina Simonova bila je poema Čekaj me, koja je postala jedna od najpopularnijih poema svih vremena na ruskom jeziku. Potom je nastalo i delo Ruski ljudi, po kome je snimljen i film 1943. godine. Njegovo najvažnije delo iz tog razdoblja, ratni roman Dani i noći, govori o odbrani Staljingrada.[2] Po završetku rata, ovaj proslavljeni pisac dobio je čin pukovnika, a bio je postavljen i na poziciju zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca. Zajedno s Iljom Erenburgom on je 1946. godine poslat na turneju po Sjedinjenim Državama, iz koje se vratio sa novim američkim automobilom. Bez obzira na sve književne uspehe, Konstantin Simonov je ostao trajno označen svojim ratnim iskustvom, tokom kojeg je sudelovao u velikom broj važnijih bitaka, počevši od odbrane Odese 1941, preko odbrane Staljingrada 1942—43, pa sve do bitke za Berlin 1945. godine, pa je svoj rad ograničio pre svega na ratne romane i poeme. U skladu s tim, on je nakon rata napisao dela Drugovi po oružju (1952), Živi i mrtvi (1959), Četvrti (1961), Vojnici se ne rađaju (1964) i Poslednje leto (1971). Devet godina nakon piščeve smrti, to jest 1988. godine, objavljeni su i njegovi memoari Kroz oči moje generacije, gde kao zanimljivost piše kako je od njega tokom rata Staljin naručio delo i onda je pažljivo proučavao građu, dajući savete kako da bude napisano. Iako je kao urednik lista Novij mir izdao priču Ne samo hlebom, Konstanin Simonov je ipak ostao književni konzervativac i zastupnik književne verzije socijalističkog realizma, pa je zbog toga bio poražen na drugom kongresu unije sovjetskih književnika od strane frakcije koju su vodili Ilja Erenburg i Mihail Šolohov. U drugoj polovini pedesetih godina dvadesetog veka Simonov je bio upleten i u kontroverzu oko dela Doktor Živago, pošto je bio optužen da je on odgovoran za njegovo neobjavljivanje u Novom Miru, što nije bila istina, iako je on zaista javno podržao tu odluku. Konstantin Simonov je umro 1979. godine, u doba kada je pokušavao da, uz protivljenje vojske, stvori arhiv sećanja vojnika koji su se borili u Drugom svetskom ratu...

Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956 - 1961 / Dragan Bogetić Beograd 2006. Mek povez sa klapnama, 380 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana (kao nova). J12 U vreme kada je Jugoslavija uživala izuzetan ugled u pokretu nesvrstanih, a i u svetu, glorifikovana je koncepcija miroljubive koegzistencije za čiju se realizaciju ona zalagala i malo je bilo naučnih radova koji su prema tom konceptu ispoljavali i minimum kritičnosti. Istoričari se tom temom nisu ni tada, kao ni kasnije, bavili prvenstveno zbog nedostatka arhivske grade, ali i zbog prenaglašenog uvažavanja imperativa istorijske distance. Politikološki i publicistički radovi, karakteristični za vreme raspada Jugoslavije, suprotno ranijem vrednosnom pristupu, podvrgavajući opštoj osudi dotadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, uglavnom su nesvrstanu politiku ocenili kao istorijsku grešku, koja je socijalističku Jugoslaviju odvojila od razvijenih evropskih država i vezala je za ekonomski i civilizacijski zaostale narode, što je rezultiralo njenim totalnim privrednim kolapsom. Suštinska slabost većine radova koji su inače samo segmentarno obradivali posleratni spoljnopolitički razvoj Jugoslavije leži. pored ostaloga, u tome što na pravi način nije fokusiran odnos pojedinih odrednica njene međunarodne ekonomske i međunarodne političke orijentacije. Iako je neosporna korelacija između te dve komponente jugoslovenskog nastupa u međunarodnoj zajednici, očita je i relativna nekompatibilnost njihovih premisa kada su u pitanju konkretni regioni ili konkretne države. Dostupni arhivski izvori koji se odnose na jugoslovenske ekonomske preferencijale i ključne inostrane privredne partnere u periodu 1956—1961, ukazuju na sasvim drugačije stanje od onoga na koje upućuje domaća i strana literatura. Da bi se to stanje konačno objektivno rasvetlilo i da bi se konačno popunila i ta „crna rupa” jugoslovenske istoriografije neophodno je prvo utvrditi međunarodne i unutrašnje razloge jugoslovenskog „bekstva iz Evrope`, a potom stvarne spoljnopolitičke prioritete kojima se Jugoslavija u navedenom periodu rukovodila. Koristeći se dostupnom arhivskom gradom teško je prenebreći činjenicu da je jugoslovensko rukovodstvo sredinom 50-ih godina uvažavalo značaj integracionih kretanja na tlu Zapadne Evrope i razmatralo mogućnost da se preko Balkanskog saveza uz Grčku i Tursku uključi u taj proces. Međutim, ta razmišljanja u vreme kada se rađala ideja o evropskoj samobitnosti naspram dveju vodećih svetskih sila, došla su u sukob sa realnošću unutrašnje ekonomske situacije u Jugoslaviji. Već tada ona je bila teško opterećena bremenom dugova prema Zapadu i potpuno nemoćna da ih sopstvenim izvozom otplati, a istovremeno i podmiri uvozne potrebe. U takvoj situaciji Zapadna Evropa se Jugoslaviji, bez obzira na njenu geografsku pripadnost i civilizacijsku bliskost, činila mnogo udaljenijom i više pretećom nego prekookeanska azijska i afrička prostranstva. U to vreme, najveći deo jugoslovenskog rukovodstVa je procenjivao da bi Jugoslavija, orijentišući se isključivo na uključivanje u proces evropske integracije, bila inferiorna ne samo politički nego i ekonomski i predstavljala bi puki „sirovinski privezak” Zapadne Evrope. Povezivanjem sa zemljama afroazijskog prostora Jugoslaviji se otvarala perspektiva preuzimanja rukovodeće uloge u tom kontekstu i iznalaženja ogromnog, a što je najvažnije manje zahtevnog tržišta za mladu jugoslovensku privredu. Na prvi pogled sve je vuklo u korist druge solucije. Međutim, složenost međunarodnog položaja u kome se Jugoslavija nalazila lavirajući između Istoka i Zapada nije dozvoljavala jednostavna rešenja. Iz predgovora Sadržaj: UVOD ODNOS JUGOSLAVIJE PREMA GLAVNIM PROCESIMA, ZBIVANJIMA I SUBJEKTIMA U MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI SOVJETSKI I AMERIČKI STAVOVI PREMA VANBLOKOVSKOJ POLITICI I GLAVA: PRERASTANJE DOKTRINARNIH NAČELA U POLITIKU NESVRSTANOSTI „SUŽAVANJE” SARADNJE SA ZAPADOM I NORMALIZACIJA ODNOSA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Novi jugoslovenski privredni kurs i stvaranje pogodnijih okvira za ekonomsku saradnju sa zapadnim silama Privikavanje Zapada na jugoslovenski „neutralizam” PRVI KONTAKTI JUGOSLAVIJE SA ZEMLJAMA AZIJE I AFRIKE Prvi Titovi kontakti sa budućim liderima nesvrstanosti - putovanje u Indiju i Burmu Zaoštravanje odnosa Jugoslavije sa Zapadom zbog Titovog puta u Indiju i Burmu II GLAVA: NOVA POLITIKA - STARE OPTUŽBE 1956-1957 PODSTICAJI I OGRANIČENJA NA PUTU NORMALIZACIJE JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKIH ODNOSA. MOSKOVSKI RAZGOVORI I PITANJE POVRATKA JUGOSLAVIJE U LAGER ISTOČNOEVROPSKIH DRŽAVA DOGAĐAJI U MAĐARSKOJ I POLJSKOJ I JUGOSLOVENSKA KONCEPCIJA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE NOVA SPORENJA - STARE OPTUŽBE DETERMINANTE I SADRŽAJNE KOMPONENTE SARADNJE SA ZAPADNIM SILAMA EKONOMSKI ODNOSI SA ZAPADOM — PRELAZAK SA PROGRAMA POMOĆI NA KREDITNE TRGOVINSKE ARANŽMANE Osobenosti i pravna regulativa saradnje SAD sa Jugoslavijom OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI SARADNJE SA ZAPADOM Jugoslovensko-sovjetsko približavanje i podozrenje Zapada u kontekstu hipotetičke mogućnosti povratka Jugoslavije u socijalistički lager Obustava američke vojne pomoći Jugoslaviji Odlaganje poseta predsednika Tita Sjedinjenim Državama Prekid diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom Specifičnosti i presedani u novoj organizaciji konzularnih službi Jugoslavije i SR Nemačke posle prekida diplomatskih odnosa Jugoslovenska podrška procesu dekolonizacije i novooslobođenim afro-azijskim zemljama Suecka kriza Alžirsko pitanje Politički animoziteti i pitanje dalje ekonomske saradnje sa Zapadom NOVA PLATFORMA SARADNJE SA VANBLOKOVSKIM ZEMLJAMA POLITIČKI I EKONOMSKI ODNOSI JUGOSLAVIJE I INDIJE Prvi trgovinski ugovori i uspostavljanje ekonomske saradnje SLIČNOSTI EGIPATSKO-JUGOSLOVENSKIH SPOLJNOPOLITIČKIH KONCEPATA I EKONOMSKIH STAVOVA Privredna sarądnja i debalans trgovinske razmene u uslovima klirinskog sistema plaćanja JUGOSLOVENSKI KONCEPT MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NOVOOSLOBOĐENE AFRO-AZIJSKE DRŽAVE Indonezija Sirija Burma Etiopija III GLAVA : POBOLJŠANJE ODNOSA SA ZAPADNIM SILAMA I INTENZIVIRANJE SARADNJE SA AFRO-AZIJSKIM ZEMLJAMA U VREME PREKIDA ODNOSA SA SOCIJALISTIČKIM LAGEROM PREKID ODNOSA SA SSSR-om I SOCIJALISTIČKIM LAGEROM POČETAK SUKOBA - SEDMI KONGRES SKJ Nacrt programa SKJ — napad na sovjetski model socijalizma Obnavljanje polemike o zbivanjima u Madarskoj povodom vesti o pogubljenju Imre Nađa Privremeno stišavanje sukoba Jugoslavije i istočnoevropskih država u vreme izbijanja krize na Bliskom i Dalekom istoku PONOVNO ZAOŠTRAVANJE ODNOSA JUGOSLAVIJE I SOCIJALISTIČKOG LAGERA 1959. GODINE Intenziviranje antijugoslovenske kampanje u istočnoevropskim državama u skladu sa kursom XXI kongresa KPSS Druga faza jugoslovensko-sovjetskog sukoba EKONOMSKI ODNOSI SA SOVJETSKIM SAVEZOM I ISTOČNOEVROPSKIM ZEMLJAMA PONOVNO PROBIJANJE MEĐUNARODNE IZOLACIJE I OŽIVLJAVANJE POLITIČKE I EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM SARADNJA I SPORENJE Incident oko broda „Slovenija” i dalja saradnja sa Francuskom u kontekstu podrške alžirskom Frontu za nacionalno oslobođenje Britanska reakcija povodom sudskih procesa u Beogradu protiv protagonista liberalizacije unutrašnjeg sistema u Jugoslaviji Jugoslovenski neutralizam i anglo-američki imperijalizam Novo britansko i američko poimanje jugoslovenske vanblokovske politike Zaoštravanje u odnosima Istok—Zapad: anglo-američka intervencija na Srednjem istoku i eskalacija berlinske krize Privremeno pogoršanje odnosa sa zapadnim silama povodom anglo-američke intervencije u Jordanu i Libanu Pitanje obnove diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom u senci berlinske krize i priprema za konferenciju velikih sila OBNAVLJANJE EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM Trgovinski i kreditni odnosi sa SAD Ekonomska saradnja sa zapadnoevropskim zemljama IV GLAVA: INICIJATIVE ZA FORMIRANJE POKRETA VANBLOKOVSKIH DRZAVA PRVI KORACI KA POVEZIVANJU VANBLOKOVSKIH DRŽAVA -TITOVO PUTOVANJE U ZEMLJE AZIJE I AFRIKE KRAJEM 1958. I POČETKOM 1959. Zvanična poseta Indoneziji, 23. decembar 1958.— 1. januar 1959 Privatna poseta Burmi, 8—9. januar 1959. Nezvanična poseta Indiji, 13—18. januar 1959. Zvanična poseta Cejlonu, 21—26. januar 1959. Nezvanična poseta Etiopiji, 2—12. februar 1959. Zvanična poseta Sudanu, 12—18. februar 1959. Nezvanična poseta Ujedinjenoj Arapskoj Republici 20—28. februar 1959 Krah Naserove politike arapskog ujedinjenja i oživljavanje egipatskog interesa za tešnju saradnju vanblokovskih država „INICIJATIVA PETORICE` NA XV ZASEDANJU GENERALNE SKUPŠTINE UN PRIPREMA PRVOG SAMITA NESVRSTANIH — TITOVA POSETA ZEMLJAMA ZAPADNE I SEVERNE AFRIKE BEOGRADSKA KONFERENCIJA IPROBLEM INSTITUCIONALIZACIJE SARADNJE VANBLOKOVSKIH DRŽAVA REGISTAR LIČNIH IMENA